Don uan, arhibuntovnik

Posmatram odnos junaka prema ovom svetu i ivotu pre smrti, kao i
odnos tog istog sveta prema njemu, pa u, prilikom interpretacije Don
uana, zanemariti tradicionalni problem odgovornosti pred nebom i,
uopte, bilo kakvu metafiziku. Munja i grom mogu da se vrate lanom
nebu odakle su ih pozvali, istinska tragedija odigrava se izvan njih.
1. Da li je Don uan licemer?
Samo pod posebnim uslovima moemo Don uana videti kao licemera:
ako ga nismo razumeli. Ono to hou da istaknem jeste, ako ne
neosnovanost, ono bar nedovoljnost tvrdnje da ovaj junak naprosto
predstavlja tipian primer libertinistikog plemikog licemera i da tema
ove drame nije Don uanovo zavodnitvo, nego njegovo licemerje. Ovo
reenje nam nudi Hans Majer. On pretpostavlja da pisci, po pravilu,
osuuju svog junaka, samo to ga jedni, kao Tirso di Molina, vide kao
ekscesivan sluaj iskvarenog plemia, dok ga drugi, kao Molijer,
posmatraju kao tipinog predstavnika nekakve jednoobrazne kaste. Da
li je Don uan jedinstvena ili tipina pojava, ovde je manje bitno. Bitno
je da se ovde radi o ignorisanju drugih aspekata i, samim tim, o jednom
sutinski pogrenom odnosu prema njemu.
Majer ukazuje na distinkciju izmeu dve vrste licemera; jedan je
aristokrata i libertin, a drugi klerikalista. I ja u krenuti od ove podele,
ali neu slediti njegovu argumentaciju.
Don uanovo, uslovno reeno, licemerje, zapravo jeste drskost. Ono
ispituje i prekorauje, zabave radi, granice ljudske tolerancije i gluposti.
Ono prevazilazi kategorije morala i, u obliku svoje krajnosti, sebe
negira. Sa druge strane, uveni Molijerov licemer, Tartif, se strogo dri
navedenih granica, kao i konvencionalnog morala i, na taj nain, vodei
strogo rauna o sopstvenom ugledu, pribavlja za sebe korist.
Ponaanje licemera je uvek determinisano oekivanjima okoline, bez
obzira na odnos koji on ima prema njoj. To je jasno izraeno kod
Tartifa. Kad je Don uan u pitanju, ne moemo govoriti o determinizmu
tog tipa; on je sutinski slobodan.
2. Protoegzistencijalista
Sloboda, o kojoj je ve bilo rei, ne potie iz aristokratskog porekla ovog
heroja, ve je imanentna njegovom biu i obezbeena njegovom voljom.
Don uan je vrhunski obmanjiva, ali i mnogo vie od toga. Nije mu
jedini, ek ni najvaniji cilj da obmane. To je samo sredstvo pomou
kojeg neprestano dokazuje da nema granice pred kojom bi se morao

zaustaviti dok je iv. On se ne plai da e biti otkriven, naprotiv, on

izaziva. On se igra. On zna da postoji samo jedan ivot, tanije, da
postoji samo jedan trenutak. Trenuci koji su proli, kao i oni koji tek
treba da dou, sada ne postoje. To je jedina istina za Don uana.
Nikakva ontoloka obezbeenost njega ne zanima. Da je zainteresovan
za kontemplaciju, tvrdio bi da nikakvog vieg smisla ni nema, nema
razreenja u venosti, jer nema ni venosti. Ipak, Don uan nije filozof.
On je jedan obian zavodnik. Njega interesuje jedino ivot sam, njegovo
obilje, prezasienost, ispunjenost svakog trenutka. Akcija je neophodna.
Akcija je njegov modus vivendi, nain prevazilaenja apsurda, kojeg je
sasvim sigurno svestan. On ne dela sa nekakvom promilju, vidimo kako
konstantno improvizuje, kako mu osvojeni ciljevi nita ne znae, kako
delanjem samo troi svoje ivotne anse. Upravo zbog toga on ne sme da
se zaustavi, da ne bi sagledao svu duhovnu bedu sveta, da ne bi imao
vremena. Ogroman je teret koji ateista mora da podnese, mada ga taj
isti teret ini superiornim. On ne osea odgovornost ni prema kakvoj
transcendenciji, ni prema sopstvenom staleu. Ni jedno ni drugo ga se
ne tie, jer ivi u drugim relacijama. Kada ga optuuju, on ne nalazi za
shodno da se opravda. Odbacuje optubu, tanije, ignorie je, jer je
odgovoran jedino pred sobom. Smatra da ne potpada pod jurisdikciju ni
ljudskih ni boanskih normi. Ne poznaje poniavajui strah od kazne.
Zato je slobodan i konstantno to dokazuje, nainom ivota. I mada za
drutveni poredak nije zainteresovan samim svojim postojanjem ga
ugroava, jer ga obesmiljuje. Sistem je doveden u pitanje postojanjem
ovog junaka. Veliki broj pretnji je zato upuen buntovniku. Sukob je
neminovan i zavodnik, isprovociran, igra svoju igru sve surovije.
Izgovara postau licemer, a to je implicitna optuba, jer do tog
trenutka svi su licemeri, osim njega. Tada on poinje da se bori svesno
i to tako to svoje optuitelje direktno izvrgava podsmehu. Tu tek
vidimo sav glumaki potencijal ovog junaka. Don uan bi lako mogao
da bude Tartif, cenjeni licemer umesto oholog autsajdera, ali ga to ne
zanima. Kad bi se vezao za samo jednu ulogu (kada bi se za bilo ta
vezao!) izgubio bi slobodu preobraavanja, a moemo li zamisliti Don
uana koji sebi postavlja granice?
Ogroman potencijal u preobraavanju je Don uanovo orue na velikoj
pozornici. Ipak, sutinski se on ne menja, ne kaje se, ne postaje bolji
ovek. Neka bude ta bude, ali niko nee moi da kae da sam se
pokajao zbog onoga to sam uinio, rei su koje, na samom kraju
drame, dok se maem bori protiv kamene statue, izgovara vitez ivota.
Ovaj gest i ove rei nipoto ne znae da je Don uan poludeo od
nepodnoljivog prisustva boije sile, one uopte nisu izraz ludila, nego su
pre izraz njegovog ethosa. Ovde na izvestan, specifian nain moemo
govoriti o tragikom ethosu. Usamljenik se aktivno bori za ivot u svetu
u kojem je stranac. Dodue, on ni u jednom trenutku ne pati. Don uan
nije tuan ili, bar, mi to ne vidimo zbog dramskog naela delanja-a-ne-

pripovedanja. Mi vidimo samo podrugljiv osmeh koji, od prve do

poslednje scene, ne naputa lice heroja.
3. Apologija
Kako shvatiti Don uanov gest prema bratu done Elvire? Zbunjuje ovo
iznenadno plemenito postupanje jednog negatora morala. Vidimo ga
kako, kao i uvek, u trenutku donosi odluku. Meutim, ova odluka se
razlikuje od ostalih. Tanije, prvi put vidimo Don uana u ovakvoj
situaciji. Vidimo da vrlinu, do koje je njemu ponajmanje stalo, poseduje
u daleko veoj meri nego njegovi optuitelji. Bez razmiljanja i bez
patetike, rizikujui sopstveni ivot, spasava potpuno nepoznatog oveka.
Zato? Ne moe se navesti razlog, osim iracionalnog unutranjeg
imperativa, istinske humanosti.
Ova epizoda je naizgled problematina, jer protivrei onome to Don
uan vulgarno simbolizuje. Meutim, ovde nema nedoslednosti u
oblikovanju karaktera. Motivacija ne samo da je prihvatljiva, nego je i
od kljunog znaaja za dalje razumevanje drame. I ovaj postupak je u
skladu sa junakovim moralom svoje simpatije i svoje antipatije i sa
trenutnim porivima. Bitni su trenutni porivi. To je ono to je kljuno, a
ne plemika zloupotreba, preziranje oveka i licemerje. Ovog oveka
Don uan ne prezire; ini se, ak, da ga veoma ceni. Nakon to doe do
prepoznavanja, na junak daje jedno obeanje. Zatim govori o asti i
mi, prvi put, vidimo da on zaista misli ono to govori. Sigurno je da se,
ovog puta, ne radi o tipinoj donuanovskoj tiradi. On zaista namerava
da ispuni zadatu re. Ili usudiu se da krenem jo korak dalje
pretpostavimo da je ovaj junak skoro uvek iskren kada govori o svojim
oseanjima i namerama, ali one ubrzo nestanu, on ih jednostavno
zaboravi. an Ruse govori o Don uanovoj amneziji. Kae da se, od
oveka koji ivi u sadanjosti i nema ni prolosti ni budunosti, ne moe
oekivati da ispuni obeanje. On prihvata obavezu, ne shvatajui da bi
neko kasnije mogao da zatrai od njega da poloi raun. Na svako
spominjanje kasnijeg dogaaja, on odgovara: ima vremena. Kada taj
trenutak doe, obaveza je ve deo zaboravljene prolosti.
On ne poseduje trajne strasti. Zbog toga trenutne uvek snano dolaze do
izraaja. Ovaj junak je preplavljen oseanjem asti dok razgovara sa
Don Karlosom. U tom trenutku mu se nita ne moe zameriti. Ima
neega donkihotovskog u njegovom dranju, a dokle god sebe vidi kao
astoljubivog viteza on to i jeste. U svakom sluaju, ovaj junak nije
sutinski nepoten, samo je u konvencionalnom smislu, nerazuman.
On nema svest o odgovornosti, vremenu, trajanju.
Kada ga ugledamo pod ovakvim svetlom, lako moemo poverovati da on
voli svaku enu kojoj izjavi ljubav, voli je silno, makar samo u trenutko
kada to izgovara. Ta ljubav je moda egocentrina, ali ni manje ni vie
nego bilo koja druga. Moe se rei i da Don uanov nediferencirani

erotski instinkt nije znak muevnosti, da je to jedan nezreli, pubertetski

instinkt, fiksiran na razvojnom putu opte apstrakcije enskog, a ne
konkretne fiksacije na jednu, jedinu enu. Ako je tako, onda ovog
junaka moemo smatrati detetom, ali nikako ne moemo rei da je
podlac.
4. Deus ex machina / neuvena metafizika podvala
Zadrimo se malo na poslednjoj sceni Molijerove drame. Pogoena
gromom, zemlja se otvara i guta zlikovca, duhovnog bogalja i moralnu
nulu, oveka koji ni u ta ne veruje i koji nepovratno upropauje jadne,
mile, bezazlene deve, odvraa plemike keri od boga, ime kvari ugled,
a i budet njihovih porodica, zatim puta sirote seljanice da veruju da
e postati gospoe, te seje ljubomoru i kvari tako istu ljubav izmeu
tetke i sestriine kao da mu sve to nije dosta, ak ni mrtve ne potuje!
Sve u svemu, svaki trenutak njegovog ivota bee posveen ruenju
poretka i sramoenju sopstvene porodice, a time i itave aristokratije.
Svi su zadovoljni; prestupnik je eliminisan i pravda zadovoljena. Na
sceni ostaje samo suto otelovljenje vrline, Zganarel, rob po staleu i po
prirodi, bogom dani tuilac, sa punom burmuticom morala. Burmut
oplemenjuje duu i poduava oveka potenjuizaziva asna oseanja
i vrlinu, sve u svemu, to je uivanje za asne ljude, a Zganarel je
izuzetno astan ovek i vrlo razborit, pa se, za razliku od svog
gospodara, mudro uklanja od sukoba koji moe da izbegne, jer je
mnogo bolje dozvoliti da strada blinji, nego se uputati u borbu
neizvesnog ishoda. Njegova je savest mirna, to mu omoguuje da se
neprestano zgraava nad ponaanjem naeg junaka. Kada, u V inu,
Don uan izjavljuje da e se pomiriti sa svetom, prihvatiti moral
mimikrije i postati licemeran, jer to je pomodan greh, a svi pomodni
gresi vae kao vrlina, to izlaganje vrea preiste ui njegovog sluge, te
mu ovaj, nakon niza nesuvislih silogizama, prorie prokletstvo, jer je
licemerstvo vrhunac bezbonitva; tu je definiciju Zganarel tano
nabubao. Prokletstvo se ispunjava, zalutali tragiki heroj zavrava
traginom smru, na trenutak zaboravljamo da smo itali (gledali)
komediju, a zatim se opet smejemo oveanstvu.
Literatura:
1.Kami, Alber, Donuanstvo, u: Mit o Sizifu, Beograd, 1999.
2.Majer, Hans, Don uanov put u pakao i Leporelo, u: Doktor Faust i Don Huan, Novi Sad:
Svetovi, 1988.
3.Molijer, Don uan, u: Izabrane komedije, Beograd: Prosveta, 1950.
4.Ruse, an, Mit o Don uanu, Sremski Karlovci Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana
Stojanovia, 1995.