Kom, 2015, vol.

IV (2) : 5370

UDK: 316.253 .(049.32)

316.74:2 .(049.32)
DOI: 10.5937/kom1502053H
Originalan nauni rad
Original scientific paper

Kritiki osvrt na Dirkemov

redukcionistiki pogled na religiju
Muamer Halilovi
Grupa za religijsku civilizaciju,
Centar za religijske nauke Kom, Beograd, Srbija
Dirkemovo poimanje religije temelji se na njegovim osnovnim sociolokim
idejama, ali i na podeli svih pojava u ljudskom drutvu na svete i profane.
On smatra da religija nastaje u drutvu i da je treba posmatrati iskljuivo kao
drutvenu pojavu. Pritom odbacuje bilo kakvu mogunost da religija moe
imati neto metafiziko. On religiju predstavlja kao neku vrstu simbolikog
prikaza samoga drutva. Pie da je drutvo objektivna stvarnost onoga to
u monoteistikim religijama nazivamo Bog a u drevnim religijama mana. No,
religija kao skup raznih simbola potpuno gubi kontakt sa stvarnou. Reli
gija koja nema ontoloko i saznajno uporite vrlo lako otvara put ekstrem
nom relativizmu koji se neuspeno bori s mnogim protivrenostima. S dru
ge strane, odnos izmeu religioznosti i drutvenosti nije uvek direktan, pa
je nemogue tvrditi da nijedan aspekt religije ne prevazilazi ovekovo dru
tvo. Otuda, Dirkemova ideja o polazitu religije ne samo da ne obuhvata
individualne aspekte ovekovog postojanja ve zanemaruje i duhovne i me
tafizike dimenzije celokupnog postojanja. S druge strane, njegovo poimanje
religije moemo kritikovati i osporavanjem njegove podele svih pojava u
ljudskom drutvu na svete i profane. On istie da su svete pojave religijske,
pa zatim i drutvene. Meutim, nije sve to je sveto religijsko i nije sve to
je religijsko sveto. U mnogim religijama takva podela nije ni prihvaena. A,
pored toga, ne treba zaboraviti da predstavljanje religije kao drutvene in
stitucije koja se bavi samo svetim pojavama najzad dovodi do potpune se
kularizacije drutva.
Kljune rei: Dirkem, religija, sociologija, redukcionizam, sociologizam, seku
larizam, funkcionalizam, sveto, profano

Kontakt autora: m.halilovic@centarkom.rs

54

M. Halilovi, Kritiki osvrt na Dirkemov redukcionistiki pogled na religiju

1. Uvod
Emil Dirkem (Emile Durkheim) roen je 15. aprila 1858. godine u pokra
jini Loren, na severoistoku Francuske. Bio je jevrejskog porekla i odgojen je
u slavnoj i pravovernoj porodici. Otac mu je bio rabin, pa su mnogi oekivali
da e i Emil krenuti oevim stopama. Tako je nekoliko godina i bilo Emil
je u mladosti nakratko pohaao rabinsku kolu, ali se vrlo brzo predomislio
i odluio da se posveti modernoj filozofiji i drutvenim naukama. Kasnije on
potpuno naputa tradicionalni jevrejski i uopte religijski model ivota. Da
se do kraja ivota struno i ozbiljno posveti sociologiji, odluio je jo pre po
laganja diplomskog ispita. Neki veruju da je na tu ideju doao poto je detinj
stvo i ranu mladost proveo u godinama kada je Francuska zbog poraza u
francusko-pruskom ratu (poetkom sedamdesetih godina XIX veka) prola
zila kroz veoma teak drutvenopolitiki period. Naravno, on nije bio prvi
slavni francuski mislilac koji je odluio da se bavi drutvenim naukama. Po
tome je, nekoliko godina pre njega, bio poznat i Ogist Kont (Auguste Comte,
17981857). Meutim, Kont nije uspeo da sistematizuje sve aspekte te nove
naune discipline u Francuskoj. To je uinio Dirkem, koji je preciznije odre
dio shvatanje samostalnog sociolokog metoda i pokazao njegovu primenu
u iskustvenom istraivanju (Gidens 1996: 78).
Dirkemov pristup sociologiji i drutvenim naukama okarakterisan je
kao sociologizam, to znai da je on verovao da je drutvo primarno u od
nosu na pojedince, tj. da pojedinac svoje postojanje pronalazi iskljuivo u
okvirima drutva. Neki ekstremniji komentatori Dirkemovih dela istiu da
je drutvo u kauzalnom odnosu prema pojedincima i njihovom kulturnom
ivotu. Naravno, takav ekstreman stav nije lako povezati sa samim Dirkemom
i tvrditi da je on zaista to govorio, ali u svakom sluaju ono to je neminovno
jeste da je ovaj slavni francuski mislilac bio meu najveim sociolozima koji
su zagovarali ideju o primarnosti drutva u odnosu na pojedince. Takvo
razmiljanje ga je dovelo do ideje da sve drutvene aspekte i elemente ra
zmatra u duhu svojih sociologistikih stavova. Kultura, politika i ekonomija
kod Dirkema nuno su bile shvaene u skladu s idejom o primarnosti dru
tva. Otuda, ne treba da udi Dirkemov svestrani pokuaj da i religiju definie
u posebnim pojmovnim okvirima. On nastoji da dokae da religija ima dru
tveno polazite, odnosno da ona nastaje u samom drutvu. Religija e, pre
ma njegovom miljenju, postojati sve dok i samo drutvo postoji, a kada to
drutvo nestane, nestae i religija. Dirkemov pogled na religiju neki smatra
ju redukcionistikim, a drugi sekularizovanim (Dehkan 2013: 134). A obe
grupe veruju da to posebno razumevanje religije zapravo potie od Dirke
movog univerzalnijeg metodolokog opredeljenja u sociologiji i drutvenim
naukama. Naime, on je verovao da sutinu svih pojava u ljudskom drutvu u

Kom, 2015, vol. IV (2) : 5370

55

koje on, izmeu ostalog, ubraja i religiju, etiku i kulturu moramo istraivati
tako to emo najpre obratiti panju na njihove prve, nekada i primitivne,
oblike (Elmi 2003: 64). On je isti model upotrebio i u sopstvenom istraivanju
sutine i polazita religije. U svom poslednjem velikom delu Elementarni ob
lici religijskog ivota fokusirao se na detaljnu analizu izvetaja o nainu ivota
nekih plemena iz istone Australije.
U ovom radu pokuaemo da se kritiki osvrnemo na Dirkemovo razu
mevanje sutine i polazita religije. A za to e biti neophodno da se najpre
preciznije upoznamo sa samom njegovom idejom. Zbog toga, odmah u na
stavku ponudiemo jasan prikaz osnovnih pojmova i sintagmi koje emo
koristiti u ovom radu i na koje emo se kasnije kritiki osvrnuti, a to su: re
dukcionistiki pristup religiji i sutina i polazite religije.

2. Pojmovna analiza elemenata

Dirkemove ideje o sutini religije
2. 1. Redukcionistii pristup religiji
Da bismo shvatili da li je Dirkemov pristup religiji zaista redukcionistiki
ili ne, moramo najpre objasniti ta se podrazumeva pod redukcionizmom u
sociologiji. Meu novijim zapadnim misliocima koji su manje-vie govorili
(pozitivno ili negativno, svejedno) o redukcionistikim pristupima religiji i
nekim drugim pojavama koje su u sutini drutvene ili koje, izmeu ostalog,
imaju i svoje drutvene aspekte bio je i Mira Elijade (Mircea Eliade, 1907
1986). Analize ovog rumunskog filozofa i istoriara u drugoj polovini XX
veka toliko su upeatljive da su mnogi zakljuili da je moda najbolje njegov
pistup religiji nazvati antiredukcionistikim. Takav naziv vrlo esto pronala
zimo i u nekim Elijadeovim delima. On, recimo, veruje da emo jedino an
tiredukcionistikim pristupom uspeti da moderne misli usmerimo ka ideji
da je nemogue definisati i analizirati ono to je sveto koristei modele ko
jima objanjavamo sutinu profanih pojava (Douglas 2011: 22). Tako bismo
zapravo od svetih pojava poput religije dobili samo obezduene mitove koji
osim strukture i ponekih rituala ne nude nita drugo1. A zanimljivo je da je
to upravo ono to je inio Emil Dirkem kada je govorio i pisao o religiji.
1 Ne treba zaboraviti da Elijade mitove deli na svete i profane i da tvrdi da svaka grupa ima
posebne karakteristike. Ali poto ta podela ne utie na njegov kritiki stav prema reduk
cionizmu, ovde je neemo spominjati. Takoe, ne treba zaboraviti da je sasvim opravdano
nauno analizirati i kritikovati i Elijadeov stav o tome da je religija samo sveta. Meutim,
poto emo o tome neto kasnije u ovom radu govoriti razmatrajui ideje Emila Dirkema,
ovde o tim Elijadeovim stavovima neemo opirnije pisati.

56

M. Halilovi, Kritiki osvrt na Dirkemov redukcionistiki pogled na religiju

Moderni redukcionistiki pristup religiji najkrae moemo definisati kao

istraivanje religije u skladu sa sekularnim principima (isto), to znai da
je sutina redukcionizma bitno povezana sa modernim procesom sekulari
zacije. No, ni sekularizacija nema u svakoj naunoj disciplini isto znaenje. U
nekim disciplinama a to se recimo najvie primeuje u etici ona pred
stavlja neku vrstu materijalizacije, odnosno neku vrstu tenje da se osnovni
ciljevi moralnog ponaanja usmere ka materijalnim dobrima. Meutim, u dru
gim naunim disciplinama kao to su filozofija, sociologija i antropologija
sekularizacija se najee odnosi na istraivanje raznih pojava u oveko
vom ivotu (individualnih i drutvenih) a da se pritom ni na koji nain ne
uzmu u obzir religijski iskazi i uverenja, kao to su postojanje Boga ili ivot
posle smrti (videti: Espozito & Tamimi 2000: 14). tavie, moemo rei da
sekularizacija u takvim naunim disciplinama zapravo oznaava istraivanje
raznih pojava u ovekovom individualnom i drutvenom ivotu uz pret
postavku da nita osim materijalnog sveta ne postoji. Prema tome, potpuno
je oekivano da polet procesa sekularizacije uvek rezultira stagnacijom tra
dicionalnih religija (Pickering 1993: 560). Dakle, sekularizacija je proces u
kom znaaj i poloaj tradicionalnih religija opadaju u oima pojedinaca i
drutva. Na taj nain i sama religija biva shvaena pogreno. Mi ovde na
stojimo da kaemo da Dirkemov redukcionistiki pristup religiji jeste neka
vrsta sekularizacije. Naravno, piui o povezanosti redukcionizma i sekula
rizacije ne treba zaboraviti da postoje dva stupnja sekularizacije: ideoloki i
pragmatini. Ideoloku sekularizaciju nekada nazivamo i unutarreligijska
sekularizacija (Dehkan 2013: 136), to znai da se osnovne ideje odreene
religije ostave po strani u korist nekih modernistikih oblika razumevanja
oveka i svega oko njega. A drugi stupanj, tj. pragmatina sekularizacija, deli
se takoe na individualnu sekularizaciju i drutvenu sekularizaciju. Nije te
ko primetiti da je drugi stupanj sekularizacije zapravo rezultat utemeljenja
prvog stupnja. A poto se u ovom radu bavimo idejnom platformom koju
nam je ponudio slavni francuski sociolog, vie emo se fokusirati na prvi
stupanj sekularizacije, tj. na onaj ideoloki iako se on u kasnijim etapama
jasno pokazuje i u drutvu.
Ideoloka sekularizacija nije jedini aspekt Dirkemovog redukcionistikog
pristupa religiji. Dirkem je, prema miljenju mnogih savremenih mislilaca i
istoriara nauke, utemeljio funkcionalizam u sociologiji ideju koju su ka
snije, tokom XX veka, razvili ameriki sociolozi, poput Tolkota Parsonza
(19021979) i Roberta Mertona (19102003). Funkcionalizam u sociologiji
znai da su svi aspekti jednog drutva nuno meusobno povezani i da za
jedno ine celinu. Prema tome, ukoliko elimo da saznamo vie detalja o
jednom organu, odnosno o jednom elementu u drutvu, neophodno je da
obratimo panju na drutvenu ulogu tog organa, odnosno tog elementa. Dru

Kom, 2015, vol. IV (2) : 5370

57

gim reima, sutina svakog organa koji ini celinu jednog drutva nije nita
osim njegovog drutvenog uinka. Funkcionalisti ne prihvataju da svaki or
gan ima svoju samostalnu sutinu koja je moda postojala pre pojave drutva.
Naprotiv, oni veruju da su razni organi u jednom drutvu nastali zajedno,
uporedo sa samim drutvom. Dakle, oni nisu nita osim drutva. Takav po
gled na drutvo i njegove inioce dovodi do toga da se sutina raznih eleme
nata jednog drutva potrauje samo u njihovom praktinom uinku. Dirkem
kao prvi i najslavniji predstavnik funkcionalizma upravo tako posmatra i
religiju. Religija u njegovim oima nema samostalnu sutinu, izvan drutva.
Ona je nastala u samom drutvu i o njoj se moe govoriti iskljuivo u so
ciologiji. A nije teko primetiti da ovakav pogled na religiju odbacuje sa
znajne aspekte religije koji su, ini se, sutinski faktor u svim monoteistikim
religijama.
Dakle, Dirkemov redukcionistiki pristup religiji moemo objektivno poj
miti u senci njegove tri osnovne i fundamentalne ideje, a to su: sociologizam,
sekularizam i funkcionalizam. Na osnovu prve ideje, religija je nuno odraz
ovekovog drutvenog ivota. Ona u sutini ne moe imati individualne stup
njeve koji se nee povezivati s drutvom. Prema tome, bilo kakvo samostalno
istraivanje religije bez jasnog osvrta na njene drutvene implikacije nee
biti validno. Druga ideja prikazuje druge aspekte religije u shvatanjima slav
nog francuskog sociologa. Ta religija koja je bitan element drutvenog ivota
ne moe prikazivati nita metafiziko. Dirkem, recimo, veruje da je Bog za
pravo samo slikovit izraz drutva (Dirkem 1982: 209). tavie, kada i govori
o tome da je religija sveta, Dirkem misli na veoma specifino znaenje. Sveto
je kod njega ono to je povezano s drutvenim ivotom, a profano je ono to
je fokusirano na pojedince. Najzad, trea ideja, tj. funkcionalizam, pokazuje
da religiju ne moemo sagledati nezavisno od drugih drutvenih elemenata
ovekovog ivota. Sutinu religije, tvrdi Dirkem, moemo pojmiti samo onda
kada razjasnimo kakav je njen pragmatini odnos (ovde nije re o idejnom
odnosu) s politikom, ekonomijom, podelom rada, psihikim stanjem drutva,
etikom, kulturom i nekim drugim aspektima. Sve tri ideje Dirkem na veoma
zanimljiv nain spaja i u svetlu njih pristupa religiji. A poto otkriva samo
neke (ne nuno objektivne i idejne, ve vie pragmatine) elemente religije,
takav pristup religiji smatramo redukcionistikim.
2. 2. Sutina i polazite religije u pogledu Emila Dirkema
Kao to smo i ranije spomenuli, Dirkem je pokuao da sutinu religije
otkrije u nekim australijskim plemenima iz XIX veka. Verovao je da njihova
religija nije zaprljana drugim elementima i da verodostojnije ilustruje svo
ju primarnu sutinu. Ono to mu je privuklo najveu panju i zbog ega se

58

M. Halilovi, Kritiki osvrt na Dirkemov redukcionistiki pogled na religiju

kao istaknuti sociolog posebno fokusirao na istraivanja o religiji jeste to

to je uvideo da religija u svakom drutvu opstaje izuzetno dugo i da se u
njenoj senci neretko formiraju razni pravni, nauni, moralni, finansijski i
drugi sistemi. Zakljuio je da je religija u sutini drutvena pojava (Barnes
1982: 574), ak i ako se u nekim aspektima povezuje s ovekovim individu
alnim ivotom (Durkheim 1954: 3). Prema tome, on nije prihvatao da religij
ski iskazi nisu objektivni i da se ono o emu oni govore nalazi samo u mi
slima proroka i verujuih ljudi (Allen 1998: 14).
Dirkemova ideja o sutini religije temelji se na sutinskoj razlici izmeu
svetog i profanog. On istie da je religija zapravo monolitni sistem verovanja
i delovanja u skladu sa onim to je sveto a ne profano, onim to se izdvaja od
obinih i svakodnevnih pojava u drutvu i onim prema emu svi lanovi
jedne zajednice imaju veliko strahopotovanje. Takva verovanja i delovanja,
tvrdi Dirkem, sve lanove jednog drutva okupljaju u istu grupu u kojoj se
blagovremeno utemeljuje specifini moralni, pravni i kazneni sistem (Durk
heim 1954: 62). Taj drutveni aspekt koji je neodvojiv od sutine same religije
odvaja religiju od magije.
Slavni francuski sociolog navodi da su takve svete pojave primetnije i
lake uoljive u prvim (a nekada i primitivnim) oblicima drutava u koji
ma se govorilo o raznim totemima. tavie, on istie da prve oblike religije
moemo nazvati i totemizam. Totemi su u njegovim oima simboli religij
skog ivota. Ali, istovremeno, dok precizno istraujemo te simbole, mora
mo se posebno osvrnuti i na istine koje ti simboli skriveno i neprimetno
predstavljaju. U nastavku emo kratko obratiti panju na osnovne smerni
ce Dirkemovog sociolokog istraivanja totemizma u australijskim pleme
nima iz XIX veka.
On zakljuuje da je totemizam sutinski i neodvojivi deo drutvene struk
ture svakog plemena. Svako pleme je imalo svoje posebne toteme koji su se
razlikovali od totema drugih plemena i zajednica. A to nam jasno pokazuje
da su ti totemi zapravo bili simboli jedinstva lanova jednog plemena. Totemi
su uglavnom bili manje ili vee statue od kamena, odnosno drveta. Svi la
novi jednog plemena oseali su veliko potovanje prema tim totemima. ta
vie, totemi su bili znakovi po kojima je svako mogao da zakljui kojem
plemenu neko pripada. Gde god je bilo rei o totemima, tu se nuno govorilo
i o jednoj zajednici, o jednom plemenu. A i molitve pred totemima obavljale
su se tokom zajednikih rituala. Prema tome, po Dirkemovom miljenju, to
temi nisu bili nita drugo do simboli drutvenog ivota u jednom plemenu.
Preciznije reeno, oni nisu bili nita osim simbola samoga drutva. Ve u
ovom zakljuku jasno se primeuju Dirkemove sociologistike, funkcionali
stike i sekularistike ambicije. Dok govori o totemima, on se vrlo lako uzda
u svoje pretpostavke i zaboravlja na mogunost da su totemi bili simboli

Kom, 2015, vol. IV (2) : 5370

59

neeg uzvienijeg. No, o tome emo pisati neto kasnije. Sada nastavljamo s
analizom Dirkemove ideje o sutini i polazitu religije.
Dirkem primeuje da je odnos naroda prema totemima u ranijim dru
tvima bio drugaiji nego njihov odnos prema obinim pojavama u ivotu.
U skladu s tim, on zakljuuje da su totemi najverovatnije bili sveti, a sve osta
lo profano. A poto je toteme prethodno definisao kao simbole drutva, on
isti zakljuak iznosi i u drugom kontekstu: drutvo i sve to je direktno po
vezano s njim mora biti sveto, a sve to je individualno i u vezi sa pojedinci
ma mora biti profano (isto: 188). A religija se bavi svetim pojavama. Dakle,
predmet religije kako verovanja, tako i delovanja jeste drutvo. Dirkem
ne bei od toga da bude jo jasniji i direktniji. Nakon opsene analize tote
mizma, on pie: Kada vidimo da je totem istovremeno i simbol boga i sim
bol drutva, zar nam to ne pokazuje da su bog i drutvo zapravo dva aspekta
istog postojanja? (isto: 206). On zatim nastavlja da drutvo u sebi ima sve
ono to je neophodno da bi se poistovetilo s bogom. Ono ima mo nad svim
pojedincima, i tako u svim lanovima drutva stvara isto oseanje koje ve
rujui ljudi imaju prema bogu iz tradicionalnih religija (isto). Na osnovu
ovakvih reenica, moemo jednostavno primetiti da sociologija religije po
Dirkemovom shvatanju prua novu priliku da se osnovne sociologistike
ideje ovog slavnog mislioca tj. ideje o primarnosti drutva u odnosu na
pojedince jo jednom ponove i da budu detaljnije obrazloene ovaj put iz
drugaijeg aspekta. Takvu ambiciju ne krije ni on sam. U nastavku citiranog
teksta, Dirkem iznosi zanimljivu opasku o drutvu: Poto drutvo ima spe
cifinu dimenziju, potpuno razliitu od one u kojoj se pojavljuju pojedinci,
nije udno to tei posebnim ciljevima. Meutim, poto drutvo do tih ci
ljeva ne moe stii bez aktivnog uea svakog pojedinca ili bar veine njih
ono zahteva da mu se pojedinci potpuno posvete. Drutvo nastoji da u
korist svojih interesa nekada i rtvuje individualne interese pojedinaca. Na
taj nain, mnogi lanovi jednog drutva bivaju primorani da pretrpe razne
potekoe i neprijatnosti kako bi njihovo drutvo postiglo eljene rezultate.
A ba zbog takvog dominantnog uticaja drutva na pojedince svako od nas
mora da se preda njegovim zahtevima i idealima, nezavisno od toga da li
smo mi s tim zahtevima i idealima saglasni ili ne (isto: 207). Piui ovako o
drutvu odmah nakon to je zakljuio da drutvo zapravo jeste ono to ver
nici smatraju bogom, Dirkem nastoji da pokae kako su drutveni i religijski
ivot potpuno isprepletani.
Dakle, Dirkem smatra da je religija samo dominacija drutvenih aspeka
ta naih ivota nad individualnim aspektima. Prema tome, verska oseanja i
rituali simbolino ilustruju strahopotovanje svakog lana zajednice prema
drutvenim idealima. To se, tvrdi on, jasno pokazivalo u klasinim totemistikim
religijama, ali se skoro istovetno pokazuje i u novijim oblicima monoteistikih

60

M. Halilovi, Kritiki osvrt na Dirkemov redukcionistiki pogled na religiju

religija. Prema tome, religija se moe definisati i kao suptilan i simbolian

upliv jednog drutva u ivote svakog pojedinca (isto: 225). Zato religija nije
prevara ili opijum kao to su neki raniji mislioci i sociolozi tvrdili ve je
potpuno objektivna pojava. Velika i natprirodna mo koju vernici pripisuju
Bogu i drugim metafizikim pojavama zaista postoji to je mo drutva i
njegovih organa. Prema tome, odluno i eksplicitno zakljuuje Dirkem, po
lazite religije je drutvo (isto: 47). to je drutvena samosvest svakog poje
dinca vea, religija e biti manje simbolina i vie konstruktivna, a to je ta
samosvest manja, religija e biti vie simbolina i manje konstruktivna.
Naravno, ovde smo spomenuli osnovu Dirkemove ideje o sutini i pola
zitu religije. Meutim, on u svojim delima opirno pie i o raznim detaljima
verskih uverenja, ideologije, rituala i etike. Heri Alper (Harry Alpert, 19121977)
u svojim opsenim analizama stavova slavnog francuskog sociologa pie da
je on drutveni uinak religije delio u etiri okvirne grupe, te da je verovao
da religija svakoj zajednici donosi red, harmoniju, vitalnost i blaenstvo. On
spominje da verski rituali obavezuju svakog pojedinca da potuje red koji
mu namee zajednica u kojoj ivi, a to ga i te kako priprema za kvalitetniji i
ujedno predaniji ivot u drutvu. Na takvim verskim skupovima ljudi se
okupljaju i obnavljaju svoje nenapisane zavete koje su prinudno prihvatili
onda kada su se rodili u odreenom drutvu. Takvi rituali i skupovi, dakle,
ojaavaju drutvene veze pojedinaca i te ideale prenose novim generacijama.
S druge strane, religija u svakom drutvu igra veoma vanu ulogu u stvaranju
subjektivnog blaenstva u svakom pojedincu. Posredstvom religije pojedinci
ne oseaju da su poraeni ili obespravljeni onda kada u korist drutva kome
pripadaju prelaze preko svojih linih i individualnih interesa. Naravno, to ne
znai da ih religija obmanjuje. Naprotiv, religija im na suptilan nain pokazu
je da je njihovo drutvo primarno i da oni zaista moraju svoje zahteve staviti
u drugi red a da se pritom zbog toga oseaju ponosno. Oseanje blaenstva
koje religija daje svakom pojedincu pokazuje se i u stabilnosti ovekovog
mentalnog i moralnog stanja. Drugim reima, religija daje smisao ovekovom
individualnom i drutvenom ivotu i znatno umanjuje nezadovoljstvo u lju
dima (videti: Alpert 1939: 198203).
Nije teko primetiti da rezultat Dirkemovog pogleda na religiju mora biti
ekstremno pluralistiki. A zanimljivo je da on to eksplicitno i prihvata. Na
ime, on tvrdi da nijedna religija nije neispravna i neobjektivna jer je svaka
nastala u posebnom drutvu te je prirodno da je struktura svake od njih
povezana sa strukturom tog drutva. Prema tome, mogue je da pojedinci
loe ili neispravno tumae tu religiju, ali je nemogue tvrditi da sama religija
bilo koja ima u sebi sutinske idejne ili ontoloke nedostatke. Otuda, on
istie da je neophodno da prevaziemo religijske simbole i da se posvetimo
istinama o kojima ti simboli govore. On pie da postoji neto veno u religiji

Kom, 2015, vol. IV (2) : 5370

61

to treba potraiti ponad simbolikih obeleja svakog religijskog sistema [...]

Taj veni aspekt religije jeste upravo ono zbog ega drutvo dobija samostal
no postojanje (Durkheim 1954: 475). Dakle, veni aspekt svake religije jeste
samo drutvo u kojem je ta religija nastala. Prema tome, Dirkemova socio
logija religije nije nita drugo do drugaiji okvir njegove opte sociologije.

3. Kritika analiza Dirkemove ideje o sutini religije

Piui o Dirkemovom specifinom pristupu religiji, primetili smo da se
on uglavnom fokusirao na dve osnovne ideje koje je podrobno analizirao:
ideja da je religija nastala u okrilju drutva i ideja da u svakom drutvu treba
razlikovati ono to je sveto od onoga to je profano. Obe ideje se temelje na
njegovim fundamentalnim sociolokim stavovima koji su i te kako obojeni
sociologizmom, funkcionalizmom i sekularizmom, te ine sutinu onoga to
mnogi nazivaju Dirkemovim redukcionistikim pristupom religiji. Iako su
te dve ideje bitno povezane, u nastavku emo ipak pokuati da svaku od njih
posebno analiziramo. Poinjemo s idejom da je religija nastala u okrilju drutva.
3. 1. Kritika analiza Dirkemove ideje o polazitu religije
Dirkemovu specifinu ideju o polazitu religije moemo analizirati iz
razliitih aspekata. Mnogi su se osvrnuli na njegove stavove sa stanovita mo
derne sociologije ili antropologije, dok su drugi obraali panju na neke
istorijske aspekte njegovih analiza. U svakom sluaju, imajui u vidu takve
analize i kritike, mi emo ovde pokuati da ideje slavnog francuskog socio
loga analiziramo iz posebnog ugla i da pokaemo koje su to njihove unutra
nje protivrenosti i neloginosti.
3. 1. 1. Religija kao skup raznih simbola
potpuno gubi kontakt sa stvarnou
Jedan od najbitnijih aspekata religije, prema miljenju mnogih teologa i
filozofa, jeste njen saznajni aspekt. Kroz istoriju, odgovore na mnoga svoja
pitanja epistemoloka, ontoloka, kosmoloka, empirijska i dr. vernici su
pronalazili u religijama. Osim toga, religija je vrlo esto bila pokreta njihovih
istinskih intuicija. To se pogotovo primeuje u judaizmu, hrianstvu i isla
mu. Mnoge naune discipline nastale su u okrilju religije, a to nije neto pre
ko ega bi se moglo lako prei. No, tvrdnjom da je religija zapravo simbolika
predstava drutva i da nema nikakvog drugaijeg uporita, Dirkem sasvim
nezgrapno i nenauno odbacuje sve briljantne religijske saznajne batine

62

M. Halilovi, Kritiki osvrt na Dirkemov redukcionistiki pogled na religiju

koje su na mnogim mestima jo uvek ive i vitalne. itajui njegova dela o

sutini religije i odreenih pojava u religiji, dobijamo utisak da se on vie
fokusira na analizu same strukture svoje ideje i da pritom potpuno zane
maruje svoju nauniku dunost da dokae istinitost i opravdanost te ideje.
Umesto da pokae koji su njegovi argumenti za to da religija nije nita osim
simbolike predstave sutine drutva a ini se da ih nije ni imao on se
pozabavio analizom povezanosti tih religijskih simbola i osnovnih eleme
nata njegovog sociolokog sistema. Takav pristup nipoto nije metodoloki
opravdan. Dovoljno je samo to da se prisetimo velikog uticaja religije na pro
cvat filozofije i drugih racionalnih nauka kako bismo potvrdili da je religija
i te kako povezana sa stvarnou i da osnovni pojmovi o kojima se govori u
religiji, poput boga, ni u kom sluaju ne mogu biti suti simboli (videti: Ha
lilovi 2014: 2237).
3. 1. 2. Religija bez ontolokog uporita
otvara put za ekstremni relativizam i pluralizam
Da bismo presudili da li je teorija A ispravna ili ne, neophodno je da tu
teoriju uporedimo sa stvarnou i objektivnim stanjem. Ukoliko ona opisuje
objektivno stanje, onda je ispravna, u suprotnom ne. U poslednje vreme po
javile su se ozbiljne rasprave povezane sa epistemolokim pitanjem o tome
da li je uopte mogue da se stvarnost izvesno sazna ili je najvie to moe
mo uiniti to da pretpostavimo ta se deava izvan nas. Filozofi i epistemo
lozi su po tom pitanju podeljeni u dve grupe: jedni veruju da je izvesno
saznanje nemogue, dok drugi tvrde da je ono sasvim mogue, ali da je po
trebno potovati posebnu metodologiju (videti: Halilovi M. 2014: 1938).
Otuda, definicija istinitosti i ispravnosti teorija kod prve i druge grupe nije
ista. Ideja da izvesno saznanje nije mogue, pored toga to ima skrivenu unu
tranju kontradikciju, dovodi do ekstremnog relativizma, tj. do ideje da su
sve teorije i svi iskazi ispravni i istiniti i da nije mogue neku teoriju opovr
gnuti a drugu potvrditi. Skoro identian problem javlja se kod Emila Dirke
ma, ali ne po pitanju opteg saznanja ve samo religije i njene istinitosti.
Ranije smo spomenuli da Dirkem eksplicitno prihvata relativizam u poima
nju religije. On veruje da su sve religije ispravne ali ne samo ispravne, ve
i potpune i da su zato teoloke rasprave bespredmetne i neosnovane. A nije
teko zakljuiti da je to jednostavno nemogue, pogotovu onda kada se u
razliitim religijskim tradicijama u odreenim pitanjima zauzimaju opreni
stavovi. Takvu protivrenost Dirkem ne moe reiti ni tako to e rei da je
tu posredi pogreno tumaenje religijskih tradicija jer nesaglasnosti nekada
nisu samo meu pojedincima nego meu svim pripadnicima dve religije. Ista
kritika se namee i u sluaju oprenih stavova dva razliita pravca u istoj

Kom, 2015, vol. IV (2) : 5370

63

religiji. Dakle, Dirkemova ideja o tome da je religija nastala u okviru dru

tva i da je ona potpuno ispravna jer je usklaena sa zahtevima tog odre
enog drutva, dovodi do ekstremnog pluralizma, pa zatim i relat ivizma
koji, kao to rekosmo, ima unutranju protivrenost. Nemogue je da dve
potpuno oprene teorije istovremeno budu ispravne. Teorija A, recimo, go
vori da a ni u kom sluaju nije b, a teorija B govori da a u svakom slu
aju jeste b. Ako obe teorije istovremeno budu ispravne, to bi znailo da
a ni u kom sluaju ne bude b i da u svakom sluaju bude b. Nije potre
bna dodatna analiza da bismo shvatili neispravnost takve tvrdnje. S druge
strane, po toj osnovi mogli bismo kazati da Dirkemova teorija istovremeno
i jeste i nije ispravna.
3. 1. 3. Odnos izmeu religioznosti i drutvenosti nije nuno direktan
Shodno Dirkemovom shvatanju sutine religije, religioznost se nuno po
kazuje u skladu s drutvenim ivotom. Francuski sociolog na taj nain opi
suje ak i ovekovu individualnu tenju za religioznim ivotom i smatra da
svaki ovek u svojoj privatnosti, kada ga drugi lanovi njegove zajednice ne
vide, potuje religiju samo zato to u dubinama svog identiteta nesvesno ose
a neku vrstu privrenosti drutvu i veliko strahopotovanje prema njemu.
Oigledno, njegova analiza ne deluje ispravno. Mistici u mnogim religijskim
tradicijama skloni su asketskom i usamljenikom ivotu. Manastiri, hanika
si, tekije i druge institucije mistika u raznim religijskim tradicijama uglav
nom su graeni daleko od gradova kako bi mistici mogli da se izdvoje iz
naroda. Naravno, nisu se svi mistici izdvajali iz drutva. Bilo je i onih koji su
sve vreme iveli u drutvu i to nije remetilo njihova briljantna mistika isku
stva. Ovde neemo pisati o tome koja vrsta misticizma je ispravnija i plodo
tvornija, ve samo nastojimo da ukaemo na injenicu da su brojni predstav
nici verskih i mistikih tradicija preferirali da ive usamljeni, daleko od
drugih ljudi. Prema tome, kod njih ne samo da privrenost drutvu nije po
stojala, ve je naprotiv postojala neka vrsta odbojnosti prema drutvenom
ivotu. I pored toga, oni su bili veliki predstavnici duhovnog i verskog ivota.
Budizam je i nastao u takvim okolnostima (Challaye 1976: 477), a slino se
neretko vidi i u drugim religijama. Primeri takvih mistika jasno pokazuju da
odnos izmeu religioznosti i drutvenosti nije uvek direktan i da se vrlo e
sto deava da neko bude veoma religiozan ali da istovremeno odbacuje ili
ak prezire drutveni ivot.
S druge strane, Dirkemova ideja o polazitu religije dovodi do veoma
udnog rezultata u studiji o prorocima i verovesnicima. Proroci su uglavnom
odrastali u drutvima u kojima su i roeni. Oni bi u odreenom periodu u
svom ivotu sve ljude oko sebe pozivali da prihvate nove okvire religijskog

64

M. Halilovi, Kritiki osvrt na Dirkemov redukcionistiki pogled na religiju

ivota. Oni nisu dolazili iz drugih drutava i zato ne moemo kazati da su sa

sobom donosili strane ili uvezene religije. Mnogi od njih nikada za ivota
nisu ni putovali u druge predele. Ali i pored toga, neretko su oseali pritisak
velikih kritika pa nekada i nasilja drugih lanova svog drutva. Ti proroci
se danas smatraju utemeljivaima i glavnim batinicima religijskih tradicija
za koje Dirkem tvrdi da su nastale u okrilju drutava i da simbolino pred
stavljaju svoja drutva. Prema tome, Dirkem se mora opredeliti o tome da li
su proroci utemeljili verske tradicije ili ne. Smatrati da proroci nisu to uinili
zapravo znai dovoditi u pitanje celokupnu istoriju, pogotovu kada je re o
poslednjim monoteistikim religijama kao to su hrianstvo i islam (Hick
1973: 32). A verovati da su proroci utemeljili verske tradicije bar neke od
njih dovodi u pitanje Dirkemov stav o polazitu religije.
3. 1. 4. Dirkemova ideja o polazitu religije ne obuhvata
individualne aspekte ovekovog postojanja
Bez sumnje, jedan od najveih nedostataka Dirkemovog sociologistikog
pristupa religiji jeste to to on u potpunosti zanemaruje individualne aspek
te ovekovog postojanja. Taj nedostatak, naravno, postoji i u ostalim delovi
ma njegove sociologije, ali ovde o tome nee biti rei. Dirkem sve ovekove
individualne aspekte shvata i posmatra u duhu drutvenog ivota. Isti pristup
ima i kada je u pitanju odnos izmeu oveka i religije. U njegovim idejama
kao da nema mesta za saznajni, ontoloki ili ak emotivni odnos izmeu
oveka i Boga kao bia koje nije u granicama materije i drutva iako nije
ni otueno od njih. Sve se u religiji kod Dirkema svodi na simbole koji nuno
predstavljaju drutvo. Tu vie nema mesta ni za ovekov slobodan izbor ni
za njegovu slobodnu volju. Dirkem eksplicitno govori da mi nemamo dru
go reenje sem da se potpuno predamo zahtevima svog drutva (Durkheim
2004: 305) te da emo se nuno promeniti onda kada se i nae drutvo pro
meni (isto: 356). Prema tome, njegove ideje dovode do nekog oblika drutve
nog determinizma i potpunog rtvovanja individualnih aspekata ovekovog
ivota (Mutahari 1991: III/594). Istina, on je sutinski razlikovao mehaniku
i organsku solidarnost i u tome je bio veoma precizan ali je pritom za
boravio da napravi razliku i izmeu mehanike i organske uzronosti. o
vekova individualna volja bitan je element u organskoj uzronosti, a to nije
sluaj i sa mehanikom uzronou.
3. 2. Kritika analiza Dirkemove ideje o razlici izmeu svetog i profanog
Rekli smo da se Dirkemova definicija religije u velikoj meri temelji na ra
zlici izmeu svetog i profanog. Prema tome, da bismo dokazali inkoherentnost

Kom, 2015, vol. IV (2) : 5370

65

u njegovom redukcionistikom poimanju religije, neophodno je da analizi

ramo i ovu njegovu podelu na sveto i profano.
3. 2. 1. Nije sve to je sveto religijsko
i nije sve to je religijsko sveto
Nema sumnje u to da su mnogi religijski aspekti sveti. Takoe, jasno je
da su mnoge svete pojave ujedno i religijske. Meutim, ne postoji nikakvo
obrazloenje u korist toga da ova dva pojma (sveto i religijsko) u svim aspek
tima ukazuju na iste primere. Heroji u raznim narodnim legendama nisu
sutinski povezani s religijskom tradicijom po kojoj ive ti narodi naravno
ima izuzetaka ali i pored toga mnogi oseaju prema tim herojima veliko
strahopotovanje to je, kako sam Dirkem istie, bitna odlika svetih pojava.
S druge strane, avo ili zle due esto se spominju u verskom kontekstu, ali
nijedno od tih bia nije okarakterisano kao sveto jer nijedan vernik prema
njima ne osea nikakav oblik strahopotovanja. Prema tome, ne moemo
lako poistovetiti sveto i religijsko, pa zatim zakljuiti da su te svete, odnosno
religijske pojave, zapravo drutvene.
3. 2. 2. U mnogim religijama ne postoji
podela na sveto i profano
Ovo je moda najvanija kritika Dirkemove podele na sveto i profano.
Naime, on na osnovu ove podele pokuava da definie sutinu religije (Tava
soli 2001: 68). A kako se u mnogim religijama ne prihvata podela na sveto i
profano, njegova definicija religije ne moe biti obuhvatna i autentina. Islam
je, recimo, jedna od religija u kojoj ne postoji podela na sveto i profano, a to
zapravo potie iz ontolokog sistema koji zagovara ova religija. Da bi ova
kritika Dirkemovog stava bila to jasnija, u nastavku emo nakratko objasniti
zato se u islamu ne prihvata podela na sveto i profano.
Ontoloki sistem u islamu temelji se na uenju da je sve oko nas odsjaj
bojeg neogranienog postojanja. Prema tome, nita nije lieno bojeg duha
(Babaei 2014: 111). Muslimanski filozofi to uenje obrazlau objanjenjem
da je boje postojanje neogranieno i da bi bilo nemogue da postoji neto
to nije sutinski povezano s Bogom. Neki su tu povezanost tumaili kao ti
pinu uzrono-posledinu povezanost dva razliita postojanja, neki su je
predstavili kao korigovanu uzrono-posledinu povezanost sutine i nekih
aspekata istog postojanja, dok su je trei poimali kao manifestaciju jedin
stvenog bojeg postojanja. Prvo tumaenje zagovara vei deo predstavnika
dogmatike teologije i islamske peripatetike filozofije, drugo tumaenje
pronalazimo u delima nekih mislilaca iz iraske i isfahanske misaone kole,

66

M. Halilovi, Kritiki osvrt na Dirkemov redukcionistiki pogled na religiju

a tree u delima velikih muslimanskih mistika, kao i slavnog Mula Sadre i

razija (videti: Dilo 2014: 6168). Ibn Arabi, jedan od najmarkantnijih mu
slimanskih mistika, recimo, istie: Istina [Bog] je oitavana u svakom stvo
renom biu i u svakom pojmu (Ibn Arabi 1977: 46). Ovde neemo govoriti
o tome koje je od pomenuta tri tumaenja utemeljenije, odnosno koje je u
veem skladu s muslimanskim svetim tekstom. No, to u ovom radu nije
mnogo ni bitno. Koje god tumaenje od ta tri da prihvatimo, rezultat e u
naem trenutnom istraivanju biti isti sve oko nas je odsjaj bojeg po
stojanja. Prema tome, nijedno bie ne moe biti potpuno profano (Hadajli
2014: 150).
U pomenutom saznajnom ambijentu, Dirkemova ideja o sutini religije
gubi svoje uporite. On je verovao da se religija bavi svetim a ne profanim
pojavama i zatim je iz toga zakljuio da su svete pojave drutvene, a da su
profane pojave individualne. Sve to nas dovodi do zakljuka da je slavni
francuski sociolog pristupio razumevanju religije sa sledeom jasnom pret
postavkom: da se religija mora tumaiti u skladu s njegovom osnovnom ide
jom da je drutvo primarno i da su pojedinci primorani da se rtvuju u ko
rist svog drutva. Zbog toga, on je odluio da religijska uverenja i rituale
direktno (ali simboliki) povee s drutvenim aspektima ovekovog ivota
i sve to je nazvao svetim pojavama. Sve ostalo je za njega profano ili, dru
gim reima, individualno. No, kao to smo videli, takva podela nema nikakvo
opravdano uporite.
3. 2. 3. Podela na sveto i profano i poimanje religije kao iskljuivo svete
pojave dovodi do potpune sekularizacije
Ve smo napomenuli da mnogi Dirkemov redukcionistiki pristup reli
giji tumae kao neku vrstu sekularizacije. Iako to tumaenje nije potpuno
ne treba zanemariti ni veliki uticaj Dirkemovih osnovnih sociolokih stavo
va o sociologizmu i funkcionalizmu na njegovo poimanje religije ono ipak
deluje sasvim opravdano. Kada tvrdimo da su sva religijska uverenja, osea
nja i rituali iskljuivo sveti a ne profani, to znai da verujemo da takve pojave
nemaju nikakve dodirne take sa naim svakodnevnim ivotom. One su
iznad naih profanih ivota i ne obuhvataju ih. A ako je tako, onda moemo
zakljuiti da ljudi u svojim privatnim ivotima nisu u obavezi da te rituale
praktikuju i da svoje individualne ivote organizuju u skladu sa religijskim
uverenjima. Naravno, ono to bi Dirkem shodno svojim stavovima zahtevao
jeste to da svaki lan drutva ni u svom privatnom i individualnom ivotu
ne skrnavi religiju i da ne ometa njeno sprovoenje jer je ona simbol drutva,
a drutveni ivot je uvek prioritet. Ali da li je mogue da religija proima
nae privatne i individualne ivote ili ne? Na to pitanje Dirkem odgovara

Kom, 2015, vol. IV (2) : 5370

67

odrino jer religijske pojave i zahtevi, prema njegovom miljenju, nisu pro
fani. Takva idejna platforma indirektno dovodi do nastanka posebnog se
kularnog drutva u kojem religija obuhvata samo neke aspekte ovekovog
ivota (videti: Wilson 1987: 506). A to svakako nije ono o emu su govorili
predstavnici tradicionalnih religija.

4. Zakljuak
Dirkem je odigrao veoma vanu ulogu u utemeljenju nove socioloke
discipline koju danas nazivamo sociologija religije. Bio je funkcionalistiki
sociolog i zagovarao je sasvim posebne sociologistike ideje, pa je zato bilo
prirodno da religiju objanjava u svetlu njenih funkcija u drutvu. Ostajui
privren takvom usmerenju, on je prevideo druge, veoma bitne, aspekte reli
gije. Najvie se fokusirao na analizu polazita religije i na podelu svih ljudskih
pojava na svete i profane. Tvrdio je da je religija nastala u drutvu i da ona
simboliki predstavlja to drutvo. Mnoge elemente u religijama Dirkem je
eksplicitno povezivao s drutvom i s raznim aspektima drutvenog ivota. S
druge strane, on je isticao da se religija bavi svetim a ne profanim pojavama. A
poto je drutvo sveto, on religiju odvaja od ovekovog individualnog ivota.
Religija je u Dirkemovim pogledima nuno odraz ovekovog drutvenog
ivota. Ona u sutini ne moe imati individualne stupnjeve koji nee biti
povezani s drutvom. Prema tome, bilo kakvo istraivanje religije bez jasnog
osvrtanja na njene drutvene implikacije nee biti validno. To znai da reli
giju ne moemo sagledati nezavisno od drugih drutvenih elemenata ove
kovog ivota. Sutinu religije, tvrdi Dirkem, moemo ispravno pojmiti onda
kada razjasnimo kakav je njen pragmatini odnos prema politici, ekonomiji,
podeli rada, psihikom stanju drutva, etici, kulturi i drugim slinim aspek
tima. Ponovo podseamo da je ovde re o pragmatinom a ne o idejnom
odnosu religije i ovih aspekata. No, i po tom pitanju glavni problem je u to
me to Dirkem ne prihvata da religija ima i svoje samostalne aspekte, izvan
okvira drutva.
Tano je da religija obuhvata drutveni ivot, meutim, ona je istovre
meno isprepletana i sa individualnim aspektima ovekovog ivota. S druge
strane, neispravno je religiju svesti na rituale i simbolika uverenja. Svaka
religija sadri poseban ontoloki i saznajni sistem koji je kroz istoriju mno
gim misliocima bio veoma bitan. Otuiti religiju od njenih saznajnih i on
tolokih aspekata znai ujedno i unititi tu religiju i umesto nje postaviti
sasvim drugu instituciju koja moe biti bilo ta ali ne i tradicionalna religija.
Ne obraajui panju na te vane aspekte, Dirkem je napravio veliku greku
iji su rezultati ekstremni relativizam i pluralizam u njegovim stavovima na

68

M. Halilovi, Kritiki osvrt na Dirkemov redukcionistiki pogled na religiju

polju sociologije religije. S druge strane, on nije obratio panju ni na injenicu

da sveto i religijsko nemaju isti znaenjski opseg. Postoji neto to je sveto a
to nije religijsko, kao to postoji i neto to je religijsko a nije sveto. Osim
toga, u mnogim religijama podela na sveto i profano potpuno je odbaena.
U nekim religijama ta ideja je iz osnova kritikovana, dok u drugima postoji
mogunost da profana pojava postane sveta i obrnuto. Sve su to direktni re
zultati nedostataka Dirkemove ideje o polazitu i sutini religije. Ta ideja se
naravno moe kritikovati i mnogo uoptenije ako se budemo osvrnuli na
Dirkemove osnovne stavove u sociologiji. No, o tome treba pisati drugom
prilikom.
Primljeno: 14. avgusta 2015.
Prihvaeno: 16. septembra 2015.

Literatura
Allen, N. J. ( 1998), Pichering and Miller, On Durkheims Elementary of Religious
Life, London, Routledge.
Alpert, Harry (1939), Emille Durkheim and His Sociology, New York, Columbia
University Press.
Babaei, Habibollah (2014), One and Many in Islam The Path (Sirat) and the
Ways (Subul) in the Quran, Kom: Journal of Religious Sciences 3 (1): 97112.
Barnes, Hari Elmer (prir.) (1982), Uvod u istoriju sociologije, preveli Vasilija
ukanovi i Duan Milankovi, Beograd, BIGZ.
Challaye, Felicien (1976), Tarih-e mohtasar-e adjan-e bozorg [Petite Histoire des
Grandes Religions], preveo na persijski jezik Hodajar Mohebi, Tehran, Elmi
va farhangi.
Dehkan Simkani, Rahim (2013), Emil Durkhajm va keraati orfi az din [Emil
Dirkem i sekularizovano tumaenje religije], Andie-je novin-e dini 9 (34):
133148.
Dirkem, Emil (1982), Elementarni oblici religioznog ivota, Beograd, Prosveta.
Douglas, Allen (2011), Zedde taklilgeraji dar andie-je Mircea Eliade [Antire
dukcionizam kod Mire Elijadea], preveo na persijski jezik Isa Abdi, Ketab-e
mah-e din, 14 (11): 2231.
Durkheim, Emile (1954), Elementary forms of Religion, translated by J. W. Swain,
New York, Macmillan.
Durkheim, Emile (2004), Darbare-je taksim-e kar-e etemai [The Division of Labour
in Society], preveo na persijski jezik Baker Parham, Tehran, Nar-e markaz.
Dilo, Hasan (2014), Ontoloki i gnoseoloki pogledi sufija u svjetlu metafizike
i teozofske tradicije, Kom: asopis za religijske nauke 3 (1): 4170.

Kom, 2015, vol. IV (2) : 5370

69

Elmi, Korban (2003), Barresi-je mana-e din az didgah-e Durkhajm va Tabata

bai [O polazitu religije u uenjima Dirkema i Tabatabaija], Dinpauhi 15
(3): 5782.
Espozito, John & Tamimi, Azzam (2000), Islam and Secularism in the Middle
East, New York.
Gidens, Entoni (1996), Dirkem, preveo s engleskog Aleksandar I. Spasi, Beograd,
Biblioteka XX vek.
Hadajli, Mirsad (2014), Dinamika humano-boanstvene civilizacije s osvrtom
na stanovita Bernarda Luisa, Kom: asopis za religijske nauke 3 (1): 131161.
Halilovi, Muamer (2014), Epistemologija Mula Sadre irazija, Theoria 57 (2):
1938.
Halilovi, Seid (2014), Najkrai argument za postojanje Boga u islamskoj filo
zofiji, Kom: asopis za religijske nauke 3 (1): 2139.
Hick, John (1973), Philosophy of Religion, New Jersey, Englewood Cliffs.
Ibn Arabi, Muhjidin (1977), Dragulji poslanike mudrosti, Zenica, Besmut.
Mutahari, Murteza (1991), Mamue-je asar, tom III, Tehran, Sadra.
Pickering, W. S. F. (1993), Secularization, in: Alister. E. (ed.), The Blackwell Ency
clopedia of Modern Christian Thought, Oxford.
Robertson, Ronald (1970), The Sociological Interpretation of Religion, Basil Black
well, Oxford.
Tavasoli, Golam Abas (2001), ameeenasi-je dini, Tehran, Sohan.
Wilson, Bryan (1987), Secularization, in: Eliade, Mircea (ed.), The Encyclopedia
of Religion, New York, Macmillan.

70

M. Halilovi, Kritiki osvrt na Dirkemov redukcionistiki pogled na religiju

A Critical Review of
Durkheims Reductionist View of Religion
Muamer Halilovi
Department of Religious Civilization
Center for Religious Sciences Kom, Belgrade, Serbia
Durkheim concept of religion is established on his basic sociological
ideas, but also on the division of all phenomena in human society into
the sacred and the profane one. He believes that religion arises in society and that it should be seen only as a social phenomenon. Thereby, he
rejects any possibility that religion may have anything metaphysical. He
represents religion as a kind of symbolic representation of society itself. He
says that society is the objective reality of what monotheistic religions call
God, and ancient religions Mana. Yet, religion as a set of different symbols
completely loses touch with reality. A religion that has no ontological and
cognitive foothold easily opens the way to extreme relativism that struggles
unsuccessfully with many contradictions. On the other hand, the relationship between religiosity and sociability is not always straightforward, so
it is impossible to claim that no aspect of religion surpasses the human
society. Thus, Durkheims ideas about the starting point of religion not only
exclude individual aspects of human existence, but ignore the spiritual and
metaphysical dimensions of the entire existence as well. Moreover, we can
criticize his view of religion by challenging his division of all phenomena
in human society into the sacred and the profane. He points out that sacred
phenomena are religious, and then social. However, not everything that is
sacred is religious, and not everything religious is sacred. In many religions,
such a division is not accepted. Furthermore, we should not forget that representation of religion as a social institution that deals only with sacred
phenomena eventually leads to complete secularization of society.
Keywords: Durkheim, religion, sociology, reductionism, sociologism, secularism, functionalism, sacred, profane