FIGURA ŽENE IZ MUŠKE PERSPEKTIVE U

PRIČAMA O MUŠKOM, DNEVNIKU O ČARNOJEVIĆU

I MASKI
 Filozofski fakultet, Novi Sad, odsek za komparativnu književnost, master studije

Apstrakt: Rad se bavi prikazom i analizom muško – ženskih odnosa, to jest sudarom između ta
dva sveta onako kako ga vide muškarci, kroz ekspresionističku poetiku. Muškarci iz čije
perspektive je dato viđenje žene najčešće su rezignirani i odbačeni u vrtlogu istorije,svedoci i
žrtve veikog rata ; ne nalaze svoje mesto u svetu gde ih je „slučaj komedijant“ tako nesrećno
rasporedio.

Ključne reči: muškarac, neostvarenost, nesklad, rat, sudar polova, žena

Rane pripovetke Miloša Crnjanskog objedinjene u Pričama o čine celinu sa zbirkom pesama
„Lirika Itake“ i lirskim romanom „Dnevnik o Čarnojeviću“. Rano stvaralaštvo Crnjanskog
obeleženo je ratom kroz koji je sam pisac prošao, te će lik muškarca, vojnika i povratnika iz rata
obeležiti njegovo celokupno stvaralaštvo. „Priče o muškom“ javile su se kao refren stiha
„Tužno je biti muško“ iz pesme Gardista i tri pitanja .1 Priče o muškom su modernističke
pripovetke čija se poetika razvija u interakciji između tradicije i avangarde. Ove priče su
podeljene u dva ciklusa, Iza vidovdanske zavese i Mutni simboli. Crnjanski, povratnik iz rata
prikazuje svet iz perspektive modernog Odiseja, koji nije zadržao volju za život i veru u bolju
budućnost, već čoveka koji se posle brojnih lutanja ne snalazi u svetu posle rata. Crnjanski je
govorio da je povratak iz rata najtužniji doživljaj u životu čoveka. Na nekoliko mesta u Dnevniku
o Čarnojeviću narator kaže „Najposle meni nikog nije žao, najmanje sebe. Mi treba da
nestanemo, mi nismo za život, mi smo za smrt. Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi“
(Crnjanski, 2004). Ipak, moderni Odisej nema ovozemaljsku utehu u budućem životu. Rat koji je
doneo sa sobom poništnje humanističkih principa u mladom Crnjanskom budi želju za
preispitivanjem „predratnih“ vrednosti i nacionalnih mitova. Kao jedna od značajnih tema
ekspresionizma, odnos između nadmoćnog muškog i podređenog ženskog pola nalazi svoje
mesto i u delu Miloša Crnjanskog.

Žena u ekspresionizmu se najčešće shvata kao neprijateljska, destruktivna sila, koja svojom
opasnom čulnošću preti da ugrozi identitet ekspresionističkog junaka.Tip odnosa prema ženi
jedna je od osnovnih karakteristika ekspresionističke psihopatologije.2

1
Prema Živančević Nina „Crnjanskova rana proza – Priče o muškom“ u Sveske- književost- umetnost-kultura, godina
deseta, broj 54-55, 2000.
2
Bojana Stojanović Pantović „ Morfologija ekspresionističke proze“ , Ka modelu ekspresionističkog proznog
teksta,nd. str. 76.

1
 Filozofski fakultet, Novi Sad, odsek za komparativnu književnost, master studije

U Pričama o muškom i Dnevniku o Čarnojeviću svet je moguće podeliti na dve suprotstavljene

sfere; jedna je sfera muškarca melanholika koji je vođen arhetipskom čežnjom za ostvarenjem
nekog ideala, ličnog ili kolektivnog, nacionalnog. Druga je sfera ženskog, koje teži za
ispunjenjem, što čini žene nosiocima erotske žudnje.3Za muškarce koji su prošli iskustvo rata i
koje je istorija izbacila na zgarište jednog sveta u propadanju nesreća se čini jedino mogućom.
Mušlarac melanholik je figura koju Crnjanski daje u svojim delima od Čarnojevića do ruskog
kneza u emigraciji, Rjepnina. Ovi muškarci melanholici su nosioci specifične muške tuge.Može
se reći da je u Crnjanskovim ranim delima kojim se bavimo sudar između muške i ženske sfere
uveliko određen polom, što je još jedna odrednica ekspresionizma. U novelama kao i u lirskom
romanu prisutni su i drugi ekspresionistički toposi; smrt, rat, raspadanje, antinomija duhovno-
delesno, ratni defetizam i razni drugi. Kroz ironiju i sarkazam jednog poraženog i izgubljenog
naratora data je slika sveta u velikoj promeni. U ciklusu, Iza vidovdanske zavese, kao što se već
iz naslova može naslutiti data su pozadinska događanja velikog istorijskog događaja. Naslovi
novela u ovom prvom ciklusu nose u sebi ironiju razočaranog vojnika. Apoteoza je jedna gorka
zdravica za Proku Naturalova, koga su streljali u bolnici za venerične bolesti austrougarski
vojnici. Nazdravlja se njegovom Banatu i generaciji koja je stradavala na frontu i u bolnicama, a
sve za tuđ račun.On nazdravlja i prostitutki koja ga je zarazila i majci koja mu je došla u bolnici.
Nazdravlja i sestrama koje se nisu gadile da poljube bolesnog brata i smehu banaćanskom i
njihovom vinu. Slike su ekspresionistički izražajne, dominantna je crvena boja vina na čaršavu i
crvena boja krvi koja se rasprsnula po belom bolničkom zidu.

U noveli Sveta Vojvodina Crnjanski glavni zaplet je u nesrećnom braku Pantelije Popića,
varoškog kapetana i njegove žene Mileve, koja je bila nerotkinja. Mileva je patila zbog toga što
ne može da ima dete, a istovremeno je mrzela sve što je muško. Njen prezir potiče još od početka
braka. Na sve ružno što se priseti o svom mužu, Mileva bi sa uzdahom rekla “Muško je”. Sa
druge strane, njen muž, čim ustane, oseća ženu i kroz zidove i to ga već ljuti. On se priseća
mnogobrojnih svojih ljubavnica. On smatrai kako je njegova žena kriva što je našao ljubavnicu
glumicu, jer je ona volela da ide u pozorište. Ona je volela u pozorištu da gleda Romea i Juliju,
jer je Julija budila u njoj beskrajan bol, “neizreciv ženski bol”. Gadila se svega što su voleli
muški. Njena mržnja prema mužu možda potiče i od toga što je osećala da ne ume da mu pruži

3
Prema Gorana Raičević „Krotitelji sudbine“ Ulisova muška tuga: muški i ženski princip u delu Miloša Crnjanskog

2
 Filozofski fakultet, Novi Sad, odsek za komparativnu književnost, master studije

ono što on želi, pa zato odlazi drugim ženama. Mrzela ga je i zato što ne može da bude majka, a
moguće je da je u njemu mrzela sebe.Njegova ljubavnica, glumica Jela ga nagovara da otera
ženu, a na njegovo snebivanje odgovara “Svi ste vi isti”. Kadna kraju otera svoju ženu i poče da
živi sa glumicom Jelom kapetan Pantelija se razbole,a kad sazna da će dobiti dete, to ga tek nije
veselilo. U Crnjanskovim delima nalazimo nekoliko muškaraca koji ne žele da imaju decu. U
priči Adam i Eva događa se ljubav između bivšeg vojnika i glumice. Glumica obožava tog
muškarca i želi da zatrudni, on ne želi dete i sebično razmišlja kako će se i njeno ponašanje i
njeno telo promeniti. Kad sazna da nosi dete, glumica je ushićena i govori mu da zna da će biti
muško i da će joj iskreno ljubiti ruku. Vojnik se ubija,a dotle ga dovodi saznanje da će imati
dete. Čarnojević postaje sav neveseo kad sazna da će imati dete, a i njegov dvojnik Petar Rajić
kaže kako bi se zgrozio kad bi imao sina i video ga mladog i lepog, a znao šta ga čeka. Knez
Rjepnin u “Romanu o Londonu” takođe ne želi da ima dete, jer ne želi da se još jedan njegov
potomak muči na ovom svetu. Muškarci su Crnjanskovi junaci koje iz raznih razloga plaši
nastanak novog života. Petar Rajić i Čarnojević gledajući mnoge smrti plaše se života, te ne žele
ni da učestvuju u njegovom stvaranju. U njihovom iskustvu ratnih užasa prekinut je stvaralački
princip,jer ga je zamenilo rušenje svih postojećih vrednosti, pa kao da se i nagon za životom
preobrazio u neki nagon za smrću. Istovremeno, žene najčešće žude za telesnim sjedinjenjem i
stvaranjem novog života.

U noveli Veliki dan prikazana je groteskna slika svet gde berberin Toma Sapun jaše načelnika
dok mu se svi rugaju. Ova scena je data kao ilustracija animalizacije čoveka u ratu, gde dolazi do
narušavanja moralnog kodeksa.Likovi ove novele su onemogućeni u uspostavljanju ljudskih
odnosa, nesposobni su da se orijentišu u zajednici.Ovde se uočava još jedna tipična osobina
Crnjanskovih muških likova u Pričama o muškom. Mnogi od njih nemaju osećanja za ljude oko
sebe, već samo za careve ili otadžbinu. Razmišlja o tome kako ga kći muči i kako joj se on po
cele dane sklanja sa puta, izbegavajući je.Njegova kći Nada predstavlja se kao Ruskinja, razume
se u medicinu, mnogi joj dolaze navodno da se savetuju u vezi sa književnošću i medicinom, to
su uglavnom mlađi muškarci, te je zbog toga izložena mržnji. Ona mrzi udavače, a ta njena
mržnja možda ima korena u tome što nju muškarci ne žele, jer je ružna. Viđali su je sa raznim
muškarcima, ali je ona sve to poricala i uvek je mučila svog oca svojim rečima i ponašanjem.
Nada se te večeri kad joj dolazi major da je prosi ide noću do očevih vrata da mu to saopšti, ali
on neće da otvori. Ne raduje ga ni njena udaja, čak malo žali što će ostati sam. U Velikom danu

3
 Filozofski fakultet, Novi Sad, odsek za komparativnu književnost, master studije

problematizuje se odnos između oca i kćeri, što je zanimljivo, jer je češća problematizacija
odnosa između majke i sina. Odnos između majke i sina dat je u Dnevniku o Čarnojeviću vrlo
slojevito i kroz sećanje naratora na detinjstvo i kasnije, kada se majke priseća mladić, vojnik.
Njegova sećanja na majku su maglovita, ali ipak detaljna. Prvo poinje kako mu je otac mnogo
bančio i kako se on rodio tek posle pet godina ( od početka njihovog braka). Rano je ostao bez
oca i u detinjstvu je bio vrlo vezan za majku, što potvrđuje i svojim kazivanjem kako je želeo da
spava kraj majke i tada kad je ona već smatrala da bi to bilo neprimereno. Želeo je da stalno bude
uz majku i zbog toga Bolesti mi behu najlepši doživljaji. Ležao sam sav u čipkama lakim kao
perje4 .Iz detinjstva se priseća i da je mnogo putovao s majkom koja je bila igračica, verovatno.
Kaže kako je volela d pleše sa oficirima i kako se uvek kikotala dok je nosila tesnu crnu haljinu,
a njega je to plašiilo i zbog toga je mnogo plakao. Možda kao dete nije razumeo šta se događa sa
njegovom majkom, ali je naslućivao da se događa nešto ružno i neshvatljivo jednom dečaku.
Seća se kako je u zoru budan čekao majku i kako je već u detinjstvu imao problema sa
spavanjem.Smrt majke je doživeo sa nekim strahom više nego sa tugom. Mnoštvo ljudi koje se
skupilo kad mu je umrla majka prikazano je kao groteskna gomila koja pije, plače i peva u isto
vreme. Seća se silnih žena koje su ga grille i tešile i sve ga to plaši. Pera Grk u noveli Veliki dan
se takođe grozi gomile žena koja se skupila na prosidbi njegove kćeri. Petar Rajić , narator
Dnevnika i njegov prijatelj ili alter ego Čarnojević dele osećanje ravnodušnosti prema ženama,
osim prema svojoj majci. Dalmatinac, sumatraista kaže kako više ništa nije bitno, kako nikome
više nije dužan, da je obavezan “samo još jednoj staroj ženi koja je sahranjena na jednom
dalmatinskom ostrvu i da nikog više na svetu ne voli”5 Taj naratorev prijatelj se zaljubljuje na
Sumatri u neku devojku koja ima oči kao njegova majka. On se seća detinjstva i svog oca koji je
pio i bio grub i braće koja su bila ista takva i majke, koja se brinula za porodicu i ribala
podove.Kasnije, putujući svetom jedini mir može da nađe kada je sam na oribanoj palubi. On se
majke najviše seća kroz sliku njenog neprekidnog ribanja poda.

U noveli O bogovima svet se nakon određenog perioda zaželeo svega novog i javile su se razne
društvene promene. Činilo im se da je sve novo od Boga, a sve staro od Sotone. Sinovi nisu
želeli da naslede težinu života svojih očeva, želeli su da ruše njihove hramove, a kćeri su
majkama govorile da ne žele da rađaju u mukama kao one i da ne žele da prodaju svoje telo,

4
Crnjanski, 2004.
5
Crnjanski, 2004.

4
 Filozofski fakultet, Novi Sad, odsek za komparativnu književnost, master studije

nego da ga kupuju. Propoveda se nova vera, koju šire žene. Žene sad žele da imaju po tri muža,
jer je neka pseudonauka dokazala da je tako bolje. U svim tim novim zbivanjima kao refren se
ponavlja das u novine poskupele. Na nekakvim ostrvima se traži kip novog boga, za koga se na
kraju dokaže da na glavi nema krunu, nego običan lonac. Crnjanski se ovde ruga istoriji,
prikazujući je na alegorijski način i sa ironijom. Alegorija upućuje verovatno na stvarne
istorijske događaje; kralj koji leži u štali raskomadan i streljanja. Na kraju ove alegorije iznad
celog ovog sveta je na tavanici stara mračna slika Golgote gde je Hrist raspet, a pod krstom
Marija Magdalena koja gola, noktima kida svoje dojke. Postavlja se pitanje otkud baš taj prizor
nad ovim grotesknim svetom koji traži izlaz iz svog očaja. Ako posmatramo ovu grotesku kao rat
i posleratno vreme revolucije i društvenog prevrata, kao događaje u kojima učestvuju muškarci,
moguće da se taj Hrist sažalio nad tim muškim svetom.U Legendi , alegoričnoj i fantastičnoj
noveli prikazan je odnos bludne kraljice Jelisavete i fratra. Kraljica Jelisaveta, najupečatljivija
ženska figura u Pričama o muškom na početku je opisana kao stroga, pravedna, pobožna i
bezgrešna. Noću se pokazuje pravo lice celog kraljevstva, pa i kraljičino, jer ona se noću krije po
mračnim odajama,dok su lordovi pijani, sluge se tuku, a žene “kriče po vrtovima”. Na dvoru se
govorilo da je Đordano (Bruno) probudio kod kraljice neku obest i blud i da je to tera da mnogo
plače i bude sa mnogim muškarcima. Nasuprot bludnoj kraljici nalazi se mladi fratar, učenik
Đordana Bruna koji cele dane i noći provodi u svojoj kuli i bavi se starim spisima i magijom.
Fratar govori samo latinski. Za njega se govorilo da se zavetovao da će do smrti prezirati žensko
telo i baš zbog toga su mu se mnoge žene nudile. U ovim opisima je sadržana opet tipično ženska
osobina Crnjanskovih junakinja koje se često besramno nude muškarcima. Žene su koncentrisane
na svoja tela, na zadovoljavanje svojih požuda. Postoji u Crnjanskovim delima niz žena koje su
sledeći svoje nagone usmerene isključivo ka telesnom zadovoljenju. U Dnevniku o Čarnojeviću
Maca se nakon udaje bestidno nudi svom mužu, govoreći da se “oko toga okreće svet”. U
Romanu o Londonu mlada žena Meri koju knez Rjepnin sreće u jednom londonskom parku, tvrdi
da je seks koren svega. Žene u Pričama o muškom su takođe obeležene tom osobinom. Glumica
Jela u Svetoj Vojvodini zavodi varoškog kapetana Panteliju i zaljubljuje se u njega,ali i pokušava
da preko telesnih zadovoljstava koje pruža kapetanu dođe do određenog društvenog položaja.
Izražena erotska želja ovih žena i njeno ispunjenje najčešće dovode do nekog tragičnog ishoda.
Eros je ovde izjednačen sa smrću. Fratar kome se nude sve žene uporno odbija kontakt sa
ženama i tada mu jedne noći dva admirala zbog opklade unose u ćeliju zaspalu devojčicu. Vezan

5
 Filozofski fakultet, Novi Sad, odsek za komparativnu književnost, master studije

fratar koga su naterali da pije vino i mlada devojka, skoro devojčica na hladnom podu
manastirske ćelije je scena koja je izoštrena do groteske jer je devojčin otac jedan od admiral koji
su se opkladili. Nepoštovanje sopstvene kćeri i žene uopšte u ovoj sceni dolazi do izražaja.
Ujutru su našli fratra kako drži devojku u rukama i kleči.Kraljica je želela mladića za sebe i
jedne noći je otišla kod njega obučena sva u plameće crvenu svilu. Jarkocrvena boja, boja krvi se
često javlja u ovim tipično ekspresionističkim opisima.

Kraljica je naredila da joj dovedu mladića u noći. Kad su joj doveli fratra, ona je gorela od strasti
i šaputala mu je svakakve bestidne reči, a on je ostajao nem i “tvrd kao krst”. Ona se skinula i
pokazala mu svoje telo “belo kao labud pred smrt”. Eros i smrt se izjednačuju u jednoj
grotesknoj igri. Kraljica mu se nudi, a on je sve više zgađen. Kaže joj “ Da sam žena, ja bih se
bacio psima, da me raznesu na komade. Jer sve što je svoje žile zarilo u žensko telo, razgranalo
se u krune stida i srama. Ja sam muško i to je moj ponos. Bog je umro jer se rodio od žene”
(Crnjanski, 1966, str. 154). U rečima “ja sam muško i to je moj ponos” sadržana je poetika Priča
o muškom. Mladić odlazi od kraljice ka moru i govori strašno o ženama i Majci Božjoj, te su ga
ribari pretukli. On leži krvav i priviđa mu se njegova majka u liku Majke Božje. Majka mu
govori da je bila bludnica i gladna muškog tela, te da ga je rodila da bude ženi na slast i veselje.
On je besan, te se na kraju daje najgoroj i najprljavijoj bludnici u pristaništu, jer se sažalio nad
njom. Svi prizori nose snažno ekspresionističko obeležje, a priču možemo da posmatramo kao
vrstu obrnute hagiografije, jer je Hrist voleo i poštovao žene, a mladi fratar ih mrzi i gadi ih se.
Samilost nad prostitutkom javlja se i u noveli Raj. Mladići koji posećuju javnu kuću Raj, skidaju
šešir tim devojkama kad ih sretnu na ulici i dozvoljavaju im da pričaju lepo o sebi. Prostitutke,
žene na društvenoj margini nalaze svoj par u mladim ljudima koji su prošli kroz strašna ratna
iskustva i koji se osećaju odbačenima od društva. U javnoj kući se pred zoru mnogo govoriilo o
ratu, o poginulima, o bolnicama i tada je postajalo jasno da su svi ti muškarci i devojke tamo
jedan talog istorije, njen ostavljeni i odbačeni deo, koji ne može da se uklopi u posleratni svet.

U istoimenoj noveli, javna kuća “Raj” predstavlja prostor u koji se muškarci sklanjaju od sveta.
Tamo muškarci za novac dobijaju ono čega u spoljnjem svetu nema; malo ljubavi, pažnje,
zaklon. Sam pisac je, izgleda, imao samilosti prema ovim ženama na društvenoj margini, jer
među svim ženama u Pričama o muškom prostitutke su pažljive, drage i nekako tužne. Muškarci
koji im dolaze uglavnom se lepo ponašaju prema njima, što sadrži u sebi ironiju, jer u ostalim

6
 Filozofski fakultet, Novi Sad, odsek za komparativnu književnost, master studije

novelama muškarci i žene su dve podeljene sfere i često pokazuju neslogu i nerazumevanje
drugog pola. Raj možda predstavlja i mesto izneverenih muških ideala; na krovu javne kuće viju
se na vetru pokisle i pokidane trobojke. U tom detalju vidi se alegorija propasti jedne ideje.
Interesantan detalj je i čuvar Joža, koji kao čuvar harema pušta muškarce unutra i ljuti se kad ne
zna ko je sa kojom devojkom. U noveli Raj pojavljuje se i žena obučena kao muškarac, što može
da se tumači kao izjednačavanje muškog i ženskog, ali samo u tom neobičnom okruženju javne
kuće.6 Osećanja koja imaju jedni prema drugima pre su saosećanje i saučesništvo u kolektivnoj
nesreći, nego ljubav. U Dnevniku o Čarnojeviću ljubav muškarca prema ženi je
problematizovana kroz mnoštvo primera. Jedine žene prema kojima vojnik Rajić i njegov
dvojnik moreplovac Čarnojević osećaju stvarno poštovanje i ljubav su njihove majke. Ni jedan ni
drugi se majke ne sećaju jasno, već kroz neku maglu detinjstva i proteklog vremena. U epizodi sa
dve sestre, Izabelom i Marijom, mladi Čarnojević ostaje uskraćen za ljubav Marije prema kojoj
oseća divljenje i zanos, pa i požudu, a daje se Izabeli, koja mu naspram Marije deluje kao bleda
senka. U ovoj epizodi je sadržana izvesna tragičnost glavnog junaka. On, koji sam za sebe kaže
da je zaboravio požude, prvi put kada opet oseća požudu, prema Mariji, biva odbačen. Ležeći u
krakovskoj bolnici, uspostavlja blizak i intiman odnos sa bolničarkom, Poljakinjom Lusjom. U
jednom trenutku on kaže kako se zaljubio u Lusju, a kasnije da mu je žao nje. On joj se
predavao, ali kao da je u njoj tražio neki zaborav, jer kaže da su ga njene ruke i “palile i robile i
činile detetom”. Ovde se može čitati izvesna čežnja za detinjstvom i za povratkom u krilo majke
kao jedino sigurno na ovom svetu. Ukoliko Čarnojevića posmatrao kao tipičnog melanholika,
tada bi on bio nesposoban za ljubav, te je možda sažaljenje ili neko saosećanje najviše što može
da oseća. Sam kaže “Ko je taj, ko još ima snage,mladosti i čari za ljubav?” (Crnjanski,
2004).Možda i on sam traži samo saosećanje i neko sigurno mesto. Dosadile su mu i “ljubavne
vrele svile” i ispoveda kako “samo jad, očaj i želja za izgubljenim dovode do ekstaze”
(Crnjanski, 2004).Ovde se opet snažno aktivira ta muškost, koja je obeležena
iskustvom.“Posetiću opet rat. Među muške, hoću bar među muške, gadim se svih razjarenih
madona” (Crnjanski, 2004). U ovoj rečenici oseća se najveća udaljenost muškog od ženskog

6
Crnjanski u knjizi „Itaka i komentari“ (1959) uz pesmu „Jugoslaviji“ piše kako je 1919. u prolasku kroz Temišvar,
koji je bio pun rumunske i srpske vojske, uzeo sobu u bordelu, jer smeštaj nije mogao da se nađe. Prema: Nedeljko
Ješić „Marginalije uz pripovetku Miloša Crnjanskog Raj“ , Sveske-književnost-umetnost- kultura, broj 44.

7
 Filozofski fakultet, Novi Sad, odsek za komparativnu književnost, master studije

pola. Muškarac autor ovde konstituiše jednu priču o muškosti iz muškog modusa. 7 Arhetip
muškosti pretpostavlja muškarca koji dela,a kod Crnjanskog se javlja izvestan rascep u tom
arhetipskom poimanju muškosti. Čarnojević jeste junak koji dela i proživljava razna iskustva, ali
ono što ga najviše obeležava jeste njegov kompleksni misaoni odnos prema svetu i ljudima,
naročito prema ženi. Kroz ceo Dnevnik prolaze razni ženski likovi, koji često imaju epizodne
uloge čija je svrha potkrepljenje utiska o promašenosti jednog života, koji jedino još ima smisla
negde u dalekim predelima, van stvarnog životnog iskustva. Te žene prolaze kraj njega, ali on se
ne udubljuje u te odnose, već kao da ih sa strane posmatra iz perspektive svog drugog ja,
Čarnojevića. Kad su mladog Rajića tetke rešile da ožene, njemu je bilo svejedno. Dodelil su mu
devojku Macu. Ona se u njega zaljubljuje naivno i želi da i on nju zavoli,ali što se više ona trudi,
to mu je odbojnija.Njega je samo začudila njena lepota. Crnjanski je u liku Mace izneo i žensko
licemerje, jer je ona u prvim danima braka naivna i nevina, a kasnije govori razne šale i svom
mužu ležeći gola i nudeći mu se kaže da se “oko toga okreće svet”. On kaže da je postajalo sve
gore i smetao mu je “njen mali mozak”. Čarnojević takođe proživljava jednu ljubav, sa mladom
devojkom na Sumatri, a interesantno je da jedina koja ostavlja traga na njemu jeste devojka koja
ima oči kao njegova majka. U drami Maska se javlja motiv prikrivenog majčinstva. Generalica,
koja se sve vreme predstavlja kao Čezareova tetka u jednom trenutku, na kraju drame se otkriva
kroz rečenicu “U mojim ramenima golim treba da osetiš mnogo gorkih suza i tako da me ljubiš
tiho kao da sam sveta” (Crnjanski, 1994). Ova misao se pojavljuje i ranije, kada baronesa kaže
kako je čula da je Čezare generaličin vanbračni sin. Generalica, starija žena ima problematičan
odnos sa muškarcima i očajničku potrebu za njihovom ljubavlju kao potvrdom svoje vrednosti.
Čezare joj kaže “Tetka, ti suviše voliš mladiće” (Crnjanski, 1994). Ovo možemo da tumačimo
kao njenu potrebu za sinovljevom ljubavlju koja se ispoljava kroz ljubav prema raznim
mladićima. Ona stari i plaši se starosti, kaže da je više ničeg nije stid. Opet vidimo lik žene koja
je usmerena isključivo ka telesnom, iako govori drugačije. Ona pokušava da zavede i mladog
Branka. Glumica u koju je Čezare zaljubljen svoj odnos sa njim vidi kao zabavu, jer ona ima
ciljeve koje želi da ostvari preko veze sa nekim muškarcem. Žene u Maski su prikazane u potrazi
za muškarcem i ljubavlju. Generalica je prikazana kao groteskna figura stare žene koja se plaši

7
Piter Švenger u tekstu „Muški modus“ smatra da je muški modus pokušaj da se izrazi izvesna muževnost
iskustva. Muški modus, ako postoji, naravno, nije prost zbir načina izražavanja svih muških pisaca, ali jeste
zajednička komponenta mnogih muških pisaca 20.veka Iskazivanja muškosti nisu apstraktna, već izrazito
individualna.

8
 Filozofski fakultet, Novi Sad, odsek za komparativnu književnost, master studije

starosti i ogledala, a najvažnije su joj ljubav i lepota. Potvrda piščevog stave da žene
predstavljaju sferu materijalnog i samim tim nižeg od muškog, duhovnog, čita se u ovim
redovima. Generalica se ne stidi da za sebe kaže da je “stara koketa” niti da se žali kako su žene
jadne. Nasuprot njoj, nalazimo muške likove koji imaju potpuno suprotne stavove. Dok je
generalici jedino ljubav važna, general kaže kako su mu dosadile žene, a baron Šaler govori kako
njega još jedino interesuju Austrija i Balkan. Generaličin nećak, tj. sin Čezare nema samilosti
prema ženama i ne shvata ozbiljo generaličina jadanja. “Tuga, to je muška bolest” i “Ja žalim
uvek muškog, nikad žene” samo su neki od stavova koje izgovara Čezare.Čezare želi da pobegne
negde sa glumicom i on je čeka, a glumica daje generalici svoju masku, kako bi neprimećeno
mogla da se približi mladiću. U sceni kada Čezare ljubi svoju majku, ne znajući da je to ona,
dolazi do incesta. U tom trenutku generalica izgovara “Bože, kako prvi poljubac liči na smrt”
(Crnjanski,1994). Ovaj incestuozni čin predstavlja jedno groteskno sjedinjenje erosa i
smrti.Problematična pozicija sina vidi se i u Dnevniku gde Čarnojevića pogađa saznanje da će
imati sina. On sam kaže da mu je bliže neko drvo koje raste negde daleko, nego njegov sin.
Moguće da je to strah od nastvka strašnog ciklusa života i smrti, jer i Rajić kaže da piše dnevnik
svom napaćenom i bledom sinu. On nema sina, ali može da ga zamisli kao takvog, zbog večitog
muškog usuda, tj. muške tuge. Nerazumevanje i nesklad koji se javlja u svim odnosima između
muškaraca i žena u Dnevniku o Čarnojeviću, Pričama o muškom i Maski posledica je muškog
dubokog iskustva istorije i svojevrsne odbojnosti prema životu koja se manifestuje u
odbacivanju ženskog principa rađanja i obnove, kao najjače manifestacije njihove materijalnosti.

The paper deals with the presentation and analysis of male-female relations and the collision
between these two worlds is seen from the perspective of a man through the expressionist
poetics. Men from whose perspective is given seeing women usually have resigned and thrown
into the vortex of history, witnesses and victims of the Great War, who do not find their place in
the world. Early creativity Crnjanskog marked by the war through which he had passed the
writer, and will feature men warriors and returnees from the war marked his entire work.
Crnjanski shows the world from the perspective of a modern Odyssey, which has not kept
enthusiasm for life and faith in the future. Crnjanski said that the return from the war is the

9
 Filozofski fakultet, Novi Sad, odsek za komparativnu književnost, master studije

saddest experience in human life. The war that had brought with him the annulment of
humanistic principles in young Crnjanski awakens a desire to review the pre-war values and
national myths, and, as in the Lyrics of Ithaca in The stories of the men and The journal of
Carnojevic writer brings a new vision of the world, sumatraistic new sensibility as a variant of
expressionist needs for a new poetics. As one of the major themes of expressionism, the
relationship between the dominant male and subordinate female finds its place in work of Milos
Crnjanski.

Keywords: male, no realization, discord, war, collision of sexes, women

IZVORI

10
 Filozofski fakultet, Novi Sad, odsek za komparativnu književnost, master studije

1. Crnjanski, Miloš Dnevnik o Čarnojeviću, Politika/Narodna knjiga, Beograd, 2001.

2. Crnjanski, Miloš Maska, Agencija Draganić, Beograd, 1994.

3. Crnjanski, Miloš Priče o muškom, Prosveta/Matica srpska/Mladost/Svjetlost, Beograd,

1966.

LITERATURA

1. Crnjanski, Miloš Eseji, Budućnost, Novi Sad, 1991.

2. Ješić, Nedeljko Marginalije uz pripovetku Miloša Crnjanskog “Raj”, u: Sveske: časopis
za književnost, umetnost i kulturu, godina X, broj 44, Pančevo, 1998.
3. Lompar, Mil, Knjiga o Crnjanskom, Budućnost, Novi Sad, 2005.
4. Pantić, Mihajlo I druga proza Miloša Crnjanskog, u Miloš Crnjanski 1: priredio Milivoj
Nenin, Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad, 2010.
5. Pantić, Mihajlo Modernističko pripovedanje, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Beograd, 1999.
6. Raičević, Gorana Krotitelji sudbine: o Crnjanskom i Andriću, Altera, Beogrrad, 2010.
7. Stevanović, Kristina Osvajanje modernog, Akademska knjiga, Novi Sad, 2011.
8. Stojanović Pantović, Bojana Morfologija ekspresionističke proze, Artist, Beograd, 2003.
9. Stojanović Pantović, Bojana Srpski ekspresionizam, Matica srpska, Novi Sad, 1998.
10. Švenger, Piter Muški modus, u: Genero: časopis za feminističku teoriju, Beograd, 2005.
11. Tešić, Gojko Antologija srpske avangardne pripovetke,Bratstvo – Jedinstvo, Beograd.
1989.
12. Tešić, Gojko Dnevnik o Čarnojeviću i komentari, u: Sinhronijsko i dijahronijsko
izučavanje vrsta u srpskoj književnosti, Filozofski fakultet/ Dnevnik, Novi Sad, 2007.
13. Živančević, Nina Crnjanskova rana proza, Priče o muškom, u: Sveske: časopis za
književnost, umetnost i kulturu, godina X , broj 54-55, Pančevo, 2000.

11
Filozofski fakultet, Novi Sad, odsek za komparativnu književnost, master studije

12