PROBLEM GOVORNIH ŽANROVA, M.

BAHTIN

1) O odnosu stila, govornih žanrova

Sve raznovrsne oblasti ljudske delatnosti povezane su sa upotrebom jezika. Potpuno je
razumljivo da su karakter i oblici te upotrebe isto tako raznovrsni kao i oblasti ljudske delatnosti,
što naravno nije u suprotnosti sa opštenarodnim jedinstvom jezika. Upotreba jezika ostvaruje se
u obliku pojedinačnih konkretnih (usmenih i pisanih) iskaza učesnika ove ili one oblasti ljudske
delatnosti. Ovi iskazi odražavaju specifične uslove i ciljeve svake takve oblasti ne samo svojim
tematskim sadržajem i jezičkim stilom (tj. izborom leksičkih, frazeoloških i gramatičkih
sredstava) već pre svega svojim kompozicionim sklopom. Sva ova tri momenta – tematski
sadržaj, stil i kompozicioni sklop – neraskidivo su povezani u celini iskaza i podjednako su
određeni specifikom date sfere opštenja.
Svaki zaseban iskaz je, naravno, indvidualan, ali svaka sfera upotrebe jezika stvara relativno
stabilne tipove ovakvih iskaza koje smo i nazvali govornim žanrovima.
Bogatstvo i raznovrsnost govornih žanrova su nepregledni zato što su neiscrpne mogućnosti
raznovrsne ljudske delatnosti i zato što u svakoj sferi delatnosti postoji čitav repertoar govornih
žanrova koji se diferencira i raste u onoj meri u kojoj se data sfera razvija i postaje složenija.
Treba razlikovati primarne i sekundarne (složene) žanrove (to nije funkcionalna razlika!).
Sekundarni govorni žanrovi – romani, drame, naučna istraživanja, veliki publicistički žanrovi –
nastaju u uslovima složenijeg i relativno visoko razvijenog i organizovanog kulturnog opštenja:
umetničkog, naučnog, društveno-političkog i sl. U procesu formiranja oni upijaju u sebe i
prerađuju razne primarne (jednostavne) žanrove, formirane u uslovima neposrednog govornog
opštenja. Ovi primarni žanrovi koji ulaze u sastav složenih transformišu se u njih i stiču poseban
karakter: gube neposredan odnos prema realnoj stvarnosti i prema realnim iskazima; na primer
replike svakodnevnog dijaloga ili pisma u romanu, zadržavajući svoj oblik i svakodnevno
značenje samo u ravni sadržaja romana, ulaze u realnu stvarnost samo preko romana u njegovoj
celini, to jest kao događaji književno-umetničkog a ne svakodnevnog života.
Ispitivanje prirode iskaza i raznolikosti žanrovskih oblika iskaza u raznim sferama ljudske
delatnosti ima ogroman značaj za skoro sve oblasti lingvistike i filologije. Ignorisanje prirode
iskaza i indiferentan odnos prema osobitostima žanrovskih varijanti govora dovode u svakoj

1
oblasti lingvističkog istraživanja do formalizma i preterane apstraktnosti. Jer, jezik ulazi u život
kroz konkretne iskaze (koji ga realizuju), a kroz konkretne iskaze i život ulazi u jezik.
STIL – Svaki stil je neraskidivo povezan s iskazom i s tipičnim oblicima iskaza, tj. s govornim
žanrovima. Svaki iskaz – usmeni i pismeni, primaran i sekundaran, i u bilo kojoj sferi govornog
opštenja – individualan je i zato može odraziti individualnost onog koji govori (ili piše), tj. može
imati individualan stil. Ali nisu svi žanrovi podjednako povoljni za to da se u jeziku iskaza tako
odrazi individualnost onog koji govori. Najmanje povoljni uslovi za odražavanje individualnosti
u jeziku postoje u onim govornim žanrovima koji zahtevaju standardni oblik, na primer: u svim
vrstama poslovnih dokumenata, u vojnim komandama (ovde eventualno mogu postojati samo
biološki markeri individualnosti). Zapravo, u ogromnoj većini govornih žanrova individualni stil
ne spada u zamisao iskaza, ne služi kao jedan njegov cilj već je takoreći epifenomen (dakle,
pojava koja ide kao pratilja važnijih procesa, zbivanja) iskaza, njegov dopunski deo.
Organska veza stila sa žanrom otkriva se na problemu jezičkih ili funkcionalnih stilova. U
suštini, jezički ili f-stilovi nisu ništa drugo nego žanrovski stilovi određenih sfera ljudske
delatnosti i opštenja. U svakoj sferi postoje i primenjuju se žanrovi koji odgovaraju određenim
uslovim date sfere. (n.b. – Burdijeov koncept polja - Bourdieu shavta društveni svet kao podeljen
na različite arene ili polja prakse, poput umetnosti, obrazovanja, religije, prava itd. gde svako od
ovih polja ima svoje sopstvene setove pravila, znanja, forme kapitala. I dok se polja zasigurno
mogu preklapati – obrazovanje i religija, npr. u brojim religijskim koledžima u SAD – Bourdieu
vidi svako polje kao relativno autonomno od drugih. Svako polje ima svoj set stanovišta i praksi,
kao i borbu za pozicioniranje u njemu, gde ljudi mobilizuju svoj kapital kako bi napredovali u
okviru određenog društvenog domena. U umetnosti, na primer, Bourdieu je primetio da svaka
generacija umetnika teži svrgavanju etabliranih umetnika koji su već na određenim pozicijama,
samo da bi i sami postali metom kritike naredne generacije. Prema tome, društveno polje je
mesto borbe za određenu poziciju gde se igra da bi se pobedilo.)
Određena funkcija (naučna, tehnička, politička) i određeni uslovi govornog opštenja rađaju
određene žanrove, tj. određene relativno stabilne tematske, kompozicione i stilističke tipove
iskaza.
Stil je neraskidivo povezan s određenim tematskim jedinstvima i kompozicionim jedinstvima
(određenim tipovim sklopa celina, tipovima odnosa prema slušaocima, partnerima, tuđem
govoru). Loša je praksa govoriti o knjiškom govoru, narodnom govoru, apstraktno-naučnom,

2
novinsko-publicističkom, zvanično-poslovnom, familijarno-neusiljenom i sl., jer je takva
klasifikacija slučajna, a to je zato što se ne razumeju žanrovske prirode jezičkih stilova i
klasifikacije govornih žanrova prema sferama ljudske delatnosti. Književni jezik je složen
dinamički sistem jezičkih stilova; njihov udeo i njihovi međusobni odnosi u sistemu književnog
jezika nalaze se u neprekidnom menjanju. Jezik književnosti još je složeniji sistem, jer ulaze u
njega i stilovi neknjiževnog jezika. Nijedna nova pojava (lekisička, gramatička) ne može ući u
sistem jezika ako ne pređe dug i složen put žanrovsko-stilističkog iskušenja i obrade. U svakoj
epohi razvoja književnog jezika ton daju određeni govorni žanrovi – ne samo sekundarni nego i
primarni (svakodnevnog, porodičnog, grupnog...). Svako proširenje književnog jezika na račun
različitih vanknjiževnih slojeva narodnog jezika neizbežno je povezano s prodiranjem u žanrove
književnog jezika i novih žanrovskih zahvata kojima se govorna celina izgrađuje, završava,
uzimaju se u obzir slušalac i partner i sl. Okrećući se odgovarajućim neknjiževnim slojevima
narodnog jezika, neizbežno se okrećemo i onim govornim žanrovima u kojima se ti slojevi
realizuju, a to su različiti tipovi razgovorno-dijaloških žanrova, slabljenje njihove monološke
kompozicije, gde je stil tamo je žanr. Prelazak stila iz jednog žanra u drugi ne menja samo
zvučanje stila u uslovima žanra koji mu nije svojstven već i ruši ili obnavlja dati žanr.
Individualni i jezički stilovi dovoljni su govornim žanrovima. Ali za nas se postavlja pitanje
između stila i leksike/gramatike! Gramatika (i leksika) bitno se razlikuju od stilistike ali nema
gramatičkog istraživanja bez stilističkih promatranja. MOŽE SE REĆI DA SE GRAMATIKA I
STILISTIKA SASTAJU I RASTAJU U BILO KOJOJ KONKRETNOJ JEZIČKOJ POJAVI:
AKO JE POSMATRAMO U SISTEMU JEZIKA, TADA JE GRAMATIČKA POJAVA, AKO
JE POSMATRAMO U CELINI INDIVIDUALNOG ISKAZA ILI GOVORNOG ŽANRA,
TADA JE TO STILISTIČKA POJAVA. SAM IZBOR GRAMATIČKOG OBLIKA OD
STRANE GOVORNIKA JE STILISTIČKI ČIN. Štaviše, izučavanje iskaza kao relalne jedinice
govornog opštenja omogućiće nam da pravilnije shvatimo i prirodu jedinica jezika (kao sistema)
– reči i rečenica.

2) Iskaz kao jedinica govornog opštenja

TEORIJA KOMUNIKACIJE: Primajući i razumevajući (jezičko) značenje govora onaj koji
sluša istovremeno zauzima prema njemu uzvratni stav: slaže se ili se ne slaže s njim (potpuno ili

3
delimično), dopunjuje ga, prilagođava, sprema se da ga izvrši i sl. Svako razumevanje živog
govora, živog iskaza ima aktivno uzvratni karakter; svako razumevanje bremenito je odgovorom
i obavezno ga rađa u ovom ili onom obliku; onaj koji sluša postaje onaj koji govori. Pasivno
razumevanje značenja slušanog govora samo je apstraktan momenat realnog celovitog aktivno
uzvratnog razumevanja koje se i aktualizuje u narednom realnom glasnom odgovoru.
Znači, svako realno celovito razumevanje je aktivno uzvratno i nije ništa drugo do početni
pripremni stadijum odgovora (ma u kojem obliku ostvaren). Štaviše, svako ko govori je sam u
većoj ili manjoj meri onaj koji odgovora: on nije prvi govornik koji je prvu put narušio tišinu
svemira, i on pretpostavlja ne samo postojanje sistema onog jezika kojim se koristi već i
postojanje nekih prethodnih iskaza – svojih i tuđih – sa kojima njegov dati iskaz stupa u ove ili
one odnose (oslanja se na njih, polemiše s njima, prost pretpostavlja da su već poznati slušaocu).
Tako dolazimo do realne jedinice govornog opštenja – ISKAZA. Govor je uvek odliven u obliku
iskaza koji pripada određenom govornom subjektu, i van tog oblika ne može postojati. Ma koliko
se razlikovali iskazi po svom obimu, po svom sadržaju, po svom kompozicionom sklopu, oni kao
jedinice govornog opštenja imaju zajedničke strukturne osobitosti, a pre svega – precizne
granice. Zadržaćemo se na tim granicama. Granice svakog konkretnog iskaza kao jedinice
govornog opštenja određuju se smenjivanjem govornih subjekata, to jest smenjivanjem onih koji
govore. Svaki iskaz – od svakodnevne replike do velikog romana ili naučnog traktata – ima
apsolutan početak i apsolutan kraj: pre njegovog početka to su drugi iskazi, posle njegovog
završetka to su uzvratni iskazi drugih (ili makar prećutno razumevanje).
Smenjivanje govornih subjekata, koje stvara precizne granice iskaza, ima različit karakter i
poprima različite oblike u raznim sferama ljudske delatnosti i svakodnevnog života, zavisno od
raznih funkcija jezika, od različitih uslovaa i situacija opštenja. Najjednostavnije ovo zapažamo u
dijalogu. Svaka replika, ma koliko kratka, poseduje specifičnu završenost, izražavajući neki stav
onog koji govori na koji se može odgovoriti, o kome se može zauzeti uzvratni stav. U
sekundarnim govornim žanrovima susrećemo se s pojavama koje kao da protivreče ovoj
postavci: onaj koji govori, postavlja sam pitanja, i na njih odgovara....Ali ovo nije ništa drugo do
uslovno predstavljanje, odigravanje govornog opštenja i primarnih govornih žanrova.
Tako dolazimo i do odgovora na pitanje o razlici između rečenice i iskaza: granice rečenice kao
jedinice jezika nikad se ne određuju smenjivanjem govornih subjekata. Ovakvo smenjivanje koje
uokviruje rečenicu s njene dve strane pretvara rečenicu u iskaz. Rečenica je relativno završena

4
misao, ona se ne upoređuje neposredno i lično s izvanverbalnim kontekstom i s iskazima drugih
govornika. Ako se rečenica nalazi neposredno pred licem stvarnosti i drugih TUĐIH ISKAZA,
onda ona postaje iskaz. Takva je rečenica onda postala ceo iskaz i stekla naročitu smisaonu
punovrednost, u odnosu na nju se može zauzeti uzvratni stav; s njom se može polemizirati, ona
se može ocenjivati, a sama je rečenica lišena tih svojstava: ona se ne razgraničava sa obe strane
smenjivanjem govornih subjekata, ona nema neposrednog kontakta sa stvarnošću i neposrednog
dodira s tuđim iskazima. Isto tako, reči jezika su ničije. Ali kada ih slušamo u individualnim
iskazima, one više nemaju samo tipski sadržaj nego i individualnu ekspresiju. Neutralno rečnično
značenje reči jezika obezbeđuje njegovo jedinstvo i međusobno razumevanje, ali upotreba reči u
živom govornom opštenju uvek ima individualno-konktekstualni karakter. Zato se može reći da
svaka reč za onog koji govori postoji u tri aspekta: kao neutralna i ničija reč jezika, kao tuđa reč
drugih ljudi puna odjeka tuđih iskaza, i kao moja reč, pošta imam posla s njom u određenoj
situaciji.
Ljudi dakle ne razmenjuju rečenice, kao što ne razmenjuju ni reči, već razmenjuju iskaze koji se
grade pomoću rečenica, reči, itd.
Pored, znači, smenjivanja govornika, drugo je bitno svojstvo iskaza – završenost. Zapravo, do
smenjivanja i dolazi jer je onaj koji govori rekao sve što je on u datom momentu i uslovima hteo
reći. Prvi i najvažniji kriterijum završenosti iskaza je mogućnost da se na njega odgovori. Ta
završena celovitost iskaza, koja osigurava mogućnost odgovora, određuje se prema tri momenta
(ili faktora): 1. predmetno-smisao iscrpljenost (teme iskaza je različita u raznim sferama
govornog opštenja), 2. govorna zamisao (mi zaokružujemo, shvatamo, osećamo govornu
zamisao ili govornu volju one/og koja/i govori, koja određuje ceo iskaz, njegov obim i granice,
mi zamišljamo šta on/a želi), i 3. tipski kompoziciono-žanrovski oblici završetka. Ta treća
karkateristika je najbitnija – govorna volja onoga koji govori ostvaruje se pre svega u izboru
određenog govornog žanra, koji je pak određen specifikom date sfere govornog opštenja,
premetno-smisaonim razlozima, konkretnom situacijom... Mi govorimo određenim govornim
žanrovima, to jest svi naši iskazi imaju određen relativno stabilne tipične oblike. Mi imamo
bogat repertoar usmenih i pisanih govornih žanrova. Poput Molijerovog Žurdena (Građanin
plemić), koji je i ne sluteći govorio u prozi, mi govorimo raznovrsnim ŽANROVIMA. Maternji
jezik – njegov verbalni sastav i gramatiku – mi ne saznajemo iz rečnika i gramatika već iz
konkretnih iskaza. Žanrovski oblici u koje odlivamo naš govor – suštinski se razlikuju od oblika

5
jezika u smislu njegove stabilnosti i prinudnosti za onog koji govori. Oni su znantno elastičniji,
plastičniji od jezika, no ipak relativno stabilni i normativni. Prema tome, onome koji govori dati
su ne samo za nejga obavezni oblici opštenarodnog jezika (leksika i gramatika) već i za njega
obavezni oblici iskaza, tj. govorni žanrovi.
Na koncu, iz svega proizilazi da je suštinsko (konstitutivno) obeležje iskaza njegova upućenost
nekome, tj. adresovanost.

TEORIJA CITATNOSTI
Polazeći od triju osnovnih članova citatne veze – VLASTITOG TEKSTA (tj. TEKST KOJI
CITIRA, FENOTEKST), TUĐEG CITIRANOG TEKSTA (CITAT) I TUĐEG NECITIRANOG
TEKSTA ALI PODRAZUMEVANOG (BIVŠEG KONTEKSTA IZ KOJEG JE CITAT
PREUZET, TJ. PODATEKSTA, PRATEKSTA, PREDTEKSTA, GENOTEKSTA, TEKSTA
ANTECEDENTA) – mogli bismo konstruisati posevan kategorijalni trougao citatne
intertekstualnosti, u kojem bi mesto označitelja zauizimao VLASTITI TEKST (T), mesto
označenog citatni tekst (C), dok bi mesto referenta, denotata ili označenog predmeta zauzimao
PODTEKST/PROTOTEKST (PT).
Otuda se citati mogu podeliti na četiri načina:
1) Citati po citatnim signalima (pravi i šifrirani, za prave citate karakteristični su vanjski
/npr. navodnici, prored, tip slova, pačni podaci o PT/ a za šifrirane unutarnji citatni
signali /npr. ime autora u bližem ili daljem kontekstu, što bi pesnik rekao itd./)
2) Citati po opsegu podudaranja (potpuni, nepotpuni, vakantni, tj. prazni) – u potpunim
citatima fragment tuđeg teksta u celosti se može pridružiti izvornom kontekstu, u
nepotpunim pridruživanje je samo delimično moguće, dok u vakantnim – to uopšte nije
moguće. Dakle kod potpunih i nepotpunih citata reč je o opsegu podudaranja između C i
PT, dok u vakantnim citatima reč je o izostanku same relacije podudaranja. Dve su
glavne podvrste vakantnih citata: pseudocitati i paracitati. U pseudocitatima postoji realni
PT ali je citatni dodir vlastitog i tuđeg teksta, između C i PT – lažan. U paracitatima
nema nikakva ralnog PT s kojim bi se T suodnosio, lažni su i C i PT.
3) Citati po vrsti podteksta: a) intrasemiotički (PT pripada istoj umetnosti kao i T, pa se
citirani suodnos uspostavlja na relaciji književnost-književnost, slikarstvo-slikarstvo), b)
intersemiotički (PT pripada drugim umetnostima, pa se citatni odnos uspostavlja npr. na

6
 relaciji književnost-slikarstvo itd.) i c) transsemiotički (PT uopšte ne pripada umetnosti,
pa se uspostavlja odnos umetnosti i neumetnosti). U književnosti ova podela se može
modifikovati, pa dobijamo: a) interliterarni citat (PT je drugi književni tekst), b) autocitat
(PT je vlastiti tekst), c) metacitati (PT su iskazi o književnosti u književnim manifestima,
programima, studijama, esejima), d) intermedijalni citat (PT su drugi umetnički mediji) i
e) izvanestetski citati (PT su razni neumetnički tekstovi)
4) Citati po (semantičkoj) funkciji : referencijalni i autoreferencijalni. Referencijalni su
orijentisani na podtekst, a autoreferncijalni na tekst. Prvi upućuju na smisao teksta iz kog
su uzeti, drugi na smisao teksta u koji su uključeni.