/Žurnalistika - Maternji jezik 4/

1. čas PREDIKAT

1. Morfosintaksa je izraz korelacije morfoloških i sintaksičkih jedinica (npr. padežni oblici kao
morfološke i sintaksičke jedinice); Prosta rečenica jeste okvir u kom figuriraju morfosintaksičke
jedinice – na nivou rečeničnih članova (subjekat, predikat i objekti) i sintagmi (atributi);
Strukturu rečenice moguće je predstaviti u vidu generativnog i dependencijalnog stabla; Cilj
jezičkog opisa jeste utvrđivanje strukturnih elemenata rečenice, tj. rečeničnih članova, koji su, s
druge strane, različito hijerarhizovani;
2. Prosta rečenica predstavlja, dakle, strogo hijerarhizovanu strukturu sa svojim strukturno-
semantičkim jezgrom; Strukturno-semantičko jezgro proste rečenice čini glagol u ličnom
obliku, tj. u funkciji predikata; Potencijal glagola kao nosioca valentnosti ogleda se u njegovoj
sposobnosti da organizuje svoje neposredno okruženje, tj. u sposobnosti da uopšte ne uvede ili
da uvede ograničen broj dopuna i relativno ograničen broj dodataka;
3. Valentna sposobnost glagola zavisi od njegovoga značenja (npr. nakupiti; dati šta / čega),
vida (jesti / pojesti), dijateze (tranzitivnost / intranzitivnost; aktiv / pasiv), prisustva
negacije (slovenski genitiv) i dr.; Svi realizovani rečenični članovi oko glagola (i dopune i
dodaci) čine njegovu valentnost, dok su samo objekti rekcijske dopune; Valentnost je izraz
glagolske sposobnosti da uvede određeni broj rečeničnih članova (tj. argumenata),
dok se rekcija odnosi na njegovu sposobnost da predodredi njihov morfološki lik i sintaksički
status; U rečeničnom modelu se, osim glagola u funkciji predikata, prepoznaju dva tipa jedinica
s obzirom na valentni status: dopune i dodaci: Dopune su formalno specifične jedinice, dok
dodaci to nisu; Tipične dopune su subjekat i objekat / objekti (ali i predikativ koji nije rečenični
član); Subjekat nije rekcijska dopuna, za razliku od objekata. Subjekat je kategorijalno specifična
dopuna (uvek je u nominativu bez obzira na glagolski klasu), dok su objekti supklasno specifične
dopune (mogu biti u svim zavisnim padežima); Zavisnost subjekta od glagola se ogleda u tome
što se ne vezuje za nelične glagolske oblike (*Ja ušavši / ući). Sam glagol sadrži morfemu koja
identifikuje subjekat (Učim – primer koncentričnosti jezika), ali je i ispustiv (Učim), što je u
domenu komunikativne valentnosti; Osim subjekta, i drugi se članovi mogu ispustiti, redovno
dodaci, ređe dopune, što zavisi od komunikativnog fokusa iskaza (dajem časove matematike /
beskućnicima / kapom i šakom) ili glagolskog značenja (npr. primeniti / upotrebiti / naterati i
sl.); Što je predvidivost dopune veća, veća je i njena ispustivost (Jedem / Orem); Sa aspekta
ispustivosti, dopune se dele na bazične i nebazične; Članovi koji ulaze u sastav bazičnog modela,
iako izostavljeni, uvek se podrazumevaju, tj. bazično su realizovani (dati kome šta), dok su oni
nebazični rezultat valentne ekstenzije (dati kome šta za koga ili reći kome šta o kome / za
koga), tj. rezultat su semantičkih varijacija; Dodaci su fakultativni rečenični članovi, a obavezni
su uz glagole tipa nalaziti se, koštati, živeti i sl.; Dodaci su u funkciji adverbijalnih
determinatora (tj. priloških odredaba);
4. Rečenični modeli: bezargumentni (Seva; Duva; Grmi), jednoargumentni (Ruža cveta;
Ima kafe; Spava mi se), dvoargumentni (Ana pije sok; Anu boli glava; Ana se seća Mare;
Ana se divi Mari; Ana se svađa s Marom; Ana ne misli o Mari), troargumentni (Ana je dala
Mari sok; Ana je Maru pitala nešto; Ana je posvađala Maru s drugom), četvoroargumentni
(Ana je Mari javila nešto za Kaću) i petoargumentni (Ana je javila Mari nešto o Petru po
Marku).

Predikat – centralni član rečenice

1. MESTO PREDIKATA U REČENICI. Predikat zauzima posebno mesto kako u strukturi

rečenice, tako i u postupku sintaksičke analize. On je, s jedne strane, centralni član rečenice koji,
zahvaljujući valentnoj sposobnosti konstitutivnog glagola, upravlja ostalim rečeničnim
članovima, bez kog, s druge strane, i nema rečenice u sintaksičkom smislu klasifikacije. Dakle, za
sintaksu je rečenica samo ona struktura koja integriše predikat. Bez predikata se može govoriti
samo o komunikativnoj rečenici: Vatra!
2. TIPOLOŠKE ODLIKE. S obzirom na to da se predikatom imenuje kakav proces kao radnja,
stanje ili zbivanje, čiji je nosilac, po pravilu, pojam imenovan rečeničnim subjektom, sasvim je
razumljivo što predikata nema bez glagola. Međutim, nelični glagolski oblici ne
konstituišu predikat budući da ne mogu da identifikuju rečenični subjekat, odnosno
ne mogu da kongruiraju s njim. Stoga se nelični glagolski oblici ili integrišu u sastav predikata
(infinitiv i glagolski pidevi), ili kondenzuju bazične rečenične sadržaje (infinitiv i glagolski
prilozi), čime upravni glagol, najčešće, određuju s obzirom na neku okolnost vršenja njime
imenovane radnje. Bazične rečenične sadržaje može da identifikuje i glagolska imenica, koja
tada preuzima ulogu eksponenta logičkog predikata (npr. propozicioni objekti: Posmatram
borbu naših političara i smejem im se).
Predikat, dakle, konstituiše samo lični glagolski oblik. Samo lični glagolski oblici obezbeđuju
potpuno realizovanje valentne sposobnosti glagola, te temporalnu paradigmu
rečenice. Međutim, sama struktura predikata je u velikoj meri uslovljena značenjem upravnog
glagola. Tako kopulativni glagoli tipa jesam i biti, te modalni i fazni glagoli tipa moći, smeti,
početi, završiti i sl. ne konstituišu samostalno predikat. Ovi glagoli, naime, nemaju
sposobnost imenovanja same radnje, stanja ili zbivanja, već to čine posredstvom svojih
leksičko-gramatičkih dopuna (Ona je student; Ona ne može da spava; Oni su počeli sa
gradnjom mosta). Dok kopulativni glagoli, u prvom redu, omogućuju kvalifikaciju ili
kategorizaciju subjekta, modalni glagoli upućuju samo na odnos ili stav subjekta prema
radnji koju imenuje njihova dopuna, a fazni služe za segmentiranje radnje, koju imenuje
njihova dopune, na razvojne periode.
Nasuprot ovima, glagoli potpunog značenja su samostalni i konstituišu proste glagolske
predikate.
3. PRINCIPI KLASIFIKACIJE. Rečenični predikat je moguće klasifikovati s obzirom na ona
tipična glagolska kategorijalna obeležja, te vid leksičko-gramatičke realizacije koncepta
predikativnosti. Tako se predikati načelno mogu podeliti s obzirom na dijatezu, personalnost
i kompoziciju.
3.1. Dijateza. Pod dijatezom ili glagolskim stanjem se u najširem smislu podrazumeva vid
gramatikalizacije odnosa između vršioca radnje, radnje i samog objekta radnje.
Glagolska dijateza je u tesnoj vezi sa obeležjem tranzitivnosti kod glagola. Tako se izdvajaju dva
osnovna dijatetička obrasca, aktiv i pasiv, dok se medijal smatra srednjim stanjem (On je
pobledeo; Ona se razbolela). Dok se aktiv zasniva na tematizaciji vršioca radnje (Pera je
opljačkao banku), dotle se pasiv zasniva na tematizaciji objekta radnje (Banka je opljačkana). Iz
ovoga sledi da se samo tranzitivni glagoli mogu pojaviti u oba dijatetička obrasca. Aktiv
podrazumeva usmerenost glagolske radnje od njenog vršioca ka njenom objektu (Sag → Opac),
dok se pasivom u prvi plan stavlja stanje subjekta, kao objekta radnje, nastalo kao rezultat
delovanja vršioca radnje (On je pretučen), ili njegova zahvaćenost radnjom (Knjige se čitaju).
Medijalnost ukazuje na promenu stanja subjekta, ali bez neposrednog uticaja spolja, a
iskazuje se aktivnim glagolskim formama (On je pobledeo; Ona se oznojila).
3.2. Personalnost. Pod personalnošću se smatra sposobnost glagola da svojim ličnim
nastavkom identifikuje subjekat (Ja učim). Katkad, međutim, lična glagolska forma ne upućuje
na subjekat, već je upravo signal njegovoga odsustva. Tada je reč o impersonalnoj rečenici.
Odsustvo gramatičkog subjekta uslovljeno je izostankom kongruencije na relaciji subjekat –
predikat, što može biti uzrokovano promenom njegovih gramatičkih obeležja. Glagol, na primer,
nema sposobnost kongruencije sa rečeničnim tipom subjekta (Dobro je da si došao;
Izgleda mi da ste se izgubili). Isto važi i za priloške sintagme i imeničke sintagme u
nenominativnoj formi (Ima mnogo sveta na ulici; Ima još hleba). Predikat impersonalne
rečenice je u formi trećeg lica jednine (Ima hleba), i srednjeg je roda, ako ga glagol identifikuje
(Bilo je jutros mleka). Impersonalna rečenica katkad ne saopštava ništa o vršiocu radnje (Grmi;
Seva), ali se informacija o njemu neretko pojavljuje u nekom od zavisnih padeža, genitivu,
dativu ili akuzativu, formom tzv. logičkog subjekta (Nema nikoga više; Ovde mi je lepo; Strah
me je kad grmi). Impersonalna rečenica, dakle, nema gramatički subjekat, ali može imati
logički.

Zadržimo se još kratko na kongruenciji. Nastavci za 1. i 2. lice uvek upućuju na ono isto na šta i
subjekat rečenice (ličnoj zamenici ja ili ti odgovara određeni glagolski nastavak). Samo po
izuzetku, kaže Milka Ivić (2008: 119), i samo u razgovornom jeziku dolazi u obzir to da predikat
nosi obeležje drugog lica a subjektom da je iskazano prvo ili treće lice, tzv. narativni imperativ:
Ja onda povuci potegni, ali poklopac se ne pomeri; a ona plači, moli, ubeđuj, te je nekako
pustiše...
3.3. Kompozicija. Predikati se mogu klasifikovati i sobzirom na svoj sastav, što je u tesnoj vezi
sa glagolskim značenjem. Tako se drugačije ponašaju punoznačni glagoli od onih
nepunoznačnih, od kojih oni prvi grade proste, a ovi poslednji složene predikate. Koncept
složenosti predikatske jedinice se odnosi na njenu strukturu, a nju čine upravni glagol i njegova
dopuna, koja može biti neglagolski ili drugi glagolski element.
3.3.1. Prosti predikati. Punoznačni glagoli, ili koji su samo tako upotrebljeni, ne zahtevaju
nikakvu obaveznu leksičko-gramatičku dopunu kojom bi se njihovo značenje upotpunilo, te
stoga i konstituišu prost glagolski predikat. Kada je glagolski predikat iskazan samo jednim
ličnim glagolskim oblikom, bio on prost ili složen, onda je to prosti glagolski predikat. Takvi
su npr. glagoli kretanja (ići, trčati), mirovanja (ležati, sedeti, stajati), govorenja (govoriti, reći,
saopštiti), davanja (dati, pokloniti, poslati), stanja (ostariti, pobledeti), osećanja (mrzeti,
prezirati), posesije (imati, posedovati) ili egzistencije (postojati, umreti). Pojedini punoznačni
glagoli, poput dati, dobiti, imati i sl., mogu se javiti u funkciji verbalizatora, kada su
upotrebljeni u funkcionalne svrhe (identifikuju čito gramatičke kategorije: lice, vreme, vid,
dijatezu i sl.). U tim slučajevima konstituišu složene predikate (dati / dobiti šamar; imati
nameru / mogućnost), gde se semantički centar predikativnosti prenosi na njihove dopune
(šamar → ošamariti; namera → nameravati; mogućnost → moći). Isto tako, pojedini
nesamostalni glagoli, poput kopulativnih jesam i biti, mogu se upotrebiti namesto onih
punoznačnih (Ana je kod kuće; Ana se nalazi kod kuće).
Treba naglasiti da se punoznačnost ogleda u samostalnosti glagola, ali postoje primeri gde se
glagol ne upotrebljava sasvim samostalno, poput koštati, nalaziti se, ponašati se i sl. Da bi
informacija koja se pripisuje subjektu bila potpuna, značenje pojedinih neprelaznih glagola
mora se obavezno konkretizovati dopunskom jedinicom s odgovarajućim priloškim
(adverbijalnim) značenjem, tj. mora se upotrebiti obavezna adverbijalna dopuna za količinu,
mesto ili način (To košta mnogo; Nalazimo se ispred hotela; Ponaša se nedolično; Račun iznosi
1000 dinara, Ova sprava služi za košenje trave; Ivan je ubacio pismo u sanduče, Marko je
poožio pisma na sto.).
3.3.2. Složeni predikati. Za razliku od prostih glagolskih predikata koje čini punoznačan
glagol, složene predikate konstituiše nepunoznačan i nesamostalan glagol, koji nije
sposoban da samostalno identifikuje radnju, stanje ili zbivanje, već se u te svrhe udružuje sa
odgovarajućom leksičko-gramatičkom dopunom, koju možemo smatrati semantičkim jezgrom
predikativnosti. Složeni predikati, dakle, uz nepunoznačan i nesamostalan funkcionalni glagol,
integrišu još jednu leksičku ili leksičko-gramatičku jedinicu, a to mogu biti imenske reči
(imenice, zamenice, pridevi i brojevi), prilozi, infinitiv, te odgovarajuće konstrukcije, predloško-
padežne ili glagolske (da + prezent: Moram / počinjem da učim). Pojedine glagole, treba dodati,
dopunjavaju i rečenice u funkciji predikativa (Ovo jelo je da prste poližeš).
S obzirom na tip upravnog glagola, te tip dopune, izdvajamo sledeće složene predikate:
kopulativni, semikopulativni, modalno markirani, fazno markirani,
dekomponovani i perifrastični.
3.3.2.1. Kopulativni predikat. Ovaj tip predikata konstituiše kopulativni glagol jesam ili biti,
a zajedno sa svojom leksičkom dopunom obezbeđuje kvalifikaciju, kategorizaciju ili
identifikaciju subjekta. Kao i kod drugih složenih predikata, tako je i ovde kopulativni glagol
nosilac gramatičkih informacija (lice, broj, vreme i sl.) i modalnosti iskaza. Kopulativni glagol
najčešće dopunjuje imenska reč ili prilog, te se stoga i mogu izdvojiti dve podgrupe kopulativnog
predikata, a to su imenski i priloški.
Imenski tip kopulativnog predikata, uz kopulativni glagol, integriše i odgovarajuću imensku reč
u nominativu, ređe u instrumentalu (Bio je našim predstavnikom pri UN), a to mogu biti
imenice (On je student; Ona je učiteljica), zamenice (Ona je ta; To sam ja; Ona je naša), pridevi
(Ona je pametna; On je lenj) i brojevi (Mi smo prvi; 2+3 nije dva). Imenice koje se pojavljuju u
leksičkom delu služe za identifikaciju (vlastite), za karakterizaciju (kvalifikativne), ekvaciju,
lokalizaciju, posesiju. Predloško-padežne konstrukcije imaju uglavnom kvalifikativno
značenje kao i pridevi kojima ih obično zamenjujemo.

Ovi predikati mogu biti: 1. kongruentni i 2. inkongruentni

1.Kongruentni predikat - tipovi
a) Lex = N
Nominativ: Stečaj je zasad nepoznanica; On je fanatik; To je bio dokaz njihove poslušnosti, To su
opasne poruke
Genitiv: ona je visokog stasa, državnost BIH je od ključne važnosti, Izgradnja hidroelektrane je od
velikog značaja, Sakupljeni podaci su od koristi
Akuzativ: Taj događaj je bio za Ginisa; Te priče su su za malu decu; Kišobran je na rasklapanje, Kuća
je na sprat, Suknja je u falte
Instrumental: Bio je pod stresom, Zemlja je pod sankcijama, Oni su pred razvodom
Lokativ: On je u penziji, Ja nisam u najboljem stanju , Film je u boji, On nije pri zdravoj pamrti,
Lokalitet je na meti arheologa,
b) Lex = Adj.
Pridev: Ona je lepa; Dete je bilo raspoloženo, Kuća je stara, Knjiga je zanimljiva, Novine su jučerašnje,
Automobil je nemački
Pridev sa obaveznom dopunom: On nije voljan za druženje, Temeljna studija je neophodna u
daljem radu, On je svestan svoje krivice, Dete je već sposobno za samostalan rad, Vojnik je spreman da
brani zemlju, Kanali su atraktivni za uspešan lov
c) Lex = broj
Ona je prva, a on drugi,
d) Lex = Pron. (lična, upitna, pridevska)
To sam ja, šta je ovo, Ona je takva, sat je moj, on je nikakav,
e) Lex = frazeološki izraz
To je kiselo grožđe, Nije mu ni do kolena, Ona je ni na nebu ni na zemlji
f) Lex = Adv.

Priloški tip kopulativnog predikata odlikuje prilog (Oni su dobro) ili priloški izraz (Meta je na
velikoj udaljenosti) u predikativnoj funkciji. Ovim se predikatom kvalifikuje subjekat ili kazuje
neka okolnost pod kojom se odvija radnja, mesto, vreme, uzrok i sl. Zahvaljujući tome je neke od
ovih oblika moguće interpretirati i kao dekomponovane predikte, pri čemu alterniraju sa
punoznačnim glagolskim jedinicama (Oni su na letovanju; Bolest je u začetku).

Prilog kao leksički deo predikata poreklom je od prideva i njime se označava pozitivno ili negativno
emocionalno ili zdravstveno stanje subjekta
Prilog: (kvalifikativni) To je strašno, Ona je dobro.
* Formalno uz Cop stoje i adverbi mesnog, vremenskog i značenja mere, ali u tom slučaju se
ne radi o kopulativnom predikatu, jer je nije kopula, već glagol sa značenjem: nalaziti se,
održavati se, koštati
(za mesto) Kuća je daleko, Ona je ovde (je = “nalazi se”)
(za vreme) Sastanak će biti sutra (biće =”održaće se”)
(za meru) Ulaznica je 150 dinara (je = “staje, košta”)

2. Inkongruentni predikat

Ovaj predikat se realizuje u minimalnim rečeničnim strukturama (X je ili X je …)

Ovi predikati služe za temporalnu identifikaciju ili karakterizaciju jednog trenutka u prirodi ili
društvu. Njima se referiše o atmosferskim i klimatskim prilikama, tj. o situaciji u prirodi ili o događanjima
relevantnim za čoveka u njegovom okruženju. Lex označava vremenske prilike i periode, kalendarski
utvrđene datume, periodične i druge događaje u životnoj sredini.
Adv. + je
Toplo (mi) je, Tiho je, Mračno je, Kasno je,
N + je
klimatske i atmosferske prilike: Zima (mi) je, Podne je, Tišina je,
događaji utvrđeni kalendarom: Mart je, Nova godina je,
periodični događaji: Sastanak je, Ispit je, Rasprodaja je
X ne može biti temporalni prilog (*Danas je)
X + je + log Sb
Zlo mu je, Prijatno mi je, Dosadno im je, Strah ga je
X + je + infinitiv/da + prezent
Štetno je pušiti/da se puši, Sramota je lagati/da se laže

3.3.2.2. Semikopulativni predikat. Semikopulativni glagoli se nalaze na prelazu iz kategorije

nepunoznačnih u kategoriju punoznačnih glagola. Oni, naime, imaju svoje leksičko značenje, ali
se u fukciji spone ponašaju kao kopulativni glagoli jesam i biti. Semikopulativni glagol ima svoje
određeno značenje, kojim se precizira tip pripisavanja i koje se dopunjava imeničkim i
pridevskim izrazom.
I semikopulativnim se glagolima pripisuje kakvo svojstvo subjektu (Ana je postala prava
balerina) ili objektu (Smatraju je uspešnom menadžerkom), a to svojstvo identifikuje njihova
(predikativna) dopuna, imenička ili pridevska. Kao što vidimo, semikopulativni glagoli mogu biti
i tranzitivni (npr. smatrati, proglasiti), dok pravi kopulativni to nikada nisu. Neprelazni
semikopulativni glagoli su izgledati, ostati, postati, zvati se, nazvati se, prozvati se i sl., a
njihova predikativna dopuna je u nominativu ili slobodnom instrumentalu. Osim njih, ovoj klasi
pripada i glagol proglasiti se, koji međutim zahteva predikativnu dopunu i u konstrukciji za + A
(Proglasio se za predsednika kluba).
Prelazni semikopulativni glagoli su: smatrati i proglasiti, sa predikativnom dopunom u
instrumentalu ili konstrukciji za + A, izabrati, priznati, postaviti i imenovati, sa predikativom u
konstrukciji za + A, i zvati, nazvati i prozvati, sa predikativnom dopunom u nominativu ili
instrumentalu.
Pridevska jedinica u predikativu se slaže sa subjektom uz neprelazne, a sa objektom uz prelazne
semikopulativne glagole.

3.3.2.3. Modalno markirani predikat. Ovaj tip predikata integriše modalni ili modalitetni
glagol kao upravni element konstrukcije. Modalni glagoli nemaju potpuno značenje, te su
nesamostalni i obavezno zahtevaju dopunu u vidu jednog samostalnog, tj. punoznačnog glagola,
koji je u formi infinitiva ili konstrukcije da + prezent. Oni su sintaksički upravni član te
konstrukcije, ali su semantički zavisni član jer samo modifikuju značenje punoznačnog glagola.
Zbog toga ovu konstrukciju i karakteriše homoagentivnost, tj. identičnost vršioca radnje (Ana
mora da uči → [Ana uči]).
Modalni glagol je nosilac gramatičkih informacija (lice, broj, vreme, način i sl.), dok je nosilac
leksičkog značenja njegova dopuna. Naime, punoznačan glagol imenuje radnju, dok je modalni
glagol indikator modalnosti iskaza. Punoznačni glagol u modalnoj konstrukciji je u formi
infinitiva ili konstrukciji da + prezent. Ovaj je prezent neparadigmatično upotrebljen, te se ne
može zamniti nijednim drugim ličnim glagolskim oblikom, jedino infinitivom. Stoga ga i
nazivamo nemobilnim prezentom.
Modalni glagoli u užem smislu su hteti, moći, morati, smeti i trebati, kojima se u odgovarjućem
kontektu pridružuju i imati, umeti, želeti i znati. Modalni glagoli mogu iskazati modalni odnos
između radnje i njenog vršioca (Treba da učim), ali i sa stanovišta govornog lica (On treba više
da uči).
Glagolom hteti, ali i želeti, izražava se volja, želja ili namera subjekta u rečenici, glagolima moći i
smeti mogućnost ili sposobnost subjekta da što čini (sposobnost ili ono što je spolja dato),
glagolom morati, poput trebati i imati, iskazuje se neophodnost, nužnost da subjekat što čini
(samostalno ili tuđom voljom nametnuto), dok se glagolima umeti i znati iskazuje modalni
odnos prema subjektu, i to kao njegova sposobnost.
Treba napomenuti da se glagoli hteti, imati, želeti i znati mogu pojaviti i kao samostalno i
punoznačno upotrebljeni glagoli.
Poput modalnih glagola se ponašaju i tzv. modalitetni. Modalitetni glagoli omogućuju smeštanje
dodataka u okvire same da + prezent konstrukcije, što je kod modalnih nemoguće (Danas
moram da učim; Nameravam da sutra učim). Ova osobina ih približava punoznačnim. Tipični
modalitetni, ili tako upotrebljeni, glagoli su: gledati, kaniti, misliti, nameravati, nastojati,
smerati, stići, uspeti, voleti, znati i sl.

Pored modalnih glagola u istoj funkciji se upotrebljavaju i neki pridevi, od kojih su jedni
predicativa tantum, tj. mogući su samo u sastavu predikata (voljan, vredan, dužan, kadar, rad),
dok drugi mogu biti upotrebljeni i atributski (prinuđen, spreman, sposoban): On je voljan
pomoći, On je vredan da se čita, On je dužan pomoći, On je kadar stići, On je rad da vas vidi, On
je sposoban da zaradi, On je u stanju da čita.

3.3.2.4. Fazno markirani predikat. Ovaj tip predikata integriše fazni glagol kao upravni
element konstrukcije kojim se iskazuje faza vršenja upravne radnje. U osnovu značenja faznih
glagola je promena statusa vidske ograničenosti sadržaja punoznačnog glagola u konstrukciji s
faznim glagolom. Tipični fazni glagoli su krenuti, nastaviti, poći, početi, prestati, stati, završiti i
sl. Fazni glagoli se delom ponašaju kao modalitetni glagoli. Naime, i oni traže dopunu u vidu
infinitiva ili konstrukcije da + prezent, namesto koje se može javiti i glagolska imenica u vidu
predloško-padežne konstrukcije u instrumenatalu ili slobodnog akuzativa, samo ako je vršilac
radnje živo biće (Počeli smo učiti / da učimo / sa učenjem / izgradnju mosta).
Da se fazni glagoli nalaze na prelazu iz kategorije nepunoznačnih u kategoriju
punoznačnih, svedoči i mogućnost njihove pasivizacije (Započeta je izgradnja mosta), što
pokazuje da je reč o složenoj sintaksičkoj jedinici.
Fazni glagoli imaju tu značenjsku specifičnost da pripadaju klasi glagola s obaveznom leksičko-
semantičkom presupozicijom, što znači da je deo semantičke strukture jezičke jedinice koji se ne može
poništiti negacijom: On je počeo da pije (Presup: On pre nije pio), On nije počeo da pije (Presup: On pre
nije pio).

3.3.2.5. Dekomponovani predikat. Ovaj tip predikata predstavlja dvočlanu strukturu u čiji
sastav ulazi kopulativni, semikopulativni ili drugi funkcionalno upotrebljen glagol. Osim
funkcionalnog glagola, u sastav dekomponovanog predikata ulazi i glagolska imenica,
koja je izvedena od punoznačnog glagola kome je ekvivalentan dekomponovani predikat (izvršiti
uticaj : uticati). Ovaj se tip predikata može smatrati rezultatom nominalizacionih procesa
u jeziku, tipičnim za specijalne funkcionalne stilove. Dekompoziciji se po pravilu podvrgavaju
vrlo apstraktne radnje. Do toga dolazi jer nemamo odgovarajuću glagolsku leksemu (izvršiti
transakciju); nemamo vidske parove (vršiti / izvršiti analizu); želimo da ukinemo informaciju o
objektu radnje (izvršiti preticanje); determinišemo objekat radnje (vršiti sitne popravke);
naglašavamo institucionalizovanost radnje (vodimo razgovore); naglasiti neku komponentu
radnje (želeti : izraziti želju; žaliti se : podneti žalbu); regulisati dijatezu (doživeti poraz).
Najvažnija odlika ovog predikata jeste dekompozicija gramatičke informacije i leksičkog
značenja. Nosilac leksičkog značenja jeste glagolska imenica.

Tipovi:
1.COP + U/NA + Nloc: biti u zakašnjenju / porastu / poseti / prepisci / strahu / upotrebi; biti na
gubitku / mukama / umoru / okupu / koristi / smetnji i sl.; 2. COP + Ø/ OD + Ngen: biti
mišljenja / od koristi / uticaja; 3. SEMICOP + Nacc: voditi borbu, voditi brigu, voditi pregovore,
voditi razgovore; vršiti analizu / napad; dati doprinos / dozvolu / mogućnost / savete; pružiti
obaveštenje / pomoć; dobiti podršku / uveravanja/obećanje; izraziti želju/sumnju; izdati
naređenje/punomoćje/ovlašćenje; imati mogućnost/predosećanje/saosećanje/sažaljenje
/uticaja/zaradu; nemati mišljenje/mogućnosti/; obaviti konsultacije/razgovor/dogovor/podneti
predlog; IMATI/NEMATI + U+Nloc: imati u planu; RADITI + NA+Nloc: raditi na odvajanju,
raditi na spasavanju, prizanju...; DOĆI + DO+Ngen: dolazi do oštećenja mašine, doći do
promene, doći do povrede, doći do narušavanja reda i mira, dolazi do kvara...

3.3.2.6. Perifrastični predikat. I perifrastični predikati su dvomesne sintaksičke jedinice koje

čini sinsemantički glagol i nominalizovani izraz, a figuriraju kao frazemi. Razlika u odnosu na
dekomponovane predikate jeste što se u ovim preikatima ne pojavljuju samo glagolske imenice
kao semantičko jezgro predikativnosti (otići u kaluđere / pasti u jarost / primiti k srcu), dok se
u ulozi funkcionalnog glagola pojavljuju lekseme koje, izvan PPI imaju samostalno značenje. S
druge strane, semantički centar predikativnosti se ne pojavljuje samo u okviru glagolske fraze,
već i na poziciji rečeničnog subjekta. Perifrastični predikati omogućuju da se naglasi promena
neke komponente u funkcionisanju radnje ili promena rečenične perspektive. Tako se ovim
predikatima signalizira:

(a) početna ili završna faza radnje: pada u srdžbu / spopada ga bes / obuzima ga bes /
pronalazi razumevanje kod nekoga; prolazi ga bes / gubi strpljenje / izgubiti čije
razumevanje;
(b) promena intenziteta radnje: gnev raste / slabi;
(c) promena dijateze i komunikativne hijererhije argumenata: ulivati poštovanje kome / gajiti
poštovanje prema kome; iskazivanje kauzativnosti: probuditi intersovanje kod koga za nešto.
 Dekomponovanim predikatom smatra se svaki dvočlani predikat konstituisan po modelu V +
Ndev, a sinonimičan sa jednočlanim predikatom predstavljenim punoznačnim glagolom iz kojeg je
izvedena deverbativna imenica.
P. Mrazović, Z. Vukadinović: “… čvrst spoj funkcionalnog glagola i imenice (najčešće) izvedene od
glagola ili prideva sa predlogom ili bez njega” (str.166). Proces dekomponovanja P i pojava nominalizacije
posebno su frekventni u specijalnim funkcionalnim stilovima
- intelektualizovanih pravo, nauka
- relativno uopštenih i apstraktnih domena j. upotrebe novinarstvo, politka

Ova pojava je izraz opšte težnje jezika ka opisnom izrazu – tj. pojava dek. P praćena je specifičnim
vidom njegovog nominalizovanja.Dekomponovani predikat je rezultat dvostrukog sintaksičkog procesa:
1. nominalizovanja i 2. ekstrakcije verbalnog elementa iz nominalizovane predikacije (3.
nominalizovanja verbalnog elementa)

računati – 1. obračunavati – 2. vršiti obračun ( - 3. vršenje obračuna)

punoznačni gl. dekomponovani pr.

je je
držao držao
predavanje
đak knjigu na stolu profesor iz istorije studentima

Funkcionalni glagol je nezamenjiv nekim drugim glagolom, npr. može se reći:

stavio je/metnuo je/spustio je/položio je knjigu na sto
ali ne može se menajti stavio je na raspolaganje
* metnuo/spustio/položio je na raspolaganje

Ako se u okviru dekomponovanog predikata pojavi predlog, on potpuno gubi svoje značenje, pa je
moguće reći:
Stavio je u/na/pod sto knjigu
Ali ne može se menjati staviti na raspolaganje * staviti u/pod raspolaganje

Upotreba dekomponovanog predikata uslovljena je jezičkim i nejezičkim činiocima:

1. U pitanju su predikacije koje su predstavljene glagolima vrlo apstraktnog značenja
vršiti procenu, pokrenuti inicijativu, dati podršku
*vršiti kopanje (čuje se ipak izvršili su setvu)
2. Dekomp. pred. se pojavljuje ukoliko nema odgovarajuće gl. lekseme
imati intenciju, izvršiti zločin (*zločiniti), pokazivati tendenciju, izvršiti uviđaj
3. u slučajevima kada je potrebno neutralisati momenat tranzitivnosti
*izmenjujem – vršim izmenu *analiziram – vršim analizu
*procenjujem – vršim procenu *popisuje se – vrši se popis
4. institucionalizovanost radnje
govorim – držim govor nadzire – vrši nadzor
pregovaraju – vode pregovore misliti – izraziti mišljenje
5. pogodan je za situacije sa anonimnim odnosno uopštenim agensom
došlo je do povećanja cena, nije vršeno ulaganje u poljoprivredu, postignut je dogovor, nije
moguće dati ni jedan dokaz
6. omogućuje ekspliciranje (podrazumevanog) vidskog značenja
razgovarati, uticati, sarađivati, analizirati:
vodio je/obavio je razgovore; vršio je/izvršio je uticaj; ostvaruje/ostvario je saradnju;
obavlja/obavio je analizu

7. omogućuje konkretno imenovanje radnje za razliku od glagola koji samo načelno o njoj
saopštava
mi letujemo na moru (načelno) - mi smo na letovanju na moru (konkretno)
ja posećujem svoju tetku - ja sam u poseti svojoj teki (konkretno)
8. omogućuje pluralizaciju radnje
on je naređivao – on je izdao naređenja
ona je prepravila kaput – ona je izvršila neke sitne prepravke
on je predložio - on je dao više različitih predloga
9.otvara nove mogućnosti determinacije
*besmisleno predlaže – daje besmislene predloge
*sitno prepravlja – vrši sitne prepravke
pogrešno zaključuje – dolazi do pogrešnih zaključaka
komplikovano obračunava - vrši komplikovan obračun
10. prikladan je za predupređivanje dvosmisla
teško se oštećuje “teško se stiču uslovi za ostećenje”
“u teškoj meri se oštećuje”
teško dolazi do oštećenja i dolazi do teškog oštećenja
11. omogućava koncizno iskazivanje novih informacija pojavom različitih glagola uz istu imenicu
obećati - dati, pogaziti, održati obećanje
obavestiti – dati, preneti, dobiti, poslati obaveštenje
12. omogućava iskazivanje pasivne situacije
oštetiti - biti oštećen; podržati nekoga “dati podršku” - dobiti podršku
uvrediti nekoga “naneti uvredu” - biti uvređen
13. omogućava eksplikaciju određenih karakteristika koje nisu uočljive kod glagola
naredio je - izdao je pismenu naredbu; potpisao je naredbu “u pisanoj formi”

Perifrastični predikat

Ovaj predikat se u literaturi naziva još i perifrastični predikatski izraz (Z.Topolinjska).

Gradi ga sinsemantičan glagol i nominalizovani izraz (semantičko jezgro). Za razliku od glagola
koji učestvuje u konstituisanju dekomponovanog predikata, ovaj glagol unosi određenu nijansu
značenja, tj. unosi semantičku komponentu: “inhoativnosti”, “terminativnosti”, “kauzativnosti”,
“inkluzivnosti”, “kvalifikativnosti”, itd. Perifrastični predikatski izraz (PPI) je verbalna
formalizacija predikata čije je pravo jezgro formalizovano u odgovarajućoj imenici, dok glagol
nosi gramatikalizirane kategorijalne informacije (vreme, način, vid i sl.) i ranovrsne modifikacije
u predikatsko-argumentsku strukturu. Informacija koju nosi PPI podeljena je među dve
formalne komponente, što omogućuje višestruku tematizaciju predikatsko-argumentske
strukture kao i čitave rečenice. Posebno interesantna je i prilično zastupljena varijanta sa
nominalizovanim izrazom kao temom (što na površinskom planu povlači izmenu sinsemantičke
službe glagola u kvaziautosemantičku: Gnev raste u njemu, Opasnost mu preti na svakom
koraku, X snosi odgovornost>Odgovornost pada na X). Druga značajna karakteristika PPI vezana
je za sintaksu nominalizovanog izraza; radi se o činjenici da nominalizovani izraz kao vrsta
formalizacije datog predikata u više slučajeva ili obavezno redukuje broj površinski prisutnih
argumenata (tj. arg. izraza) ili bar dopušta njihovo odsustvo, tj. omogućuje generičku upotrebu
predikata (up. X gradi Y, prema Izgradnja traje, X se buni protiv Y, prema X diže pobunu). PPI
signalizira:
“inhoativnost” (počinje da…)
obuzima ga tuga , spopada ga bes, obuzela ga je malodušnost, pada u očajanje, briznuti u plač,
gnev se razbuktava, gnev se rasplamsava, (ovo ima i eskalativnu funkciju), pada u srdžbu
staviti u pokret, pustiti u rad, stupiti na snagu, preći na isplatu,
“terminativnost” (završavati se, bližiti se kraju, prestati)
izgubiti nadu, izgubiti strpljenje, prošla ga je srdžba/bes, gubi nečije poštovanje, gubi
nadu/strpljenje, napušta dužnost, prekida vezu
“kauzativnost”
dovesti nekoga u iskušenje, zabludu, škripac, nelagodu, dovoditi nekoga do ludila, staviti na
raspolaganje, staviti pod zaštitu,usaditi poštovanje za, izazvati zabunu kod....
“inkluzivnost” (postati deo nečega, uključiti se negde)
otići u vojnike, dati dete u licej, preći u drugu partiju, uključiti se u proizvodnju, otići u penziju,
staviti se u službu, preći u svojinu, staviti se na čelo vojske, otići na zanat, uzeti pod svoje
“izmena dijateze”
 X uliva poštovanje, Y gaji/oseča poštovanje prema X
X razume Y, Y nalazi razumevanje kod X-a

Perifrastični predikati - KRITERIJI ZA RAZGRANIČENJE GLAGOLSKIH PERIFRAZA OD

SAMOSTALNIH GLAGOLA S DOPUNAMA

1. Predložna imenica u glagolskoj perifrazi ne može se anaforizirati, što je osnovni kriterij

za određivanje dopuna kod samostalnih glagola:
Zakon je stupio na snagu : *Zakon je stupio na to/tamo.
Komisija nije u obavezi da izvrši izbor kandidata : *Komisija nije u njoj da izvrši izbor
kandidata.
Nadležni organ vrši prijem radnika . *Nadležni organ vrši njega radnika.

2. Za predložnu imenicu u glagolskoj perifrazi NE može se postaviti pitanje, što je kod

dopune uz samostalne glagole uvek moguće:
Njegova sposobnost je došla do punog izražaja: *Kuda/Do čega je došla njegova sposobnost?
Stranke se obavezuju da će ovaj ugovor držati u tajnosti:*Gde/U čemu će stranke držati
ugovor?
Ne pravimo pitanje oko toga: *Šta ne pravimo oko toga? - *Pitanje.
Treba voditi računao finansijama: *Šta treba voditi o finansijama? - *Računa!
Ali:Biće mi drago da vam učinim uslugu. Šta da vam učinim? - Uslugu. (overena rečenica)

Ako je međutim imenica konkretnija, to je i postavljanje pitanja sve mogućnije. To

dokazuje da ovi izrazi jesu u procesu prelaska od slobodnije spoja (upravni glagol + deverb.
imenica kao dopuna) ka glagolskoj perifrazi:
Majka joj je davala svoju podršku - Šta joj je majka davala? - Podršku.
Banka vrši isplatu iznosa akreditiva. - Šta vrši banka? - Isplatu.

3. Mnoge glagolske perifraze s predložnom imenicom, kod kojih je uznapredovala leksikalizacija,

ne trpe upotrebu atributa uz imenicu:
*Zakon je pre dva dana stupio na pravu snagu.
*Primila sam to k velikom znanju.
No postoje i suprotni slučajevi:
Njegova sposobnost je došla do punog izražaja.
Banka vrši svakodnevnu ispaltu akreditiva.

4. Jedan od kriterija je i pluralizacija upotrebe predložne imenice:

Ko će nam doći u posetu? * Ko će nam doći u posete?
Izvršen je postepen prelaz s gerilskog rata na rat regularnih jedinica :* Izvršeni su prelazi...

5. Predložna imenica u perifrazi je uvek OBAVEZNA, dok kod samostalnog glagola može i da se
izostavi:
To ne dolazi u obzir: * To ne dolazi.
Ona ne dolazi u našu kuću. Ona ne dolazi.

6. Mogućnost permutiranja predložne dopune - ako se javi uz imenicu u sastavu

glagolske perifraze, a kad nije u sklopu perifraze ne može se permutirati:
Banka je donela odluku o vrednosti dinara.
O vrednosti dinara banka je juče donela odluku.
Odluka o vrednosti dinara uopšte nam se ne sviđa.
*Odluka nam se uopšte ne sviđa o vrednosti dinara : *O vrednosti dinara uopšte nam se ne
sviđa odluka.

Rečenice bez glagola u predikatu

Rečenice bez glagolskog predikatskog izraza predstavljaju izuzetak od iznetog pravila o glagolu u
ličnom glagoloskom obliku kao konstitutivnom elementu predikatskog izraza. Ako se ostave na stranu
eliptične rečenice, rečenice bez glagola predstavljaju posebne morfološke strukture.
REČENICE S PREZENTATIVIMA: EVO, ETO, ENO Evo autobusa!, Evo mene, eto vas - evo
rata s Turcima. Evo nevolje! Na! Gle! Pis! Pokazno-imperativni uzvici oformljuju predikate koji otvaraju
mesta za objkatske imenske izraze (Evo brata, Eno majke), a specifičnost je što je objekat u genitivu
ONOMATOPEJSKI UZVIČNI PREDIKATI - poseban slučaj iskazivanja semantičkog predikata
uzvicima. Unose često ekspresivnost: A ona paf na zemlju. Kad nešto iznenada cak u prozor. I mi pljus u
vodu. A on tres rukom po stolu.
KRNJI ANALITIČKI PREDIKATI - s ispuštenim pomoćnim glagolom, što može imati ekspresivnu
funkciju: Nebo vedro. More mirno. Alisa Marić najbolja. Zvezda prvak!
UDVOJENI PREDIKAT. Iako sastavljen od dva lična glagolska oblika, u složene predikate ne ide
predikat koji se izražava ponavljanjem jednog oblika jednog istog glagola: A oni su radili, radili , dok nisu
stekli to što danas imaju; Ja ovde sedim, sedim, a njega nikako nema. Udvojeni predikat označaca samo
jednu radnju, a ponavljanje oblika toga predikata izražava ličnu ocenu dužine trajanja te radnje (radili,
radili=jako dugo radili...).

Kratka rekapitulacija uz gradivo o predikatu:

Glagoli u funkciji predikata:

(po obeležju tranzitivnosti)

1) intranzitivni (Mara je zaspala)

2) tranzitivni (Pera je kupio kuću) – mogu se pasivizirati
3) medijalni (nemaština me plaši) – agens kauzator (subjekat)
4) glagoli kretanja i mirovanja (On živi u Americi) – zahtevaju adverbijal lokalizator

(po značenju)

1) punoznačni – mogu se upotrebiti samostalno jer imaju referenciju na subjekat. Idu uz

proste glagolske oblike.
Učim, učah, učah, uči!, bih učila…
2) nepunoznačni – idu uz složene glagolske oblike i predstavljaju modele složenog
predikata

Modeli složenog predikata

a) kopulativni predikati
- jesam (Pera je student)
- biti (Pera je bio na moru)
- ostati (Pera je ostao najbolji drug)
- postati (Pera je postao otac)

Kopulativni predikat čine kopula i leksički deo predikata. Kopula je sastavljena iz kopulativnog
glagola u odgovarajućem vremenu i nosi gramatičku informaciju. Leksički dodatak nosi
leksičku informaciju i može biti:
 - imenica (Pera je student)
- zamenica (Mara je ta – prava žena za Peru)
- pridev (Pera je najpametniji)
- broj (Pera je prvi u grupi)
- prilog (Mara je dobro)
- rečenica (To je da prste poližeš)
- infinitiv (Učiti znači bogatiti se)

b) semikopulativni predikati (dekomponovani)

- vršiti (Pera vrši nadzor radnika)

- raditi (Tata radi polugodišnji obračun)
- praviti (Mara pravi korpe od pruća)
- proglasiti (Proglasili su ga nesposobnim za posao)
- smatrati (Mara smatra Peru najboljim suprugom)

Semikopulativni predikat čini operator – semikopulativni glagol i komplementizator ili dodatak

(koji može biti isti kao i kod kopulativnih predikata). Semikopulativni glagoli tvore i
dekomponovani predikat.

c) modalni, modalitetni i fazni glagoli

- moći (Pera ne može da živi bez Mare)

- hteti (Pera hoće da oženi Maru)
- želeti (Mara želi da živi u Beogradu)

- naumiti (Pera je naumio kupiti Mari bombonjeru)

- uobičavati (Pera uobičava da iznenađuje Maru poklonima)

- početi (Pera je počeo da zida kuću)

- završiti (Pera je završio zidanje kuće)
- nastaviti (Pera je nastavio da se udvara Mari)
Ovi glagoli su u gramatičkoj funkciji operatora – oni daju informaciju o licu, broju, vremenu i
načinu. U funkciji leksičkog komplementizatora stoji konstrukcija “da” + prezent ili infinitive,
dok kod faznih glagola takođe postoji mogućnost uvođenja glagolske imenice u akuzativu ili
instrumentalu. Modalne glagole obično dopunjuju glagoli nesvršenog vida.

Napomene:
- izbegavati upotrebu dva infinitiva ili dve konstrukcije “da” + present u istoj
rečenici. (Nije mogla znati kada bi trebalo odustati. Mara je mislila da će moći da
vidi Peru).
- Uz glagol hteti mogu se javiti dva agensa (Pera je hteo da Mara dođe)
- Glagol “trebati u složenom predikatu može se javiti samo u 3 oblika:
anonimiziran subjekat (Treba raditi svaki dan da bi došli rezultati), ukoliko
postoji subjekat (Trebalo bi da se nađem sa Marom), kada subjekat nije precizno
određen (Treba da se radi uporno)

d) formalno punoznačni glagoli

Ovi glagoli mogu stajati sami – imaju puno značenje, ali uz neke imenice dobijaju sasvim novo
značenje koje se gubi ako se od nje razdvoje, jer samo spojeni čine jednu celinu. Obično se mogu
zameniti jednim punoznačnim glagolom. Formalno punoznačni glagoli tvore i perifrastični
predikat. (Pera je pao u očaj)

Repriza predikata

Repriza predikata ili ponavljanje predikata služi da intenzivira stav govornika o radnji.

- Trajnost radnje izražava udvajanje prezenta sa rečicom “li” (Spava li, spava. Sunce da
mu se na nos popne, ne bi ga probudilo)
- Preokret u radnji nagoveštava udvajanje prezenta ili perfekta (Pisao je, pisao, da bi pred
sam kraj sve bacio u vatru)
- Trajnost ranje takođe izražava repriza future (Čekaće ga, čekati, iako sluti da neće doći)
Kopulativni predikat i njegovi modeli

1) Kopula + nomen (Pera je student)

Imenica koja se javlja u ovom modelu može biti:

- osetljiva na kategorije roda, broja i padeža, pri čemu se vrši kongruencija sa subjektom u
istim obeležjima. (Pera je student.)
- u ovom slučaju može se javiti dvoznačnost
(Mara je najbolji student) – među muškarcima i ženama
(Mara je najbolja studentkinja) – samo među ženama
(Pera je najbolji student) – dvoznačno
- u nekom od kvalifikativnih padeža
a) kvalifikativni genitiv, zasniva se na inherentnosti svojstva, tj. Nedeljivosti dela i celine
(Devojka je dugih nogu a kratke pameti
b) lokativ sa predlogom “u” (Pera se ponaša kao da je u najboljim godinama)
c) predikativn instrumental – arhaično (On je bio učiteljem u Sremskim Karlovcima

2) Kopula + pridev (Pera je lep.)

Pridev koji se javlja u poziviji leksičkog dela predikata može biti samo u neodređenom vidu.
Određeni vid se koristi samo pri drugom pominjanju istog prideva. (Pera je lep dečak. Lepi Pera
živi u Beogradu)

3) Kopula + adverb (To je lepo od njega.)

4) Kopula + pronomen (“Mara je moja!”, reče Pera.)

Zamenica na poziciji leksičkog dela predikata može biti samo pridevska i to:

- posesivna (Mara je moja)

- demonstrativna (Pera je taj, bila je sigurna Mara)
- neodređena ili odrična – nosi negativno značenje (I on mi je nekakav; Ma on je niko i
ništa)
 5) Kopula + predikativ + kopredikativ (Pera je lep i bogat, zato ga Mara hoće)

Semikopulativni predikat i njegovi modeli

Predikativ je svaka vrsta reči koja može da bude deo imenskog predikata (prethodno
nabrojane). Upotreba predikativa i kopredikativa znači dvostruko kvalifikovanje jednog istog
pojma – subjekta rečenice

1) “smatrati nekog” + predikativ u instrumentalu (Prijatelji ga smatraju ludim, ali

Pera za to ne haje)

2) “značiti” + predikativ u infinitivu (Voleti znači praštati)

Dekomponovani predikat

Čine ga:

Semikopulativni glagoli:

- biti (Biti u štrajku)

- imati (Imati na umu)
- vršiti (Vršiti nadzor)
- izvršiti (Izvršiti pogubljenje)
- činiti (Činiti dobro)
- dati (Dati saglasnost)
- dobiti (Dobiti pristanak)
- podneti (Podneti ostavku)
- voditi (Voditi pregovore)

Leksička dopuna

- deverbativna (glagolska) imenica (Vršiti nadzor)

 - predloško-padeška konstrukcija (Imati na umu)

Dekomponovani predikati se mogu zameniti jednim punoznačnim glagolom, obično onim iz kog
je izvedena glagolska imenica u leksičkom delu predikata (biti u štrajku – štrajkovati)

Perifrastični predikat

Čine ga:

Formalno punoznačni glagoli, najčešće glagoli kretanja:

- doći (doći sebi)

- otići (otići u kaluđere)
- poći (poći za popa)
- pasti (pasti u očaj)
- doživeti (doživeti iskušenje)
- zadesiti (zadesila ga je nesreća)
- ući (ući u pregovore)
- dobiti (dobiti opkladu)
- izgubiti (izgubiti život)
- steći (steći poverenje)
- uliti (uliti poverenje)

Leksička dopuna

- deverbativna (glagolska) imenica (Pasti u očaj)

- predloško-padeška konstrukcija (Poći za popa)

I perifrastični predikati se mogu zameniti jednim punoznačnim glagolom (otići u kaluđere –

zakaluđeriti se)

Glagoli tipa “desiti se” ili “dogoditi se” ostvaruju perifrazu na nivou rečenice u kojoj vršilac ni
predmet radnje nisu bitni (Dogodila se pljačka u Perinoj firmi)
Perifrastičnim strukturama se može manipulisati jer one omogućavaju da subjekat od svesnog
agensa postane pacijens (da trpi radnju)

Tipovi rečenica – aktivna, pasivna i impersonalna

Osnovni se rečenični tipovi mogu izdvojiti s obzirom na dva važna kriterijuma – dijatezu i
personalnost. I jedan i drugi su u osnovi semantičke kategorije, koje se, međutim, odražavaju i
na morfološkom i na sintaksičkom nivou funkcionisanja rečenice, što znači da se u zavisnosti od
njih reguliše oblik predikata, te broj i morfosintaksički lik i status glagolskih argumenata.
1. Dijateza. Dijateza predstavlja u osnovi semantičku kategoriju kojom se reguliše odnos
između radnje, stanja ili zbivanja, s jedne strane, i učesnika u njima, s druge, pri čemu se
sami učesnici međusobno razlikuju prema tome da li su vršioci ili trpioci radnje, te nosioci
stanja, osećanja ili raspoloženja. O dijatezi kao o gramatičkoj kategoriji može se govoriti
zahvaljujući tome što stoji u neposrednoj vezi sa odgovarajućim leksičkosemantičkim i
gramatičkim obeležjima glagola u funkciji predikata (npr. prelaznost/neprelaznost, aktiv/pasiv),
kojom se istovremeno reguliše njegova sintaksička i semantička valentnost (Ona me ne
interesuje / Ja sam se za nju zainteresovao / Ja nisam za to zainteresovan).
Dijateza se u širem smislu tiče i sposobnosti glagola da veže ili ne veže odgovarajući tip objekta
za sebe, te možemo govoriti o prelaznosti, neprelaznosti i povratnosti, kao leksičko-gramatičkom
izrazu dijateze na nivou glagolske fraze. U užem smislu se dijateza prelama kroz odgovarajući
vid gramatikalizacije ovih odnosa na nivou rečenice, te promenu rečenične perspektive.
Načelno se mogu izdvojiti tri stanja, a to su aktiv, pasiv i medijal, naspram kojih stoje dve
glagolske forme, odnosno rečenice – aktivna i pasivna.

1.1. Aktivna rečenica. Za aktivnu se rečenicu može reći da predstavlja osnosvni sintaksički
model u kom se pojavljuje svaki glagol jednog jezika. Kada je reč o aktivnom stanju, načelno se
može reći da je subjekat vršilac radnje imenovane glagolom u funkciji predikata, pri čemu sam
predikat ima aktivnu formu (Čitam; Došao sam; Sve sam pojeo), što znači da u njegov sastav ne
ulazi trpni glagolski pridev niti morfema se u funkciji signala pasivnosti (npr. On je uvek
raščupan; Ana je uvek namrgođena; Uvek je zabrinut). Aktivnu formu imaju kako prelazni,
direktni i indirektni, tako i neprelazni glagoli, kojima je zajedničko to da je njihov subjekat ili
vršilac radnje ili nosilac stanja u najopštijem smislu. U tom smislu je aktivna rečenica
kategorijalno-gramatički nemarkirana konfiguracija.
Aktivnu formu imaju, dakle, i glagoli kojima se upućuje da je subjekat nosilac stanja,
osećanja ili raspoloženja, imenovanog medijalnim glagolom u funkciji predikata (Ana je
pocrvenela; Petar je oslabio; Lišće je požutelo; Ana se razbolela, pa se mama zabrinula).
Medijalni glagoli označavaju stanja koja nastaju i nestaju mimo volje, kontrole i
odgovornosti njihovih nosilaca, koji se, s druge strane, ne mogu smatrati ni trpiocima radnje
jer je niko efektivno i ne sprovodi na njima. Za medijalne se konstrukcije može reći da su
bezagentivne jer se za stanje ne može identifikovati nepostojeći vršilac, već samo
njegov nosilac ili njegov uzročnik (Pera se naljutio na Maru). Medijalnost, možemo zaključiti,
označavaju: (a) aktivni glagoli bez ili sa morfemom se (ostariti, pobledeti, pocrveneti, porasti,
uvenuti i sl.), koji mogu vezati i indirektni objekat za sebe (bojati se, uplašiti se i sl.), koji
imenuje uzročnika glagolom imenovanog stanja; i (b) kopulativne konstrukcije sa trpnim
glagolskim pridevom, koje ne signaliziraju pasivnost, tj. isključuju postojanje eksternog vršioca
radnje neposredno odgovornog za nastanak datog rezultata (Rukavi su izlizani na laktovima;
More je uzburkano; Zvuk je malo prigušen).
Medijalni glagoli, kao primarno neprelazni, neretko stupaju u leksičko-gramatičke opozicije sa
odgovarajućim prelaznim glagolima, čime se subjekat promoviše kao kauzator glagolom
imenovanog stanja (npr. zainteresovati se : zainteresovati; pokoriti se : pokoriti; diviti se :
zadiviti; naljutiti se : naljutiti; uplašiti se : uplašiti), što pokazuje kako u neposrednoj opoziciji
stoje medijalni i kauzativni glagoli.
1.2. Pasivna rečenica. Pasivna rečenica je kategorijalno i gramatički markirana konfiguracija,
te predstavlja svojevrsni gramatički derivat i konverziv, posmatrano iz perspektive aktivne
rečenice. U kategorijalnom smislu je konstituiše direktno tranzitivan glagol u specifičnoj
morfološkoj formi, čime na sintaksičkom planu iziskuje rekonfiguraciju dobijenog rečeničnog
modela. Na morfološkom planu je reč o posebnoj, neaktivnoj formi glagola u funkciji predikata,
dok se na sintaksičkom planu modifikuje sintaksička valentnost osnovnog glagola.
Modifikacija sintaksičke valentnosti glagola podrazumeva kako gramatičku rekonfiguraciju
rečeničnog modela (Pera je napadnut od svih), tako i smanjenje broja glagolskih argumenata
(Ova se knjiga dosta čita). Gramatička rekonfiguracija rečenice podrazumeva i obaveznu
promenu semantičke valentnosti rečeničnog subjekta, te time i rečenične perspektive, a
to znači da je subjekat pasivne rečenice uvek objekat radnje imenovane upravnim glagolom. S
druge strane, vršilac radnje je detematizovan, neretko ispušten (Banka je opljačkana) ili
potpuno ukinut (Njive se oru na jesen). Možemo zaključiti da se u odnosu aktiv-pasiv u
sintaksičkoj alternaciji javljaju samo subjekat i direktni objekat: aktiv: agens je tematizovan (na
poziciji subjekta je), a pacijens rematizovan (deo je glagolske fraze); pasiv: pacijens tematizovan,
a agens rematizovan
Najvažnija osobenost pasivnih rečenica jeste specifičan oblik predikata. Predikat pasivne
rečenice je u pasivnoj formi, a signal njegove pasivnosti može biti morfema se ili trpni
glagolski pridev u kopulativnoj konstrukciji. S obzirom na to se i načelno mogu razlikovati dva
tipa pasiva – kopulativni i "se" pasiv.
1.2.1. Kopulativni (participski) pasiv. Kopulativni tip pasivnog predikata konstituiše
pomoćni glagol jesam/biti (bivati) u ličnom glagolskom obliku i trpni glagolski pridev direktno
tranzitivnog glagola koji se menja. Poput svakog predikata, i ovaj pasivni stoji u kongruentnom
odnosu sa subjektom. Ovom se pasivnom formom naglašava rezultativni karakter radnje, te
tako nastalo stanje subjekta kao objekta radnje (npr. pacijensa i sl.). Iterativnost i trajanje
radnje se postiže uvođenjem glagola bivati u ulozi pomoćnog glagola (Oni bivaju napadani). S
obzirom na to da se pasivnom rečenicom čitava situacija sagledava iz perspektive objekta radnje,
informativno redundantan je vršilac radnje (tj. agens radnje). Agens radnje je često izostavljen, a
moguće ga je uvesti u konstrukciji od (sa strane) + genitiv. Genitivna konstrukcija predstavlja
fakultativnu agentivnu dopunu, koja je izlišna u slučaju potpune anonimnosti agensa (Banka je
opljačkana). Upravo se zbog njene ispustivosti ova dopuna ponekad smatra i odredbom (Lj.
Popović), što nije opravdano jer je reč o dijatezom uslovljenoj promeni glagolske rekcije.
U slučajevima kada je reč o pluralozovanom agensu ili je reč o kakvoj prirodnoj sili ili
stanju kao impulsu za vršenje radnje ili nastanak novog stanja, agentivna dopuna uz kopulativni
pasivni predikat je u formi slobodnog instrumentala (Selo je opkoljeno vojskom; Okruženi smo
lošim ljudima; On je vođen idejom da će pobediti; Cela oblast je zahvaćena požarom; Ana je
obuzeta potrebom da uvredi).
Napomena: Trpne participe imaju samo prelazni glagoli i neki povratni (zaljubiti se - zaljubljen),
nisu otuda pravilne konstrukcije s trpnim participima od neprelaznih glagola (zarđani ekser, otečeno
mesto, učestani napadi - tu bi trebalo koristiti radni pridev - zarđali ekser, oteklo mesto, učestali
napadi); no po izuzetku može se prihvatiti -- diplomirani studenti, neeksplodirana bomba, prenagljen
postupak.
1.2.2. "Se" pasiv. Ovaj tip pasivnog predikata konstituiše direktno prelazni glagol u aktivnoj
formi i morfema se kao signal pasivnosti konstrukcije. Ovaj tip pasivnog predikata služi za
iskazivanje uopštenog ili kolektivnog agensa (Ovaj hleb se rado kupuje; U našoj zgradi
se komunalije ne plaćaju redovno), dok se sama radnja sagledava u svome trajanju, te ovaj pasiv
možemo zvati pasivom radnje. Osim toga, ovaj tip pasivnog predikata blokira eventualno
uvođenje agentivne dopune u konstrukciji od (strane) + genitiv. U tom se slučaju informacija o
agensu može uvesti kakvim adverbijalnim dodatkom, najčešće sa mesnim značenjem. Na taj se
način agens identifikuje posredno, metonimijski (U Srbiji se jede hleb u velikim količinama).
Primeri "se" pasiva su ponekad homonimni pojedinim povratnim glagolima, posebno kada je
subjekat živo biće: Beba se hrani na tri sata; Brijem se kod berberina; To se ne vidi dobro;
Pozivate se da uđete.
U "se" pasivu se pojavljuju i modalni glagoli, uvek u 3. licu jednine, čiji je subjekat objekat
glagola koji ga dopunjuje: Hleb se mora pojesti.
1.2.3. Adverbijalni pasiv. Kada je predikatom označen proces zbog kojeg pacijens privremeno
nije na svom uobičajenom mestu, transformacija aktivne rečenice u pasivnu traži da predikatsko
značenje bude izraženo glagolskom imenciom u imenskom delu predikata i pomoćnim
glagolom: Knjiga je na čitanju kod Pere Perića. Kola su na popravci kod bata Koleta. Bio je na
obuci kod najboljih majstora džiu-džicua. Takve transforamcije nisu uvek moguće: Bio je na
specijalizaciji kod Jove Jovića (Ne može - Specijalizuje ga Jova Jović). Transformacije izostaju i
kad umesto agensa imamo mesto gde se nalazi: Kola su na popravci u servisu. Odelo je na
čišćenju. Obično insitucionalizovani proces (kada je agens institucionalne prirode: Predlog je na
razmatranju u Ministarstvu. Predlog je na proceni u Dekanatu).
1.2.4. Leksički pasiv. Kada se govori o leksičkom pasivu, imamo na umu odustvo gramatičkih
pokazatelja pasivnosti, dok se o pasivnosti konstrukcije zaključuje na osnovu konteksta,
dobijenog značenja konstrukcije, tj. tematizacije objekta radnje. Za razliku od onog gramatičkog,
leksički pasiv obezbeđuje i tematizaciju onih nepacijativnih objekata, dakle onih koji su
gramatikalizovani kao indirektni objekti (Razgovaramo o pasivu / Dao sam detetu posao :
Pasiv je tema razgovora / Dete je dobilo posao).
Konstrukcije leksičkog pasiva su u aktivu i sadrže kopulativni glagol, koji dopunjuje imenička
sintagma čiji je upravni član imenica ili pridev tipa objekat, meta, cilj, predmet, tema, vredan,
dostojan (biti objekat/meta/cilj napada; biti vredan pažnje). Navedene imenice dopunjuje
glagolska imenica, a glagolsku imenica tipa nomen agentis, čime se svi argumenti bazičnog
predikata pojavljuju na nivou sintagme (To pitanje je predmet analize stručnjaka). Namesto
imenica nomen agntis, može se poajviti i posesivni pridev ili zamenica u službi identifikovanja
agensa radnje (Pasiv je tema naše analize).
Kada je pridev konstitutivni element konstrukcije, njime se dodatno iskazuje i modalnost iskaza
(On je vredan pažnje / Njega treba paziti).
Među konstrukcije leksičkog pasiva ubrajamo i dekomponovane predikate sa funkcionalnim
glagolima tipa dobiti, primiti i sl., koje dopunjuje neka glagolska imenica (dobiti
šamar/informaciju). Informacija o agensu rade navedena je formom ablativnog genitiva (dobiti
vest od koga). U funkciji tematizatora objekta radnje se može pojaviti i glagol pretrpeti, doživeti,
uživati i sl. (trpeti čije uvrede / doživeti čije razaranje / uživati čije poverenje).
Ponekad se o pasivnosti može suditi samo na osnovu poznavanja konteksta, tj. stanja stvari, te
se može zaključiti da je pasivizacija regulisana empatijom: Ulje stiže za dve nedelje; Izlazi novi
Cecin disk; Ovde piše zabranjeno pušenje. U svim navedenim primerima je pojam na
subjekatskoj poziciji inkompatibilan sa ulogom agensa, ali kompatibilan sa ulogom pacijensa, te
se na osnovu toga i govori o leksičkom pasivu.
1.5. Dvoznačnost. Mogućnost dvostruke interpretacije. Interpretacija dijatetičkog
značenja rečenice umnogome zavisi od njenog leksičkog sastava, što je naročito izraženo u
slučajevima dijatetičke neodređenosti, dvosmislenosti i dvoznačnosti: Njemu se priviđa prijatelj
: Prijatelj mu se priviđa. (Subj=Ag) Njemu se javlja prijatelj. On vidi prijatelja. Obe
interpretacije su moguće, denotativno značenje rečenice je isto, ali njeno signifikativno značenje
je različito (smisaono). Interpretativna priroda dijatetičkog značenja omogućava da se preko
njega isti odnos može predstaviti tako da je u fokusu ili agens ili pacijens.
Ta knjiga se lako čita. Taj pasulj se brzo kuva. Taj materijal se dobro pere. Ovde pasivno
značenje prekriva kvalifikativno/determinativno značenje.
Unošenje u pasivnu rečenicu trajne kvalifikacije ograničava njene transformacione mogućnosti i
tuom pogledu što ne dozvoljava trasnformacije u rečenice sa aktuelizovanim predikatskim
značenjem: Ta knjiga se sada čita. Ta knjiga je sada na čitanju, ali Ta knjiga se lako čita. *Ta
knjiga je na lakom čitanju.

2. Personalnost. Personalnost je semantička kategorija koja interferira sa aspektualnošću,

temporalnošću, modalnošću, agentivnošću i sl. Personalnost predstavlja funkcionalno-
semantičko polje koje se izražava različitim jezičkim sredstvima – leksičkim (ja, ti; moj i sl.),
morfološkim (npr. učim) i sintaksičkim (Boli me glava; Sviđa mi se Pariz), ili
kombinacijom ovih sredstava. Personalnost se u najčistijem obliku formalizuje preko lične
glagolske forme i odgovarajućih zamenica sa kojim kongruiraju (Vi to morate položiti).
Kategorija lica u tradicionalnom pristupu predstavlja morfološku kategoriju kojom se upućuje
na pojmove (bića, pojave ili stvari) angažovane u konkretnoj situaciji i rangirane na neposredne,
aktivne učesnike (1. i 2. l.) i one pasivne (3. l.) Govornik i sagovornik su neposredni učesnici u
komunikativnom aktu, dok ono treće lice u njemu ne učestvuje, već je deo sadržaja poruke. Sva
tri učenika situacije su identifikovana ne samo formom subjekta, već i ličnim glagolskim
nastavkom, te takav predikat možemo nazvati personalnim.
2.1.Lična značenja i tipovi rečeničnih struktura.
2.1.1.Određeno-lične rečenice. To su rečenice u kojima glagolski oblik u predikatu upućuje
na subjekat sa stanovišta njegove uloge u govornoj situaciji. Iskazani subjekat ima sledeće
funkcije: rematizacija (Ja sam ti doneo knjigu), kontrastna rematizacija (On to ne zna, ali znam
ja), funkcionalna stilizacija (Mi bismo mogli odložiti to pitanje do narednog zasedanja),
ekspresivna stilizacija (Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo).
2.1.2. Neodređeno-lične rečenice. To su rečenice s obavezno izostavljenim subjektom u
kojima predikat u obliku 3.l.pl.i kojima se radnja pripisuje neimenovim licima (ređe
neimenovanom licu): Tebe traže, Da li daju platu, Juče su opet pravili raciju...U
komplementarnom odnosu prema ovoj vrsti rečenica stoje: a) rečenice s izraženim subjektom i
participom pasiva, b) rečenice s izraženim subjektom i povratnim pasivnim oblikom predikata i
c) bezlične rečenice (Ovde je ta mera bila prinudno primenjivana : Ovde se ta mera
primenjivala prinudno : Ovde se to primenjivalo prinudno : Ovde su tu meru primenjivali
prinudno)
2.1.3. Uopšteno-lične rečenice. Uopšteno-lično značenje iskazuje se rečenicama koje se
mogu odnositi na bilo koje lice u bilo kojem vremenu u okviru date predmetne situacije: Ideš
tako od kuće ili se vraćaš s posla, a sve misliš da li si sve uradio što si bio dužan. (M. Selimović)
Ide čovek tako od kuće ili se vraća s posla a sve misli da li je sve uradio što je bio dužan.
2.2.0. Dok se u samom centru kategorije personalnosti nalazi ja, a ti je u neposrednom odnosu s
njim, na samoj se periferiji personalnosti javlja impersonalnost.
Impersonalnost se u svom najčistijem obliku pojavljuje u rečenicama tipa Grmi/Seva/Duva,
koje ne sadrže ni implicitnu informaciju o eventualnom vršiocu radnje. Impersonalnost se,
kako se može videti, ne zasniva odsustvu ličnog glagolskog nastavka, već na odsustvu
kongruencije na relaciji subjekat-predikat, budući da gramatički subjekat i ne postoji u
takvoj rečenici (Šahmatovljeva teorija bezličnih glagola). Naime, lični nastavak glagola nije
upotrebljen referencijalno (Učim/Učiš i sl.), već neutralno (Sutra se ide u Moskvu), imenujući
samu radnju ili proces, ali ne i njenog vršioca ili nosioca. Informaciju o vršiocu radnje ili nosiocu
stanja saopštava se nekim zavisnim padežom.
Neutralnost glagolske forme postiže se preko neutrumskog oblika predikata koji je u
trećem licu jednine. Istina, predikat identifikuje rod jedino kada sadrži glagolski pridev (Sviće
rano/Svitalo je rano). Ovim se oblikom, dakle, ne identifikuje lice angažovano u situaciji,
već ovremenjuje sama radnja ili stanje, čime se zadovoljava sintaksički kriterijum
predikativnosti. Bez obzira na to, odustvo kongruencije ne znači da nosilac situacije ne postoji,
već je on detematizovan, tj. rematizovan, ako je uopšte i formalizovan nekim jezičkim sredstvom
(Sutra idemo u Beograd / Sutra se ide u Beograd / Ide mi se u Beograd).
Impersonalne rečenice se načelno mogu podeliti na bezagentivne, kao slobodne, i one sa
logičkim subjektom kao vezane strukture.
2.2. Bezagentivne rečenice. U samom centru impersonalnosti se nalaze rečenice kojima se
iskazuju kakve atmosferske ili prirodne pojave. Tipična impersonalna rečenica je ona koja
saopštava o atmosferskim pojava/=bezlične rečenice s ograničeno-ličnim glagolom u predikatu
(Grmi/Duva/Sviće/Seva/Smrkava se/Razdanjuje se/Razvedrava se/Daždi/Vedri se/Sneži i
sl.). Mnogi navedeni glagoli se mogu pojaviti i u personalnim rečenicama (Vetar duva), čiji se
subjekat ne može smatrati vršiocem radnje, već nosiocem zbivanja, tj. samom pojavom koja se
upravo manifestuje kroz dati proces. U krajnjoj liniji se ne može poricati da i ovde nemamo
vezivanja dvaju pojmova i to pojam procesa zbivanja i njegovog prisustva u vremenu u kome se
zbiva. A ipak ostaje činjenica na nijedan od tih pojmova nije subjekt - nije to ni govorno lice, ni
lica kojima se to saopštava, ni opet određeno nepristuodno lice, tj. predmet.
Slična prethodnoj je i impersonalna rečenica sa priloškim kopulativnim predikatom, koja
saopštava o doživljaju kakvih prirodnih pojava ili okolnosti (Hladno je/Toplo je/Vruće
je/ Sparno je/Kasno je/Rano je). Specifičnost ovoga model se ogleda u mogućnosti da se, uz
prilog sa mesnim i/ili vremenskim značenjem (Ovde je danas hladno), uvede i fakultativna
dopuna logičkog subjekta u dativu (Ovde mi je prijatno), kojom se neposredno upućuje na
lice koje nosilac doživljaja predikatom imenovane pojave ili okolnosti.
2.2.1. Rečenice sa logičkim subjektom. Čitav niz impersonalnih rečenica izražava situacije
koje se mogu pripisati konkretnom licu kao njihovom nosiocu (Lepo mi je ovde). Ovakvim se
rečenicama uglavnom iskazuje da je lice imenovano formom logičkog subjekta najčešće nosilac
stanja, osećanja, raspoloženja ili potrebe, koja se odnose na radnju ili proces imenovan glagolom
u funkciji predikata. Ovakvi predikati najčešće saopštavaju o optativnoj ili deontičkoj
modalnosti iskaza (Potrebno mi je da odspavam).
Rečenice sa logičkim subjektom uglavnom saopštavaju o psihofiziološkom stanju
pripisanom nosiocu situacije, čiji je predikat glagolski, priloški ili imenski kopulativni/=bezlične
rečenice s bezlično upotrebljenim ličnim glagolom u predikatu (Pozlilo mu je / Dosadno joj je /
Muka mi je / Strah me je/Bilo joj je jako teško/Bilo me je sramota/Sevalo mu je u
kostima/Probadalo ga je u grudima). Dopuna logičkog subjekta može biti u dativu ili akuzativu.
Ekvivalentne ovim impersonalnim jesu personalne rečenice tipa Boli me glava; Žiga me zub;
Svrbeli su me dlanovi, i sl., čiji gramatički subjekat imenuje pojam, u čijim je granicama kakav
proces aktivan, a u odnosu integralnosti je sa nosiocem situacije. Poput ovoga modela, i
personalne rečenice tipa Sevaju joj oči integrišu subjekat koji se može posmatrati kao posesum u
odnosu na posesora, imenovanog formom slobodnog posesivnog dativa (Njene oči sevaju).
Impersonalne rečenice sa priloškim predikatom nemaju logički subjekat kada za subjekat imaju
subjekatsku rečenicu koja se može vrednovati kao sadržaj stava nosioca situacije (Lepo/dobro je
da si navratio).
2.3. Egzistencijalne rečenice. Poseban tip impersonalnih rečenica predstavljaju
egzistencijalne rečenice, koje označavaju postojanje ili nepostojanje kakvog pojma. Predikat ovih
rečenica konstituiše egzistencijalni glagol imati ili biti, od kojih se onaj prvi upotrebljava u
prezentu, a ovaj drugi u ostalim glagolskim oblicima (Ima dosta studenata na času / Bilo je
dosta studenata na času;Nesta blaga nesta prijatelja; Njemu ne sviće bijela dana). Logički
subjekat uz ove glagole je u genitivu. Egzistencijalnost se može izraziti i personalnim
rečenicama, kada se u prezentu pojavljuje glagol jesam (Ljudi su na ulici).
U egz. rečenice ubrajamo i tip rečenica koji konstituišu neprelazni glagoli, a među njima se
posebno ističu sativni, koji se mogu pojaviti i u personalnoj formi (Nakotilo se miševa /
Namnožilo se štakora...). Ovi glagoli sadrže komponentu kvantifikacije u svom značenju.

2.4. Refleksivne impersonalne rečenice. Ovaj se tip impersonalnih rečenica izdvaja od

drugih po tome što se za radnje koje imenuju može identifikovati vršilac radnje, koji je uopšten
ili je reč o kolektivu (Do tamo se stiže autobusom / Sutra se ide na ekskurziju). Naime, naspram
svake od ovih impersonalnih rečenica stoji personalna sa uopštenim (čovek, ljudi) ili
kolektivnim vršiocem radnje (mi, studenti). Strukturno gledano predikat ovog tipa rečenice je u
aktivu, trećem licu jednine (i srednjem rodu), ali je signal impersonalnosti odustvo gramatičkog
subjekta i kongruencije s njim, i prisustvo morfeme se kao signala impersonalnosti.
Osim neprelaznih glagola (npr. ići, stići i sl.), ovaj tip predikata konstituišu i prelazni glagoli
(glagoli govorenja, mišljenja, percepcije i sl.). U ovom slučaju je reč o impersonalnim
rečenicama tipa Man-Sätze kojim se upućuje na čoveka u najopštijem smislu kao vršioca radnje.
2.4.1. Refleksivne impersonalne rečenice mogu integrisati i dopunu logičkog subjekta,
čime se ukida uopštenost agensa, a ističe njegova konkretizacija (Ide mi se na ekskurziju; Njima
se nije ratovalo daleko od kuće; Njemu se spava; Nama se ide kući) i modalnost iskaza.
2.4.1.2. Među neprelaznim glagolima koji konstituišu impersonalni predikat jesu i činiti se,
sviđati se, dopadati se i sl., koji su redovno dopunjeni subjekatskom rečenicom koja se može
shvatiti kao sadržaj u odnosu na koji nosilac situacije iznosi svoj stav. Stoga se može reći da su
ovi glagoli i modalni indikatori.
Vrlo su srodne bezličnim rečenicama bezlične konstrukcije (obezličene rečenice), kakve
imamo u rečenicama u kojima se subjekat ne upotrebljava ali ne zato što se onene može znati,
nego što je neodređen ili se ne želi iskazati: Tako se pričalo po kućama, Dvadeset godina se išlo,
tražilo i nalazilo, Poznaje se, Od dobra se još bježalo nije... Krajnji efekat ovih impersonalnih
rečenica jeste anonimizacija agensa radnje i njegovo uopštavanje, tj. njegova
depersonalizacija, pri čemu je vršilac radnje krajnje neodređen, uopšten, kolektivan ili se
svesno ukida, ali je kontekstualno poznat (Priča se da se udaješ; Teško se diše od smoga; U
banci se lepo zarađuje; Kod nas se mnogo uči; Ima se, može se; Kad se ide?). Anonimizacija
agensa se postiže i personalnim rečenicama čiji subjekat postaje generički upotrebljena
imenica čovek ili ljudi (Čovek ne može da se našali s tobom / Ljudi pričaju da se ženiš).
2.5. Uz nepromenjive reči, kao i uz infinitiv glagola, kada je upotrebljen u funkciji subjekta,
predikat se upotrebljava u bezličnom obliku: Mnogo je prošlo, Čitati je zadovoljstvo, Kamen uz
brdo valjati - uzaludan je posao...

SUBJEKAT

Kada se govori o subjektu kao o gramatičkoj kategoriji, u prvom se redu misli na gramatički,
tj. sintaksički subjekat, dok se na semantičkom planu može govoriti o semantičkom i/ili
logičkom subjektu.
Milka Ivić kaže da u SHJ ulogu (gramatički legitimnog) subjekta preuzima automatski na sebe
svaka ona imenički upotrebljena reč u obliku nominativa koja ne uzlazi u leksički sastav
predikata. Drugačije kazano, rang subjekta se u slovenskom jezičkom svetu dodeljuje onom
rečeničnom elementu u čije odlike spada udruženost određenog morfološkog obeležja
(nominativni oblik) s određenim distribucionim svojstvom (neulaženje u predikat).
Gramatički subjekat predstavlja jedan od centralnih rečeničnih članova (SVO – kanonička
rečenična struktura), sagledano iz logičko-semantičke perspektive rečenice. Dok se glagolom u
funkciji predikata imenuje radnja, stanje ili zbivanje, subjektom se imenuje pojam kome
se ti procesi pripisuju kao njihovom nosiocu (lat. subjectum – ono što je u osnovi stvari,
o čemu je reč u rečenici, što pokreće radnju). Ovo se, naravno, odnosi na aktivnu rečenicu.
Imajući u vidu sam tip procesa imenovanog glagolom u funkciji predikata, subjekat se najčešće
pojavljuje u ulozi vršioca radnje (tj. agensa), nosioca stanja, osećanja ili raspoloženja
(tj. eksperijensera), imenitelja postojanja (tj. egzistijenta) ili imenitelja samoga
zbivanja (tj. sile). S druge strane, usled promene dijatetičkog obrasca rečenice, subjektom se
mogu imenovati i objekti radnje (tj. pacijens ili adresat), pre svega u pasivnoj rečenici, što
potvrđuje neophodnost razdvajanja strukturnog i semantičkog plana funkcionisanja
rečenice. Koncept semantičke valentnosti je podređen sintaksičkoj valentnosti, što pokazuje
promena dijatetičkog obrasca. Dok je subjekat aktivne rečenice agens, dotle je subjekat
odgovarajuće pasivne rečenice pacijens (Neko je opljačkao banku : Banka je opljačkana), što
potvrđuje da je veza između subjekta i predikata prevashodno gramatička.
Sa aspekta funkcionalne rečenične perspektive subjekat je po pravilu tema, što znači da
imenuje ono poznato, od čega se i polazi u iskazu.
Subjekat se u nekim jezicima može definisati i s obzirom na svoju poziciju. U jezicima sa
analitičkom deklinacijom je u prepoziciji u odnosu na predikat, dok je u sintetičkim jezicima
poziciono mobilan i ispustiv (npr. Njega znam; Učim).
Upravo ispustivost, te njegova predvidivost, mogu biti pokazatelji njegove zavisnosti od
predikata. Međutim, on je u jezicima sa oslabljenom sintetičkom (nem.) ili analitičkom
deklinacijom (eng. i fr.) leksički neispustiv, dok je u impersonalnoj rečeničnoj strukturi
reprezentovan idiomatizovanim neutrumom (engl. It, fr. Il, nem. Es).
Tipologija subjekatskih dopuna se može izvesti na osnovu tipa morfološke ili sintaksičke jedinice
koja zaposeda tu funkciju, te na osnovu toga da li je leksikalizovan ili nije. Tako se može govoriti
o nultom, leksikalizovanom i sentencijalnom (rečeničnom) subjektu.
Nulti (skriveni) subjekat je leksički nerealizovan, prazan, ali identifikovan (npr. Pišem pismo).
Leksikalizovani subjekat može biti nominalni i nenominalni: a) nominalni (nominativ imenske
reči): Marko putuje; On se ne svađa; Sit gladnom ne veruje; Moji su dobro; Jedna je dovoljna;
Prvi će biti nagrađen; b) nenominalni (nepromenljive vrste reči kao subjekti): Raditi je
neophodno; Uvek je prilog; Sa je predlog; Uf je uzvik; Međutim je partikula; Jer je veznik.
Sentencijalni subjekat se ostvaruje kao rečenična glagolska dopuna (RelCl: Ko se u kolo hvata, u
noge se uzda; CompCl: Izgleda mi da će pasti kiša).
Premda se za subjekat tvrdi da je nezavisan rečenični član, on ipak pokazuje značajan stepen
zavisnosti u odnosu na predikat, tj. glagol u toj funkciji. To je glagolska dopuna uslovljena
glagolskom valencom. Objekatske dopune, kao i one predikativne, u rečenicu su uvedene
kao rezultat glagolske rekcije, te su u tom smislu kategorijalno specifične, što znači da je
njihov morfosintaksički lik predodređen rekcijskom sposobnošću upravnog glagola (biti kakav;
setiti se koga; diviti se kome; misliti na koga; ponositi se kime; razmišljati o kome). Za
subjekat se može reći da je kategorijalno nespecifična dopuna jer ne postoji glagol u
srpskom jeziku koji zahteva subjekat u nekoj drugoj formi, osim u nominativu.
Naime, sposobnost selekcije rečeničnih dopuna leži u sferi glagola u funkciji predikata, ali ne i obrnuto. Tako
glagoli tipa «kevtati, lajati, mjaukati, režati, rikati, roktati» i sl. predviđaju subjekte sa obeležjem životinja
/+/, i ne samo to, već određenu kategoriju životinja (pas, mačka, krava, svinja i sl.). S druge strane, imenice
koje imenuju date životinje ne zahtevaju glagol određene semantičke klase (Krava muče / pase / leži / ide /
gleda / jede i sl.). Ovo potvrđuje da glagol u funkciji predikata ima upravljački kapacitet, a ne ostali
članovi rečenice.
Dalje, subjekat se vezuje samo za lični glagolski oblik, tj. predikat. Nelični glagolski oblici
nemaju sposobnost niti identifikovanja niti vezivanja subjekta (*Ja raditi / ušavši), pri čemu se
proces koji imenuju uvek odnosi na subjekat koji je već identifikovan u rečenici drugim, ličnim
glagolskim oblikom (Otišao je kupiti cveće [ON]; Ušavši sela je [ONA]).
I, konačno, možda najvažnije jeste da je subjekat u rečenici identifikovan ličnim glagolskim
nastavkom (Pišem / Učite), te je stoga i ispustiv ako je izvan rečeničnog fokusa (Došao sam).
Predvidivost subjekta, posebno ako je u prvom ili drugom licu, u tesnoj vezi je sa
kongruencijom. Upravo se preko kongruencije na relaciji subjekat-predikat vidi upravljački
odnos glagola u funkciji predikata. Subjekat i predikat se slažu u licu, broju i rodu (Ana je
kupila knjigu), u rodu ako glagolski oblik sadrži glagolski pridev. Zahvaljujući toj sposobnosti,
službu subjekta najčešće zauzimaju imenske reči, jer imaju obeležje roda, broja i padeža.
Imenska reč u službi subjekta stoji u nominativu, jednine ili množine. Sposobnost kongruencije
sa predikatom odvaja nominativ imenske reči u predikativnoj funkciji od nominativa imenske
reči u subjekatskoj funkciji (Ona je bila najbolji student fakulteta). U službi subjekta mogu biti
sve imenske reči: imenice (Ana uči), zamenice (Ti si taj; Ovaj mi je rekao; Moji su stigli), pridevi
(Sit gladnom ne veruje) i brojevi (Prvi će biti poslednji; Dvojica su došla). Kao što se vidi,
pridevske reči zastupaju redukovane imeničke sintagme. Osim imenskih reči, službu subjekta
može imati i infinitiv (Raditi znači zarađivati),
(Stevanović, 31) Ovde je potrebno istaći da je anaforsko TO, kojim se katkad upućuje na subjekt
iste rečenice, (...) posebno često kao ponovljeni subjekat u infinitivu, bez obzira na to da li je
sam infinitiv ili ovaj oblik sa svojim odredbama i dopunama upotrebljen u funkciji subjekta, npr.:
Biti izvrstan u ovome poslu - TO je cilj; Pljunuti nekoga, TO je najveća uvreda, Učiniti
protivnika smešnim, TO je u obračunu s njim ponekad bolje.
a u kopulativnim konstrukcijama i nepromenljive reči (U je predlog; I je veznik; Ovde je prilog;
Fuj je uzvik i sl.), priloške sintagme, brojne konstrukcije i čitave rečenice (Mnogo studenata se
upisalo; Pet studenata je došlo; Dosta kiše je palo; Čini se da si pobedio; Ko rano rani dve
sreće grabi, Ko na brdo ak' i malo stoji/više vidi no onaj pod brdom, Što se ne htje u lance
vezat/to se zbježa u ove planine). Kada funkciju subjekta zauzme nenominalna reč ili cela
rečenica, predikat najčešće stoji u neutralnom obliku, a kongruencija je čisto gramatička, tj.
nulta. Izuzetak su primeri tipa Kraj može biti predlog, gde se ispušta imenica koja označava
kategorijalnu pripadnost reči (Oblik kraj može biti predlog)
Subjekat i predikat uspostavljaju i gramatičku i semantičku kongruenciju, ako postoje
uslovi za to, ali beležimo i neka kolebanja u kongruenciji, u rodu ili broju.
Kolebanja u kongruenciji po rodu beležimo kod dvorodnih imenica (Varalica / budala je
došao / došla), kod onih koje menjaju rod u množini (Kolega je došao / Kolege su došle), te
kod onih srednjeg roda tipa zanovetalo, spadalo i sl. gde imamo i gramatičku i semantičku
kongruenciju (Zanovetalo je došlo / došao).
Kolebanja u kongruenciji po broju beležimo kod zbirnih imenica (Deca / braća su došla, ali
Unučad je došla / su došla), brojevnih imenica (Dvojica su se javila / javili), te brojevnih
konstrukcija (Dva čoveka su došla, ređe Dva čoveka su došli).
Promene u kongruenciji vidimo i kod višečlanih subjekata , posebno onih koji su različitog
roda ili srednjeg roda, i to kada su u množini, i tada su muškog roda (Majka i dete dobro su se
osećali; Sunce i leto još nisu stigli), ili se slažu po blizini u odnosu na predikat (Presušile su
reke, jezera i izvori).
Stevanović (26-28): U vezi s upućivačkim subjektima istaći ćemo da treba izbegavati njihovo
neosnovano nagomilavanje, posebno upotrebu pokazne zamenice TO iza već upotrebljenog
subjekta, kao u primerima: Šetnja na čistom vazduhu posle dugog sedenja - TO je dobra stvar. A
misao, ONA je tu opšte mesto od Biblije. Alojz, ON je bio negde tu. Čitava poezija, TO je šturo i
dosadno gomilanje stihova. Ovo ponavljanje subjekta u bilo kome vidu, pa i ovom poslednjem,
 svakako nameće potreba za njegovim naglašavanjem, za isticanjem, i ta potreba opravdava,
pa i iziskuje njegovu upotrebu. A ukoliko je u funkciji subjekta (...) upotrebljeno više članova,
ponavljanje takvog višečlanog subjekta u liku anaforske zamenice TO - stilski je mnogo
skladnije i opštejezički opravdanije: Scenska veština, dramatičnost, bogatstvo tipova, duh,
vrlo dug niz komičnih reči i situacija punih dubljeg smisla, oštro posmatranje, tačna psihologija,
zdrav, pravilan razum - TO su Molijerove osobine.
Kao značajno se postavlja i pitanje određenosti/neodređenosti vršioca radnje, tj.
konkretno ili uopšteno imenovanje (sugerišući značenje 'čovek uopšte', 'ljudi uopšte'), ili pak
potpuno uskraćivanje podataka o njegovom identitetu. Tako nastavci trećeg lica dolaze u obzir u
sva tri slučaja, a 1. i 2.l. se ne mogu upotrebiti za uskraćivanje podataka o njegovom identitetu.
Poopštavanje izraženo u 1. i 2.l. je kolokvijalnog karaktera: (ti) sedneš a bolničarka odmah
prilazi i uzima podatke od tebe=čovek sedne i odmah mu uzimaju podatke.... nastavak za 3.l. ne
upućuje ni na šta onda kad (1) imenovana radnja nema svog vršioca, pa zato ni rečenica subjekat
ili onda (2) kada je vršilac radnje iskazan kakvim zavisnim padežom, pa nema mogućnost
kongruiranja. Predikat tad mora biti oformljen u jednini i srednjem rodu (razdanjuje se,
svanulo je...nakupilo se dece...)

U okviru transformaciono-generativne gramatike 70-ih godina dolazi do razvoja tzv.

padeške gramatike (case grammar), u okviru Filmorovih jezičkih istraživanja. Kao i Čomski,
Filmor smatra da se na najdubljem nivou sintaksičke analize ne može dati nikakava direktna
interpretacija površinskim pojmovima kao što su subjekat ili objekat, te da, prema tome,
primitivne jedinice dubinkse sintakse moraju biti neke druge vrste.
Filmor smatra da ljudi donose sudove (=propozicije) o događajima u kojima na neki
način učestvuju, o tome ko je nešto uradio, kome se nešto desilo, šta se promenilo i sl. Ti odnosi
su zapravo gramatičke manifestacije pojmova o ulogama koje postoje u određenim radnjama i
stanjima i koje mogu biti različito ispunjene ili pak ostati neispunjene. Fundamentalne odnose
ove vrste Filmor naziva padeškim odnosima ili prosto dubinskim padežima. Njihov je broj
ograničen i, kako kaže Filmor, za sve jezike sveta isti. Po njegovom tumačenju to su: agens
(podstrekač događaja - A), doživljavač (entitet koji doživljava efekat radnje - D), instrument
(stimulans ili neposredni fizički uzrok događanja - I), objekt (entitet koji se kreće ili menja ili čiji
se položaj i postojanje razmatraju - O), izvor (mesto sa koga nešto potiče - Iz), Cilj (mesto/osoba
ka kojem je nešto upravljeno - C), mesto (opšta oznaka mesta radnje - M) i Vreme (opšta oznaka
vremena radnje - V). Tako u rečenici Petar je otvorio vrata ključem imamo glagol 'otvoriti' sa
trima asociranim ulogama, manifestovanim kroz imenice: Agens ('Petar'), Objekt ('vrata') i
Instrument ('ključ'). Kako bismo npr. analizirali rečenicu Marko im govori da je Petar otvorio
vrata ključem.?
Marko im govori da
je Petar otovrio
vrata ključem. - R

O
G A C
R' - Petar je otvorio
govoriti Marko oni
vrata ključem.

G A O I
otvoriti Petar vrata ključ

Filmorova hijerahija za selekciju subjekta A D I O Iz C - ako u rečenici postoji agens on

će biti njen subjekat (Petar je udario Pavla kamenom), ako ne postoji agens a postoji doživljavač,
onda će ovaj biti subjekat (Pavle je udaren kamenom), ako ne postoje ni agens ni doživljavač a
postoji instrument, on će biti subjekt (Kamen je razbio prozor) itd., a postoji i komplementarna
hijerarhija prema selekciji objekata: ako postoji doživljavač koji nije već postao subjekt, on
postaje objekt, ako ne sledeći za ovu funkciju je objekt, zatim cilj...
Prednost ovakvog pristupa je što daje mogućnosti da se naprave padeški okviri glagola:
okvir za 'otvoriti' bi izgledao ovako: /... O (I) (A)/, što znači da ovaj glagol mora uzeti objekat a
može uzeti i još Instrument i Agensa, ponaosob ili u kombinaciji, što pak daje 4 mogućnosti
manifestovanja datog okvira u govoru/tekstu: (1) Vrata su se otvorila /... O/, (2) Vetar je
otvorio vrata /... O I), (3) Petar je otvorio vrata ključem /... O I A/ i (4) Petar je otvorio vrata
/... O A/. Ovaj metod sjajno pokazuje odnose između sličnoznačnih glagola: npr. slušati / čuti,
videti / gledati i sl. /prema Bugarski, 1975, Gramatika dubinskih padeža, In: Lingvistika o
čoveku/

Semantičke funkcije subjekta

Semantičke funkcije su semantičke kategorije koje regulišu odnos i ulogu pojma u kakvom
procesu. Složenost semantičkih funkcija subjekta pokazuje da gramatička i semantička
struktura rečenice ne moraju biti u saglasju, a često su rezultat dijatetičkih
transformacija, te promene rečenične perspektive i sl.
Semantičke uloge se određuju prema tipu procesa u koji je kakav pojam uključen, a možemo
govoriti o dvema hiperulogama – semantičkom subjektu i semantičkom objektu. Za semantički
subjekat se vezuje koncept aktivnog učešća u radnji, dok se semantički objekat to učešće shvata
kao pasivno.
SEMANTIČKI SUBJEKAT. Subjekat aktivne rečenice je najčešće u ulozi agensa, svesnog,
voljnog vršioca radnje, za koju je odgovoran i kontroliše je, pod uslovom da sam glagol u funkciji
predikata imenuje radnju akcionog tipa: Marko sprema ispit; Ana trči.
Subjektom se, međutim, uz medijalne glagole i konstrukcije može imenovati pojam kao nosilac
kavog stanja, osećanja ili raspoloženja, te je reč o doživljavaču, ili eksperijenseru: Miloš se ne
boji rada; Ana se razbolela; Pera se naljutio na Maru; Biljana se zacrvenela.
Pojedini glagoli promovišu subjekat kao instrument, ili instrumentni tip agensa: Olovka nam
služi za pisanje; Ovo mi koristi za košenje trave.
Egzistencijalnim glagolima se ne imenuje radnja ni stanje subjekta, već samo da on jeste ili nije:
Beograd je na Savi i Dunavu; Ana živi na trećem spratu.
SEMANTIČKI OBJEKAT. Subjekat može imenovati i pojam koji je pasivni učesnik u kakvoj
radnji, te tada ostvaruje neku od objekatskih uloga.
Subjekat može biti primalac kakvog predmeta ili informacije, te ostvaruje ulogu adresata:
Mirko je dobio pismo ove nedelje; Marko je dobio na poklon sat; Marko je ostao bez
novčanika; Subjekat pasivne rečenice imenuje pojam koji je neposredno zahvaćen radnjom, ili
je u tesnoj vezi s njom, te se ostvaruje kao pacijens: Marko je opljačkan; Banane se ne prodaju
na trafikama.

Sintaksički koreferentni subjekat = koagens/kosubjekat

U ovom slučaju je reč o drugom učesniku situacije kao naporednom, sintaksički koreferentnom
(bazičnom) subjektu (što se vidi na osnovu koordinacije među bazičnim predikacijama: Došao je
bez žene [ On je došao, ali mu žena nije došla]), koji se ostvaruje u sintaksički zavisnoj formi, i
to kao koagens socijativnog (Pera je došao sa Marom), kontrasocijativnog (Pera je otišao
bez Mare), eksceptivnog (Osim Pere, niko više nije došao), komitativnog (Pored Pere došla
je i Mara) i supstitutivnog tipa (Umesto Pere, pojavila se Mara). Ovaj sintaksički postupak
obezbeđuje različito rangiranje učesnika s obzirom na komunikativnu perspektivu rečenice, te
osiguravanje odgovarajućeg pragmatičkog okvira kojim se reguliše koncept poznatosti /
nepoznatosti, pridruživanja, izuzimanja ili smene. Na taj je način netipično
formalizovan agens kao koagens izvan informativnog težišta ili fokusa rečenice, budući da
imenuje poznatog ili očekivanog učesnika situacije, što se postiže njegovim izokviravanjem, tj.
izdvajanjem iz tematsko-rematskog okvira rečenice. Izuzetak su socijativni i kontrasocijativni tip
koagensa koji su rematizovani članovi rečenice. U istom strukturnom modelu javljaju se i forme
koobjekta (Video sam ga sa drugom; Video sam je bez pratnje; Osim njih, nikoga više nisam
video, Osim njega, upozno sam i nju; Umesto njega, udario je sebe)

Logički subjekat
Dok se pod semantičkim subjektom misli na svojevrsnu hiperulogu, bez obzira na vid njegove
leksikalizacije i gramatikalizacije, logički subjekat u tradicionalnoj gramatici predstavlja svaku
nenominativnu formu, odnosno svaku strukturu van pozicije gramatičkog subjekta kojom se
identifikuje nosilac situacije. Logički subjekat se vezuje za formu genitiva (Ima sveta na
ulici), dativa (Ide mi se na ples) i akuzativa (Strah me da ne pogrešim), te se može reći da je
logički subjekat, shvaćen u užem smislu, specifično gramatikalizovani semantički subjekat.
Genitiv logičkog subjekta. U ovom se značenju genitiv najčešće pojavljuje u impersonalnim
rečenicama. Takve se impersonalne rečenice pojaavljuju uglavnom u egzistencijalnom značenju:
Još uvek ima ljudi; Nesta blaga nesta prijatelja; Nije ostalo ni kamena na kamenu; Dok je ljudi
...; Otkako je sveta i veka .... Osim egzistencijalnih glagola, genitiv logičkog subjekta se
pojavljuje i uz sativne glagole: Nakotilo se miševa; Nakupilo se smeća; Namnožilo se gamadi.
Dativ logičkog subjekta. Ovaj tip dativa se uglavnom pojavljuje u impersonalnim
rečenicama, gde se njime imenuje pojam koji je zahvaćen kakvim stanjem, osećanjem ili
raspoloženjem, te koji je nosilac želje, potrebe, procene i sl. Predikati koji otvaraju mesto za ovaj
tip dativne dopune mogu biti kopulativni, imenski i priloški, i glagolski. Češće se dativ logičkog
subjekta pojavljuje uz kopulativni priloški predikat tipa Toplo mi je; Hladno mi je; Lepo mi je;
Milo mi je; Dosadno mi je i sl. Ovi se kopulativni predikati mogu dopuniti i dopunskom
rečenicom: Muka mi je da te stalno čekam; Milo mi je da smo se upoznali; Drago mi je da ste
stigli dobro; Kasno nam je da krenemo u podne.
S druge strane, dativ logičkog subjekta uz kopulativne predikate srećemo i u personalnim
rečenicama: Ana mi je danas lepa; Taj čovek mi je drag; Ova knjiga nam je korisna; Ona mi je
baš dosadna; Ovaj zadatak mi nije jasan; Sedmica na lutriji nam je potrebna i sl.
Glagolski predikati sa dopunom logičkog subjekta u dativu pojavljuju se u impersonalnim
rečenicama tipa Dozlogrdilo mi je; Laknulo mi je tada. Mnogo češće se ovaj dativ pojavljuje u
modalnim impersonalnim rečenicama, kojima se iskazuje želja ili potreba, tipa Valja / treba
nam još malo raditi; Ide mi se u grad; Danas mi se ne radi; Žuri mi se. Neretko se glagolski
predikati dopunjuju subjekatskom rečenicom tipa Dosadilo mi je vas stalno čekam; Ostaje mi
da vam se zahvalim; Čini mi se da će kiša; Izgleda mi da nisi položio.
Pojedine glagole srećemo i sa nominalnim subjektom: Ona mi je dosadila; Čekanje nam je
dozlogrdilo; Trebaju nam novi ljudi; Nedostaju nam sveže ideje; Izgleda mi umorna; Predstoji
nam velika borba.
Dativ logičkog subjekta srećemo i u pasivnim rečenicama se tipa, kao što su Jedu mi se jabuke;
Pije mi se mleko; Gleda mi se taj film. Subjekat imenuje pojam u odnosu na koji se iskazuje želja
[→ Želim da jedem jabuke / da pijem mleko / da gledam taj film].
Akuzativ logičkog subjekta. I akuzativna dopuna logičkog subjekta se pojavljuje kako u
impersonalnim, tako i u personalnim rečenicama. U impersonalnim rečenicama srećemo
kopulativni imenski i glagolski predikat. U kopulativni imenski predikat, uz kopulativni glagol,
ulaze i imenice tipa strah, stid, briga, blam i sl.: Strah me od letenja; Briga me za nju; Blam me
Pere. U ovim rečenicama je često iskazam uzrok stanja ili objekat na koji se odnosi to stanje.
Glagolski predikat sa akuzativom logičkog subjekta konstituišu glagoli tipa žigati, sevati, štipati
i sl., sa obaveznim lokalizatorom u čijim se granicama data pojava manifestuje: Žiga ma u
krstima; Seva mi u kolenima; Štipa me u očima; Grebe me u grlu.
U personalnim rečenicama akuzativ logičkog subjekta srećemo u rečenicama sa kauzativnim
subjektom. Subjekat imenuje uzročnika stanja koje se pripisuje pojmu u akuzativu, a taj uzročnik
može biti identifikovan kao fiziološki proces (vrtoglavica, kašalj, nesanica), deo tela na koji se
ograničava (glava, noga i sl.), okolnost, lice ili njegovo svojstvo, postupak i sl. (kriza, zdravlje,
oklevanje i sl.): Muči ga kašalj; Boli ga glava; Muči je stomak; Brine ga kriza / njeno zdravlje /
oklevanje; Ana me nervira.
Instrumental i lokativ nisu padeži logičkog, već semantičkog subjekta. Međutim,
instrumental se, uz genitiv, u ovom značenju pojavljuje i u pasivnim rečenicama, gde su u strogo
gramatikalizovanim rečeničnim obrascima, te stoga govorimo o subjekatskom
instrumentalu ili genitivu (Selo je opkoljeno vojskom; Ona je obuzeta njegovom
budućnošću; On je napušten od svih), dok se lokativ u ovoj ulozi uglavnom pojavljuje kao
rezultat metonimijske modifikacije leksičkog značenja (U Skupštini je donet Zakon o
univerzitetu; U srpskom jeziku ima pet vokala).

OBJEKAT

Objekat predstavlja zavisni član glagolske fraze ili sintagme, čije je prisustvo rezultat glagolske
rekcije. Naime, on je rekcijska dopuna tranzitivnom glagolu (lat. transitivus – ’prelazak
radnje sa jednog mesta na drugo’), a imenuje pojam na kome se radnja realizuje, ka kome
je ona usmerena ili u vezi s kojim se vrši. Sam termin objekat potiče iz latinskog jezika, te
slikovito predstavlja njegovu osnovnu funkciju u rečenici (lat. objectum – 'ono što je pred čime',
'što je izloženo' i sl.).

Dopunjavanje (tj. komplementacija) sadržaja pojedinih reči ili izraza koji pripadaju određenim
leksičko-gramatičkim klasama ogleda se u njihovoj međuzavisnosti, što se ispoljava prvenstveno
na sintaksičkom planu. To je zapravo jedan vid zavisnog sintaksičko-semantičkog odnosa koji se
uspostavlja između dva člana sintagme ili rečenice - upravnog i dopunskog - dakle, između reči i
izraza koje treba ispuniti, tj. dopuniti smislom i druge, zavisne reči ili klauze koje imaju ulogu
komplementa (ili dopunjavača). Dopuna (komplement) reprezentuje semantičko-sintaksičku
jedinicu koja konstituiše dopunsku sintagmu ili složenu rečenicu kao njihov zavisni deo
raspoređen po pravilu desno od upravnog. U dopunskoj vezi obično je glagol u poziciji glavne
reči: V + D. To su tzv. dopunske glagolske (adverbalne) sintagme.

Opšta podela dopuna u srpskom jeziku utemeljena je na širim jezičkim principima, pošto su to
jedinice koje je moguće tumačiti sa različitih aspekata: semantičkog, morfološkog,
funkcionalnosintaksičkog, pa čak i pragmatičkog. Npr. gl. postati i imenski izraz bled formiraju
sintaksičku vezu: postao je bled, a njoj odgovara sinonimična leksema: pobledeo/prebledeo je.
To znači da se data glagolsko-imenička veza može leksikalizovati, tj. izraziti jednom glagolskom
leksemom. Stoga govorimo o leksičkim dopunama, tj. predikativima, jer oni konstituišu jedan
složen predikat. Ako se primeni strukturno-funkcionalni kriterij, mogu se (više ili manje oštro)
razlučiti leksičke (predikativne) od gramatičkih dopuna: prve nemaju funkcionalno-
sintaksičku samostalnost (ali imaju semantičku), dok su druge konstitutivni delovi rečenice.

Sintaksička svojstva. Kako je već rečeno, objekti su glagolske, gramatičke dopune, te

mogu dopunjavati i nelične glagolske oblike (Završivši domaći zadatak, otrčao je na igralište),
a ne samo one u funkciji predikata (Čitam knjigu). Međutim, prisustvo objekta nije regulisano
samo valentnošću, već rekcijom, što ga odvaja od drugih dopuna (subjekta, predikativa i sl.).
Ovome treba dodati i to da se objekti uključuju uz polivalentne glagole, dakle, uz one koji pri
ostvarivanju glagolske radnje zahtevaju barem dva učesnika – vršioca radnje i njen objekat, bez
koga, zapravo, i nema radnje (npr. jesti, piti, krečiti i sl.). Stoga se može reći da i objekat može
biti neispustiv, posebno ako stoji uz apstraktne glagole (popravljati, upotrebljavati i sl.).
Ispustivost objekta se može dovesti u vezu sa njegovom predvidivošću. Tako se objekti uz
glagole tipa orati ne moraju eksplicirati. To, istina, zavisi i od toga da li je glagol upotrebljen u
kvalifikativnom značenju ili ne (Rečenice tipa Ovo dete još ne govori; Ana ne čuje dobro; Pera
uopšte ne sluša; Biljana lepo piše; Mara slika i sl., potpuna su saopštenja, ne zato što objekat ne
postoji, već zato što rečenični fokus nije na njemu, već na običaju, sposobnosti ili načinu
ispoljavanja radnje). Ili pak s neuobičajenom dopunom: More, Marko, ne ori drumove, gde se
reč drumovi mora eksplicirati pošto je krajnje neuobičajeno orati drum. Premda se načelno
smatra da se indirektni objekti lakše ispuštaju od direktnih, to se načelo mora relativizovati i
usloviti rečeničnom perspektivom saopštavanja. Tako se mogu realizovati rečenice Pera
poklanja štence pudle / pomaže beskućnicima / deli i kapom i šakom. Možemo zaključiti da je
ispustivost jednog ili oba objekta u vezi sa referencijalnom ili generičkom, tj. konkretnom
ili uopštenom, upotrebom pojmova koji ih zaposedaju.

Obaveznost realizacije objekta zavisi i od nekih glagolskih obeležja, a u prvom redu se

misli na glagolski vid. Glagoli nesvršenog vida dopuštaju ispuštanje objekata (Učim / Čitam /
Pišem), dok uz njihove parnjake svršenog vida to nije pravilo (Naučio sam / Pročitao sam /
Napisao sam), a regulisano je poznatošću konteksa učesnicima u komunikaciji (Jesi li napisao
domaći? – Napisao sam).

Prelazni glagoli se međusobno razlikuju po tema da li zahtevaju jednu, dve ili više
objekatskih dopuna. Tako možemo govoriti o monorekcijskim i polirekcijskim glagolima.
Monorekcijski glagoli su setiti se, dohvatiti se, prihvatiti se, rukovoditi, upravljati i sl. Tipični
polirekcijski gl. su glagoli govorenja i davanja, a to su reći, javiti, saopštiti, te dati, pokloniti,
uzeti i sl.

Polirekcijski glagoli se najčešće pojavljuju sa dve, ali mogu i sa tri objekatske dopune:
pokloniti nekome nešto : uzeti od nekoga nešto za nekoga / javiti nekome nešto za nekoga i sl.
Upravo se na ovim primerima može videti da neke objekatske dopune spadaju među one
bazične, osnovne, dok druge među dodatne (reći nekome nešto za nekoga; uzeti od nekoga
nešto za nekoga), a rezultat su širenja bazičnog modela valentnosti, uslovljenog modifikovanjem
glagolskog značenja.

Sa aspekta funkcionalne rečenične perspektive objekat je po pravilu u rematskom delu

rečenice (Marko piše pismo), ali se dešava da postane i tzv. kosa tema (Brine me to), obično u
rečenicama gde ima ulogu logičkog subjekta.

Gledano iz perspektive reda reči, u jezicima analitičkog tipa objekat je moguće definisati i s
obzirom na mesto u odnosu na upravni glagol, ili predikat. U tim jezicima je objekat, naime, uvek
 u postpoziciji, dok je u sintatičkim, kakav je i srpski, on poziciono mobilan. I još nešto. U jezicima
poput mađarskog, mogu se naći primeri kongruencije predikata i određenog objekta, što je inače
osobina koncentričnih jezika, kakav je npr. kineski.

Formalno-gramatički aspekt. Objekti se dele na nominalne (ili leksičke) i

rečenične, od kojih se oni prvi dele dalje na slobodne i predloške (ili vezane). Nominalni
objekti predstavljaju imenske reči u nenominativnoj formi (G: sećam se toga; oteti od koga; D:
dala mi je svesku; A: pitao sam ga za Mariju; I: on upravlja gradom; čeznuti za nekim; L: misli
o njemu). Rečenični objekat je takođe dopuna tranzitivnom glagolu, a u toj se funkciji pojavljuju
objekatske (izrične) i odnosne (relativne) rečenice – ObjCl: Znam da ti to voliš; RelCl: Uzmi
koju hoćeš. Rečenični objekti stoje u odnosu regularne alternacije sa onim nominalnim, što se
zamenom potvrđuje (Znam to / Uzmi to).

Sintaksički tipovi. U pasivnoj rečenici samo slobodni akuzativ kao direktni objekat iz
aktivne rečenice može postati centralna tema, tj. postaje njen gramatički subjekat (Marko je
iznenađen njegovim dolaskom; Marku su predata sva dokumenta). Upravo se ovaj test
najčešće uzima kao najvažniji za razlikovanje direktnih od indirektnih objekata.

Shodno gorenavedenome, samo slobodni objekti u akuzativu i genitivu (deoni i slovenski)

ispunjavaju uslove da se smatraju direktnim objektima, dok su ostali indirektni, premda
se u literaturi često navode i primeri predloškog akuzativa (npr. misliti na nekoga), koji se
svrstavaju među direktne objekte, pri čemu se to opravdava samim značenjem glagola i tipom
odnosa same radnje i objekta u njoj. Isto tako, slovenski i partitivni gentiv su direktni jer
alterniraju sa slobodnim akuzativom kada dopunjuju iste glagole, premda su neke semantičke
razlike među alternantima evidentne (npr. uzmi hleb / hleba).

Indirektni objekti prilikom pasivne transformacije ne menjaju ni formu ni funkciju (Njemu je

data knjiga; Za njega je sve urađeno; Oni su opremljeni najsavremenijom opremom; O njemu
je sve rečeno). Osim po formalnim i sintaksičkim razlikama, razlika između direktnog i
indirektnog objekta se očituje ina osnovu uključenosti u samu radnju. Direktni objekti su,
po pravilu, neposredno zahvaćeni radnjom, dok to nije slučaj sa indirektnim, koji sa
njom stoje u posrednoj vezi.
 Padeži objekta. Osim nominativa i vokativa, ostali se padeži mogu pojaviti u funkciji
objekta. Nominativ se može pojaviti samo kao forma semantičkog objekta, kako u
pasivnim tako i u (formalno) aktivnim rečenicama (Banka je opljačkana; Ana je zadobila
udarac u leđa). Sintaksičke kriterije dovoljne za promociju direktnog objekta zadovoljava jedino
slobodni akuzativ, te slovenski i deoni genitiv zahvaljujući regularnoj alternaciji s njim. Naime,
slovenski i deoni genitiv se udružuju sa istim glagolima kao i akuzativ direktnog objekta, s tom
razlikom da slovenski genitiv zahteva negirani oblik glagola (Nemam para, nemam sreće), dok
se deoni javlja kada imenica u tom obliku nema referencijalno, već generičko značenje (Daj vode
/ hleba / soka / mesa).

Padeži u funkciji objekta mogu biti u slobodnoj (A) i predloškoj formi (B), što u
velikoj meri predodređuje njihov sintaksički status, te značenje.

Genitiv. Genitiv u funkciji objekta se može pojaviti u slobodnoj i predloškoj formi (A i B forma).
Genitiv direktnog objekta se pojavljuje kao poziciona varijanta slobodnog akuzativa uz negirane
glagole – slovenski genitiv: Ne vidim ni sunca ni meseca; Nije rekao ni reči; Nije žalio truda.
Deoni genitiv označava imenicu upotrebljenu u generičkom značenju, a javlja se uz
glagole tipa imati / nemati, dati, dobiti, jesti, kupiti, poslati, piti, tražiti, nabaviti, uzeti i sl.:
Imam hleba kod kuće; Nemam nikakvih problema u životu; Daj joj vode; Dobio sam para;
Jedeš li mesa; Kupio sam brašna i šećera; Poslao sam mu kolača; Pijem mleka ujutro;
Nabavio sam ogreva za celu zimu; Uzeo sam sveća za sve. Kao što se vidi, ovi glagoli pripadaju
glagolima davanja, posedovanja, te onim koji imanuju proces kao vid zadovoljavanja fizioloških
potreba (jesti, piti i sl.). Deoni genitiv se pojavljuju i uz sativne glagole tipa nabrati, nakupiti,
nakupovati, naslagati i sl., koji imaju akumulativno značenje, tj. imenuju radnju koja se
sprovodi do zasićenja: Nabrali smo višanja; Nakupili smo oraha; Nakupovali smo knjiga.

Slobodni genitiv u funkciji indirektnog objekta dopunjuje glagole sa fakultativnom

morfemom se kao signalom periferne ili parcijalne obuhvatnosti objekta (Dotakao se te
teme), te promene faze radnje, početne ili završne (Latio se / prihvatio se posla; Ostavio se
pića), te uspostavljanja ili izbegavanja kontakta (Dočepao se hrane; Čuva se psa).

Za razliku od gorenavedenih glagola koji se pojavljuju i bez morfeme se, istina uz promenu svog
leksičkog značenja i odnosu radnje i njenog objekta, u ovaj se model integrišu i glagoli sa
medijalnom komponentom, sativni tipa najesti se, napiti se, kao i želje zaželeti se i sl. (Najeo se
mesa; Napila se vina; Zaželeo sam se naše hrane), te glagoli psihološkog i fizičkog
distanciranja, tipa odreći se (Odrekao se dece / nasledstva), i izbegavanja kontakta, kloniti se
(Klonio se problema / nepoznatih ljudi) i sl.

Predloški genitiv u funkciji indirektnog objekta najčešće označava ablativnost, tj.

poticanje, poreklo kakvog predmetnog objekta, informacije ili radnje. Tako se genitiv u
konstrukciji od + G pojavljuje uz glagole tipa dobiti, uzeti, kupiti, naučiti, saznati i sl., koji
predstavljaju konverzne parove glagolima tipa dati, prodati, reći i sl. Ovom se genitivnom
formom imenuje pojam od koga potiče predmetni objekat, informacija ili kakav drugi sadržaj.

Glagoli tipa braniti, sakriti, skloniti i sl. označavaju onemogućavanje ili neutralizaciju delovanja
pojma imenovanog genitivnom formom (Sakrio je od nje informaciju; Sklonio ga je od policije).

Namesto genitiva blokiranog predlogom od, beležimo i genitiv uz predlog iz (Sklonili su

lek iz prodaje)

Dativ. Dativ se u objekatskoj funkciji gotovo dosledno javlja u slobodnoj formi, uglavnom uz
glagole složene rekcije, najčešće uz sloboni akuzativ, i čije je osnovno značenje namena u
najširem smislu. Tako se pojam imenovan dativom najčešće pojavljuje u značenju primaoca
predmetnog objekta ili informacije, i zahtevaju ga glagoli davanja (dati, pokloniti, poslati,
uručiti i sl.), govorenja (javiti, kazati, narediti, reći, pretiti, saopštiti, čestitati i sl.) i slične
signalne, tj. komunikativne delatnosti (namignuti, signalizirati i sl.), o(ne)mogućavanja
(omogućiti, onemogućiti, dopusiti i sl.), asistencije (pomoći, odmoći) i sl. Postoje primeri gde se
dativ namene pojavljuje u odnosu regularne alternacije sa akuzatvom namene u
konstrukciji za + A: spremiti nekome / za nekoga; kupiti nekome / za nekoga. To, međutim,
nije uvek moguće, a posebno kada je pojam u dativu posrednik (dati kome za nekoga). U tom
slučaju dativ i akuzativ namene ne mogu slobodno alternirati, već je akuzativ dodatni objekat.

Slobodni dativ se javlja i uz glagoli koji označavaju pojam od kog se odvaja predmetni objekat, te
imenuje desocijatora, npr. istrgnuti, oteti, uzeti, ukrasti i sl. Ovaj dativ stoji u regularnoj
alternaciji sa ablativnim genitivom u konstrukciji od + G: uzeti / ukrasti nekome / od nekoga
nešto.

Slobodni dativ se uz pojedine glagole sa medijalnom komponentom, tipa diviti se, nadati
se, radovati se, rugati se, čuditi se itd. imenuje uzročnika stanja, osećanja ili raspoloženja
u kom je subjekatski pojam, pri čemu je ono samo uzvratno usmereno ka njemu kao ka svome
cilju.
Dativni objekat se može pojaviti i u konstrukciji prema + D, a dopunjuje glagole kojima se
iskazuju ili upućuju osećanja ili raspoloženja, upućena pojmu u dativu. Drugom, akuzativnom
dopunom se imenuje samo osećanje, raspoloženje i sl.: osetiti ljubav prema nekome; pokazati
poštovanje prema kome; izraziti divljenje prema kome.Beležimo i primere gde se namesto
ovoga dativa pojavljuje akuzativ namene ili slobodni dativ: pokazati interesovanje za koga;
izraziti priznanje kome.

Akuzativ. Akuzativ se pojavljuje u funkciji direktnog i indirektnog objekta. U funkciji direktnog

objekta akuzativ je u slobodnoj formi i dopunjuje glagole najrazličitijih značenja, koji mogu
imati prostu (gristi, prati i sl.) i složenu rekciju (pokloniti, uzeti i sl.). Načelno se može reći da je
pojam u akuzativu shvaćen kao objekat transformacije ili je objekat kreativne ili
destruktivne delatnosti agensa. Akuzativ kao objekat kreacije dopunjuje glagole tipa
napisati, reći, sazidati, sastaviti, smisliti i sl., gde je pojam imenovan akuzativom rezultat
delovanja agensa. S druge strane, akuzativ kao objekat destrukcije dopunjuje glagole tipa
kvariti, porušiti, pocepati, razgraditi, rastaviti i sl., gde je rezultat delovanja agensa razgradnja
pojma imenovanog akuzativom. Akuzativ koji označava objekat transformacije dopunjuje
glagole tipa vređati, bojiti, krečiti, naljutiti, pomeriti i sl. Osim ovih najprominentnijih značenja,
pojam u akuzativu može biti shvaćen kao objekat ticanja: poštovati, pohvaliti; objekat vizuelne,
auditivne ili kognitivne percepcije: gledati, posmatrati; slušati, čuti; analizirati, porediti,
smatrati i sl.; objekat selekcije: birati, odvajati, sortirati; objekat posesije ili prinadležnosti:
baciti, posedovati, pokloniti, primiti i sl.

Akuzativ u predloškoj formi ima funkciju indirektnog objekta. Akuzativ uz predlog za

ima po pravilu značenje namene: graditi / pripremati / spremati za koga; ili ticanja: brinuti za
brata, interesovati se, moliti za oproštaj i sl. Akuzativ uz predlog na najčešće označava objekat
ticanja (paziti na koga, misliti na koga), cilja audiovizuelne, perceptivne, kognitivne ili fizičke
delatnosti (gledati na koga, galamiti na koga, napasti na koga, uticati na koga). Akuzativ uz
predlog u i o najčešće ima ciljno značenje: zaljubiti se u nešto, zagledati se u nekoga; udarati o
nešto.

Instrumental. Instrumental se pojavljuje samo u funkciji indirektnog objekta, i to u slobodnoj

i predloškoj padežnoj formi. Slobodni instrumental indirektnog objekta dopunjuje uglavnom
guvernativne glagole tipa dirigovati, manipulisati, rukovati, rukovoditi, trgovati, upravljati i
sl., koji zahtevaju ili animatan ili neanimatan objekat. Animatan objekat identifikuje objekat
kauzacije, u posledičnoj situaciji percipiran kao njen nosilac, tj. agens. Neanimatan objekat uz
glagol rukovati može se tretirati i kao instrument ili neposredni ispoljitelj agensove upravljačke
delatnosti, dok je on objekat transfera uz glagole tipa trgovati.

Slobodni instrumental indirektnog objekta može imenovati deo tela, koji se pokreće voljnom ili
refleksnom radnjom, koji sam po sebi ne predstavlja tipični objekat, već sprovodnik agensove
namere: mahati prstom, klimati glavom, pretiti prstom, cupkati nogom i sl.

Predloški instrumental indirektnog objekta dopunjuje glagole tipa bdeti (bdeti nad kim) ili
refleksivne tipa upoznati se (upoznati se s problemima), gde pojam u instrumentalu imenuje
objekat pažnje ili percepcije, odnosno temu kognitivno-perceptivne delatnosti agensa.

Lokativ. Lokativ se uvek pojavljuje u funkciji indirektnog objekta, budući da se isključivo javlja
u predloškoj formi. Lokativ indirektnog objekta uglavnom imenuje temu kognitivno-perceptivne
ili komunikativne delatnosti agensa, i blokiran je predlogom o. Dopunjuje glagole tipa misliti /
slušati / razgovarati o kome / čemu. Neki su glagoli i složene rekcije, čije druge objekatske
dopune mogu biti u dativu i akuzativu: govoriti kome o čemu; pitati koga o čemu, ili ih
dopunjuje socijativni instrumental: raspravljati s kim o čemu.

Ovaj lokativ imenuje objekat pažnje agensa uz glagole tipa brinuti (Brine o deci).

Lokativ blokiran predlogom na dopunjuje glagole tipa eksperimentisati, svirati, štedeti i sl., koji
zahtevaju objekat transformacije, funkcionalne, kvantitativne i sl.

Lokaciono-objekatsko značenje beležimo kod lokativa blokiranog predlozima u i po: videti u

nekome nešto; pomilovati koga po čemu. Ovim se lokativom imenuje pojam kao nosilac kakvog
svojstva ili posesor. S druge strane, lokativ uz glagol pomoći označava radnju u trajanju u
trenutku angažovanja subjekta agensa: pomoći kome u izradi makete, čiji je neposredni
realizator pojam imenovan dativnim objektom.

Semantičke uloge objekta

O ovome je već bilo reči, i kada smo govorili o semantičkim funkcijama rečeničnih
konstituenata, ali i kada smo spominjali tzv. semantički objekat u nominativu. Kao i kod drugih
funkcija, i ovde beležimo funkcionalno-semantičku koliziju. Premda je za objekat tipično da
imenuje objekat radnje (npr. pacijens), on ostvaruje pod određenim uslovima i druge uloge:

AGENS (obično u perifrast. izrazima): Nerad nas je doveo do ove slave;

EKSPERIJENT: Pogađa me njegov stav; Šalio sam se s tobom;

INSTRUMENT (sprovodnik): Mahala je maramicom na rastanku;

ADRESAT (treći aktant): Poslala mi je pismo; podtip BENEFAKTOR (pacijens je namenjen

adresatu): Kupila mi je sat; Uzela je za Marka hleb; podtip DESOCIJATOR (pacijens odvojen
od adresata): Ukrali su mi bicikl; Od njega su uzeli samo sat;

PACIJENS (proto-pacijens: potpuna obuhvaćenost radnjom bez njegovog eksplicitnog

angažovanja): Udario ga je drug;

TEMA (nije direktni učesnik u radnji; obično dopuna glagolima kognitivnih/ komunikativnih
radnji): On često pita za tebe; Za njega misle da je strog.
 KONDENZACIJA

Kondenzacija označava prevođenje rečenice (sa predikatom u ličnom glagolskom obliku)

u nepredikatsku formu, tj. kondenzacija je pojavljivanje nerečeničnih jezičkih sredstava (tj.
sredstava bez predikacije u finitinom glagolskom obliku) u funkciji saopštavanja rečeničnog
sadržaja. To je specifičan sintaksički postupak kada se apstraktni sadržaj predikacije prenosi
jednom infinitnom (!) ili nominalnom jezičkom formacijom, a ne finitinim predikatskim
izrazom. Kondenzuje se ona radnja koja nije u fokusu pažnje. Može biti:
- imeničkog tipa (= nominalizacija)- glagolske i pridevske imenice
- glagolskog tipa (pomoću verbida - infinitiv, gerundi i glagolski pridevi)

Rečenični kondenzatori sintetizuju iskaz i kao kraće forme doprinose ekonomičnijem jezičkom
izražavanju. Njihovom upotrebom iskaz se skraćuje ne samo kvantitativno, nego se, štaviše,
ekonomiše i u informativnom pogledu. To su poziciono nemarkirana sintaksička sredstva (u
odnosu na predikat), jer se slobodno raspoređuju u rečenici.
Osnovnim obeležjima kondenzatora smatraju se BEZLIČNOST, OBEZVREMENJENOST,
NEDINAMIČNOST, NEMODALNOST. Otud učestaliju pojavu ovih specifičnih sintaksičkih
srestava registrujemo pre svega u tekstovima uopštene apstraktne tematike, tačnije u
situacijama kada autori nastoje da svoj iskaz u većoj meri sažmu, obezliče, obezvremene.
Ipak postoji semantička ekvivalentnost kondenzovanih rečeničnih struktura i finitnih
konstrukcija koje ove kondenzovane strukture (infinitiv, gl. pridev i prilozi, deadjektive i
deverbativne imenice) sažimaju.

I KONDENZACIJA IMENIČKOG TIPA vrši se pomoću:

U prostoj rečenici srpskog jezika veoma je frekventna pojava nominalnih sintaksičkih sredstava
kojima se sažimaju rečenični sadržaji. Deverbativna imenica u raznim padežnim oblicima
nesumnjivo predstavlja najviši stepen nominalizovanja iskaza. Postupak pretvaranja verbalnih
(glagolskih) u nominalne (imenske) strukture nazova se NOMINALIZACIJA.
1.1. deverbativna imenica, kao neovremenjena bezlična morfološka kategorija, ova imenica,
budući generisana, izvedena od glagola, referiše o vrlo apstraktnoj aktivnosti koja se povezuje s
drugom aktivnosti označenom glagolskim izrazom (npr. Prolazili su uz viku i psovke = „i pri tom
su vikali i psovali“)
1.2. deadjektivne imenice su generisane iz prideva i služe kao nerečnična sredstva za
kondenzovanje rečenične predikacije, s tim što one zamenjuju kopulativne predikate (tj. njihova
leksička jezgra) (npr. U mladosti su mnogi nepouzdani = „kad su mladi“; sve je plenila njena
iskrenost = TO što je iskrena; uvereva ga u svoju iskrenost = u TO da je iskrena, voleli su je zbog
iskrenosti = zato što je iskrena; neiskrenost u tom poslu može da šteti = ako je neko neiskren,
može da šteti; bez obzira na neiskrenost, uspeo je = iako je neiskren..., svojom neiskrenošću
upropastio je sve = time što je bio neiskren, sve je upropastio...)
1.3. agentivne imenice (npr. vozač, crtač, prodavac = „onaj koji vozi / crta / prodaje“)

REČENIČNA ZNAČENJA KOJA SE KONDENZUJU DEVERBATIVNIM IMENICAMA

1. TEMPORALNA REČENICA
- za simultanost:
PRI + lokativ  Pri odlasku se opraštao
NA + lokativ  Na rastanku je rekao...
slobodni instrumental  Preseljenjem u NS počeli su problemi
S + instrumental  S letom su došli turisti
U TOKU / TOKOM + genitiv  Tokom raspusta pisaću diplomski
- za anteriornost:

UOČI, PRE + genitiv  Pre njegovog dolaska sve je bilo drugačije

- za posteriornost:
NAKON, POSLE + genitiv  Javiće se posle odlaska

2. NAČINSKA REČENICA
BEZ + genitiv  Otišli su bez pozdrava
SA + instrumental  Govorio je sa smeškom.

3. KAUZALNA REČENICA
ZBOG / IZ / OD + genitiv (npr. Umro je od gladi; Uradio je to iz mržnje; Pristao je na to
zbog roditelja)
SA + genitiv (npr. Bila je poznata sa svoje lepote)
NA + akuzativ (npr. Na našu molbu, pristao je)
ZA + akuzativ (npr. Osvetio se za uvredu)
 U + lokativ (npr. U nedostatku dokaza, oslobođen je)

4. KONDICIONALNA REČENICA
NA + akuzativ (npr. Na predlog predsednika, stvar će biti ispitana)
slobodni instrumental (Upornim radom nadoknadićeš sve... = »Ako budeš radio«)
U SLUČAJU + genitiv (U slučaju njegovog povratka, treba nešto učiniti)

5. KONCESIVNA REČENICA
UPRKOS / UNATOČ / UINAT + dativ (Uprkos protivljenu roditelja, udala se)

PORED + genitiv (I pored dece i muža, Mara je završila fakultet)

MIMO + genitiv (Vratio se rano mimo običaja)

6. FINALNA REČENICA
RADI + genitiv  Išla sam u grad radi kupovine
S CILJEM / U CILJU + genitiv  Amnestija se daje u cilju uspostavljanja mira
NA + akuzativ  Poslala je decu u selo na čuvanje
ZA + akuzativ  Za kaznu ćeš ostati kod kuće

II KONDENZACIJA GLAGOLSKOG TIPA

2.0. infinitiv kao rečenični kondenzator

Infinitiv s nepravim kopulativnim glagolima (faznim i modalnim) gradi predikat, dok s ostalim
punoznačnim gl. predikatima uspostavlja vezu kao samostalni rečenični član - subjekat:
dosadilo mu je da čeka/dosadilo mu je čekanje/dosadilo mu je čekati / To da se laže nije lepo /
laganje nije lepo / Lagati nije lepo.

2.1. pomoću glagolskih priloga (=gerunda)

Glagolski prilozi (gerundi) uspostavljaju s glavnim predikatom i subordinirani i koordinirani
sintaksički odnos, koji može biti analogan zavisnom i to temporalno-simultanom odnosu onda
kada se gerundom označava, s pragmatičkom stanovišta, primarna radnja, dok u koordinaciji
stoji gerund kojim se označava radnja kao prateća okolnost. (Prilazila mu je razmišljajući - i pri
tom razmišljala : Razmišljala je prilazeći mu - razmišljala je dok mu je prilazila).
2.1. GERUND I  izražava simultanost, npr. Šetajući uz Dunav, razgovarali su o Peri (= „dok
su šetali“ – ovde gerund kondenzuje temporalnu rečenicu); Ne okrećući se znao je da ga neko
prati (= “iako se nije okrenuo“ – kondenzovana je koncesivna rečenica)

2.2. GERUND II  označava radnju koja je prethodila nekoj drugoj radnji, npr. Ušavši u kuću,
primetio je da je opljačkan; ponekad je teško razlučiti da li je gerund kondenzator temporalne ili
kauzalne rečenice (npr. Došavši do samog dna, nije više znao šta će = „kad / zato što je došao“?)

Parcelacija

Belošapkova (1977: 157) insistira se na tome da „komunikativna funkcija ne treba za svoje

iskazivanje (izražavanje) neizostavno i gramatičku [tj. predikatsku] formu“, te da se rečenični
članovi mogu osamostaliti u dvama slučajevima, od kojih je nama značajan prvi - kada se
granica (tzv. ortografske) rečenice i iskaza ne poklapa, tj. kada jedna rečenična struktura može
biti raščlanjena na niz odelitih segmenata.

Parcelacija je postupak osamostaljivanja pojednih delova rečenice koji su tesno funkcionalno-

semantički povezani s ostalim rečeničnim članovima. Parcelacija je, dakle, kao vid rečeničnog
modelovanja i sintaksički postupak isticanja nekog rečeničnog segmenta i predstavlja
(funkcionalni) otklon od tipičnih odnosa između konstruktivne i komunikativne
organizacije rečenice koji je ipak omogućen postojanjem sistemske veze. Parcelat je
„konstrukcija nastala u procesu parcelacije“, to su „sintaksički nesamostalni segmenti (’otrezki’)
teksta, ali zato intonaciono osamostaljeni iz ’rodne’ rečenice, ali s većom izražajnošću,
emocionalnošću i upadljivošću“ (USST). Drugim rečima, parcelacija je u pisanom tekstu
grafičko (interpunkcijsko) emancipovanje i autonomizovanje određenih
rečeničnih elemenata (konstituenata), radi njihovog naglašavanja, u cilju veće
ekspresivizacije. Sledstveno tome, oni predstavljaju izvanredno jezičko (sintaksičko) sredstvo
za fokalizaciju (fokusiranje) određenog sadržaja, koje bi trebalo recipijenta teksta da ponuka
na otkrivanje (iščitavanje) i tumačenje razloga takvog osamostaljivanja određenih rečeničnih
konstituenata. Treba dodati da parcelacija razbija i standardnu ritmičku organizaciju
rečenice, jer se parcelacijom rečenica raščlanjuje i na linearnom (sintagmatskom) i na
virtuelnom, jezičkom planu, što doprinosi dinamici kazivanja (vid. Katnić-Bakaršić 1999: 96).
U „Lingvističkom enciklopedijskom rečniku“ napominje se još i to da parcelisani elementi mogu
da budu podvrgnuti inverziji, da se nalaze i u kontaktnoj i u distaktnoj poziciji prema
odgovarajućem članu rečenice, no i da sami obrasci parcelacije zavise od strukturnih
(tipoloških) karakteristika tih jezika ponaosob. Parcelacija pokazuje nezavisnost formalno-
strukturnog od intonaciono-smisaonog aspekta organizacije govora, tj. izvesnu asimetriju
između jezičkih i govornih (tekstualnih) jedinica (Лингвистический энциклопедический
словарь, 368).

Parcelisani subjekat: Ugušiće me sopstvene koordinate. I dosada. Pričali su mi svoje dosadne

priče. I saputnik do mene. I onaj iza.

Sekundarna parcelacija. Da je parcelacija izuzetno efikasan sintaksičko-stilski postupak koji

neguju mnogi naši savremeni pisci i publicisti pokazuju i primeri sekundarno parcelisanih
članova iz prethodno interpunkcijski izdvojene zavisne rečenice: Moje srce kuca tamo, šoboće u
šupljem grudnom košu barake. Gde pozna svaku krivu pukotinu na zidu. Svaki ležaj. Svaku
kržljavu živalu travku, među kamenjem. Svaku boru na sapatničkom licu.Tako se parcelacijom
naknadno rematizuje sadržaj iskaza, uspostavlja poseban ritam u kazivanju i postiže svojevrsni
komunikatini dinamizam.
 OBAVEZNI DETERMINATOR

- Fenomen obavezne determinacije obuhvata slučajeve u kojima odredba dobija status

neispustivog konstituenta verbalne ili nominalne konstrukcije.

- Uzimaju se u obzir situacije u kojima je determinator ekspliciran, ali i one u kojima on ne

dobija i svoju neposrednu leksičku eksplikaciju na površinskom planu

Vrste reči u ulozi obaveznog detreminatora: pridevi, imenice i zamenice (u specifičnim

uslovima), broj i prilog u odredbenoj funkciji.

M. Ivić razrađuje prethodna razmišljanja (Ivić, Filipova, Admoni, Worth) u srpskohrvatskom

jeziku o mestu obavezne determinacije i pri tom termin vezana padežna forma zamenjuje
terminom blokirana padežna forma (blokiranje padeža pomoću odredbe stara je pojava,
poznata svim slovenskim jezicima).

Termin sintaksička obaveznost odnosi se na sve vrste gramatičkih pravila jednog jezika po
kojima određene jezičke forme obavezno moraju ili ne smeju da se međusobno kombinuju u
rečenici.

Za bilo koji determinator bilo kakve jezičke zajednice reči reći ćemo da je neobavezan ako ga
možemo izostaviti a da pri tom takav postupak ne utiče na gramatičku funkciju Y koju jedinca X
ostvaruje u spoju sa D(eterminatorom): Mala devojčica vredno radi domaći zadatak :
Devojčica radi zadatak.

Obavezni determinatori su jezički oblici koji se iz date konstrukcije s upravnom rečju X ne mogu
izbaciti bez relevantnih posledica na gramatičko(-informativno)m planu, tj. determinator se
smatra obaveznim kada:

1. njegovo ispuštanje dovodi do promene gramatičkog značenja

2. njegovo ispuštanje rezultira besmislom

Taj obavezni determinator se javlja u dva vida u rečenicu:

a) determinator obavezno eksplicitno prisutan na površinskoj strukturi

b) determinator obavezno implicitno prisutan na površinskoj strukturi

Obavezni determinator se pojavljuje prema vrsti reči uz koju stoji u:

1. nominalnoj sintagmi

2. verbalnoj sintagmi

Obavezni determinator ekspliciran

1. u nominalnoj sintagmi

Promena gramatičkog značenja – minimum datog gram. značenja

D+X→Ø+X=Y - determinator obavezan jer ukidanjem dobijamo drugo značenje

Acc mere: čekao je celo proleće → ACC objekta čekao je proleće,

pojeo je ceo hleb → ACC objekta: pojeo je hleb

Negramatične strukture – strukturni minimum gramatičnosti

D(+X)→*Ø(+X) - determinator je obavezan, jer dobijamo negramatične strukture

Gen kvalif.:Žena lepih nogu, čovek tamne puti → * žena nogu, čovek puti

Gen. temp. (retko, po izuzetku) – neekspliciran upravni konstituent (redukovana struktura

usled težnje ka ekonomisanju i postojanju perceptivnog konstrukcionog automatizma)

Devetsto četrnaeste (godine) je bio u zemlji → *je bio u zemlji

2. u verbalnoj sintagmi

Promena gramatičkog značenja - s determinatorom je strukturni minimum gram.

(Prezent u relativnoj up) futursko značenje: Sutra putujem→ prezent: putujem

 Negramatične strukture

Aorist nesvr. gl.: kupismo ceo dan šljive → *kupismo šljive

Gl. prilog prošli od nesv. gl.: čekavši na nju dva sata, otišao je kući → *čekavši na nju
otišao je kući

Obavezni determinator impliciran (implicitno prisutan)

D+X→Ø+X=X - determinator nije obavezan

(D+)X→*(Ø+)X - neeksplicirani (tj. implicirani) obavezni determinator

- kontekstom uslovljena redukcija s ciljem da se izbegne tautologija

- uslovljeno specifičnom semantikom lekseme koja se determiniše

Unutrašnji organ kao inherentni deo čovečijeg tela se ne pripisuje čoveku, jer se podrazumeva, a
i ne kvalifikuje se kao „zdrav“, jer je to neinformativno (pošto je očekivano), pa ostaje uvek det.
„bolestan“ koje se stoga može izostaviti:

Ima krajnike, ima sinuse

- impliciranje nekog naročitog svojstva (rekonstruisanje na osnovu konteksta)

Jesi li video onu s očima; došao je onaj s rukom (bez ruke)

- visok stepen ispoljavanja, optimalna mera zastupljenosti nekih kvaliteta, karakterističnih

za određenu klasu entiteta (logički akcenat se prenosi sa predikatskog na subjekatski
konstituent)

To je jabuka! (nema značenje To je jabuka, a ne kruška),

To je žena! To je auto! Taj ima ruku! Ta ima oko! Taj ima nos!
Razlozi za neispustivost determinatora:

D+X→*Ø+X- determinator je obavezan

1. kada imenica uz dati gl. referiše o prirodnom obliku njenog ispoljavanja, o inherentnoj
osobini (*govori glasom,* ide korakom)

Inst. načina: on govori tihim glasom, ide odlučnim korakom

2. kada se posesoru – živom biću pripisuje integralni deo tela

Gen. kvalif.: devojka crnih očiju

Instr. kvalif.: devojka s crnim očima

3. kada se posesoru- neživom pojmu pripisuje integralni deo

Gen. kvalif.: čizme kratkih sara, knjige izlizanih korica

Instr.kvalif.: cipele s gumenim đonom

4. kada se posesoru pripisuje karakteristično (stalno) svojstvo klase, opšti oblik

postojanja, visina, širina, ukus, miris, boja i sl

Haljina bele boje, čovek izrazite visine, kutija čudnog oblika, oficir lepog ponašanja,

5. semantički obavezan - uz imenice uopštenog značenja: način, stvar, pitanje,

slučaj, okolnost, mesto, vreme

Moramo razgovarati o mestu sastanka, nastavili su raspravu o drugim pitanjima, ovde je reč
o teškom slučaju, radimou nemogućim uslovima
 Ispitna literatura za kurs Maternji (srpski) jezik 4 (žurnalistika)
(za usmeni deo ispita - pročitati min. 4 rada s ovoga spiska)

Ivić, M. (1976). Problem perspektivizacije u sintaksi, Južnoslovenski filolog XXXII, 29-46,

Ivić, M. (1995). Odredbe dodatnog komentara, In: O zelenom konju, 283-297
Ivić, M. (1988). Još o dekomponovanju predikata, JF XLIV.
Ivić, M. (32008). O strukturi srpskohrvatske proste rečenice s glagolskim predikatom, In:
Lingvistički ogledi 1.
Ivić, M. (32008). Srpskohrvatske rečenice s predikatom čije je leksičko jezgro imenica ili
zamenica u nominativu, In: Lingvistički ogledi 1.
Klikovac, D.B. (2001) O birokratizaciji srpskog jezika. Naš jezik 34/ 1-2, str. 85-110
Mišić-Ilić, B. (2011). Sintaksa u kritičkoj analizi diskursa - o nekim konstrukcijama za
iskazivanje i skrivanje identiteta, Srpski jezik - studije srpske i slovenske XVI, 91-107
Perović, S. (2009). Jezik u akciji, Podgorica: CID (poglavlje "Naslov kao tekst", 60-111. str., u
ovom poglavlju obrađuje se "naslov" i narativna struktura novinskog članka)
Piper, P. (1999) Analitički glagolski izrazi i dekomponovani predikati tipa „izraziti zahvalnost”,
ZbMSFL XLII.
Radovanović, M. (1990). O "dekomponovanju predikata" kao jezičkom postupku, In: Spisi iz
sintakse i semantike.
Stepanov, S. (2011). Načini konceptualizacije ekonomske krize u novinskom diskursu. In:
Književni (standardni) jezik i jezik književnosti, knj. I (odg. ur. Miloš Kovačević): 231-245
Tanasić, S. (1998). Jedan tip besubjekatske rečenice, JF, br. 54
http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0350-185X9854087T
Tanasić, S. (2004). Bezlične rečenice sa uopštenim agensom, JF br.
http://www.doiserbia.nb.rs/Article.aspx?id=0350-185X0460041T
Tanasić, S. (2007). Iz problematike bezličnih rečenica - rečenice s glagolom 'imati', ZbMSSl, br.
71/72 http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0352-50070772319T
Topolinjska, Z. (1982). Perifrastični predikatski izrazi na međuslovenskim relacijama, JF
XXXVIII.
Velčić, M. (1982-83). Strukturno i semantičko obilježje tekstovnih veza. Suvremena lingvistika
br. 23-4
Vasić, V. (1980). Lingvostilistička obeležja naslova. Prilozi proučavanju jezika 16: 1-17
Vasić, V. (1996). Lingvistički aspekti subordinacije agensa proagentivnog tipa u Vukovom
prevodu Novog zaveta. Zbornik Matice srpske za književnost i jezik XLIV, 93-104
Vasić, V. (1998). Sintaksička koreferencijalnost. Južnoslovenski filolog LIV: 79-86
Vasić, V. (2006). Diskursni i gramatički parametri anaforizacije agensa. NSSVD 36/1: 27-36
Vasić, V. (2007). Pragmatička i gramatička komponenta u konstituisanju i interpretaciji rečenice.
ZbMSSl 71-72: 273-282
Vasić, V. & M. Alanović (2007). Gramatika novinskog teksta. In: Lingvističke sveske 6, Novi
Sad: 149-167
Štrbac, G. (2007). Identifikacija izvora informacije u jeziku masovnih medija. In: Lingvističke
sveske 6: 265-281
Štrbac, G. (2010). Glagolske perifraze sa značenjem komunikativne aktivnosti. ZbMSFL LIII:
77-88 (http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0352-5724/2010/0352-57241002077S.pdf)