Чешка књижевност – вежбе

Јарослав Сајферт

Стуб куге

- гробље, капела, црква, смрт

- рат и љубав (испреплитани мотиви)
- час окова – час плеса (супротности)
- љубав = давање VS змајеве канџе = отимање

Карел Чапек

Кракатит

Роман је настао 1922. године. Главни лик је научник Прокоп, из чије перспективе се
посматра радња. Због делиријума и грознице његове мисли су хаотичне, па је тешко
одвојити оно шта се стварно дешава и оно што је резултат његове подсвести. Роман
поставља два питања: да ли човек може да открије нешто што већ није у њему и да ли
човек треба да тежи да открије нешто што је велико, а може да му шкоди, или боље
да се фокусира на мање ствари. То се такође и Ајнштајн питао и то је довело до стварања
хидрогенске бомбе, али нешто касније, тако да је Чапек на неки начин и предвидео шта
може да се деси. Са једне стране, човек ужива у бенефитима цивилизације, а са друге
стране, последице злоупотребе научних открића могу бити фаталне.
Први важан догађај у роману јесте експлозија кракатита, која утиче на психофизичко
стање Прокопа. Прокоп има две страсти – своје научно откриће и жене, и у њима не
може истовремено да ужива, него се смењују. У роману постоје три женска лика и сва
три су врло важна. Први женски лик је жена чије име и изглед нису описани. Она је
разлог због кога Прокоп креће на пут. Други женски лик је Анчи. Она је идеал жене,
покорна, необразована, представљена у патријархалном светлу. Прокоп се у њу
заљубљује, тада се његове мисли смирују и тај период његовог живота је изузетно
миран, све док му у руке сасвим случајно не доспе ноетички чланак. Трећи женски лик
је принцеза Вилхелмина. Она је озбиљна, уме да размишља својом главом, али
родитељи хоће да је удају за Прокопа само под условом да он њима да свој патент.
Све три жене представљају део унутрашње личности самог Прокопа. То су његове
аниме. Чапек приказује три верзије онога што јесте Прокоп и поставља питање шта је
идентитет, и да ли је човек изграђен само од једне личности или може да бира своју
личност. Сусрет са три жене су три различита вида његове унутрашње личности, симбол
његових промена и метаморфоза.
До краја романа Прокоп се мења. На крају он чак и заборавља назив свог патента.
Свестан његове разорне моћи, пита се да ли да га уништи, или да га ипак пусти у етар па
нек буде шта буде. Аутор приказује растрзаност човека, научничку сујету. Шта је уствари
човек, каква је његова одговорност према свету, какве су његове могућности
самоспознаје и откривања етике и права у свету. То је ноетичко у овом делу.
Антиутопија у роману је јасна и очигледна. Постоји жеља да се произведе нешто
добро за цео свет. Међутим, сваки човек другачије тумачи добро. Универзално добро

1
не постоји. Експлозив велике разорне моћи може помоћи човеку (нпр. у пробијању
тунела), али може донети и ужасне ствари.

Хордубал
Овај роман представља први део Чапекове ноетичке трилогије. Роман има дводелну
композицију – први део говори о тешком животу русинског сељака који се бори за
опстанак, а други део представља истражни поступак о смрти јунака. Постоји верзија да
је роман заснован на истинитој причи из русинског села у Украјини. Читава радња је
концентрисана око главног лика, Јурија Хордубала. То је Русин који се после осам
година враћа из Америке у своје село у Украјини, надајући се да ће сви бити срећни што
га виде и унапред се радујући сусрету са најобичнијим сеоским стварима, као што је, на
пример, кромпир. Али ништа није тако како је замишљао, нико не обраћа пажњу на
њега, сви му окрећу леђа. Жена га је у његовом одсуству варала са слугом Шћепаном и
са њим је остала трудна. Ћерка се исто окреће од њега. Као да је један испали каменчић
из мозаика, на чије су се празно место скупили остали каменчићи. За њега више у том
селу нема места, он је туђинац и потпуни странац. Он планира да своју ћерку Хафију уда
за слугу Шћепана, како би га држао на оку. Међутим, Хордубал убрзо умире. Поставља
се питање да ли је смрт била природна или је реч о убиству. Долази детективка и
започиње истражни поступак. Испитивањем више сведока долази се до резултата –
Хордубал је танким предметом био убоден у срце. Кривац је слуга Шћепан, осуђен на
доживотну робију. Жена је такође осуђена као саучесник.
Шта је у делу ноетично? Елемент ноетике јесте управо то испитивање више сведока,
којим се долази до истине. Плуралност исказа даје истину. Сваки човек другачије види
неки догађај и тек када много људи искаже своје виђење, тек онда се ствара комплетна
и истинита слика о догађају. Елемент ноетике је и интроспекција, која је у првом делу
присутна, јер кроз слику села и кроз свој однос ка селу Хордубал заправо портретише
себе.

Живот и дело композитора Фолкина – ноетика је овде присутна кроз портретисање

умрлог композитора од стране различитих сведока који дају различите исказе. Сви ти
искази скупљени заједно дају верну представу о њему.

Бохумил Храбал

Часови плеса за одрасле и надарене – читаво дело је једна реченица. Нигде нема
тачке, осим на крају дела. Аутор користи технику колажа и технику монтаже. Дело се
гради као говор неког човека, који се пребацује с теме на тему чим га нешто асоцира на
нешто друго. Овде постоје елементи гротеске и надреализма.
Храбал користи своје претходне текстове и убацује их у нове. Дело Клубови поезије
настало је спајањем његова два дела – Нежни варвар и Превише бучна сећања. Два
приповедна тока се узајамно прожимају и имају потпуно различиту динамику. Јунак
Нежног варвара је његов пријатељ Владимир Боудњик, а јунак другог дела је пакер
папира Канта. Први је стваралац, други је прималац. Аутор показује како само прималац
даје смисао ономе што је створено, и како без примања нема ни стварања.

2
 Строго контролисани возови
То је новела коју је Храбал написао 1965. године. Ово је лирска проза. Радња новеле
се дешава док је Чешка у протекторату.
Један од главних ликова је Милош Хрма, који ради као отправник возова у
Нимбурку. Њему је супротстављен други отправник возова, Владислав Хубичка. Хрма
значи „горњи део женског полног органа”, а Хубичка „пољупчић”, јер много воли жене.
Хрма је био у болници, секао је вене, јер је нестабилна личност. Секао је вене јер није
успео да води љубав са својом девојком Машом. Господин Хубичка је стално имао
партнерке и имао је скандал са телеграфисткињом Зденичком (Zdenička Svatá).
Бохумил даје симболична имена својим јунацима и алудира на њихов карактер.
Хубичка је на Здењичкину задњицу утиснуо печате са немачким текстом. Храбал се ту
поиграва и подсмева: Хубичка (Пољупчић) је на задњицу лупкао печате на светом
немачком језику. Мајка Здењичке Светице је тужила господина Хубичку за сексуално
узнемиравање на послу. Али контрола не кажњава Хубичку због тога, већ зато што је
обесчастио свети немачки језик који се нашао на чешкој задњици. Храбал се
подсмева нацистичкој озбиљности. То је подсмех времену и слава животу.
Кроз станицу често пролазе ти строго контролисани возови. То су композиције које
су пролазиле кроз Чешку и одлазиле на фронт. На станици су могле да се врше разне
диверзије, напади.
Храбал показује младост која пулсира. То је младић Милош Хрма који је био на
прекретници између тог зеленог, младалачког живота ка зрелости. Он мора да прође
једну врсту иницијације и пут зрелости како би доспео у домен одраслих људи.
Проблем Милоша Хрме је његова породична генеалогија. Сви мушкарци по очевој
линији су били мало чудаци. У овој новели се представља живот у Другом светском
рату. Хрмин прадеда је рано остао инвалид, а онда је доживотно примао високу
пензију и од ње је стално могао да купује скупе цигаре и пића, а онда се подсмевао
свима који су радили све док га ти радници нису на смрт премлатили. Његов деда је
био хипнотизер и мислио је да ће уз помоћ својих хипнотизерских моћи зауставити
немачке тенкове који су упали у Чешку, тако што је стао и рукама бацао чудне сенке ка
њима. Тенкови су само за моменат стали, а онда су га прегазили. Гротеска: његова
лобања се заглавила у гусеницама тенка, тако да тенк и није могао даље да иде. Тако
да је деда заправо успео да заустави немачки тенк. То је смешно зато што то се то
приповеда озбиљним тоном. Храбал експериментише средствима приповедања. Он
представља реални свет, реалне догађаје са апсурдним, гротескним сликама и
мотивима, а то је управо лобања у гусеницама немачког тенка.
Након представљања генеалогије, Хрма се представља. На основу његовог
презимена се може наслутити шта ће бити његов даљи проблем, а то је однос са
девојкама.
С једне стране имамо приповедну линију која се односи на Други светски рат, а
проблематика је заправо бој човека са самим собом и са властитим сазревањем и
односу према животу, према послу, према људима. Милош Хрма мора да сазри као
личност и као човек. Када се нађе на железничкој станици, Милош Хрма ће се упознати
са отправником Хубичком. Господин Хубичка је зрео, одрастао мушкарац. Он нема
проблем са женама, игра масне фоте са Здењичком Светицом. Хубичка ће бити ментор
Милошу Хрми, тако што ће му довести у помоћ жену - Викторију Фраје, припадницу
тајног покрета отпора (Хубичка је организовао покрет отпора, иако делује неозбиљно.

3
Он је тај који је могао да убаци експлозив у воз). Захваљујући Викторији Милош Хрма
ће постати мушкарац, са њом ће водити љубав на тек пресвученом кожом троседу у
канцеларији свог шефа која ће на крају да пукне. Име Викторија Фраје - слобода која
ослобађа. Када Хрма буде успешно водио љубав за овом зрелом женом онда ће и он
доживети слободу која ће га ослободити. Нажалост, његов живот неће дуго потрајати,
али он је већ ушао у свет одраслих људи. Последњи испит његове зрелости је заправо
помагање пану отправнику возова Хубички, који је морао да иде на одговорност због
обесвећења немачког језика. Милош прихвата да однесе експлозив и убаци их у један
од строго контролисаних возова. У последњем моменту га је приметио један од
Немаца, који ће га упуцати. Хрма упада у један од строго контролисаних возова, који ће
га одвести далеко и он ће погинути са тим Немцима. Сама та сцена смрти је приказана
како Милош лагано умире у самоспознаји живота. Доживео је спокој јер је испунио свој
живот, достигао је зрелост. У том тренутку слуша Немца који дозива мајку: Mutti, mutti!
Милошу је јасно да он не дозива мајку која га је родила него мајку његове деце. Све је
подређено животу. Сексуални однос није забава, него наставак живота практично.

Bambini di Praga (ово је баш јадно "анализирано")

Храбал критикује људе на власти. Три лика, која се појављују у овом делу,
покушавају да пензионерима "продају маглу". Bambini di Praga су заправо мале фигуре
Исуса које се продају на вашарима. Књига је сачињена из 9 целина и нема једног
главног лика, већ више главних ликова. Ликови су из организације која поткрада
старије људе тако што им нуди пензију. Они кроз тих 9 целина траже људе који би
примали њихову пензију. Заузврат им на почетку дају неку суму. Главни ликови су
Виктор Тума, господин диригент, господин Антоњин Тонда, Нађа. Господин Буцикар је
такође члан ове групе. Он је заправо агент у цивилу. Успео је да апотекару узме паре и
да потпише ту пензију. Ивана: Ово дело је сатира на савремено друштво и постојеће
прилике. А нит која повезује различите личности је управо то друштво. Храбал је
духовит у приповедању. Што се тиче структуре самог текста - знамо да је Храбал
користио технику наклапања, које има везе са пишчевом тенденцијом за обнову
поетизма, са надреализмом. Јунаци подлежу једном неумереном приповедању и
представљању различитих тема (хипертрофиран говор).

Сваки дан чудо

Писац овако назива своје дело зато што је сваки дан чудо, сваки дан може да се
деси нешто занимљиво, и све мале ствари заправо могу бити велике за нас. Састоји се
од 34 приче и свака прича је за себе. Није свака прича уско везана за Храбала. Неке су
из његовог живота, а неке су неко његово искуство преточено у причу. Од породице у
причама највише помиње оца, мајку и стрица Пепина. Смрт господина Балтисбергера
-> његова смрт је описана у детаље (реализам). Дијамантно око -> метафора на
девојчицу која је главни лик приче. Она је слепа и кренула је на операцију у Праг.
Дијамантске очи -> то би требало да покаже да она и поред тог хендикепа може да
увиди неке ствари боље него ми који немамо хендикеп. Она има другачију перспективу
погледа на свет, из мрака.

Домаћи задаци из марљивости су скупина Храбалових личних сећања. Други део

дела представљају интервјуи Храбала са новинама, људима. Његова сећања су овде
боље организована него у Часовима плеса. Изгледа као да су у питању мемоари. Не

4
постоји неки хронолошки редослед. У сценама описивања детињства се види тотални
реализам. Детаљно описује догађаје. Како одмиче дело више се концентрише на
његов осврт на друге уметнике (готово на читаву европску сцену). У интервјуима се
осврђе на своја дела и објашњава их.

Служио сам енглеског краља

То је збирка приповедака, али може да буде и роман, јер су приповетке повезане.
Наклапање у овом делу није толико карактеристично, логичан је след реченице. Јан
Дете је главни јунак. То уопште није случајно - његово презиме описује његов карактер.
Он живот доживљава попут неког детета. Може се упоредити са Форестом Гампом.
Шта год лоше да би му се десило он би то јуначки поднео. Храбал као да има везе са
источњачким религијама,са new age филозофијом - све што се човеку дешава у животу
је рефлексија његових мисли. Храбал се бави животом какав јесте, какав постоји. Али у
овом делу од почетка до краја пратимо еволуцију овог књижевног лика који као да
стално упада у замке и фантастично излази из њих, јер не очајава, није депресиван - он
је ментално заостао и такви људи нису дуго депресивни и тужни. Свако поглавље
почиње и завршава се исто: "Обратите пажњу на оно што ћу вам сада испричати" ->
овим поступком писац ствара интимну атмосферу, као да је присан са нама. Свако
поглавља се састоји из нечег веома лепог и веома лошег - избалансирано је. Завршава
се са: "Да ли вам је то било довољно? Тиме бих за данас завршио." Као да смо у
сталном контакту са писцем. Књига се састоји из 5 различитих поглавља и Јана
приказују у новом амбијенту његовог градативног професионалног развоја - од потрчка
до милионера хотелијера, а све време је радио као келнер. Све дочека са
добродошлицом. Увек каже да пре него што му се десило то и то, он је морао да прође
кроз то и то. Никада не постоји тензија док се чита.
Зашто се роман тако зове? Тако се зове и треће поглавље. То је заправо једна
афирмација (new age филозофија) - оно што нас у нашим очима чини бољим од других.
"Служио сам енглеског краља" је реченица коју главни келнер понавља -> то је врх
леденог брега који је он прошао. Он може да претпостави шта ће свако од гостију
наручити, јер је он служио енглеског краља који је најзахтевнији човек на свету, сви
остали су лаки за услужити. Он своју професију доводи до уметности, сва знања која
има он користи у свом послу.
Лик Јана Детета је изграђен у дадаистичком маниру, веома подсећа на Швејка
(швејковштина). Деца врло брзо забораве и сутра као да се ништа није десило, то је
фантастична моћ адаптације. Кад се резимира његов унутрашњи монолог то уопште
није глупо, него смо ми охоли и надмени и имамо склоност да потцењујемо људе који
се разликују од нас. Човек је неуништив, само се метаморфозира и преобраћа. Деца
немају осећај за време, кад неко умре деца не схватају да је човек умро заувек. Она не
плачу, јер не разумеју смрт.

Јозеф Шкворецки

Бас-саксофон и друге приче о џезу

Ова збирка приповедака се састоји из 2 дела. Главна тема је џез.

У првом делу нам писац приказује шта се дешавало за време Другог светског рата,
када је музика била представљена као злочин. Људи који су се бавили музиком су били

5
представљени као злочинци. Постојала су правила која су се тицала музике и била су
ригорозна. Они су основали бенд који се звао Red music и иако су били млади
шеснаестогодишњаци, успели су да изазову протест против фашиста. У називу бенда је
сарказам према немачким освајачима, а касније руским ослободиоцима. Међутим,
настало име је заправо последица погрешно протумаченог назива друге групе Blue
music што је одговарајући назив за осећење блуза – тужно расположење. Наслов:
Аутор је заправо свирао тенор-саксофон, али је био одушевљен бас саксофоном.
Сматрао га је митским инструментом и осећа се љубав према том инструменту у
његовом описивању.
Он гледа саксофон као дете прву лутку. Писац пореди музику са девојком Емеком.
Исти осећај има према музици и живом бићу. Он се предаје заносу и страсти када
свира. Шкворецки каже да је џез катарза. Овде је приказана борба човека за слободан
начин изражавања. Ако човек не може слободно да се бави оним што воли, он као да
није жив. Џез је увек био осуђиван и одбачен од свих ултравладалаца. Сваки
тоталитарни режим је уништавао и прогањао џез – уметници покрећу протест. Џез је
назван слатким отровом, јер демонстрира слободу. Џез композиције нису затворене,
оне су слободне, дозвољена је импровизација. Инструмент мора да јеца, мора да
звучи као да води љубав са извођачем. То се тоталитарним владаоцима није допадало,
јер све што има слободу, не може да се обузда, то прети систему. За нацисте је
омиљени композитор био Вагнер, зато што је пре свега користио мотиве из старих
немачких легенди, који су величали германска племена, њихову свемоћ и надмоћ, а
поред тога, те композиције су биле строге – све је морало да буде компактно, да има
јасну структуру, као драме у класицизму. Све што иступа из реда и поретка је
омаловажавано. Џез је врста религије.
Из Иваниног есеја: Књига бас - саксофон је исприповедана у сликама чији је
заједнички елемент управо ова божанска музика. Кроз многобројне ликове које џез
оплемењује, покреће и буди његова забрана значи са друге стране и губљење
идентитета заљубљеника ове музике. Шкворецки истиче да је за њега књижевност
била као свирање на саксофону. Џез је одувек био трн у оку свих ултравладалаца. Био
је забрањиван, не само услед политичких конотација, већ и услед неразумевања
оваковог уметничког израза. Суштина ове музике није само протест, већ је њена
суштина у нечем много елементарнијем. Душа се прочишћује музичким извођењем.
Џез представља начин изражавања осећања, мисли, бунта, те стога и његово извођење
представља својеврсно прочишћење и врхунац духовног доживљаја. Имамо утисак да
главни јунак пролази и о свему приповеда и увек га идентификујемо делом са самим
писцем, зато што је и писац проживео сва та искуства. Користи интертекст цитирањем
америчких писаца који су били забрањивани. У једном делу се користи речима Тенеси
Вилијамса, чувеног америчког драмског писца.
Шкворецки поручује да увек можемо да се боримо, да увек преостаје неки
инструмент.

Сјајна сезона

Дело прати Денија Смиржицког као средњошколца. Начин приповедања је такав да

се губи појам о времену. Стиче се утисак да пролази неколико дана, мада постоје
временски оквири у делу. Може се рећи да дело има градацијски сегмент. Он
покушава да ступи у контакт са 21 девојком. Има списак који носи са собом и по том

6
списку мора да их освоји. Акценат је ипак на Ирени. Њен лик се издваја и формира из
гомиле других девојака. Шковерцки девојке представља као лаке – лако ступају у
односе и лако из њих излазе. Чеси не пате много због изгубљених љубави и превара,
већ настављају даље. Жене су за нијансу доминантније од мушкараца, али они нису
папуче. Он вара Ирену са сестром, рођакама, другарицама.
Структура романа је подељена на различита поглавља и свако поглавље је
посвећено новој акцији Денија Смержицког у освајању нове девојке. Шковерцки је
прилично духовит. Сам начин приповедања је приближан савременом добу. Ми
пратимо Денијево гимназијско образовање и његов покушај да се животно образује.
Свака прича је нова авантура, где осим тог његовог фокуса на освајање девојке
пратимо и шта се дешава са јавним животом, са људима мимо Денија. Провлачи се
нетрепељивост између Рајха и осталог света. На крају Дени каже да се све завршило,
почео је рат. Присутан је мотив џеза. Лаже Немце шта ће извести у гимназији на
забави. Величина и озбиљност Денија се види у епизоди када покушава да помогне
младенцима – Чеху и Јеврејки. То је тада било забрањено. Дени је преправљао
документ о сведочењу њиховог венчања – фалсификује да се венчање десило много
раније. Целу књигу је требало исписати за ноћ да жену не би одвели у логор. Поред
свих смешних епизода о томе како да освоји коју девојку, Дени је делимично свестан
времена у ком живи.
Епизода са близнакињама: оне одлучују да се поиграју са њим – праве се да су једна
девојка, вештица. То су биле Иренине рођаке.

Кукавице

То је роман који се наставља на Сјајну сезону. Време приповедања је 8 последњих

дана рата (4. мај – 11. мај). Чеси нису учествовали у рату, били су у Протекторату. Све
што се десило јесте атентат на Рајнхарда Хајдриха, протекторатора Чешке и
Моравске. Он је касније умро од сепсе у болници, не од атентата. Након рата почиње
Мајски устанак (Прашки устанак), који је трајао 7 дана. Шкворецки тих седам дана
представља саркастично. Учесници устанка су кукавице. Дени је члан те екипе која иде
да тера Немце из Малог Костелеца. Дени носи оружје да би био згодан фрајер пред
Иреном. А онда када пролази немачка патрола он помишља: „Шта ми је ово требало?
Што ја да умрем? Нека умре Ирена.“ Шкворецки исмева самољубље и гордост. Он је
искрен и не води рачуна да ли ће некога да увреди или повреди. Он није огорчен у
револуцији, јер није ни веровао у њу. Шкворецки обесмишљаву ту сакралну ствар
(Мајски устанак). Он представља да су устаници били клинци који су свирали џез,
угедали се на америчке писце и извођаче. То је светогрђе.

Оклопни батаљон

Наставља да приповеда о авантурама Денија Смиржицког. Ради се о периоду након

Другог светског рата, када Дени одлази у војску, тачије о последњих неколико дана
служења војног рока Денија Смиржицког. Он је водник 7. оклопног батаљона.
Незаинтересован је за војску. Овај роман је антимилитаристичког садржаја – војска је
обесмишљена. Војска је неорганизована. Шкворецки се подсмева ауторитету
поручника и виших војних лица. Млади људи не желе да служе војску, већ желе своју
слободу.

7
 Милан Кундера

Кундера је формирао своју поетику романа пре свега ослањајући се на властито

музичко образовање. Музика је утицала на формирање структруре Кундериних дела.
У већини његових романа структура је сачињена из 7 поглавља (посебно кад се ради о
чешким романима). Отуда је и идеја да приповетке сведе на број 7 који подсећа на 7
различитих музичких ставова једне симфоније. Увод термине као што су контрапункт
и полифонија. Полифонија је вишегласје које се појављује у делу, а контрапункт су
различите теме од којих ниједна не сме да буде доминантна него морају бити
равномерно распоређене. У самом књижевном делу може да се појави различит
књижевни облик, нпр. репортажа, романескна прича, филозофски есеј и све то можемо
видети у „Књизи смеха и заборава“ односно „Неподношљивој лакоћи постојања“.

Смешне љубави

Могу да буду роман, јер имају јединство теме. Имају 7 приповедака које чине
еротске епизоде. Кундера исмева људе који покушавају да дођу до истинске љубави,
али захваљујући својим лажима се унесрећују. Кундера приказује трагедију, јер јунаци
сматрају љубав као неку пожуду и страст. Кундера се не бави много психологијом, то је
његова карактеристична црта. Он се бави конкретним егзистенцијалним ситуацијама.
Овде имамо различите личности, различитих епизода и професија.
Све приче представљају нереализацију љубави или љубавних односа и те епизоде
су гротескне. Ради се о љубавним односима који се никада продуктивно не завршавају,
који се увек завршавају јадно. Те љубави су жалосне, али су смешне ситуације које
доводе до нереализације тог односа које често подцењујемо.
Прва приповетка: Не знамо име главног јунака, он је професор на Филозофском
факултету. Он се забавља са девојком Кларом. Она некада борави код њега, некада
његови пријатељи праве журке у његовом стану када он није ту. Станари се због тога
жале. Код њега долази господин Затурецки, који жели да му главни јунак оцени рад.
Сам јунак упада у јаму коју себи копа. Он не говори Затурецком да његов рад не
заслужује позитивну критику, односно рецензију, већ га избегава на све начине.
Затурецки га је прогањао свуда. Клара није била пријављена код њега као неко ко
борави повремено у стану. Затурецки пријављује господина професора станарима који
ће га малтретирати како је неувиђајан човек који није пријавио девојку, који избегава
финог господина Затурецког, који је као утвара. Ради се о томе да човек нема право на
слободу, губи се индивидуална слобода. Кундера приказује кроз ову пирповетку као и
кроз роман „Шала“ да његови јунаци желе слободу, али им се лошим враћа. Дакле,
овде имамо питање људске слободе, индивидуалности, колико имамо право на
слободу избора и колико имамо право на самоћу.
Кундера у овом делу поставља различита питања: немогућост реализовања
донжуанства у свету (Симпозијум) или проблеми идентитета (Лажни аутостоп).
Приповетка Лажни аутостоп приказује млади пар, који одлазе на дводневни
одмор. Она је на почетку стидљива, он је љубазан и осетљив. Приказани су као млади
смерни људи. У тренутку када им нестаје горива, девојка започиње еротску игру: да се
изнова упознају, представљају се као странци. Ниједно од двоје јунака у приповеци
нема име. Самим тим Кундера им у старту одузима право на идентификацију. Девојка
је представљена као срамежљива особа, што је било дражесно и привлачно младићу.

8
Током путовања долази до игре замене идентитета тако што је девојка стопирала
младића после одласка у тоалет. У игри замене идентитета она се осећала као неко
други, као да је навукла маску. Њој се допала игра, јер је могла да буде особа о којој је
само маштала. Вероватно је посматрала слободоумније девојке које су лакше ступале у
контакт са мушкарцима. Није јој пријатно да иде у тоалет јер ће сви знати зашто је
отишла или да једе пред људима.
Девојка започиње игру, а младић прихвата. Она се понаша као лака девојка. Њему
то ласка, али у моменту када жели да прекине игру и да загрли своју девојку, она са
гађењем скида његову руку и наставља са игром. То је иницирало да се сада он
промени. Кроз целу приповетку ми пратимо трансформацију ликова који немају име.
Младић постаје суров према девојци, провоцира је и изазива. Обоје скрећу са пута.
Одлазе у непознати мотел. Они постају једно према другом све гори, односе се са мало
поштовања једно према другом. У мотелској соби он њу тера да се скине нага и да се
попне на сточић да је он посматра. Ово је екземплар садизма. Он тера девојку да се
сама идентификује са гледаним месом – то је садизам. Он њој одузима
самопоштовање, она је само посматрани објект и ништа више. Она губи сваки облик
самопоштовања и идентитета. На крају саге она покушава да се врати, али то више није
могуће: ЈА САМ ЈА. Али ко је она? Она нема име. Кудера поставља питање да ли је та
девојка заиста смерна и скромна или је само глумила да је одвише слободна и
самоуверена или ју је игра трансформисала? Исто питање се може поставити и за
њега. Да ли је он одувек био садиста или га је игра у то преобразила или је игра
ослободила тај потенцијал за који ни он није знао. Нема ту одговора. Идентитет не
постоји, сви се мењамо. Не дефинише нас ни понашање, ни име, ни дело.

Књига смеха и заборава

Роман који је Кундера објавио након што је напустио домовину. То је први роман
који је био објављен у Француској, у егзилу. Кундера је домовину напустио 1975.
године. Ово је један преседан у књижевном приповедању. Роман има 7 поглавља и
свако поглавље има свој назив, али се називи двају поглавља понављају: Изгубљена
писма 1 и 2 и Анђели 1 и 2, а нема јунака који се понављају у различитим поглављима
осим Тамине која се појављује у Изгубљеним писмима и Анђелима. Кундера каже да је
овај роман који има 7 поглавља изгубио јединство линеарности, јединство
приповедања. У њему кохезију чини јединство теме. Свако од седам поглавља је
морало да одговори на његове круцијалне егзистенцијалне теме углавном најављене
у наслову самог романа, а то су теме смех и заборав. Тај смех нема функцију да
орасположи и насмеје, губи се препородна односно карневалска улога смеха. Тај смех
је пре свега горак, носи у себи увек елеменат гротескног, сатиричног, ироничног и
циничног. Кундера каже да се ми никада не смејемо себи, него се увек смејемо
другоме. Свако од седам поглавља је морало да одговори на ту тему, иако се чини да
ниједна од тих прича није повезана са следећом.
У Књизи смеха и заборава Кундера пише о две врсте смеха: ђаволски и анђеоски
смех. Постоје преозбиљни људи који све фаталистички доживљавају – анђеоски смех
(преозбиљан). Ђаволски смех је ведар, неозбиљан, то су они који се стално шале, који
је спреман да прихвати грешке и падове у животу и да настави даље. Анђеоски смех је
много озбиљан и ломи човека. Тема заборава: У првом делу се почиње 1948. годином
о Готвалду и Клементису. Пишчев однос према историји: он прича о томе како историја

9
може лако да се заборави, како лако то све може да нестане почешви од Клементиса и
Готвалда. Клементис бива одбачен од партије и избрисан из историје, њега су убили и
спалили и његов пепео разбацали. Он је био Готвалдова десна рука. Кундера почиње
тиме што је њих поставио на балкон куће Кафкиног оца. Они не знају то. То је поента –
заборав историје. Заборав брише све пред собом – општи план.
Индивидуални план:
Изгубљена писма – четврти део: Тамина је Кундерин алтер его. Књига има доста
надреалистичких елемената у себи. Сам зов сна је надреалистички елемент -> нестаје
граница између стварности и сна (приказ Острва деце). Сам Кундера каже да је сањао
Тамину, а Тамина је његова анима. Кроз Тамину говори о судбини многих чешких
интелектуалаца који су били приморани да напусте своју домовину.
Тамина је са мужем избегла из Чешке и живи у градићу у Француској. Она је за
собом оставила оно што јој је највише значило, а то је дневник о мужу. Након 11
година она је имала тих 11 дневника. Она није смела да их понесе јер би било сумњиво
– зашто би носила то на летовање? Таминин супруг умире и она губи контакт са тим
животом који је имала. Ти дневници су доказ да је она и раније постојала, али су и
драгоцена информација које она престаје да се срећа. Она не може да се сети лика свог
мужа. Она је за собом оставила тај живот до ког не може да дође. Њу убија то што не
може да дође до тих списа. Покушава на све начине да дође до тога. Њој Хуго, који
долази код ње у кафану обећава да ће јој он донети те списе, а заправо је
искоришћава. Хуго је свестан да са тако лепом женом не би могао да буде и тражи јој
да спава са њим. Она то чини, не зато што јој је он привлачан.
У поглављу Анђели њу момак Рафаел који долази у кафану у којој она ради, села је у
аутомобил несвесно. Он ју је одвезао до обале где је био неки дечак у чамцу. Она седа
у чамац и дечак је одвезао до острва. Губи се реалност, све личи на сан. Она ради
свесно или несвесно, вољно или невољно, али се радња дешава.
Кундера се поново бави заборавом. Кундера презире будућност. Ниједан његов
роман се не односи на будућност. Он не рачуна на будућност. Он говори о прошлости,
о томе колико је важно имати корене у прошлости, имати свест о прошлости. Страшно
је заборавити властити идентитет, ако га уопште има. Председником заборава он
насива Густава Хусака. Кундера говори о читавој армији интелектуалаца, историчара,
људи који су завршили у разним логорима, затворима, који су нестали, чија су имена
избрисана. Историчари су могли да сведоче о стварима које су се десиле, које су могле
да подсећају на славну чешку прошлост. Будућност припада политичарима, песницима
и деци. Зашто песницима? Зато што су певали у славу политичара, Стаљина.
Острво деце: То је једна фантазмагорија (ишчашена слика света). Деца су
представљена као веома зла. Та деца не дају Тамини право на приватност. Она се од
њих разликује телом зреле жене. Она нема интиму. Не сме никоме да припада, они се
деле на групе. Ако припада једној групи, друге је бију. Кундера показује колико је
друштво незрело, колико се стално инсистира на томе да се некоме припада. Неки
Кундери пребацују да он мрзи децу.
У књизи се он бави комунизмом. У првом делу је имамо Мирека ког прати тајна
полиција зато што је писао лоше о комунизму и руској окупацији, а такође пише о свом
напуштању круга, комунизма. Мирек је естетски расиста. Не воли Зденку, тражи писма
која јој је писао да би их бацио. Прогања га цео живот то што је био са њом, јер је
ружна.

10
 Шала
Главни јунак Лудвиг Јан жели да се шали у доба када је шала била прогнана. Радост
је била обавезно ментално стање, у тоталитарном режиму нисте смели да будете
озбиљни – анђеоски смех. Ђаволски смех је оно што је прорадило у Лудвигу Јану и оно
што га је натерало да напише за своју глупу девојку (предана комунисткиња) на
разгледници да је оптимизам опијум за народ, здрав дух заудара на глупост – живео
Троцки. Онда су га прогласили за троцкисту, иако је он заправо можда био и највећи
поштовалаца комунистичке идеје. Партију није интересовало ко јој је веран, одан или
верује у идеологију, него ко је испраног мозга. Био је избачен са факултета и из партије.
Заборав: манифестација се сваке године обележава, али нико не зна шта је циљ,
зашто она постоји, који су јој корени.

Неподношљива лакоћа постојања

У овој књизи се сусрећемо са више тема. Главне теме су живот и смрт, мотив
љубави. Од филозофа се спомињу Ниче, Парменид (због бинарне опозиције: тело –
душа, тежина – лакоћа, мушко – женско), Хераклит. И у овом роману имамо 7
поглавља. Карактеристичан је утицај надреализма, сан заузима важно место у овом
роману. Сваки Терезин сан је објашњен у наредном поглављу. Сан је медијум за
испитивање људског идентитета. Све што је хтео да каже је објаснио.
Томаш је срео син са којим није имао контакт дуже. Када је видео како његов син
помера усну исто као он он се запрепастио. Тако и Тереза види сличности са својом
мајком. Она је проводила сате пред огледалом, покушавајући да не види тело него
душу. Тереза много воли своје куче. Она схвата да јој код Карењина (куче) ништа не
смета, за разлику од људи.
Томаш је неурохирург. Он је имао доста љубавница. Имао је тако мали кревет да
нико не би преспавао код њега и да се не би везао за њега. Он је у потрази за душом.
Телесне потребе су нешто што нам је дато, као потреба за храном, водом, итд. Његова
потреба да има више жена не значи да он не воли Терезу. Он воли Терезу и он креће за
њом, губи посао због ње. Он постаје перач прозор, возач камиона итд. Томаш схвата да
не постоји нешто што се зове животни позив, јер он је срећан иако није лекар. Можда
наша срећа није у ономе што ми мислимо.
Нема линеарности у приповедању. Роман се завршава у шестом поглављу, а у
седмом је резиме свега.

11