USAMLJENOST I OTUĐENOST ČOVEKA U KAMIJEVOM ROMANU „STRANAC“

„Apsurdno se može voleti i apsurdno se može raditi. Nisu samo potezi koje povlačimo
apsurdni. Nekad su to osećanja, možda baš ona najuzvišenija.“ – Albert Kami
Roman „Stranac“ čini vrlo jednostavna priča koju obeležavaju dva jednostavna događaja:
smrt Mersoove majke i Mersoov zločin. Oba događaja su isključivo vezana za jednu osobu,
Mersoa, koji potpuno apsurdno reaguje na njih.
On ne plače na majčinoj sahrani, sasvim hladno reaguje na vesti o njenoj smrti, kao da sama
smrt ne menja ništa u Mersoovom životu, on nastavlja sa svojom svakodnevnom rutinom i dalje
razmišljajući o formalnostima same sahrane. Uobičajeno je ako neko umre, posebno ako se radi
o bliskim članovima porodice, posebno majci, da se u očima vidi tuga i žalost, ali Merso sasvim
normalno prihvata majčinu smrt kao da se ne radi o njegovom životu. Merso nema izliv emocija,
samo totalna ravnodušnost. Mersova ravnodušnost je njegova najdominantnija osobina, koja se
najviše otkriva u komunikaciji sa ljudima. U jednom trenutku Merso je jedva čekao da se sve
završi kako bi mogao da nastavi da živi svoj apsurdni život. Njegovo ponašanje na sahrani je
krajnje čudno, uobičajeno za njega, ali možda i nepristojno na sahrani. Na samoj sahrani se
ponaša sasvim normalno, pije belu kafu, puši, nastavlja dalje svoj apsurdni život. Dokaz toga je
da ide sa Marijom u bioskop sutra uveče na komediju. Kami je imao druge planove za svog
junaka, i uprkos svemu tome, Merso se samo radovao što će spavati punih dvanaest sati nakon
majčine sahrane. Međutim, Merso je voleo majku na svoj način i izražavao ljubav na svoj način.
Baš kao što živi tiho i neupadljivo i svoju ljubav prema majci čuva samo za sebe, jer izražavanje
osećanja je za Mersoa dvoličnost. Merso nije bio bezosećajan, već samo ravnodušan.
Njegova devojka, Marija, pokušava da izazove u njemu bilo kakvu vrstu emocije, ali ne polazi
joj za rukom. Merso je na neki način povređuje, ali nesvesno. Marija ga je i zaprosila, ali to njega
nije zanimalo i bilo mu je svejedno. On i dalje ima osećanja, samo bira da ih ne pokazuje. Ipak,
jedan događaj u skorijoj budućnosti izmeniće njegov monoton život. Kami svom junaku nameće
neočekivane okolnosti, pokazujući nam da Mersoa čak ni to neće do kraja pokrenuti u njegovoj
pasivnoj ravnodušnosti. Na poziv svog prijatelja Rejmona, Merso sa Marijom odlazi na obalu
mora za vikend. Od samog početka taj put je za Mersoa bio težak. Tog jutra se probudio sa
glavoboljom. To je bio vikend koji će mu preokenuti život. Merso biva uvučen u Rejmonov
sukob sa Arapima koji su ih sve vreme pratili poput Mersoove nepodnošljive glavobolje. Ubrzo
nakon sukoba, izbija tuča. Rejmon biva povređen od strane Arapina i želi osvetu. Zadobio je
lakše povrede i otišao u bolnicu. Rejmon željan osvete izlazi sam iz kuće, nakon čega ga sustigne
Merso i na plaži se susreću sa dvojcom Arapina. Merso, pokušavajući da izbegne konflikte,
nagovara Rejmona da mu preda pištolj. Kada se činilo da se sve smirilo, došlo je do preokreta.
Na plaži, pod jakim Suncem, Merso susreće Arapina koji je krenuo nožem na njega i zaslepljen
Suncem, Merso puca u njega i ubija ga.
U romanu se javljaju misli koje pokazuju koliko je apsurdan položaj čoveka u svetu jer, ma šta
god radio rezultat je isti, na primer, ako čovek ide lagano po Suncu, dobiće sunčanicu i umereće,
sa druge strane, ako ide previse brzo, oznoji se i ponovo umre. Znači, izlaza iz pojedinih
zemljaskih situacija nema. Merso kaže da je ubio Arapina zbog Sunca koje u romanu vidimo kao
simboliku života. Ono peče, ali i dalje ti treba. Tako i Merso, na neki način voli život, a sa druge
strane ne može da ga podnese. Živ je, ali ga život ubija. On uživa na plaži u sunčanju, ali mu
jačina Sunca ponekad smeta, pa želi da se rashladi. O Suncu razmišlja i dok je u tamnici, dok
čeka izvršenje smrtne kazne. Sunce se u romanu shvata kao život. Merso žali za životom tek
kada shvati da ga je izgubio. U zatvoru, nesumnjivo je da je sukob sa popom najbolniji događaj u
njegovom životu jer ovde Merso dostiže najviši stepen svog emocionalnog ispoljavanja. Do toga
dolazi kada mu je pop rekao da će se moliti za njega, koji je okrenut životu, a ne nebu. Tada
Merso svoj bes izliva na popa, odnosno na društvo, svet dvoličnog morala koji ga je prvo sudio,
pa žalio i molio za njega. Dok je u zatvoru, Merso pokušava da ubije dosadu. Njemu je jedan isti
dan u zatvoru svitao već pet meseci. Shvatio je pojam vremena i da sve što je do sada čuo, kako
ljudi gube pojam o vremenu u zatvoru, zapravo istina. On to nije želeo da prihvati, ali je polako
morao to učiniti. Zahvaljujući uspomenama, razmišljanjima, Mersou vreme prolazi, a u zatvoru
shvata život. Shvata šta je propustio i šta će propustiti izvršenjem sudske kazne. Zato, dok je sa
jedne strane ubeđen da je život besmislen i da se jednom mora umreti bilo sada ili za 10 godina,
sa druge strane je žalio za životom kojeg je mogao stvarno živeti. Dakle, shvatio je vrednost
života tek kada ga je izgubio.