„Ovo je vreme krupnih kapitala i krupnih igrača sposobnih da emituju svoje interese, uticaje i

moć celinom planetarnog prostora. Saglasno tom imperativu podstiču se i odvijaju procesi
ujedinjavanja i integracija, ali i novih oblika osvajanja, potčinjavanja i dominacije„1

UVOD
Globalizacija potiče od engleske reči „the globe“ što znači Zemlja, zemaljska kugla,
okruglo ili loptasto nebesko telo, pri čemu globalizacija obuhvata sve društvene procese i odnose
koji imaju planetarni karakter, koji se manifestuju u svim aspektima svetskih zbivanja.
Globalizacija predstavlja povezivanja koja prevazilaze okvire nacionalne države, a cilj
im je povećanje ekonomskog rasta i bogatstva.
„Globalizacija upućuje na sliku sveta kao zajedničkog prostora u kome se niti
međuzavisnosti - tehnološke, političke, ekonomske i ekološke - pletu ogromnom brzinom,
poništavajući geografske distance, univerzalizujući demokratski oblik vlasti i uvećavajući
bogatstvo." Dakle, osnovno obeležje globalizacije jeste tehnološka revolucija, odnosno stvaranje
globalne ekonomije sa svetom bez granica i univerzalnom kulturom: jednake forme, moderne
tehnologije, tržišne ekonomije i demokratija.
Pristalice globalizacije smatraju da je to proces koji vuče ka društvenom progresu u
svim njegovim aspektima (ekonomsko-političkom, tehnološkom, kulturno-naučnom),
doprinoseći da svi (i bogati i siromašni) postaju bogatiji.
Na drugoj strani su oni koji smatraju da je globalizacija isključivo "Projekat
dominacije Zapada", nove imperijalne politike i "amerikanizacije" sveta. Dok za jedne
globalizacija označava integraciju sveta i stvaranje globalne ekonomije i kulture, za druge ona
označava podele i sukob civilizacija. Za dobitnike ona predstavlja civilizacijski napredak, dok
je za gubitnike destruktivna sila, koja produbljuje jaz između bogatih i siromašnih, stvarajući
uslove da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji.

I GLOBALIZACIJA
1
Đuro Kovačević, Neizbežnosti globalizacije, www.sac.org.yu/slike/5791820031202politika.doc.
 1.POJAM GLOBALIZACIJE

„Globalizaciju možemo definisati kao proces ekonomskog, političkog, socijalnog i

kulturnog delovanja na nadnacionalnom nivou, koji na globalnom nivou menja ustaljene političke,
privredne, socijalne i kulturne odnose. Bitna determinanta ovog procesa je tehnološki razvoj koji
omogućava prostorno i vremensko smanjivanje sveta.“2
U drugoj polovini XX veka nastupio je novi ekonomski talas tzv. globalizacije.
Globalizacija predstavlja povezivanja koja prevazilaze okvire nacionalne države, a cilj im je
povećanje ekonomskog rasta i bogatstva.

Pet dimenzija globalizacije, društvo, politika, ekonomija, kultura i životna sredina ne

mogu sasvim striktno odvojiti jedna od druge, već se prožimaju. Ova povezanost ne samo
između aktera, već i između oblasti predstavlja jednu od posebnosti globalizacije.
Osnovni ekonomski aspekti globalizacije jesu liberalizacija, privlačenje investicija i
privatizacija. Glavnu ulogu na tržištu imaju multinacionalne korporacije.
Jedna od propratnih pojava globalizacije jeste i regionalizacija, odnosno regionalna
integracija u svetu. Svet je podeljen na tri bloka: evropski, tj. Evropsku uniju, azijsko-pacifički, tj.
ASEAN i severno-američki, tj. NAFTA.
Dublja analiza suštinskih dimenzija globalizacije podrazumeva napuštanje starog,
načina mišljenja i okoštalih ideoloških dogmi koje polaze od teritorijalnih ograničenja etno-
nacionalnih posebnosti i zatvorenosti. Ona ima u vidu činjenicu da na svetskoj sceni ne deluju
samo državno-nacionalni, već i naddržavni, međudržavni i nedržavni akteri, kao novi subjekti
globalno-svetskih odnosa (transnacionalne kompanije; transnacionalne tehnološke i saobraćajne
celine; raznovrsni kulturni i verski pokreti; nevladine organizacije; svetske i regionalne
institucije i organizacije; veliki informatički sistemi; Internet; globalni mediji: i dr.).
Globalizacija vodi stvaranju "svetskog društva". Reč je o objektivnom planetarnom
procesu sve gušće mreže povezanosti i međuzavisnosti pojedinačnih društava i stvaranju
jedinstvenog "svetskog sistema", koji izrasta
(1) na talasima nove tehničko-tehnološke revolucije i brzom ritmu stvaranja globalne
ekonomije;

2
Prof. dr Tihomir Gligorić (2007): Osobine naroda, BINA, Banja Luka, str.95;
 (2) na talasima kulturno-informatičke revolucije (stvaranje kosmopolitske kulture,
homogenizacija ukusa, obrazaca ishrane, odevanja i životnih stilova i dr.); i
(3) na mreži nadnacionalnih regionalnih i svetskih institucija (Savet bezbednosti OUN,
Međunarodni monetarni fond, Međunarodna banka za obnovu i razvoj, Svetska trgovinska
organizacija, G-8, Evropska unija i dr.), kao značajnim oblicima globalnog upravljanja:
Istorijski posmatrano. najveću cenu su uvek plaćali slobodoljubivi i pravdoljubivi
narodi, kao što je, na primer, Srbija i srpski narod. Stoga je krajnje vreme da Srbija, u
tranziciono-reformskim procesima i svojoj okrenutosti ka EU i evro-atlanskim integracijama,
preispita svoju "istorijsku vertikalu" po pitanju svoje orijentacije i položaja u međunarodnoj
zajednici, iznalazeći adekvatna ekonomska i diplomatsko-politička rešenja za prilagođavanje
realnim sveskim procesima, a u cilju državno-nacionalnog opstanka i ukupnog društvenog
prosperiteta.3

2.POZITIVNE I NEGATIVNE KONOTACIJE GLOBALIZACIJE

Brojne rasprave o globalizaciji podelile su političare, ekonomiste, naučnike i filozofe.

Na jednoj strani su oni koji smatraju da je globalizacija nužnost, objektivan i spontan proces,
"zahuktala mašina" koja stvara novu mapu sveta i koju niko ne može zaustaviti. Pristalice
globalizacije smatraju da je to proces koji vuče ka društvenom progresu u svim njegovim
aspektima (ekonomsko-političkom, tehnološkom, kulturno-naučnom), doprinoseći da svi (i
bogati i siromašni) postaju bogatiji.
Na drugoj strani su oni koji smatraju da je globalizacija isključivo "Projekat
dominacije Zapada", nove imperijalne politike i "amerikanizacije" sveta. Dok za jedne
globalizacija označava integraciju sveta i stvaranje globalne ekonomije i kulture, za druge ona
označava podele i sukob civilizacija. Za dobitnike ona predstavlja civilizacijski napredak, dok
je za gubitnike destruktivna sila, koja produbljuje jaz između bogatih i siromašnih, stvarajući
uslove da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji.
Suština problema odnosa prema globalizaciji nije u opredeljenju "za" ili "protiv"
globalizacije (ili tranzicije), odnosno za jednu od suprotstavljenih (rivalskih) struja. S obzirom
da je globalizacija realnost, bitno je da se od simplifikovanih uvida i analiza pređe na
3
Mr Irina Bjelica, Evropska unija i globalizacija, Međunarodna politika, Institut za međunarodnu politiku i privredu, br.1125-1126.str.54-55.
kompleksno poimanje globalizacije, kako bi se, zahvatanjem njenih krajnje različitih obeležja,
savlađivale i potiskivale negativne, a maksimalno koristile i afirmisle njene pozitivne
dimenzije, pogotovo što savremeni oblik globalizacije, za razliku od svih predhodnih, upravo
zbog ogromne međuzavisnosti pojedinačnih društava, ima šansu da se relativno stabilizuje na
(istorijski) relativno duži vremenski period, bez obzira na sve nepravde koje sa sobom nosi,
pre svega, prema nerazvijenom delu sveta.
Globalizacija danas rađa raznovrsne izazove, rizike i nejednakosti. Kao takva, ona
predstavlja veliku neizvesnost, ali i različite alternative (realne opcije). i to: demokratski (i
humaniji) ili autoritarni svetski poredak; "održivi razvoj" ili ekološko i tehnološko
samouništenje planete; stabilniji razvoj međunarodnih odnosa ili novi talasi globalizacije i
regionalna sukobljavanja; racionalno usmeravanje globalizacijskih tokova ili ciklične smene
svetskog haosa; jačanje političke demokratije ili umnožavanje autoritarnih režima, praćenih
masovnom represijom; i dr. Koja će alternativa u budućnosti biti dominantna, pokazaće vreme.4

2.1.Pozitivni aspekti globalizacije

Proces globalizacije se, često, prikazuje kao široko polje mogućnosti za sve,
uspostavljanjem ekonomskih principa na osnovu trgovinske deregulacije, maksimalne integracije
svetskog tržišta i fleksibilnošću radne snage u pogledu najamnina i uslova rada, privatizacijom i
deregulacijom.

Osnovni pozitivni aspekti procesa globalizacije su:

• globalizovana i modernizovana privreda zahteva viši nivo obrazovanja i

kvalifikovanosti radne snage - u savremenim uslovima globalizacije ljudski resursi i znanje
predstavljaju najznačajniji privredni resurs i imaju presudan značaj za ostvarivanje efikasnog
pirvrednog i društvenog razvoja. Znanje ima značajan uticaj na efikasno ostvarivanje
informaciono zasnovane saradnje pojedinih zemalja i pojedinačnih kompanija u okviru širih
regija, jer se bez dobrih stručnjaka ne mogu efikasno koristiti ni drugi faktori razvoja;

4
Miodrag Đorđević,Globalizacija i tranzicija,Teme, časopis za društvene nauke, br.1/2007.str.61-64.
 • ujednačavanje uslova i regulative domaćih i stranih ulaganja - u procesu
globalizacije dolazi do promene u strukturi ulaganja sa težištem na ulaganja u naučno-
istraživački i kreativni rad (u cilju prihvatanja novih ideja i konkretnih pronalazaka), kao i
njihova raspodela prema sektorima, uz istovremeno usaglašavanje carinskih propisa,
spoljnotrgovinskog poslovanja i uslova proizvodnje i preduzetništva i dr.

• povećanje izgleda za zapošljavanje - ubrzani razvoj zemalja i regiona i

modernija infrastruktura omogućavaju brže zapošljavanje i otvaranje novih privrednih
kapaciteta;

• veća sloboda kretanja roba i kapitala - proces globalizacije svetske privrede,

preko liberalizacije, neizostavno snažno utiče na kreiranje ekonomskih politika savremene
države, a naročito onih manjih i onih koje su u razvoju ili tranziciji, čime su tehnološki
proces i konkurencija (kombinovani sa procesom liberalizacije) snizili barijere za
međunarodne tokove roba i usluga i faktora proizvodnje te je povećan interes za
međunarodnu specijalizaciju doveo do nagle ekspanzije međunarodnih ekonomskih
transakcija;

• povećana su strana ulaganja u rentabilne privredne grane i delatnosti –

uz pomoć i povoljno kreditiranje malih i srednjih preduzeća, jer imaju veću propulzivnost
i adaptibilnost u uslovima globalizacije tržišta;

•jačanje intenzlteta međunarodne konkurencije - širenjem mogućnosti i rasta

pojedinih tržišta na mnogo širem nivou od nacionalnog, otvorila se era globalnog
poslovanja koja omogućava kompanijama kombinovanje domaćih i inostranih marketing
aktivnosti na način koji zajednički i sinergetski doprinose ostvarivanju ciljeva pojedinih
preduzeća, i dr.;

•ulaganje uprateće službe i infrastrukturu koja treba daprati razvojne trendove -

putna mreža, luke i aerodromi, skladišni prostori, slobodne carinske zone, kompjuterizacija,
moderna oprema, i tehnologija u proizvodnim pogonima, i dr.; dosledna specijalizacija
pojedinih privreda i zemalja za privredne grane u kojima imaju komparativne prednosti,
itd.5

5
Prof. dr Todor Petković, Globalna ekonomija i poslovna diplomatija, Čačak, 2007.str.37-38.
 Nasuprot karakteristikama autoritarne globalizacije, danas se odvijaju i pozitivni procesi
demokratizacije globalnog poretka, iako su ti procesi veoma spori, praćeni raznovrsnim
otporima pojedinih država i nacija. Stvaralački odgovor na rizike autoritarne globalizacije ne bi
smeo da bude "antiglobalizacijski fundamentalizam", izolacija. Kao "mašina koja se ne može
zaustaviti", globalizacija treba (i može) da manifestuje svoju stvaralačku dimenziju. Otvaranje
prema stvaralačkoj strani globalizacije i stvaranje predpostavki da ona dođe do izražaja,
podrazumeva (i zahteva) utvrđivanje jasnih tranziciono-reformskih projekata, koji bi obuhvatili
sve sfere globalizacije. U tom smislu, naročito treba imati u vidu sledeće:
1. Neophodnost izgrađivanja novog odnosa na relaciji priroda – društvo, jer je
danas na delu proces razaranja prirodne sredine i ogromno iscrpljivanje prirodnih resursa, što
ubrzano vodi ka
ekološkoj katastrofi. Novi odnos na relaciji priroda – društvo mora da dođe do izražaja, pre
svega, pri utvrđivanju ciljeva proizvodnje, obrazaca potrošnje i tipova tehnologija u skladu sa
ekološkim kriterijumima;
2. Preduzimanje konkretnih mera u ekonomskoj sferi (poništavanje dugova
siromašnim zemljama, izdvajanje sredstava od strane bogatih za razvoj siromašnih zemalja,
kontrola iracionalnog kretanja kapitala i dr.), koje bi imale za rezultat smanjivanje siromaštva i
bede. U tom kontekstu. transnacionalne korporacije, uporedo sa sticanjem profita. mora da se
okreću obnovi morala i humanističkim vrednostima (socijalna briga, zdravstvena zaštita,
školovanje i dr.);
3. Ulaganje velikih napora za demokratizaciju političkog života, počev od
lokalnih zajednica, sa aktivnom lokalnom samoupravom, preko nacionalne države "sa manje
i više suvereniteta" (EU), do demokratije na globalnom nivou, koja podrazumeva učešće
država u nadnacionalnim institucijama i organizacijama;
4. Međusobno obogaćivanje i ukrštanje civilizacija (pluralizam kultura i
nacionalnih identiteta), a ne sukobi civilizacija i poništavanje nacionalnih kultura; i dr.
Ovo su samo neki od opštih (strateških) pravaca tranziciono-reformske orijentacije
u uslovima globalizacije, koji se stalno moraju imati u vidu, pre svega, na svetsko-globalnom
nivou. Iz takve orijentacije proizilaze konkretni i veoma teški zadaci. Ukoliko se brže ne
nalaze odgovarajuća rešenja, globalizacija može da dovede veliki broj zemalja u položaj
gubitnika, sa teškim posledicama po budućnost čovečanstva.
 Po mišljenju nekih teoretičara, danas nedostaje svetska vlada, koja bi bila odgovorna za
efikasnije (i pravednije) rešavanje globalnih problema koje izbacuje na površinu proces
globalizacije, budući da OUN, sa Savetom bezbednosti, nije pogodna za to. Umesto toga, sada
postoji sistem koji bi se mogao nazvati "globalno upravljanje bez globalne vlade", odnosno
sistem sa relativno malo globalnih institucija za globalno upravljanje, tako da najveći broj
nerazvijenih zemalja nema nikakav uticaj na globalnu politiku odlučivanja koja ih se tiče.
Vreme je da se izvrše određene promene, pre svega, u sferi međunarodnih ekonomskih odnosa,
kako bi se zaustavio proces globalne nestabilnosti koji je danas na sceni.6

2.2.Negativni aspekti globalizacije

• globalizacija dovodi do ukidanja klasičnog pojma ekonomskog i

političkog suvereniteta zemalja - u međunarodnim odnosima sila ima prednost nad
pravom koje samo daje legitimitet onome što ima prednost. A pošto su Sjedinjene
Američke Države najmoćnija država, onda međunarodni ugovori nameću nepotrebna
ograničenja te moći. I zato što je toliko moćna Amerika nije obavezna da baš svakoga
oslobađa, da se toliko iscrpljuje u "širenju slobode i demokratije po svetu", uveravajući
nas: da se američka moć nalazi u njenoj Ijubavi prema slobodi, a ne u njenoj vojničkoj
snazi. A kad se ta ljubav suoči sa tzv. realnošću, sloboda mora da sačeka. Kao globalna
sila SAD ne priznaju ni međunarodno pravo ni ekološke sporazume i kao takva postavlja se
za pokretača globalizacije i čuvara svetskog poretka. To, u stvari, nije ništa drugo do pax
americana u modernoj verziji "rimskog mira" koji je uzrokovao tolike ratove i konačnu
propast najveće imperije u istoriji;

• globalizacija je prouzrokovala porast svakovrsne moći, osobito moći novca

- SAD i njene transnacionalne kompanije lansirale su parolu "kapital nema otadžbinu",
a tamo gde novac postaje božanstvo, sve etičke i kulturne vrednosti padaju u zaborav. Bez
novca i bez oružja ni istina nema pravo na život. A otkako je ta najstrašnija moć uzela
pod svoje neslućene potencijale nauke, čovečanstvu preti opasnost od nedostatka
kontrole ovog razularenog, "otkačenog" - turbo kapitalizma, koji nameće obrasce i
planove ekonomskog razvoja, ukida nerentabilna preduzeća i tako vrši nemilosrdno

6
Miodrag Đorđević,Globalizacija i tranzicija,Teme, časopis za društvene nauke, br.1/2007.str.61-64.
"oslobađanje" viška radne snage, čime se stvaraju ogromni socijalni problemi, uz
istovremeno svođenje zemalja u razvoju na puko tržište jeftine radne snage, bez izgleda da
iz te pozicije mogu samostalno da izađu;

• disciplinovanje učlanjenih zemalja na sprovođenje odluka donetih

u međunarodnim centrima ekonomske i političke moći - rešavanje konflikata unutar
država ustaljeno je kao nenasilno i u skladu s pravnim normama, što treba da važi i u
međunarodnim odnosima. No, malo je nade u to da danas to mogu obezbediti moralno
pokojne Ujedinjene nacije i neodlučni i manipulisani Savet bezbednosti koji neprestano,
pod uticajem najmoćnijih zemalja, donosi rezolucije koje se sprovode disciplinovanjem
zemalja članica, najčešće kroz pretnju ili primenu sankcija (multilateralnih i
bilateralnih). Umesto da se globalizacijom širi pluralizam i uzajamno uvažavanje različitih
civilizacija, šire se kulturni i verski sukobi. U suštini, od strane najrazvijenijih zemalja vrši se
nametanje kulturnih obrazaca i načina života uz poništavanje kulturnog identiteta i
specifičnosti manje razvijenih zemalja i naroda. Sadašnje učvršćivanje osetljive mreže koje
nas povezuje nudi i nade i probleme. Jedan od tih je i pokušaj da se raskrsti sa suverenitetom
pojedinačnih država i da se on zameni međunarodnim institucijama, što neki smatraju utopijom.
Ipak, mora se pronaći način da se zajednički interes pomiri sa principom suvereniteta. Države
bi morale prevazići uski nacionalizam i anahrono poifnanje suvereniteta, i da nas
Ujedinjene nacije preobražavaju u istinsku svetsku zajednicu s proširenom Poveljom na
Ijudska prava. To pre svega zato što živimo u svetu u kome je međuzavisnost mnogo veća
nego ranije;

• nametanje modela društvenog razvoja, kulturnih obrazaca i načina života od

strane najrazvijenijih zemalja - na društvenoj nauci stoji zadatak da razotkrije u kom pravcu
duva vetar istorije da bi se sagledala snaga i granice globalizacijskog trenda i zasnovala
valjana strategija razvoja. Tumačenja učinka globalizacije, polazeći od podela "zli Zapad" -
"duševni Istok" u samom temelju je promašeno. Ta moralistička dihotomija ide mimo suštine
same stvari: ne postoji podela na homogeni, bez ostatka "zli", "iskvareni" (ranije "truli")
Zapad i njegovu kontrasliku "dobrog", pravdoljubivog i solidarističkog slovensko-
pravoslavnog, budističkog, hinduističkog, konfučijanskog, ili kakvog drugog Istoka. Uvek
postoji samo svet konkretne hijerarhijske globalne moći. U toj hijerarhiji danas je Zapad, na čelu
sa SAD, dominantan. Ta slika može se izmeniti za nekoliko decenija. Ali i tada će postojati
jezgro država koje u svojim rukama drže glavne poluge svetske moći i većina zavisnih država i
država - parija. Zato nije preterano reći da je daleko od istine da svet sve više postaje harmonična
zajednica putem globalizacije. Globalizacija kao svetski proces ukazuje da budući razvoj na
racionalnim osnovama nije moguć nasuprot "zapadnom vetru" i mimo progresivne linije razvoja
zapadnih društava. Ali on nije moguć ni kao puko podražavanje tih društava, kao nova
satelizacija, ali sada u odnosu na Zapad, niti je moguć unutar modela neoliberalnog
kapitalizma koji dovodi do "ekonomskih Černobilja", ali i onih socijalnih. Ovde odmah iskrsava
teško pitanje: može li se i kako, s obzirom na opšte stanje u zemljama u razvoju i zemljama u
tranziciji, slediti zapadni model (mada je on unutar diversifikovan), a da se pri tome izbegne ne
samo kolonijalni položaj nego i nešto gore - da se postane periferija periferije, sa spajanjem
razvoja nerazvijenosti "balkanizacije", latinoamerikanizacije i doskorašnje libanizacije u
procesu tranzicije. Sam pojam zapadnog modela društvenog razvoja se zato mora raščlaniti i
sagledati koja od varijanti tog modela, pod kojim uslovima i u kakvim kombinacijama s
drugim sistemskim i opštecivilizacijskim komponentama, najviše odgovara konkretnom
društvu, a da ono ne upada u globalizaciju, kao nametnutu "vesternizaciju", niti iluziju da se
može opstati odbacivanjem globalizacije kao takve. To znači da se od početka moraju tražiti
rešenja koja nisu imitacija tuđih modela već su rezultat istorijskih inovacija i znanja. Stvar je u
tome da se najpre onemogući "crni kapitalizam", da se stvaraju uslovi za postepeni privredni i
opšti oporavak i da se konkretna zemlja u maksimalno mogućoj meri uključi u globalizaciju
kao subjekat vlastitog razvoja. U suštini osnovno pitanje je kako slediti ono što se mora, kada je
reč o zapadnom putu razvoja, a pri tom izbeći potčinjavanje i moderno porobljavanje vlastite
zemlje i svog naroda od onih najjačih u procesu globalizacije, sačuvati "matični subjektivitet",
svoj nacionalni i kulturni identitet, ali i ne zapasti u istorijsku poraznu samoizolaciju?;

• Primena transfernih cena predstavlja posebno zanimljiv i interesantan aspekt

delovanja transnacionalnih kompanija. Transferne cene su one cene po kojima se, u okviru
sistema jedne transnacionalne kompanije, odvijaju poslovne operacije. One mogu biti znatno
iznad ili ispod svetskih cena. Transnacionalna kompanija može međusobnim internim obračunima
vrlo lako prikazati gubitak u poslovanju, ako joj to odgovara. Zna se da na gubitak ne plaća porez
čime se nanosi velika šteta zemlji u kojoj ta kompanija posluje. Jedan od načina izbegavanja
poreskih obaveza u zemlji domaćina može biti "overpricing".
 Jedan od negativnih aspekata globalizacije vezan je upravo za pokušaj da se od
reverzibilnog procesa kakav je globalizacija stvori ideološki koncept - globalizam, koji donosi
univerzalne standarde za ceo svet. "Globalizam je shvatanje da svetsko tržište potiskuje i
nadoknađuje političko delovanje, tj. ideologiju neoliberalizma. Globalizam nastupa
monokauzalno, ekonomski, redukuje višedimenzionalnost globalizacije na samo jednu
dimenziju - ekonomsku, a sve ostale: ekološku, kulturnu, političku, društvenu globalizaciju
spominje samo kao podređene dominaciji svetskog tržišnog sistema." Problem nastaje u tome
što je veliki deo zemalja vezan za tvrdnju da "ono što je na Zapadu univezalizam, ostalima
je imperijalizam", kao i u postojanju dvostrukih merila u primeni univerzalističkih principa
(demokratija se promoviše, ali ne ako dovodi islamske ftindamentaliste na vlast; ljudska prava
su izvor sporova sa Kinom, ali ne i sa Saudijskom Arabijom i sl.).
Sledeći negativan aspekt globalizacije je pandemično širenje ekonomskih kriza i drugih
negativnosti pojednih oblasti (organizovani kriminal, terorizam) na ceo svet. Najveći nedostatak
se ipak sastoji u divergenciji bogatog i siromašnog sveta; umesto da globalizacija služi
konvergenciji - smanjenju razlika, jaz se neprekidno produbljuje. Za zemlje u tranziciji
globalizacija je dodatni izazov. Ne postoji dilema da li se treba uključiti u taj proces ili ne,
pitanje je samo na koji način to učiniti. Pravilno prepoznavanje uzroka, efekata i procesa
globalizacije omogućava zemljama u tranziciji uspešnije sprovođenje i samog procesa tranzicije.
Globalizacija je posebno ubrzala svoj hod posle kolapsa socijalističkih planskih ekonomija, što je
dovelo do dominacije liberalnog koncepta društva i zavisnosti postsocijalističkih zemalja od
svetskih centara ekonomske i političke moći. Globalizacija je proces pluralizacije sveta po
normama i pravilima igre koje su zasnovane na interesima kapitala i političke moći. Po prvi
put u istoriji političke vođe i narodi nedovoljno razvijenih zemalja i "druge Evrope" susrele su
se sa situacijom da im je budućnost zadana, a ime toj zadanoj budućnosti je tranzicija po
pravilima što su im odredile zapadne sile.
U celini gledano globalizacija sa sobom nosi brojne pozitivne, a li i veoma značajne
negativne posledice, koje izazivaju znatan otpor pre svega u nerazvijenim ali i u nekim
razvijenim zemljama. Proces globalizacije je neumoljiv i teško zaustavljiv i zbog toga na margini
ostavlja sve one zemlje koji mu se suprotstavljaju. Zbog toga se procesu globalizacije, više silom
ekonomskih nužnosti nego dobrovoljno, prepuštaju i zemlje koje su njegovi javni kritičari. Zato
se u veoma delikatnoj situaciji nalaze nerazvijene zemlje i zemlje u tranziciji, koje se nalaze pred
izborom da i dalje ostanu izvan tneđunarodnog tržišta, a to znači i bez razvojne perspektive, ili da
prihvate globalizaciju i tako svoju sudbinu prepuste međunarodnim centrima moći, što im
može doneti ekonomske prednosti, ali ih može dovesti i do gubitka ekonomske i političke
samostalnosti. U svakom slučaju izbor nije nimalo lak, a rezultat je u startu neizvestan, jer je
odabrani put bez povratka.
Na osnovu iznetog može se konstatovati da je osnovna karakteristika globalizacije
sveobuhvatnost prostora, ekonomije, politike, kulture, stanovništva i ostalih faktora društvenog
života u svetskim razmerama. Nosilac ili protagonista globalizacije je zemlja, odnosno država
koja se u datim društveno-ekonomskim, političkim, vojnim, tehnološkim, kulturnim,
demografskim i ostalim okolnostima javlja u ulozi globalne super-sile, a to su danas SAD.7

3.GLOBALIZACIJA SRBIJE

Savremeni proces tranzicije, kao odgovor na globlizaciju, ima svetski trend. On se ne

odnosi samo na zemlje u razvoju, odnosno na bivše socijalističke zemlje, već i na razvijene
zemlje, s tim što se u razvijenim zemljama, za razliku od nerazvijenih, odvija mnogo lakše i
bezbolnije, jer je reč o privredama koje već tradicionalno funkcionišu kao tržišne privrede, sa
svojinskom strukturom zasnovanom na privatnoj svojini. Proces tranzicije u bivšim
socijalističkim zemljama pokazao se mnogo više bolnim nego što se predpostavljalo, jer se
radilo prevashodno o planskim privredama, na osnovama državne (društvene) svojine.
Međutim, upornost i istrajnost su dali rezultate, tako da su mnoge zemlje centračne i istočne
Evrope postale članice Evropske unije, neke su već postale kandidati, a neke previše zaostaju u
tranzicionom hodu. Obistinila su se predviđanja nekih ekonomskih teoretičara početkom 90-ih
godina XX veka, da su perspektive tranzicije mnogo bolje za severni deo Evrope, odnosno za
tzv. "lidere privatizacije" (Mađarska, Češka, Slovačka, Poljska i dr.), za razliku od "južnog

7
Prof. dr Todor Petković, Globalna ekonomija i poslovna diplomatija, Čačak, 2007.str.38-41.
bloka", odnosno za tzv. "autsajdere privatizacije" (Bugarska, Rumunija, Albanija, Makedonija,
a naročito BiH, Crna Gora i Srbija)..9
No, ohrabrujuća je činjenica što je u Srbiji, pored ostalog, postignuta opšta saglasnost o
nužnosti tranzicionih promena u duhu tržišne ekonomije i višepatizma, kao i okretanja ka
Evropi i evroatlanskim integracijama. Ta činjenica je danas obavezujuća za svaku političku
grupaciju koja na demokratskim izborima osvoji vlast, da bude dosledna u ostvarivanju
postignutog konsenzusa, što će jačati realni optimizam i nadu za brže prevazilaženje brojnih
teškoća i problema na tranzicionom putu. Upravo u tom pravcu, neki rezultati su već sada
evidentni.8
3.1.Primer Srbije posle 2000. godine

Za analizu američkog globalizma posebno je zanimljivo iskustvo Srbije i srpskog

naroda u razdoblju od 1990. do 2002. Srbija, kao i ceo srpski narod, jednu deceniju su bili u
izolaciji, dakle izvan procesa globalizacije. Srpsko društvo se imenovalo kao tradicionalno
društvo, izvan tokova modernog razvoja i otuda je promena morala da dođe spolja. U vreme
„Miloševićevog režima", američka politička i medijska elita (kao i evropska) je iskoristila
sva raspoloživa sredstva za obaranje njegove vlasti — ekonomska, finansijska, diplomatska,
vojna. Takvu akciju protiv srpskih nacionalnih interesa imenovala je na različite načine, ali u
osnovi je bio cilj ovladavanje Srbijom preko Zapadnoj alijansi lojalnih vlada i javnosti. Na
izborima od 2000. taj cilj je ostvaren uz ogromnu količinu novca i spoljnjeg pritiska na
stanovništvo Republike Srbije (Tim Maršal, 2002). Ali, to je samo početak. Američki
globalizam ide i dalje, njemu nije dovoljna samo vazalna vlast u Srbiji nego se kreće na put
osvajanja duha i duše srpskog čoveka. Mora se zadrobiti moć nad svešću, znanjem,
vrednostima, a za taj cilj najpodesnije su institucije, obrazovanja i medija.

3.2.Kako se globalizuje (amerikanizuje) Srbija?

Novac je moćno sredstvo za kupovinu lojalnosti pojedinaca i društvenih grupa, ali nije
dovoljno. Potrebno je osvojiti institucije i to na dva načina: instalisanjem moralno-politički

8
dr Zoran Avramović,Globalizacija Srbije, Zbornik matice srpske za društvene nauke, br.112-113, Novi Sad, 2002.str.235-244.
podobnih kadrova i ubaciti u nacionalne obrazovne i medijske ustanove svoje programe i svoje
modele. Nekoliko narednih primera pokazaće kako se medijski i obrazovno amerikanizuju
srpsko društvo i građani Srbije.
3.2.1.Mediji

U Republici Srbiji postoji, primera radi, radio i tv stanica B-92 koja finansijski
potpuno zavisi od inostranog novca i samim tim njen program je maksimalno okrenut
američkoj kulturi (filmovi, zabava, sport). Tehničke mogućnosti ove stanice mogle bi
odgovarati nekakvom CNN-u u Srbiji. Jedna pažljiva analiza sadržaja ove stanice pokazala
bi njenu političku obojenost, zapravo apsolutnu naklonjenost „prozapadnim strankama" i
izrazitu selektivnost u političkom informisanju. U skladu sa načelima slobodnog
informisanja ona to može da čini, ali karakter finansijske potpore jasno svedoči o vrsti
interesa koji zastupa. A to je rezultat globalizacije: novac nema granica, a sa novcem kao
postmodernom ideologijom ide sve ostalo - država, tradicija, nacija, moral, vrednosti.
Postoje drugi štampani i elektronski mediji u Srbiji koji primaju obilatu pomoć raznih
američkih fondacija koje su manje više bliske vladi i kongresu. Najzad, u Srbiji se emituju
specijalni programi američkih medija. Čuvena stanica „Glas Amerike" emituje svoj progam
na srpskom jeziku preko lokalnih radio stanica i televizija svaki dan i to četiri puta dnevno.
Dnevni list „Politika" objavio je 3. maja 2002. oglas u kojem navodi spisak 47 radio- i tv-
stanica u Srbiji sa frekvencijama na kojima se može pratiti program „Glasa Amerike". Kada
se ovome doda i činjenica da se sa širenjem kablovske televizije proširuje i broj gledalaca
CNN-a, onda je sasvim jasno u kojoj meri je osvojen medijski prostor u Srbiji od strane
američkog globalizma. O medijima možemo misliti dobro ili loše, ali oni ostvaruju
svoju funkciju: snabdevaju svojim informacijama građane-korisnike. Moderno društvo je i
informatičko društvo. Sve delatnosti i institucije zavise od „podataka", informacija u svakoj
fazi rada. Funkcija medija je da građane snabdevaju onim informacijama koje su im
potrebne za orijentaciju i koordinaciju u društvenom prostoru. Ako se zna da od vrste i
kvaliteta informacije zavise pravac i struktura odlučivanja o bilo kom predmetu, ovda je jasno
da izuzetno važnu ulogu u tom poslu ima onaj koji „građane snabdeva informacijama". A u
pozadini je odre-đeni politički i ekonomski interes. Tako, Srbi treba da koriste tuđe a ne
svoje informacije i javne stavove. Tim putem promeniće i svoje mentalne obrasce.
 3.2.2.Obrazovanje

Ovo je svakako najvažnija ustanova u planu mentalne ili psihološko-intelektualne

transformaiije srpskog čoveka. U tom cilju osnivaju se „nezavisne" obrazovne institucije
(primer — BOŠ) ili se finansiraju „edukacije za otovoreno društvo" u zemlji i inostranstvu
(Soroš fond), odnosno programi demokratske edukacije (Soroš, Fridrih Ebert fondacija itd).
Sve ove ustanove, organizacije i programe povezuje edukacija za demokratiju, građansko
društvo i ljudska prava na američki način. Evo kako izgleda program BOŠ (beofadske
otvorene škole) u 2002. Obavezni moduli su: građansko društvo, EU i Balkan. A pojam
građanskog društva obuhvata — tržišnu privredu, ličnost i demokratiju, igru kao temelj
kulture, finansije i berzu, re-toriku, poslovnu kulturu, a to je tipični američki koncept.
Studentima se omogućavaju kontakti sa svetskim predavačima, učestvovanje na raznim
seminarima, korišćenje kompjutera itd. Primljeni studenti ne plaćaju školarinu, što znači da
neko drugi pokriva troškove.
Najnoviji korak u osvajanju obrazovnih ustanova je ulazak američkih fondacija (sa
ličnostima) u vladu Srbije (ministarstvo prosvete). Fond za otvoreno društvo (Soroš) finansira
stručne skupove ministarstva a ima i svog člana u Komisiji Ministarstva za akreditaciju
programa za usavršavanje nastavnika. Američki projekat „Ja, građanin" (pilot-primena) se u
toku 2002—2003. realizovao u 100 škola u Srbiji. U radu na ovom projektu radila je
Građanska inicijativa, BOŠ, Centar za razvoj Srbiji, a prevešće se i američki udžbenik za
predmet: „Ja, građanin". Dakle, stvar amerikanizacije srpskog obrazovanja je na delu. Za taj
posao novac uvek nađe kompetentne i nekompetentne Srbe. Pitanje je šta se dešava u
njihovoj nacionalnoj i moralnoj svesti — gotovo je retoričko pitanje.
Strana sredstva obaveštavanja pišu o „tihoj okupaciji" Srbije. Tako, radio „Glas
Rusije" izveštava da američki eksperti intenzivno uče srpski jezik i spremaju se da dođu u
Srbiju. Reč je o ekspertima za školstvo. „Kome iz vrha vlasti u ovom trenutku odgovara
prilagođavanje školskog sistema u Srbiji američkim normama nije teško pogoditi, ali pravo
je pitanje koliko će to koristiti učenicima, s obzirom na to da je u svetu opštepoznat nizak
nivo američkog osnovnog i srednjeg obrazovanja"9
9
Tiha okupacija Jugoslavije, Borba, 26. novembar 2002.
 S druge strane, ubrzano se otvaraju strane obrazovne institucije u Srbiji. Otvara se
nemačka škola u Beogradu (od prvog do desetog razreda). Već radi International High school
Belgrade, a otvara se Britanica International School Belgrade, dok neke srpske visokoobrazovne
ustanove nose imena na engleskom Jeziku IFAM, EUM (EU of Internationalmanagment and
Bussines ). Pravni fakulget u Novom Sadu oglašava upis u školu nemačkog prava sa
predavanjima na nemačkom jeziku (Građansko i privredno pravo Nemačke).
Pored medija i obrazovanja, prodor globalizacije (amerikanizacije) ogleda se i u
drugim oblastima društvenog života — u ekonomiji, kulturi, zabavi, sportu. Intenzivirane su
američko-srpske konferencije o poslovnim mogućnostima u Srbiji. Česti su dolasci američkih
biznismena u Srbiju, a američki novac stiže i preko međunarodnih finansijskih organizacija.
Na kakav način globalni američki duh ulazi u kulturu Srbije najupečatljivije pokazuju
filmovi na srpskim televizijama. Stitistička analiza bi pokazala da skoro devedeset odsto
filmova dolazi iz Amerike. Ovome se mogu dodati i neki drugi šou programi ili serije iz
biznisa i nauke. Nedavno je Jovan Radulović, upravnik Biblioteke grada Beograda, najavio
otvaranje Američkog kutka u nekadašnjem Čitalištu u Zmaj-Jovinoj. Kutak će biti kompletno
opremljen od strane Amerikanaca, biblioteka će dati svoje osoblje, a čitaoci će imati prilike da
pozajmljuju ne samo knjige, nego i kompakt diskove i raznovrsnu literaturu" (Politika, 7.
novembra 2002).
Područje zabave obogaćeno je učenjem plesa uz američke instruktore. Gosti iz
Amerike uče mlade Beograđane plesu i koreografiji uz bluz, džez, ritam improvizaciju
(Radionica savremene igre, Politika, 7. novembra 2002).

3.2.3.Sport

Sport je oblast u kojoj su razmene najučestalije. Sve je više prenosa evropske lige, a i
kada je reč o američkom sportu, koji je najgledaniji u Srbiji, naravno reč je o košarci a i o
američkom fudbalu. Objavljuju se rasporedi američke lige, sportske vesti a pomenuta
stanica B-92 redovno prati američke košarkaške utakmice, i američki sport uopšte.

3.2.4.Nevladine organizacije
 Konačno, velik broj nevladinih organizacija (Helskinški odbor, Odbor za humanitarna
prava, antiratna akcija itd.) — sve su to organizacije sa svojim centralama u Americi. U
najnovije vreme pojavljuju se nove organizacije tipa „Templarski forum" ili templarski
vitezovi. Vitezovi templara Srbije ravnopravni su članovi reda vitezova jerusalimskog hrama,
a predsednik je bivši narodni poslanik (Popović) republike Srbije (Politika, 8. novembra
2002).
Za potpunije saznanje pitanja o kojem se ovde raspravlja značajan je politički kontekst
amerikanizacije srpskog duha i svesti. Amerika je bombardovala Srbiju samo pre 9 godina, a
danas ulazi u sve institucije kao da se ništa nije desilo. Američka vlada i dalje uslovljava,
ucenjuje Srbiju i njenu vazalnu vladu, vladu koja je dopustila ulazak amerikanizacije.
Politički kontekst američke edukacije srpske omladine je neskriven. Radi se o
amerikanizaciji srpske nacije. Istovremeno sa prodorom američkog „civilnog društva" u
institucije obrazovanja, medije, vladinih i nevladinih organizacija, odvija se borba za američki
politički interes na Balkanu, Srbiji i posebno Kosovu i Metohiji.
Za Srbiju je stvar posebno značajna budući da se američki globalizam širi sa ciljem
duhovnog osvajanja i teritorijalnog prekrajanja Republike Srbije. Jednostrano priznavanje
Kosova i Metohzije kao nezavisne države samo je konačan ishod dugogodišnje politike
prema Srbiji. Ono što daje jedna ruka uzima druga. Razume se, ovde je reč o tendencijama
koje imaju svoje mnogobrojne ili malobrojne pristalice.
.
3.2.5.Kako se odbraniti i zaštiti od globalizacije (amerikanizacije) ?

Širenje američkog globalizma je opšti problem savremenog društva a ne samo srpska

briga. Odnosi između velike sile (lidera sveta) i ostalih, malih država mogu se zasnivati na
hegemonizmu ili nekom obliku sukoba, a to zavisi od nacionalnog karaktera i konkretne
politike malih naroda. Ali, ukoliko „međunarodna zajednica" ili najveći broj država prihvati
američki model društva, a samim tim i američki koncept obrazovanja i snažno mešanje u
medijsku oblast, onda ni Srbiji ne preostaje ništa drugo nego da prihvati globalizam o
kojem je reč. U takvim okolnostima nema zaštite niti odbrane od „međunarodne zajednice".
 Podržavaoci američkog globalizma u osvajanju duha nacije, unutrašnji i spoljašnji,
tvrde da je takav model informisanja i obrazovanja poslednje dostignuće nauke i demokratije i
da ga treba univerzalizovati. Oni nastupaju sa pozicije konačne istine. U tome treba tražiti
odgovor na pitanje zašto bi Srbi prihvatili američki model građanskog obrazovanja i zašto bi
puštali američke medije u svoj prostor. Odgovor je, dakle, da je to zbog toga što je taj model
najbolji i da ga samim tim treba prihvatiti. Ali, to je upravo problem: diskusija o dobrom i
lošem obrazovanju traje otkada je obrazovanje institucionalizovano i nema racionalnog
opravdanja da se diskusija završi sa američkim izumom. Druga skepsa izvire iz nužnog
odbacivanja istorije iz takvog kondepta.
Odbrana od amerikanizacije svesti nalazi se na više mesta. Na prvom mestu —
ljudska priroda. Ona je nestalna i nepredvidiva. Čovek na iznenadne i nastajuće okolnosti ne
reaguje prema šablonu. U susret modela i nepredvidive situacije čovek uvek izlazi kao
pobednik. Tako i srpski čovek u sebi nosi izvesnu dozu nepristajanja na nametanje
obrazovne konstrukiije.
Osećanje nezavisnosti i autonomije čoveka takođe je mogućna brana amerikanizaciji
svesti. Čovek je osetljiv na pritiske koji dolaze iz inostranstva. Podela na strance i domaće je
istorijska i strukturna je odrednica ljudskog društva.
Svest o duhovnom porobljavanju može da bude potencijalno prepreka amerikanizaciji
Srbije. U tom slučaju, akcije će biti promišljene i tražiće se argumenti protiv duhovnog
preobražaja srpskog čoveka po meri američkih programa.
Identitet je onaj pojam koji u najpotpunijoj meri objašnjava smisao otpora
amerikanizaciji obrazovanja i informisanja. Snaga identiteta je u tome što se on i nesvesno
opire napadu na njegove osnove. U stvarima duha, svesti i mišljenja identitet igra veoma
značajnu ulogu i ta uloga je potvrđena tokom istorije.
U odbrani od amerikanizacije svesti treba računati i na autokritiku Amerike. Mogućno
je da će se naći neka duhovna snaga u Americi koja đe se suprotstaviti politici Amerike koja
ima cilj da amerikanizuje ostali deo sveta. Zasada su te snage slabe i ne vide se na horizontu
politike. Ukoliko bi ojačale, sigurno bi doprinele mirnijem životu na globusu.
Dakle, globalizacija srpskog duha je u znaku amerikanizacije i taj proces u Srbiji ima
svoje pristalice i protivnike. Među političarima, intelektualcima i profesorima nalaze se oni
Koji u amerikanizaciji svesti ne vide ništa rđavo i pomažu širenje takvog modela. Ali, postoje i
oni koji se tome suprotstavljaju i navode teorijske, identitetske i praktične razloge. U takvoj
konstelaciji snaga ne preostaje ništa drugo nego da se otvoreno bore protiv amerikanizacije.
Ukoliko ne ubede Srbe da to nije dobro za njihov opstanak i razvoj, onda će nastupiti neka
nova istorija za koju oni neće biti odgovorni.
U suštini amerikanizacija svesti u Srbiji nije ništa novo. Tokom istorije Srbi su bili
izloženi turskom, germanskom, katoličkom, komunističkom „pranju mozgova" pa su izdržali.
U odnosu na sovjetski komunizam američki globalizam je neuporedivo sofisticiraniji. Ovo
vreme je specifično utoliko što su sredstva suptilnija i razmere u pravom smislu reči
svetske.10
Duboko sam ubeđen da je našim samozvanim "vizionarima" privrednih i društvenih
reformi nametnut koncept koji je u skladu sa Vašingtonskim konsenzusom. Već pet godina taj
koncept ima vrlo ozbiljnu "konstrukcionu" grešku. I dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju
Jozef Štiglic je apelovao na zvaničnike tadašnje SR Jugoslavije da diplomatskim sredstvima
"eskiviraju" nametanje koncepta MMF. I pored toga, taj koncept, koji forsira naglu, preteranu
liberalizaciju uvoza, politiku precenjene vrednosti nacionalne valute, metodu brze
privatizacije, politiku radnih odnosa i sl. - u celini je i trajno prihvaćen. I posledice toga su
enorman rast uvoza, spoljnotrgovinskog deficita, deficita tekućih transakcija, gušenje
industrije, dinamičan rast spoljnog duga i nezaposlenosti koja je dostigla miliona lica. I pored
toga, iz tih instituta stižu pohvale na račun reformi i rezultata tih reformi. Pa, naravno, da će
one hvaliti svoja dela, a svakom objektivnom ekonomisti je jasno da su rezultati tih reformi
vrlo skromni i da su perspektive rasta i razvoja privrede, naročito zbog potrebe servisiranja
spoljnog duga koji je prešao 15 milijardi dolara - vrlo problematične.
I pošto su te institucije i najmoćnije zemlje uspele da "proguraju" za njih podobne ljude
na najzvaničnijim mestima gde se kreira ekonomska politika, male su šanse da se može nešto
promeniti u primeni tog koncepta. Kada su postale svesne da će relativno brzo postati članice
EU, Bugarska i Rumunija su našle snage da odbiju "sugestije" MMF koje su se svodile pre
svega na obezbeđenje servisiranja njihovog spoljnog duga. Neki srpski političari glume svoju
dilemu da li sa MMF zaključiti neki novi sporazum. Smatram da bi možda neki od njih i

10
dr Zoran Avramović,Globalizacija Srbije, Zbornik matice srpske za društvene nauke, br.112-113, Novi Sad, 2002.str.235-244.
"pustili" Fond, ali problem je što on neće pustiti njih, odnosno Srbiju, jer je ona veliki dužnik,
a Fond, direktno i indirekgno štiti interese kapitala, odnosno poverilaca.
Sve u svemu, Srbija, nešto iz objehtivnih, a više iz subjektivnih razloga, u neumitnom
procesu globalizacije, nije našla pravi put neophodne transformacije društva i privrede. I što je
najtragičnije, s obzirom na političku situaciju, u doglednoj budućnosti ništa se bitnije neće
promeniti. Zbog svega toga, nastaviće se trend većeg umiranja od rađanja i dalji odliv mladih
ljudi u inostranstvo, pa će se Srbija sve brže pretvoriti u ukletu zemlju OČAJNIČKOG
staračkog stanovništva.11

11
Mlađen Kovačević,Neki elementi i posledice procesa globalizacije, Teme, časopis za društvene nauke, br.1/2006.,str.111-117.
 ZAKLJUČAK

Brojne rasprave o globalizaciji podelile su političare, ekonomiste, naučnike i filozofe.

Na jednoj strani su oni koji smatraju da je globalizacija nužnost, objektivan i spontan proces,
"zahuktala mašina" koja stvara novu mapu sveta i koju niko ne može zaustaviti. Pristalice
globalizacije smatraju da je to proces koji vuče ka društvenom progresu u svim njegovim
aspektima (ekonomsko-političkom, tehnološkom, kulturno-naučnom), doprinoseći da svi (i
bogati i siromašni) postaju bogatiji.
Na drugoj strani su oni koji smatraju da je globalizacija isključivo "Projekat
dominacije Zapada", nove imperijalne politike i "amerikanizacije" sveta. Dok za jedne
globlizacija označava integraciju sveta i stvaranje globalne ekonomije i kulture, za druge ona
označava podele i sukob civilizacija. Za dobitnike ona predstavlja civilizacijski napredak, dok
je za gubitnike destruktivna sila, koja produbljuje jaz između bogatih i siromašnih, stvarajući
uslove da bogati budu još bogatiji, a siromašni još siromašniji.
U celini gledano globalizacija sa sobom nosi brojne pozitivne, a li i veoma značajne
negativne posledice, koje izazivaju znatan otpor pre svega u nerazvijenim ali i u nekim
razvijenim zemljama. Proces globalizacije je neumoljiv i teško zaustavljiv i zbog toga na margini
ostavlja sve one zemlje koji mu se suprotstavljaju. Zbog toga se procesu globalizacije, više silom
ekonomskih nužnosti nego dobrovoljno, prepuštaju i zemlje koje su njegovi javni kritičari.
Na osnovu iznetog može se konstatovati da je osnovna karakteristika
globalizacije sveobuhvatnost prostora, ekonomije, politike, kulture, stanovništva i ostalih
faktora društvenog života u svetskim razmerama. Nosilac ili protagonista globalizacije je zemlja,
odnosno država koja se u datim društveno-ekonomskim, političkim, vojnim, tehnološkim,
kulturnim, demografskim i ostalim okolnostima javlja u ulozi globalne super-sile, a to su danas
SAD.
U svakom slučaju izbor nije nimalo lak, a rezultat je u startu neizvestan, jer je odabrani
put, put bez povratka.
 LITERATURA

1. Mr Irina Bjelica (2007): Evropska unija i globalizacija, Međunarodna politika,

Institut za međunarodnu politiku i privredu, br.1125-1126, Beograd, januar-jun 2007.

2. Prof. dr Todor Petković (2007): Globalna ekonomija i poslovna diplomatija,

Čačak;

3. dr Zoran Avramović (2002): Globalizacija Srbije, Zbornik matice srpske za

društvene nauke, br.112-113, Novi Sad;

4. Mlađen Kovačević (2006): Neki elementi i posledice procesa globalizacije, Teme,

časopis za društvene nauke, Niš,br.1/2006.

5. Prof. dr Tihomir Gligorić (2007): Osobine naroda, BINA, Banja Luka;

6. Laslo Sekelj i Jovan Teokarević (2004): Tranizicija deceniju posle: pouka i

perspektive, Institut za evropske studije. Beograd;

7. - www.dadalos.org/globalisierung_bih/grundkurs (datum pristupa

27.04.2008.god.)

8. - www.sac.org.yu/5791820031202politika.doc ( datum pristupa 27.04.2008.god. )