Ove godine je predmet našeg proučavanja leksička semantika.

Leksička semantika je deo nauke o

jeziku, koji proučava značenje pojedinačnih leksema. Ona se može proučavati u okviru šire discipline –
lingvističke semantike, koja se bavi značenjem jezičkog znaka. Lingvistička semantika je grana lingvistike koja
se bavi proučavanjem jezičkog značenja – značenja koje se prenosi putem verbalne komunikacije i to preko
jezičkog znaka. Prema tradicionalnom strukturalističkom shvatanju (Ferdinand de Sosir) Jezički znak je spoj
označenog i označitelja, tj. jezički uobličenog pojma i odgovarajuće zvučne/grafičke predstave. Dakle,
lingvistička semantika se ne bavi samo planom sadržaja, nego šta jezički znak u celini znači – kako se plan
sadržaja sa planom izraza povezuje u jednu jedinstvenu celinu. Semantika ovako shvaćena predstavlja jedno
od razuđenijih polja proučavanja i nju je vrlo teško didaktizovati1 – teško je napraviti od nje nekakav predmet
koji je ”naučiv”. Zato i postoji veliki broj škola i pravaca, gde su čak i neke klasične teorije ostale nedorečene.
Semantika je prošla svoje najveće dane slave izmedju 30-ih i 60-ih godina, zatim je u tri naredne decenije
dopunjavana i dorađivana, tako da ona danas preživljava u nekoj svojoj slabijoj verziji. Imajući sve to u vidu, ne
treba da nas iznenadi to što ćemo u semantici nailaziti na različite teorije i pravce koji će u osnovi imati
zajedničke poglede, a neće se slagati oko nekih finesa, ili opet, s druge strane, možemo naići na nekakva
ogromna neslaganja oko istih stvari.
Predmet proučavanja semantike je značenje. U skoro svakoj knjizi o semantici naići ćete na ona
poglavlja ”Koje je značenje značenja?” Ova poglavlja na početku udžbenika umeju i te kako da se razlikuju jer
se autori uglavnom ne slažu oko definicije značenja.
Ovde se susrećemo sa prvim problemom u semantici, a to je problem meta jezika. On je problem zato
što nam je prirodni ljudski jezik u isto vreme i predmet proučavanja i oruđe opisa. Ovde treba da opišemo
fenomene ljudskog jezika pomoću tog istog ljudskog jezika, pa često dospemo u zamku da to ne deluje
naročito naučno. Kada se ljudi zapitaju šta reč značenje može da znači van semantike, eto ga problem meta
jezika.
Ne možemo reći da su semantičari našli konačan odgovor na ovo pitanje, ali su se definitivno složili oko
nekih stvari:
Značenje se ne može svesti samo na jednu stvar, ono nije samo referencija (nije samo odnos prema nekom
vanjezičkom entitetu).
Značenje nije samo upotreba, iako ono jeste u vezi sa tim kako ćemo upotrebiti neku leksemu u konkretnom
jezičkom izrazu, ali značenje se ne može vezati samo za upotrebu.
Značenje se ne može izjednačiti samo sa naučenim znanjem.
Značenje se ne može izjednačiti samo sa nizom komponenti koje je predložila komponencijalna analiza.

Pokazalo se da je deo naše semantičke kompetencije svakodnevno znanje koje mi imamo o značenju date
lekseme. Mali eksperiment: Kako bismo pre definisali reč röd > kao boja krvi ili kao boja zrelog paradajza ili
pre kao boju koja se kroz prizmu prelama na tom i tom stepenu. Sigurno je objektivniji ovaj fizički opis, ali da li
to u potpunosti odgovara tome kako mi primenjujemo naziv za tu boju? Definicija sa paradajzom nije dobra, jer
za našu, a i skandinavsku kulturnu sferu, prototipično je da je paradajz crven. Ali njega ima i u mnogim drugim
bojama.
Kako se menja društvo, mogu se menjati i značenja. Ako pogledamo stare rečnike pod ”žuto” uglavnom smo
mogli da vidimo ”boja žumanceta”, ali posle tog vremena (1920.) javlja se ”žut – koji je boje limuna”. Znači
verovatno im se limun pre 20-ih nije pojavljivao kao nekakvo prototipično voće koje bi asociralo na žutu boju.
Ovo je pimer odnosa značenja i stvarnosti.

Semantika ima vrlo očigledan interdisciplinarni karakter, polazeći prvo od toga da su njeni začeci u
nekim drugim naučnim granama. Tu pre svega mislimo na filozofiju jezika i na psihologiju. Semantika je kao

1
Didaktizovati- napraviti od nekog pojma nešto što će se predstaviti kao jedinstvena teorija koju je moguće naučiti od a-š, i da nema
ničeg izvan toga.
samostalna naučna disciplina zasnovana krajem 19. veka (1897. izlazi poznati esej o semantici Mišela
Breala, u kojem se prvi put spominje reč semantika).

Semantika i semiotika
Semantika je usko povezana sa semiotikom, naukom o tipovima, strukturi i funkcionisanju znakovnih
sistema. I klasičari poput De Sosira smatrali su da se lingvitsika treba proučavati kao deo semiotike, kao nešto
šire discipline, budući da lingvistika proučava jedan specifičan sistem znakova – jezik. Semiotika se bavi
signifikacijom (označavanje) – proces kojim mi pridajemo vrednost nekom novom entitetu i njega koristimo da
označimo nešto drugo i na taj način mu pridajemo neku simboličku vrednost. Znak generalno možemo da
posmatramo kao nekakvu oznaku i ta oznaka je bilo koja pojava ili entitet, bilo šta što za čoveka označava
neku drugu pojavu i mi potencijalno možemo uzeti bilo šta iz našeg okruženja, pridati mu nekakvu drugu
vrednost i on za nas onda znači nešto drugo.
Najbazičnija podela znakova prema Carlsu Sandersu Pirsu: tri osnovna tipa – ikonični, indeksi i
simoblički (simboli). Arbitrarnost i ikoničnost znakova određuje kojoj će grupi znak pripadati: znak je ikoničan
kada je povezan na nekin način sa onim što označava. Arbitraran je kada je proizvoljan, nemotivisan, tj. mi
smo odlučili da nešto što nas ne podseća nužno na označeno, može da ga predstavlja. Primer: 3 - arbitraran;
III - ikoničan. Indeksi podsećaju na metonimije, a ikonografi na metafore.
 Ikonični znaci su najmotivisaniji jer postoji određena sličnost između znaka i onoga što on predstavlja:
portreti, sheme, crteži, dijagrami, piktografsko pismo...
 Indeksi su nešto manje motivisani od ikoničnih znakova, kod njih postoji nekakva bliska asocijacija, koja
je obično vremenska, prostorna ili uzročna. Znak i ono što on označava se nalaze u nekakvoj vezi, koju
mi onda interpretiramo kao ”A predstavlja B”. Primer: pojavila se visibaba, pa mi visibabu interpretiramo
kao znak proleća; ako neko ima temperaturu, pretpostavljamo da je bolestan; dim ukazuje na nekakvu
vatru itd.
 Sam jezički znak je jedna od vrsta simbola: njihova interpretacija je najmanje motivisana, tj. oni bi trebalo
biti u što većoj meri arbitrarni i konvencionalizovani. Da jezički znak za označavanje olovke nije
arbitraran ona bi se tako zvala u svakom jeziku, dakle ne bi jedna određena zajednica odlučila da se to
zove penna, pen i karandash. Granica ipak postoji i to su uglavnom reči zasnovane na tzv. fonetskom
simbolizmu (da odredjene foneme imaju kvalitete koje govornike određene zajednice asociraju na neke
fenomene). Takve su onomatopejske reči, ali je pitanje koliko su one motivisane, jer iste akustičke
fenomene ne beležimo isto u svim jezicima, pa se za njih kaže da one samo pretenduju da budu
motivisane. Ako pogledamo tvorbu glagola u skandinavskim jezicima videćemo da tu ima puno nizova koji
su zasnovani na tome da različiti vokali deluju sitnije, a određeni krupnije ili grublje. Najčešće vokal ”i”
podseća na nešto fino i sitno, ”a” je neutralno, i ”u” ili ”o” su krupniji ili snažniji fenomeni. U sva tri jezika
postoji 30-40 glagola koji počinju glasovnom kombinacijom ”sl” i svi označavaju nesto ljigavo, klizavo,
mokro, a u prenesenom značenju nešto grozno, strašno, odvratno... Očigleno je postojala nekakva
asocijacija u vezi sa tim ”sl”.

Semantika i filozofija jezika

Do uspostavljanja semantike kao samostalne naučne discipline ova problematika se proučavala
prvenstveno u okvirima filozofije i filozofije jezika. To je prvenstveno jedan odnos jezika i mišljenja u smislu da
se zapitamo kako to da nešto ima nekakvo značenje, da nešto nešto znači. Iz filozofije jezika, potiče
interesovanje semantike za pojmove i odnos prema pojmovima. Teorije istine, koje nalazimo u filozofiji i koje
pokušavaju da objasne šta je istina i kada je neki sud istinit, bazični su delovi semantike. Tako je semantika
istraživala kakvi su odnosi prisutni u vanjezičkoj stvarnosti i da li naš iskaz zadovoljavajuće opisuje odnos u
vanjezičkom svetu, pa ako iskaz nije istinit da li onda on ni nema značenje. Neopozitivizam u filozofiji je za
središnji problem imao logičku analizu jezika. I tada je razvijen sistem formlne analize i to je pre svega
formalna semantička logika. I preko tog sistema smatrali su da mogu da analiziraju istinitost iskaza i da se
bave jezikom kao sredstvom značenja. Glavni problem je da li jedan iskaz mora da bude istinit da bi imao
značenje, npr. Kralj Francuske je ćelav. Ta rečenica za nas ima i značenje i smisao, ali filozofi jezika kažu da
ona nema smisla zato što nije istinita jer ne polazimo od toga da li je on ćelav, već od toga da Francuska nema
kralja.

Semantika i psihologija i psiholingvistika

Semantika je u vezi i sa psihologijom, a tako i sa psihololingvistikom jer se sve one bave mentalnim
leksikonom. Semantičare zanima kako je značenje (pogotovo tokom usvajanja jezika) ogranizovano u našem
mentalnom leksikonu i da li dete odjednom usvoji ceo pojam ili postoje prelazne faze u tom usvajanju, takođe
ih zanima i odnos jezika i mišljenja, pitanje kategorizacije, kako dete uspeva da razgraniči srodna značenja i
razni fenomeni kao što su na vrh jezika, lapsusi i afazije. Semantika i psihologija dobijaju spregu od 80-ih na
ovamo sa razvojem kognitivne lingvistike, čiji je centar kognitivna semantika.
Kada semantika priča o mentalnom leksikonu, ona se u stvari bavi time kako je značenje realizovano u
našoj svesti. A pošto semantika ima malo sopstvenih metoda onda semantičari moraju da sarađuju sa
psiholozima i psiholingvistima da bi istražili kako je značenje pohranjeno u mozgu. Oni koriste psihološke
metode za to, a jedna važna metoda semantike je i nastala po uzoru na metode psihologije i to su asocijativni
testovi koji se rade tako što se ispitaniku daju nekakvi impulsi i od njega se traži da odgovori šta ga je
asociralo na tu reč.
Na vrh jezika (TOT – tip of the tongue) je fenomen kada ne možemo odmah da se setimo nečega što
nam je pohranjeno u mentalnom leksikonu. I onda često opisujemo šta to nešto radi ili kako izgleda, i upravo
ovaj opis i situacije u kojima se ovaj fenomen dešava je ono što zanima lingviste i psihologe.
Lapsusi su fenomen kojima se bave semantičari i psiholozi, njih zanima zašto ste u nekom trenutku
nešto pogrešno rekli i tipovi lapsusa pokazuju da su reči u mentalnom leksikonu organizivane i prema svojim
formalnim osobenostima i prema semantičkim kriterijumima (recimo greške kombinacije i greške selekcije –
farmor:formar, pas i mačka – mas i pačka).
Afazija je poremećaj u govoru koji nastaje usled neke povrede ili nekog hemijskog dešavanja u mozgu.
Osoba može imati razne vrste afazije – kada osoba ne može da imenuje nešto jer je izgubila pojam o pojmu
(anomija), kada ne može da razume značenja, ili je onemogućena sama artikulacija. Postoji jedan čuveni
eksperiment sa afazičarima kada im se da gomila končića i traži se od njih da ih razvrstaju i tu nastaje problem
jer neki afazičari nemaju sposobnost kategorizacije i kada dobiju 100 končića oni ne mogu da ih razvrstaju jer
ne opažaju sličnost i svaki končić je za njih posebna kategorija pa ga stave odvojeno.

Semantika i antropologija
Jedno od ključnih pitanja obeju nauka jeste ”Kako se značenje struktuiše u određenim jezičkim
zajednicama, u različitim kulturama?” To je ona hipoteza da se u svakom jeziku odražavaju kulturološke odlike
koje nas razlikuju od ostalih zajednica. Svako ljudsko biće sa normalno razvijenim čulima ima sposobnost da
svet percipira na isti način, ali se u različitim kulturama segmentacija stvarnosti odvija na različite načine. U
odnosu semantike i antropologije ne možemo da pobegnemo od hipoteze jezičke relativnosti. To je
Sapir-Vorfova hipoteza koja nije jedinstvena i sastoji se od dve manje hipoteze. Jedna od njih je hipoteza
jezičkog determinizma: jezik utiče na naše mišljenje, pa u zavisnosti od jezičke zajednice ljudi drugačije vide
stvarnost i drugačije o njoj razmišljaju (način na koji razmišljamo određen je jezikom kojim govorimo). Ako
pogledamo kognitivnu semantiku, ona smatra da mi ne možemo da razmišljamo o svetu, a da o njemu ne
govorimo u nekim metaforama. Ne možemo da pojmimo bilo kakve apstrakne fenomene, a da ih prvo ne
svedemo na konkretne. Ideje npr. možemo posmatrati kao nekakve pakete koje dobijamo, razmenjujemo,
dajemo, zatim kao zgrade, kada kažemo da je neka ideja dobro izgrađena ili da pak nema temelj itd. Neki pak
tvrde da mi o apstraktnim fenomenima i ne razmišljamo kao apstraktnim, nego ih uvek svodimo na nešto što je
nama pojmljivije i konkretnije. Druga podhipoteza je hipoteza jezičkog relativizma: distinkcije koje su
kodirane u jednom jeziku nisu na isti način kodirane u drugom, a vokabular je obeležje kulture i pogleda na
svet (nazivi za boje, rodbinske odnose itd.) (razlike u jezicima ogledaju se u drugačijem pogledu na svet
njihovih govornika).

Gramatička semantika ili rečenična semantika proučava značenja celih rečenica.

Logička semantika proučava značenja pomoću formalnih sistema semantičke logike, ali ona je dosta udaljena
od ovoga što mi radimo (imaju formalni meta jezik sa različitim operacijama iz teorije skupova itd.)
Leksička semantika se bavi značenjem pojedinačnih reči tj. leksema.
Tradicionalni ciljevi leksičke semantike: 1) opis značenja leksema pojedinačnog jezika, 2) opis odnosa u
koji date lekseme stupaju

Istorijat proučavanja u semantici

Bitno nam je da shvatimo da su i pre osnivanja semantike kao naučne discipline postojala
interesovanja za nju, koja potiču još iz antičke filozofije ili kasnije, iz spekulativne etimologije. Kada govorimo o
antičkoj filozofiji prvenstveno mislimo na taksonističke stvari i na borbu ANALOGISTA I ANOMALISTA. To je
ona rasprava oko toga da li sve ima svoje inherentno ime (da li je nastalo po ugledu na nekakvu ideju), pa su
analogisti smatrali da postoji analogija, da je jezik prirodni dar i da značenja nastaju u nekavoj prirodnoj
harmoniji izmedju izraza i značenja, a anomalisti su smatrali da ne postoji inherentno značenje, nego da je to
plod ljudske konvencije. Spekulativna etimologija nije naučno zasnovana, nema svoje metode analize, pa je to
uglavnom NARODNA ETIMOLOGIJA. U spekulativnoj etimologiji se proučavalo poreklo reči
neeksperimentalnim putem. Pa je tako npr Johanes Bureus ”dokazao” da se Adam zvao Sven, a pošto je Sven
tipično švedsko ime, onda je time dokazana prisutnost Šveđana u Bibliji. Sa razvitkom komparatistike su
razvijene naučne metode kojima su lingvističari utvrđivali originalni koren neke reči..
U 19. veku rodiće se semantika kao posebna naučna disciplina u eseju semantike Mišela Breala iz
1897. godine. Razmišljanja o semantici postojala su još 30-ih godina 20. veka, ali tada je bila vezana za
semasiologiju u nemačkoj literaturi. Taj početak semantike možemo da okarakterišemo kao ISTORIJSKO-
FILOLOŠKI. On je bio istorijski jer je nastao u eri komparativne lingvistike, koju su uglavnom zanimale
promene značenja i koja se najviše bavila etimologijom. A filološki jer su ih više zanimali mrtvi jezici nego živi.
Više su ih zanimali raniji stadijumi živih jezika, a u orijentaciji prema značenju bili su psihološki orijentisani
(značenje kao jedna apstraktna, psihološka jedinica).
To je trajalo sve do 30-ih godina 20. veka, kada su nemački naučnici počeli ozbiljno da strukturišu
osnove strukturalističke semantike. Ono po čemu su predstavnici ISTORIJSKO-PSIHOLOŠKE SEMANTIKE
bili karakteristični jeste to da su delili jezik na najmanje moguće delove i na osnovu starih tekstova su
proučavali značenje jedne izolovane lekseme i kako se njeno značenje menjalo – od prvog rekonstruisanog
korena, pa sve do savremenog stanja. Međutim, širi sistem nisu gledali.
STRUKTURALISTI su se okrenuli jeziku kao strukturi i prvi su tražili da se ne opisuju izolovane reči,
nego da se gledaju kao deo sistema, te i da se analiziraju u njemu. Značenje jedne lekseme ne postoji
nezavisno, govorili su, nego samo u sklopu većeg sistema. I semantičke promene drugih leksema, uticaće na
promenu značenja pojedinačne lekseme. Jost Trier je zasnovao teoriju semantičkih polja na vokabularu
nemačkog iz srednjeg veka, a uz njega se spominje i Leo Weisgerber. Oni su pisali o istorijskoj lingvistici i
smatrali su da strukturu treba posmatrati kao jezički, a ne kao psihološki fenomen. Okreću se polako ka
sinhroniji, pre nego dijahroniji. Jedna od tekovina takvog razmišljanja bilo je strogo odvajanje znanja o jeziku
od znanja o svetu. Stalno se spominjala vanjezička stvarnost koja kao da je postala entitet za sebe. Verovalo
se da postoji znanje o jeziku, kao deo jezičkog sistema, dok je ovo drugo enciklopedijsko znanje, znanje o
svetu, koje nije ni u kakvoj korelaciji sa prvim. Međutim, to se nije pokazalo kao sasvim ispavno, jer naše
znanje o svetu uveliko može uticati na promenu jezičkog sistema i na opis našeg jezika. Sa dolaskom
kognitivne lingvistike došlo je do stapanja ta dva fenomena – neodvojivosti znanja o jeziku i znanja o svetu.
Strukturalisti počinju da formiraju teorije koje po prvi put postaju samostalne semantičke teorije i metode, npr.
teorija semantičkog polja, relaciona semantika, komponencijalna analiza.
Tokom 60-ih godina pojavila se GENERATIVNA SEMANTIKA. Generativisti su u svom najranijem
periodu poricali značaj semantike smatrajući da ona nema nikakve veze sa sintaksičkim strukturama. Međutim,
kasnije su otkrili da mnoga pravila zapravo zavise od semantike (valentnost glagola – koliko vezanih
elemenata zahteva npr.). Pravila su bila vrlo formalna i jasna, a semantika i leksika su smatrane nepredvidivim
i gledane su kao slučajnosti pa su smatrali da se leksikon ne treba proučavati. Generativistička paradigma i
danas ima svoje predstavnike, koji su razuđeni u čak 10 različitih škola. Oni su izvršili napredak u formalizaciji
semantike, kao jednog dela formalne gramatike. Neobično je što su generartivni gramatičari imali razne
primedbe na strukturaliste, a zapravo su generativisti u potpunosti razvili komponencijalnu analizu kao metodu,
a u strukturalizmu je samo započeta njena razrada. Komponencijalna analiza je ubeđenje da se značenje
može razložiti, dekomponovati, na manje komponente. Čomski je najuticajniji predstavnik.
Leksema kopp – njen genus proximum je da je to nekakav sud, posuda. Funkcija je sledeća komponenta:
”služi da se iz nje pije”. Dakle, sveli smo je na manju grupu – grupu posuda iz kojih se pije. Koje je još
komponente razlikuju od drugih? Materijal? Ili možda tečnost koju pijemo iz nje? Svakako je od nekog čvrstog
materijala, keramike ili porcelana, a iz nje se uglavnom piju topli napitci. Verovatno ima dršku i tacnicu. Ovo je
jedan opis komponenata lekseme kopp. Međutim, nije se sve moglo opisati ovom metodom. Ta zamislite da
morate svaki entitet, uključujući i ljudska osećanja ili neke apstraktne pojave, da opišete pomoću matematičke
jednačine (a+b+c[aa+bb]+d). Definicije nisu poželjne u komponencijalnoj analizi, jer su to čitave rečenice, a
komponentu čini jedna reč. Pa tako ako pokušamo pomoću komponenti da opišemo reč mörda, to bi ovako
izgledalo: (učiniti, umreti [prestati, živet]).
Od 80-ih i 90-ih na ovamo javljaju se neki novi pristupi. Mnogi od njih se mogu svrstati u neke
NEOSTRUKTURALISTIČKE PRISTUPE i nastavljaju se na prethodnu tradiciju. Neostrukturalistički pristupi su
zapravo svi pristupi posle generativne semantike a da nisu kognitivni. Spomenućemo samo jedan, najznačajniji
pristup - NSM-Natural Semantic Methalanguage (prirodni semantički metajezik). To je bio princip koji je
začeo poljski profesor, Andrzej Bogusławski , 60-ih godina, ali ga je u potpunosti razvila poljsko-austrijska
naučnica Anna Wjcezbicka (Vježbicki). Kao zastupnik ovog principa smatrala je da semantika treba da ima
prirodni metajezik. Oni smatraju da primitive treba opisati prirodnim ljudskim jezikom i to moraju biti jezičke

univerzalije. Wjcezbicka je razvila teoriju semantičkih primitiva. Ti primitivi u jednom svom delu
podsećaju na komponente. Dakle značenje se razlaže na primitive tj. pojmove koji predstavljaju jezičku
univerzaliju (postoje u svim jezicima sveta). Smatrala je da je taj broj primitiva ograničen, pa je tokom godina
reformisala svoju listu primitiva, koja je na početku imala 15-ak, a onda je stigla do 100-ak. Njena objašnjenja
su u formi reduktivnih parafraza – u naslovu stoji šta će se opisivati, a u redovima ispod će se opisivati šta
znači npr. engleska reč joy (X feels joy = sometimes a person thinks something like this > something good is
happening now > i want this > because of this, this person feels something very good). Njena interesovanja su
okrenuta ka lingvokulturologiji. Dosta se bavila rečima za osećanja u raznim jezicima sveta, naročito kada za
govornike nekog drugog jezika ne postoji takvo osećanje.
Od 80-ih na ovamo najznačajnija su semantička istraživanja u okvirima KOGNITIVNE SEMANTIKE,
koja je našla svoju inspiraciju u kognitivnoj psihologiji gde se značenje proučava kao fenomen mišljenja koje
prevazilazi granicu reči. Kognitivna semantika nije nikakav dogmatski pristup tj. ne postoji nekakva jedinstvena
teorija koje svi moraju da se pridržavaju, već je to skup različitih pristupa značenju. Njihova zajednička
okosnica je u tome sto smatraju da je stvar u tome kako jezik prenosi konceptualizaciju stvarnosti. U
okvirima kognitivne semantike postoji teorija prototipa. Ona je začeta 70-ih godina u eksperimentalnoj
psihologiji i predstavlja nadogradnju strukturalističke semantike i postepeni prelaz ka savremenijim teorijama.
Neki od najranijih predstavnika ranih kognitivista su zapravo predstavnici generativne semantike 60-ih, pa su
 Teorija okvira je nastala krajem 60-ih, pocetkom 70-ih i ona je isto
se takoreći prosto ulili u kognitivizam.
jedan od preteča kognitivne semantike. Teoriju o konceptualnoj metefori ljudi takođe
poistovećuju sa kognitivnom semantikom. S tim u vezi kognitivisti tipično smatraju da mi ne možemo da
govorimo o apstaktnim pojmovima u svetu, ukoliko ih na neki način ne svedemo na konkretne. I da sva
iskustva o apstraktnim pojmovima mi nekako filtriramo kroz antropocentrična iskustva. Teorije-zgrade, ideje-
paketi, ljubav-rat, vreme-prostor/posude, debata-rat. Ono od čega polazimo u svom shvatanju su obično
konkretni entiteti koje koristimo da objasnimo nešto što je nama kognitivno dostupno kako bismo objasnili
nešto kompleksnije. I taj odnos ne mora biti 1 na 1 tj. da se neki apstraktni pojam objašnjava uvek pomoću
jednog pojma. Njihova najfrekventnija metafora za bes je vrela tečnost.

Značenje još uvek nije dovoljno dobro definisano, ali primetićemo da se u literaturi uglavnom provlače 5
nekakvih komponenti leksičkog značenja, pa u zavisnosti od autora negde ćemo imati svih pet,
negde samo tri. Komponenate koje se najčešće pojavljuju su:
 Denotacija
 Designacija
 Konotacija
 +Referencija
 +Spektar primene (Retko se pojavljuje i njime se nećemo nešto posebno baviti. Smatra se da je
spektar primene neka semantička komponenta koja kasnije utiče na njenu kolokabilnost (sposobnost
da se jedna leksema kombinuje sa drugim leksemama u nekakvim leksičkim spojevima), dakle reč
poseduje nekakvu svoju inherentnu semantiku koja potom uslovljava mogućnost zajedničkog
pojavljivanja sa drugim rečima. Pa što neka leksema ima uže značenje, trebalo bi i da je i njen spektar
primene ograničeniji. Potpuno ograničene ili unikatne kolokacije, gde imamo glagol tipa gale
(kukurikati), koje označava specifično oglašavanje petla, pa on ima vrlo ograničen potencijal u pogledu
razvijanja sekundarnih značenja, a biće vrlo malo verovatno da će glagol koji označava glasanje jedne
pernate životinje muškog pola moći da kolocira sa mnogo drugih leksema. Glagol gå koji označava
kretanje peške bi trebalo da ima ograničen potencijal da može da hoda samo ono što ima noge, ali taj
najopštiji glagol samoindukovanog kretanja vrlo lako razvija i sekundarna značenja. Pa tako prevozno
sredstvo, iako nema noge, u skandi jezicima ide, isto je i sa vremenom.

Za mnoge autore su referencija i denotacija ista stvar, ali mi ćemo ih ipak razdvojiti.
Referencija kao komponenta značenja je dugo bila, u začecima semantike, glavna komponenta. I tada su
postojale referencijalne teorije značenja, koje su smatrale da značenje reči jeste odnos te reči prema
nekim entitetima u stvarnosti. Dakle suština značenja je u onome na šta ta reč upućuje - sposobnost da
nekakvom leksemom kao znakom uputimo na neki drugi entitet. Ali ukoliko samo operišemo pojmom
reference, onda se ograničavamo na to da je značenje zasnovano na realnosti. Pa se podrazumeva da postoji
direktan odnos između reči i toga na šta ona upućuje, na koji način identifikuje i izdvaja te entitete u
vanjezičkoj stvarnosti. I u tom smislu bismo pojam referent koristili kao taj konkretan entitet u vanjezičkoj
stvarnosti na koj reč upućuje. Međutim, problem tih referencijalnih teorija otkrio se vrlo brzo, jer ako postoji
neka direktna veza između lekseme i onoga na šta ona upućuje, da li onda lekeseme tipa hat, jämlikhet,
dinosaurus upućuju na nekakav konkretan entitet? Šta bi bilo značenje tih reči i kako je moguće da te reči
uopšte imaju značenje, ako upućuju na entitete koje mi ne možemo tako jasno da identifikujemo u stvarnosti?
Ovo važi za osećanja, apstraktne pojave, razne religijske pojmove ( Gud, angel), demon, Batman, troll, den
tredje världskrig, nešto što je pre postojalo ali više ne postoji (dinosaurus, dodo). Ako mi stvarno verujemo
da npr. trolovi stvarno postoje onda oni za nas imaju jasno značenje i jasnu referenciju. Ali ako neka osoba ne
veruje u njihovo postojanje onda ona nema referentni entitet na koga se leksema troll odnosi, a opet ta osoba
može da priča o njima iako ta leksema za njega nema značenje/enntitet Zbog ovoga su te teorije malo
dopunjene, pa referencija počinje da se vezuje samo za konkretnu govornu situaciju, konkretan govorni
iskaz. Tako ćemo i mi referenciju posmatrati kao jednu komponentu jezičkog značenja koja nije deo jezičkog
sistema, već je vezana za konkretnu govornu situaciju. U tom slučaju bi referencija bila upućivanje na
konkretan entitet u određenoj govornoj situaciji, kao neka veza izmedju izraza + lekseme + onoga što
leksema označava u datom slučaju.
Druga stvar koja je doprinela tome da se napusti referencija kao najvažnija značenjska komponenta
jeste to što mi možemo upućivati na istog referenta koristeći različite lekseme ili različite izraze. One imaju
različito značenje iako upućuju na istog referenta. Primer: fru Hansen, Pers mor, min granne, lärare. Oni
imaju istog referenta, ali ove reči imaju različito značenje. Ovo je razlika koja je potekla od filozofije jezika,
kada je poznati filozof, Frege, krajem 19. početkom-20. veka, prvi primetio da su izrazi večernja
(aftonstjärnan) i jutarnja zvezda (morgonstjärnan) jedan te isti referent, tj. oba izraza upućuju na Veneru. Ta
problematika da se mogu imenovati apstraktni pojmovi i nepostojeći pojmovi, kao i da se može upućivati na
istog referenta pomoću različitih izraza, doveli su do toga da značenje ne može biti sadržano samo u
referenciji.
Takođe, možemo reći da razna referencijalnost izraza, može nekad da se poveže i sa gramatikom. Ako
upotrebimo određeni oblik neke imenice, ona može biti upotrebeljena u određenom obliku ili zbog deikse ili
zboga anafore. Deiksa su reči koje imaju promenljivu referencu jer ona zavisi od govorne situacije.
- Jag vill ha den flaskan där. Den flaksan där podrazumeva se da želimo baš tu flašu zbog toga što je
nama kao učesnicima u ovoj govornoj situaciji entitet poznat. Ili ako postoji samo jedna flaska u celoj u
učionici, svi bismo znali da je ona u određenom obliku jer svi znamo na koju se flašu odnosi. Drugi određeni
oblik koji u skandi jezicima imamo je na osnovu anafore. Anafora je upućivanje na osnovu nečega što
prethodi u tekstu, i pisanom i govornom.
-Jag har köpt en bil. Hjulen är vackra. Uvodimo imenicu bil, ona je u neodređenom obliku, ali zašto su
točkovi u određenom? Pa zato što znamo da su to točkovi malopre pomenutog automobila. To su tipične
određenosti zasnovane na anafori. Međutim, u skandi jezicima nije svaki određeni oblik referentan.
-Katten är ett husdjur.
-Katten sover under trappan.
U drugom se katten javlja kao referentni izraz. Ovde upućuje na neku određenu mačku koja spava ispod
stepenica. A u prvom slučaju nije referentan jer ne upućuje na nekakav određeni entitet, već je određeni oblik u
smislu mačka kao svi entiteti te vrste, upućuje na klasu.
-Katten är grå? To je referentan izraz jer se pretpostavlja da se zna o kojoj je mački reč, budući da nisu sve
mačke sive, pa ne bi moglo da se kaže za predstavnike sve vrste.
-Vargen blev skjuten.
-Vargen hötas av utrotning.
U prvom slučaju je određeni oblik upotrebljen referentno. Konkretan vuk je upucan. A u drugom slučaju jer se
odnosi na sve predstavnike klase u Skandinaviji. Preti mu istrebljenje. Ali u tom smislu možemo da iskoristimo
određeni oblik jednine nereferentno samo u onim izrazima kada se može primeniti na sve predstavnike te
vrste.
Primeri sa problematikom referencije: zamenice i prilozi imaju promenljivu referenciju. Ili tipa Serbiens
störste stad. Njegova referenca je trenutna, najveći grad u Srbiji, ali to je izraz koji ima potencijalnu
promenljivu referencu, jer kroz 10 godina to može postati Novi Sad. Ili ako kažemo Kungen av Sverige, klasa
kungen obuhvata sve prošle, sadašnjeg kralja i sve buduće kraljeve Švedske, a on se sada može iskoristiti da
uputi na Karla XVI Gustava, i taj izraz je referentan ako mislimo na sadašnjeg kralja.
Postoje izrazi koji imaju stalnu referenciju: Sol, Frankrike, Kalmar. Ova referencija je stalna jer u klasi reči
koja je obuhvaćena njihovom denotacijom ima samo jednan član.
Postoje različiti referentni i nereferentni izrazi, oni koji konkretno upućuju na nešto i oni koji ne upućuju
nikad. Tako prilozi za intezitet ne upućuju ni na kakav entitet u stvarnosti, pa su nereferentni: så, kanske,
väldit. Za razliku od njih imenica katt je referentni izraz. Ona bi trebalo da ima svoje značenje, nezavisno od
toga na koju mačku mi upućujemo u datom trenutku. Koje je to stabilno svojstvo lekseme katt koje nije vezano
za konkretno upućivanje? Katt: omanja krznena životinja, često se drži kao kućni ljubimac, koja mjauče... A
dalje se onda ona može koristiti (u različitim govornim sitaucijama) da uputi na neku određenu mačku/mačke.

To što smo rekli ”mačka je takva i takva životinja” to je denotacija lekseme katt. Dakle, zaključujemo da
je denotacija identifikacija onih (stalnih) osobina koje se mogu primeniti na klasu onih entiteta koji se
pravilno mogu svrstati u tu klasu. Tako se katt odnosi na mnoštvo različitih govornih situacija sa različitim
referencama bilo da uputi na:
konkretnu mačku koju vidimo
konkretne mačke
sve postojeće mačke
sve bivše mačke
i mačke koje ce ikada postojati
mačke koje nisu stvarne
sve one koje su zamišljene...
Tako vidimo da postoji jedna klasa entiteta (potencijalno beskonačna u ovom slučaju) koja se može primeniti
na sve ove mačke-individue. S tim u vezi, ako kažemo da postoji denotacija (stabilno svojstvo lekseme,
nezavisno od onoga na šta ono upućuje u konkretnoj govornoj situaciji), onda možemo reći da lekseme tipa
demon, troll, bez obzira da li verujemo u njihovo postojanje, takođe postoje kao jedna klasa entiteta. Mi
znamo da oni baš i ne postoje u stvarnosti, pa će u tom smislu ova klasa biti verovatno manja od klase mačaka
(nemamo postojeće, umrle, ili buduće, ali imamo ih u knjigama, filmovima itd.), međutim mi svakako znamo da
postoje predstave trolova na koje mi ispravno možemo upućivati.
Denotacija je za razliku od referencije nepromenljiva i ne zavisi od konkretne govorne situacije. Denotat je
klasa stvari u vanjezičkom svetu na koje se izraz može pravilno primeniti.
Referencija Denoatacija
To je odnos između izraza i onoga šta on To je odnos između izraza i sveta
označava u konkretnom izrazu
To je pojedinačni primerak To je klasa entiteta
To je aktivnost govornika=referencija je To je svojstvo lekseme=denotacija je
promenljiva nepromenljiva

Bergenser - denotacija: identifikovanje svih i samo onih ljudi koji bi se s pravom mogli nazvati
stanovnikom Bergena, potencijalno obuhvata sadašnje stanovnike, sve prošle i sve buduće. A referncija: neki
određeni stanovnik Bergena.
Dinosaurus - denotacija: klasa ogromnih guštera koju su izumrli pre mnogo hiljada godina, svi koji su
postojali. Referencija: možda nema nijednog živog referenta, ali možemo da ga prepoznamo u crtaću, muzeju,
knjigama itd. I tada je referencija moguća.
Denotacija od svensk lärare i Belgrads universitet: svi sadašnji, budući, zamišljeni, prošli profesori. A
referencija: trenutno ima samo 4 referenata. Ovo je uža klasa od Bergenser, jer klasa obuhvaćena denotacijom
ima ograničeni broj učesnika.
 Pojmovi koji se vezuju za odnos referencije i denotacije su obim i sadržaj pojma, tj. ekstenzija i
intenzija. Intenzija pojma je njegova definicija npr. årstid je period godine kada je vreme takvo i takvo. A
ekstenzija pojma su vrste tog pojma npr. årstid je vår, sommar, höst, vinte.

Dugo su ljudi mislili da postoji neka direktna veza između reči i njenog
odnosa prema vanjezičkom entitetu sve do ’23 kada se pojavio čuveni
semiotički trougao u knjizi ”Značenje značenja” Ogdena i Ričardsa.
Oni su bili prvi koji su postavili tezu da je taj odnos između lekseme i
vanjezičkog entiteta posredan.
Imamo neku leksemu A, C je entitet u vanjezičkoj stvarnosti. Odnos
između lekseme i entiteta nije direktan, već ide posredno, preko entiteta B, a to
je pojam ili designat. Postoji neki pojam (B) u našoj glavi pa mi možemo da
upućujemo na pravu referencu (C).
Ubrzo na scenu stupaju tzv. MENTALISTIČKE TEORIJE, koje kažu da je srž
značenja u posrednoj vezi koja ide preko pojma, designata (begrepp). Designat je pojam, tj. naša
mentalna predstava o nekakvom sadržaju koji vezujemo za leksemu.
Oni kažu da je designacija neka naša mentalna slika, kolektivna predstava o tom entitetu, jer
je pojam zajednički za celu govornu zajednicu (konvencionalizovan je - on je isti ili sličan kod govornika jednog
jezika). Kada bi to bilo individualno, Sofija bi mogla da zamisli jednu stvar, Nataša drugu kada kažemo reč
mačka, i tako se nikad ne bi sporazumele; ako nam mama kaže: Deco, sedite za sto; niko neće sesti pored
prozora ili pored televizora, jer je učesnicima razgovora sto konvencionalizovan kao ravna ploča sa četiri noge,
za kojim ćemo jesti ili piti, te ćemo svi orijantisati da u prostoru treba naći to što zajednički konceptualizujemo
kao baš takav deo nameštaja. Designacija je u velikoj meri vezana za kategorizaciju. Kategorizacija je
sposobnost ljudske kognicije da kategorizuje stvarnost oko sebe, tj. da uoči slično u različitom (Tejlor). Ali ta
stvarnost ne dolazi segmantovana, nego mi uočavamao da su određeni entiteti bliže povezani i onda ih
nazivamo istim imenom. Na stvarnost možemo da gledamo kao na jedan beskrajan kontinuum ili kao mnoštvo
različitih predmeta koji nas okružuju, samo što ih mi ne gledamo kao pojedinačne entitete već ih stavljamo u
kategorije. Kada govorimo o vezi između kategorizacije i jezika, na scenu stupa Sapir-Vorfova hipoteza jer
kategorije koje opažamo nisu objektivno prisutne, već nam te kategorije nameće jezik kojim govorimo.
Ona kaže da mi kao ljudska bića percipiramo istu stvarnost koja nas okružuje, ali činjenica je da različiti jezici
imaju različite konceptualizacije stvarnosti, te se u različitim jezicima pojavljuju različite kategorije, a sama
stvarnost je onda jedan kontinuum koji mi isparcelišemo, možda ne objektivno i naučno, ali onako kako
nam naš jezik diktira. Problematika boja: neka proučavanja govore da mi možemo razlikovati više desteina
hiljada nijansi, ali realnost je da nemamo ni blizu 500 reči da ih označimo. I kako je moguće da neke jezičke
zajednice imaju samo dva naziva za boje, a neke 10-ak? Čitava poenta kategorizacije je da mi uočavamo
slično u različitom, pa ćemo tako ako dobijemo 100 raznobojnih končića ipak nekako da ih razvrstamo po
našim kategorijama-bojama. Ali u zavisnosti od govorne zajednice te kategorije će biti drugacije određene.
Ljudi koji imaju neke oblike afazije, imaju problem sa kategorizacijom. Zdrava osoba bi grupisala crvene u
jednu gomilu, plave u drugu itd. ali afazičari za svaki konac prave posebnu grupu jer nisu mogli da uoče da su
to samo nijanse onoga što bismo mi etiketirali jednim nazivom. Jedan od očekivanih problema kategorizacije je
šta će se svrstati u koju kategoriju. Pa tako su kopp i glas posude za piće, ali materijal je drugačiji, i šolja
može imati i dršku. Ali sve ono što je sličnije prototipičnoj čaši, imaćemo tendenciju da označimo kao čaša.
Naravno, postoje i granični prelazi poput neke keramičke posudice bez drške ili staklene posude sa drškom. Ali
to je onda ipak subjektivna stvar jer se sa jednakim brojem obeležja oba entiteta uklapaju u obe grupe, a opet
su na periferiji obe kategorije.
 Ljudski um stvara pojam jer ima sposobnost apstrakcije – uopštavanje nekog entiteta koji nije kao
prototip. Znači mi u ogromnom broju pojedinačnih slučajeva i prilično različitih pojavnih oblika uspevamo da
uočimo da oni iako su različiti, imaju zajedničke osobine koje su pri tom nekakve kriterijske osobine. Mi samo
shvatamo da je to jedan isti entitet u mnogo različitih oblika. A mi smo uočili da tu postoje nekakve zajedničke
osobine i onda kažemo da ljudski um apstrahuje i onda napravi jedan mentalni model (prototip) sa kojim poredi
posle svaki entitet npr. životinju na koju naiđe.
Npr. za stolicu ne bismo rekli da je sto čak i da ona nema naslon zato što je njena primarna uloga da se na njoj
sedi, a primarna uloga stola je da se na njemu jede.
Srž designacije je u konceptualizaciji. Konceptualizacija je način na koji pojmimo stvarnost i
predstavljamo je u jeziku. Ako posmatramo iz perspektive fizike verovatno se ništa ne događa samo od sebe,
već ima nekakav uzrok. Ali mi u našem jeziku možemo da predstavimo neke događaje kao da su se desili
spontano i sami od sebe. Stoga, mi smo ga konceptualizovali kao neuzrokovani događaj, tako da jezik
eksplicitno ne pokazuje da do toga dovodi nekakav uzrok. Međutim, moguće je da jezici različito
konceptualizuju nekakve događaje. Kauzativnost je način na koji se pojave u stvarnosti izražavaju u jezičkom
svetu jezikom.
Voda je otekla iz kade (Vattnet har svullit från badkaret)(verovatno jer postoji gravitacija), ali mi to gledamo
kao nekakav sponatni događaj. Drvo se osušilo (träden tvinade bort). Moja majka je ostarila (sigurno
postoje neke biološke ili fizičke zakonitosti po kojima se ovakve stvari događaju) – Mi sve to konceputalizujemo
kao spontani događaj.
Primeri konceptualizacija u raznim jezicima: Ako kažemo Meni je muka. Taj događaj je konceptualizovan tako
da smo mi nekakav objekat. Mi smo trpilac te radnje, nas je ta mučnina zadesila. Ali u švedskom (iako teško
nalazimo ekvivalent) ovaj izraz se prevodi Jag mår illa, te je događaj konceptualizovan kao da smo mi aktivan
vršilac radnje. Boli me glava – opet smo mi ”pogođeni” radnjom, nismo aktivni učesnik, vec trpilac radnje.
Skandinavac bi rekao Jag har ont i huvudet kao da je on aktivni nosilac bola, a ne kaže da ga je bol
”snašao”. Isto je i sa rečenicom Meni se čini, dok će skandinavci to aktivno da konceptualizuju kao Jag
tycker.
U različitim istorjiskim periodima nekog jezika može doći do različite konceptualizacije nekih pojava i onda se
ona ogleda u različitim gramatičkim strukturama. Nekada je u skandi jezicima postojala konstrukcija Mig
drömmes, međutim, ti su se glagoli vremenom izgubili, ali interesantno je da je jezik nekada nametao pasivnu
koncepltualizaciju (kao da nama neka sila nameće san), a danas je ona aktivna Jag drömmer.
Evo malog osvrta na kodiranje drugih spontanih dogadjaja: Zagoreo mi je ručak, pukla mi je guma. Kako bi
ti izrazi izgledali na skandi jezicima? Kod Skandinavaca je to uglavnom aktivno – Pukla je guma (Däcket är
trasigt). Ručak je zagoreo. Dakle, Skandinavci konceptualizuju sve kao neko direktno dešavanje.
Moguće su i drugačije situacije u kojima mi treba da budemo pasivni, ali to konceptualizujemo aktivno – Idem
da pregledam oči. Idemo da se šišamo. Situacija se konceptualizuje kao da smo mi aktivan vršilac, a nama
je jasno da treba tumačiti iskaz u drugom kontekstu. Situacija potencijalno može da bude i dvosmislena –
Farbam stolariju, ne znamo da li to radim sama ili imam majstora. U skandi jezicima se to može protumačiti
kao da sami to radimo, jer rečenica za drugi slučaj drugačije glasi, ima drugačiju konstrukciju, kostrukciju s
pasivom.
Primeri za rodbinske odnose: Skandinavci imaju kolektivne imenice koje označavaju i brata i sestru, a mi
imamo samo za roditelje, a imaju zajednički naziv za babu i dedu – besteforeldre?. Kod nas se razlikuje
muškarac kao osoba i muškarac kao nečiji muž, dok kod njih je man i jedno i drugo. Suprotan slučaj je sa
ženom koja kod nas može da označava i žensku osobu i suprugu, a kod njih to nije tako.
Za Skandinavce stolica mora da ima jedno specifično obeležje – naslon, ako ga nema, to nije stolica, a mi ne
znamo za to, pa je nama stolica šire konceptualizovana.
Postoje mnogi oblici koji su ishodišni deminutivi, ali su to leksikalizovani deminutivi, što znači da mi više
ne možemo da prepoznamo to originalno značenje ili pak nije više u toj funkciji, te sada, kao celina, označava
nešto slično, ali različito. Šoljica, ako je tumačimo deminutivno, ona bi morala biti mala šolja, ali nije, jer se
dosta razlikuje od naše predstave umanjene šolje. Isto je i sa čašicom, nožicom, ručicom, jezičkom. Zapravo
većina deminutiva su derivati nekakave polisemantične reči.
Pomislili bismo na prvi pogled da znamo šta znači skandi boja vit ili svart. Međutim postoji čitav niz drugih
upotreba reči za belo i crno koje govore o nešto drugačijoj konceptualizaciji: bela kafa, belo vino, belo grožđe
(druva), crno vino, crni luk, crna kafa, bela tehnika - a nijedna od ovih sintagmi nije sasvim bele ili sasvim crne
boje.
Kada je u pitanju designacija značajan doprinos su dali istraživanja iz psiholingvistike 70-ih godina 20. veka
o tome kako deca usvajaju pojmove. Za naše potrebe su ipak bitnija istraživanja 70-ih i 80-ih poznatog
bračnog para Iv i Herbert Klark. Oni su u svojim raznim istraživanjima ustanovili da su pojmovi kod dece
različiti od pojmova kod odraslih. Čak i dete koje zna da govori verovatno ima drugačiji sadržaj pojma od
odrasle osobe. To je zato što dete ima ograničeno znanje o svetu i ono ne zna pun obim nekog pojma nego
mu pripisuje manje ili više kriterijskih karakteristika, ali nažalost, ti rani eksperimenti nam ne govore ništa o
detetovom opažanju. Dakle, mi ne znamo tačno na šta dete stvarno misli kada kaže av-av, ali nam njegova
upotreba datog pojma govori da ono metodom promašaja i pokušaja polako formira svoj pojam, pa će sa
sazrevanjem da se pojam poklopi sa konvencionalizovanim pojmom u toj govornoj zajednici. Deca vrše
usklađivanje svojih pojmova uglavnom u dva pravca - preko hiperekstenzije i hipoekstenzije-tj.
proširivanjem i sužavanjem značenja tog pojma. Sužavanje značenja je pretpostavka deteta da se leksema
odnosi na manji broj entiteta; ona obuhvata 2/3 slučajeva, ali nije tako efektna kao proširenje značenja pojma.
Sužavanje je kad je av-av samo njegov pas, kad je samo sneg beo a papir nije. Proširivanje je ređi slučaj -
kada je av-av i kuca i maca, lopta je i jabuka i rotkvica. Dakle, dete primeti neku karakteristiku i pretpostavalja
da se njegova leksema odnosi na sve takve slučajeve: male krznate životinje na 4 noge, ali nisu. Moguć je i
prenos fokusa, pa dete za av-av kaže i pas, i dugme i nasumična igračka, pa je verovatno neka njegova
igračka psa imala dugmiće umesto očiju. Dakle jedna stvar je kako mi nešto vidimo, a sasvim druga kako će se
to u nekom jeziku konceptualizovati.

Konotacija je značenjska komponenta za koju se kaže da designativnom značenju dodaje

kontrastivnu vrednost koja se kod nas naziva valer. Valer je nekakvo nijansiranje koje uglavnom vezujemo za
likovnu umetnost, ali se sreće i u semantici. Za konotaciju mora postojati nekakav koncenzus u govornoj
zajednici da nekakva reč ima konotaciju. Predstavu konotacije moraju imati svi ili jako veliki broj govornika
jednog jezika. Naravno, mogu postojati manje razlike u tome da li je neka reč kolokvijalna ili ne i da li polako
prelazi u standard i to se uglavnom tiče pripadnika različitih generacija koji mogu imati različito viđenje stvari.
Tako za nekoga data reč nosi konotaciju kolokvijalizma pa i vulgarizma, a pripadnicima mlađih generacija to
prelazi u standard (zezati) itd. Zašto konotacija dodaje kontrastivnu vrednost? Obično se kaže da konotacija
dodaje kontrastivnu vrednost prvenstveno zbog toga što postoje nekakve lekseme u jeziku koje bi mogle imati
isto designativno značenje ali različitu konotaciju. Stoga često srećemo nizove gde je jedna leksema
konotativno nemarkirana, pa bi trebalo da ima neutralno značenje. To je često ekspresivna leksika, koja s
jedne strane nije konotativno markirana, ali označava entitete za koje mnogi vezuju negativna osećanja.
Primeri: leksema Dö je u skandinavski jezicima konotativno neutralna, nema neku posebnu konotaciju, ali
označava događaj koji je za ljude neprijatan, pa može da ima više sinonima koji označavaju isti događaj, ali je
konotacija drugačija. To može biti eufemizam ili izraz koji ima šaljivu konotaciju: Dra sin sista suck – ima
isto designativno značenje kao i dö, ali se razlikuju u konotaciji. Često ćemo na konotaciju nailaziti kod priča o
sinonimiji jer se sinonimi često razlikuju samo po toj finalnoj komponenti – jedna reč pripada jednom registru, a
druga drugom, a značenje im je isto. Na primer, jedna je kolokvijalna, a druga standardna, ili jedna standardna
a druga formalna ili poetska ili vezana za verski registar... Konotacija gorepomenutog izraza za ”umreti” je
formalnija i poetskija, ali postoji i šaljiva: Vända näsan i vädret. Ovo je metonimijski nastao izraz koji se
odnosi na nekog ko je mrtav. Oba izraza su konotativno obeležena u odnosu na dö, samo što su njihove
konotacije različite. Oba primera su konotativno markirana u odnosu na dö, ali na različitim delovima
skale, jedna je formalnija, a druga šaljiva.
Nemarkirana reč za lice: Avsikt, kolokvijalnija varijanta: Fejs (nešto kao faca, iako je i to standard), vrlo
kolokvijalno i pomalo uvredljivo: Tryne (gubica od životinje, svinje pre svega), i za kraj, vrlo formalna, visoki
stil, vezana za verski registar, te je prisutna visoka konotativnost i ograničen spektar primene: Åsyn (nešto kao
lik, ali to je baš stara reč, nalazi se u Bibliji i odnosi se samo na Božiji lik).
Je li konotacija obavezna komponenta? Ne. To je fakultativno obeležje.
Zašto nam je lako da psujemo na stranom jeziku? Mi ne osećamo ništa prema tim rečima, ne osećamo tu
ekspresivnu komponentu, ne identifikujemo se sa njima na emotivnom nivou, i znamo njihovu konotaciju, ali
sama reč za nas ništa ne predstavlja.
Kada govorimo o konotaciji mi uglavnom mislimo na ekspresivne reči i to prvenstveno na reči koje imaju
nekakvu emotivnu konotaciju. To je ono što se u skandi jezicima zove värdeladdning (punjenje +
vrednost) I znači emotivna ekspresivna obojenost, ima emotivni naboj. Često se koristi kao sinonim za
konnotation. Za konotaciju se obično kaže da je subjektivna komponenta jer predstavlja lični stav prema
entitetu, tj. ona nije svojstvo nekog entiteta na koji mi upućujemo, vec leži u našem stavu prema tom entitetu.
Ali iako kažemo subjektivni stav opet postoji koncenzus većine govornika jedne govorne zajednice i njihovog
mišljenja o tome da li je neka reč ružna ili ne.
Konotacije se dele na stilističke, ekspresivne i regionalne konotacije.
Stilističke: tu spadaju razne formalne konotacije (gå dädan = dö), poetske (no. viv = kone), arhaične reči
(da. kanceli = kontor), reči stranog porekla (appendix = blindtarm), kombinovane (tipa arhaične i formalne),
termini koji se vezuju za poseban registar (apendix, konotativno markirana u razgovornom registru), reči iz
slenga (no. på tjukken = gravid), kolokvijalne (kille = pojke).
Nas će ovde uglavnom zanimati ekspresivne konotacije, jer su stilske preopširna grupa za naše znanje. U
ekspresivne spadaju one šaljive konotacije (unge kada koristi umesto barn), koje su često i kolokvijalne; onda
imamo pogrdne konotacije (kombinacije slenga, vulgarizama, tipa gås guska krava, zasnovana na nekoj
metafori, pogrdna konotacija), eufemizmi i njihove suprotnosti - kakofemizmi i disfemizmi.
U regionalne konotacije spadaju reči koje su dijalektizmi i regionalizmi, jer u odnosu na standardnu upotrebu
jezika, uvek imaju konotaciju da pripadaju nekom drugom sloju jezika (fänk = flicka).

Eufemistične konotaicje neraskidivo su vezane sa pojmom tabu. Eufemizam je reč ili izraz koji se koristi
da ublaži neku leksemu koja se smatra neprijatnom ili uvredljivom. Cilj eufemizma je da se izbegne tabu reč-
taboord; npr. da je neko star ili debeo. Češće ćemo se poslužiti izrazom Dom za stara lica, nego da kažemo
Starački dom.
Pošto konotacija nije stalno svojstvo reči, već našeg stava prema tome, pa često, da bismo zamenili
neku tabu reč, mi smislimo eufemizam za nju. Ali pošto se naš stav prema toj reči nije promenio kroz
izvestan broj godina je verovatno da će taj eufemizam postati tabuisan i da ćemo morati da tražimo
novi eufemizam. To se dešava jer eufemizam postane suviše blizak tabu reči i onda mora da ”pobegne” od
nje. Postoje disfemizmi i kakofemizmi i njima je zajedničko to što predstavljaju namernu upotrebu tabu reči, a
poenta je drugačija. Ako pak razlikujemo ova dva termina, onda je kakofemizam namerna upotreba neke
tabuisane reči zbog namerne uvrede nekoga: svartskalle (crna lobanja). Disfemizmi imaju šaljivu
komponentu i postoji nesto što se zove i sopstvena disfemizacija (autodisfemizacija), i mi upotrebom
disfemizma prenosimo poruku da je nesto šaljivo, ali samo pripadnicima naše grupe i tako može da markira
zajedništvo (kao u USA nigga).
Danas ćemo preći pet tabu polja koja su karakteristična za skandi jezike, a koja je izdvojio jedan danski
naučnik Kristoph Nyrop:
1)Religija
2) Eufemizmi koji se odnose na smrt, bolest ili uočene telesne nedostatke
3) Ljudsko telo i njegove funkcije
4) Socialno problematični aspekti
5) Eufemizmi koji se odnose na političke i ideološke konflikte.

1) Skandinavci za razliku od Engleza npr. imaju znatno manje eufemizama za ratovanje, ali kada je u pitanju
religija, obično ne koristimo reč eufemizam, već termin noa-reči - noaord ili noanamn – reči zaštitnici, to su
reči za kojima posežemo kada nam je cilj da se zaštitimo ili umilostivimo nekoga ili nešto. Primeri: björn,
opasna životinja, njegov naziv u skandi jezicima vodi poreklo od reči ”smeđ”. Još neke noa reči za medveda su
skogsfar, den som sover, gamlingen, söt fot, pälsgubben. I to je verovatno zbog onog starinskog
verovanja da izgovaranjem njegovog imena možemo i da ga dozovemo. Isto je i sa gråben – vuk, Gamle Erik
– đavo, Seksbenet – vaške. Postoji neka knjiga što sadrži 150 eufemizama (noa-reči) za foku, da prilikom
odlaska u lov na foke ne bismo spomenuli njeno ime i rizikovali da nas čuje i pobegne.
*posesivne, bahuvrihi složenice2
Ali nešto slično imamo u monoteističkim religijama. Na skandi jezicima đavo se može različito zvati. Onaj
neutralni glasi djävul (š), a sledeći po učestalosti je, jävel, pa onda fan (smatra se da je ovo eufemizam iz
frizijskog jezika koji znači ”onaj koji nas mami”). Den onde (zli), styggen (ružni;n), pocker(s) Gamle Erik,
mannen med hoven (čovek s kopitom;š), mannen med hornet i panna.
Ali eufemizmi ne moraju biti strašni. Postoji verovanje u monoteističkim religijama da je pravo ime boga nama
nepoznato. Bog ima mnogo atributa, čak 99 u islamu, gde će se 100. otkriti kada dođe sudnji dan. Tako mi
ovde imamo da nam ime govori mnogo toga o suštini nekog entiteta. Bog: gud je nemarkirana reč, i zanimljivo
je da oni time označavaju i monoteističkog boga i istu leksemu koriste da označe paganske bogove kada je o
njima reč. Jedino što mogu da pišu Gud ili Herre (gosopd, to je sledeći tipični naziv), Far (to i herre su noa
reči), zatim skapare (tvorac), hinmannen (onostrani,n), den högste (svevišnji). Sve ove reči su, kad malo
bolje pogledamo, nekakvi opisi u cilju izbegavanja navođenja pravog imena.
2) Rekli smo da ćemo u drugu grupu da smestimo smrt, bolesti, pa cemo krenuti od blažih ka jačim.
Krema za staru kožu: åldrad hy je bilo ranije, ali je zbog grubog izraza promenjeno na mogen hy-krema za
zrelu kožu. Danci su zamenili rullestol sa kørestol. Jer kørestol zvuci kao da su invalidi ”sposobniji” pa sami
voze stolicu - profiliše se ono što je pozitivna osobina, dakle samostalnost osobe u stolici.
Nekad su stariji ljudi išli u gamlehjelm, pa je 80-ih taj izraz prešao u aldershjem (dom za osobe određenog
doba), a danas je pleiehjem (dom za negu, i maltene nema veze sa starošcu). Gammal je podrugljivo pa se
koristi äldre.
Nekada smo u književnosti 19. veka mogli da naiđemo na reč krøpling. Danas je ona ozbiljan kakofemizam.
Vremenom je zamenjena rečju vanfør (ovo je bio rani pokušaj nekog neutralnog termina, ali znači
nepokretan), pa invalid (zvuči medicinski i neutralno, ali od 70-ih i 80-ih godina se ređe koristi jer počinje da liči
na osobinu te osobe, da sa njom nešto ne valja ili nije kadra nešto da uradi, te maltene postaje tabu),
handikappet, ovo su sve reči koje se retko ili uopšte ne koriste. I danas reči postaju sve duže –
funksjonshemmet (sprečen da obavlja neku funkciju), pa su se ljudi složili da föreled funksjon ima preširoko
značenje, te su predložili bevegelseshemmet (ograničeno kretanje), a danas se nekako ustalilo fysisk

2
Bahuvrihi složenice je termin iz tvorbe reči. Naziv su dobile po indijskoj reči koja označava “onaj koji ima mnogo pirinča”. Bahuvrihi
složenice su uglavnom imenice koje se sastoje od : pridev+imenica ili imenica+imenica, pri čemu je jezgro složenice najčešće deo tela
ili deo odeće: gråben (siva šapa - vuk), blåstrump (aktivistkinje u WW2) itd.
utviklingshemmet (da postoji neki izazov u fizičkom razvoju) ova poslednja tri su različiti stepeni političke
korektnosti koji evoluiraju s godinama.
Sinneslö bi danas u švedskom bila direktna uvreda za nekoga ko je zaostao u razvoju, a može se prevesti
kao usporen ili slab, a nekada je bila nemarkirana reč. Posle njega je dosao eufemizam svagsint koji je danas
takođe uvreda, a znači slabouman (dugo je bio politički korektan). Pa onda dolazimo do psykiskt
utvecklingsstörd (poremećen u razvoju). Onda smo dobili utvecklingshämmad (sprečen), ne kvalifikuje se
negativno kao nekakav poremećaj. Dugo se razmatralo förstånds handikappad (umno hendikepiran), i od
oktobra 2007. su državne vlasti donele proglas da se to sad zove person med funktionsnedsättning.
Obavezno mora da stoji ovo person, pa onda ona nije ”nekakva”, već nešto ima. A to dalje može biti fisiskts,
psykists, intelektuell funktionsnedsättning. Švedjani su se jedno vreme pitali da li se ovoliki termin zaista
koristi, medicinski radnici su rekli da ove termine koriste retko – u nekim zvaničnim dopisima, a među sobom
se obično sluze person med funktionshinder. To hinder se nekako ustalilo u njihovom žargonu kao dovoljno
politički korektan termin.
Pitanje – dokle sve to može da ide, a da ne bude već korišćeno, da vrši neku funkciju koja je apsurdna sama
po sebi? U novinama su predlagali da treba ići na onu krajnje pozitivnu skalu, pa da se ne govori da je neko
ometen u razvoju, nego da je npr. alternativno nadaren tj. alternativbegavde. Međutim, to može dovesti do
apsurda, utiska da želimo da budemo ironični itd.
Glagol dö je konotativno nemarkiran koji znači umreti. Ali verovatno zbog neprijatnih asocijacija koje se vezuju
za odlazak neke voljene osobe posežemo za raznim eufemizmima: sama reč odlazak avgång je već neki
eufemizam. Skandi sinonimi: gå bort, avlida, gå ur tiden, falla ifrån, hemkallas, avsomna, insomna, sluta
sina dagar, samlas till sina fäder, lämna jordelivet, kila om hörnet, gå i graven, ge upp andan; bita i
gräset, gå under.
3) Prelazimo na ljudsko telo i njegove funkcije: obično posežemo za eufemizmima kad su u pitanju genitalije,
odeća koja ih pokriva i njihova funkcija (reproduktivna i telesne izlučevine), kao i razna ženska fiziološka stanja
(trudnoća i menstruacija).
Zadnjica - Nema originalnog naziva tog dela tela i sve su to neki eufemizmi. Bak, rumpa, röv (disfemizam,
znači rupica), bakdel, sits, ända, stjärt, häck, arsel, arsle, ryggsslut, sete (n).
Ženski polni organi: forneden, nedentil, blygd (nešto stidljivo, čedno, stidnica). Ako pogledamo skandinavsku
reč za vaginu skontaćemo da je čudno to što skandinavci imaju domaću reč koja ima neutralnu konotaciju, to
se ne dešava tako često. Mi moramo pak da koristimo medicinske termine da ne bismo ispali vulgarni. Ona
glasi skjede (n) i slida (š) – neutralan termin i vrlo konkretan, a originalno je i to eufemizam iz viteškog doba,
kada su ove reči označavale korice mača.
Muški polni organ: Karl Johan, i mnogi drugi nazivi, što iz slenga, što ovako.
Podatak koji govori o tome koliko daleko su ljudi išli u potrazi za eufemizmima govori činjenica da su u
viktorijanskoj Engleskoj ljudi želeli da se ograde od izraza chicken brests, kako bi izbegli pominjanje sisa za
trpezom, pa je tako nastalo belo meso ili vitkött.
Ako uzmemo reč bh ili behå. To znaci brushalter, ali mnogi ne znaju odakle taj naziv – brösthållare. Ali
činjenica da se piše kao skraćenica je jedan formalni način pravljenja eufemizama.
Nazivi za gaće iz 19. veka: benkläder (š), onämnbara (ono što se ne pominje), underbenklær (n), misterier
(ovo nije nikakva misterija, već sekundarno značenje za trosor), permisjoner (dozvola, ali ne da se skinu, već
dozvola da se pomenu;d).
Prdež: fjärt, vind, fis, prutt, rökare, mök...
Piškiti/kakiti: Gjøre sitt fornødne (vršiti potrebu, kao vršiti nuždu;n), forrete sin nødtørft (d), uträtta
naturbehov (š), lave/gøre (d), göra den lilla i den stora (š).
WC: viss sted (neko mesto;n), tvättrum, klosett (i to je eufemizam od klausus - neko zatvoreno mestašce),
toalett, toa, dass, hemlighus, lokum (iz 50-ih, 60-ih), avträde (nešto gde odstupamo, odlazimo),
bekvämlighetsinrättning...
Trudnoća: gravid, att vara med barn, havande (običan particip prezenta,š), i grossess, i väntas
tiden/dagar, i välsignat tillstånd, på vei (ne prevodimo putuje, već kao dete je na putu;n)...
Haljine: ventekjole (d), omstaendighedskjole (haljina za posebne okolnosti;d)...
Menstruacija: menstruation, mens, ketchup i kanoten, lingonveckan, reglering (kao mi što kažemo
ciklus), månadsrening; dugo su u norveškim dnevnicima pisali VG, kao skraćenica za vanlig grund –
pošteda na fizičkom.
4) i 5) Pa da počnemo sa socijalno i politički problematičnim aspektima. Politisk korrekthet.
Politicka korektnost je upotreba jezika, mišljenja, ponašanja koje je u skladu ili je uslovljeno političkim
uzorom – da se neke stvari ne pominju jer politički uzor ne propisuje da smemo o tome da se izražavamo.
Danas se ipak veruje da je to izbegavanje upotrebe jezika koja podstiče na marginalizaciju ili diskriminaciju.
Npr. izbegava se da kod osoba sa invaliditetom govorimo da je osoba takva i takva, zatim kada je u pitanju
rasa ili nacionalnost, treba biti posebno oprezan, pa se traže što neutralniji termini.
Neger, färget, afrodansker. Pa je ispao skandal za oca Pipi duge čarape, kao ne sme da bude
negerkungen, nego sydhavskungen.
Nekada je postojala čokoladica u norveškoj neger princen, to danas nije moguće. Često u receptima ili starim
nazivima za pojedina jela ostaju te ”škakljive” reči, pa imamo negerkake, kao što kod nas postoji kolač
ciganče. Black boy krydder – linija začina u Norveškoj, koja je vremenom povučena.
Norvežani koriste termin etnisk norsk samo za prave Norvežane, a time diskriminišu Norvežane koji su dobili
državljanstvo, a nisu rođeni tamo. Danci su ih zbog toga žestoko kritikovali.
Pa onda ona diskusija da li je neko invandrare ili tredjelandsboende. Da li će se do 50. generacije tako
etiketirati potomci nekadašnjih doseljenika?
U literaturi 90-ih možemo naići na reč zigenare, ali danas se insistira na Roma folk. Isto je naziv Lapp
zabranjen, i bolje Sami folk.
Onda su tu i nazivi za ”problematična” zanimanja - hoćemo li nekoga nazvati bönder ili jordbrukare, šta je sa
đubretarima? Baba-serama? Neko i njihove profesije ”doteruje”, pa on onda nije više sophämtare, već
renhållnings tekniker. Prostituke - sex arbetare, mjölkbonde je postalo mjölkproducent, čistačica -
skurkäring – städerska – lokalvårdare – hygientekniker, lopov je langfingret
Opšti eufemizmi- ne samo da koriste ublažujuću reč već prenose i određeni stav. Npr. u nekom zvaničnom
obraćanju nije nam dovoljno da kažemo soldat, nego posežemo za frihetskämpe (borilac za slobodu). A
protivnička strana za istu osobu može da kaže terrorist. Obe strane izražavaju kroz eufemizam lični, vrednosni
stav. Skandinavci kada otpuštaju nekoga nikada ne rade direktno nego su to neki izrazi kao da puštaju nekoga
da traži sebi novu priliku, novu šansu, kao da ga puštaju. Izraz justera bemannings profiler –prilagoditi
profile osoblja znači da će se broj promeniti, najčešće naniže. Personale justering – izvršavanje kadrovskog
prilagođavanja – isto sranje, drugo pakovanje.

Već smo govorili o komponentama značenja. Imajmo na umu da se termin komponenta značenja u semantici
koristi na dva načina: koristimo ga kada mislimo na denotaciju, konotaciju, designaciju (sve su to komponente
značenja), ali i prilikom opisa značenja uopšte, kada želimo da označimo neko dijagnostičko obeležje ili
nekakvu semu.
Komponencijalna analiza je u svom najstrožem obliku prevaziđena, ali neke njene elemente
možemo i danas da uočimo ili upotrebimo, ali uz svest da se toga ne moramo striktno pridržavati. Teorija
prototipa je u našem izučavanju dopuna komponencijalnoj analizi. Ona je jedan od fundamenata kognitivne
lingvistike, ali mi nećemo imati vremena da radimo iz skandi jezika neku prototipsku analizu.
Komponencijalna analiza, kako samo ime kaže, predstavlja neku podelu na komponente, neko razlaganje na
manje činioce. Semantičari to zovu i dekompozicijom sadržaja. Ona je metoda dekompozicione semantike –
onog dela semantike koji smatra da se značenje (semantički sadržaj) jedne lekseme može razložiti na manje
komponente/može se analizirati i svesti na set opštijih značenjskih komponenti. Pretpostavka ovde je da
postoji deljivost, razloživost, mogućnost deljivosti na manje semantičke komponente. Komponencijalna analiza
je jedna od retkih pravih metoda koju je tradicionalna semantika sama razvila. To znači da ona nije u svojim
analizama koristila metode koje su poznate iz analiza drugih jezičkih nivoa ili iz nekih drugih naučnih grana
(biologije, fizike itd.). Komponencijalna analiza je zasnovana, u svojoj strožoj verziji, na ideji da se semantički
sadržaj neke lekseme može razložiti i svesti na niz opštijih značenjskih komponenti, koje su u ranoj verziji,
postavljane u binarne opozicije. Binarna opozicija nam je poznata iz fonologije – kada vadimo obeležje
fonema, pratimo koja su obeležja prisutna, a koja nisu, pa pišemo +/-. Oni su u tome našli inspiraciju i smatraju
da su te komponenete na koje razlažemo značenje opštije i jednostavnije i pisali su ih u uglastim zagradama
[+x] ili [-x] ili [±x]. Ovaj poslednji znači da nije toliko relevantno, da može ili jedno ili drugo. Oni su smatrali da
postoje minimalni parovi distinktivnih obeležja. Kada analiziramo dve lekseme za koje smatramo da su
semantički povezane, one će možda deliti samo jednu distinktivnu komponentu, što znači da će kod jedne biti
aktuelno prisustvo te komponente, a kod druge neće. E sad, ova rana komponencijalna analiza je fantastično
funkcionisala kada je trebalo analizirati neki konkretan pojam, s malim brojem semantičkih polja, to jest. Ali
kada se to proširi na veća semantička polja, glagole kretanja npr. onda već uočavamo prve probleme,
najčešće nikada nećemo dostići taj zadovoljavajući opis.
Primetićemo da ćemo uvek doći do nekog dijagnostičkog obeležja koje razdvaja dve lekseme. Onda ne treba
da nas iznenadi to što antonimi imaju više sličnosti od sinonima. Zašto? Za početak, apsolutnih sinonima ima
jako malo, a antonimi će imati sva dijagnostička obeležja ista i obično će se razlikovati samo u jednoj
komponenti, dok će sinonimi imati više sličnih dijagnostičkih obeležja, ali ne istih.

Man [+mänsklig] [+vuxen] [+hankön]

Kvinna [+mänsklig] [+vuxen] [-hankön]
Pojke [+mänsklig] [-vuxen] [+hankön]
Flicka [+mänsklig] [-vuxen] [-hankön]

Semantička analiza, kao što vidimo iz datog primera, sastoji se u poređenju i kontrastiranju leksema za koje
verujemo da su povezane, odnosno da pripadaju istom domenu - malom semantičkom polju. Lako ćemo
analizirati lekseme koje pripadaju semantičkim poljima što označavaju neke konkretnije imenice. Intuitivno
bismo mogli da svrstamo u jednu grupu lekseme koje označavaju delove nameštaja i da pratimo razlike
između stolice, klupe i fotelje, zatim posuđe, nazive za rodbinske odnose itd. Međutim, komponencijalna
analiza ima i prednosti i mane. Njeni autori su se od početka ograničavali u tome da njihova namera nije
da se potpuno opiše neko značenje neke lekseme, već samo ona značenja koja stoje u ”sistemskoj”
vezi sa značenjima drugih leksema. Tipičan strukturalizam želi da otrkije kako jezik funkcioniše kao sistem i
zbog toga su dva tradicionalna zadatka leksičke semantike da opiše značenje pojedinačnih leksema i da dâ
opis njihovog odnosa. Ove metode napuštene su relativno rano i ubrzo su se pojavile nekakve liste sema. Za
početak nemoj da brkaš rečničke definicije sa listom semantičkih komponenata. Rečnička definicija je potpuna
rečenica, a izolovana dijagnostička obeležja ili seme obično se sastoje od jednog člana, jedne reči. Verovalo
se da lekesme imaju fiksno značenje – da mi možemo na ovaj način do kraja opisati značenje neke lekseme i
da ćemo tako isključiti neke druge lekseme iz tog opisa. Seti se priče o šoljici i šolji. Šta bi tu bila lista sema:
sud (posuda), piće, topli napitci, keramika, drška... Ali ubrzo shvatamo da su one u svemu iste, osim u jednoj
komponenti – dimenzija, veličina – šolja je obično viša nego šira, a šoljica jednake visine i širine. Lista sema
nije loše polazište za analizu, pod uslovom da su komponente dobro određene. Može se desiti da nam dve
lekseme deluju potpuno isto u tabeli i onda shvatimo da su sinonimi ili pak da smo propustili nešto, pa se
otkrije još neka komponenta koja bi ih razlikovala. I obično će lingvisti težiti da pronađu tu distinktivnu semu, a
ako ipak ne može, onda će biti priznata kao apsolutni sinonim. Može da se desi da postoji neka pragmatika
koja ih razlikuje (ali tada nisu dozvoljavali ovo mešanje pragmatike u semantiku) ili konotacija o kojoj smo
govorili – jedna je višeg, druga nižeg registra. To bi bila mana ove teorije – da postoje fiksna značenja, pa su
reči možda, obično, najčešće, izbačene.
Kasnije kada je 70-ih stupila na scenu teorija prototipa, ona je u izvesnoj meri modifikovala ovu tradicionalnu
komponencijalnu analizu time što je uvela kategorije obično, prototipično. Ovo što mi opisujemo kao kopp
zapravo je prototipična šolja, ono što je idealni predstavnik te kategorije, a one se mogu pomalo razlikovati.
Međutim, kada mi ovako, na način strukturalističke semantike, definitivno opišemo značenje neke lekesme,
ono iz tog opisa često isključuje neke lekseme ili primerke kategorije koje bismo rado podveli pod tu kategoriju,
a, čini se, ne možemo. Šta ako se desi da nam šolja ispadne i ostane bez ručke? Čini li je to još uvek šoljom?
Po tradicionalnom opisu, to više nije šolja. Ili ako mačka izgubi jednu nogu, da li je ona manje mačka? Da li je
odsečeni prst još uvek prst s obzirom da nije više deo šake. Fiksno značenje je prva mana tradicionalne
semantike - uverenje da se značenje može opisati bez ostatka.
Druga mana je da je tradicionalna semantika decenijama razlikovala jezičko i enciklopedisjko znanje- tj.
znanje o vanjezičkom svetu i znanje o jeziku. To danas nije moguće. Naše znanje o nekom značenju se menja
sa sticanjem sve više i više znanja o svetu oko nas. Ukoliko se vanjezičke okolnosti promene, možda će se
promeniti i značenje date lekseme. U opisu značenja lekseme moramo imati uvid u širi kulturni kontekst u
kojem ta reč funkcioniše. Ungkarl znači neženja. Ko je to? Koje su njegove komponente značenja?
Muškarac, odraslo ljudsko biće, i stavićemo ”-” za gift. I sad, to jeste opis nekog tipičnog neženje, ali na osnovu
ovog opisa bismo mogli da kažemo da je papa neženja. A da li bi to bila ispravna primena? Papa i monasi jesu
neoženjeni, ali nisu neženje. Tako da ovde postoji vanjezička komponenta koja ne ulazi strogo u ovaj opis ali
mi smo je svesni, te za papu ili monaha ne možemo reći da su neženje. Dakle, koji je to kulturološki okvir koja
nam ovde govori da imenica ”neženja” ne bi bila pravilno upotrebljena? To je izbor – izbor da odluči da li će se
ženiti ili neće. Ovo je dokaz da se mora uključiti i neko vanjezičko, eniklopedijsko znanje kada
opisujemo značenje lekseme.
Šta označava u primarnom značenju leksema mor? Ženski roditelj? Žena koja ima dete? Ovo ”ima” nas tera
da se upitamo da li je ona biološka majka ili ona koja usvaja, žena koja rađa ili ona koja brine o detetu? Starija
verzija je glasila žena koja je udata za oca. To je čak bila prva komponenta (onda su išle one: ona koja je
rodila dete i ona koja vodi brigu o njemu). Ovde vidimo da je u poslednjih 20 godina promenjeno naše
okruženje, a tako i značenje lekseme. Problem nastaje kada se ”dohvatimo” onih manje uobičajenih slučajeva
npr. Da li je žena koja je dala svoje jajne ćelije u banku takođe majka?
Za nas je prototip majke neko ko je rodio dete, pa nekako podrazumevamo i da je materijal u detetu njen. I ona
nastavlja da odgaja to dete. Ali neki će kao prototip uzeti i majku koja je usvojila, pa je glavna komponenta
briga o detetu i to se prepliće uglavnom - roditi i brinuti se o detetu. Međutim, sa napretkom biotehnologije
možda se i ove komponente izmene jednog dana i možda će neke nove da nastanu. Situacija se komplikuje sa
surogat majkama. Jezici naginju ka tome da je i to nekakva majka čim je ona surogat majka. Ali ona po zakonu
nije prava majka. Dakle moramo da poznajemo širi okvir da bismo definisali i ove ”nekanonske oblike”
materinstva. Videćemo šta će jezici vremenom prihvatiti.
I naš i skandi jezici imaju tradiciju da imenuju novog supružnika detetovog roditelj: styvmor, styvfar.
Da li je istopolni partner i dalje styvfar - ako se tata razvede od mame i ima novog muža, da li je taj novi isto
styvfar, a da niko ne pomisli da je to mamim muž u priči? Zato su skandinavci izmišljali toliko naziva za te
porodične odnose – Kako se menjala stvarnost tako se posezalo za novim leksemama.
Primena komponencijalne analize u tradicionalnoj semantici zove i check list theory, jer se smatralo da je
značenje fiksno i da ga čini jedan set obaveznih značenjskih komponenti, čije prisustvo samo označimo u
tabeli i to onda čini opis semantičkog sadržaja (neke konkretne imenice imaće samo nekoliko sema, a glagoli
kretanja npr. i do 20). Prosto se verovalo da su te značenjske komponente i u našem menatlnom leksikonu
jasno razgraničene. Međutim, došlo je do toga da su semantičari našli inspiraciju u delima Ludviga
Vitgenštajna o tome da ne moraju svi pojmovi da budu jasno razgraničeni (fuzzy edges), te mogu imati
nejasne granice i ta su se saznanja neko vreme potencirala do pojave teorije prototipa koja je to dalje
razgradila. U semantici postoji termin porodične sličnosti, a to je da značenja ne moraju imati odnos 1:1, već
da mogu biti povezana, srodna, kao što su srodni članovi porodice. Vitgenštajn je to objašnjavao na primeru
igara. Pitao se šta je to zajedničko različitim igrama kao što su fudbal, košarka, šah, pasijans itd. nešto im
mora biti zajedničko jer ih zovemo igrama. Ali da li one sve moraju da budu takmičarskog karaktera, jesu li sve
fizičke ili ima i mentalnih, da li je namenjena za jednu ili više osoba? Onda je on rekao, da bi se nešto nazvalo
igrom ne mora imati sva zajednička obeležja, već jedan može imati nešto zajeničko sa drugom, druga sa
trećom, treća sa četvrtom, a prva i četvrta ne moraju imati ništa zajedničko ali ih to ne čini manje srodnima. To
je objašnjeno porodičnim sličnostima, npr. kao što se u nekoj porodici mogu pojavljivati kao karakteristična
obeležja kovrdžava kosa, plave oči i veliki nos. Ali da bi ljudi bili članovi te porodice ne moraju svi da realizuju
sva tri obeležja istovremeno. Neki su srodni samo po kosi, drugi samo po nosu itd. Ovo nas može navesti na
teoriju prototipa, međutim, ideja porodične sličnosti se, inspirisana filozofijom jezika, prva pojavila, a teorija
prototipa je zvanično iznikla u psihologiji tek 70-ih. U vezi sa ovim ”pretakanjem” iz jednog u drugo jeste i
pojava tzv. ”nejasnih granica”. Za to se uvek koristi engleski termin fuzzy edgdes.
Za razliku od tradicionalne semantike, koja je smatrala da se to sve može precizno utvrditi i opisati po principu
”sve i samo”, videli smo onda, kada smo pobrojali sve karakteristike vezane za šolju, da postoje nekakvi
prelazni slučajevi. Upoznajući teoriju prototipa, videli smo da su oni članovi koji se jasnije opisuju bliži
prototipu, i zato su centralniji, lakše prepoznatljivi, a ovi koji imaju manje zajedničkih osobina obitavaju na
nekoj periferiji. Pa tako mogu postojati nekakvi prelazi iz šolje u čašu, tj. može se pojaviti neki entitet koji ne
možemo jasno da svrstamo ni u jednu ni u drugu kategoriju.
Teorija prototipa je nastala sredinom 70-ih, potekla iz istraživanja Elinor Ros koja je radila testove
asocijacija i ocenjivanje stepena pripadnosti – koliko ispitanici smatraju da je određeni entitet dobar
predstavnik kategorije. Kada su radili testove asocijacija, ispitanici su obično bili zamoljeni da u zadatom
vremenskom roku za određeni pojam ispišu što više asocijacija (ono što im prvo padne na pamet), kad im
ispitivač zada da navedu što više naziva za voće. To su bili veliki brojevi, veliki nizovi, ali naučnike nije
zanimalo šta se nalazi na 30-om ili 50-om mestu, već ono što se nalazi na prvom, prva 3-5 mesta. Hteli su da
ispistaju da li se kod tako velikog broja ispitanika kao prva asocijacija javlja npr. jedna ptica, jedna voćka itd. I
ustanovili su da se zaista može ispitati da se kao prototipični predstavnik javlja jabuka. I da se na prvih pet
mesta kod većine ispitanika vrti vrlo sličan broj naziva za voće. Obično se u teoriji prototipa crtaju tzv. radijalne
kategorije. Ako poredimo teoriju prototipa i komponencijalnu analizu entitet u centru ima sve ove osobine. Ako
uzmemo šolju, to je nešto što je valjkastog oblika, što je od tvrdog neprovidnog materijala, što ima ručku,
tacnicu, iz čega možemo da pijemo tople napitke. Što se više udaljavamo od prototipa nailazićemo na razne
šolje, niske, plitke, šolje bez ručke, ili one od stakla a sa ručkom. I u teoriji prototipa moguće je da neki entitet
bude toliko udaljen od centra da se mi onda pitamo da li on pripada toj kategoriji ili susednim. Teorija prototipa
može da se primenjuje na različitim nivoima jezičke strukture - od fonologije do istorijske lingvistike. Postoje
čitava istraživanja posvećena pasivu i srodnim konstrukcijama, gde se gramatička konstrukcija posmatra kao
nekakav kontinuum. To su sad termini u vezi sa teorijom prototipa - kontinuum i gradabilnost. Činjenica da je
neka kategorija predstavljena kao kontinuum nam govori da mi ne posmatramo nikakvu kategoriju,
semantičku, sintaksičku ili morfološku, kao neko nedeljivo jezgro već kao nešto što ima levi i desni kraj na
kojem se graniči sa srodnim strukturama. Pasiv možemo da posmatramo u kontrastu sa aktivom, a sa druge
strane da posmatramo pasiv i druge refleksivne konstrukcije.
Druga bitna odlika ovih prototipskih oblika gradabilnost. Gradabilnost se odnosi na članstvo u kategoriji.
Članstvo u kategoriji se ne zasniva na idealnom setu nužnih osobina, to je jedna od prednosti teorije prototipa
nad ovim klasičnim teorijama jer se smatra da je realno utemeljena. Postoji jedan idealan predstavnik, prototip,
i poredeći druge entitete sa njim proveravamo imaju li oni dovoljno zajedničkih osobina da bi mogli da se
uključe u tu kategoriju. Ali!!! Šta ako imamo mačku sa tri noge? Hoćemo li je isključiti jer se ne uklapa u
definiciju četvoronožne krznate domaće životinje koja mjauče? Jok, reći ćemo da je to manje prototipična
mačka, jer ona je i dalje mačka. Članstvo u kategoriji ne zasniva se na prisustvu nužnih i dovoljnih osobina,
nego se određuje u poređenju sa prototipičnim članom kategorije koji je njen centralni predstavnik i nisu svi
članovi kategorije njeni jednako dobri predstavnici. Zbog toga što svaki član kategorije može posedovati manji
ili veći broj osobina koji deli sa prototipom zbog toga je članstvo u kategoriji gradabilno su bliži centru i bolji su
predstavnici, a oni koji dele manji broj osobina sa prototipom su negde na periferiji. Članstvo u kategoriji može
biti nestabilno kad su u pitanju periferni članovi kategorija jer dele najmanji broj obeležja sa prototipom i često
su na nekom prelazu.

Arhisema je nadređena značenjska komponenta. To je semantička komponenta koja nosi informaciju o

pojmovnoj vrednosti i informaciju o kategorijalnoj vrednosti naše lekseme. Pojmovna vrednost – pod koji
pojam se naša leksema može podvesti. Sećaš li se slaganja i termina genus proximum (jezgro) i differentia
specifica (odredba). Arhisema je ono što smo kod slaganja spominjali kao genus proximum tj. najbliža opštija
komponenta. Kod kopp – arhisema je sud, posuda. Arhisema je uvek samo jedna nadređena kategorija, jedno
semantičko polje čiji je kopp jedan deo. Verovatno postoji mnoštvo leksema sa istom arhisemom i svi su
pripadnici tog semantičkog polja, ali postoje i druge značenjske komponente u njihovom sadržaju koje će ih
razlikovati jedne od drugih. Koja je arhisema lekseme stol? -Möbel. Na ispitu kada dobijemo rečničku definiciju
nikako ne smemo da se ”hvatamo” za njihove primamljive složenice koje se prve navode tipa sittmöbel, jer je
to ipak nešto uža sema, nije arhisema. Isto je kod kopp - drickekärl (posuda za piće), dakle svrstavamo u kärl
kao arhisemu. Ostale seme se zovu samo seme ili seme nižeg ranga. Njih ima od 1-...
Seme su diferencijalne semantičke komponente, zato se mogu nazivati još i diferencijalne seme, i
kako samo ime kaže, služe nam da diferenciraju nijanse i razlike u značenju leksema. One nose informaciju o
individualnim karakteristikama naše lekseme.
Zadatak:
Stol – sittmöbel för en person, med rygg och (fyra) ben, ibl. med stoppad sits eller med armstöd, gjord av trä
eller annat hårt material.
Povadi arhisemu i seme nižeg ranga:
Arhisema: möbel
Seme: för att sitta på (da je fotelja bilo bi i), för en person, rygg, hårt material, ostale komponente su
fakultativne.
Za svaku tezicu, komponentu koju izdvajamo, treba davati primere leksema koje ne spadaju u to. Dakle ako
izdvojimo da je to nameštaj koji služi za sedenje, treba da navedemo i namestaj koji služi npr. za odlaganje
nečega. Ovo da je za jednu osobu pravi razliku izmedju stolice i klupe jer jedna razlikovna komponenta između
bänk i stol bi svakako bila broj osoba koje prima. Postoj i sittmöbel bez naslona, recimo neka pall.
Dakle, uvek krećemo od odabira leksema za koje smatramo da imaju povezano značenje. Onda određujemo
koje komponente su tačne za neke od tih značenja – kod rodbinskih odnosa npr., sigurno bismo kao jednu
komponentu izdvojili pol, pa bismo u jednu svrstali mor, faster, svärmor, mormor itd. a u drugu farfar,
morbror, farbror itd. Treba obratiti pažnju na generaciju: da li je to direktan potomak ili je došao sa strane ili je
na porodičnom stablu smešten između dve generacije itd.
Inherentna sema je ona sema koja je suštinska za opis.
Nisu sve seme istog ranga, te se mogu hijerarhizovati. Postoji najbitnija sema - arhisema. Ona je
nekakav genus proximum. Pomoću nje uvršćujemo našu leksemu u neko semantičko polje.
Zadaci za ispit:
6-7 semantičkih polja sa njihovim rečničkim definicijama, i onda da na njima objasnimo pojam arhiseme i seme
i pokažemo kako je strukturisano dato semantičko polje.
Stol: sittmöbel för en person...
Pall: enklare stol utan ryggstöd...
Fåtölj: rymlig, bekväm sittmöbel för en person...
Länstol: större bekväm fåtölj...
Taburett: (finare) låg stol utan ryggstöd...
Ne bismo mogli u hijerarhiji da napišemo samo möbel-sittmöbel i da onda naređamo sve ove stolice, jer one ne
pripadaju istoj hijerarhiji.
Arhisema za
Stol: möbel
Pall: stol (ovde vidimo da ceo sadržaj lekseme stol ulazi u sadržaj leskeme pall i tu imamo i diferencijalnu
semu ”utan ryggstöd”, što govori da se u Švedskoj pall posmatra kao tip stolice samo bez naslona)
Taburett: stol (stolicica, finija, bez naslona, i u nastavku stoji da je tapacirana, što bi bila konačna,
diferencijalana sema za pall i taburett).
Fåtölj je na istom nivou kao stol: (sitt)möbel
I na ovom nivou analize mi bismo imali möbel-sittmöbel i onda bismo imali račvanje na stol i fåtölj.
Ovde samo važno uočiti da različite lekseme imaju različite arhiseme i da na osnovu toga možemo da
napravimo hijerarhizaciju.
Seme nižeg ranga zovu se jos i eksplicitne seme, one su bile nužne za opis značenja.
Honung - sött, klibbig, gyllene massa som bier form av nektar av blommor, till exempel ätas på bröd eller
används som ingrediens i mat.
Ova definicija je nešto duža od one koja nam je potrebna. Arhisema joj je da je to nekakava supstanca, neka
massa. Oni smatraju da je za ovu definiciju bitno to što je slatka, lepljiva i zlatne boje. Poreklo: prave ga pčele,
i koristi se u ishrani.
Rodney Millers eleganta svängande fiolspel var organisk honung för öronen.
Ovo je sekundarno značenje dobijeno metaforom ili polisemijom. Koja sema je ovde induktor tog sekundarnog
značenja? Ona nije direktno navedena u definiciji meda. Dakle, indirektno je ovaj med iz druge rečenice
povezan sa pravim medom u smislu da je to nešto fino, slatko, prijatno. To je implicitna sema koja nije nužna
za definisanje značenja reči honung, prosto zato što postoji mnogo namirnica koje čovek uživa da jede, pa je
besmisleno smestati je u definiciju. Ali implicitne ili potencijalne seme se tako zovu, jer su prisutne, i iz
njih nastaju sekundarna značenja, ali nisu nužne za definiciju primarnog značanje lekseme. Kod naziva za
životinje se često realizuje posebna vrsta potencijalnih sema a to su seme kolektivne ekspresije (nešto što
je zasnovano na predstavama kolektiva, čitave govorne zajednice). Ovde vidimo da je med sladak, pa je
očekivano da je to ljudima prijatno. Ali ako pogledamo leksemu gås, koje bi eksplicitne seme bile potrebne za
opis njenog primarnog značenja? Veća ptica, domaća životinja bele boje, gaji se zbog perija, mesa, jaja... ali
ako imamo sekundarno značenje ”glupa žena”, koja od ovih leksema je uzorkovala tu metaforu? Nijedna. Ta
žena sigurno nije ptica, niti je bele boje, niti nosi jaja. Tu je dakle sadržana i jedna implicitna sema (koja je
sasvim slučajno ista i kod nas i kod Skandinavaca), te imamo istu kolektivnu ekspresiju da je guska jedna
glupa životinja. Ali ako bismo opisivali semantički sadržaj lekseme gås, svakako nije neophodno da pišemo da
je to glupa životinja, mada neki autori smatraju da i te implicitne seme treba da se ubace u opis značenja.
Većina tih stvari nije čak ni dokaziva, to je samo kolektivna ekspresija. Za nas nije bitno da spekulišemo zašto
se ona smatra glupom, već nam je samo važna činjenica da se ona smatra glupom. Nije na nama da u svetu
lingvistike sada dokazujemo koja je životinja glupa, a koja nije.
Ako uporedimo neke frazeologizme – arg som ett bi = flittig som en bi, videćemo da je za Švedjane pčela
nekakva ljuta životinja, dok za Dance (a i za nas) marljiva. Nećemo sada da zalazimo u to kako i zašto se ova
životinja smatra ljutom odnosno marljivom, već ćemo samo da se osvrnemo na to da su ove seme implicitne i
teško da ćemo ih sresti u rečniku. Isto je i za gavrana. Stjæle som en ravn – krade kao gavran. Være sulten
som en ravn. Være hæs som en ravn. U rečniku ne piše ni da je gavran gladna životinja, ni da je lopov, ni
da je promukao. Imamo dakle tri različita komparativna frazeologizma koja su zasnovana na nekakvim
implicitnim semama, i to semama kolektivne ekspresije. Za nas je bitno da kada imamo neka sekundarna
značenja, a da ne možemo da objasnimo nešto pomoću onoga što nam stoji u rečniku, da znamo da ne
moramo uvek da se držimo rečničke definicije, već da potražimo rešenje u potencijalnoj semi.
Potencijalne seme su induktori metafore. Sekundarna značenja, često metaforična, obično nastaju upravo
zbog ovih sema. Onaj primer za gusku i glupu ženu. Potencijalna sema kod lekseme guska je da mi mislimo
da je guska glupa životinja, a to se nikada neće pojaviti u izlistavanju primarnog značenja jer to nije kriterijsko
obeležje guske. Ljudi često prave nekakva svoja sekundarna značenja, nekakve svoje metafore, ali zato što
nešto vezuju za neki pojam ne znači da će ih ostali razumeti jer čovek može imati svoju nekakvu ličnu
potencijalnu semu. Potencijalne seme mogu a i ne moraju biti istinite.
*Za binarne opozicije se vezuje markiranost koja može biti formalna i semantička. Formalna
markiranost je kada jedna od dve oblikom srodne reči nosi neki fizički marker. To su, na primer, oblici
množine ili padežni oblici u odnosu na oblik jednine ili oblik nominativa. Nemarkirani oblik uvek ima širu
upotrebu od markiranog (jednina se može upotrebiti u smislu množine, nominativ u smislu nekog kosog
padeža, ali ne i obrnuto), a ovo važi i za reč izvedene od druge reči nekim posebnim markerom (reči lav, vuk,
san i zvuk imaju šire značenje od reči koje su od njih izvedene lavica, vučica, sazvučje, sanjanje; lav i vuk
se mogu odnositi i na mužjake i na ženke)(lejon – lejonhonan). Ovo ima veze sa ekonomičnošću jezika i to
Zipfovim zakonom - da je učestalost upotrebe jedne reči obrnuto srazmerna njenoj dužini. Pojam markiranosti
se može proširiti i na jezičke jedinice veće od reči, pa upotrebom jedne reči u sintagmi ili rečenici ona postaje
markirana svim ostalim rečima iz date sintagme ili rečenice (reč reka se odnosi na sve reke naše planete
tokom čitave njene istorije, a kada joj dodamo npr. reč planinska reka onda je na taj način markiramo i dosta
joj sužavamo značenje). Formalna markiranost je često praćena semantičkom markiranošću, ali to ne
mora uvek biti slučaj. Formanlno nemarkirani lav je sematički nemarkiran jer se može odnositi i na lavicu, ali
formalno nemarkirani kralj se ne može odnositi i na kraljicu. Kad je u pitanju polna razlika, sematička
markiranost je u uskoj vezi sa značenjem te razlike kod odgovarajuće životinje ili kakve kategorije u ljudskom
društvu. Životinje koje čovek lovi zbog zabave ili mesa su obično semantički nemarkirane jer kvalitet čovekove
zabave i kvalitet mesa ne zavisi od pola životinje. Takođe mnoga ljudska zanimanja, zvanja i titule takođe ne
menjaju svoju suštinu sa promenom pola onoga koji se bavi tim zanimanjem ili ko nosi tu titulu ili zvanje i zato
je i moguće upotrebljavati imenice muškog roda nemarkirano, mada se sve više javlja otpor prema tome.
Semantička markiranost može karakterisati i parove reči koje uopšte nisu formalno markirane (parovi antonima
visok-nizak, velik-mali, dubok-plitak). Svaki prvi član u ovim primerima je semantički nemarkiran u odnosu
na ”negativni” član, jer kada neutralno govorimo o nekoj od ovih dimenzija, upotrebljavamo nemarkirani član
npr. visok, pa makar ono bilo i nisko.

Pod semantičkom promenom podrazumeva se promena semantičkog sadržaja neke lekseme.

Promena semantičkog sadržaja znači promena značenja, ali i dalje imamo istu leksemu (metafora, metonimija
i sinegdoha). Leksička promena je nešto širi pojam. To nije samo promena sadžaja te lekseme, nego
kompletna izmena gde se jedna leksema zamenjuje drugom. Leksička promena podrazumeva izmenu
vokabulara, tako što se menja ceo jezički znak, cela leksema i dobijamo potpuno novu leksemu. Pozajmljivanje
je tipičan primer leksičke promene. Ako imamo leksemu skriver, u kom značenju nam je poznata? On ima
značenje pisac. Da smo hteli glagol naveli bismo ga u infinitivu - skriva. A šta je skriver ako nije samo za sebe
posebna leksema? Je li to morfosintaksička reč, ili gramatička reč? Zavisi kako je posmatramo. To su sve
razlličite realizacije jedne lekseme u različitim gramatičkim značenjima. Nas ovde zanima semantička promena
koja se može posmatrati sinhronijski i dijahronijski. Mi se nećemo toliko baviti dijahronijskim prisupom
(podrazumeva praćenje nastanka novog značenja i u to ulaze i etimološka istraživanja), već više ovim
sinhronijskim tj. trenutnim presekom stanja neke polisemne reči. Sva ta sekundarna značenja nisu nastala
pre dve, pet ili deset godina, već su neka od njih stara i više stotina godina, ali nas ne zanima kako su nastala,
nego šta se sada registruje kao neko aktuelno značenje. Da bismo se bavili prvim, dijahronijskim pristupom
morali bismo da pratimo u germanskim jezicima neke kognatne oblike. Sta su kognatni oblici? To su oblici
koji su u srodstvu. Uzmemo nekakve oblike koji su formalno slični, suštinski znamo da potiču od jedne iste
rekonstruisane reči, ali su se u različitim jezicima drugačije razvili. Ako uzmemo leksemu grad (srpski), koji je
njen kognatni oblik u skandi jezicima? Dakle koja joj po formi može biti slična. Možemo da pratimo povezanost
značenja. Znamo kakvo je današnje značenje grad, šta znači gård ili gärde? Dvorište ili imanje. Kognatna reč u
nemačkom bi mu bila der Garten ili das Yard, a u engleskom garden ili yard. Onda pratimo formalne promene
koje su se odvijale i pratite razvoj značenja. još jedan primer su četiri reči iz četiri germanskih jezika koje potiču
od iste lekseme ali je značenje otišlo u različitim pravcima: tun – skandi, imanje, centralno dvorište na imanju;
town – engleski, naseljeno mesto kao manji grad, značenje se dakle proširilo da obuhvati više imanja; zaun –
nemački, ograda, ovo je specijalizovano značenje jer je fokus samo na jednom aspektu a ceo centralni deo je
izbrisan; tuin – holandski, bašta. Koja skandi reč je kognatna reč za grčko gyne u značenju žena? Kvinna. U
pragermanskom je postojalo kvenna. A u engleskom možemo videti jednu izuzetnu promenu značenja, jednu
specijalizaciju kao queen. Reči koje su jezički srodne, ali je u različitim zajednicama došlo do fokusiranja na
različite delove, pa su se te reči razvile u različitim pravcima. U tom kontekstu kada gledamo dijahroniju
pominjaćemo nekakava četiri načina promene značenja. Prvo je proširenje značenja koje se zove
generalizacija ili ekstenzija. Današnja reč, pike, znači devojčica. Često kada rekonstruišu značenja u
skandi jezicima, prate šta se očuvalo u finskom kao neka stara pozajmljenica, koja je u finskom ostala u
nepromenjenom obliku, dok se u skandi jezicima kao domaća reč izmenila. Pa smo dokumentovali jedan od
najstarijih oblika, da je u finskom označavala sluškinju, a onda vidimo u starošvedskom se rekonstruiše ova reč
koja danas uopšte nije aktuelna u švedskom. Ona je počela da označava devojku uopšte. To je nekakavo
proširenje značenja – da od reči koja označava sluškinju do toga da označi mladu devojku uopšte. Ili pridev
glad u značenju veseo srećan. Moramo biti jako pažljivi pri upotrebi terminologije jer bismo mogli reći da pridev
glad ima primarno značenje veseo, srećan, ali onda ima i ceo svoj niz sekundarnih značenja. Ovaj primer glad
je dobar jer pokazuje da mi ni ne znamo koje je osnovno značenje. Zato, ako biste pogledali rečnik ili pitali bilo
kog govornika, rekao bi isto što i vi, ali osnovno značenje se izgubilo davno davno. Osnovno značenje koje
smo našli u staroislandskom je sjajan, blistav, pa se to značenje tad proširilo na - Vreme je bilo vedro (sjajno).
Dakle oba primarna značenja su se vremenom izgubila, a danas su se održala neka sekundarna značenja koja
mi prepoznajemo kao veseo i srećan. Suprotno od proširenja je suženje/restrikcija/specijalizacija. Na
primer glagol värper (nositi jaja) kolocira samo sa imenicom ägg. Njegovo značenje je vrlo speciijalizovano.
Vidite koliko je značenje usko, što dovodi do toga da mu je kolokabilnost vrlo mala. Njegov kognat, bi bilo
nemačko werfen (baciti), i to je njegovo originalno značenje – da nešto ubacujete pred sebe ili skidate. Kao u
staroislandskom: Skidati sa sebe (odeću), i očigledno se značenje toliko suzilo i specijalizovalo da mi vidimo
da je konceptualizacija tu negde ostala. Dakle nositi jaja nije se toliko udaljilo i nije toliko nepovezano sa
glagolima skidanja bacanja odbacivanja, očigledno je konceptualizacija takva da se jaje odvaja od kokoške.
Kona znači žena u smislu supruga, međutim, još uvek možemo reći da u nekim upotrebama naslućujemo
njeno originalno značenje: žena uopšte, pa tako možemo reći En gammel kone, gde ovo ne znači stara
supruga, nego starica, pa je to već specijalizacija značenja kada kažemo hans kone ili spåkone (proročica). A
u švedskom ne samo da je došlo do sužavanja, već je došlo i do jedne promene koja se zove pejorizacija. To
znači da se značenje vezuje za nekakvu negativnu konotaciju. A ova reč u švedskom pripada i posebnom
registru, tj. ova reč je zastarela, te ćemo je sresti samo u nekakvim složenicama. Ovde vidimo već zastarele
reči koje očigledno označavaju neku ženu koja se bavi nekakvim aktivnostima, koje su negativno vrednovane
- trollkona, horkona, tjuvkona. Šta vi znate da znači glagol dräpa. Nekad nije značilo kao i danas ubiti nego –
udariti, a danas kažemo slå ihjäl (udarati do smrti), a nekad je moglo da se kaže *dräpe ihjäl - istući do smrti,
ali danas bi to bio pleonazam – ubiti do smrti, pa to više ne sme tako da se kaže jer je glagol promenio svoje
značenje. Ali zato na mestu ovog dräpa, moze da se nađe savremeni glagol za udaranje, pa dobijemo frazu
slår ihjäl.
Sada imamo još dve promene koje su u vezi sa nekim vrednosnim sistemom, to su pejoracija i elevacija.
Pejoracija: istorijska lingvistika pokazala da često postoji pejoracija značenja neutralnih leksema koje
označavaju ženu, tj. nešto je ishodišnog značenja žena završilo u raznim značenjima koje označavaju nekakvo
negativno vrednovanu ženu ili ženu nižeg statusa. Käring, veštica, babuskera, to je današnje značenje, a u
početku je bila vrlo neutralna leksema sa značenjem žena, jedna neprozirna izvedenica od karl (muskrac) +
ing. Kao kod nas kada bi bila čovečica, dakle neutralno značenje. Ali sada je doživela pejoraciju, prvo suženje
značenja, stara žena, pa onda stara žena kao nešto negativno i dobili smo babuskera, veštica. Stackare –
jadnik, siromah, bedna, jadna osoba. Ova leksema vodi poreklo od složenice stafkarl, što je označavalo covek
sa štapom, odnosno prosjaka, da kažemo nekakvo zanimanje ili prosto neutralni naziv za čoveka koji ide sa
štapom, međutim, značenje je doživelo pejoraciju i izjednačilo se sa nekakvim jednikom. Šta znamo za
današnju reč jungfru – danas je znamo više u značenju devica. Ona je prvo došla kao nekakva titula. Vi sad
vidite da je svakako došlo do specijalizacije, jer mi smo došli od mlade žene do nevine mlade žene. Ali došlo je
i do izvesne prejoracije kad je gledamo kao titulu za mlade plemićke žene pridošlu iz nemačkog. I onda počinju
da je koriste drugi staleži, te je onda jungfru počelo da se koristi za oslovljavanje bilo koje mlade neudate žene
u nižim staležima i u tome se ogleda njena pejoracija. I sada kad je ona izgubila svoju moć oslovljavanja,
madmousele i madam je zamenjuju. Töss – je više dijalekatska reč koja označava mladu devojku koja je
lakšeg morala. Ne mora da bude neko ko tako zarađuje za život, evo na zapadu Norveške je jedno vreme
označavala i služavku. Kod Ibsena npr. to je bilo koja devojka uopšte. Elevacija (amelioracija) značenja jeste
podizanje značenja. Npr. marskalk (mar (konj) + skalk (sluga)) je prvo značilo konjušar, pa predvodnik
konjanika, pa na kraju je reč počela da označava vrhovnog zapovednika vojske.

Polisemija
Višeznačnost koja se ostvaruje trima leksičkim mehanizmima: metaforom, metonimijom i sinegdohom. To je
sposobnost lekseme da se realizuje u više značenja, odnosno sposobnost jedne lekseme, da ima više
semantičkih realizacija. Jedna leksema je polisemna ukoliko ima makar jedno značenje koje ga razlikuje od
primarnog. Neke reči imaju raširenu polisemantičku strukturu jer su to osnovne reči. Dugo se ljudi bave
istraživanjima o antropocentričnosti jezika što se tiče semantike – kao reči koje označavaju čoveka, njegove
delove tela, njegove osnovne aktivnosti. To su reči koje su centralne u vokabularu i kako se pomoću njih
označavaju i druge stvari. Kad budemo radili kognitivnu metaforu, videćete da te reči koje postavljaju čoveka u
centar njegovog svemira takođe reči čije nam je značenje najbliskije, pa onda pomoću tih osnovnijih pojmova
imenujemo i apstraktnije pojmove. Kao ideje, razmišljanja, koje posmatramo kao hranu - kljukanje
informacijama, koje ne možemo da svarimo. To bi onda bilo nešto iz antropocentrične perspektive, osnovna
aktivnost jedenja koja se koristi da označi mnogo apstraktnije stvari kao što je razmišljanje kao manje opipljivo.
Za nas je u kontekstu leksičke semantike bitno što postoje lekseme u osnovnom leksičkom konetkstu koje
imaju jako veliki broj sekundarnih značenja, evo lekseme koje označavaju čoveka i delove tela. Tip praktičnog
zadatka: imamo leksemu ispiše nam sva značenja i onda mi moramo da objasnimo polisemantičku strukturu
navedene lekseme. Vidimo da je primarno značenje to i to. Drugo značenje je nastalo metaforom. Treće
značenje nastalo je metonimijom, četvrto je nastalo iz drugog značenja, takođe metaforom.
Ugristi se za jezik – primarno značenje, nije frazeologizam. Ovde je jezik organ. Imaće jezik za večeru – ovde
je sekundarno značenje u smislu jela, hrane. Jezici plamena su zahvatili krov. Danske tunge – jezik u smislu
sredstva komunikacije. List je nemasna riba. Vidimo razvoj povezanih značenja. Sekundarno je dobijeno
metonimijom. Treće je metafora, nešto što liči na jezik, četvrto metonimija, a riba list metafora po obliku. Kod
nas je sema induktor bila list, a za skandinavce pljosnatost koju ima jezik. Crevo za zalivanje. Očigledno je to
sekundarna realizacija za organ u telu čoveka i životinje. Tanko uzano, kroz šta nešto prolazi. U Norveškom to
nije neki tarm pomoću kojeg zalivamo baštu, već sjange – zmija. Polisemantičnost je svojstvena svim
leksemama opšteg fonda. Postoje reči koje imaju monosemično značenje (u literaturi se navode kao
monosemne, ali nije kao da te reči imaju samo jednu semu). Te reči nisu baš uvek termini ( typograf), ali jesu
reči bliske terminima koje često označavaju neka tehnološka dostignuća, kao bil ili buss. + neadaptirane
pozajmljenice, ono što bi bile främande ord (intervju). Sekundarno značenje je bilo koja semantička realizacija
koja se razlikuje od primarnog značenja, a koja je s njim povezana i nastala pomoću semanticke transformacije
nekog mehanizma. Često je za interpretaciju značenja bitan kontekst- često se kaže da se sekundarna
značenja ostvaruju u specifičnim semantičkim pozicijama. Pa tako, da bi nam bilo jasno da je reč o
sekundarnom značenju moramo imati neki determinator jer u suprotnom može doći do dvoznačnosti. Potpuno
nemarkirano: Jag har bräckt armen (Slomila sam ruku (svoju)) i markirano: Jag har bräckt armen på
ljusstaken (Slomila sam krak svećnjaka.)
Homonimija jesu različita nepovezana značenja jedne reči, a polisemija bi onda bila prisustvo koliko-toliko
srodnih značenja. Pa se obično kaže da se kod homonimije radi o više reči (koje se zovu homonimi) sa istim
oblikom, dok se u polisemiji govori o jednoj reči sa više srodnih značenja. Homonim bi bila reč kosa sa
značenjima dlake na glavi, poljoprivredno oruđe i padina (ova značenja nemaju nikakve logičke veze koje bi
nagovestile da je jedno značenje izvedeno iz drugog)( mål – jezik, cilj, obrok, prvni predmet). Posliemna reč bi
bila zanositi koja ima niz manje ili više srodnih značenja odneti ili pomeriti u stranu, zaokrenuti, oduševiti,
ushitit, opčarati, skloniti iz nečega, poremetiti svest (sva značenja su prožeta kakvim-takvim vidom “nošenja”)(
bär-innebär?). Homonimi imaju isti oblik lekseme, ali se njihove toneme razlikuju, tj. razlikuju se u izgovoru.
Homonimi se dele na tri tipa prema razlikama u leksičkom i gramatičkom značenju: leksički homonimi – reči
iste vrste koje se smatraju homonimima zato što nema nikakvog konteksta među njima, tj. među njihovim
značenjima (mål kao jezik i cilj; hopp – kao skok i nada; vær kao vreme i kao ribarsko naselje); gramatički
homonimi – reči koje imaju isto leksičko značenje, ali koje pripadaju različitim vrstama reči ili su različiti
gramatički oblici jedne iste lekseme (ljus – kao imenica svetlo i kao pridev svetlo; byte – kao zamena (ett) i
kao bajt (en)); i semantičko-gramatički homonimi – reči koje nemaju isto leksičko značenje i koje,
istovremeno, ne pripadaju pripadaju različitim vrstama reči ili imaju različite gramatičke karakteristike unutar
jedne vrste reči (vær kao vreme (ett) i kao ovan (en); gift kao otrov i kao onaj koji je u braku; rädd – kao
uplašen i kao onaj koji brine/vodi računa).
PLATISEMIJA je širokoznačnost, tj. to je sposobnost lekseme da u osnovnom značenju imenuje dva
denotata ili sposobnost lekseme da se realizuje u dva semnatička sadržaja čije su arhiseme i seme veoma
slične (kod svih drugih transformacija ćemo morati da promenimo arhisemu). Npr. huvud je deo tela čoveka ili
životinje – ne možemo reći da je primarno glava čoveka i nemoguće je utvrditi primarnost jednog značenja i
zato je to širokoznačnost. Nekada platisemiju navode kao semantičku transformaciju, ali to zapravo nije
nikakva semantička transformacija (poput metafore, metonimije i sinegdohe) jer ona ne pravi sekundarna
značenja već samo pravi dvostrukost u primarnom značenju a ne možemo da utvrdimo koje od njih je
sekundarno.
METAFORA se deli na: metafora u književnosti (okardionalna metafora) – stilska figura koja se koristi
u umetničke svrhe; metafora u jeziku (uzoalizovana metafora – sistemska, ušla je u standard) – jezički
mehanizam koji se koristi u svakodnevnom govoru; metafora u mišljenju – konceptualna metafora. Ova razlika
između metafore u književnosti i metafore u jeziku je ista i za metonimiju i sinegdohu.
Tradicionalno shvatanje metafore je da je to stilska figura koja implicira poređenje dva različita entiteta, da se
koristi u umetničke i retoričke svrhe, da je za njenu upotrebu potreban pesnički talenat i da je njena upotreba
svesna i namerna. Za razliku od tog shvatanja, u lingvistici se metafora shvata kao svojstvo lekseme i to je
jezički mehanizam koj je deo jezičkog sistema, to je vrsta sematičke transformacije i mi smo nesvesni njene
upotrebe u svakodnevnoj komunikaciji.
Često ćete naći u udžbenicima da autori zovu uzoalizovane metafore mrtvim ili okamenjenim metaforama.
To znači da su postale stabilan deo sistema i mi ih više ne osećamo kao nešto posebno inovativne ili
metaforične po svojoj prirodi. To je između ostalog zbog onoga što sam na početku rekla, a to je da se
metafora koristi da imenuje nešto. To je nekakav opšti stav da entitet koji je imenovan putem metaforičnog
prenosa u suštini ni nema neko svoje posebno ime. Kada razmišljamo o nogarama od stola (bordsben) ili grliću
flaše, ne razmišljamo o tome kao o nekoj preterano kreativnoj upotrebi jezika, već je to za nas nešto
uobičajeno, normalno, što se podrazumeva.
Metafora je prenos nominacije sa jednog pojma na drugi, tj. pomoću metafore imenujemo pojmove koji
nemaju ime. Npr. sto stoji na nogama i kad bolje razmislimo mi nemamo drugi naziv za nogu od stola.
Motivacija je u analoškom povezivanju sema nižeg ranga uz obavezno zamenjivanje arhiseme (ishodišni
pojam ima jednu, a novi pojam drugu arhisemu, ali je ostatak semantičkog sadržaja isti ili sličan). Koristeći
seme nižeg ranga mi poredimo entitete, uočavamo sličnosti i dajemo ime jednom koji nema. Potencijalno bilo
koja sema nižeg ranga može biti motivaciona (tu ulaze u obzir i one potencijalne seme) i za tu semu koristimo
naziv induktor metafore. Pa tako pitanje može da bude npr. odredi koja od ovih značenja su nastala
metaforom i odredi koja je sema iz primarnog značenja bila induktor metafore. Lančana metafora je kada
jedno sekundarno značenje nastane iz drugog sekundarnog značenja.
Asocijacije mogu biti po obliku, mestu/položaju i po boji. Ovde postoji naša predstava o tome da jedan
entitet podseća na drugi i onda ako se sema induktor metafore odnosi na oblik onda se radi o asocijaciji po
obliku, ako se odnosi na položaj onda je to asocijacija po položaju itd. Primer za asocijacije:
Hals – den del av människas- eller djurskropp som forbinder huvudet med skuldra (Hon hade en pärlband om
halsen); den smala delen av något som liknar en hals (violinhals, halsen på en flaska) – asocijacije su suženje
i povezivanje (oblik i pozicija)
Tarm – en lång, smal matsmältningskanalen mellan magsäcken och ändtarmsmynningen; något som är lång
och smal (gång var en smal tarm som ledde till rummet) – asocijacije su dugačko i usko (obe su oblik)
Tand - hård, vit bildning i munnen med uppgift att sönderdela mat; en av de tunna, spetsiga delarna som
sticker ut från något på ett redskap, t ex såg eller kam – asocijacija šiljati oblik (oblik); u danskom znači i en lille
smule (Denne oppgave er en tand bedre end de andre du har havet) – začenje je malčice što je i asocijacija
(oblik i veličina) jer se zub u danskom shvata kao nešto jako jako sitno
Näsa – någonting som skjuter ut huvudet över munnen och som luktar och andas in i luften med; någoting
som skjuter ut som näsa (huvud av ett flygplan eller raket) – nešto što se nalazi na prednjoj strani nečega
(položaj)
Fot - nedersta delen av benet som dyr eller människa brukar stå på; den nedersta del av ett berg, kulle eller
trappa – nešto što je sasvim dole (položaj)
Svart - färgad som sot (svart uniform); bildligt om ondska, sorg och olagligheter – nešto negativno, nešto što je
dole u moralnom smislu, nešto tužno (boja)
*Kod asocijacija po boji ima dosta vrednovanja pa to ne moraju biti objektivne asocijacije. Motivaciona sema ne
ulazi često u semantički sadržaj tog pojma, ali postoji kolektivna ekspresija vezana za tu semu. Dakle mi vrlo
često imamo utiske o nekoj boji koji su negativni ili pozitivni.
Grön - färgad som färskt gräs; drugo značenje je zelene boje ko biljka zato što još uvek nije zreo plod; treće
značenje je koj nije zreo u psihološkom smislu - *Obratite pažnju jer se često dešava da na ispitu dam jednu
leksemu i njenih šest značenja i kažem da mi se odredi kako je nastalo koje značenje i da ljudi uporno
pokušavaju da sve izvedu od osnove. Znači to se ne dešava uvek. Vrlo često imate lančane metafore i
metonimije, znači recimo da naše značenje broj tri, on je zelen, nije izvedeno iz primarnog značenja (kao na
primer zelena košulja) nego iz sekundarnog značenja (značenja broj dva). I vi ako pokušavate da definišete
nekako odnos između zelene košulje i zelenog momka nećete dobiti ništa. Ne postoji nikakva kolektivna
ekspresija koja je vezana za travu, nego morate ići preko sekundarnog značenja i ako tako ne radite dobijete
potpuno besmislene zaključke.
Pričali smo i o par nekakvih mogućih asocijacija za metaforu. Govorili smo o asocijacijama po obliku,
mestu ili položaju. Nismo nešto posebno spominjala prenos konkretno-apstraktno. Vidite kako je
metafora vrlo uopštena asocijacija po obliku. Ako imamo pridev varm, pa ga koristimo u kolokacijama sa
imenicama varm mat upotrebljeno je u primarnom značenju, za nešto što je toplo na dodir. Ali ako imamo
varm mottagande (prijem ili doček), to očigledno nije topao na dodir nego je srdačan, emotivno topao. Hög –
onaj koji se prostire dosta u visinu. Ali može i za očekivanja, položaj ( ställning). Kod pridevskih metafora je
zanimljivo što antonimi prave paralelne sisteme. Imenice je npr. mnogo lakše otkriti, pa uglavnom njih dajem
na ispitu.
Ne treba zaboraviti ni sinesteziju. Sinestezija se do skoro podvodila pod ovaj prenos konkretno-
apstraktno, ponekad imamo i obrnut prenos apstraktno-konkretno, ali to je dosta ređe. Imenica skönhet, ali
onda imamo i lepoticu. U poslednjih desetak godina je sinestezija počela da se istražuje malo više kao jezički
fenomen. Kao jezički fenomen ona jeste jedna podvrsta metafore i podrazumeva semantičku transformaciju
gde mi doživljaje jednog čula opisujemo pomoću leksema koje su karakteristične za doživljaje nekog drugog
čula. Najčešće se drugim leksemama opisuju doživljaji mirisa i ukusa. Ako imamo oštar sir, imamo nešto što
je iz sfere čula dodira, a njime opisujemo nešto iz sfere čula mirisa ili ukusa. Hladna mesečeva svetlost.
Svag lukt – slab miris, dubok glas – mörk röst. Lagana vina, zvonak smeh, blistav smeh – glittrande skratt.
Kad se neko smeje visoko (glasno), sladak mirisi, slatka muzika – söt musik, topao glas, kad neko ima
hrapav glas, napukao glas, låg röst – tihi glas, ovo bi sve bile neke sinestezije.
Pričali smo o metafori kao o jednom tipu semantičke transformacije i rekli smo da njeni rezultati nisu u
potpunosti predvidljivi. Kod metonimije možemo da pretpostavimo jer je ona sistemska, ona je regularna ako je
zahvatila jednu leksemu iz semantičkog polja možemo pretpostaviti da će zahvatiti i veći broj, da će isti model
da se primeni na više leksema. Kod metafore bilo koja sema nižeg ranga može biti motivaciona odnosno
induktor metafore i nikad ne možemo da predvidimo kako će data jezička zajednica koju će baš semu iskoristiti
kao asocijativnu. Rekli bismo da je očigledno da u različitim jezičkim zajednicama nekakve asocijacije po
obliku, ako je nešto okruglasto, pljosnato, duguljasto, mogu služiti kao motivacione, ali inspiraciju možemo naći
u nekoj drugoj leksemi.
Sada prelazimo na metonimiju za koju se kaže da je prenos nominacije zasnovan na stvarnim
odnosima između dva entiteta. Kada kažemo stvarni odnosi tu ne mislimo u na vanjezičkoj stavrnosti nego
konceptualnom prostoru. U sferi naše konceptualizacije govornici jedne jezičke zajednice smatraju da postoji
nekakva realna veza među tim entitetima. Najčešće je ta veza uzročno posledična, pa imate kauzalnu
metonimiju ili je veza prostorna ili vremenska. Najčešće su ta tri tipa metonimije. Kod metafore je primarna
funkcija neko razumevanje. Jedno razumemo pomoću drugog, a kod metonimije se obično kaže da je njena
primarna funkcija reprezentativna/referencijalna, dakle upućujemo na jedan entitet umesto drugoga. Neki ruski
semantičar je prvi nazvao metonimiju regularnom polisemijom jer se rezultati metonimije mogu predvideti zato
što ona zahvata čitave skupove leksema. Postoji jedna podela ruskih autora koji razlikuju kod metonimije
mikro i makrostrukturu jer se one vezuju za cela semantička polja. Onda bi makrostruktura bila skup svih
metonimijskih modela koji se javljaju u jednom semantičkom polju. Često se za nekakve institucije tipa škola,
banka, pošta može vezivati više metonimijskih modela kao kada bismo rekli cela škola je otišla na izlet. Škola
se nalazi na uglu; npr makrostuktura za biljke - biljka jelo od biljke, biljka drvo biljke. Mikrostruktura su oni
metonimijski modeli iz makrostrukture koji se realizuju na pojedinačnoj leksemi i tu gledamo koliko
metonimijskih modela ima i može imati samo jedan, npr. posuda – količina koja staje u tu posudu. Pa sad
makrostruktura ima sedam modela, to ne znači da će svaka leksema u tom semantičkom polju da realizuje
svih sedam sekundarnih značenja prema svim modelima. Jedna leksema će realizovati dva tri, druga leksema
druga dva tri. Za metonimijske modele je bitno da moraju biti uzualizovani odnosno konvencionalizovani inače
može doći do nesporazuma npr. neko kaže ”Ja sam neobični kameleon” i to je trebalo da bude metonimija
delo – autor, e sad ako je situacija da je neko rekao da je pripovetka neobični kameleon divna i ona ju je
prevela i sada kaže da je ona neobični kameleon umesto ja sam prevodilac neobičnog kameleona niko je neće
razumeti, čak i da je ona napisala tu pripovetku sagovornik je ne bi baš razumeo. Modeli metonimije:
Delo > autor: Čitam Strindberga, Ibsen je na polici
Posuda > količina koja staje u tu posudu: Han rörde i kaffekoppen med en sked. Han lyckade få i henne
två skedar gröt. Sipao je dve kašike brašna.
Naseljeno mesto > stanovnici tog mesta: Hel Stockholm visste att han hade kommit.
Institucija > ljudi koji tu borave i rade (Ceo fakultet slavi 27. April) > zgrada (Fuakultet se renovira za
mesec dana)
Vlastito ime > zajednička imenica: Ime lekara > bolest: att leva med Asperger
Fabrika > proizvod

Kod metonimije okvir koji bi mogao da vam pomogne da je prepoznate jeste da imamo novu arhisemu, a stara
arhisema je postala obavezna sema nižeg ranga. Tri šolje brašna-tri posude u koju staje određena
količina brašna. Kod metafore toga nema, jedna arhisema menja drugu, a ostale se nekako povezuju. Ovde
bi bilo primarno kašika kao deo escajga, mešao je kafu u šolji kašikom. Uspeo je da je natera da pojede
dve kašike kaše. Živeti s aspergerom, ali ovo bi bilo direktno shvaćeno samo ako je Aspergerova žena ovo
pisala. Onda ne bi bila nikakva transformacija. Međutim, jeste. Ovo je jedna metonimija. Još uvek čitam
Ibsena. Odavati počast nekome. Nije ostrvo nego stanovnici ostrva. Pregovaranje, zvaničnici, vašington,
saudijska arabija, ili država pa vlast ili grad gde se nalazi sedište. Ljudi koji su u instituciji. Devojke koje se
bave karlingom, srebro-metal, medalja, predmet od tog metala.
Sinegdoha je vrlo bliska metonimiji, mnogi autori je ni ne odvajaju od metonimije. Ona se zasniva
na kvantitativnom odnosu dela i celine – deo umesto celine ili celina umesto dela, jednina za množinu ili
množina za jedninu. Ako je u pitanju deo, postavlja se zahtev da je taj deo neotuđivi deo celine. Ono što
razlikuje metonimiju i sinegdohu ogleda se u sudbini arhiseme. Za metonimiju smo rekli da se pojavljuje nova
arhisema, a stara postaje sema nižeg ranga. Kod sinegdohe imamo obrnut proces. Jedna od diferencijalnih
sema postaje nova arhisema.
Lice, primarno značenje, na glavi čoveka ili životinje, novo značenje koje dobija je ova sema nižeg ranga sada
je čovek. U primarnom značenju se realizovalo u rečenici lopta ga je pogodila u lice, to je primarno značenje,
a ovo nastalo sinegdohom je poznata lica su viđena u gužvi (bekanta ansikten), poznati ljudi. S tim u vezi
imamo puno sema koje označavaju delove tela ili organe itd. koji lepo oslikavaju sinegdohu. Sveža krv, novi
mozak, jasno je da govorimo o novim ljudima, jedino što je fokus na nekim njihovim osobinama, ovde je
očigledno ansikte, jer ih po tome prepoznajemo kako izgledaju. Ako su nam potrebni novi mozgovi, onda su
nam potrebni pametni inteligentni ljudi, ako nam treba sveža krv onda život, mlad, pun snage ili entuzijazma.
Nijedna njuška starija od 27 godina. Gajiti krompir, ljuštiti krompir. Rečnik ovo ne bi razlikovao kao dva
različita značenja. Gajiti, u smislu cela biljka, a ljuštiti krompir je botanički gledano samo njen plod u našim
rukama. Divlje bobice, brati bobice. Jedemo jabuke, pao je s jabuke. Ali ovaj model je malo
problematičan i teško primenljiv. Teško da će Šveđanin reći Han föll från ett äpple. Tu ipak moramo da
preciziramo da se popeo na drvo jabuke i pao sa njega.
Onda imate biljka – drvo te biljke – materijal. Polica od hrastovine. Ili životinja – meso te životinje. Deo tela –
deo dela tela. Kada koristimo širu leksemu (najčešće ono što se vidi spolja) da označimo nešto sitniju leksemu,
koja je deo te šire. Kao npr. kod upale grla ili uha. Ili kod ruku i nogu – boli me noga, a tipa boli te potkolenica
ili stopalo. Dobro, skandinavac će ipak reći boli me stopalo. Ili ako neko ima ” dobre uši”, to bi opet bila
metonimija po funkciji. Uši - čulo sluha. Ili dobar nos za čulo mirisa.

ZADACI ZA SEMANTIČKE TRANSFORMACIJE:

1. Banken kan ge dig en lån. – primarno značenje kao institucija
Banken ligger på Kungsgatan. – metonimija > sekundarno značenje kao zgrada institucije, model
institucija - zgrada
Hela banken strejkar. – metonimija > institucija – zaposleni u toj instituciji (isto je i za sve javne
institucije)
2. De har ätit en tallrik soppa varje. – metonimija > posuda – količina koja staje u tu posudu
 Vill du passa hit tallriken? – primarno značenje kao posuda
Hon påstår att hon har sett en flygende tallriken. – metafora po obliku jer zamišljamo leteći tanjir kao
nešto pljosnato.
3. Du måste byta ljuspäron på korridoren – metafora po obliku i sada je sekundarno značenje sijalica
Har du köpt päron på torget – primarno značenje
4. Eleverna fattade pennorna och borjade anteckna. – primarno značenje kao predmet
Han hörde till tidningens främsta pennor. – metonimija vs sinegdoha > pošto nije neotuđiv deo njega
onda je metonimija, i sekundarno značenje je novinar i onda imamo predmet – osoba koja taj predmet
koristi
5. Det är en futuristisk lägenhet i stål oh glas – primarno značenje kao materijal
De fuller glaset til brädden materijal – metonimija > sekundarno značenje je predmet od tog materijala,
materijal – predmet napravljen od tog materijala (pr. järn – metal i pegla (stykjärn i våffeljärn; gulv, sølv
Sockret från ett glas likör går det direkt in i blodet – lančana metonimija (nastala iz sekundarnog
značenja), sekundarno značenje količina koja staje u tu posudu, posuda – količina koja staje u tu
posudu
...han har rätt att ta sig ett glas – lančana metonimija, posuda – ono što se konzumira iz te posude
(hrana i piće ulaze u taj model)
6. Han hade ett sår på en armbåge. – primarno značenje
Det fanns fortfarande läderflikar på jackans armbågar. – prostorna metonimija > deo tele – deo odeće
koja prekriva taj deo tela
Prst na rukavici je takođe finger, nogavice su isto ben, pa je to produktivan model u skandni jezicima.
7. Kammen är av horn. – metonimimja po materijalu > deo tela životinje – materijal od tog dela životinje
Han sågs av tjurens horn. – primarno značenje kao deo tela životinje
Han köpte tre rullar och ett horn på bagaren. – metafora po obliku – kifla u obliku roga
8. Flygets näsa. – primarno značenje
Huden har en bra näsa. – metonimija > deo tela – funkcija koju obavlja
9. Ont i öronen. – sinegdoha > celina - deo
Öronen på en gryta – metafora po položaju
Barn täckte sig på öronen. – primarno značenje kao ušna školjka
10. Guld är en dyrbar gul metall. – primarno značenje kao metal
Han van tre guld. – metonimija > materijal – predmet napravljen od tog materijala
11. Papper är tunt plant material av växtfibrer. – primarno značenje kao materijal
Fabriken producerar papper. – metonimija > materijal – predmet napravljen od tog materijala
12. Han har varit sjuk tre dagar. – sinegdoha > sekundarno značenje 24h
Han arbetar dag och natt. – primarno značenje kao svetli deo dana
13. Poslednji put kad sam davala ove primere bilo je sa krona i samo sam navela primere i svima je bilo
jako teško da odrede zašto se novac zove en krona. Znači, ne bi mogli da dođu do toga preko
primarnog značenja – kruna na monarhovoj glavi, ni preko nekog značenja koje su svi otkrili, koje je
bila jedna metonimija – kruna kao simbol vlasti – švedska kruna, itd. I onda je bila gomila nekih
metafora kao npr. rogovi jelena isto mogu da se zovu krona. Dok ne pronađu da je kruna isto revers,
novčić. I onda tu, u stvari, vi vidite da je kruna štampana na novčiću, znači na pismu, na tom delu i da
se onda ceo novac zove kruna zbog jedne strane novčića koji se zove kruna. I onda je tu, u stvari,
trebalo pronaći da je to jedna sinegdoha nastala na osnovu jedne metonimije. To je bio najteći zadatak
koj sam ikada dala.

Odnosi između semantičkih polja:

1. Hijerarhijski odnosi (hiponimija)
2. Odnosi bliskog značenja (sinonimija)
 3. Odnosi suprotnosti značenja (antonimija)

Mi kada govorimo o odnosima među značenjima leksema, mi u stvari govorim o paradigmatskim

odnosima koji vladaju među nekakvim leksemama koje se nalaze u istom semantičkom polju. E sad,
postoji problem oko određenja termina – semantičko polje, leksičko polje i leksičko-semantička grupa.
Koneptualno polje je najšire jer se posmatra kao jedno pojmovno polje, a semantičko polje bi bila njegova
reprezentacija, dakle njegova predstava u konkretnom jeziku i čine ga sve lekseme koje izražavaju članove tog
konceptualnog polja. Pa npr. mogli bismo reći da rodbinski odnosi čine jedno konceptualno polje, a onda bi
svaki poseban jezik imao ponešto drugačije semantičko polje pa bi nam se onda ta semantička polja
razlikovala (npr. u skandi jezicima postoji jedna reč za babu i dedu, u srpskom ne postoji). Paradigmatiski
odnosi oblikuju strukturu jednog semantičkog polja i ti odnosi su: hiponimija – različite arhiseme u
međusobnom hijerarhijskom odnosu; sinonimija – ista arhisema, slične seme nižeg ranga; antonimija – ista
arhisema, a sve seme nižeg ranga su iste osim jedne.
1. Postoje razni hijerarhijski odnosi a glavna podela je na hijerarshijske odnose sa grananjem i bez
grananja. Prva stvar koju posmatramo neke hijerarhije je direkcionalnost tj. da li je hijerarhija
simetrična i kada kažemo da su lekseme A i B simetrične, to onda znači da su one slične ili iste a mi to
ne želimo kod hijerarhijskih odnosa. Pa je nama bitno da hijerarhija bude asimetrična jer to onda znači
da je A nadređeno B, B je nadređeno C itd. I onda za takvu asimetričnu hijerarhiju kažemo da je
usmerena ili direkcionalna i ona je prototipična. Druga bitna osobina hijerarhije jeste
katenarnost/kapicitet i pod time mi podrazumevamo sposobnost nekog odnosa da pravi beskrajno
duge nizove. Npr A je mannen till B nema veliki kapacitet jer da bi B bilo mannen till C onda bi to
morao da bude poligamni homoseksualni brak. A kada bismo uzeli primer A je far till B to bi bio
potencijalno beskrajno dug niz jer B može da bude otac C, C može da bude otac D itd. Treća bitna
osobina hijerarhije je njena tranzitivnost i to je odnos da je A=B a B=C i odatle sledi da je A=C, npr
A reka je duža od B reke, B je duža od C i onda se podrazumeva da je A reka duža od C (+neki
primer za kafu i espreso). Tranzitivnost može biti prisutna u nekoj hijerarhiji, a i ne mora.
Hijerarhijski odnosi bez grananja se drugačije zovu linearna leksička polja ili poredani
skupovi i ona se dele na nizove i krugove. Svi članovi ovakvih polja se nalaze u inkopatibilnom odnosu
(odnosu međusobne isključivosti – ako je jedno nije drugo). Nizovi imaju prelazne (skala) i neprelazne
(lestvica) varijante: skala (bipolar chains) i karakteristično je to da članove skale odlikuje postepeni prelaz
nekog svojstva (dakle nema jasno određenih granica – posmatrač za istu stvar može reći i da je iskall i kall, a i
mogu se ubaciti još neke leksme u skalu) a krajnji članovi su antonimi i skale su tipične za svakodnevni govor
(iskall – kall – kylig – ljum – varm – het – brännhet; skön – söt – enkel - ful; fläckfri – ren – smutsig –
snuskig; adore – love – like – dislike – hate - abominate) one mogu biti organizovane po kriterijumu npr.
veličine, stepena, faze (sek – minut – timme – dag – vecka – månad (v); mm – cm – dm – m – km (v);
fnissa – skratta – grava (s); pöl – sjö – hav – ocean (s); baby – barn – tonåring – vuxen (f); ägg – larv
– puppa – fjäril (f)); lestvica/rang (monopolar chains) i kod njih je karakteristično da su granice između
elemenata strogo određene (što znači da se ne može reći da je neka osoba i soldat i korpral i da se ne mogu
ubacivati npr još neki činovi proizvoljno) i lestive su karakteristične za razne organizovane vidove ljudske
aktivnosti, posebno egzaktne nauke (soldat – korpral – segeant; första – andra – tredje). Krug je drugi tip
linearnog semantičkog polja i za krug je karakterističan podjednak status svih članova polja i njihov ciklični,
kružni raspored u njemu (måndag – tisdag – onsdag – torsdag – fredag – lördag – söndag; vinter – vår
– sommar – höst; morgon – eftermiddag – kväll - natt)
Hijerarhijski odnosi sa grananjem su zasnovani na odnosu hiponimije. Hiponimija jeste
odnos podređenog (hiponim) i nadređenog (hiperonim) i formula hiponimije glasi B je A i sada svaki
primer možemo da testiramo pomoću ove formule da bismo proverili da li se radi o hiponimiji (hiponimija je tip
odnosa koj vlada u jednoj hiponomiji). Primer: frukt je hiperonim u odnosu na kiwi i banan koji su njegovi
hiponimi (podređene lekseme su međusobno ravnopravne i nalaze se u odnosu kohiponimije, dakle kiwi i
banan su uzajamno kohiponimi). (*Neki objašnjavaju hiponimiju kao jednosmernu implikaciju jer u rečenici
Hon köpte kiwi/banan svi kohiponimi impliciraju hiperonim frukt, a iz rečenice Hon köpte frukt ne proizilazi Hon
köpte kiwi/banan.) Taksonimija se smatra podvrstom hiponimije jer je ona uža od hiponimije u tome što
označava vrstu ili tip nečega i formula taksonimije je B je vrsta A. Pošto je hiponimija širi pojam, sve
taksonimije jesu hiponimije ali nisu sve hiponimije taksonimije. Pa na primer ako uzmemo lekseme hund,
dalmatiner i valp i gledamo njihove odnose, za dalmatiner bismo rekli da je taksonim u odnosu na hund
(hiperonim je nadređeni pojam i u taksonimiji), ali valp nije taksonim u odnosu na hund jer štene nije vrsta psa
pa je valp samo hiponim u odnosu na hund. Između taksonima vlada odnos kotaksonimije, pa su oni
kotaksonimi. Postoje naučna i narodna taksonimija (ima do 5 nivoa), ali nas zanima samo narodna. Još
primera: Ungkarl är en ogift man – samo hiponimija, ali nemamo taksonimiju.
* Sireve stalno dajem za pismeni, namerno sam ih stavila na prezentaciju.
OST, pa imamo gul/vit (kačkavalj) , ferskost brunost, pa ispod njih drugi neki sirovi
gul ost, ferskost, i brunost su hiperonimi od ovih malih, taksonim je podredjeni,
hiperonim je ost,
za ove ispod su srednji ko-hiperonimi
Svaka taksonimija je ista: a je vrsta b, i zato je ferskost vrsta ost, a kremost vrsta fersokst .
Cim je hijerarhija, nisu simetricni, mora da bude asimetricna.
asimetricna a je nadredjeno u odnosu na b, asimetricno zato jeste katenarna.
i jeste tranzitivna ferskost er en type ost. kremost er en type fersokst. kremost er en type ost. tranzitivna.

Meronimija je drugi tip hiponimijskog odnosa i to su hijerarhijske strukture uređene po tipu deo – celina i
formula je B je deo A Ili A ima B. Da bi smo rekli da su dve lekseme u odnosu meronimije one moraju da
zadovolje obe ove formule. U meronimiji podređena leksema (B) se naziva meronim, a nadređena (A) se
naziva holonim. Npr. finger (meronim) je deo hand (holonim)/hand ima finger; träd ima gren; bil ima hjul.
Postoje obavezni (kanonički) meronimi (npr. leksema rot predstavlja obavezni meronim lekseme växt ,
finger je obavezni meronim lekseme hand) i neobavezni (fakultativni) meronimi (npr. leksema frukt je
neobavezni meronim lekseme växt). Kod meronimije se javlja problem što bi ona trebalo da je tranzitivna kao
hiponimija (dalmatinac je pas, a pas je životinja, dakle dalmatinac je životinja), ali tranzitivnost možemo da
uočimo samo kod nekih primera, dok veliki broj primera meronimije ne ispoljava tranzitivnost – kuća ima vrata i
vrata su deo kuće, vrata imaju kvaku i kvaka je deo vrata, ali kuća ima kvaku i kvaka je deo kuće baš i ne
funkcioniše (hus, dörr, vred). Još jedan problem koji se javlja kod meronimije je što mi za neke predmete
konceptualno znamo da on ima delove ali ne znamo kako se ti delovi zovu i onda imamo praznine u meronimiji
– kašika ima dršku i _____, dok za viljušku znamo da ima drušku i šiljke, nož ima dršku i sečivo, ali za kašiku
ne znamo kako se zove taj deo. Još jedan problem je problem sa formulama meronimije jer neka meronimija
mora da zadovoljava obe formule, ali to često nije slučaj – Svalbard är en del av Norge i to je u redu, ali
Norge har Svalbard ne zadovoljava i onda deluje kao da to nije meronimija. Meronimija može biti
segmentalna (kropp – huvud, hals, arm, ben; hus – tak, fönster, dörr; bil – dörr, fönster, hjul) i
sistemska (kropp – skelett, nerver, muskler; hus – kök, sovrum, korridor; bil – elektrika i cevi u autu).
Huvud, hals, arm su komeronimi.
2. Sinonimi su reči čije su sematičke sličnosti izraženije od njihovih razlika, to su dakle reči koje su
po značenju identične ili jako slične nekoj drugoj reči ali se razlikuju po obliku. Reči u svojim
primarnim značenjima obično ne stupaju u sinonimiju, već to rade u svojim sekundarnim značenjima.
 A sinonimija, i antonimija, se ne traže u jednom značenju leksem, već u pojedinačnim
realizacijama/značenjima. I postoje tri tipa sinonima: apsolutni sinonimi, PROPRSITIONAL
SYNONYMY I NEAR-SUYNONYMY.
Apsolutni sinonimi (istoznačnice) su reči koje bi trebalo da imaju iste sve komponente značenja, dakle da
su identične po značenju u svim kontekstima. Ovo se proverava tako što ćemo reč A zameniti rečju B na
svakom mogućem mestu gde se reč A može javiti i ako su oni apsolutni sinonimi reč B će na svakom mestu
gde smo je stavili umesto reči A imati istu konotaciju (dakle ako je reč A u nekoj rečenici malo čudna i reč B će
biti malo čudna, ako je reč A potpuno normalna onda će i reč B biti potpuno normalna). Dovoljno je da u jednoj
rečenici B ima drugačiju konotaciju od A i oni se neće smatrati apsolutnim sinonimima zbog čega ih ima jako
jako malo. Primeri gde B ne zvuči baš dobro kada zameni A: Little Billy was so brave (modig) at the
dentist’s today – Little Billy was so courageous (morsk) at the dentist’s today; He’s a big baby, isn’t
he? – He’s a large baby, isn’t he?; She looked almost Chinese – She looked nearly Chinese.
(kort/låg?)
Propositional synonymy je kada jedan sinonim može da zameni drugi tako da rečenica i dalje ima isto
značenje (John bought a violin – John bought a fiddle), ali kod ovih sinonima dolazi do razlike u konotaciji
(She is going to play a violin concerto – She is going to play a fiddle concerto; This was the first time
they had had intercourse – This was the first time they had made love – This was the first time they
had fucked). (ha samlag/älska/knulla)
Near-synonymy su sinonimi kod kojih se naglašava njihova razlika ali tako da se ne naruši sinonimija – He
was killed, but I can assure you he was not murrdered, madam (döda/mörda). Te razlike mogu biti
različite pozicije na skali (fog – mist; laugh – chuckle; hot – scorching (het – brännhet); big – huge;
weep – sob), razne specijalizacije glagola (amble – stroll; chuckle – giggle; drink – quaff), različita gledišta
(calm – placid (stanje vs narav)), razlike u prototipičnom centru (brave (prototipično fizički) – courageous
(prototipično uključuje intelektualne i moralne faktore))(modig/morsk), kontekst (pretty (pretpostavlja se za
ženu) – handsome (pretpostavlja se za muškarca)).
*Kod Riđanovića imamo podelu sinonima na apsolutne (isto kao i kod Kruza) i na delimične koj se dalje mogu
podeliti na pet tipova. 1 – dve reči sa potpuno istom denotacijom, ali pripadaju različitim dijalektima istog jezika
(U okviru te fabrike puštena je u pogon još jedna tvornica. Sedmica – nedelja, kašika – žlica). 2 –
različite stilske funkcije dveju reči istog značenja (mahnit – lud; caka – ideja; ukapirati – razumeti). 3 –
razlika u konotaciji (dom – kuća; rđav – loš; neprijatelj – dušmanin). 4 – reči čiji je izbor određen
kontekstom, kolokacijom sa posebnim drugim rečima u rečenici ( stado – jato – čopor; užeglo maslo –
prokislo mleko – pokvaren sir). 5 – značenja i u denotativnom smislu su donekle različita (labava sinonimija)
(labav – nezategnut – opušten – raskliman - nesiguran; traljav – labav).
3. Odnosi suprotnosti značenja se odlikuju: inkompatibilnošću – to je odnos međusobnog
isključivanja u istom situacionom kontekstu, dakle ako je A jedno onda ne može biti drugo (A är
gammal znači da A är inte ung); binarnošću – postoje dva kraja suprotnosti (svart – vit);
inherentnošću – ovakva vrsta suprotnosti je logična i neizbežna (vänster – höger), dok
slučajna suprotnost nije logična i često nastaje zbog odsustva trećeg entiteta i ima slabi
nagoveštaj suprotnosti (endäckare – dubbeldäckare; te – kaffe); očiglednošću – igår i
imorgon su očigledno u odnosu suprotnosti, dok npr. mondag i onsdag (u odnosu na tisdag
se nalaze na dva suprotna kraja) nemaju očigledan odnos suprotnosti. Antonimija je samo
podvrsta odnosa suprotnosti značenja, ali mi ćemo ove odnose nazivati antonimijom, a
antonime kod Kruza ćemo nazivati anotnimima u užem smislu. Tipovi suprotnosti/antonimije su:
komplementarna antonimija, antonimija u užem smislu/kontrarni antonimi, regresivi i
konverzibilni antonimi. Neke lekseme koje su višeznačne mogu imati antonim za svako od tog
značenja pa zato kada tražimo antonimiju mi je tražimo u svakom pojedinačnom značenju
 lekseme (gammal – ung (kvinna), ny (hus), modern (språk), färsk (potatis); man – pojke,
kvinna, fru; sött – ful, sur, torr, salthaltig, ren – smutsig, beskrevet, oren, blandat,
legering).
Komplementarni antonimi su inherentni antonimni parovi koji pokrivaju ceo jedan značenjski domen
koje se iscrpi tačno na pola i onda je neki entitet ili jedno ili drugo. I ovo su obično krajnje granice i te granice
(krajnje lekseme) moraju međusobno da se isključuju (inkompatibilni). Primeri: inne – ute; död – levande;
sann – falsk; hona – hane. Neki komplementarni antonimi mogu izgledati kao da su kontrarni jer se naizgled
mogu porediti (i ta kvazi stepenost se javlja samo kod pozitivnog člana) ali su oni negradabilni, npr. za
stängd i öppen dörr se može reći da su pritvorena ili širom otvorena ali ona su i dalje ili samo otvorena ili
samo zatvorena pa je to komplementarna antonimija, ili na primer ako je nešto ren ili smutsig i kažemo da je
malo prljavo ili nije baš čisto to realno jeste prljavo iako pokušavamo da ga stepenujemo. Uz njih se često
pojavljuju reverzivi i tada imamo tri člana antonimije: föds – leva – dö (ovde su leva i dö komplementarni, a dö
i föds su reverzivi jer su to dve suprotne strane jednog procesa); stići – doći – otići; tjäna – spara –
spendera. Javljaju se i sa interaktivima, to je stimulus sa dve moguće reakcije koje su komplementarni
antonimi (bjuda – acceptera – refusera).
Kontrarni antonimi/antonimija u užem smislu su najveća grupa antonima (gradmotsats). Kod
njih konceptualni domen nije iscrpljen na dva dela, već je to neka relativna skala koja označava stepen
prisustva neke osobine koja je sama po sebi merljiva (npr. težina, visina, toplota). Kažemo da je relativna zato
što možemo reći i en stor elefant i en stor mus, jer veliki slon je velik u odnosu na drugog slona, a veliki miš
je velik u odnosu na drugog miša. Za opis se uglavnom uvek uzima pozitivni veći član kategorije – koliko je
nešto lång a ne koliko je nešto kort, ili koliko je neko gammal a ne koliko je neko ung. Kontrarni antonimi se
dele na tri vrste: polarne, ekvipolentni i preklapajuće antonime. Da bismo videli kojoj vrsti pripada neki kontrarni
antonim primenjujemo dva testa – proveravamo status komparativa i kakva je upotreba. Što se tiče statusa
komparativa on može biti pseudo-komparativ (Det paket är tyngre än det andra = Det paket är lätt,
men det är tyngre än det andra – dakle ne podrazumeva se prisustvo osobine jer nijedan paket ne mora da
bude težak) ili pravi komparativ (postoji presupozicija – den ena kaka är söttare än den andra, ovde se
podrazumeva da su oba kolača slatka (to je njihova karakterna crta) da bi mogla da se porede). Upotreba se
proverava tako što se postavlja pitanje Hur X är det? i ona može biti nemarkirana upotreba (kada se ne
podrazumeva da je osobina već prisutna – Hur gammal är hon? ne podrazumeva se da je ona stara) i
markirana upotreba (podrazumeva se prisustvo osobine – Hur ung är hon? podrazumeva se da je ona
mlada).
Polarni antonimi su uglavnom deskriptivni i merljivi npr. lång – kort, snabb – långsam, stor – smal,
djup – grund, stark – svag. Oba člana antonimskog para mogu da se stepenuju uz pomoć modifikatora
mycket/ lite/ ganska/ för lång (ovo nije slučaj sa komplementarnim antonimima mycket/ lite/ ganska/ för
död); imaju normalne komparative i superlative lång – längre – längst; postoji implicitna komparacija – en
lång poem očekuje se da je duža od neke prosečne poem; pokazuju neki stepen objektivnog,
jednodimenzijalnog fizičkog svojstva koje se tipično može meriti u mernim jedinicama – cm, kg, min;
inkompatibilni su ali nisu komplementarni zato što ako kažemo da nešto nije ni dugo ni kratko ono može biti
prosečne dužine; u povratnom su odnosu jer ako je A är tyngre än B onda je B är lättare än A; upotreba
komparativne forme nije obavezujuća, dakle oba člana imaju pseudo komparativ, jer ako je A är tyngre än
B to ne znači da je A tung; kada se za ove antonime postavi pitanje Hur X är det? npr Hur gammal är det?
to ne znači da je to nešto staro, dakle imaju nemarkirana upotreba (u nemarkiranu upotrebu može da uđe
samo pozitivni član, dakle gammal a ne ung). Ekvipolentni antonimi tipično označavaju neke čulne
senzacije (varm – kall; besk – söt, smärtsam – angenäm) i osećanja (glad – ledsen, stolt – generad).
Oba člana para su obevazujuća - imaju pravi komparativ i markiranu upotrebu, dakle ako kažemo da je A
är varmer än B onda i A i B moraju da budu varm da bi mogla da se porede, i ne možemo da pitamo nekog
Hur glad är du ako smo ga videli da plače. Preklapajući antonimi su antonimi koji su evaluativni i jedan
član je pseudo komparativ a drugi je pravi komparativ i u nemarkiranu upotrebu ulazi pozitivni član, a u
markiranu negativni član. Primeri preklapajućih antonima su: bra – dålig; snäll – elak; klok – dum; vacker
– ful. Ovi antonimi su inheretni i ako uzmemo primer bra – dålig, dve stvari koje su loše se mogu razlikovati u
tome koliko su loše, ali ne možemo za dve loše stvari reći da je jedna bolja od druge, to možemo uraditi samo
ako za jednu od tih stvari može da se kaže da je dobra – This year’s drought is worse than last year’s, ali
ne možemo reći This year’s drought was better than last year’s.
Reverzivni antonimi su vrsta direkcionalnih antonima i oni označavaju de suprotne strane jednog
procesa, tako da se obično radi o glagolima. Obuhvataju pravac (upp – ner; fram – tillbaka; in – ut), kretanje
između dve suprotne tačke (stiga – falla; går in – går ut; stiger – stiger av) i uopšteno promena nekog
stanja između dve suprotne tačke (tar på sig – tar av sig; packa in – packa ut; täcker - avslöja).
Konverzibilni antonimi su takođe podvrsta direkcionalnih antonima. Smatraju se nekom vrstom
sinonima jer opisuju isti odnos, samo stoje u recipročnom odnosu (dakle ako ja imam muža onda to
podrazumeva da on ima ženu) - Jag äger denne bilen – Denne bilen tillhör till mig. Tipični primeri su: över
– under; föregå – följa; framför – bakom; köpa – sälja (oni imaju dva argumenta koji se kreću – novac i
roba). Neki primeri se teže prepoznaju, pogotovo ako nemaju baš logični odnos: läkare – patient (i zubari
imaju pacijente, ali i svoje lekare); förälder – barn; man – fru.

SJ3 I SJ4
Kada se govori o semantičkom sadržaju složenica, obično se govori o imaničkim složenicama (N+N) jer su one
najproduktivnije, i često se misli da su one relativno prozirne. Izuzetkom se smatraju složenice koje su prošle
kroz proces leksikalizacije i čije značenje više nije izvodivo na osnovu značenja delova (nije transparentno).
Međutim, pokazalo se da ni značenje složenica koje se smatraju transparentnim nije baš tako predvidivo jer na
značenje složenice utiče i polisemantička struktura njenih komponenata i naše znanje o okruženju. Na primer,
chokolad ako se kombinuje sa jezgrom koje označava nekakav pekarski proizvod, očekuje se da će se odnos
između odredbe i jezgra zasnivati na materijalnom odnosu ”koji se sastoji od/koji sadrži”, ali kod neki složenica
je jezgro ipak upotrebljeno u nekoj od svojih sekundarnih realizacija, pa je interpretacija uslovljena –
chokladägg (jaje (jezgro) je upotrebljeno u svom sekundarnom značenju zasnovanom na metafori po obliku),
chokladfabrik (realizovan je široko shvaćen lokativni odnos ”gde se nešto proizvodi”), chokladfärgad
(zasnovano na evokaciji semantičke komponente specifične tamnosmeđe boje koju čokolada ima). Značenje
visoko leksikalizovanih složenica je demotivisano (lussekatt – vrsta zemičke sa šafranom - od komponenata
lusse (< Lucia) ’Sv. Lucija’ i katt ’mačka’ da označi pecivo u obliku latiničnog slova S koje se jede oko praznika
sv. Lucije). Leksikalizaciju treba shvatiti kao kontinuum bez jasnih granica. Kod narednih složenica dolazi do
semantičkog preoblikovanja jedne od konstituenata putem semantičkih transformacija (metafora, metonimija,
sinegdoha) ili dolazi do semantičkog preoblikovanja njihovog međusobnog odnosa. I prema tome postoji četiri
moguće kombinacije odredbe i jezgra koje pokazuju odnose nejednake semantičke transparentnosti:
1) obe konstituente su transparentne (huskatt, perserkatt),
2) jezgro je transparentno, a oredba netransparentna (curlingförälder ’zaštitnički nastrojen roditelj - Reč je o
roditeljima koji žele da zaštite svoje dete tako što brižno i predano uklanjaju sa detetovog puta sve prepreke,
na isti način na koji igrač karlinga čisti led ispred kamene kugle, kako bi ona što glatkije stigla do cilja.,
curlingstat ’država koja previše štiti svoje građane, curlingpolitik - politika u kojoj jedna osoba, žrtvujući sebe,
otvara put drugoj),
3) jezgro je netransparentno, a odredba transparentna (apekatt ’repati majmun’, havskatt ’morski vuk (riba),
solkatt ’odsjaj (od sata) na zidu’)
4) obe konstituente su netransparentne (stolvärmare (1. ’grejač za stolicu’ → 2. ’osoba koja (samo) greje
stolicu’, odnosno ’administrativac/političar koji ne radi svoj posao/nije vidljiv na svom poslu’); asfaltdjungel –
velegrad; asfaltpirat – osoba koja izvodi prepravke na crno).
Važno je naglasiti da demotivacija nije vezana samo za slaganje, već veoma često i za izvođenje, iako je u toj
vrsti tvorbe ponekad slabije uočljivija. Kod derivacije je veoma često reč o drugoj strani leksikalizacije koja se
često previđa, a to je specijalizacija značenja. Ona predstavlja značenje koje je suženo u odnosu na moguće
značenje, a kao primer se često navodi primer danske složenice spillehus. Ona se sastoji od odredbene
konstituente spille ’igrati/svirati’ i jezgra hus ’kuća’ i teorijski bi mogla da označi bilo koju kuću, tj. zgradu u kojoj
se nešto svira ili igra (= ’et hus hvor der spilles’), kao na primer, pozorište ili koncertnu dvoranu, ali se
složenica etablirala samo u značenju ’kazino’. Kod izvedenica su takve, na primer, da. damper ’parobrod’ (kao
ekvivalent složenice dampskib), dakle, ne bilo šta što isparava, nego prevozno sredstvo koje pokreće para, ili
pak griner ’napad smeha’, a ne očekivano ’osoba koja se smeje’ budući da je izveden sufiksom -er, kojim se
tipično izvode nomina agentis ili nomina instrumenti. Na sličan način su leksikalizovane i norveške imenice
viser ’kazaljka’, a ne ’osoba koja nešto pokazuje/vodič’, te værelse ’prostorija’, izvedena od glagola være ’biti’
pomoću sufiksa -else, koji produktivno izvodi apstraktne imenice. Važan pokazatelj je mogućnost predvidivosti
rezultata. Za sufiks -ing/-ning je već poznata tendencija da primarno izvodi glagolske imenice, ali da veoma
često razvija i konkretna značenja poput mesta ili nomina acti/facti (šv. regering ’vlada’, målning ’slika’, öppning
’otvor’), te ne iznenađuje dvostruko značenje lekseme parkering kao ’parkiranje’ (aktivnost) i ’parking’ (mesto).
U leksikalizovane izvedenice možemo ubrojiti i primere poput tydelig ’jasan, očigledan’ (a ne: ’koji nešto
znači’), merkelig ’čudan’ (a ne:’značajan’), ufin ’prost, grub’ (a ne samo negacija ’ne-dobar’), gerning ’delo,
poziv’ (a ne: procesualno ’činjenje’), ledning ’kabl’ (a ne: procesualno ’vođenje’), fordufte ’ispariti’ (samo u
suženom značenju ’nestati’), tidlig ’rano’ (a ne: ’vremenski’).
Determinativne složenice su najproduktivnija i najobuhvatnija semantička supklasa složenica. Kod njih se
odredba posmatra kao član koji bliže određuje jezgro. Po pravilu su ove složenice endocentrične, budući da je
jezgro centar i određuje osnovnu kategorijalnu pripadnost celokupne složenice. Pa se jezgro može posmatrati i
kao genus proximus, odnosno nadređeni pojam koji uključuje složenicu u najbližu tematsku grupu. Odredba u
odnosu na jezgro funkcioniše kao diferentia specifica, odnosno kao razlikovna semantička komponenta. Pa
tako, na primer, složenice skrivmaskin, diskmaskin, symaskin sadrže jezgro maskin koje kao pokazuje da je
skrivmaskin vrsta mašine, isto kao što su i denotati ostalih složenica pripadnici kategorije mašina. A odredba
detaljnije određuje na koju vrstu mašina se složenica odnosi. Složenica kao celina funkcioniše kao svojevrstan
hiponim jezgra bil prema složenicama u kojima se nalazi kao jezgro, a u kojima odredba bliže određuje izgled,
funkciju i namenu automobila: personbil, familjebil, lastbil, firmabil. Odredba ima sposobnost da ograniči
denotaciju jezgra, i da nije tako složenica bi bila nemoguća jer villsvin postoji kao složenica samo zato što
postoji i domaća svinja, tj. tamsvin.
Kopulativne/koordinativne složenice/dvandva čine posebnu supklasu i formalno i semantiči jer zapravo
imaju dva jezgra i one su po pravilu endocentrične. Za semantiku je karakteristična jednaka važnost obe
konstituente: referent složenice u jednoakoj meri poseduje oba kvaliteta pa se odnose na istog referenta
odnoseći se na dva hiponimska pojma (sötsur). Iako su ove složenice semantički u principu simetrične, dolazi
do leksikalizacije redosleda (dövstum:*stumdöv).
Posesivne složenice/bahuvrihi su najobimnija supklasa semantički egzocentričnih složenica. Kada se one
parafraziraju jezgro nije upravna reč, već su zasnovane ili na metonimijskom odnosu ili na odnosu sinegdohe.
Primeri: blekansikte - belac/bledoliki, bleknos - bolešljiva osoba, rödskinn – crvenokožac, girigbuk – škrtica.
Poluafiksi/afiksoidi imaju nejasan položaj zato što mogu postojati kao samostalne lekseme, ali u kombinaciji
sa drugim rečima njihovo značenje je blago promenjeno ili izmešteno, s tim da ipak ne mogu funkcionisati kao
homonimi slobodnoj leksemi. Npr. fri u feberfri, molnfri, laktosfri (označava odustvo osobine označene prvom
konstituentom i značenje jezgra je blago izmešteno u odnosu na značenje fri kao slobodne lekseme u
primarnom značenju slobodan); verk u hastverk, mästerverk (verk primarno značenje aktivnost, delo,
proizvodnja); -rik, -full, -riktig (fortriktig, prisriktig), jätte-, hel-, halv-. Afiksoidi su u prvoj fazi gramatikalizacije –
kada je produktivnija upotreba određenog elementa u složenici nego kada se javlja kao zasebna leksema, i
moguća je blaga promena značenja
Današnji sufiksi –skap, -het, - dom, -lik, -sam su u starom jeziku bili autosemantične reči i funkcionisali su kao
jezgro složenica (konungsliker – onaj koj liči na kralja). Ali te reči su gramatikalizovane tako da im se izgubila
semantička veza ili se autosemantična reč više ne koristi u jeziku.

ISPITNA PITANJA
1. Objasni polisemantičku strukturu navedenih leksema:
Krona: den svenska kronans värde sjönk stadigt/trädets krona/kejsarkrona/hon är en krona bland
kvinnor/i kronans tjänst/älgkrona/kristi törnekrona/han hittade en krona i fickan
Bröst: smärtor i bröstet/skjortbröst/hår på bröstet/kvinnorna solade med nakna bröst

2. + Objasni pojam referencije u semantici i ukratko se osvrni na referencijalne teorije značenja.

3. Konverzivnost kao paradigmatski odnos među leksemam
4. + Objasni inkompatibilnosti u semantici. Na primerima iz skandinavskih jezika ilustruj odnose u kojima
se javlja ili ne javlja inkompatibilnost.
5. + Definiši metonimiju i razlike i sličnosti u odnosu na sinegdohu. Na datim primerima objasni
sekundarne realizacije nastale metonimijom (primeri su na sva tri skandinavska jezika i rade se svi)
6. + Definiši pojmove sema i arhisema koristeći datu definiciju lekseme (bila je objašnjena leksema kopp
na švevdskom)
b) odredi kojim semantičkim transformacijama su nastala sekundarna značenja, u pitanju su rečenice
gde postoji jedna sa primarnim značenjem (tipa stavila je šolju na sto), a ostale tri su dja metafora dja
metonimija dja sinegdoha (popila šolju)
7. ++ Designacija i designat
8. Teorija prototipa
9. Konverzivi kao podvrsta antonima
10. + Leksička semantika i njen odnos prema drugim lingvističkim disciplinama
11. + Konotacija kao komponenta značenja
12. + Odbrani polisemantičku strukturu navedenih leksema:
Krone: hjortens krone, kongens krone, sette ny krone paa en tann, en svensk krone
bryst: barnet ville ikke ta brystet, ha vondt i brystet
13. + Paradigmatski odnosi na primeru:
Huset har en dør, døra har et håndtak, huset har et håndtak
(osobine hijerarhija, te koja osobina hijerarhija ovde nije ispoljena i što detaljnije o kom tipu hijerarhije je
reč ovde)
14. Šta je homonimija? Koji su tradicionalni načini razlikovanja homonimije od polisemije? Odredi kojoj vrsti
pripadaju sledeće lekseme:
bar – bart – bare (=naken) : bar – baren – barer (=serveringslokale) : bar – baren – bar (=målenhet for
trykk, 1b = 1000000 pascal) : bære – bar – båret (= hun bar en veske).
hjerne (lillehjernen) : gjerne (jeg vill gjerne komme)
mål – målet – mål (=sprak) : mål – målet – mål (=formål, endepunkt) : mål – målet – mål (=mengde,
målredskap; størrelse)
15. ++ Definiši pojam u leksičkoj semantici
16. Značenje u sistemu derivacionih morfema
17. ++ Koji paradigmatski odnosi vladaju među navedenim leksemama? Objasni što detaljnije koji odnos
vlada među leksemama tyr/okse/tjur:horn
SE: a) tjur : horn
b) stor : liten
c) öga : öra
d) över : under
e) besökande : gäst
f) bus : tåg
g) ost : pålägg
h) ost : brie
 i) sur : söt
j) träd : ek
18. + Polarni antonimi
19. Kojoj vrsti homonima pripadaju navedene lekseme: SV: mus (miš), mus (kompjuterski miš); NO:
gjerne, hjerne; D: blomme blomme blomme (određeni oblici, neodređena množina itd im je sve isto, čak i rod
ako se ne varam, nisam zapisao)
20.+ Lestvice i skale kao tip hijerarhije
21. Pojam značenja u leksičkoj semantici i tvorbi
22. Pojam markiranosti u semantici
23. Objasni antonimiju i njene podvrste koristeći sledeće primere: över : under, opptatt:ledig, rask :
landsom, trist : glad
24. Objasni kako se u leksičkoj semantici shvata metonimija. Navedi primere u kojima ćeš pokazati
kako jedna leksema može imati jedno značenje nastalo metonimijom, a drugo metaforom i sinegdohom
25. Meronimija kao tip hijerarhije. Primeri.
26. Objasni kako sufiks kod prideva može da utiče na značenje
27. Šta su poluafiksi i objasni problematiku vezanu za njihovo značenje na interfejsu leksičke
semantike i tvorbe reči
28. Objasni determinativne složenice uz pomoć znanja iz SJ4
29.+ Taksonimija i hiponimija. Definicija,međusobni odnos i primeri na skandi jezicima
30. Date su pod 1 rečenice na norveškom i u svakoj je reč blad sa različitim značenjem (novina,
propeler, list) i pod 2 na danskom i u svakoj je reč bar sa različitim značenjem (go, samo, šank...)i pitanje je da
li su ilustrovane pojave polisemija ili homonimija. Sličnosti i razlike između ove dve pojave. Kod polisemije
odrediti primarno značenje i objasniti o kom tipu transformacije je reč kod sekundarnih značenja
31. Sinegdoha
32. Da se objasni leksikalizacija lsoženica i onda primeri složenica da se oddredi odnos odredbe i
jezgra i da se poređa po leksikalizovanosti. Danske složenice su bile sommerfugle, eftermiddagskaffe i
tegnebog. Norveške su bile valjda kakaopulver, tyttebær i neke lørdags(bombone).
Švedske su bile sitsvärmare, gde je sekundarno značenje valjda direktor/zaposleni u firmi koji ne radi ništa,
zatim Sizifov kamen (zaboravih kako se speluje) i još neka reč
33. da se objasne sema i arhisema na primeru fad, gde je u prvom primeru bukvalno veliki tanjir koji
služi za aranžiranje hrane/tacna (frugtfad), a sekundarno značenje je kao bačva (vinfad).
34. semantičke transformacije
35. Odnos semantike i psiholingvistike
36. Vrste antonima,pa da se objasne neke vrste pojedinačno (npr bude pitanje polarni ili
komplementarni antonimi)
37. Komponente značenja
38. Komponencijalna analiza
39. Polisemija, odrediti primarno i sekundarno značenje i napisati kojim su transformacijama nastale
(metafora, metonimija, sinegdoha, vrste metafore)
40. komplementarni antonimi i primeri na skandi jezicima
41. U tvorbi reči se često navodi kako derivativne morfeme spadaju u afikse, dakle vezane gramatičke
morfeme i time im se zapravo odriče leksičko značenje. Problematizuj pojam leksičkog značenja i njegove
predvidljivosti kod derivacionih afiksa, ilustruj primerima iz skandi jezika, posebno u vezi sa derivacijom prideva
42. Objasni kojim semantičkim transformacijama su nastala sekundarna značenja navedenih leksema
(ako je reč o metonimiji navesti moetonimijski model, ako je reč o metafori identifikovati semu koja je induktor
metafore). Radi se za sva tri jezika (slika na fejsu)