EKONOMSKI FAKULTET

SEMINARSKI RAD

PREDMET: Ekonomika preduzeća

TEMA: Efikasnost I efektivnost preduzeća

Mentor: Student:
Zorica Aničić Andrijana Simić

Mart 2019
SADRŽAJ
UVOD............................................................................................................3

EFIKASNOST..............................................................................................4
POSLOVNA EFIKASNOST.........................................................................................................4

ALOKATIVNA EFIKASNOST....................................................................................................5

DISTRIBUTIVNA EFIKASNOST...............................................................................................5

EKONOMSKA EFIKASNOST....................................................................................................6

TEHNOLOŠKA EFIKASNOST.............................................................................6

EFEKTIVNOST..........................................................................................7
SHVATANJE EFEKTIVNOSTI I EFIKASNOSTI......................................................................7

ODNOS EFEKTIVNOSTI I EFIKASNOSTI...............................................................................10

ZAKLJUČAK.............................................................................................11

LITERATURA...........................................................................................12

2
UVOD
Organizacije su sastavni deo civilizacije, savremeno društvo može da se posmatra kao
organizacija. Organizacije su nastale iz potrebe ljudi da zadddovolje različite potrebe. Svaka
organizacija mora da ima: ciljeve, svrhu svog postojanja, ljude kao najvažniji element,
resurse koje će članovi koristiti, aktivnosti koje moraju biti strukturalne, upravljanje tj.
Menadžment koji usmerava sve elemente ka postavljenim ciljevima.

Efikasnost i efektivnost su od suštinskog značaja za razmatranje uspešnosti preduzeća i pored

produktivnosti predstavljaju osnovne pokazatelje uspešnosti organizacije. Proizilaze iz
osnovnog ekonomskog principa MINI-MAX PRINCIP. Reč je o konceptima koji u sebi
sadrže i povezuju ciljeve preduzeća i resurse koje preduzeće koristi radi realizacije svojih
ciljeva. Značajan doprinos u razlikovanju efikasnosti i efektivnosti dao je veliki svetski
stručnjak za upravljanje Peter Drucker. On je isticao da aje zadatak svakog upravljanja da
čini ono što je poželjno i moguće,a onda upravljati putem ciljne orijentacije. On naglašava da
organizacija nije mehanički skup faktora poslovanja. Svaka organizacija ima uvek jedan pravi
faktor bez kojeg se ne može zamisliti funkcionisanje,a to su ljudi.

3
EFIKASNOST
Efikasnost je zahtev da se u organizaciji osvare postavljeni ciljevi, uz najmanje korišćenje
raspoloživih resursa, odnosno uz najviši nivo racionalnosti njihove upotrebe. To je
sposobnost organizacije da se minimizuju sredstva potrebna za ostvarivanje organizacionih
zadataka. Efikasnost je princip raditi stvari na pravi način. Efikasna je ona organizacija koja
postiže output-e u srazmeri sa inputima tj. ako uspe da minimizira sredstva potrebna za
ostvarivanje ciljeva organizacije.

Efikasnost izražava delotvornost obavljanja ekonomskih procesa preduzeća ili nastojanje

preduzeća da što bolje obavi izabrane poslove. Što je potrebna manja količina resursa da se
ostvare određeni rezultati odnosno da se odredjenom količinom resursa ostvaruju veći
rezultati, to je efikasnost preduzeća veća i obrtno.

Faktori kojima je determinisana efikasnost politike realnost ciljeva, usklađenost ciljeva i

instrumenata, koordinianost samih instrumenata, izbor najefikasnijih mera EP,
pravovremenost u preduzimanju mera i izboru instrumenata.

POSLOVNA EFIKASNOST
Poslovna efikasnost je zahtev da se zadaci izvršavaju uz što niže troškove. U
organizacijionim sistemima se proizvodi, pružaju usloge, i obavljaju svrsishodne delatnosti.
Svaka organizacija ima svoj proizvod, bez obzira o kojoj je reč, da li o turističkoj,
zdravstvenoj, vojnoj, itd. Menadžment svake od navedenih organizacija mora obavljati
poslove i radne zadatke tako da uz što manje resursa ostvari što veći efekat.

Poboljšanje efikasnoti često ima za posledicu značajne uštede i kresanje troškova, a to je

najčešće citirani cilj uz uvođenje e-poslovanja. Mogućnost povezivanja bez ikakvih
ograničenja u velikoj meri ssmanjuje troškove komunikacije pri obavljanju zajedničkih
poslovnih transakcija. Time se zaobilazi i čitav niz posrednika u poslu koji su u klasičnom
načinu poslovanja vodili računa o tkovima informacija i dobara u lancu nabavke.

Kao moderno sredstvo za postizanje što veće efikasnosti u poslovanju vrši se uvođenje
profitne decentralizacije, koja se sastoji u svrsishodnom dezagregiranju preduzeća na
određeni broj autonomnih organizacionih pdsistema, koji samostalno vode svoje poslovanje i
odgovorni su za rezultate ostvarene u tom poslovanju.

Japanski stil menadžmenta unosi potpuno nove ideje upravljanja i odlučivanja i samim tim
uslovljava efikasnost najvišeg nivoa. Najvažniji princip japanskog menažmenta je skupljati
mudrost od ljudi koji rade u samoj kompaniji i koristeći to sakupljeno, graditi snagu
kompanije. Da bi se ta prikupljena i akumulirana mudrost na poslu upotrebila svi zaposleni
moraju da imaju odgovarajuće sposobnosti da primene svoju pamet, nove ideje, a sistem
mora da bude tako koncipiran da radnika motiviše da izvlači na površinu i zatim koristi tu
pamet iskazanu kroz nove predloge, poboljšanja rada i uslova u celini. Kod prikupljenih
predloga i ideja od strane zaposlenih stvoren je ceo sistem sređivanja i korišćenja tih predloga
poznat kao „krug kontrole kvaliteta – QC“, uz postojanje i drugih vidova prakse koji su
usmereni na prikupljanje i korišćenje ove kolektivne pameti. Opšti cilj japanskog

4
menadžmenta je da se stvori poverenje između rada i menadžmenta, što predstavlja jedan od
ključeva preduzimljivosti radnika i izgrađivanje dobrih odnosa između njih i uprava
kompanija.

ALOKATIVNA EFIKASNOST
Alokativna efikasnost je zahtev da se raspoloživi resursi na makro nivou adekvatno alociraju
na one društvene segmente koji su društvu neophodni. Alokativna efikasnost je prisuta u
svakoj organizaciji. Ona polazi od stava da svaki deo organizacionih sistema treba da ima
onoliko resursa koliko e potrebno. Višak resura često stvara nestašicu kod drugih delova
orgnizacije, ali opterećuje i logistički gep i povećava troškove funkcionisanja organizacije.

Dominantna firma stiče i zadržava svoj tržišni udeo putem uspešnog učešća u konkuretskom
tržišnom procesu otkrivanja i prilagodjavanja i kao posledica njene sposobnosti tržišnog
koordinisanja, dominantna firma napreduje brže od svojih konkurenata i stiče poziciju
(možda privremenu) dominacije na tržištu. Resuri se alociraju efikasno u konkurentskoj
ravnoteži samo zato što firme, u odsustvu neizvesnosti, moraju da cene izjednačavaju sa
marginalnim troškovima. Dominantna firma, na drugoj strani, može da odredjuje cene više
(ili manje) od marginalnih troškova.

Na efikasnu alokaciju resura u velikoj meri utiče država. Postoje dva osnovna privredna
modela- anglosaksonski i germansko-japanski. Oba teže maksimalnoj efikasnosti alokacije
resursa... a kao glavni instrument ekonomske regulacije ističu tržište. Do alokativne
efikasnosti (pareto efikasnosti) dolazi kada nema načina reorganizacije proizvodnje ili
potrošnje da bi se povećalo zadovoljstvo jedne osobe, a da se time ne smanji zadovoljstvo
drugih.

Samo tržište biće alokativno efikasno ukoliko se iz ograničenih resura društva proizvodi
prava količina robe za prave kupce po pravoj ceni. S toga je alokativno efikasno ono tržište
na kome ne postoje imperfekcije, odnosno tržišne greške. To se dogadja onda kada firme
proizvode uz jednakost P=MC, tj. kada je cena jednaka marginalnom trošku.

DISTRIBUTIVNA EFIKASNOST
Distributivna efikasnost je zahtev da se proizvod organizacionih sistema distribuira
društvenoj zajednici u skladu sa potrebama i u skladu sa snagom društva.

Efikasnost podrazumeva da će resursi biti iskorišćeni na način koji potrošači njaviše

vrednuju. Ako oni podrže promene dizajna automobila, onda je to upotreba resura koja je
korisna.

5
EKONOMSKA EFIKASNOST
Posmatra se kao odnos troskova i otvorenih vrednosti. Univerzalno načelo koje vlada u
ekonomiji je ostvariti maksimalne rezultate uz minimalna ulaganja (O/I) max. Najveća
efikasnost postiže se kada se otvori proizvodnje mogu brzo preorijentisati.

Ekonomska efikasnost se u literaturi tumači na više načina najčešće kao:

 Nivo ekonomske organizaccije pri kome više nije moguće ostvariti bilo kakve
promene u korist nekog lica ili grupe lica, a da se ne pogorša položaj drugog lica ili
grupe lica
 Optimalni odnos izmedju troškova retkih resursa i proizvedenih roba i usluga nastalih
upotrebom tih resursa
 Proizvodnja roba i usluga odredjenje vrednosti uz najmanje troškove resura
 Odsustvo gibitka ili takvo korišćenje ekonomskih resura pri kome se postiže
makskimalno mogući nivo proizvodnje pri datim troškovima i tehnologiji

Teorija ekonomske efikasnosti formulise principe čijim se sprovodjenjem optimalno

ostvaruju ekonomski ciljevi i preduzeća, zatim konkretizuje ekonomske principe u
ekonomske komplekse i formuliše modele kao merne instrumente. Da bi realno izrazili
ekonomsku efikasnost modeli treba da sadrže elemente imanentne institutima odnosno
kategorijama tržišne privredne i elemente koji su sastavljeni u odnos odražavaju ostvarivanje
ekonomskih ciljeva preduzeća.

Ostvarivanjem ekonomskih ciljeva preduzeća, u koje spadaju maksimalna dobit, maksimakna

stopa dobiti, maksimalno mogući ekonomski rast i razvoj preduzeća, dolazi do algoritma
teorije ekonomske efikasnosti.

TEHNOLOŠKA EFIKASNOST
Tehnološka efikasnost meri realizaciju poslova po jedinici upotrebljenih faktora, izraženih u
njihovim fizičkim veličinama. Na primer, proizvodnja energije meri se količinom
upotrebljenih resursa po jedinici proizvedene energije. Tehnološka efikasnost podrazumeva
odgovor na pitanje kako proizvesti neko dobro sa najmanjim troškovima oskudnih resursa uz
njihovu punu zaposlenost. Tesno je povezana sa pareto optimumom, koji postoji onda kada
nema mogućnosti da se ostvari poboljšanje položaja nekog subjekta bez pogoršanja drugih
subjekata. Kod Pereto optimuma razlikuju se Pereto efikasnost i Pereto poboljšanje.

Kriterijumi ekonomske i tehnološke efikasnosti mogu se podudarati, ali mogu i odstupiti

jedan od drugog. Mašina može proizvoditi tehnički zadovoljavajuće proizvode, ali uz visoke
troškove koje ne može niko da kupi. Efikasnost je transformacioni proces. Ona se meri
stvljanjem u odnos efekata i troškova koji su nastali u vezi efekata. Efikasnost se često tretira
kao interni problem organizacije. Naime smatra se da je efikasnost posledica promena u
samoj organizaciji. Stepen uvođenja tehnološke inovacije zavisi od 2 faktora:

1. Specifično konkurentsko okruženje u grani kojoj preduzeće pripada

2. Stepen inovativnosti same organizacije

6
Tehnološki razvoj, pogotovo savremenih informacionih i internet rešenja, nije kako se često
može čuti, suvišan trošak. Naprotiv, on je pretpostavka bržem, lakšem i produktivnijem radu.
Naši ljudi ti srećom razumeju i dosta lako prate.

Mnoge japanske kompanije kao svoju strategiju ističu tehnologiju proizvodnje. Suštinu ove
strategije čine poboljšanja u efikasnosti proizvodnih potencijala i u opremi kojom se štedi na
radnoj snazi kao i ulaganje u racionalizaciju logističkih sistema. Stanje na tržištu zahteva
stalno poboljšanje kvaliteta, manje cene i trpškove, što je rezultiralo neprestanim
usavršavanjem tehnologije i tehnike.

EFEKTIVNOST
Efektivnost preduzeća u širem smislu može se definisati kao sposobnost preduzeća da pribavi
neophodne resurse i da ih što efikasnije iskoristi radi ostvarenja svojih ciljeva. Uže shvaćena
efektivnost prganizacije može se definisati kao stepen ostvarenja njegovih ciljeva ili
nastojanja da se odaberu najbolja područja njegovog delovanja. Efektivnost znači raditi prave
stvari. Da bi se održala efektivnost organizacije mora postojati usklađenost između
organizacije i okruženja koje može biti globalno i multidomesticilno.

Efektivnost podrazumeva izbor pravih ciljeva i nastojanje da se izabrani ciljevi maksimalno

realizuju. Ona zahteva da rukovodeća struktura radi prave stvari i predstavlja ključ uspešnosti
organizacije. Efektivna je ona organizacija koja je izabrala pravo područje svog rada, pravu
misiju, odnosno prave ciljeve. Kompanija orjentisana na modernu tehniku i tehnologiju i
forsiranje znanja, radi prave stvari. Suprotno poslovni sistemi koji posluju sa zastarelom
tehnikom i klaičnom organizacijom su po pravilu neefektivni. Da bi organizacija vila
efektivna treba da se bavi poslovima zbog kojih je i osnovana i da radi prave stvari,a sa druge
strane da prednjači u inovacijama organizovanja, upravljanaj, opremanja, itd. Na dobro
odabranim područjem rada upravljačko – rukovodeća struktura treba da obezbedi razuman
odnos između efekata, odnosno koristi i troškova što je problem efektivnosti.

Efektivnost je ključ uspeha svake organizacije. Ona se daleko bolje ostvaruje u manjim i
fleksibilnijm organizacijama i sistemima koji su sposobni da se u kratkom vremenu
transformišu, odnosno menjaju. Efektivnost se često tretira kao eksterni problem
organizacionih sistema.

SHVATANJE EFEKTIVNOST I EFIKASNOST

Postoje dve osnovne grupe pristupa efikasnosti i efektivnosti:

 Tradicionalni (klasični) pristupi

 Noviji (savremeni) pristupi

Tradicionalni pristup karakteriše parcijalno merenje uspešnosti sistema. Polazi od faza

procesa reprodukcije. Kako svaka faza u nekom ciklusu rada odnosno svaki deo unutar
organizacije ima svoja ulaganja, odnosno troškove svoje tranformacione procese i efekte, to
su u svakom od njih može izraziti efikasnost i efektivnost. Tradicionalni pristpu obuhvata tri
osnovna pristupa:

7
 1. Pristup ostvarenja ciljeva
2. Pristup sistema resursa
3. Pristup internih procesa

Pristup ostvarenja ciljeva je zbog svoje jednostavnosti najčešće korišćen metod. Polazi od
ciljeva koje preduzeće teži da ostvari, a merenje se svodi na utvrdjivanje stepena uspešnosti u
realizaciji definisanih ciljeva preduzeća. Počiva na pretpostavci da je preduzeće ciljno
orijentisano i da teži realizaciji svojih ciljeva. Koristi se u slučajevima kada su ciljevi
preduzeća jasno određeni, kada postoji saglasnost menadžera o ciljevima koji će predstavljati
kriterijume efektivnosti, broj ciljeva je mali, i moguće je meriti stepen ostvarenja ciljeva.
Postupak izražavanja efikasnosti i efektivnosti podrazumeva identifikovanje ciljeva kako bi
se na osnovu stepena njihovog merila uspešnost preduzeća. U pogledu podobnosti da posluže
kao pokazatelji efikasnosti razlikuju se zvanični ciljevi, koji izazivaju motive postoojanja
preduzeća, i operativni ciljevi koje preduzeće nastoji da realizuje u operativnom poslovanju
prilikom utvrđivanja efikasnosti i efektivnosti preduzeća u okviru ovog pristupa može se
naići na nekoliko poblema. Naime veliki problem mogu izazvati nejasno definisani ciljevi,
njihov veliki broj i konfliktnost ciljeva, kao i utvrđivanje kriterijuma i standarda za merenje
što znači da ciljevi treba da budu opipljivi podložni verifikovani i merljivi.

Pristup sistema resursa okrenut je ulaznim u sistem preduzeća. Polazi od sposobnosti

preduzeća da pribavi retke i vredne resurse iz okruženja i na taj način iskoristi mogućnosti
koje mu pruža okruženje. Ukoliko preduzeće želi da bude efektivno mora biti sposobno da
iskoristi mogućnosti koje mu pruža okruženje i pribavi neophodne retke i vredne resurse.
Značajan je za preduzeće kod kojih se teško mogu utvrditi drugi pokazatelji efektivnosti, dok
se kao glavni nedostatak uzima prenaglašavanje značaja pribavljanja resursa u odnosu na
značaj njihove upotrebe.

Pokazatelji efektivnosti preduzeća su:

 Pregovaračka pozicija preduzeća

 Sposobnost donosioca odluka u preduzeću da uoče i pravilno interpretiraju
karakteristike okruženja
 Sposobnost redovnog odvijanja operativnih aktivnosti preduzeća
 Sposobnost preduzeća da odgovori na promene u okruženju

Pristup internih procesa obuhvata dve grupe pokazatelja i to kao prvu ljudske odnose,
korporativnu kulturu i celokupnu internu atmosferu u preduzeću, a kao drugi navode se
pokazatelji efikasnosti. Ne uzima se u obzir okruženje preduzeća. Preduzeće je efektivno
ukoliko se procesi koji se u njemu odvijaju dobro uhodani i prijatni, ukoliko su zaposleni
zadovoljni, ukoliko ssu aktivnosti organizacionih delova preduzeća usklađeni. Nedostatak
ovog pristupa jeste subjektivnost u oceni uspeha.

Savremeni pristup polazi od stava da organizacija ima više ciljeva, za čije su ostvarenje
potrebne brojne aktivnosti. Pri merenju efikasnosti i efektivnosti kombinuje se više
pokazatelja uspešnosti. Savremeni pristup obuhvata:

1. Pristup stejkholdera
2. Pristup konkurentskih vrednosti

8
Prema pristupu stejkholdera utvrđivanje efikasnosti preduzeća svodi se na merenje stepena
zadovoljenaj potreba stejkholdera preduzeća. Stejkholderi odnosto strategijski konstituenti su
vlasnici, zaposleni, kupci, kreditori, dobavljači, vlada. Utvrđivanje efikasnosti i efektivnosti
po ovom pristupu podrazumeva nekoliko faza:

A. Identifikovanje kritičnih stejkholdera preduzeća utvrđivanje najvažnijih ciljeva i

interesa stejkholdera preduzeća
B. Utvrđivanje najvažnijih ciljeva i interesa stejkholdera preduzeća
C. Merenje stepena zadovoljenja ciljeva i interesa stejkholdera

Pošto svaka grupa konstituenta ima različite interese i zahteve, to su i pokazatelji efikasnosti i
efektivnosti različiti za svaku grupu, što dovodi do velikog broja pokazatelja. Tako na primer
vlasnici zahtevaju određeni nivo profitabilnosti iz koje će moći da podmiruju svoje potrebe,
ali i za potrošnju materijalne osnove rada. Menadžeri nastoje da ostvare što bolji rast i razvoj,
uz maksimalizaciju svojih plata i privilegija. Dobavljači odnosno snadbevači imaju zahtev da
isporučuju svoje proizvode i usluge i njihovu pravovremenu naplatu. Zaposleni nastoje da
imaju dobre plate, dobre radne uslove i zadovoljstvo u radu. Malo koji poslovni sistem može
da udovolji odnosno ispuni zahteve svim konstituentima i svim kriterijumima efektivnosti.
Moderan pristup u isto vreme koristi više kriterija efikasnost, pri čemu se nože koristiti
sistem bodovanja ili poena putem: ulaganja u (inpute), transformacione procese ( ljudi,
oprema i njihovo spajanje), rastom i razvojem, zadovoljstvom kupaca, odnosno potrošača.
Ukoliko organizacija ne bi zadovoljia zahteve ključnih strategijskih konstituenata, teško da
može uspešno ostvariti svoje ciljeve,a time i efektivnost. Takođe postavlja se pitanje kako
izvršiti sumarnu ocenu efikasnosti i efektivnosti, odnosno kako utvrditi relativni značaj
pojedinih pokazatelja efikasnosti i efektivnosti? U modernom pristupu se ide na holističko
sistemski koncept udovoljenja zahteva što je i prirodno jer je za upešnost kompanija važna
zainteresovanost i angažovanost svih konstituenata.

Pristup konkurentiskih kombinuje vise kriterijuma prei merenju efikasnosti i efektivnosti.

Određene su tri vrednosne dimenzije kriterijuma efikasnosti i to su: fokus preduzeća (interni i
ekterni), struktura preduzeća ( stabilnost i fleksibilnost) i ciljevi preduzeća i sredstva
ostvarenja. Integrisanjem ovih vrednosnih dimenzija dobijaju se četiri modela efektivnosti
preduzeća.

Najznačajniji faktori koji utiču na izbor kriterijuma efikasnosti i efektivnosti su:

 Uticaj menadžera – utičući na ciljeve preduzeća menadžeri i moguće kriterijume za

merenje uspešnosti preduzeća
 Merljivost ciljeva – što su preciznije može odrediti cilj preduzeća to se preciznije
može odrediti i stepen realizacije cilja
 Uslovi u okruženju – uslovi nabavke resursa, složenost i dinamičnost okruženja

„Benčmarking“ – koncept, metod, nivo u menadžmentu kvaliteti zadobija novo značenje u

smislu nivoa poslovne mere potrebne organizacijama za ocenjivanje efikasnosti svog
upravljanja proizvodom na tržištu u odnosu na efektivnost direktnog najboljeg konkurenta na
tržištu. Iz ugla ostvarivanja vizije relevantno je usredsređenje na tip konkurentskog
benčmarkinga i na određene aspekte funkcionalno-generičkog gde organizacija generalno

9
poredi svoju praksu sa ekstrenom najboljom praksom u cilju određivanja područja poslovanja
u kojima treba delovati, odnosno unapređivati ih.

ODNOS EFIKASNOSTI I EFEKTIVNOSTI

Efikasnost i efektivnost se međusobno prožimaju, što znači da između njih postoje odnosi
međuzavisnosti. Zbog toga je njihovo međusobno teorijsko metodološko razgraničavanje
složeno, a posebno ako se radi o njihovom merenju.

Efekat svake organizacije je rezultat izbora pravih stvari koje radi, ali je i rezultat efikasnog
korišćenja materijalnih, ljudskih, informacionih i finansijskih resura. Organizacija može biti
ekonomski efikasna, ali neefektivna. To će se desiti ako se ne rade prave stvari, kada se
primenjuju zastareli načini rada, zastarela tehnika, uz niske troškove, mala ulaganja itd.

Organizacija može biti efektivna, ali ekonomski neefikasna. To će se desiti kada se rade
prave stvari, ali uz visoke troškove.

Efikasnost i efektivnost se koriste kao dva osnovna merila uspešnosti svake organizacije.
Organizacija mora biti ne samo efikasna, već efektivna. Pri tome su mogući različiti
intenziteti i kombinacije efikasnosti i efektivnosti.

Ostvarenje ciljeva može biti visoko ili nisko, a korišćenje faktora poslovanja može biti dobro,
ili slabo. Organizacija može biti: efektivna, ali neefikasna, efikasna, ali neefektivna,
neefikasna i neefektivna i neefekivna i neefikasna.

Nedostatak efikasnosti ne može biti nadoknađen ni najvećim stepenom efikasnosti. Ako

želimo da obavljamo aktivnosti u punom potencijalu moramo pre svega da izaberemo one
stvari koje najviše odgovaraju ciljevima postojanja organizacije. U svrhu jačanja efikasnosti i
efikasnosti uvodi se primena procesnog pristupa, koji se može primeniti na bilo koju vrstu
menadžmenta i organizacije.

10
ZAKLJUČAK
Ne postoje univerzalni kriterrijumi efikasnosti i efektivnosti koji odgovaraju svakom
preduzeću. Što se preciznije može odrediti cilj preduzeća, to se preciznije može odrediti i
stepen realizacije cilja. Menadžeri utičući na ciljeve preduzeća određuju i moguće kriterijume
za merenje uspešnosti preduzeća. Postoje tri faktora koji opredeljuju šta preduzeće može, a
šta ne: njegovi izvori, njegovi procesi i njegove vrednosti. Menadžeri čije se preduzeće
suočava sa promenom moraju prvo da odgovore da li imaju izvore potrebne za uspeh. A
zatim da odgovore da li imaju potrebne procese i vrednosti za supeh. Strategija se formuliše i
sprovodi imajući u vidu ljude koji su organizovani na način neophodan da se obave poslovne
aktivnosti koje omogućavaju ostvarenje ciljeva poslovanja. Nijue moguće stvarati
organizacionu strukturu ukoliko se ne zna koje će poslove aktivosti obavljati, koji će se izvori
koristiti i koji su ciljevi koji treba da se ostvare u određenom intervalu vremena na ciljnim
tržišnim segmentima

Brojne promene, a pre svega svih globalizacija poslovanja, dovodi u sve većoj meri do novih
organizacionoh struktura, procesa donošenja poslovnih odluka i načina upravljanja
preduzećem. Očekuje se da će se nova organizacija značajno razlikovati u strukturi, formi,
procesima i vitalnosti od onih koje su do sada preovladavale. Preduzeća moraju da
akcentiraju tržišno učešće, efikasnost proizvodnje i tehnoološku inovaciju. Što je preduzeće
veće veća je verovatnoća da će se koristiti multidiviziona organizaciona struktura. Ta
struktura omogućava alokacija ograničenih izvora i sposobnosti na poslovne aktivnosti gde
je moguće ostvariti konkrentnu prednosti. Ako preduzeće sledi strategiju vođstva u
troškovima i nastoji da obezbedi ekonomiju veličine putem vertikalne integracije ono će
zadržati nešto modifikovano funkcionalnu strukturu sa određenom centralizacijom
odlučivanja o strategijama razvoja.

Nameće se konstatacija da uspešni ljudi rade promišljeno, brzo i odlučno, oni rade prave
stvari na pravi način trudeći se pri tom da ne pogaze kodeks ljudskosti.

11
LITERATURA
1. Prof. Radosavljević Života, Prof. Tomić Radovan, „Menadžment u modernom
biznisu“ Novi Sad 2007.g
2. www.eccf.su.ac.yu
3. Gagula Boris „Operativni menadžment“ Novembar 2008.g
4. www.wikipedia.com „Alokativna efikasnost“

12