Dostojevski (1821-1881) - Zločin i kazna

1866. godine, u Ruskom vesniku, prvi put izlazi roman Zločin i kazna dok se
posebno izdanje pojavilo 1867. godine. Roman je nastao kao amalgam dva
nedovršena dela. Prvo delo bilo je pripovetka o studentu koji postaje ubica, a drguo
roman Pijanica, i zanimljivo je da je Dostojevski spalio ta dela, a kasnije iskoristio
(zapravo spojio) sižee oba, kako bi stvorio jedno od najvećih remek-dela u istoriji
književnosti. Radnja romana odvija se u Sankt Petersburgu, sredinom XIX veka i
prati život studenta Rodiona Romanoviča Raskoljnikova, njegovu odluku da ubije
zelenašicu i posledice tog čina, a mi ćemo razgovor o delu početi govorom o
strukturi romana.
Tema i siže su sadržani u naslovu dela, a fabula konsekventno razvija
osnovni siže, tj. iznosi junakove doživljaje od zamisli zločina, preko plana,
pripreme, ubistva, kazne i robije. Međutim, uz osnovnu sižejnu liniju
ukomponovano je više paralelnih, od kojih su najbitnije i najfunkcionalnije Sonjina
i Svidrigajlovljeva. Ti paralelni sižei dublje razotkrivaju osnovni. Takođe, treba
istaći i da su, pored suštinske srodnosti, individualne sižejne parabole kontrastno
opisane. Marmeladov je siromah koji prima ćerkinu žrtvu, Raskoljnikov je siromah
koji odbija sestrinu žrtvu, Aljona Ivanovna je zlo sveta, rugoba, starost, dok
Raskoljnikov predstavlja san o dobrim delima, mladost, um, lepotu. Te funkcije se
menjaju i simbol zla postaje žrtva, a simbol sna o dobru, dželat. Sonja i
Svidrigajlov imaju funkciju putokaza na sudbonosnom raskršću Raskoljnikova,
predstavljaju izbor između etike i amoralizma. Svako od njih raspet je između
polariteta: između pada i uzvišenog sna. Sonja, pala žena, podiže ostale iz pada, a
amoralist, Svrdigajlov završava biografiju kao dobrotvor. Konfliktnost i razvitak
u suprotnosti su druga dva bitna principa strukture romana. Glavni junak je u
sukobu sa svima, a taj sukob sa svetom se produžuje i u junakov sukob sa svešću.
Razvitak u suprotnosti se najočitije oseća u sukobu gravitiranja ka raspletu i
tendencija koje taj tok menjaju. Na početku postoji plan, susret sa Marmeladovima
i pismo od majke mu daju argumentaciju i on ubija. Ovde se razvoj sižea menja.
Radnja se prenosi na drugi plan, na unutrašnji svet junaka. Ovaj novi tok razvoja
sižea se zaustavlja predavanjem sudu. Radnja sada prelazi na etički plan. Patnjom
treba iskupiti povratak ljudskoj zajednici. Međutim, iako se siže menja, ne može se
baš reći i da se junaci menjaju. Suštinu Raskoljnikova otkriva semantika imena;
razdvojena svest. On je to na početku i na kraju. Svidrigajlov je proživeo i u dobru
i u zlu. Treću dimenziju nije moguće naći jer je nije ni bilo. Doživeo je sve i stigao
do logičnog kraja. Sonja je najočitiji primer spoljašnjeg menjanja i suštinske
stabilnosti bića. Ona je i u sramu javne kuće sačuvala ćistotu duše, otuda preporoda
nema, jer pada nije ni bilo. Struktura Zločina i kazne je karakteristična za roman
Dostojevskog i po tome što objedinjava u sebi osobenosti gotovo svih varijanata
romanesknog žanra. U romanu se očitavaju elementi hronike velegrada,
socijalnog romana (sirotinja, beda, smrt), kriminalnog romana (ubistvo), idejnog
romana (ubistvo zbog ideje), filozofskog romana (ideja proističe iz filozofije),
psihološkog romana (razotkrivanje psihe junaka), avanturističkog romana (linija
Dunja-Svidrigajlov – ne znamo šta se tačno dešava, tajna dopisivanja, sastanci),
roman-tragedija (jer jebiga, ubistva, samoubistva, moralno padanje, ljudska
patnja).
Dostojevski je, po Bahtinu, tvorac polifonijskog romana koji definiše kao
roman koji u sebi sadrži mnoštvo samostalnih, punopravnih i neslivenih glasova.
Glavni junaci nisu samo objekti autorove reči, već i subjekti sopstvene reči, a to
znači da se u romanima Dostojevskog pojavljuju likovi čiji je glas koncipiran
onako kao se u romanima običnog tipa koncipira glas samoga autora. Svi elementi
strukture romana su duboko originalni; svi su određeni zadatkom stvaranja
polifonijskog sveta i rušenja sazdane forme evropskog, uglavnom monološkog
romana. Osnovna kategoriaj umetničke vizije Dostojevskog nije postajanje već
koegzistencija i uzajamno delovanje. On je video i zamišljao svoj svet prvenstveno
u prostoru, ne u vremenu. Dostojevski je težio da etape shvati u njihovoj
istovremenosti, da ih dramski poređa jedne pored drugih i suprotstavi jedne
drugima, a ne da ih poređa u niz koji postaje. On je želeo da vidi njihove odnose u
preseku jednog trenutka. Bahtin dakle tvrdi da ideja kao predmet prikazivanja
zauzima ogromno mesto u stvaralaštvu Dostojevskog ali da ona nije junakinja
njegovog romana. Njegov junak je bio čovek, a ideja je samo bila probni kamen za
ispitivanje „čoveka u čoveku“, ona je bila „medijum“ za otkrivanje ljudske svesti.
Autor čitavom konstrukcijom svog romana ne govori o junaku, već sa junakom.
Dostojevski – umetnik ideja. Njegov junak je čovek ideje – to nije karakter, nije
temperament, niti socijalni ili psihološki tip. Svim glavnim junacima dato je ''o
uzvišenom mudrovati i uzvišeno tražiti'', u svakom od njih je ''misao velika i
nerešena'', svi oni pre svega moraju da reše misao. U tom rešenju misli (ideje) je
sav njihov pravi život i sopstvena nezavisnost. Ako im se oduzme ideja u kojoj
žive, njihov će lik biti potpuno uništen. Svi junaci, kao ljudi ideje, su
nekoristoljubivi ukoliko je ideja stvarno zagospodarila dubinskim jezgrom njihove
ličnosti.
Nakon par reči o strukturi dela, prelazimo na sadržaj, tj, pre svega na
motivaciju ubistva i posledice istog. Što se motivacije tiče, postoji neslaganje
među kritičarima, Dok jedni (poput Pisareva npr.) tvrde da je motivacija isključivo
siromaštvo, pravdajući tu tvrdnju činjenicom da bi Raskoljnikov odustao od svoje
namere samo da je na vreme dobio uputnicu na 500 rubalja, drugi tvrde da je motiv
ideologija i filozofija Raskoljnikova i njegova čuvena podela na „obične“ i
„izabrane“. Međutim i jedan i drugi su podjednako bitni što se vidi u pismu
Dostojevskog Katkovu, u kome su nabrojani uzroci „krajnja nemaština,
nestabilnost junakova u moralnim shvatanjima i uticaj „nedovršenih“ ideja“.
Socijalni plan dela, izražen u toj krajnjoj nemaštini, predstavlja trajnu vrednost
dela. Patnja nije metafizička, već grubo konkretna. Uloga ovako predstavljene
patnje je da junaka pritisne tegobom osećanja sveopšte bede, da ga ozlojedi i stavi
pred dilemu; Kakvog opravdanja ima da postoji takav svet? Da pruži moćnu
argumentaciju svesti za odbranu prestupa. Sa druge strane, logika ideje
deluje kao matematička formula. Ideja je izložena kao matematička jednačina
a tekst zvuči kao formula nesklada sveta. Razum je sve zapazio, izračunao,
odmerio, opravdao i pogrešio. Imamo paradoksalnu situaciju. Dok se rešavalo
pitanje ubistva, razum je bio izuzetno aktivan, tražio je argumente, slagao ih u
sistem, dokazivao logičnost plana, a posle prvog uspešnog koraka, razum se
pokazao kao nemoćan. Nerazumnim potezima, autor otkriva čovekovu etičku
osetljivost i sugeriše misao da bez morala nema čoveka. Svidrigajlov, u
najdelikatnijoj situaciji, daje Raskoljnikovu dva izlaza. Da pobegne u
Ameriku ili da se ubije. On odbija oba, jer su svidrigajlovska, a on se uverio
da je Svidrigajlov lešina – ispod fasade fizičkog zdravalja, raspadao se čovek.
Amoralizam nije izlaz. Svidrigajlov postoji u romanu kao negacija humanog
dela junakovog plana. On je novcem otrovane supruge učinio mnoga dobra
dela, ali ona nisu zagladila zločin. Junakova ideja o iskupljenju dobrim
delima, dakle, bila je iluzija.

Autor je postavio junaka i pored Napoleona, kako bi sa te strane pokušao da

opravda njegovo delo. Da li je Raskoljnikov slabić jer nije izdržao pritisak, a
Napoleon genije, jer jeste? Za Dostojevskog „slabić“ koji nije izdržao, veći je
od „moćnog“ koji jeste, veći je u čovečnosti. Raskoljnikova tragedija je u tome
što savest nije opravdala čin koji je smislio razum.
Dva bitna plana na kojima se odvija radnja romana su religijski i
psihološki. Vera je uglavnom prikazana iz ugla očajanja. To očajanje posledica je
teške situacije u kojoj se nalaze junaci i najočiglednija je u likovima Sonje i
Marmeladova. Dok prva veruje u čudo koje bi joj povratilo izgubljenu čast, drugi
veru hvata kao slamku spasa, koja bi ga dovela do oprosta. Sve nade su prenesene
na drugi svet, što znači da su sve nade na ovom svetu izgubljene. Kod Katarine
Ivanovne, npr, nema ni vere u čudo. Ona se, na samrti, prkosno postavlja prema
religiji, govoreći da nije grešila i da će joj Bog oprostiti i bez ispovesti, jer joj u
suprotnom nije ni potreban. Osnovni uzroci moralne krize su u ateizmu.
Raskoljnikov preobražaj započinje kada je on spreman da bukvalno stavi krst
na sebe, što simbolično znači kajanje i prihvatanje patnje. Teza Dostojevskog
da se zlu mora suprotstaviti žrtvom. Neprolaznu vrednos dela čini dubinsko
osvetljavanje psihičkih stanja ubice, pre i posle prestupa. Psiha glavnog junaka
osvetljena je iz jednog fokusa , fenomenom zločina. Raskoljnikov je ličnost
obdarena od prirode a uvređena od društva. U njegovom ponašanju mogu se
izdiferencirati tri faze: priprema zločina, izvršenje zločina i stanje posle zločina.
Prvu fazu karakteriše sanjalaštvo, tj komplesks „vaške“ provocira nastanak
sna o napoleonovskoj moći. Psihička moć usmerena je u osmišljavanje zločina,
ali paralelno deluju i snage otpora. O tome svedoče dva sna (sanja da je mali i
da se šeta sa ocem – sanja da je u Egiptu u nekoj oazi). Najvažniju
komponentu snova predstavlja njihova srodnost. Oba znače potrebu
udaljavanja od savremenog trenutka: prvi vremenski, drugi prostorno. Ovo
svedoči o tome da se njegovo moralno i emotivno biće do poslednjeg trenutka
opiralo zločinu. Slučajna smrt Lizavete, Aljonine sestre, stvara još jedan psihički
fenomen. Raskoljnikov zločin vezuje isključivo za zelenašicu, a Lizavete se
gotovo i ne seća. Za babino ubistvo ima „opravdanje“ i njega se seća jer ima
argumenata da se brani, dok je situacija obrnuta sa Lizavetom i njegova svest je
potiskuje. Faza posle ubistva je takođe zanimljiva. Tu se opažaju dve tendencije
njegove psihe. Prva je prikrivanje tragova ubistva, a druga, njihovo nesvesno
otkrivanje. Razgovori sa Porfirijem Petrovičem se mogu posmatrati kao prave
psihološke studije. (objasni malo razgovore)