Проста реченица

Комуникативне реченице по свом саставу могу бити просте и сложене. Просте су

оне које у свом саставу имају само једну предикатску реченицу, а сложене су оне које
у свом саставу имају најмање две предикатске реченице.
У оквиру предикатских реченица треба разликовати два типа: (1) предикатске ре-
ченице формиране од личних (персоналних) глагола, тј. глагола који именују такве си-
туације у којима постоји носилац ситуације; (2) предикатске реченице формиране од
безличних (имперсоналних) глагола, тј. глагола којима се именују такве ситуације код
којих нема појма који је директни носилац ситуације. Од овог другог типа глагола, ко-
јих у нашем језику нема много, постају безличне (имперсоналне) реченице, тј. рече-
нице у којима нема субјекта а глагол стоји у безличном облику, тј. у 3. л. једн. (с. рода);
нпр.:
Свиће. – Свитало је.
Што се тиче реченица са личним глаголима, оне у типичном – и најчешћем – слу-
чају имају активну субјекатско-предикатску (= личну) конструкцију. То значи да се
вршилац радње исказује као субјекат, а глагол конгруира са субјектом у лицу и броју
(и роду, ако глаголски облик разликује род); нпр.:
Марко чита / је читао књигу.
Међутим, реченице формиране од личних глагола понекад се јављају и са друга-
чијим конструкцијама: са безличном конструкцијом, што значи да се вршилац радње
не исказује, него само подразумева, а глагол стоји у безличном облику (нпр. О томе
се често говори); и са и пасивном конструкцијом, у којој је субјекат појам који се при
активној конструкцији исказује објектом (нпр. Та књига је много читана / се много чи-
тала).
Типологија (врсте) простих реченица:
1. предикатске:
а) формиране од личних глагола:
– субјекатско-предикатске реченице (личне, персоналне),
– обезличене реченице,
– реченице са логичким субјектом,
– пасивне реченице,
– реченице са сложеним предикатом (глаголи непотпуног значења – модална и
фазна конструкција);
б) формиране од безличних глагола:
– безличне реченице (имперсоналне).
2. специјалне независне реченице.

Субјекатско-предикатске реченице

1
 Основни тип српске предикатске реченице јесте субјекатско-предикатска рече-
ница (проста непроширена), тј. реченица која има два главна реченична члана (кон-
ституента) – субјекат и предикат. Глагол је употребљен у конгруентном облику:
Весна трчи.
У реченици (простој проширеној) јављају се још и зависни реченични чланови
(конституенти): ДОПУНЕ и ОДРЕДБЕ.
Весна сада гледа филм.

НЕПОТПУНЕ (ЕЛИПТИЧНЕ) РЕЧЕНИЦЕ

Реченице, нарочито у дијалогу, по правилу нису потпуне, него садрже само оне
делове који носе нову информацију. Остали делови се подразумевају из претходног
контекста или из читаве ситуације. Такве реченице, у којима су ради економичнијег
изражавања изостављени неки њихови делови (пре свега предикат), називају се е-
липтичне. На пример, на питање Ко данас није дошао на час? одговор неће бити Да-
нас на час нису дошли Петар и Душан, него најчешће само Петар и Душан. Такође,
ако нас неко послужује за столом, довољно је да пита само Чај или кафу? — без изри-
цања предиката (Желите ли чај или кафу?).
Реченица, даље, може бити са неисказаним субјектом. То су реченице у којима
субјекат није исказан, али можемо да га одредимо на основу предиката који стоји у
личном глаголском облику и на основу субјекта из претходне реченице.

Безличне (имперсоналне, бесубјекатске) реченице

У чеченици Свитало је нема субјекта, из чега проистиче да не може бити ни сла-
гања с њиме, тј. конгруенције. Зато глагол не стоји у конгруентном, него у неутралном
облику, а то је: 3. лице једнине (средњег рода).
Пошто неутрални облик не показује разлику у лицу (увек је у З. лицу!), назива се
и БЕЗЛИЧНИ или ИМПЕРСОНАЛНИ ОБЛИК (али и ту глагол стоји у финитном облику, јер се
увек ради о неком времену или начину). Отуда и назив за овај тип реченица: БЕЗЛИЧНЕ
или ИМПЕРСОНАЛНЕ реченице; а пошто у њиховој конструкцији нема субјекта, зову се и
БЕСУБЈЕКАТСКЕ.
У субјекатско-предикатској реченици се исказује ситуација приписана њеном но-
сиоцу (субјекатски појам); у безличној реченици се износи ситуација која се реализује
без учешћа неког носиоца ситуације.
У овим реченицама јављају се безлични (имперсонални) глаголи: свањивати,
сванути, смркавати се, смрћи се, смрачити се, севати, грмети, дувати, пљуш-
тати, наоблачити се, разведрити се, отоплити, захладнети и сл. (многи од ових
глагола могу бити и лични одн. персонални – Дан је свитао. ).

Свитало је. према: Дани су свитали.

Основна разлика је то што у првој реченици нема субјекта, из чега проистиче да
не може бити ни слагања с њиме, тј. конгруенције. Зато глагол не стоји у конгруен-
тном, него у неутралном облику, а то је: 3. лице једнине (средњег рода). Разлика се
види и у облику глагола у првом и другом примеру (свитао је : свитало је), и у промен-
љивости глаголског облика у субјекатско-предикатској реченици.
У безличној реченици је, међутим, могућ само један облик (3. л. јд. с. р.).
Каква разлика у значењу одговара овој разлици у синтаксичкој конструкцији? – У
субјекатско-предикатској реченици се исказује ситуација приписана њеном носиоцу
(субјекатски појам); у безличној реченици се износи ситуација која се реализује без
учешћа неког носиоца ситуације.
Разлике између предикатске реченице са субјектом и глаголом у персоналном
(конгруентном) облику и оне без субјекта и са глаголом у безличном (имперсоналном,
неутралном) облику резимиране су у следећој табели.

Субјекатско-предикатска (лична, персонална) Безлична (имперсонална, бесубјекатска) ре-

реченица ченица
Субјекат Постоји. Не постоји.
Облик Конгруентан (лични, персонални) Неутралан (безлични, имперсонални): 3. л. јд.
глагола (с. р.)
Значење Ситуација приписана носиоцу Нема носиоца ситуације

 Реченице у којима заменички субјекат није изречен, али се подразумева,

нпр. Идем. (= Ја идем.) или Иди! (= Ти иди!), нису безличне, него су личне (=
субјекатско-предикатске) реченице.

У другом моделу безличне реченице формиране су помоћу прилошког предиката

(са ситуационим прилозима као што су: хладно, топло, вруће, спарно, загушљиво).
Данас је топло.

Обезличене реченице (реченице са безличном конструкцијом)

То су реченице које настају обезличавањем субјекатско-предикатских реченица,
глагол је у повратном облику. Дакле, те реченице немају субјекат, глагол је у неутрал-
ном облику (3. л. ј.), употребљава се речца СЕ.
Људи су некада ретко путовали. > Некада се ретко путовало.
Ове реченице се разликују од безличних по томе што се у њима употребљавају
лични (персонални), а у овим другим безлични (имперсонални) глаголи.
Обезличене реченице су обезличена варијанта субјекатско-предикатских рече-
ница са истим глаголом (праве се углавном од непрелазних глагола). Ове реченице се
користе када се хоће исказати УОПШТЕНИ ВРШИЛАЦ РАДЊЕ.
Упоредимо реченице:
Људи су некада ретко путовали.
Некада се ретко путовало.
Обе реченице су формиране помоћу глагола „путовати“. Пошто тај глагол озна-
чава радњу која мора да има свог вршиоца, он је ЛИЧНИ ГЛАГОЛ. Најважнија разлика је
што у другој реченици нема субјекта. Због тога глагол стоји у неутралном (безличном,
имперсоналном) облику; тј. у 3. лицу једнине (средњег рода). Уз то, у тој реченици је
глагол „путовати“ употребљен у повратном (рефлексивном) облику (уп. речцу се.)
Ова реченица, дакле, има безличну конструкцију, и то рефлексивну.
Реченице са безличном конструкцијом су очигледно сличне са безличним рече-
ницама. Међутим, између та два типа постоји једна значајна разлика: безличне рече-
нице су формиране од безличних глагола, тј. глагола који не подразумевају постојање
неког носиоца ситуације, док су реченице са безличном конструкцијом формиране од
личних глагола, те се у њиховом садржају подразумева постојање вршиоца радње.
Зато се реченице са безличном конструкцијом могу звати и ОБЕЗЛИЧЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ.
Реченице са безличном конструкцијом (обезличене реченице) не треба посма-
трати саме за себе, него у односу на одговарајуће субјекатско-предикатске реченице,
јер су оне обезличена варијанта предикатских реченица са истим глаголом (уп. пр. 20
и 21). Разлику између две варијанте реченица са личним глаголима показује следећа
табела:

Реченице са субјекатско-
Реченице са безличном конструк-
предикатском конструк-
цијом
цијом
Вршилац радње Исказан (субјектом). Није исказан, тј. нема субјекта.
Конгруентни/неу- Глагол је у конгруентном Глагол је у неутралном (безлич-
трални облик глагола (персоналном) облику. ном) облику, тј. уЗ. л. јд. (с. р.).
Активни/повратни Глагол је у активном
Глагол је у повратном облику.
облик глагола облику.

Чему служе овакве реченице? Одговор на питање треба тражити у ономе што их
разликује од субјекатско-предикатске варијанте: у обезличеним реченицама се не
исказује вршилац радње. Вршилац радње, за разлику од безличних реченица, у овим
реченицама (обезличеним) постоји, али је уопштен, неодређен.
Овакво „безлично“ изражавање нарочито је често у званичним и научним тексто-
вима, тј. у текстовима којима треба дати уопштени и објективни карактер.

Реченице са логичким (семантичким) субјектом

Логички (семантички) субјекат је именичка јединица у зависном падежу (дативу,
акузативу или генитиву) којом се именује појам о коме се говори у реченици.
У реченицама:
Марку се спавало.
Марку се играла кошарка.
пружа се информација о Марку: да он осећа потребу или жељу да спава односно
да игра кошарку. Марко је, значи, НОСИЛАЦ СИТУАЦИЈЕ означене тим реченицама. Ме-
ђутим, за разлику од типичног случаја – да је субјекат у номинативу и да глагол кон-
груира са субјектом, овде именица стоји у ЗАВИСНОМ ПАДЕЖУ (дативу), а глагол не кон-
груира с њим.
 Овакав субјекат назив се ЛОГИЧКИ или СЕМАНТИЧКИ СУБЈЕКАТ. За разлику од
њега, субјекат који је у номинативу назива се ГРАМАТИЧКИ СУБЈЕКАТ.
Логички субјекат може бити у дативу (први пр.) и акузативу (дриги пр.):
Горану је досадно.
Горана је болео зуб.
Овим реченицама означавају се психолошка или физиолошка стања или процеси
везани за особу означену логичким субјектом. Ове реченице могу бити безличне
(прва) и субјекатско-предикатске (друга).
Логички субјекат у ген. јавља се у тзв. егзистенцијалним реченицама – то су оне
реченице којима се исказује (не)постојање неког појма (уз глаголе имати и бити):
Данас има / нема наставе.
Јуче (ни)је било наставе.

Пасивне реченице (реченице са пасивном конструкцијом)

ПАСИВНА КОНСТРУКЦИЈА (С ПАРТИЦИПСКИМ ПАСИВОМ)
То су реченице у којима се прелазни (транзитивни) глагол јавља у пасиву, субјекат
је пацијенс (трпилац радње), агенс (вршилац радње) се најчешће не исказује.
Од прелазног глагола „хвалити“ могу се направити реченице сличног значења:
Ученици су много хвалили свог друга Ивана.
Иван је много хваљен од (стране) својих другова.
У оба примера реченица је субјекатско-предикатског типа (лична). Међутим, у
првој глагол је у АКТИВУ (хвале), а у другој у ПАРТИЦИПСКОМ ПАСИВУ (је хвањен). Разлика
није само у облику глагола него и у реченичној конструкцији. Наиме, прва реченица
има АКТИВНУ КОНСТРУКЦИЈУ, која је типична за употребу свих глагола, укључујући и пре-
лазне. У тој конструкцији вршилац радње (агенс) исказан је субјектом, глагол је у
облику актива и приписује радњу вршиоцу као субјекту, а појам који обухвата радња,
тзв. пацијенс, исказан је правим објектом.
Друга реченица има специјалну конструкцију која се зове ПАСИВНА КОНСТРУКЦИЈА (с
партиципским пасивом) и која се јавља само у реченицама са прелазним глаголима
(и то не свим). У таквим реченицама субјектом је исказан пацијенс, глагол је у облику
пасива, а агенс (вршилац радње) се најчешће уопште не изриче.
Разлику између акшивне и овакве иасивне варијанше реченице са прелазним гла-
голом показује следећа табела:

Активна реченица Пасивна реченица (са партиципским

пасивом)
Облик прелазног гла- актив партиципски пасив
гола
Агенс (вршилац Исказан је субјек- Исказан је факултативно (необавезно)
радње) том АГЕНТИВНОМ ОДРЕДБОМ с типичним
 обликом: од (стране) + именички
израз у генитиву
Пацијенс (појам обу- Исказан је правим Исказан је субјектом
хваћен радњом) објектом

У овим реченицама ситуација се приписује ономе који трпи радњу (пацијенс).

КОНСТРУКЦИЈА СА РЕФЛЕКСИВНИМ ПАСИВОМ
Пасивна конструкција може да буде и с глаголом у рефлексивном облику (други
пример):
Људи радо читају занимљиве књиге.
Занимљиве књиге се радо читају.
Реченице са рефлексивним пасивом су сличне обезличеним реченицама, само
што је глагол прелазан и стоји у облику рефлексивног пасива, реченица је субјекатско-
предикатска (лична конструкција), субјектом је исказан пацијенс.

Реченице са сложеним предикатом (модална и фазна конструкција)

МОДАЛНИ И ФАЗНИ (АСПЕКТУАЛНИ) ГЛАГОЛИ
Постоје два типа НЕПОТПУНИХ ГЛАГОЛА (тј. глагола непотпуног значења) важних за
формирање реченица и глаголских конструкција уопште. Један тип су модални гла-
голи (глаголи модалног значења), од којих су најважнији: морати, моћи, хтети,
смети и требати (безличан!). Овакви глаголи модализују значење глагола с којим
се комбинују, тј. показују да се дата ситуација не износи као реална, него као ситуација
која се мора, може, хоће и сл. реализовати.
Иван је купио карте за биоскоп.
Иван је хтео да купи карте за биоскоп.
Прва реченица износи радњу означену глаголом „купити“ као реалну (у овом слу-
чају: извршену). Другим примером се радња тога глагола исказује као модализована,
тј. показује се да је постојала жеља да се та радња изврши, али из тога не произилази
да је радња и извршена.
Други тип су фазни глаголи, као што су: почети, почињати; наставити, настав-
љати; престати, престајати.
Оваквим глаголима се показује фаза реализације глаголског садржаја, тј. да ли се
ради о почетку, наставку или престанку, нпр.:
Иван је почео / наставио / престао писати писмо.
Употребом модалног или фазног глагола у реченици настаје конструкција која се
зове сложени предикат. Таква конструкција је састављена од МОДАЛНОГ или ФАЗНОГ
ДЕЛА ПРЕДИКАТА и ДОПУНСКОГ ДЕЛА ПРЕДИКАТА. Модални и фазни део предиката
чини модални односно фазни глагол у ЛИЧНОМ (финитном) облику, а допунски део –
код сложеног глаголског предиката – чини глагол пуног значења употребљен или у
облику презента (конгруентног са субјектом) са везником да или у облику инфини-
тива (Морам да кренем / кренути; Почео је да говори / говорити).

Специјалне независне реченице

То су реченице које немају предикат, а јављају се у посебним, специјалним ситу-
ацијама.
Ево аутобуса!
Ватра!
Предикатска би била:
Долази аутобус. Гори ватра.
У свим овим реченицама употребљена је минимална формулација потребна да
се у конкретним комуникативним условима пренесе одређена порука. Захваљујући
томе, реченица је лишена комуникативно сувишних (тзв. редундантних) језичких еле-
мената, чиме је постигнута максимално економична формулација. Ово је могуће зато
што комуникативна ситуација или контекст усмеравају и допуњавају саговорникову
интерпретацију поруке која треба да се пренесе реченицом.
У односу на предикатске реченице којима се у датим комуникативним условима
може исказати слична порука, овакве специјалне реченице одликују се, дакле, изра-
зитом економичношћу, и, где је то потребно, посебном експресивношћу.

Комуникативне функције независних реченица

Независне предикатске реченице су оне које могу да стоје самостално, односно

да саме сачињавају неку поруку; а то могу зато што имају своју комуникативну функ-
цију. На пример, реченица Синоћ смо били у биоскопу по својој комуникативној функ-
цији представља обавештење; реченица Шта сте гледали? представља питање; ре-
ченица Затварај прозор! представља заповест итд.

Обележја независних реченица

Све независне реченице имају одговарајућа обележја:
– Одговарајућа реченична интонација одн. изговор: све се изговарају на разли-
чити начин;
– Одговарајући знак интерпункције на крају реченице (тачка код обавештајне, у-
питник код упитне итд.);
– Употреба карактеристичних речи: посебни глаголски облици (нпр. императив
код заповедних реченица), посебне (помоћне) речи: (упитне, императивне и узвичне
речце: ли, да ли, зар, нека, када, да, ала) и упитне заменице и прилози (ко, шта, који,
чији и сл.; где, куда, када, како, колико, зашто и сл.). Код обавештајних реченица и-
мамо одсуство овог обележја (нулто обележје).
Независне предикатске реченице деле се на пет врста, које испуњавају различите
комуникативне функције:
 – обавештајна (изјавне),
– упитна (интерогативне),
– заповедна (императивне),
– жељна (оптативне),
– узвична (екскламативне).

Обавештајне (изјавне) реченице

Ове реченице имају комуникативну функцију обавештења. У говору су обеле-
жене таквом реченичном мелодијом која се састоји прво од дизања, а затим од спуш-
тања тона. У писању су обележене тачком. Обавештајне реченице су, на пример: Чи-
тавог дана је падала хладна киша. — Стижем аутобусом у пет по подне. — Нико
још није ништа питао. — Дошао нам је комшија. Ове реченице немају неко посебно
обележје.
Међутим, обавештајном реченицом говорник може изразити и своја осећања;
тако се последња од наведених реченица може изговорити са узвичном интонацијом,
која изражава нпр. изненађење, радост и сл., а у писању се обележава знаком узвика:
Дошао нам је комшија! Комуникативна функција такве реченице је и даље обавеш-
тење, само што је том обавештењу придодата и емоционалност.

Упитне (интерогативне) реченице

Њима се тражи обавештење, информација; њихова комуникативна функција је,
дакле, питање. Такве су, нпр., реченице Да ли си видео Марка?, Долазиш ли вечерас?
Ниси ли то већ питао? Зар нећеш доћи вечерас? Ко је то стигао? Куда идете? Кад ће
Драган допутовати? Драган вечерас долази? и сл. Упитне реченице имају своја обеле-
жја: упитне речце да ли, ли, зар, или упитне заменице и заменичке прилоге (ко, шта,
који, какав, колики; кад, где, куда, одакле, докле, колико итд.). У писању су обележене
знаком питања, а у говору посебном, упитном интонацијом. Упитна интонација је до-
вољна да би реченица била упитна, чак и ако нема никаквог другог обележја упитно-
сти, као у примеру Драган вечерас долази?
Да ли се Петар вратио?
Ко се вратио?
Петар се вратио?

Заповедне (императивне) реченице

Њима се саговорник подстиче да нешто уради, или му се то забрањује. Ове рече-
нице могу имати следеће комуникативне функције:
• заповести: Изађи! Нека сви изађу! заповест може бити и строга: Да сместа иза-
ђеш! Да си сместа изашао!
• дозволе: — Могу ли да идем? — Иди.
• молбе: (Молим те,) позајми ми оловку.
• забране: Не улази! Забрана може бити строга: Да ниси ушао!, Нека нико не у-
лази! али и блага: Немој да затвараш прозор.
 Главно обележје заповедних реченица јесте императив, али су могуће и конструк-
ције да + презент и да + перфекат (за строге заповести и забране). У писању се обеле-
жавају узвичником (мада је могућа и тачка).

Жељне (оптативне) реченице

Њима се исказује жеља да се оствари оно што оне значе: Живели! Добро дошли!
Срећно ти било! Никад среће немао! Нека / Да живи слобода! Њихова обележја су
крњи перфекат, нека + презент или да + презент; интонација им је узвична, а у писању
се обележавају узвичником.
Жив ми био!
Нека бољи победи!

Узвичне (екскламативне) реченице

Њима говорник исказује свој емоционални (експресивни) став према ономе што
значи реченица. Комуникативна функција је ЕКСПРЕСИВНИ СТАВ. Најчешће су у пи-
тању зачуђеност, задивљеност, згражање итд. Такве су реченице: Како је данас леп
дан! Што си добро одговарао! Ала је то био ударац! Ти ли си то! Обележја тих рече-
ница су, дакле, упитне заменице и прилози (како, што), узвична речца ала и речца
ли; уз то, у говору су ове реченице обележене узвичном интонацијом, а у писању
узвичником.
Посебан тип узвичних реченица су реторска питања, која, заправо, не представ-
љају питања, јер већ подразумевају одговор — супротан од онога што значе. Такође
имају узвичну интонацију (у говору), односно знак узвика (у писању): Ко то не зна!
(значи, заправо, да свако то зна); Шта ћемо ми без тебе! (значи да без тебе не мо-
жемо ништа) итд.
Напомене. – Узвичник у писању не може бити мерило за одређивање врсте
независне реченице, јер је он обележје и заповедних, и узвичних, и жељних
реченица (а понекад и обавештајних). Стога се морају узети у обзир њихова друга
обележја, као и њихова комуникативна функција.