Синтакса и семантика сложене реченице

Имплементне клаузе

Синтаксичко-семантички однос који подразумева да нека формална јединица (у овом

случају клауза) заузме једну од 2 (најважније?) позиције у реченици:
1) део предиката – позиција која се сматра конститутивном ф-јом у реченици јер без
тог елемента не може да постоји предикат (н., кад предикат не сачињава
пунозначни глагол, већ у другим ситуацијама)
2) субјекат
/Они који су заговорници теорије валенције субјекат третирају као допуну, а овде га не
посматрамо тако; ова 2 приступа се разликују само у тумачењу позиција у реченици, али и
један и други разматрају исту групу примера, нема суштинске разлике између саме
структуре код једних и код других кад је у питању субјекатска и предикатска клауза – само
је ствар у томе да једни субјекат и предикатив третирају као комплемент, а други га тумаче
као имплемент, односно, као члан у реченици који је важнији од онога што је комплемент;
то је тако јер се у ТВ у центар важности ставља семантика речи, она полази од тога да
значење речи управља структуром реченице; приступ који се овде заступа јесте синт.-сем.,
то је приступ који подједнако придаје важност и граматичкој (формалној) и семантичкој
страни реченице. Пошто се у случају лексичког дела предиката и субјекта ради о
структури која јесте у извесном смислу везана, тј. значење речи које се ту појављује
захтева допуну предиката и исказивање субјекта у одређеној форми није спорно, али
синтаксичко-семантичко становиште је да ту не управља само значење речи, већ пре свега,
граматичка структура/.

1) Предикатска клауза
Заједно с глаголским делом предиката чини основни члан реченице.
Ова тема је у директној вези са типологијом предиката. Најтипичнији предикат у срп.
језику је кад имамо пунозначни глагол, транз. или интранзитиван. Ако је интранз., имаће
само субјекат, а ако је транзитиван, имаће субј. и обј. и евентуално се могу јавити прил.
одредбе у реченици. У типологији предиката то се најчешће назива простим предикатом.
Сложени предикат дели се на неколико типова. Састоји се од више од једног елемента.
 Копулативни предикат – има копулу (гл. јесам и то најчешће у
енклитичком облику – у презенту, као и глагол бити у кад је реченица у
перфекту – тад то нису помоћни глаголи, већ копуле); уз њега се може јавити
С у ном., а са друге стране је долазило лексичко или семантичко језгро.
 Најтипичније форме које се појављују у позицији лекс. језгра копулативног
предиката јесу именица у ном. (предикатски номинатив), придев, прилог и
клауза, и то клауза са везником ДА (и?) њеним субординираниим
предикатом.
Овај случај где се на позицији семантичког језгра налази клауза најређи је у
српском језику и ретко се среће у писаном тексту, али чује се у говорном језику.
Нпр. То је да не поверујеш; То је да пукнеш од муке; Ручак је да прсте
полижеш; То је да полудиш. У овим ситуацијама ови реченични чланови
оријентисани су према субјекту (као и кад се јаве именица или придев) и они
нам најчешће нешто говоре о појму који се налази у ф-ји С. Најчешће се ради о
квалификативу. Ове клаузе у ствари замењују неки придев који нешто каже о С,
али врло често немамо одговарајућу придевску лексему у лекс. фонду којом
бисмо исказали то значење, а да се притом добије грам. прихватљива реченица.
Позиција ове клаузе као дела предиката одређена је искључиво грам. формом
овога глагола, дакле, чињеницом да је он копула, а не пунозначни глагол или
семикопулативни.

 Семикопулативни предикат има 3 типа:

o модални семикопулативни глагол – наводи се и као следећи тип

предиката – копула, будући да је сем. празна, тј. носи само грам. инф.,
уз себе везује именске речи и прилог, односно, клаузу као речи које
нису примарно глаголске, док модални семикоп. глаголи, не сем.
потпуно празни с обзиром на то да носе модалну компоненту, уз себе
траже други глагол да би остварили предикат. /Примарно је да се
Лекс2 остварује у виду пунозначног глагола који се може појављивати
у 2 различите структурне форме – инфинитивне (Морам радити) и у
форми ДА клаузе /научили смо да говоримо да ову форму називамо
конструкцијом, тј. називамо је конструкција да + презент; Алановић
употребљава и термин клаузоид. Међутим, ако му погледамо
синтаксичку форму, видимо да има зависни везник и други глагол –
да ли ће се тај други глагол остварити у форми инф. као безличног
глаголског облика или клаузе, у срп. језику, тј. источној верзији
некадашњег српхрв. језика јесте (?) форма. С тим што знамо да
дијалекатски, јужни говори немају инфинитив, а како се иде према
западу јез. територије, инф. је све фреквентнији и ове језичке форме
се појављују као алтернативне форме.
Напомена: има модалних глагола који уз себе могу добити чак и
именицу у ак. и то не девербативну! Тако видимо да се ти глаголи
понашају као и други транзитивни глаголи. Нпр. глагол хтети (Хоћу
да путујем/Хоћу путовати, али и: Хоћу да једем чоколаду/Хоћу
чоколаду), али та форма са ак. где нам се површински чини да се
 понаша као транзитивни, представља само редуковану клаузу, то
заправо значи: Хоћу да једем/имам/добијем чоколаду. Увек имплицира
клаузу и везник да. Што се тиче модалних глагола, могу да остваре
реченичну структуру у којој ће имати С у ном.: Ја хоћу да путујем по
свету; Ја морам да идем на факултет, али глагол требати
оствариће се у безличној реченици и неће уз себе добити С у ном.
У групу модалних глагола спада 5 основних модалних глагола: хтети,
смети, морати, моћи, требати. Ако неки други глагол може да се сведе
на нека од ових значења, онда и он може имати у неким контекстима ф-ју
модалних глагола, нпр. глагол желети који се може довести у везу с
глаголом хтети. С друге стране, по количини значења, пре би се могао
прикључити неким пунозначним глаголима. Различито се третира, а ми
ћемо га третирати као модални и клаузу уз њега сматраћемо
предикатском, а не допунском.
Главна карактеристика ове предикатске клаузе јесте да се ту јавља тзв.
немобилни презент. Ово је прва ситуација где видимо да клаузи, осим
везника и њене позиције у односу на основну реченицу, улогу може да
игра још неки граматички елемент. У овом случају, то је обавезна
употреба презента. Тако се назива јер уместо презента не може да се јави
ниједан други гл. облик. Друга особина ових структура с модалним
глаголом јесте да се код већине модалних глагола мора остварити
идентичност субјекта модалног глагола и субординираног глагола. Може
се рећи Ја морам да радим, а не Ја морам да радиш. Једини модални
глаголи који дозвољавају разлику јесу глаголи хтети и желети: Ја хоћу
да путујеш. Кад се ради о идентичности субјекта, он се само једном
исказује.
o фазни глагол – може бити у форми инфинитива и клаузе да +
презент: Почињем радити/да радим сутра у новој фирми. Овде се,
такође, може појавити девербативна именица у ак. Почињем рад. Кад
се у оваквим структурама појави инф. или девербативна именица,
онда се они третирају као реченични кондензатори. У површинској
интерпретацији, кад имамо инф. и деверб. именицу, то можемо
означити као један предикат и не издвајати као посебну клаузу, а
уколико је издвојимо, морамо казати да се ради о кондензованој
клаузи. *КОНДЕНЗОВАНЕ КЛАЗЕ: ФАЗНИ ГЛАГОЛ +
ИНФИНИТИВ/ДЕВЕРБАТИВНА ИМЕНИЦА У АКУЗАТИВУ*
То и даље третирамо као сложен предикат, али с. п. који садржи
клаузу. Фазни глаголи су и даље семикопулативни зато што захтевају
други глагол да би оформили предикат, а значење које они носе тиче
се фазе друге радње. У ове глаголе се најчешће убрајају глаголи
почети, наставити, завршити, као 3 основна фазна глагола. Понеки
 од пунозначних глагола може имати фазно значење, нпр. кренути.
Синтаксички гледано, глагол завршити не понаша се као глаголи
наставити и почети, јер он не може да има клаузу као други део,
може девербативну именицу. Ваљда код нас може инфинитив, а у
хрватском не. ?
Такође се мора остварити идентичност субјеката. У субординираном
предикату се обавезно појављује немобилни презент, дакле, као и код
модалних глагола, фазни глагол може бити у перфекту, али овај мора
бити у презенту. Код фазних постоји још један услов –
субординирани глагол мора бити у имперфективном виду, јер уз
глаголе који означавају почетну, средишњу или крајњу фазу неке
радње не могу да стоје глаголи који означавају завршену радњу, већ
само ону која је у току, јер само такву радњу можемо сегментирати на
фазе.
o семикопулативни глаголи – група дефектних глагола �
Не можемо семантички да их одредимо, немогуће их је именовати
осим најопштијим могућим термином семикомпулативни глаголи:
значити, подразумевати, претпоставити, правити се, претварати
се, постати, остати, вредети, нпр. Прави се да не зна. Претвара се
да зна о чему се ради; Постани шта желиш; Вреди да размислиш
добро о томе; Ваља да размислиш добро о томе; Има да размислиш
добро о томе. Контрафакторни глаголи?? – због тога се често не
може појавити футур - *Правим се да нећу знати.
Практично се уз ове глаголе може појавити само клауза. То може бити
добар показатељ да ови глаголи не добијају комплемент, већ
семантичко (лексичко) језгро. Када имамо комплементизацију, по
правилу постоји заменљивост клаузе с падежним обликом. Међутим,
када се ради о комплементизацији, те форме су комутабилне по
правилу, а овде нису.
Општа одлика семикоп. глагола јесте да увек постоји могућност да
неке глаголе, ипак, не знамо где да сврстамо – да ли у семикоп. који
траже лексички додатак који третирамо као предикатив или у
комплементе. Ту се једино можемо ослонити на синтаксички
критеријум, тј. могућност замењивања. Код примера Постани шта
желиш и Остани какав јеси и Тамо је како треба дешава се, ређе,
додуше, да се уместо да појави неки други везник. Пре свега, везник
како једини је везник који одговара у одр. ситуацијама везнику да.
Везник како у одр. структурама већ показује висок степен
граматикализације и губи од свог начинског значења на које прво
асоцира. У примерима Постани шта желиш и Остани какав јеси
питање је да ли говорити о чисто предикатској клаузи или их
третирати као релативну клаузу уз заменички антецедент где онда та
клауза и антецедент испуњавају предикатску позицију. Проф.
 Антонић би те примере сматрала дифункционалним структурама –
прво се успоставља релативни однос са заменичким антецедентом, а
онда се успоставља позиција лексичког језгра предиката. У неким
ситуацијама антецедент може бити изостављен као у овим
примерима, а у неким не може.

2) Субјекатска клауза – старија литература је говорила да се говори о чисто

граматичкој категорији, али раније ни граматике ни друга литература нису ни близу
описали моделе у којима може да се појави субјекат. Чинило се да се ради о
структури која није јако фреквентна, међутим, она није баш толико ретка у писаним
текстовима.
Ко рано рани, две среће граби. Чест пример на тестовима у школама, али не
показује типичну субјекатску клаузу и захтева додатно објашњење! Лако ју је
објаснити јер се клауза може заменити именицом раноранилац и види се да она
врши ф-ју субјекта. Међутим, то само показује да су у праву они лингвисти који
субј. клаузе називају једним именом номиналне клаузе – јер стоје уместо номена, тј.
уместо именице. Пошто је субјекатска позиција типична за именицу, ово је случај
када имамо зависну клаузу која замењује једну именицу nomina agentis. Међутим,
сама форма ове клаузе показује да се не ради о клаузи која се уводи везником да,
већ има релативизатор, тј. релативну заменицу уместо везника. У овом случају то је
заменица ко, која уз заменицу што једина може бити употребљена без антецедента,
али антецедент је имплицитно присутан (Онај ко рано...). Једина мала разлика
између примера Постани шта желиш и Ко рано рани... јесте у томе што код
Постани (оно) што желиш, то оно представља типични просентенцијализатор.
Када имамо тип. прос., онда је могуће да клаузу интерпретирамо и као, у овом
случају, предикатску јер може да употреби директан однос с предикатом. А у 2.
примеру немамо просентенцијални однос, већ прономинални – (Онај) ко..., дакле,
типичан однос какав имамо код релативних реченица. Зато се овде ради о
релативној клаузи са заменичким антецедентом и цела та синтагма попуњава
позицију субјекта у односу на матричну реченицу.
Овде имамо типичну персоналну структуру, а када то имамо, онда је јако мала
вероватноћа да клауза може попунити ф-ју субјекта, јер клауза по природи ствари
нема морфолошке одлике. То значи да увек остварује инконгруентан однос са
предикатом, што је одлика имперсоналне структуре.
Прави примери – матрична реченица увек има структуру која је нетипична – или је
имперсонална, или је пасивна, или је пасивно-имперсонална. Предикат матричне
реченице може да се састоји од копуле и именице у номинативу, а уз такав предикат
стајаће клауза с везником да и (?) предикатом.
Граматички субјекат у срп. јез. је именица у ном. која не улази у састав предиката –
аксиом. То је у складу с аксиомом да је предикат конститутивни члан реченице и да
прво мора да се конституише предикат да би реченица као граматичка јединица
постојала. Ако се копула појави као предикатски елемент, онда место уз копулу
мора прво да буде попуњено да би могле да се попуњавају остале позиције. Зато се
каже да, ако је ово место упражњено и ако се појави именица у номинативу, она ће
прво попунити ту позицију, а онда се може појавити још нека именица у ном. која
ће попунити позицију субјекта. У једном моделу имамо именицу у ном., али не
третирамо је као грам. субј., већ као лексичко језгро предиката, а клауза која се
појављује у тој структури третира се као субјекатска клауза. Она је та која попуњава
позицију субјекта. Ради се о имперсоналној структури зато што клауза и сам
предикат стоје у инконгруентном односу. Примери: Истина је да се оженио;
Чињеница је да је био у праву; Време је да се пође; Став је да треба нешто
предузети. Евентуално се може јавити модел у којем имамо истакнут семантички
субјекат у неком зависном падежу. Семантички, видимо да именица у ном. нешто
говори о садржини целе ове клаузе, дакле, да је као код обичне реченице с коп.
предикатом значење ове речи оријентисано према субјекту.
Други модел је семантички идентичан, само што се уместо именице јавља прилог,
нпр. Добро је да си дошао; Јасно је да је грешка; Корисно је да се то уради; Тешко
јој је да понавља исте ствари. Као и у првом моделу, прилог нешто говори о
субјекту. У оваквим примерима може да се експлицира просентенцијализатор то:
Јасно је то да је грешка; Добро је то да је дошао. Али ради се о чистом
просентенцијализатору и нема односа као што има у случају правог релативизатора,
антецедента??. Зато се ове структуре не третирају као релативни, већ као
субјекатски однос. Дискутабилни су само они случајеви где ће се уместо везника да
појавити што¸ нпр. Тачно је (то) што он каже. Због релативизатора што, било би
основа да се ове реченице сматрају релативним, но с друге стране, то је чист
просентенцијализатор. Зато ове клаузе могу бити третиране као субјекатске.
Проблем је (то)/(у томе) да/што не можемо да се договоримо. Ово је структура
која дозвољава више варијанти. Осим варијације у везницима да/што, дозвољава да
се просентенцијализатор појави у локативу, што показује да у овом случају копула
је има значење налазити се. Проблем је што не можемо да се договоримо може
имати 1) субјекатску интерпретацију, 2) пошто се ради о релативизатору што, ако
се посматра уз то, он може бити релативни везник, дакле клауза је релативна, па
заједно уз то представља субјекат и 3. могућност је да што представља само
редуковани узрочни везник зато што. У том случају, клауза се може третирати као
субјекатска са значењем каузатора или можемо казати да је копула је употребљена у
улози семикопулативног глагола са значењем постоји, настао је, а у том случају се
говори о узрочној клаузи. У таквим ситуацијама, контекст је једини који нам може
рећи о чему се ради.
Следећи модел који може да се појави у субјекатској клаузи јесте имперсонална
структура која, по правилу, подразумева постојање уопштеног агенса. Примери:
Прича се да је добар човек; Зна се да су ишли на часове; Сматра се да је то добро
решење; Захтева се да се озбиљније ради.
Модел који има пасив, али је истовремено и имперсонална структура: Речено је да
у петак нема наставе; Наређено је да сви морају да дођу. Ради се о имперсоналној
структури са селективним агенсом, тј. тиче се само оне групе људи која је надлежна
за нешто. С друге стране, ради се о пасиву, што се види по ТГП који је изведен од
транз. глагола. Ови примери имају интерпретацију на 2 нивоа: ако је на првом
нивоу, ово је субјекатска клауза, а ако радимо сл. ниво, тј. пасивни ниво претварамо
у активни, ова клауза заузима ф-ју објекта и тад се ради о комплементу. Позиција
субј. клаузе изазвана је само грам. структуром матричне реченице (однос
пасив:актив, субјекат:објекат). Постоје и примери с гл. који захтевају семантички
субјекат: Досадило ми је да стално радим исти посао; Одговара ми да дођем сутра
у 5.
У неким од ових модела, поред везника да, може се јавити још неки везник, нпр. уз
прилошки предикат Жалосно је када се догађају такве ствари; Лепо је кад
сретнеш таквог човека, или нпр. с именичким предикатом: Несрећа је кад човек
мора ставити на пробу своје пријатеље; Задовољство је кад имаш прилике да
видиш тако нешто. Пошто везник када увек најпре асоцира на временско значење,
важно је погледати предикат матричне реченице и уочити да такав предикат не
може добити темпорални детерминатор, већ само (? ваљда субјекат/ску клаузу).
ВАЖНО: Клауза добија статус субјекта само захваљујући граматичкој структури
матричне реченице и то је главни услов за постојање субјекатске клаузе. Дакле,
матрична реченица не може бити активна, већ имперсонална, пасивна,
имперсонална пасивна.
 Комплементне (допунске) клаузе

КОМПЛЕМЕНТ = ДОПУНА = ЕКСПЛИКАТИВ

Однос комплементације је синтаксичко-семантички врло јак, с тим да је комплементација

пре свега последица значења речи, а не граматичке структуре. Зато тај синт. елемент
зовемо комплемент, односно, допуна. Имали смо експликативне падеже, а тај термин је
само други назив за комплемент. Термином експл. више се упућује на семантички однос, а
комплемент на синтаксички, али користе се равноправно.

Адвербне допунске клаузе

– комплементне (допунске) клаузе које стоје уз глагол

- сложена двопредикатска структура – гл. основне реченице спада у групу тзв.
сентенцијално-транзитивних глагола (глагол који уз себе добија реченицу)
- везник да + субординирани предикат (везник како још може да се јави, испустив
елемент, готово потпуно граматикализован; сасвим ретко везник где)
- класификација сент.-транз. гл. у 4-5 основних семантичких категорија:
o глаголи говорења (говорити, рећи, казати, одговорити, изјавити,
понављати, молити, наредити)
o перцептивни и когнитивни глаголи (знати, мислити, видети, сетити се,
веровати, увиђати, приметити)
o опште каузативни глаголи – велика сем. класа гл.; радње које подразумевају
да особа А чини нешто да би особа Б учинила нешто (допустити,
присилити, дати, помоћи)
o афективни – гл. којима се исказује жеља, стрепња (чудити се, осећати,
бојати се, желети)
o ...

- Многи од наведених гл. могу добити и падежни облик као експл. допуну. Када уз
себе могу везати слободни ак., по правилу изостаје експлицирање кореферента, а
то би био просентенцијализатор то, нпр. Предложио је да се набави нова опрема
(набавку нове опреме), уз могућност експлицирања прос. то. Или нпр. Одобрио је
да се новац пребаци на текући рачун, Осећа да га гризе савест.
 - Уз гл. претити, оклевати, умети: Прети да ће отићи из фирме; Оклева да се
жени; Уме да поступа с децом могли бисмо рећи да готово не долази у обзир
експлицирање кореферента.

- Пр. Пристао је да се трампи; Помишљају да укину тај фонд – клауза одговара

предлошком ак. (на трампу; на укидање фонда); уколико се уз глаголе с клаузом
експлицира кореферент, падеж ће се одразити у облику кореферента (Пристао је
НА ТО да се трампи).

- Нада се да ће победити – Нада се победи/Нада се томе да ће победити. ДАТ.

- Уздржава се да плане – Уздржава се од тога да плане. ГЕН.

- Прети да ће отићи из фирме. – одласком/тиме да ће отићи ИНСТР.

- Размишља да заједно путују. – Размишља о томе да заједно путују. ЛОК.

Клаузе уз сентенцијално-транзитивне глаголе можемо именовати објекатским, како се то

обично и чини.
Пр. с везником како: Слуша како птице певају, Осећа како га хвата грип; Ухватио је
дечака како краде. Овај везник може се заменити везником да. Да ли у овим примерима
има начинске компоненте – проблематично питање, нпр. може се рећи да обраћа пажњу на
начин на који птице певају, али у примеру грипа баш и не.
Пр. с архаичним везником где: Види где се двојица туку.
Знао је што нико није знао; Учествовао је када је рађен пројекат на послу. – Шта с
оваквим примерима? Појављује се рел. зам. што и изостављен је антецедент, па делује да
и ова клауза може бити допунска, али може и: Знао је оно што нико није знао, при чему
видимо да се што односи пре свега на антецедент. Боље би било да се третира као
релативна, јер се пре свега успоставља однос између антецедента и рел. клаузе. Овде
је заменица у ф-ји релативизатора и то упитна заменица за неживо и та чињеница да је
упитна дозвољава да се појави без антецедента, али чим се појави као релативизатор,
антецедент мора постојати. Иста је ситуација као са субјекатском реченицом. Клауза је
објекат глагола знати.

Учествовао је када је рађен пројекат новог моста – Учествовао је у изради пројекта

новог моста. Гл. уч. тражи допуну, али неспојив је с везником да, може само са када. То
вуче на временску клаузу, али је значење глагола учествовати неспојиво с временском
компонентом. Овај пример је изузетак – када, али није временска, већ допунска.
УЧЕСТВОВАТИ + КАДА  ДОПУНСКА РЕЧЕНИЦА!
Ухватио је дечака како краде; Гледа девојку како се чешља. Битан је положај именице.
Ово су примери с тзв. пролептичким субјектом. Пролепса је појава када елемент зависне
реченице, која је хијерархијски нижега ранга, померимо у основну реченицу. Када долази
до те промене, често долази и до промене у падежном облику, јер се више не прилагођава
предикату зависне, већ основне реченице.
Ухватио је дечака како краде. Ово је допунска клауза, али не уз именицу дечака, већ уз
глагол. Ово је позиционо изузетак јер допунска клауза мора бити у непосредном контакту
с основном реченицом. Ова именица је у облику ак. и формално има улогу објекта само
зато што је дислоцирана. Она је заправо елемент зависне клаузе и у њој, она је субј. у ном.
(Видео је како дечак краде). Гл. ухватити захтева ову дислокацију.

Знам да долазиш. – Може се рећи Знам да ли/када/где долазиш. Радили их као зависно-
упитне. Изрична = експликативна реченица (Знам да долазиш – изрична). Ови везници су
зависно-упитни везници. Нулти синдетизам – зависна клауза је структурирана као упитна
и због тога не може бити комбинована с везником. (асиндетске се не повезују везником,
синдетске се увек повезују везником). Другим речима, овде имамо нулти везник – не
можемо ми да га успоставимо јер је инкомпатибилан с упитном речи – везник да не може
ту да стоји јер се ради о упитној речи.
У пр. Знам где/када долазиш, непосредни објекат је место и време доласка, а не сама
чињеница да долазиш, за разлику од примера Знам да долазиш.

Адноминална комплементација

1) Експликативна клауза уз именицу

Остварује се у синтагми.
У самој структури клаузе нема разлике у односу на допунску уз глагол, типично се јавља
везник да, само спорадично ако.
У неким ситуацијама је могуће експлицирање кореферента, а у неким није.
Традиционалном терминологијом, ове клаузе су и атрибути, али само по чињеници да
стоје уз именицу. Семантички, тај израз није најбоље решење јер атрибути углавном
упућују на неку особину именичког појма, што овде није случај. Овим клаузама се изриче
нешто о садржају саме именице. Именица никад није из класе конкретних именица у овим
структурама, јер такве именице не траже експликацију, већ се ради о апстрактним
именицама, као нпр. чињеница, мисао, намера, потреба, нада, жеља, прилика, покушај.
Неке од ових именица остварују семантичку везу с глаголима, нпр. жеља, нада
(девербативне), а неке (оне на суфикс -ост) у вези су с одговарајућим придевима.
Ф-ја коју ће имати ова синтагма (именица + допунска клауза) зависи од структуре сваке
појединачне реченице, угл. је у субјекатској или објекатској позицији. Нпр. Имају
могућност да се даље развијају; То је била добра основа да даље раде; Показује жељу да
учи музику; Стално има потребу да једе; Добио сам решење да сам пензионисан.
(објекти); Нада да ће победити није га напуштала; Жеља да отпутује у иностранство на
студије била је велика; Могућност да добије стипендију била је реална. (субјекти).
Пр. са кореферентом: Водили су разговор да треба унапредити односе – врло ретко ће се
клауза директно наслањати на именицу, угл. ће бити: Водили су разговор О ТОМЕ да се
унапреде односи; Постигли су договор да се финансира нови мост – Постигли су договор
о томе да се...; Поднео је доказ да није кажњаван – Поднео је доказ о томе да...
Ако је реч са високим рекцијским потенцијалом, она ће захтевати експлицирање падежног
облика и тад се појављује кореферент да се оствари падежни облик који захтева именица.
Ако реч нема високи рекцијски потенцијал, дозвољава директно везивање клаузе.
2) Експликативна клауза уз придев
Углавном не постоји могућност исказивања кореферента. Врло су ретки примери у којима
придев има јаку рекцију и захтева кореферент само да би се видео падежни облик, нпр.
Био је склон да верује у немогуће ствари – Био је склон ТОМЕ да верује у немогуће ствари.
Придев занесен тражи кореферент јер не може директно да веже клаузу: Занесен је ТИМЕ
да преуређује свет.
Формирају синтагму, као и клаузе уз именицу.
Најчешће се ове синтагме јављају у копулативном предикату, придев је лексичко језгро
које захтева допуну.
/Ове структуре називамо синтагмама иако имају лични глаголски облик јер је клауза
субординирана у односу на придев и именицу. Нпр. Био је свестан да је погрешио –
проста реченица (угх). Синтагма је непредикатска јединица под условом да се предикат не
појави на истом нивоу као придев и именица./
Пр. Способан је да то уради; Свестан је да је погрешио; Био је решен да да отказ.
Ф-ја клаузе уз придев: атрибутска – није најсрећније решење, Алановићево
решење//зависни члан придевске синтагме – у граматикама за средње школе//допунска уз
придев/именицу/глагол – најнеутралније решење

Било да се појављује уз глагол, именицу или придев, сама клауза углавном има исти облик
и одређујемо је као допунску уз гл, им. или придев само захваљујући њеној позицији.
Притом постоји могућност да од једне исте основе имамо и глагол и именицу и придев и
клаузу вежемо уз сва три случаја. Тако ћемо само променити ф-ју клаузе.