O smrtnoj kazni i logici

Odmor od istorije XXXXII deo

Publikovano u Beogradu, BIGZ 1993, Copyright Borislav Peki.
O smrtnoj kazni i logici
Bolje je pogreiti na strani milosra, nego na strani smrtne kazne, napisao je F. Dostojevski u
Dnevniku pisca.
Amerikanci ne itaju Dostojevskog. Nisu to inili ni pre nego to im je, u svojim putujuim
predavanjima, Vladimir Nabokov, pisac Lolite, otvorio oi za nebrojene slabosti pisca Brae
Karamazovih. Ali to nije razlog to su u Floridi, dravi iz protivabolicionistike manjine u
SAD, gde nas smrtna kazna jo spaja sa pravnim varvarstvom, ponovo pogubili jednog
oveka. Razlog je Zakon.
Ovaj zakon, protumaila nam je prole godine, preko britanske TV mree, jedna ljubazna i
pitoma dama, lan Kolegija floridskog sudbenog stola, kao poslednju odbranu poreskih
obveznika to je pojam koji se na Zapadu podudara sa pojmom oveka, ostavljajui
neobaveznike s one strane ljudskog kao, dakle mrtvu strau Svete imovine, kad brave,
alarmi, bodljikave ice, tajne tele-oi, psi, a ponegde i naoruane gorile omanu, i izmeu
posednika i obijaa ne ostane nita do vlasnikog instinkta kod prvih i udnja za lakim
bogaenjem kod drugih. (Objanjenje je moje, ali ljubav prema smrtnoj kazni u njemu
njena.)
Ne elim sebi da olakam budue redove, pa u lakonski ispriati kako je izvreno ubistvo,
zbog koga je u Floridi pogubljen jedan ovek, iako su u zloinu uestvovala dva. (Stvar je,
naime, sasvim prosta, i savreno odgovara naem pojmu pravde.
Nepogubljeno lice je bilo krunski svedok, odnosno ubica koji je u istrazi prvi progovorio i
svojim priznanjima omoguio da se ubije njegov sauesnik.
Ko je od njih bio vie a ko manje kriv, za Pravo nije bilo vano. To je bilo vano samo za
Pravdu, ali ona se nije pitala.)
Opis ubistva bie kratak i ostae samo na njegovom najogavnijem i najokrutnijem aspektu,
onom koji e se, siguran sam, u mati oveka najee odupreti mojim razlozima protiv
smrtne kazne:
Mladii su jer behu to mladi ljudi vezali starca, jer rtva je bio star i bolestan ovek a
zatim ga, paranjem koe na najosetljivijim delovima tela i probadanjem uiju starinskim
perom za pisanje, pokuali prisiliti da nadvlada svoj posedniki instinkt i oda im gde dri
novac. Pre nego to su to doznali, starac je umro.
Pa ipak, rizikujui da vas razbesnim u mojim je Dnevnicima o besnilu i re, zar ne? ja
sam odluno protiv smrtne kazne izreene nad jednim od poinitelja ovog, uistinu, groznog
nedela.
I to ne samo uprkos formi zloina, ve uprkos ubeenju da, premda u svakom kriminalnom

aktu, do izvesne mere, uestvuje i drutvo, da je ono uvek nevidljivi i nekanjeni sauesnik
zloina, neka vrsta zatienog krunskog svedoka, preko koga jedno nedelo postaje nedelo i
nad samim sobom, ipak u njemu komandnu ulogu ima linost izvrioca i njegova slobodna
volja. (Promoviui, humanisti, zloinca u slepo orue nepravde, bilo da se ova manifestuje
u bedi kojoj je bio izloen, bilo da potie iz intimnije sfere duevnih nestabilnosti i
insuficijencija uzrokovanih nesrenim porodinim ivotom, mi njegovoj volji oduzimamo
slobodu koja ga i ini ovekom, i brutalno mu zatvaramo jedini put istinskom iskupljenju.
Iskupljenje, zapravo, inimo izlinim, jer ko nije kriv, ko je tek neiji instrument, nema zato
da se kaje. Njegovo jedino kajanje moe se odnositi na gluposts kojom je dopustio da ga
drutvo koristi kao rtvenog jarca vlastite udnje za smru, a njegovo jedino iskupljenje moe
leati u revoltu protiv takvog drutva.)
Izneu, ovde, samo nekoliko argumenata protiv smrtne kazne. Ne nadam se da su svi novi, ali
mi se ini da su neki stari, i shvaeni, iskazani na nov nain.
Smrtna kazna je, najpre, moralno protivrena, jer mi njome prvo kaemo da je ivot ovekov
najdragoceniji posed, a zatim da smo kadri i njega mu opljakati. Civilizacija koja moe
programski da se lii neega na emu poiva i njena sutina i njen opstanak, da se, dakle,
odrekne ivota i da ga odrekne, civilizacija je smrti. Svaka izvrena smrtna kazna zato je
jedan stupanj ina kolektivnog samoubistva.
Smrtna kazna je i pravno protivrena, jer osuuje na neto to je, po definiciji izvan sfere
onoga to se, opet po definiaiji, njome titi. (Da i ne govorimo o protivrenosti zatite
ljudskog ivota time to se on oduzima.)
Smrtna kazna je duhovno nedelatna, jer onemoguuje okajavanje greha, jedinu autentinu
kaznu za zloin. Samo ivot krivicu iskupljuje, smrt oslobaa krivice. Izmeu nje i
oslobadanja od kazne razlika je samo terminoloka. Prava kazna bila bi na ivot. (Ne
doivotna, nego kako je reeno: na ivot.)
Smrtna kazna je vaspitno neproizvodna. Ako je njen cilj jednak cilju Krivinog prava, onda je
ona besmislena, jer mrtvaca jo niko nije popravio. Argument o njenom preventivnom
karakteru statistiki je nedokazan, a moralno monstruozan. Ubijamo jednog oveka da bi
popravljali nekog drugog koji svoj zloin jo nije ni poinio. Ako bismo eleli da ima
zastraujui karakter, morali bi je vriti javno, ispred suda ili parlamenta, po parkovima i
trnicama. (U Beogradu bi za to bili pogodni Terazije, Slavija i Kalemegdan.)
Kao to je injeno onda kada smrtna kazna nije licemerno smerala da otrezni glave, nego
poteno da ih odsee. Jer, ovako, vest o njoj, potopljena u gustu movaru informacija to ih
svakodnevno primamo o drugim, krupnijim neudobnostima ivota poskupljenjima,
kanjenju vozova, nevremenu koje nam kvari praznike itd. ima pre obrnuto dejstvo:
zabluuje nas i uverava da stvar sa tom smru ba i nije tako ozbiljna.
Uostalom, ako ponekad moete proitati da je izreena, vrlo retko da je izvrena. Pogotovu
gde. Tako proputate da joj prisustvujete, naravouenije vam izmie. U meuvremenu je
simptomatino da to naravouenije nikad ne izmie pasioniranim zagovornicima smrtne
kazne, tim legalnim pripadnicima duhovnog Kju-kluks-klana, koji uobraavaju da se od onih
s dubokog amerikog Juga razlikuju samo stoga to na glavama ne nose kukuljice, i to u ruci,
umesto omi za veanie, dre debele alibije u obliku debelih Zakonika. Jedino se oni na njoj
neemu ue. Ostaje da se vidi emu.

Poto, uprkos smrtnoj kazni, ubice i dalje ubijaju, slobodan sam zakljuiti da ona i ne postoji
zbog njih, da je ona tu da branitelje smrtne kazne sprei u potrebi da se ponekad i oni ubicama
pridrue. (Poruujem im Potreba je zadovoljena. Ko ubistvo brani ve ubica je u duhu.)
Ako je smisao smrtne kazne u zatiti drutva, ona je jo jednom logiki protivrena. Nita se
tititi ne moe naknadno. Pojam zatite jednak je pojmu preventive, a neto se ne moe tititi
poto je ubistvom ve presudno povreeno. Umesto da ubistvo spreava, smrtna kazna ga
kanjava. To je odmazda, nije zatita.
Ali ako je i tek odmazda, smrtna kazna je egzistencijalno protivrena. Da bi odmazdu
odmerili moramo znati prirodu kazne, a mi ne poznajemo prirodu smrti. Stotine miliona ljudi
smrt oekuje kao osloboenje, kao prag Novog ivota, nove Velike Mogunosti. Smrt, u kojoj
gledamo najviu kaznu, ponekad moe biti i nagrada. Ovde, na Zapadu ubiti jednog
ortodoksnog hrianina trebalo bi da znai: pribliiti ga, pre vremena, najvioj srei, Svrsi
Zivota upoznavanju sa Bogom ak i bez obzira to bi, s obzirom na poinjeni zloin,
ovaj susret mogao ispasti i neprijatan. (Ali vredi se nadati, jer Bog je svakako milosrdniji od
nas.) Pretpostavljam da bi samo pakost ovu civilizaciju mogla navesti da se odrekne smrtne
kazne. Ako bi odbacili materijalistiko shvatanje smrti i priznali je kao prvi in neke nove
anse (a poslednji jedne promaene), i mogunost nekog vieg postojanja (nasuprot niem u
kome u ivotu ivimo), ubeen sam da bi je ne samo zabrinjavali ve i zakonski progonili.
Argument da se retko izrie, a jo ree izvrava, argument je protiv nje, jer ega ima tako
malo i tako retko, bez toga se svakako moe.
Pre nego to ovaj ogled zavrim ne mogu odoleti iskuenju a da ne citiram jednu orvelovski
stranu misao iz zavrnog govora S. U. Gurovia, branioca petrogradskog mitropolita
Venijamina na procesu 1922, preuzetog iz Solenjicinovog Arhipelag Gulaga: Nema vie ta
da se kae, ali je teko prestati govoriti. Jer dok debata traje, okrivljeni su ivi. Kad se debata
zavri, zavrie se i njihovi ivoti.
Zato i ja ne prestajem da govorim protiv smrtne kazne.
U civilizaciji Dvomisli, kakva je naa, u kulturi smrti, kakva je naa, smrtna je kazna samo
jedna krasta velikih boginja. U njenom vrenju vidim samo jedan racionalan motiv:
Tolikim obzirima to ih ukazujemo ivotu jednog jedinog oveka, prikrivamo udovinu
bezobzirnost to je ispoljavamo prema svim ostalim.
Ako mi sada kau da i ja ponavljam greku branitelja pravnog ubistva, i mnogo argumenata
upotrebljavam tamo gde bi morao biti dovoljan jedan ali pravi, rei u:
Ovo nisu moji argumenti, ovo su odgovori na vae.
Moj bi bio jedan jedini:
NE UBIJ!