Проклета авлија 2

Широк универзално устројен опсег значења. Прича о џем султану - недовољност људске воље,
прохтева и хтења у ширем облику стари. Сенг је цену одузео конкретан вид и нема ни приче што је
чак и код андирћа чудно. Простор и доживљај времена у проклетој авлији. небо је немилосрдно и
хладно у својој величанственој лепоти. Све оно што се наслућује ван авлије у односу на авлију. Све
је безимено и туђе, само време је заустављена садашњица. Малокрвна дрвета. Статичност која
може бити иронијски везана за просторе који су ван оог света и тај доживљај се унедрује у
проклету авлију, а са друге стране то су тоталитарна друштва која желе да задрже тренутно стање.

Сами поступци приповедања - сам начин приповедања може се семантизовати и сам начин има
неко значење. Није једна техника извођења приче прозирна. Овде је начин приповедања ослоњен
на ово о чему смо говорили. Друга ствар то је све повезано са концептом књижевног јунака. То је
колоплет међусобно повезаних поступака унутар проклете авлије. Детаљ је важан ако је у вези са
доживљајем авлије као херментичног света. Посотји нешто у платоновим списима у погледу на
свет што може да има своје импликације у доживљају проклете авлије - лутка божанског порекла.
Људска бића можемо сматрати луткама божанског порекла. Врста пасивности имогућност да биће
буде манипулисано од неке друге инстанце. Дечија чегртаљка у џиновској руци. Ради игре и
забаве - или су имали озбиљну намеру. Нема једнообразног семантичног решења у слици коју
нуди андрић. Нека трећа опција у којој је свет доведен у случајности где је све игра али је за људе
тако погубно. Платон такође не даје једнообразно решење. Све је то шири контекст у који се
полако смештају поступци. Лица тих јунака могу другачије да се осветљавају повезано са тим
ширим контекстом. Сам мотив света као тамнице еима порекло у идеји да је тело тамница. Тело и
телесно постаје важно у модерни. код камова се описују ране на телу, код матоша у мори. То није
ту измишљено. То је древна идеја у којој је тело тамница у једној манихејској слици света. не
хијерархија постојања да је бог горе, а да је зло смештено негде доле. Не мора увек добро да
побеђује према тој слици, стална борба. Значења која андрић уводи имају некакав општи
карактер. Ми смо лутке у неком поретку ствари. Алузија на тако нешто видљиво је увођењем
фигуре карађоза. Име добија услед инспирације позоришном сенком. Постоји неко ко је активан
иза и он луткама изазива неке ефекте за публику. Постоји контрола и они који могу бити
манипулисани тиме. Ликови који су марионете - карађоз, џем султан, ћамил. Ко приповеда? Опет
постоји ахбаб у сенци - из трупа, али он је увек у позадини. Затим је ту фрапетар па се тај круг
сужава. Хаим, заим, бас. Хаим - посредовање приче о ћамилу, а ћамил о џем султану. Прича не
може лако да дође до неког реципијента јер је свет негде затворен и херметичан. Са друге стране
свака прича која има вишеструке противнике се негде мистификује и мења и сјебава. Овде каже
следећу ствар. Наравно да је остало доста празнина и необјашњених места. Концепт причања се
мало разликује од онога што имамо у трупу. Постоји свест да свако домаштава и коригује и помера
по мало. Слика света у широј представи. Најшира слика света где све нестаје. Слика света где је
свет тамница и тело тамница и ми смо као платоновске лутке и не знамо да ли смо актери игре -
аналогија са сенком и тоталитарним друштвима... како у таквом свету који је слојевит и свака
циклична еманација не даје човеку много наде, какву улогу има прича? која прича стиже до нас?
Да ли је то стварна аутентична прича или нека врста мистификације. Зато је важно шта каже
приповедач о хаиму. Има потребу да прича јаче и када зна да је претерао, али је имао страх да га
неко не чује и не ухвати. Шта бисмо знали о туђим мислима и душама да нема таквих који имају
потребу да казују. Овде се јасно каже да је то свет несигурних садржавја. Прича нема патос као да
је неопходна. Прича је подједнако гарант онога што знамо о свету и са друге стране прича као
мистификација и нејасноћа - амбиваленција погледању приче.

Имена ликова - хаим - живот на хебрејском - знања, полуистина, гласина, чињеница. Заим -
велепоседник - иронија. Ћамил - савршени. Он је неко ко је савршен, неко чија егзекуција значи
уклањање савршенства из света. карађоз - носи порекло из света позоришта сенки, али његов прво
име латиф - нежан. Неко ко је нежан, склом уметности и школовању да би се након тога
преобратио. Када је реч о приповедању оно је изведено на више места и може се семантизовати
на један врло специичан начин. свако од њих негде говори више него што зна, поготово хаим, али
када ћамил преузме реч, пре него што се фокусирамо на места када приповеда - поред овог
цикличног организовања које може да се семантизује - моменат када ћамил прича фра петру
непосредно о џем султану фра петру. Како тече то приповедање? Говори о судбини џем султана и
приповеда, њиме се манипулисало као политичким објектом. Приповеда у рећем лицу. Он у
прошлости бива вожен бродом и манипулисан политички, а онда се фокус помера у џем султана и
време наком ове тачке се мења и преводи се у презент. Промена која може да се психологизује.
Не само транспоновање историјског знања већ и транспоновање иентитет самог ћамила. Нема
назнаке или знака навода који каже да је то мисао џем султана. Нема сигнализацију приповедач да
смо прешли у џемсултанову перспективу. Онај који је са дистанце посматрао и поседовао то знање
о џем султану прелази у презент и стапају се. Вид семантизације поступка. Приповедни ток се тако
изводи да се одражава на више акспеката дела, а не само на преношење пирче. Најнепосредније
се види процес идентификације. Моменат када се идентификујете са неким другим тако јако да
преузимате његово сопство је моменат једне врсте самосвести. Ћамил је негде на тананаој ивици
на самосвести која је на врхунцу и једне врсте излазска из оквира разума. Зашто питање ко је џем
султан није постављено већ се пита шта је он. Амбивалентна позиција. Нијансе које се остварују.
Он је истовремено султан и истовремено је објекат употребе. Ћамил је истовремено на врхунцу
самосвести, а истовремено на ивици разума. персонална самосвест и свест о томе да је та позиција
употребна.

Архитипска подлога проклете авлије. Једна од тих прича је прича о каину и авељу. Каин и авељ
принели жртву, а овај није ни погледао на жртву. Где ти је брат? Нисам ја чувар брата својега. -
први знакдељења заједнице. Ја нисам у заједници са њим иако смо у крвном сродству. Моја
заједница је другачија од његове. Каин је био земљорадник, а авељ је био номад. Претензије
према територији. Овде имамо ту врсту односа праће. Један брат је угрожен, али да ли постојијош
неки однос? Још неки однос између јунака који није однос тог братског опонирања и сл. ћамил и
џс - двојнички однос. Двојништво не мора да значи идентичност него темељно преклапање.
Постоји нешто бизарније од те врсте тог двојништва. Препознавање двојника у неком ко не мора
да личи. Бизарна преклапања и разлике постају уочљивије и препознатљиве. Хаим и ћамил морају
да буду раздвојени - обојица причају приче. Један зна животно, други зна о џс. Хаим се све време
плаши да га не ухвате, нико га не јури. Ћамил се генерално не плаши и говори то што има да каже
и он је проблематичан. Обојица имају наративе, али због нечега је ћамил опасан, а хаим безазлен.
Без хаима нема знања о свету. Без људи који могу да кажу нешто, домаштају, кажу кад нико не сме
да каже, нема знања у свету. Са друге стране та прича је мање опасна од приче ћамилове. Хаим се
зове живот и профилише знање које нема идеолошки потенцијал. Ћамил има причу са
идеолошким потенцијалом без његове воље. Нешто је мотивисано, свесно или не. шта је ту
подстакло да баш се тиме занимаш. Тај наратив, независно од тога што постоји околност да султан
има брата који је заточен па се асоцијалција на актуелну ситауцију постигла тиме што се овај бавио
џем султаном и његовим братом. Нека аналогија са актуелном политичком ситуацијом и онда је то
политички субверзивна прича. хаим говори животно, мистификација, дисперзивно. Хаим је
несавршен, такав је живот и настава да претрајава. Ћамил кондензује и нема дисперзивности,
тачно за све. Његово знање је велико и има идеолошки потенцијал. Интерпретација историје је
значењски предоминантнија од било ког садржаја који је хаим понудио. Врло осетљива ствар и
постоји нека рста аналогије и паралелизма. Џем султан и ћамил као двојници - они имају неке
темељне разлике. андрић није писац који гради дело на семантичким укалупљеном принципу.
Џем султан је екстровертан, ћамил је интровертан. Имају темељну разлику, али су још увек
двојници. Архитипска имагинација покушава из свега тога да се пробије. Џем султан и карађоз као
двојници. Са једне стране обојица су били наклоњени уметности у младости. Мајка је ослонац и
једном и другом. У описима се каже да су старији него што изгледају и имају спуштен леви капак.
Оно што је најинтересантније - и карађоз и џем султан и ћамил су људи са границе. Карађоз је из
света где је мога о да успе као образована фигура прешао у сиву зону, и прихватљив је као чувар
зато што може да комуницира са људима који су са оне стране закона. Он је привидно ван тог
света а опет је на некој граници. Позиције које су на граници - некуда је кренуо а никуда није
дошао. Све време је у покрету. Свако од њих који је на границе је несталног идентитета. Ни за кога
од њих не може да се каже да постоји тачан и јасан профил. Тачан профил јунака је исписив само
путем амбиваленције која их краси. Карађоз припада закону, али је неодвојив од авлије и од света
криминала који зна. Џем султан има највишу титлулу, али је стално у некој врсти кретања. Ћамил
који је интелектуално супериоран и свесно одабира ко је долази на друго стран разума. дошли смо
до тог проблема - не може да се говори тек тако лако о каарактеризацији јунака. Они захватају
слику света херметичну и у сталној несигурности. На границама на рубовима у међусобној
супротности. Кључни процес је процес идентификације. Ћамил поступно открива да се
идентификовао са џс. Сазревање је процес идентификације. Ја - тешка реч која одређује наше
место пред очима оних.... означитељ нечега што ни не знамо да постоји - у односу са другима
одређује се наше место. ћамил је одлучио да буде џем султан. Неко може да буде на ивици
разума, али може да одлучи. Има одлуку. Са једне стране има нечег архетипског у овим исказима.
Ми смо поистовећени са нечим и кад нисмо тога потпуно свесни. Заправо има неколико архетипа
човека европе - хамлет, фауст (нужност компромиса и знања које не задовољава), дон кихот, дон
жуан (немогућност достизања задовољства). Амбиваленције које просијавају и овде. Додир воље
и детерминисаности који је крајње амбивалентан. Право дејство воље. Он одлучује да буде џс по
цену губљења живота. у двојничком односу њих приближава то што су породице национално
мешовите. Ка лику самог ћамила. Он улази у процес идентификације. Низ нијанси у том погледу
када он већ када говори чешће о џс говори другачијим гласом. Говори о гневним монолозима.
Почиње као и хаим да говори о чињеницама које су постојале историјски, али и учитава баш као и
хаим. Говори о ономе што се не може знати објективно. Ћамил, џс, карађоз - људи граничних
простора. Постоје два света између којих су они заробљени. Манихејска слика света у свим
равнима - универзална - тело је тамница и нема бога као врхунске тачке већ постоји џиновска
дечија рука која окређе чегртаљку за коју не знамо чија је. Политичко идеолошки дуализам -
политички прихватљиви и одбачени и гностичка, дуалистичка слика света која је шири контекст.
Свуда је амбивалентан. И на персоналном плану јунака и која се шири на целу слику света.
пристаје да буде неко други што је пораз идентитета, одустаје од себе, хоће да буде неко други. Са
друге стране он то бива у ситуацији која је егзистенцијално ризична. Он бива искључен из света,
било да му је живот одузет било да је послат у лудницу. Дон кихот је велеуман - није луд или уман
- он може да нападне ветрењачне и стабло, а касније кад седне поред ватре прича најтачније све.
Та амбиваленција је универзална ствар и не остаје у тој епохи већ је заувек. Дон кихот чита књиге и
иде у свет да докаже да је свет такав како је у књигама. Заправо ћамил исто има опсесију
литературом, али се повлачи од света у солипсизам и у један затворени свет са циљем да са том
сликом нађе нешто у свету што је политичка чињеница. Када се говори о судбини ћамила сугерише
се да је он изван свега оога што га је гонило и изван свега што је на свету.

Ако се заиста схвати свет као нека позорница где су људи лутке и сенке - многи од њих играју неке
улоге и врхунски глумац је онај који заборави своју улогу. Карађоз и ћамил. Центар тог света је онај
који глуму заборавља и онда игра ту улогу. Вид моћи који се огледа у проклетој авлији. карађоз се
појављује кад не очекујете и нестаје да га нико не види. Интересантан облик моћи који заправо
тежи да постане бестелесан, ствара илузиу слободе коју имате. Када постоји тоталитарно друштво
јавља ес осећај субверзије. Вид моћи који је паноптизам. Не да постоји једна тачка и једно око које
вас посматра већ се понаша као да је бестелесна моћ. Шаље следећу имплицитну поруку. Субјект
почне да се понаша како моћ жели. Субјект почиње да се понаша онако како моћ од њега очекује.