СКРИПТА ЗА ПРИПРЕМУ ПИСМЕНОГ ИСПИТА ИЗ ПРЕДМЕТА

СИНТАКСА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

према испитној литератури 2021/2022. године
,,У синтакси је скривен дух језика“ – А. Белић

БЕОГРАД
2022
1
 Напомена приређивача

И спит из Синтаксе српског језика представља крунски испит међу

језичким предметима. Полагање овог испита представља изазов зато
што изискује истовремено владање активним и пасивним знањем.
Дакле, како теоријска, тако и практична примена знања захтева се на свим
нивоима испитивања. Треба савладати високоапстрактне синтаксичке категорије.
Писмени део испита представља управо такав вид теста који, поред познавања
основних теоријских поставки и дефиниција, захтева практичну примену
спознатог. Намера приређивача овог скрипта била је да на једном месту обједини
теоријско градиво потребно за испит које неће бити оптерећено сувишним
текстом и примерима. Главна напомена је да теоријско овладавање овим градивом
није довољно за успешно полагање испита! Примена знања у виду препознавања
одређених синтаксичких појава и илустровања примером је неопходна. Сваку
појединачну теоријску поставку о појединим синтаксичким појавама треба
провежбати на примерима.

ЛИТЕРАТУРА

1. Љубомир Поповић, „Синтакса“, [у књизи] Живојин Станојчић, Љубомир

Поповић, Граматика српског језика (за гимназије и средње школе),
Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2010. (12. издање) и
каснија издања.
2. Скрипта: Душка Кликовац, Скрипта за предмет Синтакса српског
језика за школску 2018/2019.
3. Љубомир Поповић, „Комуникативно-граматичка анализа реченице“,
Свет речи, 2–12.

,,У синтакси је скривен дух језика, у најужем значењу речи. Нема никакве
сумње да и гласови, и облици, и наставци и дух грађења речи мора одговарати
– особинама нашег језика, али душа је његова у начину како се све то везује у
реченици“ – А. Белић, Српскохрватски књижевни језик у Наш језик, година I,
1933.

2
 СОДЕРЖАНИЈЕ

Синтаксичке јединице и синтаксичке функције............................................................................4

Независне реченице........................................................................................................................10

Састав предикатске реченице........................................................................................................15

Синтагме..........................................................................................................................................39

Конституентске вредности ппк......................................................................................................43

Конгруенција...................................................................................................................................47

Зависне реченице............................................................................................................................49

Негирање.........................................................................................................................................56

Напоредне конструкције................................................................................................................57

Распоређивање синтаксичких јединица и информативна актуализација реченице.................58

Додатак............................................................................................................................................60

3
 I

СИНТАКСИЧКЕ ЈЕДИНИЦЕ И СИНТАКСИЧКЕ ФУНКЦИЈЕ

Синтаксичке јединице су: комуникативне реченице, предикатске реченице, синтагме, речи.

Дефиниције комуникативне реченице:

Комуникативна реченица (реченица у ширем смислу) јесте синтаксичко-комуникативна

јединица којом се исказује целовита порука. Ова јединица је састављена од речи, и то према
принципита синтаксичког система; а изговара се, односно пише на начин који показује њену
комуникативну целовитост.

Комуникативна реченица се може дефинисати као синтаксичко-комуникативна јединица коју

чини или једна независна реченица или спој две или више међусобно напоредних независних
реченица и која се изговара одговарајућом реченичном интонацијом, односно пише се
почетним великим словом и са одговарајућим завршним знаком интерпункције.

Предикатска реченица (реченица у ужем смислу) је језичка јединица формирана помоћу

глагола у личном (финитном) облику употребљеном у функцији предиката. Предикатском
реченицом се означава нека радња, збивање, процес, стање и сл. У лингвистици се као
технички термин за предикатску реченицу користи и термин – ситуација. Стога се може рећи:
предикатска реченица (реченица у ужем смислу) је језичка јединица која је формирана
помоћу предиката и која означава неку ситуацију.

1. Однос предикатских и комуникативних реченица. За образовање комуникативне

реченице1, тј. целовите поруке, потребно је да се искаже бар једна предикатска реченица 2, и то
изговорена са одговарајућом интонацијом, односно написана одговарајућим знаком
интерпункције (тачком, упитником, узвичником). КР може имати у свом саставу и две или више
ПР. Ако се КР састоји само од једне ПР, за њу се каже да је по свом саставу проста реченица.
Ако у састав КР улазе две или више ПР, каже се да је она сложена реченица.

За КР употребљава се и термин исказ.

За ПР употребљава се и термин клауза.

2. Реч као синтаксичка јединица. КР је највиша јединица синтаксе. Најнижа синтаксичка

јединица је реч. За синтаксу је то елементарна, проста, недељива, нерашчлањива јединица.У
синтакси се термин ,,реч“ употребљава у следећем значењу: да означи лексему одређене врсте у
одређеном граматичком облику који је у вези са њеном употребом у реченици. Пошто се
граматички облик тиче морфологије, а употреба тог граматичког облика синтаксе, овде се
говори о морфосинтаксичким речима.

Рука руку мије. – Две лексеме, три морфосинтаксичке речи.

3. Идентификовање граматичког облика речи. Граматички облик променљиве речи чине

конкретне вредности њених морфолошких категорија. По врстама речи, морфолошке
категорије су следеће:

1
У даљем тексту биће коришћена скраћеница: КР.
2
У даљем тексту ПР.
4
Именице имају две морфолошке категорије: падеж и број (с тим што неке именице имају
само једнину или множини). Род је код именица класификациона, а не морфолошка
категорија.

Придеви имају род, број, падеж, вид и степен поређења. Пак немају сви оба вида нити се
сви пореде.

Глаголи имају глаголски облик (презент, футур, перфекат...) с тим што се они могу сврстати
удве велике групе:

1. Личне (финитне), тј. оне који разликују лица. То су времена и начини.

2. Неличне (инфинитне), који не разликују лица, а то су инфинитив, радни и трпни
глаголски придев и садашњи и прошли глаголски прилог.

Глаголи имају још категорију потврдности/одричности, и ако су у личном облику разликују

и лице и број. Ако је глаголски облик формиран од глаголског придева, радног или трпног,
разликује и род. Код прелазних глагола треба разликовати и стање (актив/пасив).

Глаголски вид (аспект) је класификациона категорија – глаголи су или свршеног или

несвршеног вида, с тим што постоје двовидски глаголи.

4. Конституентске и помоћне речи.

Конституентске речи су оне речи које означавају бића, предмете, својства, ситуације и сл. И
захваљујући томе представљају лексичко језгро синтаксичких јединица. То су:

1. именичке речи: именице, именичке заменице (личне и неличне), бројеви са

деклинацијом сличном деклинацији именица;
2. придевске речи: придеви, придевске заменице, редни бројеви, бројеви који имају
деклинацију сличну деклинацији придева;
3. прилошке речи: прилози и непроменљиви бројеви;
4. глаголи.

Помоћне речи се употребљавају уз синтаксичке јединице да конкретизују њухове функције и

однесе и обележе и истакну разна граматичка значења. То су:

1. предлози;
2. везници (зависни и напоредни);
3. речце (партикуле);
4. помоћни глаголи.

5. Именичке, придевске, прилошке и глаголске синтагме.

Синтагма је синтаксичка јединица која се састоји од два или више конституената. Централни
конституент, који има фунцкију центра синтагме, каже се да представља лексичко језгро
синтагме и на основу њега се одређује њена врста (именичка, прилошка, придевска). Поред
главне речи (центра), у синтагми постоји један или више зависних конституената, тј.
конституената који се својом синтаксичком функцијом (као допуна или одредба) и својим
значењем везују за главну реч синтагме. Према томе: синтагма је синтаксичка конструкција
коју чине центар и један или више зависних конституената. Зависно од тога да ли је
центар именица, придев, прилог или глагол, синтагме се деле на именичке, придевске,
прилошке и глаголске синтагме. Стога:

5
Именичке јединице: именичке синтагме + именичке речи (именице, именичке заменице
(личне и неличне), бројеви са деклинацијом сличном деклинацији именица).

Придевске јединице: придевске синтагме + придевске речи (придеви, придевске заменице,

редни бројеви, бројеви који имају деклинацију сличну деклинацији придева).

Прилошке јединице: прилошке синтагме + прилошке речи (прилози и непроменљиви

бројеви).

Глагол у личном (финитном) облику служи за образовање ПР. Када глагол стоји у неличном
облику (инфинитиву или глаголском прилогу), он се употребљава за образовање неличних
глаголских јединица (глаголске синтагме).

6. Комуникативне функције независних реченица.

Комуникативне функције су: обавештење, питање, заповест, жеља, узвик.

Комуникативне фунцкије остварују се употребом одговарајућих врста ПР и одговарајуће

интонације, односно интерпункције. Врсте ПР (обавештајна, упитна, заповедна, жељна и
узвична реченица) не само да означавају одређену ситуацију него показују и комуникативну
функцију, те су стога довољне за исказивање завршене поруке, тј. довољне за формирање КР.
Оне могу да ,,стоје саме“. Зато се називају независне реченице.

Свака врста независних реченица има свој синтаксички облик. Тај облик, зависно од врсте
речнице, чине:

1. глаголски облик (нпр. императив);

2. речце (да ли, нека);
3. упитне заменице (ко, шта, који);
4. упитни прилози (где, кад, како, зашто).

Одсуство обележја присутно је код само једне врсте независних реченица – обавештајних. То
функционално одсуство обележја се назива нултим обележјем.

Независне реченице чине посебан систем у оквиру синтаксичког система, пошто постоји
одређен број врста независних реченица са одређеним комуникативним значењем и
функцијама и одређеним обележјима.

7. Конституентске јединице и конституентске функције.

Конституентске јединице су такве синтаксичке јединице које се јављају као конституенти

виших синтаксичких јединица. То су:

1. именичке речи и синтагме;

2. придевске речи и синтагме;
3. прилошке речи и синтагме;
4. неличне глаголске јединице;
5. зависне реченице.

Конституентске функције се јављају у оквиру предикатских реченица и синтагми, а реализују

се:

6
 1. именичким, придевским, прилошким и глаголским речима и синтагмама у одговарајућем
облику;
2. зависним реченицама.

Конституентске функције: субјекат, предикат, објекат, атрибут, одредбе, допуне.

Субјекатско-предикатска реченица је основни тип предикатске реченице српског

књижевног језика. То је реченица која има два главна конституента – СУБЈЕКАТ и
ПРЕДИКАТ.

Субјекат именује носиоца ситуације означене реченицом, а по свом саставу је (1) именица или
(2) именичка заменица или (3) именичка синтагма у номинативу. У неким случајевима функцију
субјекта врше и (4) зависне реченице и (5) глагол у облику инфинитива.

Предикат именује дату ситуацију, конкретизује и приписује субјекатском појму. Типичан облик
предиката је глагол (именовање ситуације) у неком личном облику (конкретизовање)
конгруентном са субјектом у лицу, броју и, ако гл. облик разликује род, роду (приписивање).

Субјекат и предикат могу бити довољни за образовање субјекатско-предикатске реченице,

међутим, многи глаголи захтевају ДОПУНЕ, без којих реченично значење не би било потпуно:
Јасна (СУБ.) је написала (ПРЕД.) писмо (П. ОБЈ.) – мора се употребити као допуна конституент
који има функцију ПРАВОГ објекта, тј. иманеичка јединица у акузативу (без предлога).

Дакле, поред главних реченичних конституената (субјекат, предикат), у реченици се јављају

зависни конституенти.

Зависни конституенти могу бити разне ДОПУНЕ (објекти и др.) или ОДРЕДБЕ, тј.
конституенти којима се пружа додатна информација о месту, времену, начину, узроку итд.

8. Синтаксички облик конституентских јединица.

Синтаксички облик јединице је показатељ њене функције и значења у оквиру више јединице,
тј. представља њен конституентски облик. Тај облик чине: граматички облик лексичког језгра
и помоћне речи и друге речи које су везане за употребу конституентских јединица.

Код именички јединица конституентски облик чине: падеж именичке речи, предлошко-
падежна конструкција3.

Код придевских јединица је битан конгруентни облик придевске речи, тј. њихов род, број и
падеж; у неким случајевима је важан и придевски вид.

Код глагола је најважнији глаголски облик. Код глагола у финитном облику важна је
конгруенција са субјектом у лицу и броју (и роду). Важно је да ли је глагол у потврдном или
одричном облику.

Код прилога и прилошких синтагми нема посебног конституентког облика, него је важна
врста прилога.

Код зависних реченица најбитније обележје су субординатори (зависни везници, везнички

изрази, односне и упитне заменице и прилози и неке речце), тј. речи и изрази који имају

3
У даљем тексту ППК.
7
функцију показатеља типа зависне реченице. Значајно је и у ком глаголском облику стоји
глагол у предикату.

У синтагмама функцију центра врше конституентске речи. Као зависни конституенти

јављају се (1) конституентске речи, (2 )уже синтагме и нешто ређе – (3) зависне реченице.

9. Независне и зависне реченице.

Независне предикатске реченице образују систем. Деле се на врсте од којих свака има
одређено значење и функцију и одговарајућа обележја.

Зависне реченице такође чине систем. Оне су типизиране, односно систематизоване у

врсте. Главне су:

1. изричне; 6. условне
2. односне; 7. допусне;
3. месне; 8. намерне;
4. временске; 9. поредбене;
5. узрочне; 10. последичне.

Свака врста има своје одређено значење и с њим повезане конституентске функције, као и
посебна обележја у која улазе: зависни везници (и речце), упитно-односне заменице и прилози
и глаголски облици.

Пошто суи зависне и независне реченице врсте предикатских реченица, оне у ствари све
заједно чине комплексан систем – систем предикатских реченица.

10. Функционални систем синтаксичких јединица.

Синтаксички систем српског књижевног језика обухвата следеће синтаксичке јединице:

1. комуникативне реченице (реченице у ширем смислу), које су истовремено и синтаксичке

јединице и јединице комуникације;

2. предикатске реченице (реченице у ужем смислу), које могу бити:

а) независне (обавештајне, упитне, заповедне, жељне, узвичне);
б) зависне (изричне, односне, месне, временске, узрочне, условне, допусне, намерне,
поредбене, последичне).

8
3. синтагме (именичке, придевске, прилошке, глаголске);

4. речи, које могу бити:

а) конституентске (именичке, придевске, прилошке, глаголске);
б) помоћне (предлози, везници, речце, помоћни глаголи).

Синтаксичке функције могу бити:

1. комуникативне (обавештење, питање, заповест...), које се изричу независним

реченицама;
2. конституентске (субјекат, предикат, атрибут...), које се изричу речима или синтагмама
или зависним реченицама.

По типу функције синтаксичке јединице се могу систематизовати на следећи начин:

1. комуникативне реченице – исказују комуникативно целовиту поруку.

2. независне предикатске реченице – имају комуникативне функције и служе за
реализовање комуникативних реченица.
3. конституентске јединице – имају конституентске функције и служе за образовање
предикатских реченица и синтагми:
А) конституентске речи и синтагме,
Б) зависне реченице.

Дистрибуција синтаксичких јединица:

1. КР се реализује у оквиру текста.

2. НПР у оквиру комуникативних реченица.
3. Конституентске јединице у оквиру виших ПР и синтагми.

9
 II

НЕЗАВИСНЕ РЕЧЕНИЦЕ

П остоји посебан синтаксички систем независних предикатских реченица (реченица у

ужем смислу). Овај систем се састоји од одређених врста предикатских реченица са
типизираним и формалним средствима обележеним комуникативним вредностима.
Пошто имају комуникативну вредности, овакве реченице дозвољавају да се њима означене
ситуације искажу као целовите поруке с одређеним комуникативним ефектом. Зато се свака
таква реченица може употребити независно, тј. не улазећи у састав неке више предикативне
реченице. Отуда назив – независне реченице.

Најважнији типови независних реченица су:

1. Обавештајне (изјавне);
2. Упитне;
3. Заповедне (императивне);
4. Жељне (оптативне);
5. Узвичне (ускличне/екскламативне).

Систем предикатских реченица обухвата:

1. Систем независних реченица, тј. реченица са комуникативним вредностима (у оквиру

КР);
2. Систем зависних реченица, тј. реченица са конституентским вредностима (у оквиру
више предикатске реченице или синтагме).

Граматичка обележја независних реченица су двојака:

- Посебни глаголски облици; најважнији су: императив, модални крњи перфекат,

употребљен с вредношћу оптатива (жељног начина);
- Посебне помоћне речи и речи које имају помоћну функцију; то су упитне,
императивне и узвичне речнце (ли, да ли, зар, нека, да, ала) и упитне заменице и
прилози (ко, шта, који, чији и сл.; где, куда, када, како, колико, зашто и сл.), с тим што
заменице и прилози немају само функцију помоћне речи него и одговарајућег
конституента независне реченице.

Недостатак посебног обележја такође служи као обележје, и то код обавештајних реченица.
Такве реченице се могу употребљавати и као неутралан члан система.

1. Обавештајне реченице.

Обавештајне (изјавне) реченице употребљавају се за пружање информација; њихова

комуникативна фукнција је ОБАВЕШТЕЊЕ. Немају посебно облежје, али је функција
обавештења обележена интонацијом, односно интерпункцијом: Карађорђе је дошао.

Употребом узвичне интонације, односно узвичника, обавештењу се придаје експресиван

карактер, тј. показују се говорникове емоције у вези са овим што садржи реченица: Карађорђе је
дошао!

10
2. Упитне реченице.

Упутним реченицама се тражи информација у вези са означеном ситуацијом.

Комуникативна функција: ПИТАЊЕ.

Врсте питања:

1) Општа упитна реченица (опште питање), тражи информацију о томе да ли се дата

ситуација реализује или не (да ли је истинита или није). Основни тип одговора је: ДА/НЕ.
Обележја оваквих упитних реченица су упитне речце: да ли, ли, зар. Може се употребити и
неутрална реченица, јер се питање обележава упитном информацијом: Карађорђе долази?
Енклитичка речца ли стоји иза глагола у финитном облику (када је глаголски облик сложен,
онда је то помоћни глагол), с тим што тај глагол стоји на почетку реченице. Речца зар даје
упитној реченици експресивну вредност (потврђује чуђење, изненађење).

2) Посебна упитна реченица (посебно питање) тражи информацију о садржају неког дела
упитне речнице; одговор на такво питање је израз којим се исказује та садржина. Обележја
оваквих упитних реченица су упитне заменице и прилози: ко, шта, који, какав, колико, чији;
где, куда, камо, одакле, докле, кад, откад, докад, како, колико; и наравно упитна
интонација: Ко је дошао?, Када је Карађорђе дошао?

3) Делиберативна питања (delibero = размишљати, већати) се постављају делиберативним

упитним реченицама. То су питања којима се не тражи информација, него савет или
упутство и на које се одговор даје императивом, а не обавештајном реченицом.
Специфичност делиберативне упитне речнице је што се предикат јавља у облику конструкције
да + презент.

Опште делиберативно питање: Да ли да купим ову књигу? – Купи.

Посебно делиберативно питање: Шта да купим? – Књигу.

→ Када се не наводи вршилац радње, глагол може стајати у инфинитиву: Шта радити (= да се
ради)?

→ За разлику од делиберативног питања, питање којим се тражи информација, а не савет или

упутство, може се назвати информативним питањем.

4) Дисјунктивна питања. Опште питање може бити тако формулисано да се тражи потврда
једне или две или више алтернатива: Да ли је Обилић издао или није? Да ли је ослобођена Србија, Босна
или Црна Гора? Пошто се у оваквим питањима употребљава раставна (= дисјунктивна)
напоредна конструкција (уп. везник или), оваква питања називају се дисјунктивним.

→ Ако се пита да ли се ситуација врши или не, одговара се као и код простог општег питања
(да/не). Но ако се пита о фокализованом реченичном или синтагматском конституенту (оном
на коме је реченични акценат), одговор је једна од алтернатива, тј. облик одговора је исти као
на посебно питање.

5) Комбинована питања. Представљају комбинацију посебног и дисјунктивног питања: Ко се

јавио: Марко или неко други?

6) Ехо-питања. То су питања којима се реагује на претходни говор, ради провере, али и ради
исказивања чуђења, неверице и сличних осећања.

11
Соња: Запослила сам се.
Илија: Запослила си се?
Соња: Да. Запослила сам се.

3. Заповедне реченице.

Заповедне (императивне) реченице подстичу (у виду заповести, захтева, молбе и сл.) или пак
забрањују реализовање онога што значи реченица.

Комуникативна функција: ЗАПОВЕСТ, ЗАБРАНА.

Основно обележје:облик императива, односно конструкција: нека + презент (за 3. л. јд. и

мн.), често уз употребу узвичника: Нека Карађорђе дође! / Дођи!

Прохибитивна реченица је реченица којом се изриче забрана или се саговорник одвраћа од

нечега. Облик:

1) Одрични императив, односно нека + одрични презент (глагол је углавном

несвршеног вида); Нека Иван не долази!
2) Немој, немојте, немојмо с инфинитивом или конструкцијом да + презент: Немој
дирати / да дираш ту књигу!

Строга (емфатичка, наглашена) заповест. Гради се конструкцијом: да + презент или да +

перфекат: Да ми сутра вратиш књигу! / Да се ниси макао!

Као одговор на питање којим се тражи дозвола, заповедна реченица има комуникативну
функцију ДОЗВОЛЕ: Да ли смем да идем у биоскомп? – Иди.

4. Жељне реченице.

Жељним (оптативним) реченицама се исказује жеља да дође до остварења онога што оне
значе.

Комуникативна функција: ЖЕЉА (конкретније: прижељкивање, клетва, благослов).

Обележје: модални крњи перфекат или нека + презент или да + презент и узвичне
интонације, односно узвичник: Нека живе/Да живе младенци!; Нека бољи победи!; Жив ми био!

5. Узвичне реченице.

Узвичне (екскламативне) реченице су оне независне реченице чији синтаксички облик

служи сигналисању говорникових емоција у вези са неком компонентом означене ситуације
(дивљење, чуђење) или пак емоционално обојеном и емфатичком тврђењу (реторска питања).
За ефекат је битан њихов узвични изговор, у писању означен узвичником. Важна је и
фокализација, односно истицање информативно битне компоненте ситуације, која подстиче
емоционалну реакцију говорника. Нјаважнији тип су оне којима се исказује задивљеност,
зачуђеност, згражање...

12
Обележја: 1) упитне заменице и прилози, упитно-узвична енклитичка речца ли и узвична
речца ала и 2) узвична интонација, тј. узвичник: Како/што га је ударио!; Ала га је ударио!; Ти4 ли си
то урадио!

Комуникативна функција: ЕМОЦИОНАЛНА РЕАКЦИЈА

Посебан тип узвичних реченица: РЕТОРСКА ПИТАЊА, која се одликују узвичном

интонацијом, упитним обликом и потврдношћу/одричношћу супротном од стварног значења:
Ко то не зна! / Ко то може да уради!

Напомена: Под термином узвичне реченице често се подразумевају све независне реченице са
узвичним изговором односно написане са узвичником на крају. Међутум, на плану
синтаксичког система НР постоји разлика: код узвичних реченица схваћених као посебан
формални и функционални тип НР узвични изговор и употреба узвичника везана су за
њихову основну комуникативну функцију. Код обавештајних, упитних, заповедних и
жељних реченица емоционални изговор је факултативан. Обавештење, као такво, не мора
бити узвично, али ако се исказује нека изненађујућа чињеница оно може добити узвични
карактер. Реченица као синтаксички тип остаје обавештајна (са нултим обликом), али је њена
функција: УЗВИЧНО ОБАВЕШТЕЊЕ.

6. Специјалне независне реченице.

Специјалне независне реченице су типови реченице (у ужем смислу) који већ својом
синтаксичком конструкцијом чине формулацију поруке прилагођеном комуникативној
ситуацији, односно контексту, као и одређеним експресивним потребама говорника. Ево
примера:

- Ауто! (Чувај се аута)

- Ево аутобуса! (Долази аутобус)
- Неваљалац ((ни)један)! (Онај човек нас је преварио)
- Тишина! (Престаните да галамите)
- Не! (Не ради то)
- Да. (да ли познајеш тог човека – познајем га).

Реченице су лишене комуникативно сувишних језичких елемената, чиме је постигнута

максимално економична формулација. То је могуће зато што комуникативна ситуација или
контекст усмеравају и допуњавају саговорникову интерпретацију поруке. Сажета форма оваквих
реченица погодна је за експресивне комуникативне функције.

Предикатске речнице се, као главни тип реченице у ужем смислу, и специјалне независне
речнице, као споредни типови, функционално допуњавају. ПР реченице нису ограничене на
одређене комуникативне услове стога што су прецизније формулисане.

Структура специјалних реченица. Поруке исказане специјалним реченицама само су

делимично експлициране (зато се називају и непотпуним реченицама). Но, по својој
синтаксичкој конструкцији специјалне реченице су потпуне реченице. За разлику од
предикатских реченица, лексичко језгро специјалних реченица не чини глагол у личном

4
На почетку реченица са ли стоји фокус, тј. информативно тежиште реченице.
13
облику, него најчешће нека именица или ређе придев или прилог или пак поједине
речце. Ако се као језгро јави глагол, он стоји у неличном облику – инфинитиву.

Синтаксички облик специјалне речениц: граматички облик лексичког језгра + помоћна

реч.

Ако је лексичко језгро нека променљива реч, она стоји у одређеном облику: именица –
најчешће у номинативу, али и у зависним падежима или у вокативу, а глагол у инфинитиву.
Неким типовима реченица додају се помоћне речи, као што је узвична речца ли или показне
речце ево, ето, ено.

Конструкција и употребна вредност специјалних реченица регулисане су језичким системом.

То могу да илуструје следећа три модела за формирање специјалних КР:

14
 III

САСТАВ ПРЕДИКАТСКЕ РЕЧЕНИЦЕ

Т
ипологија предикатских реченица. Реченица у ужем смислу (= клауза) јесте таква
синтаксичка јединица којом се означава одређена ситуација. Типичан њен облик је
предикатска реченица, тј. реченица формирана помоћу глагола у финитном облику
употребљеног са функцијом предиката. Захваљујући глаголу у финитном облику могуће је (1)
именовати ситуацију, (2) конкретизовати је на временско-модалном плану, тј. одредити време
реализације те ситуације, и (3) показати њен модални карактер и (4) прирписати је субјекатском
појму. ПР се може употребљавати са (1) комуникативним (независним) функцијама и са (2)
конституентским функцијама.

Постоје и специјалне независне реченице (клаузе) које немају предикат и које су

специјализоване за неке посебне комуникативне функције и за посебне функције употребе.
Конструкција им је сведена на битно (у одређеном контексту), а употреба сужена само на
одређену ситуацију. Ипак су то реченице у ужем смислу, јер означавају одређену ситуацију и
имају посебну синтаксичку конструкцију. Конструкција се може изразити моделом:

Специјална независна реченица = ево, ето, ено + именица или именичка

за указивање на појаву неког појма синтагма у генитиву

Треба разликовати два типа ПР:

1. ПР формиране од личних (персоналних) глагола, тј. глагола који именују такве

ситуације у којима постоји носилац ситуације. Типично имају активну субјекатско-
предикатску (личну) конструкцију. Вршилац радње се исказује као субјекат, а глагол
конгруира са субјектом у лицу и броју (роду ако разликује): Марко је читао Псалтир.
Међутим, реченице формиране од личних глагола понекад се јављају са безличном
конструкцијом5, што значи да се вршилац радње не исказује, него се подразумева,
глагол стоји у безличном облику: безлична конструкција – О томе се често говори;
пасивна конструкција, у којој је субјекат појам који се при активној конструкцији
исказује објектом – Та књиа је много читана.
2. ПР формиране од безличних (имперсоналних) глагола, тј. глагола којима се именују
такве ситуације код којих нема појма који је доректан носилац ситуације. Од овог типа
глагола постају безличне реченице, тј. реченице у којима нема субјекта а глагол стоји
у безличном облику – 3. л. једнине с. рода: Свиће / Свитало је.

Према томе, типологија реченице у ужем смислу изгледа овако:

1) Предикатске реченице:
а) са личним глаголима: најчешће имају активну субјекатско-предикатску конструкцију,
али у одређеним случајевима могу имати и безличну или пасивну конструкцију
б) са безличним глаголима: увек се реализују као безличне реченице.

2) Специјалне независне реченице

5
Дакле, конструкцијом – не безличним глаголом!
15
2. Семантичке улоге.

Глаголи означавају некакву ситуацију – радњу, стање, збивање. Већина тих ситуација укључује
учеснике – бар једног, а обично два или више њих. Улоге које учесници имају у ситуацији
називају се семантичке улоге. Најчешће семантичке улоге јесу вршилац радње (агенс), трпилац
радње (пацијенс), прималац, средство, носилац стања одн. особине, проузроковач стања,
опажач, изазивач чулног утиска и др.

1. Вршилац радње (агенс) типично је особа, тј. ентитет који врши радњу свесно и вољно
и у стању је да опажа. Сама радња типично подразумева неку физичку активност
(кретање или покрете) и вршилац при томе улаже неку енергију.
2. Насупрот агенсу, трпилац радње (пацијенс) је типично предмет, тј. ентитет који је
нежив (дакле несвестан и невољан, и сам се не може кретати); он прима енергију и тиме
трпи промену стања или места.
3. Средство је такође предмет; њиме вршилац рукује да би утицао на трпиоца (кроз њега
се енергија преноси с вршиоца на трпиоца).
4. Опажач је типично човек, који је свестан чулног утиска (али га може примати вољно
или невољно).
5. Носилац стања може бити и особа и предмет.

1. пример: Мика зида кућу.

Ситуација означена глаголом зидати подразумева два ентитета: некога ко зида и нешто што
се зида. Та два ентитета су учесници у ситуацији означеној глаголом зидати: Мика је
вршилац радње (тзв. агенс), а кућа – трпилац радње (тзв. пацијенс).

2. пример: Мика хода.

Ситуација означена глаголом ходати подразумева само један ентитет: Мику (који је
вршилац радње).

3. пример: Мика је дао Лази сендвич.

Глагол понудити подразумева три ентитета: Перу (који је вршилац радње), Лазу (који је
прималац сендвича) и сендвич (који је трпилац радње).

4. пример: Марија се радује.

Глагол радовати се подразумева један ентитет: Марију (која је носилац стања).

5. пример: Марија је чула тресак.

Глагол чути подразумева два ентитета: Марију (која је опажач) и тресак (који је изазивач
чулног утиска).

Мисаоно представљање ситуације.

Ситуација и њени учесници приказују се предикатском реченицом. При томе се семантичке

улоге пресликавају на реченичну структуру помоћу одговарајућих реченичних чланова. Тако се
вршилац радње типично исказује субјектом, а трпилац радње правим објектом. Управо
захваљујући томе реченица за нас има смисла.

Међутим, ситуација се може мисаоно представити – па онда и језиком исказати – на различите

начине. Узмимо овакав пример једне ситуације: Мика је шутнуо лопту, она је ударила у прозор
и прозор је прснуо. У тој ситуацији, дакле, постоје три учесника: Мика, лопта и прозор. Ту
16
стварну ситуацију човек може да мисаоно представи на различите начине – узимајући у обзир
све учеснике или неке избацујући (онако како му је то за тренутне комуникативне сврхе
потребно). У зависности од тога употребиће различите граматичке конструкције.

а) Мика је разбио прозор лоптом. – Ситуација је приказана са свим својим учесницима. Прозор је
трпилац радње, јер трпи промену стања. Мика је вршилац радње, којом мења стање трпиоца.
Лопта је средство радње, којим се мења стање трпиоца.

Лопта је у двострукој улози, јер стоји и у односу према вршиоцу радње – он се њоме служи као
средством (посредником), и према трпиоцу – управо она непосредно мења његово стање (док
вршилац то чини посредно, преко ње).

У овој реченици вршилац радње означен је субјектом, трпилац радње – правим објектом, а
средство – прилошком одредбом за средство радње.

б) Лопта је разбила прозор. – Ситуација се мисаоно представља без Мике (тј. језички је ситуација
приказана тако да Мике више нема на тој „слици“). У представљеној ситуацији лопта више није
средство – јер нема вршиоца чије би то било средство – него је (непосредни) проузроковач
стања. Као проузроковач стања, има елеменат агентивности, па је добила функцију субјекта.

в) Прозор је (јуче) разбијен. – У слици ситуације налази се само прозор, чије се стање износи као
производ прошле акције – а он је био трпилац те акције. Иако на „слици“ ситуације вршилац
радње није приказан, постоји његов „траг“ – идеја о томе да је акцију неко извршио.

Тако мисаоно представљена, ситуација се исказује пасивном реченицом: трпилац радње исказан
је субјектом реченице, а глагол стоји у пасивном облику. Представа о прошлој акцији може
сасвим избледети, тако да остаје само стање; у том случају конструкција се интерпретира као
копулативна: Прозор је (прљав и) разбијен. У том случају прозор је носилац стања.

г) Прозор се разбио. – Ситуација се мисаоно представља тако као да је прозор спонтано претрпео
промену стања; другим речима, вршилац радње не постоји ни као идеја.24 Тако мисаоно
представљена, ситуација се исказује повратним глаголом, а носилац стања – прозор – исказан је
субјектом.

3. Субјекатско-предикатска конструкција

Састав конструкције и тип означене ситуације. Субјекат и предикат служе да се искаже

ситуација приписана именичком појму, и то конкретизована на временско-модалном плану и на
плану потврдности/одричности. За исказивање овакве ситуације потребни су СУБЈЕКАТ, тј.
неуависна именичка јединица којом се означава носилац ситуације, и ПРЕДИКАТ, тј. глагол
којим се именуке ситуација и чијим се обликом она конкретизује и приписује носиоцу, односно
субјекатском појму. Они образују субјекатско-предикатску конструкцију и представљају
главне конституенте субјекатско-предикатског типа реченице.

СУБЈЕКАТ

Дефиниција: Субјекат је један од два главна реченична конституента; то је именичка јединица6 у

номинативу којом се означава носилац ситуације имениване и приписане предикатом.

6
Именичке јединице: именичке синтагме + именичке речи (именице, именичке заменице (личне и неличне),
бројеви са деклинацијом сличном деклинацији именица).

17
Функција: Субјекат је независни именички конституент којим се означава носилац ситуације
именоване и приписане предикатом.

Тип конституентске јединице: то је именичка јединица, тј. именица, именичка синтагма или
лична или нелична именичка заменица, с тим што се лична заменица може и само
подразумевати. У функцији субјекта могу бити и инфинитив, одн. Инфинитивна синтагма, а и
неке врсте ЗР – типично изричне и оне односне реченице које имају именичку вредност (в.
примере у Скрипту проф. Кликовац стр. 94).

Конституентски облик: именичка јединица је у номинативу, тј. независном падежу.

Важност субјекта: Глагол у предикату конгруира са субјектом. Делови реченице који упућују
на појам означен субјектом јављају се у облику повратне (рефлексивне) заменице (себе, свој):
Марко прича о себи. Субјекат је најчешће носилац реченичне перспективе.

ГЛАГОЛСКИ ПРЕДИКАТ

Дефиниција: Глаголски предикат је један од два главна реченична конституента; то је глагол у

конгруентном потврдном или одричном личном облику којим се именује, конкретизује и
приписује субјекту ситуација означена реченицом.

Функција: Глаголским предиактом се именује, конкретизује и приписује ситуација означена

реченицом.

Конституентска јединица: глагол.

Конституентски облик: Глагол у потврдном или одричном финитном облику, конгруентном са

субјектом.

Личним обликом, тј. неким глаголским временом или начином, или се:

1) конретизује време реалне ситуације: Иван трчи/је трчао/ће трчати;

2) показује модални карактер ситуације, тј. ситуација се не исказује као стварна.

Примери модалне ситуације:

- Дођи! – говорник захтева извршење радње.

- Пропали смо! – говорник уверен у неминовност ситуације.
- Тања би то боље урадила. – говорник означава да је субјекатски појам способан да реализује
ситуацију.
- Иван је отишао у град да би купио Горски вјенац. – субјекатски појам намерава да изврши
радњу.
- Да си пожурио, не би закаснио на воз. – замишљена, хипотетичка ситуација.

Потврдним, односно одричним обликом глагола у предикату показује се да ли се говори о

реализацији ситуације или се та реализација пориче.

Избором лица и броја показује се да ли се ситуација приписује говорнику, саговорнику или

неком појму ван комуникације, и то једном или више њих.

Конгруенцијом са субјектом се показује да му се приписује садржај глагола.

18
 ИМЕНСКИ ПРЕДИКАТ
именска копулативна конструкција

Дефиниција: Именски предикат је предикат састављен од копуле и именског предикатива,

којим се субјекту приписује нека квалификација или се он идентификује. Када субјекатском
појму треба приписати неко својство (квалификацију) које се исказује придевском или
именичком речју или синтагмом или кад субјекатски појам треба идентификовати, употребљава
се ИМЕНСКИ7 ПРЕДИКАТ: Иван је вредан.

Садржај именског предиката: ИМЕНСКИ ДЕО ПРЕДИКАТА (придевска или именичка јединица)
+ ГЛАГОЛСКИ ДЕО ПРЕДИКАТА (гл. јесам/бити без посебног значења већ само повезује
именски део предиката и субјекат).

Функција именског дела предиката: ИМЕНСКИ КОПУЛАТИВНИ ПРЕДИКАТИВ.

Функција глаголског дела предиката: КОПУЛА (СПОНА).

Функционална структура: ИМЕНСКИ ПРЕДИКАТ = КОПУЛА + ИМЕНСКИ

КОПУЛАТИВНИ ПРЕДИКАТИВ

Копулативна конструкција употребљава се и у неличним глаголским јединицама са глаголом у

облику инфинитива: Бити вредан ученик.

КОПУЛА8

Функција: то је део предиката (копулативне конструкције) који повезује предикатив и субјекат и

конкретизује то приписивање на временско-модалном плану и на плану
потврдности/одричности.

Тип конституентске јединице: као копула употребљава се копулативни глагол јесам/бити. Не

треба га мешати са помоћним глаголима. Глагол јесам/бити употребљава се и као
егзистенцијални глагол.

Конституентски облик: као и код глаголског предиакта, и овде глагол у предикату стоји у
конгруентном потврдном или одричном финитном облику. Треба додати да потврдни облик
презента обично има енклитички облик.

ИМЕНСКИ КОПУЛАТИВНИ ПРЕДИКАТИВ

Функција: означава садржај који се приписује субјекту.

Тип конституентске јединице и конституентски облик:

1) Придевске јединице9 које стоје у номинативу и конгруирају у роду и броју са

субјектом. Ако разликују вид, придев стоји у неодређеном виду: Иван је вредан.
2) Именичке јединице које стоје у облику номинатива. Именичка јединица може служити
и за квалификовање и за идентификовање субјекта: Марко је ученик / Марко је онај ученик у
плавом џемперу.

7
Термин ,,име“ у овом случају означава реч са деклинацијом, тј. именичку или придевску реч.
8
Карактеристике копуле истоветне су и у именском и у прилошком предикативу.
9
Придевске јединице: придевске синтагме + придевске речи (придеви, придевске заменице, редни бројеви,
бројеви који имају деклинацију сличну деклинацији придева).
19
 3) Именичке јединице у неком падежу (обично с предлогом) који има квалификативно
значење: Тај филм је у боји. / То питање је од кључне важности.

ИМЕНСКИ КОПУЛАТИВНИ МОДЕЛ:

ПРИЛОШКИ ПРЕДИКАТ
прилошка копулативна конструкција

Дефиниција: Прилошки предикат је предикат састављен од копуле и прилошког предикатива

(прилошког дела предиката) којим се субјекту приписује локализација (место), стање (ситуација)
или време његове реализације.

Станица је далеко / Иван је у школи / Предавање је сутра. – Овакве конструкције поред КОПУЛЕ
имају и ПРИЛОШКИ ДЕО ПРЕДИКАТА, односно ПРИЛОШКИ КОПУЛАТИВНИ
ПРЕДИКАТИВ, тј. јединицу адвербијалног (прилошког) значења чији се садржај приписује
носиоцу ситуације.

ПРИЛОШКИ КОПУЛАТИВНИ ПРЕДИКАТИВ

Функција: прилошким копулативним предикативом, односно прилошким делом предиката,

означава се месна, ситуацијона или временска квалификација која се приписује субјекту.

Тип конституентске јединицице:

1) Прилошка јединица за место, начин или време;

2) Именичка јединица у таквом зависном падежу или – чешће – у таквој ППК10 који му
дају месно, ситуацијоно или временско значење. Дакле, именичка јединица са
прилошким значењем.

10
Предлошко-падежна конструкција – иста скраћеница и у даљем тексту.
20
 ПРИЛОШКИ КОПУЛАТИВНИ МОДЕЛ:

ПРАВИ И НЕПРАВИ ОБЈЕКТИ

глаголске рекцијске конструкције

Када глаголи својим садржајем повезују субјекатски појам са неким другим именичким појмом,
конституент којим је означен тај други именички појам називамо ОБЈЕКАТ и он служи као
ДОПУНА глагола.

Објекат је увек исказан именичком јединицом, а облик у коме ће та јединица стајати зависи
од глагола који се допуњава. Појава да нека реч тражи као допуну именичку јединицу у
одређеном зависном падежу или ППК назива се рекција. Према томе, објекат се може
дефинисати као рекцијаска допуна глаглола. Глаголи који се допуњавају објектом могу се
назвати рекцијским глаголима, а спој рекцијског глагола и објекта – рекцијском
конструкцијом. Глагол при том може бити у личном облику (Иван познаје Зорана), или у
облику инфинитива или глаголског прилога (Познавати Зорана / Познајући Зорана).

Прави и неправи објекат

Најважнији и најопштији тип рекцијских глагола су прелазни (транзитивни) глаголи,

који се допуњавају именичким изразом у акузативу (без предлога). Таква допуна назива се
ПРАВИ ОБЈЕКАТ, или једноставно – ОБЈЕКАТ. Више је разлога за њихово издвајање: (1)
прелазни глаголи се употребљавају и у пасиву; (2) допуна у облику акузатива без предлога јавља
се само уз глаголе, а не и у синтагмама са глаголским именицама; (3) са оваквим глаголима,
односно са правим објектом образују се посебни реченични модели који укључују и друге
допуне; (4) прави објекат има своје варијанте.

Глаголи уз које не стоји прави објекат називају се непрелазним (интранзитивним)

глаголима. Зато се рекцијски глаголи који се допуњавају именичком јединицом у неком другом
облику; а не у акузативу без предлога могу назвати непрелазним (интранзитивним)
рекцијским глаголима, а њихова допуна НЕПРАВИМ ОБЈЕКТОМ. Такви глаголи означавају
посебан вид односа ( најести се колача, наслушати се песама).

Дефиниција објекта (у ширем смислу): објекти су рекцијске допуне глагола, тј. именичке јединице
којима се допуњавају прелазни и непрелазни рекцијски глаголи и који стоје у облику
условљеном (предодређеном) рекцијом глагола.

21
 ПРАВИ ОБЈЕКАТ

Фукнција: то је именичка јединица којом се допуњава прелазни глагол.

Тип конституентске јединице: прави објекат је увек именичка јединица. Пак у функцији правог
објекта може бити и зависна реченица – изрична или односна са именичком
конституентском вредношћу, као и инфинитив одн. инфинитивна синтагма.11

Две варијанте правог објекта:

1. Партитивни прави објекат, који је обележен обликом генитива са партитивним значењем,

показује да је појам означен објектом само делимично обухваћен значењем прелазног глагола:
Узми колаче (акуз.) / колача (парт. ген.);

2. Одрични прави објекат, који обликом генитива не показује разлику у значењу већ
представља формалну варијанту. Некада је у словенским језицима објекат уз прелазне глаголе у
одричном облику обавезно стајао у генитиву (тзв. словенски генитив). Данас је употреба
ограничена: (1) на неке устаљене изразе – Није рекао ни речи / Целе ноћи нисам ока склопио; и (2)
допуњавање глагола имати, чије је значење и партитивно – имати/немати времена, новца,
талента.

ВАЖНО: Не треба губити из вида да се код обе варијанте ради о прелазним глаголима и да се
уз све те глаголе употребљава и облик акузатива; ако се пак ради о неправом објекту у облику
генитива, акузатив се не може употребити: напити се воде/воду*.

Уз поједине прелазне глаголе употреба објекта је факултативна, тј. постојање објекатског

појма може се само и подразумевати. На пример код глагола: писати, читати, певати, јести, пити.

НЕПРАВИ ОБЈЕКТИ

Функција: то су именичке јединице којима се допуњавају непрелазни рекцијски глаголи.

Тип и облик конституентске јединице: неправи објекти су увек именичке јединице, а стоје у
рекцијском облику, тј. облику који је условљен (предодређен) глаголом који допуњавају. Као
рекцијски облик може се јавити сваки зависни падеж. Неправи објекат не стоји у акузативу
без предлога ни у генитиву који се може заменити акузативом. Акузатив и локатив се
употребљавају увек у оквиру појединих ППК, генитив и инструментал и без предлога и са, а
датив углавном без прелдога.

Најчешћи облици неправог објекта:

ГЕНИТИВ: партитивни генитив (најести се, напити се), аблативни генитив (клонити се,
чувати се, сећати се), од + генитив (одлучити се, бојати се, зависити), око + генитив (отимати
се).

ДАТИВ: датив (обратити се, радовати се, помагати), према + датив (охладнети).

11
Треба обратити пажњу на то да Граматика Станојчић-Поповић не узима у обзир често градиво у целини.
Последица тога су непотпуне дефиниције које би на испиту биле оцењене као нетачне! Тако и овде, податак да
функцију правог објекта могу вршити и ЗР и глаголске синтагме преузели смо из Скрипта проф. Кликовац.
Стога, иако није назначено у упутству за испит, треба увек обратити пажњу и на Скрипта уколико у њима
постоји обрађен потребан део градива.
22
АКУЗАТИВ: на + акузатив (личити, мислити), у + акузатив ( сумњати, заљубити се), за +
акузатив ( залагати се, определити се), о + акузатив ( огрешити се, оглушити се).

ИНСТРУМЕНТАЛ: инструментал (владати, управљати, руководити), с(а) + инструментал

(почети, наставити, престати), за + инструментал (чезнути, жудети), над + инструментал
(згражати се).

ЛОКАТИВ: о + локатив (говорити, причати, расправљати), у + локатив (учествовати, уживати,

успети), на + локатив (искалити се, инсистирати).

Дворекцијски прелазни глаголи, тј. глаголи који захтевају две рекцијске допуне. Два
најважнија типа су:

А) глаголи давања: дати, поклонити, пружити, додати, уручити, послати...

Б) глаголи саопштавања: рећи, казати, причати, саопштити, јавити, написати, прочитати...

→ Оба ова типа глагола допуњавају се неправим објектом у дативу и правим објектом: дати
некоме нешто, рећи некоме12 нешто.

МОДЕЛИ РЕКЦИЈСКИХ КОНСТРУКЦИЈА

12
Неправим објектом се исказује појам, обично личност, коме је упућено давање, односно саопштавање. За
такав неправи објекат употребљава се и термин АДРЕСАТ.
23
 ДОПУНСКИ ПРЕДИКАТИВ
конструкције са допунским предикативом

Често се убрајају у именски предикат у ширем смислу. Глагол који се употребљава назива се
неправим копулативним глаголом или – семикопулативним глаголом. И овде се ради о
приписивању придевског или именичког садржаја именичком појму, и то помоћу глагола.
Разлике у односу на копулативну конструкцију: (1) глагол има одређено значење, којим се
прецизира тип приписивања и које се допуњава именичким или придевским изразом; и (2)
неправи копулативни глаголи могу бити и прелазни и тада се садржај именичког или
придевског израза не приписује субјекту, него објекту: Марко је постао расејан / Другови сматрају
Ивана расејаним.

Именска јединица, као и код именског предиката, се може назвати предикативом, али не
копулативним већ ДОПУНСКИМ ПРЕДИКАТИВОМ.

Функција: то је именска13 (иманичка или придевска) јединица која допуњава непрелазни или
прелазни семикопулативни глагол, чиме се њен садржај посредно приписује субјекту, односно
објекту.

Тип конституентске јединице: то је именичка или придевска јединица, која – зависно од глагола –
стоји у облику номинатива или инструментала или у ППК за + акузатив.

Уз непрелазне семикопулативне глаголе предикатив стоји:

- Уз постати, постајати, звати се, назвати се, називати се, прозивати се – у номинативу или
инструменталу.
- Уз прогласити се у конструкцији за + акуатив или у инструменталу.

Уз прелазне семикопулативне глаголе стоји:

- Уз звати, прозвати, наувати, називати и сл. – у номинативу или инструменталу.

- Уз сматрати, прогласити, проглашавати, изабрати, признати, поставити, именовати и сл. – у
конструкцији за + акузатив или у инструменталу.

Уз непрелезне глаголе придевска јединица се слаже (конгруира) у роду и броју са

субјектом, а уз прелазне – са објектом! Придев у номинативу и у акузативу једнаком
номинативу стоји у неодређеном виду (ако разликује вид).

13
ИМЕНСКА, не именичка!
24
 МОДЕЛИ КОНСТРУКЦИЈА СА ДОПУНСКИМ ПРЕДИКАТИВОМ

Семантика семикопулативних глагола

Семикопулативни глаголи сачињавају једну семантичку групу, чије подгрупе имају следећа
значења:

1)„стећи нова својства“: постати / постајати (директор / директором);

2)„довести у ново стање“: (у)чинити (некога богатим);

3)„дати некоме нов положај или статус“: поставити, именовати, изабрати, изгласати, признати
(некога за вођу), прогласити (некога вођом / за вођу);

4)„придавати некоме својства“:сматрати(некога стручњаком/за стручњака);

5)„узети нови или привидан лик“: издавати се (за незналицу), (на)правити се (незналицом);

6)„изазивати (некоме) утисак“: учинити се (некоме лепа / лепом);

7)„дати некоме име“: (на/про)звати,називати (некога добричина / добричином).

Облици допунског предикатива

Допунски предикатив може стајати у следећим облицима:

- само у инструменталу: (у)чинити

- у номинативу или инструменталу: постати, постајати, (на)правити се; (на/про)звати (се),
називати (се), учинити се
- у за + ак. или у инструменталу: сматрати; прогласити (се)
- само у конструкцији за + акузатив: изабрати, поставити, именовати, изгласати, признати,
издавати се
25
 ПРИЛОШКЕ ДОПУНЕ И ПРИЛОШКЕ ОДРЕДБЕ

Да би информација која се приписује субјкету била потпуна, значење појединих непрелазних

глагола мора се обавезно конкретизовати допунском јединицом с одговарајућим прилошким
(адвербијалним) значењем, тј. мора се употребити ПРИЛОШКА ДОПУНА – ДОПУНА ЗА
МЕСТО, ДОПУНА ЗА НАЧИН, ДОПУНА ЗА МЕРУ, ДОПУНА ЗА НАМЕНУ. Све те допуне
су исказане адвербијалима – јединицама прилошког значења.

Прилопке допуне јављају се и уз прелазне глаголе, али се ту адвербијално значење тиче

објекатског појма: Иван је убацио писмо у сандуче.

ПРИЛОШКЕ ДОПУНЕ

Функција: то су јединице с прилошким значењем (адвербијали) којима се допуњавају глаголи

одговарајућег значења.

Тип конституентске јединице: адвербијали могу бити (1) прилопке јединице и (2) именичке
јединице у зависном падежу или ППК с прилошким значењем; (3) зависне реченице (видети
скрипта проф. Кликовац). Глаголски прилози ?

МОДЕЛИ КОНСТРУКЦИЈА С ПРИЛОШКИМ ДОПУНАМА

ПРИЛОШКЕ ОДРЕДБЕ

Дефиниција: прилошке одредбе су адвербијали (јединице с прилошким значењем) којима се

пружа додатна информација о месту, времену, начину, узроку итд. Реализације ситуације
означене реченицом или неличних глаголских јединица.

26
Функција: пружају додатну информацију о ситуацији означеној предикатом, субјектом и
допунама. То су, дакле, необавезни конституенти реченица или неличних глаголских
јединица који проширују основну информацију исказану члановима синтаксичких модела.

Значење: одредбе су адвервијали, тј. јединице с прилошким значењем: месним, временским,

начинским, узрочним и сл. Оне дакле имају прилошка значења ОДРЕДБЕ ЗА МЕСТО,
ВРЕМЕ, НАЧИН, УЗРОК...

Тип конституентске јединице: то су прилошке јединице или именичке јединице у таквом

конституентском облику (зависни падеж, ППК) који им даје прилошко значење. Могу бити и
глаголски прилози и ЗР.

По својој повезаности с глаголом, прилошке одредбе могу се поделити на два типа:

1) Опште одредбе. Не зависе од типа глаголског значења, него од чињенице да одређују

ситуацију, односно њену реализацију, јер се подразумева да је та реализација
локализована (везана за одређено место), да се врши у одређено време, на одређен
начин, да је нечим проурокована. Зато, ако реченица почиње са: овде, јуче, често, због лошег
времена и сл. не може се предвидети тип глаголског значења.
2) Посебне одредбе. Условљене значењем глагола и по томе су сродне са допунама (зато
није лако повући границу између допуна и посебних одредби). На пример, из глаголе
кретања јављају се посебне одредбе којима се пружа информација у вези с кретањем, као
што је ОДРЕДБА ПРАВЦА - Јасна иде кући. А поред опште одредбе за узрок (због +
генитив), која одговара на питање зашто?, постоји и посебна ОДРЕДБА ЗА
ИСКАЗИВАЊЕ ПРОУЗРОКОВАЧА СТАЊА, у облику: од+генитив, која одговара на
питање од чега? – Никола се уморио од трчања.

АКТУЕЛНИ КВАЛИФИКАТИВ

Актуелним квалификативом исказује се нека карактериситика субјекатског или објекатског

појма актуелна у време реализовања ситуације означене глаголом.

Актуелни квалификатив субјекта: Марко се вратио са тренинга уморан.

Актуелни квалификатив објекта: Иван је затекао брата болесног.

АК14 је сродан предикативима јер се и његов садржај приписује субјекту или објекту. Међутим,
то приписивање се не врши преко (семи)копулативног глагола, него се износи као једна
од компоненти ситуације. АК је најчешће одредба, тј. њиме се износи необавезна додатна
информација. Ипак, уз неке глаголе (нпр. прелазни глагол оставити) има функцију допуне јер
се њиме исказује један од битних делова информације: Николу смо оставили лоше расположеног.

АК може добити и фунцкију прилошког типа као НАЧИНСКИ АК или ВРЕМЕНСКИ АК

или УЗРОЧНИ АК.

АК није члан субјекатске или објекатске синтагме, него је посебан контитуент реченице или
глаголске синтагме. На то указује његов променљив распоред и могућност распоређивања
одвојено од субјектна или објекта, као и могућност да субјекат не буде изречен, а да објекат
буде изречен енклитиком.

Уз прелазне глаголе АК се може односити на субјекат: Марко је последњи сазнао ту вест.

14
Актуелни квалификатив у даљем тексту.
27
Тип и облик конституентске јединице: (1) придевска јединица конгруентна са субјектом,
односно објектом, у роду, броју и падежу (ако придев разликује вид, у номинативу и у акузативу
једнаком номинативу стоји у неодређеном виду); (2) именичком јединицом у зависном падежу
или ППК са придевским значењем; (3) именичком јединицом у номинативу, односно
акузативу са речцом као: Радила је у штампарији као коректор.

АПОЗИТИВНЕ ОДРЕДБЕ

Постоји још један начин да се искаже информација о неком именичком појму, а то је употреба
издвојених одредби. Помоћу њих квалификација или идентификовање се приписује
директно, без учешћа копулативног глагола. Наиме, придевска или именичка јединица
ставља се уз конституент који се одређује. Зато се овакве одредбе зову апозитивним
одредбама (латински apponere = додати, приложити), а могу се звати и додатним одредбама.
Пошто нису конституенти синтагме, него додатне јединице, апозитивне одредбе се у говору
одвајају паузама, а у писању – запетама: Београд, главни град наше земље, лажи на ушћу Саве у Дунав.
Два типа ових одредби су апозитив и апозиција.

АПОЗИТИВ је начешће придев или придевска синтагма конгруентна у роду, броју, и

падежу са именичким конституентом коме се додаје. Ако придев разликује вид, а стоји у
номинативу (или у акузативу једнаком номинативу), употребљава се само у неодређеном виду:
Милан, уморан/уморни* од пешачења, сео је да одмори.

Апозитив може бити и именица или именичка синтагма у квалификативном зависном

падежу: Јаснина мачка, длаке накострешене од страха, сакрила се под кревет.

АПОЗИЦИЈА је именица или именичка синтагма у истом падежу као и именички

конституент коме се додаје: Београду, главном граду наше земље... Значење апозиције може бити и
квалификативно, а може имати и функцију додатне идентификације, односно да на други
начин означава исти појам.

Апозитивне одредбе могу да се јаве и уз придевске и уз прилошке конституенте: Најбољи,

Марков, задатак био је награђен.

БЕЗЛИЧНЕ РЕЧЕНИЦЕ

Да би се размело шта су то безличне реченице, потребно је направити разлику између два

значења термина лични и подсетити се карактеристика субјекатско-предикатске реченице.

Термин лични при подели глагола на личне и неличне: лични или финитни облици су они
који морфолошки разликују прво, друго или треће лице једнине и множине, тј. имају посебне
облике за свако од тих лица. То су времена и начини: презент, перфекат, футур... У овим
облицима стоји глагол у функцији предиката. Зато се предикатска реченица може звати
финитном реченицом.

Нелични или инфинитни (не инфинитивни!) облици су они који немају посебне облике за
лица: инфинитив, глаголски придеви и прилози.

У субјекатско-предикатској реченици глагол се употребљава у конгруентном личном облику.

Пошто се избором конгруентног облика показује коме се лицу приписује ситуација – за
конгруентни облик се употребљава и термин персоналан облик. Проблем настаје онда када се
уместо овог термина употреби такође термин – лични. Треба дакле разликовати:

28
 1. Лични (финитни) облик, облик који разликује три лица;
2. Лични (персонални) облик, облик који на основу конгруенције показује које је лице
субјекта, односно носиоца ситуације.

С-П реченица се назива и личном и персоналном реченицом.

Безличне реченице. У њима нема субјекта, из чега проистиче да не може бити ни слагања са
њим, тј. конгруенције. Зато глагол не стоји у конгруентном, него у неутралном облику: 3. лице
једнине средњег рода: Свитало је.

→ Пошто неутрални облик не показује разлику у лицу (увек је у 3. лицу), назива се безлични
или имперсонални облик (али и ту глагол стоји у финитном облику, јер се увек ради о неком
времену или начину). Отуда назив и за овај тип реченице: безличне или имперсоналне
реченице; а пошто у њиховој конструкцији нема субјекта, зову се и бесубјекатске.

Која је разлика у значењу?

→ У С-П реченици се исакзује ситуација приписана њеном носиоцу (субјекатски појам); у

безличној реченици се износи ситуација која се реализује без учешћа неког носиоца ситуације.

→ Треба уочити да се овде пре свега ради о језику, а не објективној стварности. Безличне
реченице се употребљавају само за неке типове ситуација: атмосферске појаве, психолошка и
физиолошка стања и процеси, постојање или непостојање неког појма.

Два минимална модела безличних реченица (без реченица са логичким субјектом):

МОДЕЛ 1. – ПРЕДИКАТ (безлични глагол у 3. л. јд. с.р. финитног облика)

МОДЕЛ 2. – ГЛАГОЛСКИ ДЕО ПРЕДИКАТА (гл. јесам/бити у 3. л. јд. с.р. финитног

облика) + ПРИЛОШКИ ДЕО ПРЕДИКАТА (прилог за стање – хладно, топли, вруће, спарно,
загушљиво).

Примери: У даљини је севало; Данас је топло.

РЕЧЕНИЦЕ СА ЛОГИЧКИМ (СЕМАНТИЧКИМ) СУБЈЕКТОМ

Марку се спавало – Марко је носилац ситуације означене тим реченицама. Међутим, за разлику
од обичног случаја – да је носилац ситуације означен субјектом, тј. именичком јединицом у
независном падежу (номинативу) и да глагол конгруира са субјектом, овде именичка јединица
стоји у зависном падежу, а глагол не конгруира с њим. Зато за њеа употребљавамо назив

29
логички субјекат, а именички израз у номинативу (субјекат) означавамо као граматички
субјекат.

Логички субјекат у дативу и акузативу

Марку се спавало / Марку је позлило – реченице са глаголским предикатом.

Марку је боље / Марку је досадно – реченице са прилошким предикатом.

Марку је задрхтала рука / Марку севају очи – субјекатско-предикатске реченице. У оваквим

реченицама постоји и граматички субјекат, тј. именица у номинативу (рука, очи), а глагол
конгруира са њим. Семантичка и информативна перспектива реченице се формирају према
логичком, а не према граматичком субјекту. Рука и очи припадају Марку као носиоцу целе
ситуације.

Наведеним типовима реченица означавају се психолошка и физиолошка стања или процеси

везани за особу означену логичким субјектом. Особа о којој се пружа информација може бити
означена и именичком јединицом у акузативу: Ивана и Тању је страх / Јасну је болео зуб / Марка
сврби нос.

Егзистенцијалне реченице са логичким субјектом у генитиву

Егзистенцијалне реченице су реченице којима се исказује (не)постојање неког појма:

- Био једном један цар...

Постоје и безличне егзистенцијалне реченице у којима се, кад треба исказати презент,
употребљава глагол имати а кад треба исказати неки други лични облик – глагол бити. Логички
субјекат, који именује појам о чијој је егзистенцији реч, стоји у облику генитива:

- Данас има/нема наставе.

- Јуче ни(је) било наставе.
- Сутра (не)ће бити наставе.

Дефиниција логичког субјекта: логички субјекат је именичка јединица у зависном падежу

(дативу, акузативу или генитиву) којом се именује појам о коме се говори у реченици.

ОБЕЗЛИЧЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ
реченице са безличном конструкцијом

Људи су некада ретко путовали → Некада се ретко путовало.

У другој реченице нема субјекта, и због тога глагол стоји у неутралном (безличном,
имперсоналном) облику. Уз то, глагол путовати употребљен је у повратном (рефлексивном)
облику (додата му речца се). Ова реченица дакле има безличну конструкцију, и то
рефлексивну.

Безличне реченице су формиране помоћу безличних глагола, тј. глагола који не

подразумевају постојање неког носиоца ситуације, док су обезличне реченице формиране од
личних глагола, те се у њиховом садржају подразумева постојање вршиоца. Обезличене
реченице су обезличена варијанта предикатских реченица са истим глаголом.

Обезличене реченице се праве углавном од непрелазних глагола, док је за прелазни глагол

карактеристична пасивна конструкција. Изузетак су прелазни глаголи са факултативним
30
објектом: када објекатски појам није изречен. Још једна од особина обезличених реченица је то
да су имплицирани носиоци ситуације – особе.

У обезличеним (деагентизованим) реченицама се не исказује вршилац радње. Пошто се

вршилац радње исакзује термином агенс, ефекат обезличених реченица се назива
деагентизација, тј. формално одстрањивање агенса (вршиоца), који наравно у стварности и
даље постоји. Таква деагентизација се најчешће употребљава тамо где се ради о уопштеном
вршиоцу: До тог места се тешко стиже → Човек до тог места тешко стиже.

Употребљавају се обезличене реченице и када се подразумева конкретни колективни

вршилац: На Мириној свадби се много певало и играло.

ПАСИВНЕ РЕЧЕНИЦЕ
реченице са пасивном конструкцијом

1. Конструкција са партиципским пасивом

Ученици су много хвалили свог друга Ивана → Иван је много хваљен (од стане) својих другова.

Друга реченица има специјалну конструкцију која се назива пасивна конструкција која се
назива пасивна конструкција (с партиципским пасивом) и која се јавља само у реченицама са
прелазним глаголима. У таквим реченицама субјектом је исказан пацијенс, глагол је у облику
пасива, а агенс је исказан зависним реченичним конституентом – АГЕНТИВНОМ
ОДРЕДБОМ, тј. ОДРЕДБОМ ЗА ИСКАЗИВАЊЕ ВРШИОЦА РАДЊЕ. Типичан облик
агентивне одредбе јесте: од + (стране) именичка јединица у генитиву. Међутим, агенс се
најчешће уопште не изриче, односно реченица је потпуна и без агентивне одредбе: Иван је
много хваљен.

31
Пошто се ситуација приписује пацијенсу, а не агенсу, реченица има пасивну перспективу, тј.
пружа информацију о пацијенсу.

2. Конструкција са рефлексивним пасивом

За исказивање ситуације са уопштеним или колективним агенсом који се односи на особе и

у реченицама с прелазним глаголом може се употребити деагентизована конструкција с
глаголом у рефлексивном облику: Занимљиве књиге се радо читају. За разлику од реченице са
непрелазним глаголима које су обезличене, овде је употребљена С-П лична конструкција, али
пасивна. Дакле, глагол стоји у облик у рефлексивног пасива, а субјектом је исказан пацијенс.
Агенс се иначе не изриче, реченица је деагентизована. Ево модела:

РЕЧЕНИЦЕ СА СЛОЖЕНИМ ПРЕДИКАТОМ

модална и фазна конструкција

Постоје два типа непотпуних глагола (тј. глагола непотпуног значења). Један тип су модални
глаголи, од којих су најважнији: морати, моћи, хтети, смети и требати (безличан!). Овакви
глаголи модализују значење глагола с којим се комбинују, тј. показују да се дата ситуација не
износи као реална, него као ситуација која се мора, може, хоће и сл. реализовати:

- Иван је хтео да купи карте за биоскоп. → постоји жеља да се радња изврши, али из тога не
произилази да је радња извршена.

Други тип су фазни или апектуални глаголи, као што су: почети, почињати, наставити,
настављати, престати, престајати. Оваквим глаголима се показује фаза реализације глаголског

32
садржаја, тј. да ли се ради о почетку, наставку или престанку. Са фазним глаголима се
комбинују само глаголи несвршеног вида!15

- Иван је почео/наставио/престао писати писмо.

Употребом модалног или фазног глагола у речници настаје конструкција која се зове сложени
предикат. Таква конструкција је састављена од:

МОДАЛНОГ/ФАЗНОГ ДЕЛА ПРЕДИКАТА + ДОПУНСКОГ ДЕЛА ПРЕДИКАТА

Модални, одн. фазни део предиката чини модални односно фазни глагол у финитном облику,
а допунски део – глагол пуног значења употребљен или у облику презента (конгруентног са
субјектом) са везником да или у облику инфинитива.

Сложени предикат може се јавити у свим типовима реченица:

- Иван хоће да буде најбољи ђак – модализован именски предикат.

- Иван у пет сати мора бити овде – модализован прилошки предикат.
- Почело је да свиће – аспектуализована безлична реченица.
- О томе не сме да се прича – модализована безлична конструкција.
- Посао мора бити завршен / Посао се мора завршити – модализована пасивна конструкција.
Осим тога и:
Иван је причао не престајући да гледа у Марка – нелична глаголска јединица.

ГЛАГОЛ ТРЕБАТИ – СИНТАКСИЧКО ПОНАШАЊЕ

Вукова норма

Норму у вези са синтаксичким понашањем глагола требати прописао је још Вук у своме
Рјечнику. По тој норми, ако требати значи „бити потребан“, употребљава се самостално и има
сва лица: Треба ми књига. – Требају ми књиге. – Требала ми је књига. – Требале су ми књиге.16 Ако је пак
непотпуног значења и тражи други глагол као допуну, онда се употребљава само безлично
(дакле, има само облике 3. л. јд. средњег рода): Треба да радим. – Требало је да радим.

Међутим, та норма је почела да се крши већ кад је установљена: чак и добри писци су и у овом
другом значењу употребљавали личне облике глагола требати, нпр.:

(1) Брат му је ... требао у зору да порани и дође (М. Црњански).

(2) Бог свети зна да л’ сам ово до сада уопште и требао причати (Р. Домановић).

(3) Кад требамо да се састанемо (Ј. Веселиновић).

Начелно говорећи, да би глагол требати био безличан, он мора стајати на почетку

реченице, испред субјекта – јер ако стоји иза субјекта, онда се осећа да је он предикат (одн. део
предиката) том субјекту, па мора с њим да конгруира. Стога пр. 1 са глаголом требати у
безличном облику мора гласити:

15Зато се вид неког глагола може проверити путем теста са глаголом почети: М. је почео да преписује/препише* задатак.
16Глагол требати је личан и у конструкцијама као што је Требам књигу, Шта требате? и сл., које се у српском језику
ређе употребљавају.
33
(1а) Требало је да му брат у зору порани и дође.

Ако субјекат није исказан, подразумева се да би требало да он стоји иза тог глагола:

(2а) Бог свети зна да л’ је ово до сада уопште и требало да (ја) причам.
(3а) Кад треба да се (ми) састанемо.

Према томе, реченице као што су Ја треба да дођем, Ти треба то да урадиш, Ми треба да идемо, и сл.
не поштују правило да предикат мора да конгруира са субјектом, па не могу бити прихватљиве
ни с гледишта књижевнојезичке норме – иако се у неким приручницима наводе као„правилне“.
Напоменимо да је у тим реченицама глагол требати само привидно безличан: он стоји у
безличном облику, али је конструкција у којој стоји таква да захтева лични облик. То се врло
добро види кад глагол требати у таквој конструкцији ставимо у перфекат: *Ја је требало да дођем,
*Ти је требало то да урадиш и сл., или кад покушамо да глагол требати заменимо изразом бити
потребно: *Ја је потребно да дођем, *Ја је било потребно да дођем17. Једини начин да глагол требати
буде безличан јесте да стоји испред субјекта: Требало је да (ја) дођем, Требало је да (ти) то урадиш итд.

Понекад говорник, у жељи да поштује норму, прави хибридну конструкцију која се састоји од
личног облика помоћног глагола и радног глаголског придева глагола требати у једнини
средњег рода:

(4) *Сада бих ја требало на тебе да се наљутим.

Начин да се та реченица исправи није да се помоћни глагол стави у безлични облик, него да се
читава конструкција учини безличном (Ивић 1953):

(4а) Сада би требало да се ја на тебе наљутим.

Случајеви у којима се Вукова норма не може поштовати

Проблем се јавља онда кад субјекат не може да стоји на другом месту осим испред глагола
требати. То се догађа бар у три случаја.

(а) Кад је у односним реченицама односна заменица који субјекат, она мора стајати на почетку
такве реченице, дакле – испред предиката. Ако се глагол требати стави у безлични облик, онда
се опет изневерава правило о конгруенцији предиката са субјектом:

(5) *То је човек који је требало да дође.

Некад се, у жељи да се поштује норма, опет ствара хибридна конструкција, са помоћним
глаголом у личном облику – која опет не одговара граматичким правилима:

(6)*људи који су требало да дођу

Дакле, у тим случајевима глагол требати мора да конгруира са односном заменицом:

(5а) То је човек који је требао да дође.

(6а) људи који су требали да дођу

(б) Субјекат некад мора да дође на почетак реченице из контекстуалних разлога

17Звездицом означавамо примере у којима се граматичко правило о конгруенцији предиката са субјектом не

поштује.
34
– на пример, кад је тема реченице (као у пр. 7) или из неких других разлога (као у пр. 8, где
субјекат друге реченице мора да стоји на почетку да би се постигао контраст са субјектом прве
реченице):

(7) *Ми није требало да дођемо, али смо ипак дошли.

(8) *Јован, мој друг, већ је био дошао. Павле, мој комшија, тек је требало да се појави.

Једини исправни облици у тим случајевима јесу следећи:

(7а) Ми нисмо требали да дођемо, али смо ипак дошли.

(8а) Јован, мој друг, већ је био дошао. Павле, мој комшија, тек је требао да дође.

(в) Субјекат некад мора да дође на почетак реченице зато што глагол требати стоји у
напоредној конструкцији с другим модалним глаголом, а такав распоред треба очувати из
стилских разлога:

(9) Он би то могао и требао да учини.

Глагол требати и конструкција бити потребан

Због превеликог притиска норме многи савремени говорници српског језика (нарочито они
образовани, који познају норму) имају несигурно језичко осећање – одатле примери као што су
4, 5 и 6. Из страха да не погреше, многи говорници избегавају личне облике глагола требати и
тамо где их норма сматра правилним, па га замењују конструкцијом бити потребан: не говоре
Требала ми је књига, него Била ми је потребна књига. За то нема никаквог разлога: требати и бити
потребан су стилске варијанте, и друга никако нема првенство у односу на прву.

ТИПОЛОГИЈА ПРЕДИКАТА

Предикат се може класификовати према два критеријума. Први критеријум јесте састав
лексичког језгра предиката, и по том критеријуму предикати се дела на:

1. Глаголски предиакт
2. Копулативни предикат:
а) именски
б) прилошки

Други критеријум је сложеност:

1. Прост предикат;
2. Сложен предиакт.

Постоје дакле прости и сложени глаголски предикат и прости и сложени копулативни

предиакт, а у оквиру њега – прости и сложени именски предикат и прости и сложени
прилошки предикат.

35
 ГЛАГОЛСКА ВАЛЕНЦА И РЕЧЕНИЧНИ МОДЕЛИ

Појам глаголске валенце

Број учесника који подразумева ситуација означена глаголом стоји у основи особине глагола
која се назива глаголска валенца. Тако, на плану стварности радња означена глаголом зидати
подразумева два учесника; на плану реченичне структуре, глагол зидати „отвара два
синтаксичка места“: за субјекат и прави објекат. Глаголска валенца је, дакле, својство глагола
да за себе веже, тј. око себе окупи друге реченичне чланове – субјекат (граматички или
логички) и допуне. Она зависи од значењског типа глагола (в. Прилог у Скриптима).

Глаголи нулте валенце

Они не „отварају место“ ни за један други реченични члан.

То су неки безлични глаголи (типично они који означавају атмосферске појаве): Свиће. Дувало је.

Једновалентни глаголи

Отварају једно синтаксичко место: за граматички субјекат (чешће) или за логички субјекат
(ређе).

Са граматичким субјектом:

а) лични гл. који означавају мировање или кретање: стајати, застати, ходати, шетати се, летети,
расти, дрхтати, клатити се... (Мика се шета);

б) други лични глаголи: одахнути, спавати, ћутати, смејати се, догодити се, горети, белети се,
клонути, старити... (Мика је одахнуо).

С логичким субјектом:

а) безлични глаголи који означавају стања (лог. субј. је у дативу): Мики је позлило.

б) егзистенцијални безлични гл. имати / бити (лог. субј. је у генитиву): Није било воде.

Двовалентни глаголи

36
Отварају место за два члана: субјекат (граматички или логички) и неку допуну. То су следећи
глаголи:

а) прелазни глаголи који означавају радњу; отварају место за субјекат и прави објекат: зидати,
шити, пративи, писати, гледати, желети, имати... (Мика зида кућу);

б) непрелазни рекцијски глаголи; отварају место за субјекат и неправи објекат: латити се,
најести се, сећати се, одустати, личити, управљати, чезнути, расправљати... (Мика се латио посла);

в) глаголи који су непрелазни и нерекцијски, али имају прилошку допуну; отварају место за
субјекат и прилошку допуну: налазити се, понашати се, износити (толико и толико), служити
(за нешто)... (Мика се понаша лепо);

г) лични глаголи који означавају стања која се приписују особи; отварају место за граматички
субјекат и логички субјекат: Мики се допада Марија; Мику сврби нос.

Тровалентни глаголи

Отварају места за три члана: граматички субјекат и две допуне. То су следећи глаголи:

а) глаголи давања и говорења; отварају место за субјекат, прави објекат и неправи објекат: дати,
поклонити, пружити, уручити...; рећи, саопштити, причати, јавити... (Мика је дао Лази књигу; Мика
је рекао Лази да дође);

б) прелазни глаголи с прилошком допуном; отварају место за субјекат, прави објекат и

прилошку допуну: Мика је ставио књигу на сто; Мика је убацио писмо у сандуче;

в) непрелазни глаголи с две рекцијске допуне; отварају место за субјекат и два неправа објекта:
жалити се (некоме на нешто), честитати (некоме на нечему), јавити (некоме за нешто) итд.

Конструкције с копулативним и семикопулативним глаголима

Копулативна конструкција подразумева једног учесника у ситуацији (носиоца стања, особине и

сл.), који се изражава субјектом: Мика је студент.

Семикопулативни непрелазни глаголи отварају два синтаксичка места – за субјекат и допунски

предикатив: Мика је постао студент.

Семикопулативни прелазни глаголи отварају три синтаксичка места – за субјекат, прави објекат
и допунски предикатив: Мика је прогласио Лазу својим најбољим другом.

Модели предикатских реченица и проширивање модела

Реченице се граде према реченичним моделима (обрасцима). По ком моделу ће бити

образована клауза, тј. које ће све чланове имати, зависи од валенце глагола.

У реченични модел спадају чланови које глагол захтева, тј. чланови који су предвиђени
глаголском валенцом: субјекат – граматички и логички, и допуне – прави објекат, неправи
објекат, прилошке допуне, допунски предикатив. Модели се проширују прилошким одредбама,
које пружају информацију о месту, времену, начину, узроку, циљу... остварења ситуације:

Увек купујем књиге у тој књижари.

Иван је јуче због прехладе остао код куће.

37
Зашто пишеш тупом оловком?
Урадили су тако упркос општем противљењу.

Иако су необавезне са гледишта синтаксичке структуре (у том смислу што их глагол не

захтева, што нису прописане његовом валенцом), оне нису необавезне са гледишта
информативне структуре; штавише, могу бити информативни фокус реченице: Зашто је Иван
јуче остао код куће? – Иван је јуче остао код куће због прехладе.

Теоријски приступ који подразумева реченичне моделе донекле се разликује од

традиционалног приступа. По овоме другом, реченични чланови могу бити главни и зависни.
Главни су субјекат и предикат, а зависни допуне и прилошке одредбе. На основу тог приступа,
у школској пракси често се реченица „развија“ члановима по следећем обрасцу:

Марко чита.
Марко чита књигу.
Марко чита лепу књигу.
Марко пажљиво чита лепу књигу.
Марко сваке вечери пажљиво чита лепу књигу.

Такав начин развијања реченице се не може прихватити, јер нису сви конституенти који се
додају исте врсте. Наиме, допуне су обавезне, и типично се морају изрећи (дати пример је у том
погледу изузетак, јер је употребљен глагол читати, који је факултативно прелазни – не захтева
да се прави објекат изрекне, иако се неки трпилац радње подразумева). За разлику од њих,
прилошке одредбе су са гледишта структуре факултативне (у датом примеру: пажљиво, сваке
вечери), и њима се реченица заиста може проширивати по потреби. Дакле, члан књигу је
предвиђен реченичним моделом, а пажљиво и сваке вечери нису.
Такође, лепу нема у реченичној структури место истог реда као књигу, пажљиво, сваке вечери,
зато што је синтагматски, а не реченични члан.

38
 IV

СИНТАГМЕ
Синтагматска конструкција

Значење речи може бити проширено образовањем посебних синтаксичких јединица –

синтагми. Синтагма се састоји из ЦЕНТРА и једног или више ЗАВИСНИХ
КОНСТИТУЕНАТА.

Центар синтагме јесте реч које је лексичко језгро синтагме. За њу се везују зависни
конституенти. Према њој се одређује и врста синтагме (именичка, придевска, прилошка).
Њеним обликом прецизира се и употреба целе синтагме.

Зависни конституенти, којих може бити један или више, могу се поделити у две групе:

1. Специфичне одредбе: обично се распоређују испред центра. За именице

специфичне одредбе су придевске речи (и синтагме) – нова; за придеве и прилоге
специфичне одредбе су прилози за начин (и меру) – необично, веома;
2. Други конституенти се обично распоређују иза центра и могу имати функцију одредбе
или допуне. Такви зависни чланови се најчешће исказују именичком речи или
синтагмом у зависном падежу, без преглоса или са њим, али се могу исказати и неким
зависним реченицама.

Употребна вредност синтагме пре свега зависи од речи са функцијом центра синтагме.

СТРУКТУРА ИМЕНИЧКЕ СИНТАГМЕ

За зависне конституенте именичких синтагми употребљава се општи назив: АТРИБУТ. Према

саставу и облику конституентске јединице могу се поделити на три ужа типа: конгрунети атрибут,
падежни атрибут и атрибутив.

Конгруентни атрибут. Специфичне одредбе именичких речи су придевске јединице. Тим

јединицама је заједничко приписивање садржаја именичком пијму означеном центром
синтагме, при чему се то прописивање формално обележава конгруенцијом у роду, броју и
падежу: добра/занимљива/Маркова/ова/друга књига.

Падежни атрибут. Као атрибути могу се употребити и именице и именичке синтагме у

неком зависном падежу, са или без предлога. По свом значењу и употребној вредности,
овакви атрибути могу се груписати у падежне атрибуте с придевским, рекцијским и прилошким
занчењем:

1. Падежни атрибути с придевским значењем исказују садржај који се приписује

именичком појму ка оквалификација или као конкретизација припадања: џемпер сиве боје,
чај без шећера, младић у сивом џемперу, човек у годинама, ташна од коже, романи Иве Андрића...
2. Рекцијски падежни атрибути допуњавају именицу показујући са чиме је повезано
њено релационо значење. У коме ће зависном падежу стајати, и са којим предлогом,
зависи од рекције именица: страх од некога/нечега, таленат за нешто, сродство с неким,
искуство у нечему, љубав према некоме...

39
 3. Падежни атрибут с прилошким значењем, тј. са значењем места, времена, начина,
узрока, циља и сл. Најчешће се везују за глаголске и сличне именице: летовање на мору,
одлазак у природу, пењање на планину, радост због победе...

Атрибутив. Именичком појму може се и директно приписати садржај неке именице. Том
другом именицом се сужава значење исказано првом именицом која је главна реч. Обележје
везе са квалификативне именице са именицом коју одређује је подударање у падежу и броју:
птица селица, змија отровница, писци реалисти, возач почетник... Навешћемо још две врсте оваквих
атрибута: (1) титуле, називи сродства и друге квалификације које се исказују именицама
распоређеним испред имена, презимена, назива занимања и сл.: господин Никола, докторка
Петровић, професор Јовановић, баба Мара, баба-Мара; (2) називи књига, уметничких дела,
листова и часописа, хотела, разних институција: роман ,,Травничка хроника“, трагедија
,,Хамлет“, хотел ,,Славија, часопис ,,Галаксија“...

ПРИДЕВСКЕ И ПРИЛОШКЕ СИНТАГМЕ

Најчешће се формирају од опсиних придева и прилога за начин. Главно средство за

прецизирање степена особине, при квалификовању речи, јесу прилози за меру и други
начински прилози слишног значења, који се употребљавају као ОДРЕДБА ЗА МЕРУ придева
и прилога:

веома/врло/прилично, претерано/изузетно/невероватно/страховито + брз (придев) / брзо (прилог)

Пошто кваилификативне речи показују особине променљивог интензитета, оне могу да се

пореде, тј. представљају поредиве речи. Зато је други начин за карактерисање њиховог
значења употреба поређења, односно поредбене конструкције.

ПОРЕДБЕНЕ ОДРЕДБЕ: брз/брзо + попут муње/као муња

→ поређење се врши по једнакости, квалификативна реч је у позитиву, појам с којим се
пореди исказује се именичким конституентом у облику генитива са предлогом попут, или
чешће у облику номинатива са поредбеним везником као. Поредбена одредба је факултативна.

ПОРЕДБЕНА ДОПУНА: бржи/брже + од муње/него муња

→ поређење се вршзи по неједнакости, придев, односно прилог стоји у компаративу, а
поредбена одредба је обавезна.

У придевским и прилошким синтагмама јављају се разни други зависни чланови исказани

именицама и именичким синтагмама у зависном падежу употребљени у функцији ОДРЕДБЕ
или ДОПУНЕ.

→ Придевске синтагме: смешан до суза, весео због успеха, опасан по живот...

→ Прилошке иснтагме: недалеко од града, јужно од реке, убрзо после утакмице...

РЕКЦИЈСКЕ ДОПУНЕ: достојан нечега, пун нечега, уверен у нешто, луд за неким (придеви)
слично некоме, сагласно са нечим, различито од некога (прилози)
→ придев или прилог показују неку релацију између именичког или глаголског појма који
одређују и именичког појма исказаног зависним чланом. Конституентски облик зависног члана
зависи од рекције придева или прилога.

40
 ПАРТИТИВНЕ СИНТАГМЕ

У оваквим синтагмама постоји једна партитивна реч, односно реч са партитивним значењем.
То може бити партитивна именица, тј. именица која означава део или скуп; бројна реч, тј.
основни број (са изузетком бројева један, два, три, четири), збирни број или бројна именица
на –ица; или прилог за количину. На ситаксичком плану партитивна реч је ЦЕНТАР
ситнагме и захтева ПАРТИТИВНУ ДОПУНУ, тј. именички конституент у облику партитивног
генитива:

→ парче (центар) хлеба (партитивна допуна)/ пет (центар) књига (партитивна допуна).

Према врсти партитивне речи партитивне синтагме се деле на:

1. Именичке: векна белог хлеба;

2. Бројне: десет девојака;
3. Прилошке: много нових идеја.

ПАУКАЛНЕ СИНТАГМЕ

ПАУКАЛНИ АТРИБУТ: бројеви два, оба, обадва, три, четири.

ЦЕНТАР: именица у облику паукала, тј. у варијанти номинатива, акузатива и вокатиа множине
именица мушког и средњег рода. Облик у ком именица стоји је по пореклу стара двојина
која је некада означавала два појма.

→ два/три/четири човека; два/три/четири писма

Данас се паукалне синтагме све ређе мењају по падежима, нарочито када су упторељене с
предлозима: од два човека, са три човека... Ово се односи и на ситагме с именицама женског рода
(од две жене, са три жене), и зато и такве синтагме треба сматрати паукалним синтагмама аико оне
немају посебан облик за паукал.

ГЛАГОЛСКЕ СИНТАГМЕ

Предикатска реченица није једина синтаксичка јединица која се обратује помоћу глагола.
Глаголска промена састоји се и од неличних (инфинитних) облика – инфинитив, радни и
трпни глаголски придев и садашњи и прошли глаголски прилог.

Битне карактеристике јединица образованих с инфинитивом и с глаголским прилогом су

следеће: (1) глагол као центар синтагме својим обликом прецизира конституентску вредност
целе јединице (што је другачија ситуација од оне код ПР, где је за конституентску
вредност битна врста ЗР); (2) у њима се не исказује субјекат (а нема ни конгруенције), тако
да се уз глагол јављају само зависни чланови – допуне и одредбе. Зато се овакве јединице
јављају или као глагол или глаголска синтагма у облику инфинитиви, односно глаголског
прилога: → брзо читати књигу / брзо читајући књигу.

Конституентска вредност инфинитивне јединице: има врсту именичке конституентске вредности,

која омогућава употребу у допунским функцијама, али и функцији субјекта.

41
Инфинитив се јавља као:

1. ДОПУНСКИ ДЕО ПРЕДИКАТА; код модалних и фазних конструкција.

2. ОБЈЕКАТСКА ДОПУНА (инфинитивни прави објекат): Марко је желео кренути кући.
3. ДОПУНА ЗА ЦИЉ уз глаголе кретања: Отишао је вечерати.
4. СУБЈЕКАТ: Бавити се спортом је врло користно.

Глаголске јединице с глаголом у облику глаголског прилога18. Овакве јединице означавају

неку споредну ситуацију повезану с реализацијом главне ситуације, и то такву која може да
послужи као одредба главне ситуације. Овакве јединице имају прилошку конституентску
вредност, а употребљавају се за одређивање околности (времена, узрока) или начина
реализације главне ситуације. Најчешће имају функцију:

1. ОДРЕДБЕ ЗА ВРЕМЕ: Враћајући се кући, Мира је срела другарицу.

2. ОДРЕДБЕ ЗА УЗРОК: Плашећи се кише, пожурила је кући.
3. ОДРЕДБЕ НАЧИНА: Ходали су ћутећи.

По својим функцијама глголске јединице са глаголом у облику глаголског прилога блиске су

одговарајућим врстама ЗР прилошког значења.

Напомена: Глаголске јединице у облику глаголског прилога не треба мешати са партиципским

јединицама, тј. јединицама у којима глагол стоји у облику глаголског придева, односно
партиципа. Партиципске јединице имају придевску конституентску вредност, а приписивање
именичком појму обележава се конгруенцијом.

РАСПОРЕЂИВАЊЕ СИНТАГМАТСКИХ КОНСТИТУЕНАТА

За све синтагме се може одредити један основни распоред , тј. типичан распоред кој одговара
саставу и синтаксичким функцијама зависних конституената. Распоред је заснован на следећа
два принцима: (1) специфичне одредбе – за именице конгруентне речи, за глаголе, придеве и
прилоге – прилози за начин (и меру), распоређују се испред главне речи. Остали конституенти
распоређују се иза; (2) ако су испред или иза главне речи два или више зависних конституената,
обично су неки од њих уже везани за лгавну реч и стоје ближе њој, а други су перифернији:
придевске заменице су периферније него придеви (ова нова књига), док су субјекатски и
објекатски генитив уже везани за именицу него друге падежне јединице (писање штампе о
синоћном концерту), а односна реченица се увек налази на крају именичке синтагме (књига о
шаху коју си ми позајмио).

18
Глаголски прилог се назива и герундом.
42
 V

КОНСТИТУЕНТСКЕ ВРЕДНОСТИ ППК

ПРЕДЛОЗИ

Предлози су непроменљиве речи које означавају односе међу предметима и појавама. Стоје
испред именичких речи и синтагми, које се налазе у зависним падежима. Спој предлога и
именичке речи одн. синтагме назива се предлошко-падежна конструкција.

Предлози имају различита значења – месно, временско, узрочно, циљно, значења друштва,
изузимања итд. Ево неких.

(а) Месно значење имају следећи предлози: у (супа у чинији), на (тањир на столу), поред (Стави
биљку поред прозора), од и до (лет од Београда до Париза), пред (Стани пред њега), између (Полица се
налази између врата и зида), за (Крени за њима), према (Окрени се према мени), кроз (Вири кроз
кључаоницу), уз (Попео се уз мердевине) итд. Велики број предлога чије је основно значење месно
имају и друга, метафоричка значења.

(б) Временско значење као основно имају предлози пре, после, након и уочи (Наћи ћемо се пре /
после / након часова; Отпутовали су уочи Нове године), а као секундарно различити предлози
чије је основно значење месно: у (У суботу идемо на планинарење), на (На државни празник се не ради),
од и до (Ради од јутра до мрака), преко (Преко викенда иде родитељима), о (Видећемо се о Божићу) итд.

(в) Узрочно значење имају предлози због (Не тренирам због повреде), услед (Нисмо никуда
отпутовали услед недостатка новца), од (Презнојио се од врућине), из (Није проговорио из
страха да не испадне смешан).

(г) Циљно значење имају предлози ради и зарад (Радњу су затворили ради реновирања) и по
(Отиди по новине).

(д) Значење заједнице има предлог с (Идем у биоскоп с другом).

(ђ) Допусно значење има предлог упркос (Учинили су то упркос противљењу већине).

(е) Значење изузимања имају предлози осим и сем (Сви су стигли осим слављеника).

(ж) Значење поређења има предлог од (Марко је виши од Милана). (з) Значење одсуства има
предлог без (Буди без бриге).

(и) Значење намене има предлог за (поклон за моју мајку).

Неки су предлози синонимични: осим – сем, после – након (с напоменом да је овај други у јавном
језику почео да потискује први, без оправданог разлога), за – кроз (уз именице које означавају
временске појмове: Доћу ћу за / кроз један сат), поред – крај (у месном значењу: Седи поред /
крај мене). Неки предлози с месним и временским значењем могу стајати и испред прилога: до
тамо, од данас до сутра. Предлози се могу јавити и узастопце, један иза другог: панталоне за по
кући, допире до испод колена, два камена од по десет кила.

У наведеним случајевима предлози имају своје лексичко значење. Међутим, оно у неким
случајевима може донекле или сасвим избледети, одн. постати апстрактно; тада најчешће
говоримо о функцији неправог објекта те предлошко-падежне конструкције: говорити о
нечему, зависити од нечега, охладнети према нечему, навићи се на нешто, уверити се у нешто,
43
инсистирати на нечему. После предлога именица стоји у зависном падежу. Наведени су
типични предлози за сваки падеж:

Кад два предлога иду уз исти падеж а оба се нађу у истој реченици уз исту именицу, онда се
реченица може упростити тако што ће се именица употребити само једанпут: Имамо башту и
испред и иза куће (и предлог испред и предлог иза иду уз именицу у генитиву). Али ако се у
реченици јаве предлози који захтевају различите падеже, мора се – кад год је то могуће –
употребити и именица и заменица: са штитом или на њему (не може се рећи са или на штиту).
Неки предлози се могу употребити и самостално, без именице. Тада имају свој акценат и
прелазе у прилоге: Стаћу поред тебе (предлог). – Стаћу поред (прилог); Видећемо се после
предавања (предлог). – Видећемо се после (прилог).
Број предлога у језику је ограничен. Међутим, пошто се непрекидно јавља потреба за
прецизнијим описивањем (обично апстрактних) односа међу појавама, стварају се, обично од
неке именице, изрази који ће описати те односе – тзв. предлошки изрази. То су, на пример, за
време (нечега), у току (нечега), у оквиру (нечега), у зависности од (нечега), на основи (нечега), у односу на (некога
/ нешто), у погледу (нечега), у циљу (нечега), помоћу (нечега), у знак (нечега), од стране (некога / нечега), у
складу с (нечим) итд., а и захваљујући, укључујући, изузев, настали од глагола.

44
 КОНСТИТУЕНТСКЕ ВРЕДНОСТИ ИМЕНИЧКИХ ЈЕДИНИЦА

Основне конституентске вредности именичких јединица: именичка, придевска и прилошка.

1. Именички конституенти имају именичку вредност када се употребљавају за функције у

којима се јављају само именичке речи и синтагме. Две типичне ф-је су субјекат и
објеакт. Ту спадају и друге допуне у зависним падежима, партитивне допуне и
логички субјекат.
2. Конституенти са придевском вредношћу исказују разне типове одредбених значења.
3. Конституенти са прилопком вредношћу изричу месна, временска, узрочна, циљна и
сл. Значења којима се пре свега одређују глаголи.

Именичке јединице могу да се употребе и у функцији копулативног и допунског предикатива.

Тада говоримо о предикативним конституентским вредностима. Синтаксички облици у
тим функцијама су: номинатив, инструментал и ППК за + акузатив.

Именичка реч или синтагма у вокативу није конституент више јединице. За разлику од
осталих падежа, вокатив нема синтаксичку него комуникативну ф-ју, са апелативном
вредношћу.

СИСТЕМАТИЗАЦИЈА КОНСТИТУЕНТСКИХ ЈЕДИНИЦА

Конституентске јединице су такве синтаксичке јединице које се јављају као конституенти

виших синтаксичких јединица. То су:

1. Именичке речи и синтагме,

2. Придевске речи и синтагме,
3. Прилошке речи и синтагме
4. Неличне глаголске јединице,
5. Зависне реченице.

Конституентске јединице могу имати три главна типа конституентских вредности:

1. Именичка конституентска вредност,

2. Придевска конституентска вредност,
3. Прилошка конституентска вредност.

Синтаксичке функције типова конституентских вредности:

- Именичка КВ: субјекат, објекат и друге рекцијске допуне (глагола, именица, придева,
прилога), логички субјекат, партитивна допуна.
- Придевска КВ: атрибут, предикатив (именски део предиката), актуелни квалификатив,
апозитив.
- Прилошка КВ: одредбе за место, време, начин, узрок, меру; адвербијални предикатив,
атрибути (с прилошким значењем).

45
1. Именичке јединице са именичком конституентском вредношћу: ГРАМАТИЧКИ
СУБЈЕКАТ (номинатив), ЛОГИЧКИ СУБЈЕКАТ (датив, акузатив, генитив), ПРАВИ ОБЈЕКАТ
(акузатив, партитивни и словенски генитив), ПАРТИТИВНА ДОПУНА (партитивни генитив),
НЕПРАВИ ОБЈЕКТИ И ДРУГЕ РЕКЦИЈСКЕ ДОПУНЕ. Номинатив и акузатив су
структурни падежи, тј. само обележавају наведене функције субјекта и правог објекта.
За логичке субјекте и за неправе објекте и друге рекцијске допуне не употребљава се само један
падеж него више њих, зато ти облици немају само структурну него и семантичку функцију.

ДАТИВ уз глаголе давања и комуницирања (прави и н. објекат): Пружити помоћ Милошу

(АДРЕСАТ). Неко ми је однео оловку (РЕЦИПИЈЕНТ); члан синтаксички необавезан. Како си
ми?/Шта ми радиш? (ДАТИВ ИНТЕРЕСОВАЊА, ЕТИЧКИ ДАТИВ).

2. Именичке јединице с придевском конституентском вредношћу: АТРИБУТИ,

КОПУЛАТИВНИ/ДОПУНСКИ ПРЕДИАКТИВИ, АКТУЕЛНИ КВАЛИФИКАТИВ,
АПОЗИТИВ.

Квалификативни генитив: човек високог раста, девојка црних очију. → Квалификативни генитив је
блокирани падеж пошто се уз именицу у генитиву мора јавити и придев, тј. именица не може да
се уптореби сама него мора имати одредбу.

Градивно значење: од + генитив.

Присвојно значење: присвојни, посесивни генитив: оловка Тањине другарице.

Присвојни генитив има две посебне врсте: субјекатски генитив и објекатски генитив.
Употребљавају се у атрибутској функцији уз именице:

- Субјекатски генитив: певање птица, долазак пролећа → исказује носиоца ситуације

означеног именицом.
- Објекатски генитив: гледање телевизије, слушање музике → појам обухваћен ситуацијом.
4. Именичке јединице са прилошким конституентским значењем: ГЛАГОЛСКЕ
ДОПУНЕ, ПРИЛОШКИ ДЕО ПРЕДИКАТА, АТРИБУТ, ЗАВИСНИ ЧЛАН
ПРИДЕВСКИХ И ПРИЛОШКИХ СИНТАГМИ.

46
 VI КОНГРУЕНЦИЈА
Конгруенција (слагање) представља морфосинтаксичку везу између конгруентне речи
или синтагме и именичког конституента који условљава избор конкретне вредности
конгруентних категорија. Функција конгруенције је да обележи приписивање садржаја
конгруентне речи или синтагме одговоарајућем именичком појму.

Садржај придевских речи и придевских синтагми приписује се именичком појму, а то је

обележено конгруенцијом у роду, броју, и падежу.

Садржај галгола у функцији предиката приписује се именичком појму означеном субјектом,

што се означава конгруенцијом у лицу и броју, а ако је глаголски облик сложен са радним или
трпним придевом, онда и у роду.

Конгруентне речи: придевске речи и глаголи у личном облику.

Конгруентне категорије: род, број, падеж, лица.

Контролор конгруенције је именичка реч, односно синтагма од које зависи избор

конгруентих категорија. Избор лица зависи од улоге именичког појма у комуникаицји.

ГРАМАТИЧКА И СЕМАНТИЧКА КОНГРУЕНЦИЈА У РОДУ И БРОЈУ

Род који се одређује на основу граматичких карактеристика именице (њене деклинације) је

граматички род.

Природни род одређен је према полу означене особе или бића.

У неким случајевима постоји неслагање између природног и граматичког рода. У таквим

случајевима конгруентна реч може да се слаже:

1. Са граматичким родом → граматичка конгруенција;

2. Са природним родом → семантичка конгруенција.

Најважнији случај неподударности граматичког и природног рода представљају именице треће

врсте које означавају особе мушког пола: судија, владика, газда, војвода, Никола, Јовица, Стева...
Граматички су женског рода, а природног мушког рода.

ГРАМАТИЧКИ И РЕАЛНИ БРОЈ

Граматички број: зависи од облика именице (једнина или множина) → граматичка

конгруенција.

Реални број: заснован на броју означених појмова → семантичка конгруенција.

Реалан број је важан код оних збирних именица које се употребљавају и као суплетивна
множина: деца, браћа, збирне именица на –ад (чељад, унучад, пилад). Збирне именице имају
само облике једнине, а означавају скуп појмова. Неке збирне именице функционишу као
множина одговарајућих именица које немају обичну системску множину ( дете, брат, чељаде,
унуче, пиле).
47
За конгруенцију је битно да су збирне именице које надокнађују одсуство системске
множине по граматичком броју у једнини, али им је реални број множина.19

КОНГРУЕНЦИЈА С ПАРТИТИВНИМ И ПАУКАЛНИМ СИНТАГМАМА

У партитивним синтагмама постоји неподударност између синтаксичке структуре и значења:

центар синтагме је број, али је за значење битна именица у функцији допуне. Зато су могућа
оба вида конгруенције – граматичка са бројем, и семантичка са именицом.

1. У синтагмама са непроменљивим основним бројевима (пет, шест, седам...) конгруентне

речи стоје у једнини у средњем роду зато што они представљају неутралне речи. При
слагању по значењу пак јавља се множина и род који одговара роду именице:

Оних пет људи/жена/писама је дошло.20

су дошли/дошле/дошла.

2. Збирни бројеви такође траже једнину и средњи род (јер то одговара њиховом облику).
Када уз њих стоје збирне именице, предикат се обично слаже с бројем. Но, кад су збирни
бројеви допуњени именицом која означава лица различитог пола, среће се салгање по значењу:
множина и мушки род. Мушки зато је то општи род за лица, тј. употребљава се за скуп лица
различитог пола.

Оно двоје ученика је дошло.

су дошли.

3. Бројне именице на –ица мењају се по једнини треће врсте, тј. граматички су женског рода у
једнини. Но, пошто се односе на два или више мушкараца, по природном роду и реалном
броју су именице мушког рода, с вредношћу множине.

Она двојица ученика су дошла

дошли.

Атрибут стоји у женском роду, слаже се с обликом бројне именице; део предиката у личном
облику стоји у множини, тј. слаже се по значењу, а део предиакта који разликује род слаже се и
по облику и по значењу.

Паукалне синтагме с именицама мушког рода одликују се обликом на –а, тј. паукалом. Зато би
по граматичком слагању атрибут и део предиката који разликује род требало да стоје у облику
паукала. При слагању по значењу требало би да се јави множина мушког рода.

Она два/три/четири човека су дошла.

дошли.

19
Видети табеле у књизи т. 487.
20
Болд – граматичка конгренција; подвучено – семантичка.
48
 VII

ЗАВИСНЕ РЕЧЕНИЦЕ
Предикатске реченице могу вршити и конституентску функцију у вишој реченици или
синтагми. Постоје оне у оквиру њих које не могу вршити комуникативну, већ само
конституентску функцију и нису довољне да саме образују КР. Те реченице се називају
завинсим, субординираним или хипотаксичким реченицама. Оне образују посебан
синтаксички систем. Групишу се по типовима које називамо врсте. Сваки конкретан тип
обележен је одређеним обликом и синтаксичком функцијом реченице. Важно је увидети да
систе ЗР има много додирних тачака са предлошко-падежним системом.

Конституентске вредности ЗР. Три су најопштија типа: именичке, придевске и прилошке ЗР.

1. Именичка вредност. Имају је две врсте ЗР: изричне и именичке односне.

2. Придевска вредност. То су придевске односне реченице (најчешће у функцији
атрибута или апозитива).
3. Прилошка вредност. Има је највећи број ЗР: месне, временске, узрочне, условне,
допусне, намерне, последичне и поредбене. Најчешће имају функцију одговарајући
одредби.

→ Конкретни тип ЗР обележава се помоћним речима и изразима или речима које имају
помоћну функцију. Такве изразе називамо субординаторима. У њих спадају:

1. Зависни везници и везнички псојеви.

2. Речце с функцијом везника (ли, да ли, нека).
3. Односне и упитне заменице и прилози.

Корелативи ЗР. Корелативи су упућивачке (деиктичке) речи – упућивачке заменице и

заменички прилози. Пошто нису пунозначне, него упућивачке речи, они морају да стекну
значење „споља“ – било из ванјезичке ситуације, било из језичког контекста. Корелатив и
зависна реченица чине синтагму, у којој је корелатив главна реч, а зависна реченица
његова одредба. Синтагма чија је главна реч корелатив специфична је по томе што корелатив
из ње може да се изостави, иако је главна реч – управо због тога што није пунозначна.
Реченичку функцију не врши само ЗР, него цела синтагма. Да зависна реченица чини
синтаксичку целину с корелативом, најбоље се види у случају последичних зависних реченица,
чији корелатив (тако или толико) не може да се изостави.

Милан станује тамо где је и раније становао.

Размишљао је о томе да оде на одмор.
Урадио је то онако као што смо му рекли.

49
 1. ИЗРИЧНЕ РЕЧЕНИЦЕ

Изричу садржај ситуације, што има даје именички конституентску вредност. Најважнија
њихова функција је допунска функција, и то пре свега фунцкија ПРАВОГ ОБЈЕКТА уз глаголе
говорења, мишљења, опажања и осећања. То су прелазни глаголи који захтевају ИЗРИЧНИ
ПРАВИ ОБЈЕКАТ. Међутим, изричне ЗР могу да врше и друге допунске функције, као и
функцију СУБЈЕКТА. Деле се на следеће врсте:

1. Декларативне изричне реченице. Изриччу садржај ситуације. Главни везник је ДА,

иако у неким случајевима изрична ЗР може бити асиндетска (Марко је рекао: доћи ће); а
може се јавити и везник КАКО синониман са ДА.
2. Зависноупитне изричне реченице. Имају облик упитних реченица. Субординатори:
ДА ЛИ, ЛИ (када је битно да ли се садржај ЗР реализује) или упитне заменице и
прилози (када је битан садржај реченог). Зависноупитним реченицама се допуњавају
глаголи тражења, пружања, стицања или поседовања информације. Пример: Карађорђе је
питао где су Турци?
3. Модалне изричне реченице. Модалног су карактера, тј. не означавају реалну ситуацију,
него ситуацију чија реализација наређује, захтевам жели, планира и сл. Њима се
најчешће допуњују разни модални глаголи. Карактеристичан облик ових речленица је:
ДА21/НЕКА + презент. Пример: Карађорђе је поручио Турцима да се повуку.

Функције изричних ЗР: СУБЈЕКАТ, ПРАВИ ОБЈЕКАТ, НЕПРАВИ ОБЈЕКАТ, ИЗРИЧНИ

АТРИБУТ (вест да је положио), ДОПУНСКИ ЗАВИСНИ ЧЛАН (свестан да је погрешио).

2. ОДНОСНЕ РЕЧЕНИЦЕ

ЗР чији се садржај приписује именичким појмовима на које се односе. Обележја су

односне речи: односне заменице (који, чији, какав, колики, ко, шта) и односни прилози (где, куда,
камо, одакле + везник што). Важно: падеж односне заменице у односној ЗР се употребљава
за обележавање њене функције унутар односне реченице, а уз њу се може употребити и
предлог (Карађорђе има сабљу, о којој [о сабљи] се стално прича).

Реченице са односним придевским заменицама и односним прилозима. Постоје три типа

везе са именичким појмом, тј. реченица се може односити: на дати појам (То је онај Милош који је
убио Мурата), на тип/карактеристике појма (Никада нисам видео сабљу какву има Карађорђе) и на
обим/димензије појма (Никада нисам видео топ колики има Карађорђе). Може се употребити и
односни прилог са месним значењем: То је она ливада где смо посекли Турке. Ако релативизатор има
временско прилошко значење и односи се на појам који означава временску јединицу,
употребљава се односни прилог кад: То је било оног дана кад смо ослободили Београд. Овакве
реченице не треба мешати са временским и месним реченицама!

Посебан сличај: реч што употребљена као обележје односне реченице није заменица што,
него везник што, јер се не мења по падежима – Додај ми ону џебану што лежи на столу.

21
ДА које се не може заменити са КАКО.
50
Атрибутска и апозитивна употреба односних реченица. Наведене односне реченице могу
се на два начина везати за именичку јединицу: као атрибути и као апозитиви. Када ЗР ближе
дефинише појам (тј. кад има рестриктивну фунцкију) – тада је реч о атрибуту (тада се може
употребити корелатив и не одваја се запетом). Када је у питању пружање додатне
информације – реч је о апозитиву (не може се употребити корелатив и обавезна је запета).

Односне ЗР са именичким односним заменицама КО и ШТА. Претходне ЗР имале су

придевску конституентску вредност јер су одређивале именичке јединице. Пак постоје
односне ЗР са именичком конституентском вредношћу: Ко рано рани, две среће граби. Значење
односне реченице би се могло заменити именицом раноранилац. Такође, може се употребити
корелатив: Ко рано рани, тај две среће граби. Што можеш данас, то не остављај за сутра. Због своје
конституентске вредности ове ЗР имају најчешће функцију СУБЈЕКТА или ПРАВОГ
ОБЈЕКТА. Захваљујући употреби корелатива, могу да врше и функције НЕПРАВОГ ОБЈЕКТА
и ЛОГИЧКОГ СУБЈЕКТА.

→ Пример: Свако ко је ратовао за Србију причао је о јунаштву Карађорђија. Често уз поименичену

заменицу све.

Односна ЗР као апозитив уз другу реченицу. Односне ЗР са заменицом ШТО могу

исказати и додатну информацију: Срби су се ослободили од Турака, што је узнемирило велике силе.
Пошто се ради о додатној информацији, имају функцију АПОЗИТИВА.

Функције односних ЗР: СУБЈЕКАТ, ПРАВИ ОБЈЕКАТ, НЕПРАВИ ОБЈЕКАТ, ЛОГИЧКИ

СУБЈЕКАТ, АТРИБУТ, АПОЗИТИВ.

3. МЕСНЕ РЕЧЕНИЦЕ

Означавају место одигравања ситуације коју именује виша реченица, тако што то место
износе као место остварења неке друге, познате ситуације. Месне реченице почињу односним
заменичким прилозима за место где, куда, одакле, евентуално и камо.
Могу бити употребљене с корелативом. Корелативи су лични заменички прилози за
место. Тада се месне реченице синтаксички везују за њих и синтаксичку функцију у оквиру
више реченице има цела синтагма састављена од заменичког прилога као центра и месне
реченице као зависног члана. Месне реченице се могу везивати не само за односне него и за
друге заменичке прилоге (овуда, оданде, негде, нигде и сл). Месне реченице се често могу
употребити и без корелатива; у том случају месна реченица функцију члана више реченице
обавља сама. Међутим, корелатив је понекад неопходан: Дошли смо тамо / оданде одакле се види
море.

Недвосмислено су месне оне реченице с месним значењем које одређују глагол или
заменички прилог. Кад одређује именицу, у традиционалној граматици се таква реченица
сматра односном; међутим, и њу је могуће сматрати месном, јер она и даље има исто значење:
Почећу где сам стао.

Месне реченице најчешће имају функцију прилошке одредбе или прилошке допуне
за место – саме или с корелативом.

51
 4. ВРЕМЕНСКЕ РЕЧЕНИЦЕ

Имају временско значење и најчешће се употребљавају као ОДРЕДБА ВРЕМЕНА (Кад?)

или ОДРЕДБА МЕРЕ ВРЕМЕНА(Колико дуго?/Докле/докад? Откад?).
Обележја: кад, док, пошто, након што, чим, само што, тек што, пре него/но што,
откад, откако.

Могу се разликовати три временска односа реализовања ситуације више реченице према
реализовању ситуације у временској реченици:

1. Истовременост/симултаност. Везници: КАД, ДОК.

→ Кад/Док сам се враћао дома, срео сам устанике.
2. Постериороност. Везници: КАД, ПОШТО, НАКОН ШТО, ЧИМ, САМО ШТО, ТЕК
ШТО. → Кад сам узорао њиву, придружио сам се утаницима.
3. Антериорност. Везници: ПРЕ НЕГО ШТО, КАД, ДОК. → Док је Карађорђе стигао, Турци
су већ били посечени. У реченицама са КАД и ДОК антериорност је исказана више другим
средствима: речца већ, облик плусквамперфекта.

Општи везник за временске реченице је КАД, док остали везници имају специјална значења.

Значење мере времена. Исказује се следећим типовима:

1) ДОК + гл. несвршеног вида → Памтићу 1804. годину док сам жив.
2) ДОК (за одређивање границе) → Борићу се у Србијици док се слобода (не) врати.
3) ОТКАД/ОТКАКО (почетка граница реализовања ситуације) → Откад је чича Доситије
дошао, школе се убрзано развијају.

ЗАВИСНЕ РЕЧЕНИЦЕ СА ВЕЗНИКОМ КАД

1. Реченице с везником кад које имају временско значење. Везник кад је најчешћи
везник којим почињу временске реченице. Временске реченице с кад означавају време
одвијања ситуације више реченице и имају функцију одредбе за време.
Везник кад може означавати да су ситуације више и временске реченице
истовремене (кад везник кад има значење врло слично везнику док), да се ситуација више
одвија после ситуације временске (када има значење врло блиско везнику пошто одн.
везничком споју након што) и да се ситуација више речененице одвија пре ситуације
временске реченице (кад има значење блиско везничком споју пре него што).
Кад може да означи антериорност ситуације означене вишом реченицом
само онда кад је она означена и другим средствима: речцом већ и/или
плусквамперфектом. У тој употреби временска реченица с кад може имати корелатив
→ Такве ствари се десе онда кад човек то најмање очекује.
2. Реченице с везником кад које имају условно значење. Везник кад може стајати и на
почетку условних реченица које означавају потенцијални будући услов, кад је предикат у
зависној реченици глагол свршеног вида, и иреални садашњи услов, кад је он
несвршеног вида. Да би везник кад имао условно значење, у зависној реченици мора
бити употребљен потенцијал. → Кад бих имао новаца, помогао бих Лицеј.

52
 3. Реченице с везником кад које одређују именички појам. Тада се обично сматрају
односним (и кад је у том случају прилог), јер се често могу парафразирати односном
реченицом са заменицом који: Све је заборавио у тренутку кад ју је угледао. Могу одређивати
именички појам а да их није могуће сматрати односним: Сети се срџбе кад се жеље не испуне.
4. КАД са узрочним значењем. Пре свега у разговорном језику: Кад си наоштрио сабљу, није
ни чудо што си се посекао.
5. Реченице са КАД који имају именичку вредност. Такве реченице не долазе на
питање Кад?, него Шта? и корелатив им не може бити онда, него то. → Лоше је кад се не зна
ко је одговоран. / Смета ми кад ме стално прекидаш.
6. Псеудозависне реченице са КАД. Могу се парафразирати НР у напоредном односу;
корелатив није могућ. Могу се употребљавати у приповедању. Распоред предиката
одговара редоследу догађаја: Јашем селима, кад наједанпут пред мене стане Турчин = а онда пред
мене стане Турчин.. Зависна реченица с кад тада означава изненадну или наглу промену
постојећег стања, преокрет ситуације. Иза кад може стајати тамо, оно и сл., а и црта.
Запета је обавезна.

5. УЗРОЧНЕ РЕЧЕНИЦЕ

Имају узрочно значење. Функција: ОДРЕДБА УЗРОКА.

Обележја: ЈЕР, ЗАТО ШТО, СТОГА ШТО, ШТО, ПОШТО, КАКО, БУДУЋИ ДА.

→ Дигли смо се на устанак јер овако више не може.

6. УСЛОВНЕ РЕЧЕНИЦЕ

Означавају услов за реализовање ситуације означење вишом реченицом. Функција:

ОДРЕДБА УСЛОВА. Обележја: АКО, УКОЛИКО, ЛИ, КАД, ДА + одређени глаголски облик.
Увек су модалне.

Будући услов Садашњи услов Прошли услов Свевременски

услов
Реални услов Ако/уколико + Ако/уколико + Ако/уколико + Ако/уколико +
презент/ футур II. презент. перфекат квалификативни
+ ЛИ + ЛИ презент.
Потенцијални Кад + потенцијал
услов Да + презент
(гл. свршеног вида)
Иреални услов Кад + потенцијал Да + перфекат
* у вишој реченици: да + презент.
потенцијал (гл. несвр. вида)

+ евентуални будући услов: ако/уколико + потенцијал → Ако би ме неко тражио, зови ме!

53
 7. ДОПУСНЕ РЕЧЕНИЦЕ

Имају допусно значење, тј. ситуација више реченице се остварује упркос ономе што
значи ЗР и што представља сметњу. Фунција: ДОПУСНЕ ОДРЕДБЕ. Обележја: ИАКО,
МАДА, ПРЕМДА. Иза допусне ЗР може се употребити речца ИПАК.

→ Иако су Турци још увек држали градове, устаници нису одустајали од воздизања Сербие.

8. НАМЕРНЕ РЕЧЕНИЦЕ

Показују циљ или сврху предузимања радње у вишој реченици. Функција: ОДРЕДБА
ЗА ЦИЉ, ДОПУНА ЗА ЦИЉ (уз глаголе свесно предузетог кретања). Обележја: ДА +
презент/потенцијал, КАКО + потенцијал, ЛИ + одрични потенцијал. По свом значењу су
модалне.

Када је ЗР одредба намере: могу бити потврдне или одричне, може стајати испред, између
или иза других конституената реченице, а субјекат у таквим реченицама не мора бити исти као
субјекат више реченице.

Када је ЗР допуна намере: допуњавају глагол кретања; увек су потврдне, не могу стајати
испред главне, типичан облик ДА+презент, субјекат им је једнак субјекту глагола кретања.

ПСЕУДОНАМЕРНЕ И НАМЕНСКЕ РЕЧЕНИЦЕ

Насупрот томе, постоје и псеудонамерне реченице – оне које имају облик намерних
(везник да и презент или потенцијал), али не исказују циљ. Зависне реченице у тим
примерима исказују радњу која је засебна и само се надовезује на радњу више реченице, а не
говоре ништа о њој. Оне су само привидно зависне. Намерне и псеудонамерне реченице
имају заједничко то што радња њима исказана следи за радњом исказаном вишом реченицом, а
и означавају даљи развој неке ситуације; међутим, у случају намерних реченица тај развој
ситуације је планиран, а у случају псеудонамерних реалан, остварен. Другим речима,
ситуација исказана псеудонамерним реченицама стварно се одиграла. Стога се оне
употребљавају у приповедању, где имају нарочиту стилску вредност – погодне су за причање
наставка или завршетка неког догађаја. → Они су се растали, да се више никада не сретну.

Псеудонамерне реченице увек стоје на крају целе комуникативне реченице и обавезно

се одвајају зарезом.

9. НАМЕНСКЕ РЕЧЕНИЦЕ

Блиске намерним реченицама су и наменске зависне реченице. У њима се, као и у намерним,
употребљава презент или потенцијал. Оне, међутим, не означавају циљ, него намену. Такве
реченице допуњавају, рецимо, прилог довољно (пр. 1, 2); читава синтагма чији је центар
прилог довољно има функцију одредбе за меру (пр. 1) или одредбе у оквиру придевске
синтагме (пр. 2):

(1) Он ради довољно да би добро живео.

(2) Довољно је луд да то уради.

54
Корелатив наменских реченица је ЗА ТО.

У наменске зависне реченице могу се убројати и оне које допуњавају прилог сувише:

(6) Он је сувише брз да га можеш / да би га могао престићи.

Међутим, те реченице означавају ситуацију која се не остварује, јер претерани степен

особине одн. појаве чини сметњу томе („Он је сувише брз, па га не можеш престићи“). Због
тога се могу сматрати и иреалним последичним реченицама.

10. ПОРЕДБЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ

Две врсте оваквих реченица постоје:

1) поредбене реченице по једнакости са функцијом ПОРЕДБЕНЕ ОДРЕДБЕ (ређе

допуне глаголу – Поступио је као што му је речено.). Обележја: КАО ШТО, КАО ДА,
КАКО, КОЛИКО. Интерпункција као код одредбених реченица.
2) поредбене реченице за неједнакост са функцијом ПОРЕДБЕНЕ ДОПУНЕ. Обележја:
НЕГО/НО ШТО, НЕГО/НО ДА. Пошто су допунске, испред њих никада не иде
запета.

Везник КАО ШТО – поређење са реалном ситуацијом; КАО ДА – са хипотетичком.

У вишој реченици се јављају разни корелативни (онако, тако, исто тако, онолико).
У оваквим реченицама увек постоји неки придев или прилог у компаративу или придеви
или прилози другачији, другачије и сл.

Зависне реченице чија су обележја заменички прилог за начин како и заменички прилог за
количину/меру колико обично се такође убрајају у поредбене реченице, али би се могле
сврстати и у односне. Оне показују подударност начина или мере с нечим.

→ Он ради (онако) како може.

→ Он ради (онолико) колико може.

11. ПОСЛЕДИЧНЕ РЕЧЕНИЦЕ

Обележје: ДА.
Функција: ПОСЛЕДИЧНА ДОПУНА, дакле, не одвајају се зарезом.
Допуњују заменичке прилоге тако, толико, одн. показне заменице такав, толики.

→ Марија тако пева да сви воле да је слушају / Она пева тако да сви воле да је слушају.

Напомена: Постоје и псеудозависне последичне реченице, које имају облик зависне

реченице, али исказују ситуацију која је напоредна са претходном ситуацијом (и њена је
последица), и стога се могу парафразирати независном реченицом у напоредном односу с
претходном. Њихово обележје је везнички спој тако да и обавезно се одвајају зарезом:

→ Марија лепо пева, тако да сви воле да је слушају. = Марија лепо пева, па сви воле да је слушају.

55
 VIII
НЕГИРАЊЕ
Опште негирање. Негира се ситуација у целини. → Марко НИЈЕ купио књигу.
Посебно негирање. Негира се једна компонента ситуације. → Марко није купио КЊИГУ/,
него;но;већ СВЕСКУ. Изсказује се контрастивним реченичним акцентом.

Посебно негирање се може обележити и посебном синтаксичком конструкцијом:

→ Марко је купио не КЊИГУ, него/но/већ СВЕСКУ.

Врсте негације по начину остварења:

1. Финитна. Глагол стоји у одричном облику. → Марко не воли ЈАБУКЕ, него КРУШКЕ.
2. Конституентска. → Марко воли не ЈАБУКЕ, него КРУШКЕ. = Марко воли крушке, а не
јабуке.

Двоструко негирање. Иако је употребљена одрична заменица или одрични прилог, негира се
и глагол → Он ништа не зна. / Ниједан од мојих другова не воли јабуке. / Никада нико од мојих другова
није појео ниједну јабуку.

Експлетивна негација. То је негација која није потребна на основу смисла реченице, али се
ипак јавља:

→Чувај се да не паднеш.
→Задржавао га је да не падне.
→Јован је забранио Петру да (не) долази у његову кућу.
→Завршавај тај посао док се он (не) врати.

56
 IX
НАПОРЕДНЕ КОНСТРУКЦИЈЕ
Као напоредне конституентске јединице јављају се речи, синтагме, и ЗР; такође, и НР се
могу координирати у оквиру комуникативних реченица. Напоредни односе обележавају се
напоредним везницима. Постоје различити типови напоредних односа и они имају своја
посебна обележја. Дакле, говоримо о систему напоредних односа.

1. саставни однос: И, ПА, ТЕ, НИ, НИТИ.

2. раставни однос: ИЛИ.
3. супротни однос: А, АЛИ, НО, НЕГО, ВЕЋ.
4. закључни однос: ДАКЛЕ, ПРЕМА ТОМЕ.
5. искључни однос: САМО (ШТО), ЈЕДИНО (ШТО), ТЕК (ШТО).
6. градациони однос: НЕ САМО/ШТО/ДА....НЕГО/НО/ВЕЋ, А КАМОЛИ (ДА).

→ У говору важно сегментирање паузама, тј. у писању запетама.

Координирање НР. Обично се као напоредне јављају реченице исте врсте, тј. које реализују
исти чин говорног акта. Хетерофункционалне напоредне везе постоје, али сус ретке.

Саставни однос. Испред и се не пише запета.

→ емфатички полисиндет: и..., и..., и...
→ асиндет – одсуство везника.
→ стилски асиндет: ..., ..., ..., ...

Раставни однос. Повезује алтернативне ситуације.

Супротни однос. Међу члановима односа постоји неподударност или супротност. Запета је
обавезна. Два типа односа се издвајају:

1) концесивни (допусни) однос. На основуи садржине прве не би се очекивао садржај

друге: Није се осећала добро, али је (ипак) отишла у школу. Обележја: АЛИ, ИПАК, ПА ИПАК.
2) компензативни однос. Садржавје друге реченице се ублажава или неутралише садржај
прве. Обележја: АЛИ, НО, ЗАТО.

Закључни однос. Мора запета јер је реченица најчешће асиндетска: Ласте су се вратиле: устанак
се, дакле, наставља.

Градациони однос. Издвајамо два типа:

1) НЕ САМО ШТО/ДА... ВЕЋ/НЕГО/НО... (Н)И. По правопису без запете.

2) И/НИ+ А (НЕ)КАМОЛИ. Одваја се запетом.

Напоредни односи између конситтуентских јединица. Да би имале напоредну функцију

конституентске јединице треба да имају еквивалентну конституентску вредност; није, дакле,
толико важна врста речи колико конституентско значење с којим је употребљена. Као
напоредне се јављају јединице истог ранга (осим у неким случајевима).

57
 X
Распоређивање синтаксичких јединица
и информативна актуализација реченице
Синтаксичке јединице морају бити распоређене на одговарајућ начин. Реченични
конституенти (субјекат, предикат и прави објекат) распоређени су тако да формирају
реченичну перспективу: најпре се исказује именички конституент који је носилац
реченичне перспективе и који се, пошто означава појам о коме је реч, назива ТЕМОМ.
Затим долази предикатско језгро, тј. глагол и оно што се заједно са њим приписује субјекту
(теми) и тај део се заниза РЕМОМ.

У српском језику субјекат, предикат и објекат могу се слободно распоређивати, што

важи и за остале реченичне конституенте. Ипак, то не значи да не постоје одређена правила.

Важна је информативна актуализација. Нова информација је концентрисана само у

једном конституенту који се назива ФОКУС, или информативно тежиште. Комуникативне
вредност иреченица и њихових делова у тесној су вези са комуникатвном ситуацијом и са
језичким контекстом. Стоје је информативна актуализација продавање реченици и њеним
конституентима оних вредности коју оне треба да имају у конкретној, тј. актуелној ситуацији.
Због слободе распоређивања конституената, српски језик има могућност различитих
перспектива.

Носилац реченине перспективе је углавном субјекат, као главни именички конституент

реченице. Носилац пак може бити и нпр. прави објекат. Распоред реченичких делова има
експресивну функцију као и функцију истицања субјективног односа према информацији.

Фокализација

Један је од важних начина информативног актуализовања неког реченичког или синтаксичког

конституента. Јавља се када само један конституент носи нову или битну информацију.
Тада тај контитуент представља ФОКУС реченице, што се обележава изразитим реченичним
акцентом и у већини случајева распоређивањем фокуса на крај реченице.

Већина типова фокуса истичу се експресивним паузама. Међутим, истицање узвичног

фокуса постиже се и антиципативном инверзијом – исказивање фокуса на почетку уместо на
крају → НИКОЛА је добио награду! У узвичним реченицама са речцом ЛИ фокус се увек
распоређује на почетак речнице → Ту ли сте се сакрили!

Распоређивање енклитика (видети скрипта!)

Енклитике – ненаглашене речи које се изговарају заједно с акцентогеном речју која им

претходи – обухватају:

а) ненаглашене облике личних заменица: генитива (ме, те, га, је, нас, вас, их), датива
(ми, ти, му, јој, нам, вам, им) и акузатива (ме, те, га, је / ју, нас, вас, их);

б) ненаглашене облике глагола јесам (сам, си, је, смо, сте, су), бити (бих, би, би,
бисмо, бисте, би) и хтети (ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће);
58
в) речцу ЛИ; г) реч СЕ.

глаголска заменичка заменичка заменичка

глаголско
ли енклитика енклитика енкл. у енкл. у се
је
(осим је) у дативу акузативу генитиву

Парцелација реченице (видети скрипта)

Под парцелацијом реченице се подразумева такво њено рашчлањивање при којем се неки
реченични члан издвајa из ње и постаје интонацијски и интерпункцијски аутономан.
Такав реченични члан – који се назива ПАРЦЕЛАТ; обично се ставља после реченице (пр. 1 и
2), ређе испред ње (пр. 3):

(1) Гледао сам те ноћас. У сну. Тужну. Мртву (Матош).

(2) Ћуте злу не требало („за сваки случај“); брижници недостижних разлога,
противници претеривања; држачи средина; учесници саветовања састанака
зборова (М. Данојлић).

(3) Виле за жеље. Њих хоћу. Мостове за мисли (О. Давичо).

Као сигнал парцелације најчешће служи тачка (пр. 1, 3), али могу и тачка и запета (пр. 2),
евентуално двотачка или црта. Сви ти знаци одговарају паузи у говору.

Парцелати су најчешће само издвојени из матичне реченице – нису исказани унутар ње,
него као интонацијски или интерпункцијски самосталне целине. Међутим, матична реченица
може бити и синтаксички потпуна, при чему функцију парцелисаног реченичног члана
исказује нека деиктичка реч, која на њега упућује (у пр. 3 то је њих, у пр. 6 га).

Из реченице се могу издвојити и различите синтаксичке јединице – и лексеме, и

синтагме, и зависне реченице – а и различити реченични чланови. Као парцелат може се
појавити субјекат (пр. 2, 4), именски део предиката (пр. 5), прави објекат (пр. 6), неправи
објекат (пр. 7), прилошка одредба (пр. 8, 9), актуелни квалификатив одн. апозитив (пр. 10),
атрибут одн. апозитив (пр. 11):

(1) Причали су ми своје досадне приче. И сапутник до мене. И онај иза. И онај испред (С.
Басара).

(2) Ја сам градови. Луке. Бродови (Р. Константиновић).

(3) Цела га је Србија чула. Њега, сина Луке Дошљака (Д. Ћосић).

(4) Мислио је. На смрт (О. Давичо).

(5) Остадосмо сами. У стану. И на свету (С. Селенић).

(6) Јежим се. Од радости (О. Давичо).

(7) Пошао сам за њом. Омађијан (С. Селенић).

59
(8) Чују се цвркут ласта и шумор оближњег мора. Белог (В. Стевановић).

Такво рашчлањивање реченице изазива стилске ефекте. Најпре, њиме се ритам текста
организује на необичан начин, захваљујући чему казивање постаје динамичније. Затим,
захваљујући испрекиданости и накнадном додавању реченичних чланова, такво казивање писац
приближава усменом изражавању, често га бојећи емоционалношћу. Најзад, парцелацијом
писац може издвојити оне делове које сматра информативно најбитнијима.

ДОДАТАК
Падежна значења:

1. партитивно: партутивни генитив – кора глеба.

2. посесивно: од Милоша (генитив).
3. Аблативно: значење одвајања, удаљавања.
4. социјативно: са + инструмента, означава друштво.
5. Агентивно: од стране +генитив. Прозван је храбрим од стране својих пријатеља.
6. околносно значење: по мрклом мраку (локатив).
7. просекутив: инструментал који означава место без преднлога: Шетали смо стазом.

ОДРЕДБА ИЗУЗИМАЊА: осим + кога?

СУПСТАТИВНА ОДРЕДБА: уместо + кога?/чега?

60