SOKRAT, PLATON I ARISTOTEL

Sokrat

Sokrat je tokom svog života bio povučen u svom rodnom polisu, i nikada ništa nije pisao.
Učestvovao je u najčuvenijem sudskom procesu u istoriji filozofije, kada je bio optužen da kvari omladinu i ne
poštuje atinske bogove. Ipak, iako je sudska optužba bila takva, postojao je drugi razlog za to suđenje. Sokrat
je insistirao na ličnoj odgovornosti prilikom donošenja moralnih i saznajnih zaključaka. Došao je u protivrečje
sa nasleđenom grčkom običajnošću, u kojoj su tradicionalne vrednosti polisa po pravilu bile iznad ličnih
vrednosti pojedinca i načina na koji ih on sam razume, i to je bio pravi razlog za njegovo suđenje.
Kada je osuđen kao kriv, i kada je od njega traženo da u skladu sa pravnim običajem u Atini predloži
primerenu kaznu za svoj prekršaj, on je tražio da bude nagrađen. Time je izazvao većinu prisutnih porotnika
koji su ga u ponovnom glasanju osudili na smrt.

Glavni problem Sokratove filozofije jeste pitanje kako treba živeti da bi se bilo u skladu sa istinom, odnosno
onim što je ,,dobro’’. Odgovor je pretpostavljao čovekovu brigu o duši, jer je duša besmrtna i stoga je njena
vrednost nemerljiva.

Na pitanje: ,,Šta je dobro i kako se ono stiče?’’, Sokratov odgovor je da je dobro istinsko znanje koje kada se
primenjuje, predstavlja vrhunsku vrlinu, iz čega sledi da je vrlina isto što i znanje. Znanje je istinito jedino kada
je u stanju da pruži valjanu definiciju opštih pojmova. Na primer, pojam ,,vrlina’’ podrazumeva izvestan
zajednički izgled ili jedinstvenu suštinu za raznoliko mnoštvo posebnih vrlina.

Da bi se dostiglo znanje opšteg, potrebno je i duhovno strpljenje kojim se postupno, ali ne i konačno, otkriva
skrivena istina stvari. Stvarno znanje stiče se tek kroz raspravu koja je sredstvo pomoću kojeg se postupno
dolazi do suštinskih određenja ispitivanog problema. Time se stiče znanje samog logosa kao smisla i poretka
bića.
Kada je Sokrat rekao da ,,zna da ništa ne zna’’, to nije značilo da stvarna istina ne postoji, već da istina nikada
nije očigledna i nadohvat ruke. Svako očigledno, naizgled dovršeno znanje, pokazuje se kao prividna istina ili
mnjenje. Svako konkretno znanje jeste tek polazna tačka za dalje izvođenje istine kod sagovornika. Zbog toga
je Sokratova metoda dobila naziv babička (majeutička) metoda - istina se ,,porađa’’ tokom rasprave.

Pomoću snage karaktera i volje, čovek se mora naučiti da stvara pojmove. Na taj način on pronalazi istinu -
moralnog vodiča u svakodnevnom životu.
Znanje o dobrom obezbeđuje dobro, dok je neznanje zlo. Onaj ko zna šta je istina nikada neće činiti zlo.
Samo se iz neznanja čini zlo i stoga je nužno da svaki čovek stekne znanje o istinskom dobru.

Sokrat se sa sofistima slaže da znanje nije radi samoga sebe, već se može i mora upotrebiti. Mudar čovek ne
saznaje stvari koliko da ih zna, već da bi poboljšao svoj život. Međutim on veruje da laka zabavljanja i
beznaporna uživanja nisu deo dobrog života. Jedino život u umerenosti, pobožnosti i razumnosti može
obezbediti pravednost kao negovanje vrlina koje se uče i dalje usavršavaju vežbom.

Umesto neobavezujućih istina koje danas vrede a sutra su ništavne, Sokratu je stalo do moralno obavezujućih,
postojanih ili opštih istina. One su upućene na unutrašnjost čoveka i zato moralna autonomija ne predstavlja
nezavisnost od neke društvene ili druge norme, već je ona izraz razumske nezavisnosti od animalnog dela
ljudske prirode. Sokrat je imao svoj ,,unutrašnji glas’’ koji ga je opominjao i odvraćao od loših dela i neistinitog
zaključivanja.
Najznačajnije sokratovske škole su Megarska škola, Kinička škola i Kirenska škola.
Platon

Temelj Platonove filozofije jeste učenje o idejama, zasnovano na etičkim stavovima preuzetim od Sokrata. On
je smatrao da su sve vrline apsolutne vrednosti, da potiču iz jedinstvenog izvora, da se ljudima pokazuju u
vremenu i prostoru, pa otuda i utisak o njihovoj relativnosti. On je mislio da sav vidljivi svet nije ništa drugo do
nesavršen odraz večnog - natpojavnog sveta ideja, odnosno idealnih formi.

Sve što je dostupno našim čulima obična je senka istinske, neprolazne stvarnosti, koja jeste biće, uzrok i
ujedno uzor svih pojedinačnih stvari u prirodi.
Prema Platonu, biće se može saznati samo umom. Kao takvo, ono je i jedini pravi uzor ili model za politički
život, odnosno pravednu zajednicu. Biti pravedan za Platona znači voditi život u skladu sa istinom.

Dijalektičko istraživanje znači dostizanje suštine stvari bez pomoći čula - oslanjajući se samo na umne razloge.
Dalje od toga nema dokazivanja, niti je ono potrebno Platon pokazuje da vežbanje u dijalektici pretpostavlja
postojanje konkretnog predmeta istraživanja, kao i ispitivanje šta iz te pretpostavke proizlazi. Nužno je isto tako
pretpostaviti i da taj isti predmet o kome je reč - ne postoji.

Pomoću dijalektike uvek imamo pregled nad celinom stvari koju propitujemo. Dijalektikom spoznajemo razloge,
tj. otkrivamo logos.

Put do istine u Platonovom učenju predstavlja se kao anamnesis - postepeno prisećanje individualne duše na
večno vreme i nematerijalni prostor u kome se ona prvobitno nalazila sa bogovima. Kada pomoću dijalektike
duša kolačno spozna pravu istinu bića, ona biva potpuno preobraćena ili prosvećena.
Problem je u tome što ljudi, kao nesavršena čulna bića koja egzistiraju u vremenu i prostoru, ne mogu
automatski da spoznaju svet apsolutnih istina. Prema Platonu, filozofi su ti koji mogu da dokažu da se istina
postojanja krije sa one strane čula, ali i sa one strane nasleđenih društvenih predrasuda.
Platon razume biće kao spoj vidljivog i nevidljivog sveta. Oni čine jedinstvenu celinu u kojoj je nevidljivo -
misaon ili uman svet, a drugi, veći deo te celine, vidljiv i materijalan čulni svet. Oba ta sveta se unutar sebe
ponovo dele na dva nejednaka dela.
Tako se u svetu vidljivog razlikuju svet svih čulnih predmeta, živih bića, biljaka i ljudskih proizvoda i njihovi
razni odrazi i senke u prirodi.
Nasuprot datom svetu čulnih, propadljivih stvari o kojima možemo imati samo veru ili nagađanje, nalazi se
večni svet umstvenog koji se jedino umom može saznati. Ipak, i on se deli na dva nejednaka dela - prvi, u
kome duša istražuje na osnovu pretpostavki ili hipoteza, i drugi, u kome suša napreduje iz hipoteza ka
nehipotetičkom početku oslanjajući se isključivo na ideje.

Nadovezujući se na nauku, filozofija pomoću uma stiže do sveta ideja po sebi.

Platon je smatrao da čulne stvari podražavaju ideje ili učestvuju u idejama, pri čemu uvek ostaje faktički
nepremostiva razlika između čisto opšteg i čisto pojedinačnog. Platon se pitao da li svaka pojedinačna stvar
(uključujući i ideju čoveka) ima svoju posebnu ideju.
Prema Platonu, onaj ,,ko neće da dopusti da postoje ideje bića’’ rizikuje da zapravo nema gde da upravi svoju
misao. Takav čovek uništava dijalektičku sposobnost, a sa njom i samu smislenost - ne samo filozofije već
mišljenja kao takvog.

Platon smatra da u skladu sa bićem treba organizovati i život zajednice. Slično hijerarhiji na čijem čelu stoji
ideja dobrog, i ljudske vrednosti podrazumevaju raspon od viših ka nižim.
Prema Platonu, samo su filozofi, kao najumniji među ljudima, stvarno sposobni da saznaju, odnosno prihvate
istinu nevidljivog sveta. Platon pokazuje da filozofima treba poveriti organizaciju i vođenje državnih poslova jer
jedino oni nemaju želju za vladanjem.
Posle filozofa, druga po vrednosti grupa ljudi u državi jesu čuvari-ratnici koji se odlikuju vrlinama srca:
hrabrošću i postojanošću. Ova vrsta čuvara često i lako iskoračuje iz zadatih okvira, umerenosti, čestitosti,
slobodoumlja i pobožnosti, te umišlja da može sama da vodi državu. Njihov odabir podleže strogo
kontrolisanom procesu vaspitanja i obrazovanja. Reč je o postupnom ali trajnom procesu oslobođenja duše od
neznanja u kome je ona zatečena rođenjem.
Treći stalež u državi jeste proizvođački ili požudni sloj ljudi. Jedino oni u celoj državi mogu da poseduju
privatnu imovinu.
Dražava postoji radi sreće celine i zato svaki stalež u državi treba da čini isključivo ono što mu ,,po prirodi’’
najviše pripada: filozofi da vladaju, ratnici da čuvaju,a radnici da proizvode. Tako će nastati država koja je u
isto vreme i mudra, i hrabra i umerena.

U skladu sa ovom podelom, Platon pravi i podelu istorijskih oblika države. Najbolja je ona koju vode uzorno
dobri, pravedni ljudi - filozofi. U njoj su vlast i istina jedno te isto, pa ona pogoduje nastanku aristokratskog
čoveka koji spaja trezvenost, hrabrost i mudrost i ponaša se u skladu sa saznanjem da je bog cilj kome treba
težiti u životu, a ne vlast, moć, novac ili slava.
Niža u rangu je častoljubiva država ili timokratija u kojoj vladaju oni između svađalica i slavoljubivih. Čovek u
takvom polisu ima više samopouzdanja nego obrazovanja, sklon je gimnastici, ratu i lovu, i nedostaje mu
razum.
Treći oblik je oligarhijska država koja nastaje iz narastajućeg bezakonja u častoljubivoj državi. Zasnovana je na
vlasti bogatih, koji sve vrednuju na osnovu novca i zato se vrlo brzo deli na državu siromašnih i državu bogatih.
Takva, ona pogoduje stvaranju pohlepnih ljudi sličnih trutovima, koji su skloni da troše tuđe.
Sledeći oblik je demokratska država, koja nastaje kada sirotinja oligarhije pobedi uzak krug moćnih bogataša.
Tada nastaje sloboda i mogućnost da svako radi šta hoće.
Poslednji, najgori oblik države jeste tiranija, koja nastaje iz nezasitosti demokratije i njene nesposobnosti da
bilo čime ograniči opštu slobodu i jednakost, koje vode u tiraniju kako za pojedinca tako i za državu. Karakter
tiranskog čoveka je takav da ga u isti mah čini pijancem, zaljubljenim i suludim. To je čovek koji je u budnom
stanju onakav kakvi su ljudi obično samo u snu.

Stvarno pravedno društvo je ona država u kojoj vladari donose zakone uvažavajući činjenicu da je bog
,,najviše merilo svih stvari, i to znatno više nego bilo koji čovek’’. Platon je mislio da izvan perspektive načela
uma i boga koji stoje znatno više iznad ljudi u poretku bića, čovek gubi svoju humanost i mogućnost činjenja
dobra koje se ostvaruje u umerenom životu u skladu sa starom grčkom devizom ,,ničeg previše’’.
U njegovoj filozofiji, bog je stvaralac sveta na osnovu ideja i kao takav predstavlja smisao i stvarni cilj ljudi.
Platon ne poznaje nekog ličnog boga koji može da stvara ni iz čega, već njegov bog stvara na osnovu već
postojećeg materijala - sveta ideja.
Platon konstatuje da mi ipak imamo besmrtnu dušu čija razboritost, uz ostale vrline, na momente može da nas
približi božanskom izvoru.
Čovek je slobodan da izabere put pravednosti i da na taj način oda zahvalnost onome čemu duguje svoje
zagonetno i teško postojanje.

Aristotel

Aristotel je bio rođen u Stagiri kao sin lekara na makedonskom dvoru. Za sobom je ostavio brojna dela, od
kojih su nam ostali dostupni samo spisi.

Aristotel najviše ceni teorijski život, jer njegova božanstvenost jedina donosi stvarnu sreću ili najveće dobro. Za
Aristotela je filozof koji pokreće vlastiti um kao i umove drugih, više delatan čovek nego bilo koji praktičar iz
sveta politike ili ekonomije. S obzirom da čisto teorijski život više nalikuje bogovima nego ljudima, za dobar
život, nužno je u isti mah upražnjavati i teorijsku mudrost i praktičnu razboritost. Nasuprot tome, život isključivo
radi uživanja više ,,priliči običnoj stoci’’ i nije vredan truda.
Osnovni zadatak filozofije i nauke je da predstave prirodu stvari koju istražuju. Nužno je izraditi odgovarajuća
oruđa pomoću kojih bi se disciplinovalo mišljenje u naporu da se dosegne istina. Aristotel je izgradio poseban
organon filozofije - temelj kasnije logike. Zbog ovoga je on poznat i kao ,,otac logike’’.
Prema Aristotelu, oblici ljudskog mišljenja su na izvestan način povezani s osnovnim oblicima stvarnosti. On je
imao svoju teoriju kategorija gde te kategorije predstavljaju osnovne pojmove na kojima počiva naučno
saznanje. One imaju i logičko i ontološko značenje. Svaka iskazana reč je sama po sebi supstancija, kvalitet,
kvantitet, relacija, mesto, vreme, položaj, posedovanje, delanje ili trpljenje. Nijedna kategorija ništa ne
potvrđuje i ne odriče. Prva supstancija je pojedinačno biće, a druga su vrste i rodovi. Kada ne bi postojala prva
supstancija, ni bi postojalo ni ništa drugo.

Aristotel razmatra: univerzalno-afirmativne (svi S su P), univerzalno-negativne (nijedan S nije P), pratikularno-
afirmativne (neki S su P) i partikularno-negativne (neki S nisu P) sudove.

Cilj svih logičkih istraživanja, prema Aristotelu, jeste otkriće naučnog metoda saznanja. Svako saznanje
zasniva se na nekom prethodnom znanju. Naučno saznanje je naučnom metodom izvedeno iz istinitih premisa
o uzrocima stvari. Osnovni aksiomi svakog saznanja jesu princip identiteta, princip neprotivrečnosti i princip
isključenja trećeg.

Na ovom osnovu, Aristotel je razvio topiku - nauku o opštim mestima, koje služe za raspravljanje o različitim
temama. Ona se bavi verovatnim zaključcima i samim tim zauzima posebno mesto u Aristotelovoj retorici. Ona
se oslanja na deo logike koji ne teži sigurnim, već verovatnim istinama. Retorika je sposobnost teorijskog
iznalaženja onoga što je u svakom konkretnom slučaju uverljivo.

Prema Aristotelu, dijalektika je korisna za vežbanje mišljenja, izmenu misli i pobijanja pogrešnih zaključaka,
uključujući tu i filozofska istraživanja.

Prema Aristotelu, čulna saznanja predstavljaju nužnu polaznu pretpostavku za usvajanje najvišeg filozofskog
znanja. On smatra da ako prihvatimo Platonovo stajalište, nemogućno je pokazati kako ideje ,,učesvuju’’ ili
deluju u svetu, a pogotovo nije jasno kako je moguće da stvar i njena suština budu tako bitno razdvojene.
Čovekovo znanje ne može biti nikakva urođena svojina duha. Ljudska duša je neispisana ploča od voska na
kojoj se pomoću čula otiskuju spoljašnje slike. Iz tih pojedinačnih čulnih saznanja moguće je izdvojiti izvesne
opšte oblike ili apstrakcije, a zahvaljujući svom delatnom razumu, čovek od apstrakcija može da stvara
opštevažeće pojmove preko kojih saznaje neposrednu, kao i prikrivenu stvarnost.
Aristotel je realističan politički mislilac koji izbegava utopijske konstrukcije o ljudima i njihovim tvorevinama.

Predmet Aristotelove ,,prve filozofije’’ jeste biće kao takvo. Biće je ono u čemu se pojedinačno biće pojavno
temelji. Metafizika se bavi onim što je teže za saznanje, jer se nalazi iza pojavnog bića. Ona se bavi razlozima
bića. Zadatak joj je da spozna razloge razloga - glavni osnov svih bića. Aristotel taj konačan razlog bića naziva
Bogom, i stoga prvu filozofiju naziva teologika.

Za Aristotela biće je konkretna pojedinačna stvar ili prva supstancija koja čini prostorno-vremenski svet
pojedinačnih bića. Nema pojedinačnog bića (bivstvujućeg) bez bića (bivstvovanja), i obrnuto.
Prema Aristotelu postoje četiri počela ili razloga bića: oblik, materija, početak kretanja i svrha.

Oblik, fomra ili ideja raščlanjuje biće utoliko što se uvek nalazi u pojedinačnim predmetima ili u ,,građevnoj tvari
sveta’’. Kod Aristotela ideje imaju dinamičko značenje - oblik ne postoji sam za sebe, već sadrži nešto što je
delatno ili aktivno.
Materija je ,,ono što leži u temelju’’. Prva materija je potpuno neodređena i kao ,,čista potencijalnost’’ postoji
sama za sebe, dok je druga materija relativna i postoji kao nešto već unapred oblikovano i što se dalje može
oblikovati.
Delatni uzrok je prelaz iz mogućnosti u stvarnost. Bog je stvarnost svih stvarnosti, uzrok svih uzroka, pa samim
tim i početak svakog kretanja.
Finalni uzrok je svrha. Sve postojeće ima svrhu u sebi samom, pri čemu je svrha unapred upisana u konkretno
postojanje. Tvar čezne za svojim oblikom imajući pred sobom zadatu svrhu. Aristotel kretanje ka cilju
određenom unutrašnjom svrhom naziva entelehija.
Sve što u sebi sadrži potencijalno biće nastoji da se pretvori u aktuelno. Sve što postoji nosi u sebi želju da
sadrži što manje neodređenosti, a što više aktuelizacije.
Materija je mogućnost promene koja sadrži formu mogućnosti i formu stvarnosti.
Postoje različite forme supstancije: prva (sve biva iz nečega što već jeste), druga (razum koji ima svrhu) i treća
(,,čista’’ supstancija - bog).
Na osnovu četiri principa bića Aristotel razvija svoje posebne metafizike gde rasvetljava tajne duše, sveta i
boga.

Prema Aristotelu, mudrost ima prednost nad razboritošću, jer je ona najsamostalnija i najdugotrajnija naša
sposobnost. Čak i najizvrsniji čovek ne može da živi u potpunosti kao samodovoljno biće. Čovek je čovek tek
kada živi sa drugim ljudima. Mudrost predstavlja delatnost u skladu sa vrlinom, koja podrazumeva umerenost.
Vrline čine osnovu ljudske prirode čija realizacija obezbeđuje sreću - blaženstvo.
Vrline koje čine idealnog čoveka su: dianoetičke i etičke. U prve spadaju mudrost, moć razumevanja i praktična
mudrost, a u druge plemenita velikodušnost i razboritost.

Za čoveka je sreća ostvarenje njegove specifične suštine - ispravno korišćenje razuma. Srećan čovek ne živi
zbog časti, ugleda ili novca, već zbog sebe samog. Svako ima onoliko sreće koliko mu to pripada na osnovu
vođenja vlastitog života.
Aristotel pokazuje da istinski dobar ili srećan život nije moguć bez praktičnog, javnog - političkog angažmana,
zato što je čovek po prirodi društveno biće.

Svrha države je sreća njenih građana, i ona se kao celina nalazi ispred porodice ili pojedinca. Ne postoji
idealno dobra država. Najbolji može biti kraljevski, aristokratski ili republikanski poredak. Problem je u tome što
se data uređenja lako izvitoperuju u tiraniju, oligarhiju ili demokratiju. U tom slučaju vlast deluje samo u svoju
korist, a ne u korist svih.