Lik Mersoa

Kamijev odnos prema liku je prva stvar koju italac uoi u ovom delu, i ubrzo mu postaje
jasno da sam naslov dela jeste duboko utisnut u pojavu ovakvog protagoniste. Pre svega,
Merso je jedan od retkih glavnih likova, o kome ustvari, u romanu, direktno nita nije
pojanjeno. Sliku koju dobijamo o njemu stvaramo putem njegovih iskustava, dogaaja u
kojima se zadesi i okoline koja ga okruuje. Dobar deo romana, Mersoova linost nema
apsolutno nikakvog unutranjeg monologa, ili pak, premiljanja i razmatranja situacije, ve
njegov ivot tee po principu akcije reakcijeili je to samo Kamijev izbor ugla sa koga emo
posmatrati stvar. Ali, bilo kako bilo, nije daleko od istine da je Merso stranac i za samog
Kamija.
Stranac je otuen, neprilagoen, neupoznat sa svetom oko sebe, a u Mersoovom sluaju, vrlo
oito, i sa samim sobom. italac lako stie utisak da je Merso nekompletna linost, koja ne
moe da stupi u kontakt sa svojim ostatkom, svojom drugom polovinom. Ili pak, stee utisak
kao da je jednostavno preskoio jedno poglavlje ivota, kao da mnotvo toga nije proiveo,
iskusio, da bi posle to imao zapameno u vidu nekakve socijalne-inteligencije. Merso je sklop
svega navedenog iznad, ovek koji nam deluje kao da je pao sa neba meu ljude, u mesto i
vreme u kome ivi, bez ikakvog preanjeg znanja o tome kako se jedno ljudsko bie ophodi
prema drugom. Ali, zbog odsustva ikakvih emocija i preterane zainteresovanosti za svet oko
sebe, deluje kao da mu je perfektno svejedno bila situacija takva ili i malo drugaija.
Nepovratno je utopljen je u svojoj ravnodunosti
Praznina od koje je sainjen dovodi to apsurdno pitanje, za ta?, zbog ega?, i kako? taj ovek
ivi iz dana u dan, a da pritom ni sam ne osea nikakav odgovor na neko od navedenih
pitanja. Tu se provlai taj pristup ovekovom shvatanju svoje egzistencije, njegovom odnosu
ka svom postojanju i njegovom poloaju u celom svetu koji ga okruuje. Merso nikad nije
uspeo biti deo tog sveta
Sa druge strane, jasno nam je da isto kao to ne sadri lepe rei simpatije i utehe, Merso
zapravo nema ni nikakvu zlobnu stranu u svom biu. Ni u jednom momentu on otvoreno ne
prizanje kako nije ni voleo svoju majku koju je tako hladnokrvno sahranio, ili da je sa nekim
osvetoljubivim razlogom tako neoveno ubio Arapina na plai. On je ovek koji dri sve na
otvorenom, i nema nikakve zapetljane tajne motive i misli, a opet, nepoznat nam je kao
najdublji deo okeana. Njegovi motivi su prosti i njegovi postupci se vode samim odazivom
na njegovu okolinu ako je ponuen belom kafom, a uzgred, pije mu se, uzee je(nebitno
bilo to na majinom pogrebu, to je znak nepotovanja), ako ga devojka pita voli li je(za ta
nikako nije mogu), odgovara joj ono onako kako jeste, da ni sam ne zna, direktno, iskreno,
bez ikakvog zavlaenja i pokuaja da se istina zapakuje u lepi omotto je sa druge strane,
uobiajna ljudska osobina. I naravno, ma koliko to delovalo banalno, i bezobrazno prosto, sa
motivom istog izvora on ubija Arapina, njemu potpunog neznanca, koji sticajem okolnosti i
nesporazuma, dri izvaen no, koji odbija sunce Mersou pravo u oi i pritom mu
smeta.Granica Mersoove ravnodunosti se ini nepostojeom, kada bilo ta se dogodilo,
nije dovoljno snano da bi ga otrglo iz njegovog praznog besmislasve dok se i sam njegov
ivot ne dovede u pitanje, i bude estoko ugroen, pretnjom da je vrlo mogue da bude i
okonan, u obliku sudske presude.
Kulminacija i sumiranje itavog dela sadrano je u posednjih par strana Mersoove umne
borbe, agonije, i neshvatanja situacije u koju se doveo, i vienja kojeg mnogi imaju o
njegovom ivotu. U tim momentima zapravo zasija i ona iskra, za koju smo dugo ubeeni da
nije prisutna u tom biu, i vidimo da svako bie, ma kako i zato ivelo, ima neobjanjivu
elju da sa time i nastavi, i u trenucima rizinim po svoj ivot, hvata se za svaku moguu

slamku, ne bi li uspelo izbei svoj kraj i pronai izlaz iz te situacije koja sadri samo dva
mogua ishodaali, ba i ta iskra ubrzo postaje pobeena od strane neogranienog
Mersoovog besmisla kojim se vodi, dodue, ovaj put opravdano, poto smrt mu postaje
neizbena, i to prouzrokuje njegovo ravnoduno prihvatanje ak i sopstvene smrti to nas za
sam kraj sputa u jednu veliku enigmu apsurda.
Andrej Julher