ПРЕДИКАТСКЕ И КОМУНИКАТИВНЕ РЕЧЕНИЦЕ

У петом разреду смо научили да је реченица скуп речи (или само једна реч) који има
одређено значење и да њом најчешће саопштавамо своје мисли, осећања и обавештења.

Научили смо и поделу реченица, да се по саставу реченице деле на просте и сложене

реченице, а по значењу на обавештајне, упитне, узвичне, заповедне и жељне.

Проста реченица може бити проширена проста реченица и непроширена проста реченица,
при чему проста непроширена реченица има само субјекат и предикат, док проста
проширена осим ова два члана има и неки додатак - објекат, прилошку одредбу, атрибут
или апозицију. Сложена реченица је реченица састављена од две или више простих
реченица. (Погледај Реченице - В разред!).

Време је да проширимо наша знања и упознамо се са појмовима предикатске и

комуникативне реченице.

Предикатска реченица је реченица образована помоћу глагола у личном глаголском

облику у служби предиката. Предикатском реченицом означава се нека радња, збивање,
процес, стање и сл. У недостатку бољег термина који би обухватио сва ова значења, у
лингвистици се као технички термин употребљава термин ситуација. Зато се може рећи да
је предикатска реченица језичка јединица која је формирана помоћу предиката и која
означава неку ситуацију.

Предикатске реченице зависно од тога да ли могу да буду самосталне или не, деле се на:

☼ независне и

☼ зависне предикатске реченице.

Независне предикатске реченице су оне реченице које могу да стоје самостално, односно
да саме исказују неку поруку.

Пример: Ићи ћу у град.

Зависне предикатске реченице су оне реченице које не могу да стоје самостално, већ су
део друге предикатске реченице или синтагме. Оне не остварују функцију у реченици већ
имају функцију секундарног члана, а најчешће имају функцију атрибута, објекта или
прилошке одредбе.

Пример: Кад падне мрак, ићи ћу у град)

Предикатске реченице зависно од тога да ли имају граматички субјекат или не, деле се на:

☼ личне и

☼ безличне предикатске реченице.

Личне предикатске реченице су реченице које означавају ситуације које се приписују

субјекту. Оне имају граматички субјекат и предикат који се са њим слаже.

Пример: Милош свира гитару.

Безличне предикатске реченице су реченице у којима нема граматичког субјекта, а глагол

је безлични и увек је у 3. лицу једнине средњег рода (код облика који разликује род). Ове
реченице означавају појаве, стања или процесе (обично у атмосфери) који се дешавају без
учешћа субјекта.

Пример: Свануло је.

Постоје и безличне реченице са логичким субјектом и глаголом у трећем лицу једнине

средњег рода (код облика који разликује род).

Пример: Милоша је пробадало у грудима.

Комуникативна реченица је синтаксичко-комуникативна јединица која исказује целовиту

поруку, почиње великим словом, а завршава се тачком, узвичником или упитником и
паузом у говору.

Свака предикатска реченица је истовремено и комуникативна реченица. Комуникативна

реченица се састоји од најмање једне независне предикатске реченице.

Ако се комуникативна реченица састоји само од једне предикатске реченице, за њу се

каже да је по свом саставу проста комуникативна реченица. Ако у састав комуникативне
реченице улази две или више предикатских реченица, каже се да је она сложена
комуникативна реченица.

Независне предикатске реченице

Према комуникативној функцији независне предикатске реченице делимо на:

обавештајне, упитне, узвичне, заповедне и жељне. О којој реченици је реч закључујемо на
основу интонације изговора, односно да ли се ради о изговореном обавештењу, питању,
заповести, жељи, одушевљењу или неком исказаном осећању.

Обавештајне реченице казују неку поруку која се саопштава саговорнику, слушаоцу или
читаоцу и најчешће се у писању обележавају тачком.

Пример: Данас је лепо време.

Обавештење саговорнику се може саопштити и тако да оно изражава чуђење, изненађење,

радост или неко друго осећање. Такве реченице се у писању завршавају знаком узвика,
али ипак спадају у обавештајне реченице.

Пример: Ана се уселила у нову кућу!

Упитне реченице траже неку информацију од саговорника и у писању су обележене

упитником. Упитне реченице углавом садрже упитне речи да ли, зар, глагол у личном
облику + ли, упитне заменице и прилоге.

Пример: Идеш ли на утакмицу сутра?

Међутим, да би реченица у неким случајевима била упитна довољна је само упитна

интонација.

Пример: Ана се уселила у нову кућу?

Заповедне реченице исказују захтев, заповест или забрану упућену саговорнику да се нека
радња изврши или не изврши и најчешће се у писању означавају знаком узвика, ређе
тачком. Главно обележје заповедних реченица је глаголски облик императив, али се могу
јавити и презент и перфекат у комбинацији са речима немој, нека или да.

Пример: Немојте да преписујете!).

Заповедне реченице у писању су обележене тачком када је у њима исказана нека блажа
заповест или молба.

Пример: Нека неко одговори на питање.

Узвичне реченице изражавају дивљење, изненађење или чуђење саговорника и најчешће

се у писању обелажавају знаком узвика, а у неким случајевима знаком узвика и знаком
питања заједно. Најчешћа обележја узвичних реченица су речи ала, како, што, ли ...

Пример: Ала си ти будала!

Жељне реченице изражавају жељу да се оствари оно што означавају (лепе жеље,
благослови, клетве) и у писању се обележавају знаком узвика. Главно обележје жељних
реченица је крњи перфекат, конструкције нека + презент или да + презент.

Пример: Нека те срећа прати целог живота!

1.
Променљиве и непроменљиве речи

Све речи у српском језику деле се на променљиве и непроменљиве.

Променљиве су оне речи које се у реченици појављују у различитим облицима. То су:

именице, придеви, заменице, неки бројеви и глаголи.

Непромељиве су оне које су у реченици увек у истом облику. То су: прилози, предлози,
везници, речце и узвици.

Прилози
Прилози су непроменљиве речи које најчешће одређују глаголску радњу по времену,
месту, начину, количини или узроку.

Према томе како одређују глаголску радњу прилози могу бити:

☼ прилози за време

☼ прилози за место

☼ прилози за начин``

☼ прилози за количину

☼ прилози за узрок

Прилози који подсећају на заменице називају се заменички прилози.

Прилог за време добијамо као одговор на питање КАДА?

Примери: јуче, данас, сутра, прекосутра, јутрос, ноћас, поподне, вечерас, рано, касно, сада,
тада, онда, никада, некада, увек, икада, било када, кад год...

Прилози за место добијамо као одговор на питање КУДА?, ГДЕ?

Примери: ево, десно, напред, назад, иза, горе, доле, позади, унутра, напољу, изнад, испод,
испред, овде, ту, онде, тамо, овамо, онамо, туда, онуда, нигде, никуда, негде, некуда,
свугде, свуда, игде, икуда, било где, било куда...

Прилоге за начин добијамо као одговор на питање КАКО?

Примери: лоше, добро, сигурно, случајно, кришом, лако, тешко, хладно, топло, далеко,
храбро, брзо, овако, онако, тако, никако, некако, свакако, икако, било како...

Прилози за количину добијамо као одговор на питање КОЛИКО?

Примери: мало, нимало, много, пуно, оволико, онолико, николико, неколико, иколико,
колико год...

Прилози за узрок добијамо као одговор на питање ЗАШТО?

Примери: зато, стога

Предлози
Предлози су непроменљиве речи које означавају различите односе међу речима у
реченици. Обично се налазе испред именица или именичких заменица и утичу на њихов
облик. Једино предлог ради може стајати иза ових речи.

Пример: Урадићемо то ради истине. Урадићемо то истине ради.

Када су у питању падежи предлози се јављају само уз зависне падеже:

ГЕНИТИВ: од, из, са, до, без, близу, код, крај, изнад, између, око, поред, испод,
испред...

ДАТИВ: к, ка,према, насупрот..

АКУЗАТИВ: уз, низ, у, кроз, на, за...

ИНСТРУМЕНТАЛ: с, са, над, под, за, међу...

ЛОКАТИВ: по, у, на, о, при...

Везници
Везници су непроменљиве речи које повезују реченице и реченичне делове, а у исто време
означавају и каква је то веза. Реченице и реченични делови могу стајати у напоредном или
зависном односу, па се повезују напоредним или зависним везницима.

Напоредни везници се деле на:

☼ саставне: и, па, те, ни, нити

☼ раставне: или

☼ супротне: а, али, но, него, већ.

 Зависни везници су: јер, иако, ако, да, док, чим, мада...

Речце
Речце су непроменљиве речи које означавају лични став говорника према садржају
реченице или обележавају неки логичан однос у оквиру реченице.

Речце се могу се поделити у више група:

☼ речце за потврђивање и одрицање: да, не

☼ упитне речце: зар, ли, да ли

☼ показне речце: ево, ето, ено, гле

☼ супротне речце: међутим, пак

☼ заповедне речце: нека, хајде

☼ речце за истицање: баш, бар, управо, чак, тек...

☼ узвична речца: ала

☼ повратна речца: се

☼ модалне речце: можда, вероватно, наравно, очито, нажалост, заиста, ваљда, сигурно,
несумњиво, углавном, нипошто, дефинитивно, извесно...

Узвици
Узвици су непроменљиве речи или скупови гласова којима се изражавају осећања или се
подржавају звукови из природе. За њих не важе правила акцентовања, могу садржати
необичну комбинацију гласова и сами имају вредност целе раченице.

Узвике можемо разврстати у три групе:

☼ узвици који изражавају осећања: их, ох, ух, уф, ау, ај, јој, јао, ура, хм, охо, ијуј, авајк,
бррр, пих...
☼ узвици за дозивање и терање: хеј, еј, о, ој, ало, марш, пст, мац, куц, пис, шиц, иш, пи-
пи, шибе, ајс, ђиха...

☼ узвици који подражавају разне звукове: трас, крц, фију, бућ, пљус, шљиц, тап, цмок,
бум, шкрип, апћиха, мијау, кукурику, ав-ав, кре-кре, џив-џив, ћију-ћи, мљац, шмрц...

2.

СИНТАГМА
Синтагма је скуп двеју или више речи од којих је једна главна реч, а остале зависе од ње.
Ове речи су повезане заједничким значењем и као целина имају исту службу у реченици.

За разлику од зависних чланова главна реч синтагме се не може изоставити из реченице,

јер без ње не би било синтагме, нити би та реченица имала смисла.

Пример: Наш познати писац представио се публици.

Синтагма: Наш познати писац

Главна реч синтагме: писац

Зависни чланови синтагме: наш познати

Подела синтагми
Зависно од тога којој врсти речи припада њена главна реч синтагма може бити:

☼ именичка,

☼ придевска,

☼ прилошка,

☼ глаголска синтагма.

У оквиру једне синтагме у реченици може да се нађе нека друга синтагма, тако да
разликујемо појмове шире и уже синтагме. У оквиру шире синтагме увек се налази ужа
синтагма.
Пример: У то време Египат је имао веома јаку морнарицу.

Шира синтагма је именичка синтагма веома јаку морнарицу у којој је главна реч синтагме
именица морнарицу. Ужа синтагма је придевска синтагма веома јаку у којој је главна реч
придев јаку.

Именичка синтагма
Именичка синтагма је синтагма у којој је главна реч синтагме именица.

Сваки зависни члан именичке синтагме има функцију атрибута. Зависни чланови, односно
атрибути у именичкој синтагми могу да се налазе испред или иза главне речи.

1) Атрибути који се налазе испред главне речи су најчешће придеви (или придевске
синтагме) и придевске заменице.

Пример: Медведи су заспали дубоким зимским сном.

Именичка синтагма: дубоким зимским сном

Главна реч синтагме; именица сном

Зависни чланови синтагме: наш познати. (наш – присвојна придевска заменица, познати
– придев)

2) Атрибути који се налазе иза главне речи су најчешће именице (или именичке синтагме)
у неком зависном падежу (с предлогом или без њега)

Пример: Моја мајка је направила џем од кајсија.

Именичка синтагма: џем од кајсија

Главна реч синтагме: именица џемЗависни чланови синтагме: именица са предлогом од

кајсија. (од – предлог, кајсија – именица)

3) У именичкој синтагми атрибути се могу истовремено налазити и испред и иза главне

речи.

Пример: На небу се видео зажарени ватромет боја.

Именичка синтагма: зажарени ватромет боја

Главна реч синтагме: именица ватромет

Зависни члан синтагме који је у функцији атрибута и налази се испред главне речи:
придев зажарени.

Зависни члан синтагме који је у функцији атрибута и налази се иза главне речи: именица
боја.

Именичке синтагме у реченици могу имати службу: субјекта, објекта, прилошких одредби
и именског дела предиката.

Пример:

Црна мачка шета по крову. (Црна мачка – субјекат)

Написао је одличан роман. (одличан роман – објекат)

Завршио је школу прошле године. (прошле године – прилошка одредба за време)

Марко је добар ученик. (добар ученик – именски део предиката)

Придевска синтагма
Придевска синтагма је синтагма у којој је главна реч синтагме придев. Зависни чланови
придевске синтагме могу да се налазе испред или иза главне речи.

1) Зависни чланови који се налазе испред главне речи су углавном прилози.

Пример: Његова сестра је пуно срећна.

Придевска синтагма: пуно срећна

Главна реч синтагме: придев срећна

Зависни члан синтагме: прилог пуно.

2) Зависни чланови који се налазе иза главне речи могу бити именице са предлогом,
заменице или именичке синтагме.

Пример: Марко је сладак као шећер.

Придевска синтагма: сладак као шећер

Главна реч синтагме: придев сладак

Зависни члан синтагме: именица са предлогом као шећер. (као – предлог, шећер –
именица)

Придевске синтагме у реченици могу имати службу атрибута у оквиру субјектског и

објекатског скупа речи, прилошких одредби и именског дела предиката.

Пример:

Врло талентована девојка пева ову песму. (Врло талентована девојка – субјекат)

Не волим пуно слану храну. (пуно слану храну – објекат)

Мића је отпутовао на необично лепо место. (необично лепо место - прилошка одредба за
место)

Маша је исувише незрела особа. (исувише незрела особа - именски део предиката)

Прилошка синтагма
Прилошка синтагма је она синтагма у којој је главна реч синтагме прилог. Зависни
чланови прилошке синтагме могу да се налазе испред или иза главне речи

1) Зависни чланови који се налазе испред главне речи су углавном прилози.

Пример: Причао је изузетно споро.

Прилошка синтагма: изузетно споро

Главна реч синтагме: прилог споро

Зависни члан синтагме: прилог изузетно.

2) Зависни који се налазе иза главне речи могу бити именице, именичке заменице и
именичке синтагме са предлогом или без њега.

Пример: Отишао је далеко од куће.

Прилошка синтагма: далеко од куће

Главна реч синтагме: прилог далеко

Зависни члан синтагме: именица са предлогом од куће. (од – предлог, куће – именица)

Прилошке синтагме у реченици имају службу прилошких одредби.

Глаголска синтагма
Глаголска синтагма је синтагма у којој је главна реч синтагме глагол у инфинитиву,
глаголски прилог садашњи или глаголски прилог прошли. Зависни чланови глаголске
синтагме налазе се иза главне речи и могу да буду именице, именичке заменице или
именичке синтагме.

Пример: Одушевила се слушајући моју песму.

Глаголска синтагма: слушајући моју песму

Главна реч синтагме: глаголски прилог садашњи слушајући

Зависни чланови синтагме: моју песму. (моју – присвојуна придевска заменица, песму –
именица)

Зависни чланови глаголских синтагми имају функцију објекта или прилошке одредбе, док
је цела синтагма најчешће у функцији прилошке одредбе за начин или време.

3.

ПАДЕЖИ
Сви падежи у српском језику деле се на независне и зависне падеже.
Назависни падежи могу стајати самостално у реченици и не зависе од других речи.
Јављају се увек без предлога. (номинатив, вокатив)

Зависни падежи не могу стајати самостално, они су у зависном односу према другим
речима у реченици. Јаваљају се са предлозима и без њих (генитив, датив, акузатив,
инструментал и локатив, с тим да је локатив увек са предлозима).

Значење зависних падежа се може допуњавати значењима предлога.

Номинатив
Номинатив је основни облик именице (онај који само именује биће или предмет).
Добијамо га као одговор на питање КО? или ШТА?. Независан је падеж и уз њега се не
могу налазити предлози.

Најзначајније службе номинатива у реченици су:

☼ субјекат

☼ именски део предиката

Примери:

Мој друг Марко тренира фудбал. (Мој друг Марко – субјекат у номинативу)

Ана је најбољи ученик у нашој школи. (најбољи ученик – именски део предиката у
номинативу)

Употреба номинатива ван реченице односи се углавном на:

☼ реч као одредницу у речнику, (хлеб, м, 1. основна животна намерница)

☼ наслов неког дела ("Мали принц", "Хајдук Станко")

☼ назив установе (Пошта, Општина Станово)

Вокатив
Вокатив је независан падеж у којем стоји име онога кога дозивамо или коме се обраћамо.
Добијамо га када употребимо узвик ХЕЈ! уз неко име. У писању се обавезно одваја
запетама.

Пошто је издвојен из реченице, вокатив у њој нема посебну службу. Понекад у народној
поезији може имати службу субјекта

Пример: Вино пије Краљевићу Марко. (Краљевићу Марко – субјекат у вокативу)

Како гласи вокатив кратких женских имена?

Да би се одредио вокатив женског имена најважније је одредити колико слогова има

то име и који је акценат у питању.

Код тросложних и вишесложних имена вокатив је исти као номинатив, осим код
имена која се завршавају на - ица.

Примери: Хеј, Валентина! Хеј, Славице!

Код двосложних имена код свих акцената вокатив је исти као номинатив осим код
имена са дугосилазним акцентом на првом слогу.

Примери: Хеј, Ана! Хеј, Саро!)

Падежна синонимија

Падежи су с једне стране морфолошка језичка јединица јер чине систем облика у промени
именских речи. С друге стране они су синтаксичка јединица јер се њима регулише
синтаксичка функција речи у реченици. Захваљујући падежима знамо да је реч не само у
одговарајућем граматичком облику, већ и да остварује одређену синтаксичку функцију.

Зависни падежи се најчешће јављају као предлошко-падежне конструкције. Помоћу

предлога прецизно се дефинишу значења зависних падежа.
Појава када два падежа, односно две предлошко-падежне конструкције, имају исто или
слично значење назива се падежна синонимија. Ако се заменом падежа у реченици не
мења садржај реченице онда кажемо да су ти падежи синонимни.

Предлози код синонимних предлошко-падежних конструкција:

испред куће пред кућом

испод моста под мостом

после школе након школе,

поред, крај капије уз капију

као мајмун попут мајмуна

за сат кроз сат

звездица Примери синонимност падежа у реченицама

Аутобус је стао испред школе. (генитив)

Аутобус је стао пред школом. (инструментал)

Рекет му је испод кревета. (генитив)

Рекет му је под креветом. (инструментал)

Кошуља дугих рукава. (генитив)

Кошуља са дугим рукавима. (инструментал)

После завршеног посла идемо на излет. (генитив)

По завршеном послу идемо на излет. (локатив)

Стајала сам поред капије. (генитив)

Стајала сам уз капију. (акузатив)

Овде сваког дана пада снег. (генитив)

Овде сваки дан пада снег. (акузатив)

Дао ми је чоколаде. (генитив)

Дао ми је чоколаду. (акузатив)

Једе спанаћ на силу. (акузатив)

Једе спанаћ силом. (инструментал)

Прогласили су Мишу за победника. (акузатив)

Прогласили су Мишу победником. (инструментал)

Он је попут мене. (генитив)

Он је као ја. (номинатив)

 Падежи места
У српском језику посотоји неколико падежа који имају значење места, односно месно
значење.

Такви падежи су:

Генитив: Орман стоји поред врата, крај врата, до врата. Марко је ставио столицу поред
прозора, крај прозора, близу прозора. Шетамо поред реке, преко моста.

Акузатив: Столица стоји уз сто. Он је ушао у кућу. Мачка је легла под сто. Прошли смо
кроз парк.

Датив: Милош је пошао ка/према вратима.

Инструментал: Та књига се налази међу другим књигама. Дрво расте пред кућом. Шетали
смо улицом.

Локатив: Књига лежи на столу, по столу. Шетали смо по парку.

Основна разлика је у предлогу који се користи или не користи уз одређен падеж и тако ће
се ови облици разликовати.

Апозиција и апозитив
Апозиција означава исто оно што и субјекат који та апозиција ближе одређује. Апозиција
је именичка синтагма која се слаже, конгруира, са именицом уз коју стоји.

Београд, наш главни град, налази се у централној Србији.

Милош, мој најбољи друг, седи са мном у клупи.

Апозитив означава исто што и апозиција, само што може бити придев или придевска
синтагма која конгруира са именицом, или именичка синтагма која не конгруира са
именицом.

Пример за апозитив који је придев или придевска синтагма који је конгруентан, слаже се,
са именицом из реченице.

Љиљани, црвени и бели, замирисали су целу цвећару.

Пример за апозитив који је именичка синтагма која није конгруентна са именицом из

реченице.

Дете, косе мокре од снега, брзо је ушло у кућу да се згреје.

Разлика између апозиције и апозитива је у томе што апозиција говори о томе шта је
неко/нешто или ко је неко, док апозитив какво је нешто или какав је неко.

Пасив у српском језику

Пасив у српском језику или трпно стање се гради на 2 начина:

1 – од трпног глаголског придева и помоћног глагола бити

2 – од глагола у активном облику и речце се

Трпни глаголски придев

Трпни глаголски придев, називају га и пасивни партицип, означава да неко или нешто
трпи неку радњу. Може се правити само од прелазних глагола. У српском језику има сва
три рода и мења се по падежима.

Гради се од инфинитивне или презентске основе и наставака:

– н – прочитан

– ен – потресен

– вен – проливен

– т – просут

Да се вратимо сада на пасив.

Посао је завршен.

Пример прављења пасива на начин број 1 – трпни глаголски придев и помоћно глагол
бити

Ова музика се радо слуша.

Пример прављења пасива на начин број 2 – глагол у активном облику и речца се

Употреба пасива

Пре пасива, имамо актив, активну реченицу.

– конструкција активне реченице

Ја читам(сам читала) књигу.

Ја, субјекат – читам, предикат -књигу, објекат

– конструкција пасивне реченице

Књига је прочитана.

Објекат активне реченице, који је трпео радњу, читање, постао је субјекат пасивне
реченице.

У пасивној реченици се вршилац радње углавном не помиње и то је суштина или поента.

Значи није важно ко је нешто урадио, важно је шта је урађено.

Ако баш из неког разлога морамо да поменемо вршиоца радње, користимо следећу
конструкцију:

– од (стране) + генитив

То баш и није нека лепа конструкција али адмистрација, политичари и остале од те сорте
је обожавају.

Споразум је потписан од стране заинтересованих лица.

Конгруенција је слагање променљивих речи (придева, придевских заменица, глагола и

променљивих бројева) са именицом или именичком заменицом уз коју стоје. Те речи
слажу се у свим елементима који су им заједнички, тј. у истом су роду, броју, лицу и
падежу (уколико се мењају по падежима). Назив потиче од латинске речи цонгруентиа,
што значи „слагање”, „подударност”.
Када се посматрају речи у оквиру реченице или синтагме, може се уочити да постоје речи
које контролишу слагање, речи које се слажу и категорије у којима се врши слагање. Реч
која контролише слагање је именица и она одређује које ће се речи слагати, па се зато
назива контролор конгруенције. Реч која се слаже (придев, придевска заменица, глагол,
променљиви број) назива се конгруентна реч. Именица и придев, придевска заменица или
број слажу се у роду, броју и падежу, а именица и глагол у роду, броју и лицу. Граматичке
категорије које учествују у конгруенцији називају се конгруентне категорије.

Конгруенција придева

1. Придеви, придевске заменице и придевске синтагме у служби атрибута слажу се са

именицом, као главном речју у синтагми, у роду, броју и падежу, на пример:

– Младолика Јелена воли воћне торте.

Овде је:

– младолика – придев у служби атрибута,

– Јелена – именица као главна реч у именичкој синтагми,

– слагање у роду (женски), броју (једнина) и падежу (номинатив);

– воћне – придев у служби атрибута,

– торте – именица као главна реч у именичкој синтагми,

– слагање у роду (женски), броју (множина) и падежу (акузатив).

2. Придеви, придевске заменице и придевске синтагме у служби именског дела предиката

слажу се са именицом (или именичком синтагмом) у служби субјекта у роду, броју и
падежу, на пример:

– Његов џемпер је нов.

Овде је:

– његов – придевска заменица у служби атрибута у именичкој синтагми,

– џемпер – именица као главна реч именичке синтагме у служби субјекта,

– је – помоћни глагол јесам као део именског предиката,

– нов – придев у служби именског дела предиката,

– слагање у роду (мушки), броју (једнина) и падежу (номинатив).