Dona Haravej

Manifest kiborga

Kiborg je kibernetiki organizam, hibrid maine i organizma, tvorevina drutvene realnosti i fikcije.
Drutvena realnost su ivi drutveni odnosi, naa najvanija politika konstrukcija, fikcija koja menja svet.
Internacionalni enski pokreti obrazovali su ensko iskustvo koje treba da razotkrije ili da otkrije ovaj
krucijalni kolektivni objekt. Ovo iskustvo je fikcija i injenica najvanije politike vrste. Oslobaanje
poiva na obrazovanju svesnosti, imaginativnom zahvatanju, na opresiji, i dakle, na mogudnosti. Kiborg
je stvar fikcije i ivog iskustva koje menja ono to se krajem dvadesetog veka, shvata kao ensko
iskustvo. To je borba na ivot i smrt, ali granica izmeu naune fantastike i drutvene stvarnosti je
optika varka.
Savremena nauna fantastika je puna kiborga stvorenja koja su istovremeno i animalna i maine, koja
nastanjuju svet i prirodan i vetaki. Savremena medicina je takoe puna kiborga, sparivanja izmeu
organizma i maine, shvadenih kao kodirane sprave u polnom odnosu sa potencijom nepoznatom istoriji
seksualnosti. Kiborgov pol obnavlja neke od onih predivnih baroknih replika paprati i beskimenjaka
(kakvo lepo organsko preventivno sredstvo protiv heteroseksizma). Repliciranje kiborga nezavisno je od
organske reprodukcije. Savremena produkcija lii na san o kolonijalnom delovanju kiborga, san koji ini
da nodna mora tejlorizma preraste u idilu. Savremeni rat nije drugo do orgijanje kiborga, za koje se iz
amerikog vojnog budeta 1984. potroilo osamdeset etiri milijarde dolara. Kiborg je fikcija koja
iscrtava kartu nae drutvene i telesne stvarnosti; on je, takoe, i veoma imaginativan resurs koji
sugerie neka vrlo plodna sparivanja. Biopolitika Miela Fukoa (Michel Foucault) je tek slabaan
predosedaj kiborg politike, jednog veoma otvorenog polja.
Do kasnog dvadesetog veka, naeg doba, mitskog doba, mi smo svi postali himere, izteoretizovani i
isfabrikovani hibridi maine i organizma; ukratko, mi smo kiborzi. Kiborg je naa ontologija; on nam daje
nau politiku. Kiborg je kondenzovana slika i imaginacije i materijalne stvarnosti, ta dva povezana centra
koja struktuiraju svaku mogudnost istorijske transformacije. U tradiciji zapadne nauke i politike
tradiciji rasistikog, mukog kapitalizma; tradiciji progresa; tradiciji aproprijacije prirode kao resursa za
proizvodnju kulture; tradiciji reprodukcije sopstva putem refleksije drugog odnos izmeu organizma i
maine bio je granini rat. Ulog u ovom graninom ratu bile su teritorije produkcije, reprodukcije i
imaginacije. Moja argumentacija ide u prilog uivanju u meanju tih granica, i odgovornosti u njihovom
stvaranju. Inkarnacija kiborga je izvan povesti spasa. Ona, takoe, ne oznaava period na nekakvom
edipalnom kalendaru koji pokuava da zalei uasan rascep rodova nekom oralnom simbiotikom
utopijom ili post-edipalnom apokalipsom. Kao to to Zoe Sofulis (Zoe Sofoulis) pokazuje u svom spisu o
aku Lakanu (Jacques Lacan), Melani Klajn (Melanie Klein) i nuklearnoj kulturi, Laklajn,
najuasnijaudovita i verovatno udovita od kojih se u svetu kiborga najvie oekuje, otelovljena su u
ne-edipalnim priama sa drugaijom logikom represije, koju treba da razumemo da bismo uopte
opstali.
Kiborg je stvorenje u post-rodnom drutvu; on nije natovaren biseksualnodu, pre-edipalnom
simbiozom, neotuenim radom, i drugim zavoenjima na ideju organske celine putem konane
aproprijacije svih snaga njenih delova u jedno vie jedinstvo. U izvesnom smislu, kiborg nema priu o
poreklu u zapadnom smislu to je vrhunska ironija bududi da je kiborg, takoe, uasno apokaliptini
telos eskalirajude dominacije koju nad Zapadom ima apstraktna individuacija, sopstvo razreeno svake
zavisnosti, ovek u prostoru. Pria o poreklu u zapadnom humanistikom smislu zavisi od mita o
izvornom jedinstvu, punodi, blaenstvu i uasu koji predstavlja falika majka od koje sva ljudska bida
moraju da se odvoje, to je zadatak kako individualnog tako i istorijskog razvoja; to su dva, blizanaka,
modna mita za nas najsnanije upisana u psihoanalizu i marksizam. Hilari Klajn (Hilary Klein) je dokazivala
da se i marksizam i psoihoanaliza, u svojim pojmovima rada, individuacije i formiranja roda, zasnivaju na
zapletu izvornog jedinstva iz koga zatim moraju biti produkovane razlike koje se upisuju u dramu
eskalirajude dominacije ene/prirode. Kiborg preskae taj korak izvornog jedinstva, identifikacije s
prirodom u zapadnom smislu. To je njegovo veliko obedanje koje moe voditi podrivanju njegove
teleologije.
Kiborg je odluno posveden parcijalnosti, ironiji, intimnosti i perverziji. On je opozicion, utopian, i
potpuno je lien nevinosti. Vie nestrukturiran polaritetom javnog i privatnog, kiborg definie tehnoloki
polis delimino zasnovan na revoluciji drutvenih odnosa u oikosu, kudanstvu. Priroda i kultura su
nanovo nainjene; vie niko ne moe da bude sredstvo aproprijacije ili inkorporacije drugog. U svetu
kiborga vladaju odnosi kojima se celina oblikuje iz delova, ukljuujudi i odnose polariteta i hijerarhijske
dominacije. Za razliku od Frankentajnovog udovita, kiborg ne oekuje da de ga spasiti otac ponovnim
stvaranjem vrta; tj. uspostavom heteroseksualnog parenja koje se obavlja u dovrenoj celini, gradu ili
kosmosu. Kiborg ne sanja o zajednici zasnovanoj na modelu organske porodice, samo bez edipalnog
projekta. Kiborg ne bi prepoznao Eden; on nije nainjen od blata i ne moe da sanja o povratku u
prainu. Moda zato iekujem da vidim da li de kiborzi modi da subvertuju apokalipsu povratka u
nuklearnu prainu u maninoj kompulziji. Kiborzi nisu puni potovanja; oni ne pamte kosmos. Oprezni su
prema holizmu, ali potrebne su im veze ini se da imaju prirodni osedaj za ujedinjeni politiki front, ali
bez liderske partije. Glavna nevolja sa kiborzima je to su oni nelegitimni potomci militarizma i
patrijarhalnog kapitalizma, da ne spominjemo dravni socijalizam. Ali, nelegitimni potomci esto su
krajnje neverni svom poreklu. Osim toga, njihovi oevi ionako nemaju sutinu.
Sada elim da ukaem na tri kljuna sloma granice, koja i ine mogudom ovu politiko-fantastinu
analizu. U kasnom dvadesetom veku u naunoj kulturi Sjedinjenih Drava, granica izmeu ljudskog i
ivotinjskog je u potpunosti dokinuta. Poslednja uporita nesvodivosti su zagaena, ako ved nisu
pretvorena u zabavne parkove jezik, upotreba orua, drutveno ponaanje, mentalni dogaaji, nita
zaista ubedljivo ne osigurava razdvajanje ljudskog od ivotinjskog. A mnogi ljudi vie ne osedaju ni
potrebu za takvim razdvajanjem; u stvari, mnoge oblasti feministike kulture potvruju uitak u
povezivanju oveka sa drugim ivim bidima. Pokreti za prava ivotinja nisu iracionalna poricanja
ovekove jedinstvenosti; oni su jasna uvianja veze koja postoji du sumnjivog jaza izmeu prirode i
kulture. Biologija i evolucionistika teorija su vie od dva veka istovremeno proizvodile moderne
organizme kao objekte saznanja i svodile granicu izmeu ljudi i ivotinja na bledi trag, ponovo kliiran u
ideolokoj borbi ili strunim raspravama izmeu ivota i drutvene nauke. U ovim okvirima protiv uenja
modernog hridanskog kreacionizma trebalo bi se boriti kao protiv oblika zlostavljanja dece.
Bioloki odreena ideologija tek je jedna od pozicija otvorenih u naunoj kulturi za dokazivanje znaaja
ljudske animalnosti. Ostalo je jo mnogo prostora radikalno politiki orijentisanim ljudima da nastoje da
zadobiju znaenja preene granice. Kiborg se pojavljuje u mitu tano na onom mestu gde je granica
izmeu oveka i ivotinje prekoraena. Daleko od toga da upuduju na odvajanje oveka od drugih ivih
bida, kiborzi signaliziraju uznemirujuda i ugodno tesna povezivanja izmeu njih. Bestijalnost je u ovom
krugu brane razmene zadobila novi status.
Druga poljuljana distinkcija je ona izmeu ivotinjskog-ljudskog (organizma) i maine. Pre-kibernetike
maine mogle su se progoniti; u maini se uvek nalazio itav spektar utvara. Ovaj dualizam strukturirao
je dijalog izmeu materijalizma i idealizma koga je uspostavio potomak dijalektike, nazvan duh ili povest,
ved prema ukusu. Ali, u osnovi, maine nisu bile samo-pokredude, samo-oznaavajude, autonomne. Nisu
mogle da ostvare san mukarca, samo su mogle da mu se narugaju. One nisu bile mukarac, tvorac
samog sebe, nego tek karikature ovog maskulinistikog reproduktivnog sna. Bilo je paranoidno misliti da
sa njima stvari stoje drugaije. Danas vie nismo tako sigurni. Maine kasnog dvadesetog veka uinile su
sasvim nejasnom granicu izmeu prirodnog i vetakog, duha i tela, samo-razvoja i spoljanjeg
oblikovanja, kao i mnoge druge razlike koje su se obino primenjivale na organizme i maine. Nae
maine su uznemirujude ive, a mi sami smo zastraujude inertni.
Tehnoloka determinacija je samo jedan ideoloki prostor otvoren novim shvatanjem maine i
organizma kao kodiranih tekstova kojima stupamo u igru pisanja i itanja sveta. Marksistike i
socijalistike feministkinje osudile su tekstualizaciju svega u poststrukturalistikoj, postmodernistikoj
teoriji zbog njenog utopinog neuvaavanja ivih odnosa dominacije koja utemeljuje igru arbitrarnog
itanja. Zasigurno je istina da postmodernistike strategije, poput mog mita o kiborgu, subvertuju
mirijade organskih celina ( na primer poemu, primitivnu kulturu, bioloki organizam). Ukratko, izvesnost
onoga to se shvata kao priroda izvor uvida i obedanje nevinosti je podrivena, verovatno fatalno.
Izgubljeno je transcendentno ovladenje za tumaenje, a sa njim i ontologija na kojoj se temeljila
zapadna epistemologija. Ali, alternativa nije cinizam ili gubitak vere, tj. neka verzija apstraktnog
postojanja, poput opisa tehnolokog determinizma koji mainom unitava oveka, ili tekstom
smislenu politiku delatnost. Radikalno pitanje je ko de biti kiborzi; odgovori su stvar opstanka. I
impanze i artefakti imaju politiku, zato ne bismo i mi?
Treda razlika je podskup druge: granica izmeu fizikog i nefizikog za nas je veoma neprecizna.
Popularni prirunici iz fizike koji razmatraju kvantnu teoriju i naelo nemogudnosti predodreivanja su
neka vrsta popularnog naunog ekvivalenta Harlekinovoj romansi koja oznaava radikalnu promenu u
amerikoj beloj heteroseksualnosti: oni sve shvataju pogreno, ali su uvek na pravoj strani. Moderne
maine su sutinski mikroelektronine sprave: one su svuda, i one su nevidljive. Moderna mainerija je
nepotovani skorojevidki bog, koji se podsmeva Oevoj jedinstvenosti i spiritualnosti. Silikonski ip je
povrina za pisanje; upisuje se u molekularne skale koje ometa jedino atomska buka, krajnja
interferencija nuklearnih brazdi. Pisanje, mod, tehnologija, to su stari partneri u zapadnoj prii o poreklu
civilizacije, ali je minijaturizacija promenila nae iskustvo o mehanizmu. Ispostavilo se da je
minijaturizacija postupak povezan sa modi; malo nije toliko lepo koliko je, pre svega, opasno, kao to je
to sluaj sa krstaredim raketama. Uporedimo televizore iz pedesetih ili novinarske kamere iz
sedamdesetih sa televizorima okaenim za zglob, ili video kamerama veliine ake koje se sada
reklamiraju. Nae najbolje maine napravljene su od sunevog sjaja; one su sve svetle i iste jer nisu
nita drugo do signali, elektromagnetski talasi, deo spektra, i zato su ove maine nadasve male, pokretne
stvar koja je u Detroitu i Singapuru uzrok ogromne ljudske patnje. Ljudi nigde nisu toliko blizu neemu
tako fluidnom i materijalnom i neprozirnom. Kiborzi su etar, kvintesencija.
Tako moj mit o kiborgu govori o transgresiji granica, potentnim fuzijama i opasnim mogudnostima koje
bi progresivni ljudi mogli istraiti kao deo neophodnog politikog rada. Jedna od mojih premisa je da
vedina socijalistiki i feministiki orijentisanih Amerikanaca uoava produbljeni dualizam izmeu duha i
tela, ivotinje i maine, idealizma i materijalizma u drutvenim praksama, simbolikim formulacijama i
fizikim artefaktima povezanim sa visokom tehnologijom i naunom kulturom. Od oveka
jedne dimenzije (Marcuse) do Smrti prirode (Merchant), analitika sredstva koja su razvili zastupnici
progresa insistirala su na nunoj dominaciji tehnike i pozivala nas na zamiljeno organsko telo koje bi
moglo da integrie na otpor. Moja druga premisa je da potreba za ujedinjavanjem ljudi koji pokuavaju
da se odupru svetskom intenziviranju dominacije tehnike nikada nije bila akutnija. Pa ipak, laki perverzni
okret perspektive mogao bi nas bolje pripremiti za zadobijanje znaenja kao i drugih oblika modi i uitka
u tehnoloki posredovanom drutvu.
Prevela s engleskog Branka Arsi
(Iz: Donna J. Haraway, Simians, Cyborgs, and Women, The Reinvention of Nature, Routledge, New York
1991)