Evropska Knj.14-17.veka

E В Р О П С К А К Њ И Ж Е В Н О С Т О Д 14. Д О 17.
В Е К А
2
Предметни проф. Доц. Др Гордана Покрајац
Катедра за Компаративну књижевност са теоријом књижевности
2011/2012
белешке са предавања
На курсу ће се разматрати европска књижевност у периоду од 14. до 17. века. у

контексту филозофије и историје уметности
/1. Предавање, 11. октобар - 4. Предавање, 01. Новембар 2011. године/
ДАНТЕ
>>> Литература:
1. Франо Чале, Данте Алигиjери, Дјела, Матица Хрватска
2. Франческо де Санктис, „Данте Алигијери“, Критички есеји
3. Е. Р. Курцијус, “Данте”, Европска књижевност и латинско средњовековље
4. Е. Ауербах, “Фарината и Кавалканте”, Мимесис
5. Т.С. Елиот, “Данте”, у: Изабрани есеји
6. Т.С. Елиот, Хорхе Л. Борхес, Коља Мићевић, Данте, његова етика,
естетика и техника
7. Никша Стипчевић, Италијанске и друге теме
8. Осип Мандељштам, Разговор о Дантеу
9. Жак Ле Гоф, Средњовековно имагинарно и Настанак Чистилишта
10. Мухамед Џелиловић, Славени о Дантеу
11. Алан де Либера, Мислити у средњем веку
12. Јургис Балтрушаитис, Фантастични средњи век
13. Умберто Еко, Естетички проблем у Томе Аквинскога
14. Изидор Кршњави, *Прозно препричана Божанствена Комедија*
15. Јохан Хојзинга, Јесен средњег века
16. James Bruce Ross and Mary Martin McLaughin, The Portable Medieval Reader
Живот:
Данте Дуранте Алигијери је рођен у Фиренци 1265. године. Отац му је био

Алигијеро Алијигери, а мајка, Онабела, умире када је Дантеу било свега 10 година.
Први познати Дантеов предак био је Качагвида, витез из 12. века који се појављује
у Дантеовом Рају. Када је имао 12 година као супруга му је додељена Ђена Донати.
У осамнаестој години Данте је срео Гвида Кавалкантија. Они су заједно постали
вође литерарног покрета "Слатки нови стил" (Dolce Stil Nuovo). У том периоду
среће и Беатриче Портинари. Остаје непознато из чега се састојала и како је
Катедра за Компаративну књижевност 1

са теоријом књижевности
изгледала њихова љубав, али је познато да је Данте,
након Беатричине смрти 1290. године инспирисан
њоме написао „Нови живот“ (Vita Nuova) и своје
највеће дело, Божанствену комедију. Морао је
бити традиционално образован, што је значило да
познаје знања и вештине из тривијума и
квадривијума.1 Од малена се интересовао за
литературу и политику. Како су се књиге у то
време продавале у апотекама а услов за бављење
политиком било је припадништво неком од еснафа,
Данте приступа апотекарском еснафу. Био је
припадник партије Гвелфа, касније подељене на
Беле, чију страну заузима Данте, и Црне Гвелфе,
где Данте као Бели Гвелф бива протеран из
Фиренце.2 1310. године ће Хенри 7 Луксембуршки
напасти Италију, што ће значити нешто повољнију
ситуацију за Беле Гвелфе. Ипак, Дантеово изгнанство се продужава. 1313. борави у
Верони код пријатеља Кангранде дела Скале, којег такође помиње у Рају.
Фиренца је 1315. амнестирала људе у изгнанству. На листи помилованих је био и
Данте, али Фиренца је тражила да помиловани буду третирани као јавни грешници.
Данте је одбио овакав повратак и одлучио да остане у изгнанству. И касније се
надао да ће бити позван у Фиренцу под часним условима али се то никад није
догодило. За Дантеа је изгнанство представљало облик смрти. Гвидо Новело да
Полента, принц Равене, га је позвао у Равену 1318. године, и Данте је прихватио
понуду. У Равени завршава Рај и недуго након тога, 1321. умире, претпоставља се
од маларије. Сахрањен је у цркви Св. Пјера (касније преименованој у Сан
Франческа).
Од битнијих Дантеових дела издвајају се и Нови Живот (Vita Nuova), Гозба

(Convivio), О умећу говорења на народном језику (De vulgari eloquentia) и
Монархија (De monarchia).
Божанствена Комедија
Композиција:
Божанствене комедија састоји се из три дела, кантике: Пакла, Чистилишта и
Раја. Број три је важан за Дантеа зато што упућује на свето тројство. Број три се
1
Седам слободних вештина или Septem artes liberales састојале су се од тривијума и квадривијума,
односно тропућа и четворопућа. Тривијум су чиниле граматика, реторика и дијалектика а
квадривијум аритметика, астрономија, музика и геометрија.
2
Гвелфи и Гибелини су били партије у Италији, Гвелфи као заштитници Папе, а Гибелини као
заштитници Светог римског царства. Након што су Гвелфи дефинитивно поразили Гибелине,
почињу да се боре међу собом и бивају подељени на Беле и Црне Гвелфе. Црни Гвелфи ступају у
везу са Папом Бонифацијем 8, док се Бели противе том утицају. 1302. Бонифације се повезује са
Французима, посебно са Шарлом де Валоа који разара Фиренцу, након чега Данте бива прогнан.

на различите начине појављује, један од њих је: терцина. То је строфа од три
стиха. Он користи специфичан стих – ендекасилаб (итал. endecasillabo), а то је
италијански јампски једанаестерац, с тим што слогови могу да варирају. Рима је
уомчана (aba bcb cdc d). На композицију може да се примени и комбинацијa 3 + 1.
Сваки део Комедије има 33, а укупно има 100 певања. То је зато што постоји и
пролог у целу Божанствену комедију (дакле: 33 х 3 + 1 = 100). Таква комбинација
постоји и у сваком појединачном делу, јер се свако певање завршава терцином, коју
прати још један стих. Данте Божанствену комедију пише на народном, вулгарном
језику. До тада се писало на латинском. Све тpи кантике завршавају се сликом
Дантеа чији је поглед упрт ка звездама.
Основ Дантеове филозофије је аристотелизам.

Вергилије је симбол људског разума.
Беатриче је симбол просвећене интелигенције.
У тексту De vulgari eloquentia постоји подела на жанрове: трагични, комични и

елегични жанр. У трагични жанр могао је спадати и еп. Трагедија је у почетку
пријатна и мирна, а на крају је ужасна и застрашујућа. Она се пише узвишеним,
племенитим стилом. Насупрот томе, комедија почиње тешким стањем, а завршава
се срећним исходом. Зато се Дантеово дело зове Божанствена комедија. Она
почиње стањем грешности, у мрачној шуми, а завршава се срећним исходом.
Дантеови извори3:
Поново обликовати теологију као песништво, то је задатак који је Данте ставио

пред себе. Јер у стара времена, код Грка и код Римљана, није било друге теологије
доли песничке: стари Грци нису имали друге богове него оне о којима су писали
Хомер и Хесиод, а рисмки Пантеон је пресудно обликован код Вергилија. Да ли се
у доба хришћанства могло учинити нешто слично томе? Пред Дантеом се нашао
огроман задатак.
Јер у поретку теологије позног средњег века места за песништво заправо није било.
Кад Данте Алигијери започиње стварање своје Комедије, онда он у добу потпуне
превласти теологије мора да пружи уверљиво оправдање за властито дело: и он ће
га наћи, не тиме што своју поему оправдава пред теологијом, него тако што идеју
властитог песничког дела издиже на ступањ теологије. За своје савременике он је
зато poeta theologus, тј. theologus Dante. Али да би досегао такву тачку за своју
поему, Данте је морао да преузме на себе становиште једне универзалности. Како је
до тога дошао, и на које се изворе из традиције могао ослонити?
Две су линије које долазе из традиције и које је Данте могао комбиновати за своје
песничко дело, у првом реду за своју Комедију. То су с једне стране античке –
грчке и римске – повести о путовањима с ону страну живота, визије загробног
3
Текст који следи је есеј професора Новице Милића са катедре за општу књижевност. Милића је
Радовић спомињао када смо радили деконструкцију, а сам есеј представља суму већине онога што је
Гоца предавала о античким, теолошким и филозофским изворима којима се служио Данте. Иначе,
Милић је превео „Велики кодекс“. 

живота; с друге стране, то су сличне по теми, али хришћански инспирисане визије
есхатолошке или апокалиптичке нарави. Данте је могао имати у виду старогрчку
митологију – из које ће узети велики број ликова за своју поему – онако како је
представљена у Хомеровим еповима, највише у Одисеји, где главни јунак тог
спева у XI певању на наговор Кирке предузима путовање у царство сенки, Ад,
како би од покојног врача Тиресије сазнао нешто о будућности властитога повратка
на Итаку. У том циљу Одисеј се упућује ка обалама Океана („руб”, ивица света),
призива душе умрлих и води са њима разговоре; међу сенима које му се јављају
налази се покојна мајка Антиклија, као и бројни јунаци (Агамемнон, Ахилеј, Ајант)
са којима је ратовао под Тројом, односно ликови које познајемо из митологије
(Тантал, Сизиф, Херакле). Приче из XI певања Одисеје углавном говоре о ономе
што се догађало након пада Троје и током путовања Одисеја, испуњавајући на свој
начин место између два Хомерова епа, упућујући се ка одређеној метанарацији.
Али још је више томе упућен други антички Дантеов извор, Вергилијева Енеида
која је и написана како би комбиновала, кроз приче о лутањима Енеје и потоњем
оснивању Рима, оба Хомерова епа у еп о испуњењу историје кроз оснивање
„вечнога града”. Тема Енејиног силаска у „други свет” ослања се на тему
Одисејевог силаска, али је она код Вергилија развијенија него код Хомера: попут
Одисеја, у VI певању Вергилијевог епа Енеја силази како би му покојни отац
Анхиз (који му се преходно био јавио у сну) дао савете за даље путовање; праћен
врачаром Сибилом и носећи магијску „златну грану”, он путује све до ушћа
Ахеронта и Кокита у Стикс, где сусреће „ваздушаста бића без тела, слике без
садржине; јурнуо би на њих и секао сенке које се посећи не могу”. После сусрета са
својим покојним крманошем Палинуром (који, као и Елпенор Одисеја, моли Енеју
да га покопа и тако умири лутање душе), Вергилијев јунак долази до раскршћа –
лево пут води у Тартар, место где у мукама бораве душе злочинаца, које се само
даље спушта у бездан и таму (о Тартару извештава Сибила), а десно пут је ка
Елисијуму, тј. ка Јелисејским пољима, где бораве душе јунака и блажених, а где ће
се срести са покојницима, као и са душама које ће одатле тек поћи у горњи свет,
свет живих, попут Августа или Марцела, Августовог нећака. Ова подела
оностраног света на паклени и рајски део, уз мотиве испаштања и награде,
прорицања будућности, лутања сени између живота и смрти (оних који више нису
међу живима али су, такође, недовољни мртви како би се до краја упокојили),
Данте ће преузети од Вергилија, као и сам лик овог аутора за свог великог и првог
вођу на путовању које ће, у властитој визији, сам предузети.
Од осталих античких извора са темом путовања у царство сенки Данте је могао,

преко посредних извора, знати и за Цицеронову причу Сципионов сан, из
изгубљене Цицеронове расправе О држави (спис је нестао у V столећу, али је
помињан у X и XII веку, да би био откривен један његов препис почетком XIX века
у Ватиканској библиотеци). Реч је о сну где јунак разговара о будућности са
мртвим душама, и где налазимо опис Птоломејевог космоса са девет небеских
сфера, слично космосу на који ће се ослонити Дантеова трансцендентна
картографија. Орфички и питагорејски упливи које Цицерон преноси – а који се
могу пронаћи и у VI певању Енеиде – о испаштању душе после смрти, о

метемпсихози, о телу као о тамници, видљиви су из места на којем се о мртвима
каже: „Заправо живе они који су из телесних окова умакли као из тамнице, док је
оно што ви зовете живот у ствари смрт”.
Хришћански извори су, више него антички, Дантеу могли тематизовати визију
путовања кроз онај свет као визију успења. Јудејска и семитска традиција уопште
имала је развијене представе о паклу као месту испаштања душа после смрти,
односно о рају као награди за оне који су измакли искушењима греха и слабости.
Један од важних извора за хришћанске визије јесте место из II посланице
Коринћанина св. апостола Павла о путовању до „трећег неба” као и алегоријске
представе из Новога завета које су најразвијеније у Откривењу св. Јована
Богослова. Већ у III веку на грчком језику настаје апокрифна Апокалипса Павла
(или Визија Павла), вероватно рад неког Египћанина, која се крајем IV или
почетком V века преводи на латински и потом бива нашироко преписивана и
ширена све до XV-XVI века: у њеној II књизи се прича о небеском граду,
окруженом са 12 зидова и 4 реке; у III књизи је реч о области мука, са реком жари,
усред леда и снега где душе у мукама испаштају грехе; IV књига је молитвена и
говори о поновној Павловљевој посети рају. Такође је, можда нешто раније, али са
нешто мањим инвентаром мука које чекају грешнике после смрти, позната била и
апокрифна Апокалипса Петра.
Али средњи век је такође развио једну посебну представу о Вергилију као о
некој врсти античког, паганског пророка Христовог доласка. Та се представа
инспирисала његовом IV еклогом4 (често званом „Месијанска”), која говори о
„последњем вемену” и рођењу божанског детета („дечко ће постати Бог”, „с њим ће
престати гвоздени, и настаће свуда златни век”, „и ослободиће се свет вечитога
страха”, ћему ће претходити ратови, бројне и опаке болести, уништења градова и
масовне погибељи, али ће се, потом, сви радовати новорођењом детету спаситељу),
као и VIII еклогом („Чаробњачком”), која говори о магијским умећима чаробнице
кад враћа свог вољеног Дафниса из мртвих поново међу живе. Средњевековни
Вергилије је тако постао онај ко је најавио како збивања из Јеванђеља („добра вест”
о појави Спаситеља), тако и онај ко је најавио и страшни суд и васкрсење, па је
хришћанска и популарна имагинација за њега везивала и на њега преносила бројне
локалне легенде о магији, свезнању и оностраним моћима. Вергилије маг и пророк,
а не само Вергилије песник, постаће за Дантеа алегоријска фигура песника-зналца,
паганина не само прихваћеног, него и слављеног у хришћанско доба.
Међу изворима за Дантеа – не толико за саму Комедију, колико за списе који су јој
претходили попут поменутог Новог живота или Гозбе као и за литературу на коју
се Комедија могла, понекад и тематски ослонити – ваља поменути и Боетијеву
Утеху Филозофије (Consolatиo Phиlosophиae). Боетије (Anicius Manlius Severinus
Boethius, 480-524) је Утеху Филозофије написао у затвору чекајући погубљење на
које је био осуђен; ту се, као у Дантеовој Гозби касније, јавља Филозофија у лику
учене, милосрдне жене која теши мудрошћу. Боетије је последњи велики аутор
4
Више о овоме можете наћи у Страјнићевој „Антологији светског песништва 1“ и „Огледима из
класичне књижевности“, као и у скрипти из римске лирике.

римске књижевности, кога је хришчанство радо прихватило утолико што говори о
једноме богу (мада без помињања Христа), што је, уз тему утехе у мудрости и
знању, годило средњевековним ушима и менталитету, веома опседнутим питањима
пролазности овоземаљског живота, смрти и онога што долази после смрти.
Дантеова Беатриче, као алегорија милости и утехе, дугује доста тога моделу
Филозофије код Боетија.
Међу важним ауторима у XII веку налазе се највећи аутори тог столећа – Бернард
Силвестар са списом De unиversиtate mundи (О целини света, или О васељени), и
Алан из Лила, са својим Antиklaudиjanusom. Оба дела имају за тему стварање света
– код Бернарда Силвестра је реч настајању макрокосмоса и потом човековог света,
микрокосмоса, код Алана из Лила о стварању савршеног човека преко Природе,
Натуре; оба прозиметра припадају теолошко-филозофској епици, и комбинују
античка сазнања са хришћанским учењима. Данте је могао броје мотиве за
Комедију наћи у овим делима, као што је мотив продуховљеног ероса који води ка
небеском спасењу – на којем је такође изграђен лик Беатриче – могао наћи код
утицајног песника из друге половине XII века Бернарда од Клервоа, који, након
Вергилија и Стација, бива трећи, последњи вођа Дантеу у завршним певањима
Раја, и чији списи, а посебно стихови у којима идеју женског и љубави издиже,
преко жара духовне котмеплације до лика Мајке Божије, представљају унутар
хришћанства ослонац за легитимацију љубави као духовног путоказа ка
трансенденталној сфери.
ПАКАО / Inferno
Сви грешници у паклу су кажњени по принципу обрнутог кажњавања, односно

LEGGE DEL CONTRAPASSO.
ПРВО ПЕВАЊЕ:
1 На пола нашег животнога пута

у мрачној ми се шуми нога створи,
јер с равне стазе скренувши залута
На пола нашег животнога пута: Данте у Гозби каже да просечни људски живот
траје седамдесетак година. То значи да он има тридесет и пет година, а Бог је
створио Адама тако да има тридесет и пет година. Пошто је Данте рођен 1265.
године, он на пут креће 1300. године. То је година када папа Бонифације VIII
проглашава јубиларну годину. Она је важна за хришћане и није случајно да баш те
године Данте креће на пут спасења, искупљења. Друга ствар, која је важна за сам
Дантеов књижевно-уметнички поступак, јесте што он почиње да пише касније у
односу на 1300. годину. (неки кажу 1304, неки 1306.). Пишући о догађајима који су
се већ одиграли, он их у самом књижевном тексту представља као будуће догађаје.
Одређено је да Данте полази на путовање 8. априла, на Велики петак, у пролеће,
у знаку овна. Пролеће је битно зато што је тада Бог створио свет – у пролеће
ујутру. Дантеово путовање стога не траје случајно седам дана. Поред броја три,

понављају се и бројеви седам и десет. Животни пут се може повезати и са самом
темом Дантеовог спева – путовање у загробни живот. У антици су таква путовања
постојала (Одисеј, Херакле, Орфеј, Гилгамеш), али ће се Данте позивати само на
Енеиду. Трећи важан моменат у овом стиху јесте што каже на пола нашег
животнога пута. Тиме једна особа, конкретно Данте као лик, представља цело
човечанство. Зато је прича о спасењу Дантеове душе, заправо прича о спасењу
целог човечанства.
у мрачној ми се шуми нога створи: Мрачна шума је алегорија греха и то Данте

преузима из читаве хришћанске традиције, али се може и тумачити као алегорија
политичке ситуације у Фиренци.
јер с равне стазе скренувши залута: Равна стаза јесте прав пут. То је пре свега
стаза вере. Чак и Бокачо каже да постоји много стаза на овом свету, али само је
једна стаза спасења, а то је стаза Бога.
10 Ја не знам право, како тамо

тако сам био сном омамљен, кадно,
залутавши, са праве стазе сађох.
У коментарима Божанствене комедије то се повезује са Аристотеловом Етиком и

Томом Аквинским, који говоре да човек не може да греши свесно, тј. да човек не
бира свесно зло. Исто то каже и Сократ. Човек је по природи у души добар, он чини
зло у сократовском смислу у незнању, а код Аристотела и светог Томе Аквинског
се каже да он чини зло због неке погрешке, тј. да замењује добро и зло – мисли да
чини добро чинећи зло. И код Дантеа човек нема свест о почињеном греху док га
чини. Занимљиво је како Данте представља своје стање без свести - тако сам био
сном омамљен. И то је хришћанска идеја да се сан идентификује са грехом. Као
што мрачна шума замрачује ствари, тако и сан замрачује свест.
13 Ал’ кад сам стиг’о једном бријегу на дно,

тамо, гдје крај је био оној дрази,
што нагна страву у срце ми јадно,
16 погледах увис те му леђа спазих

већ одјевена зракама планета,
што право води свијет по свакој стази.
Дакле, Данте долази у подножје брега чије су падине обасјане зрацима планета. Иза
себе оставља мрачну шуму, односно долину. Долина, брег и зраци планета, тј.
светлост могу се повезати са целокупном композицијом Божанствене комедије: 1)
долина – пакао 2) брег – чистилиште, 2) светлост – рај. Насупрот почетном стању
изгубљености у мрачној шуми, сада се појављује нада, могућност искупљења,
појављују се брег и могућност да се попне уз њега.

Потом следи сцена са три звери. Прва животиња која се појављује је пантер /
леопард, друга је лав, а трећа вучица. Пантер симболизује похоту и алузија је на
борбе Црних и Белих Гвелфа. Лав симболизује охолост, може бити алузија на
Шарла де Валоа. Вучица је крајњи, највећи грех – похлепа, и алузија је на Папу
Бонифација 8. Након тога, долази до сусрета Дантеа и Вергилија, и Вергилије се
представља Дантеу.
70 Sub Julio, ал’ касно, родише ме;

Рим ме за доброг Аугуста знаде,
кад богова је лажних било вријеме.
Данте даје латинизам Sub Julio. Он често користи латинизме и директне алузије на
Енеиду. Ова терцина је важна индикација тога што се десило са Вергилијем –
Вергилије је у паклу зато што није крштен. У првом кругу пакла се налазе они
некрштени – било зато што су рођени пре Христа или нису стигли да буду крштени
(некрштена деца). Вергилије се онда представља експлицитно:
73 Био сам пјесник; стих мој славу даде

Енеји, што из тројског дође града,
Илион горди пошто спаљен паде.
Вергилије даје пророчанство – ко ће у Италији надвладати вучицу, најгори грех. То

место је нејасно и биће остављено тако, као што сва пророчанства треба да буду
нејасна. Ту звер «што се са много њих пари», савладаће хрт, ловачки пас, који је
рођен између Фелтра и Фелтра. Постоје бројна тумачења ко је био тај хрт. Неки
сматрају да би он можда могао представљати Хенрија 7 Луксембуршког или
Кангранде дела Скалу. Особине хрта су мудрост, љубав и крепост. Вергилије,
каже да ће хрт спасти Италију за коју су пали Камила, Еуријал, Низ и Турно,
ликови Енеиде.
Вергилије му затим наговештава да ће бити његов вођа, да ће га спровести кроз два

царства (пакао и чистилиште), а потом каже мислећи на рај:
121 а к потоњима хтједнеш ли се дићи,

достојнија ће душа доћи тада,
с њом ћу те пустит, кад ми буде ићи
Дакле, од Дантеа зависи да ли ће доћи до раја, у смислу слободне воље. Човекова

слободна воља је да чини добро или зло. Вергилије може да прати Дантеа само до
краја чистилишта, после тога га преузима Беатриче. Он не може да га прати даље,
зато што је живео у време лажних богова. Данте пристаје на Вергилијев позив, и
последњи стих је веза са првим стихом, јер се поново јавља кретање:
136 и он се крене, а за њим пођем.
ДРУГО ПЕВАЊЕ:

У другом певању сусрећемо се са инвокацијом, која ће се поновити и у
Чистилишту и Рају. Друго певање је заправо увод у Пакао, а прво је било увод у
целу Божанствену комедију. Инвокација је трострука. Зазива: 1. Музе, 2. гениј и 3.
памет што писа. Инвокација Муза омогућава му да пева. Оне су паганска фигура,
представљају топос. У хришћанској традицији Музе су узимане као алегорија
песничке инспирације. И инвокација генија је топос. Она постоји код Овидија.
Геније је она сила коју душу покреће да проналази оне ствари које до тада нису
биле пронађене. Памет што писа је алегорија сећања.
Овде имамо директну алузију на 6. певање Енеиде, где Данте представља Енеју као
Силвијевог оца, а који је сишао у подземни свет како би се обратио свом оцу
Анхису.
Ово певање је такође битно јер Данте у њему глорификује три племените жене које
учествују у његовом спасу. Прва је Девица Марија, која шаље свету Луцију5 код
Беатриче која се обраћа Вергилију. На алегоријском плану Девица Марија
представља алегорију милосрђа које је човеку унапред дато. Света Луција је
милосрђе које обасјава, осветљава. Беатриче је алегорија божанске мудрости,
односно теологије
ТРЕЋЕ ПЕВАЊЕ:
Налазимо се пред вратима пакла и сусрећемо се са натписом на њима. Потом

следи чувени стих:
9 тко уђе нек се кани сваке наде.
У претпаклу налазе се душе које у животу нису доживеле ни погрду, ни хвалу.

Са њима су кажњени и анђели који су за време побуне стајали са стране. Данте
каже да их неће ни пакао, ни рај. Рај их неће да га не би грдили, а пакао зато што
нису учинили ништа лоше.
Потом долазе до реке Ахеронт. Занимљиво је како Данте преузима паганске грчке
и римске фигуре и онако као што је то хришћанство иначе радило, прави од њих
ђавола. Ахеронт је једна од четири реке пакла и Харон преко ње превози мртве
душе. Харон се буни када стигну Данте и Вергилије, јер жива душа не би требало
туда да прође.
Са Ахеронтом заправо креће пакао, јер када га пређе, улази у лимб. Последњи стих
гласи:
136 падох као човјек савладан сном.
5
Поставља се питање зашто Данте бира свету Луцију. Она се узима као заштитница вида. У питању
је чињеница да је Данте имао проблема са видом, па је због тога узео свету Луцију.

ЧЕТВРТО ПЕВАЊЕ – ПРВИ КРУГ ПАКЛА
У четвртом певању будимо се заједно са Дантеом у паклу. Дакле, они улазе у

пакао, у први круг, лимб. У њему су кажњени некрштени. У овај круг убацује
људе који су живели после Христа, али нису крштени, и људе из антике који су се
истакли врлинама, али нису били хришћани. Потом се објашњава каква им је казна
– нема наде да ће доћи у рај и чежња за Богом, која им се никада неће испунити.
Потом одлазе у посебан део у самом лимбу, који се уводи мотивом ватре, односно
светлости:
68 кроз ватру неку спазише ми очи

што полукругом мрак на узмак сили.
Та ватра није везана за божанску светлост, већ за светлост људског ума. Прво
наилазе на четири велика античка песника која су била врло цењена у средњем
веку – Хомер, Хорације, Овидије и Лукан. Данте од античког Парнаса прави
сопствени Парнас.
Хомер као узвишени предак није за средњи век био много више од великог имена.
Јер средњовековна антика је латинска антика. Али то име је морало да се помене.
Без Хомера не би било Енеиде; без Одисејевог путовања на онај свет не би било
Вергилијевог путовања на онај свет; без њега опет не би било ни Дантеовог
путовања. За читаву касну антику, за читав средњи век Вергилије је као и за
Дантеа l’altissimo poeta. Поред њега је Хорације као представник римске сатире.
Овидије, међутим, за средњи век има сасвим друго лице него за нас. Метаморфозе
су се тумачиле као нека врста митолошког приручника. Сем тога, све те
митолошкe приче имале су свој алегорисјки смсиао. Овидије је, дакле, био и
ризница морала. Лукан је био виртуоз terribilita – страве и патоса, али и
познавалац подземног света и његових вештица и авети.6
Потом је дата алегорисјка слика племенитог замка, окруженог поточићем. Постоје

две велике групе људи које овде среће. Прва група је vita activa, они који су се
истакли у политичком и историјском животу. Другу групу чини vita contemplativa,
људи који су се посветили науци. Унутар vita activa постоји више група. Прво среће
Тројанце, који су важни због оснивања Римског царства: Електра 7, Енеја, Хектор и
међу њих убацује Цезара. Данте стварне особе и књижевне ликове меша без
икаквог правила, и то чини у свим певањима. После њих среће Атињане: Камила,
краљ Латин и Лавинија. Потом следе стварне особе, заслужне за грађење римске
6
Текст у курзиву је преузет из књиге „Европска књижевност и латински средњи век“ Е. Р.
Курцијуса, поглавље „Данте и антички песници“ стр. 35/36.
7
У питању је мајка Дардана, а не Клитемнестрина и Агамемнонова ћерка, а од Дардана потичу сви
Тројанци, тако да је она мајка свих Тројанаца.

републике: Брут8, мање важне четири даме и султан Саладин. Потом даје прелаз на
vita contemplativa
130 Кад мало дигох вјеђе врх множине
угледах мештра оних који знају
гдје сједи усред мудре дружбе њине.
«Учитељ оних који знају». То је похвала Аристотелу, као кључној фигури за

латински средњи век. Он је сматрам првим филозофом зато што се Платонова дела
нису познавала. Потом помиње Сократа и Платона, па предсократске филозофе:
Демокрит, Диоген, Талес, Анаксагора, Емпедокле, Хераклит, Зенон. Тек у следећој
строфи помиње Цицерона. Диоскурид је лекар, Сенека и Цицерон су два важна
римска филозофа, Орфеј и Лин су митски певачи. Списак се завршава помињањем
научника: Птоломеј и Еуклид; лекара: Хипокрит, Гален, Авицена – лекари из три
доба: Хипокрит – класично доба Грчке, Гален – александријско доба, Авицена –
арапски лекар; и последњи је Авероес, велики арапски тумач. Ренесансе не би било
без Византије и Арапа, који су сачували и преводили античке текстове.
ПЕТО ПЕВАЊЕ – ДРУГИ КРУГ
Пето певање посвећено је другом кругу пакла и у њему се први пут сусрећемо са
паклом, јер у првом кругу нису били прави грешници, и њихова казна није била
права казна. Стражар другог круга је Минос. Минос је био краљ на Криту и у
античкој традицији био је један од судија подземног света. Он ту функцију има и
овде. Већ је помињано како Данте паганске митолошке фигуре претвара у демоне.
Он Миносу, који је човек, одузима људске атрибуте и додељује му анималне
атрибуте. Карактеристично је да је он страшан, има страшне зубе. Дата је сама
сцена суђења – Минос испитује, суди и шаље. Као да је дат судски процес: душа
долази да се испита, Минос истражује у чему је кривица, доноси пресуду и душа
одлази у одређени круг. Шаље их тако што савија реп неколико пута, колико пута
заврти репом, у тај круг пакла грешник бива послат.
У другом кругу се налазе похотници, пожудни. Они се налазе у вртлогу, ветру,

пакленој олуји. Пошто их је шибала олуја страсти у животу, сада их шиба паклена
олуја. Они куну величанство Божје и лију сузе вреле. То упућује зашто је пожуда
као грех проблематична. Они пате због греха телесности, али постоји још један
додатни моменат – страст и разум су се сплеле. То је стара прича о сукобу разума и
страсти, пожуде, тела, чула. Није то једноставно кажњавање због тога што се неко
препустио својим страстима, већ су те страсти помрачиле његов разум. То се може
повезати са раније поменутом чињеницом да је човек сам одговоран за оно што
чини. Распознавање добра и зла постиже се људским разумом.
Вергилије даје каталог великих љубавника из давне прошлости: Семирамида,

Дидона, Клеопатра, Хелена, Ахил, Парис и Тристан. И Семирамида и Тристан
улазе у љубавни однос који је антиципација оног што ће се десити са Франческом и
8
То није Брут који је убио Цезара, он се налази у једном од троје уста сатане, у 4. појасу 9. круга
пакла, поред Јуде и Касија. Овај Брут је оснивач римске републике.

Паолом. Семирамида је покушала да ступи у љубавну везу са својим сином и он ју
је на крају убио. Тристан и Изолда припадају средњовековном витешком корпусу
трубадура и трувера, dolce stиl novo, уопште дворске куртоазне љубави. Тристана је
убио његов стриц. Они су сви оквир оном што ће бити прича о Дантеовим
савременицима.
Потом се прелази на приповест о Паолу Малатести и Франчески Поленти (да

Римини). Они примећују да их Данте посматра, крећу ка њему и почиње
Франческин говор. Они су били Дантеови савременици, који су ушли у
недозвољену везу и Франческин муж их је убио, што је била позната прича у
Дантеово доба. Они читају роман о Ланселоту. Ланселот је био један од витезова
округлог стола, забављао се са Ђиневром, женом краља Артура, а Галеото је
помагао њихову љубав. Франческа и Паоло се пољубе када читају епизоду у
роману у којој Ланселот треба да пољуби Ђиневру. Паолов брат, а Франческин
муж, Ђанкото Малатеста, ухвативши их у страсти, обоје их је убио.
6. – 9. ПЕВАЊЕ – КРУГОВИ 3, 4, 5 и улазак у 6. круг
У шестом певању улазимо у трећи круг пакла, у којем се налазе прождрљивци

и казна им је киша. Бокачо каже да ће, пошто су били прождрљиви и у јелу и у
пићу, сада пити прљаву воду уместо лепог вина. За ту кишу се каже да је проклета,
вечна, хладна, тешка, чак прелази у комаде снега. Чувар овог круга јесте Кербер.
Кербер душама дере и гребе кожу, тј. ждере их, па је то још једна веза са
прождрљивошћу. Вергилије савладава Кербера тако што му баца земљу у уста, што
је још једна асоцијација на прождрљивост. У кругу прождрљиваца Данте среће
Чака, он је један од Дантеових суграђана. Шесто певање је важно због тога што се у
њему директно и конкретно први пут уносе политички проблеми, који ће бити
важни за целу Божанствену комедију. Између Чака и Дантеа креће расправа о
политичкој ситуацији у Фиренци. Шесто певање се завшава помињањем Плутона
који је на уласку у следећи круг.
У седмом певању улазимо у четврти круг у којем су смештене тврдице и

расипници. Плутон је чувар тог круга зато што је поред подземља он и бог
богатства. Казна расипника и тврдица састоји се у томе што се они међусобно
псују. Лева страна је негативнија, као знак зла, ту се налазе већи грешници –
шкртице. На десној страни се налазе расипници. Када се сретну у центру круга,
почињу да се псују. Али то није све. Они су кажњени и тиме што гурају терет. То
је алузија на Сизифа, што имплицира да је борба за богатство на земљи била
сизифовски посао. После тога долази још један важан моменат, а то је, условно
речено, први теоријски дискурс у Божанственој комедији, који ће бити
карактеристичнији за Чистилиште и Рај. У овом случају се расправља о Fortuni,
богињи среће, која ће бити важна и код Бокача, а била је важна и у средњем веку. У
антици је она постојала као митолошка фигура, која се представља као ћелава, са
чуперком. У правом тренутку треба да се згази да вас не би стиснула. Међутим, ово
није таква Fortuna. Не постоји могућност да се сва злата скупе како би се грешни
искупили из греха. Проблем је у томе што су они на земљи тежили благу, односно

сизифовском, узалудном послу. Вергилије објашњава како је настала Fortuna. Кад
је Бог створио сва небеса створио је и супстанце које ће управљати њима. Те
супстанце нису материјалне, то су тзв. интелигенције, а у народу се популарно
зову анђели. Једна од таквих интелигенција је и Fortuna. Њен задатак је да земаљска
блага мења кроз време, да их стално распоређује. Имплицира се да људски разум
не може да дође до спознаје Fortunе, односно божанства или Бога. Имплицира се и
то да строго мора да се ограничи оно што је у човековом домену и оно што није.
Једна од порука јесте да не треба корити оно што није у нашој моћи, тј. спољашње
околности. То указује на чињеницу да не треба јурити за Fortunom, за земаљским
благом. Благо је ташто добро. Као што се претходно певање завршавало
представљањем четвртог круга, тако се сада представљају пети круг и мочвара
Стикс.
У осмом певању, односно у петом кругу су кажњени срдити и лењивци. Долази

један од чувара петог круга, Флегија. Прелазе Стикс, свe je мрaчнo, тaмнo, и виде
сe зaстрaшуjући тoрњeви. Дoлaзe дo грaдa и испрeд Дисa сe пojaвљуjу ђaвoли. Овo
je прва пojaва ђaвoлa у Бoжaнствeнoj кoмeдиjи. Дaнтe oстaje сaм, Вeргилиje oдлaзи
кoд ђaвoлa, и нe знa се штa сe дeшaвa.
Дeвeтo пeвaње је нaстaвак oсмoг, јер се наставља ситуaциja. Вeргилиje сe врaтиo,

блeд je и уплaшeн. Дoк Данте и Вергилије чeкajу пoмoћ, пojaвљуjу сe aнтичкa
чудoвиштa кoja имajу функциjу дa ствoрe aтмoсфeру ужaсa и стрaхa. Пojaвљуjу сe
три Eриниje и Мeдузa. Дoлaзи нeбeски глaсник кojи рeшaвa ствaр. Ствар је
једноставна: он долази, oтвaрa врaтa и oни сaдa мoгу дa прoђу. У грaду Дису je
шeсти круг, у кoмe сe нaлaзe jeрeтици и eпикурejци (jeр су смaтрaли дa je душa
смртнa). У Дантеово врeмe, сви oни кojи нису вeрoвaли у бeсмртнoст душe
нaзивaни су eпикурejцимa. Jeрeтици су кaжњeни тaкo штo су смeштeни у грoбoвe
гдe гoри вeчнa вaтрa.
10. – 11. ПЕВАЊЕ – 6. КРУГ
У пaклу пoстojи вишe пoдeлa. Гoрњи пaкao и дoњи пaкao дeли грaд Дис. У гoрњeм
пaклу нaлaзe сe лaкши грeшници – првих пeт кругoвa. Дoњи пaкao чине остали
кругови, који почињу сa грaдoм Дисoм кao шeстим кругoм. Данте и Вергилије
улaзe у грaд Дис, и Вeргилиje oбjaшњaвa Дантеу oнo штo je вeћ рeкao у прeтхoднoм
пeвaњу – дa сe ту нaлaзe jeрeтици. Гoвoри и то дa кaдa дође до Стрaшног суда, кojи
ћe сe дeсити у дoлини Joзaфaтa, њихoвa кaзнa ћe бити у томе штo ћe им сe зaувeк
зaтвoрити грoбoви. Дaнтeу сe нeкo дирeктнo oбрaћa, u питању је Фaринaтa дeгли
Убeрти. Фaринaтa, кojи je jeрeтик, прe свeгa сe пo свojим oсoбинaмa прикaзуje кao
нeкo кo je oхoл, нeкo кo je пoнoсaн. Дaнтe ћe гa кaсниje у jeднoм мoмeнту нaзвaти
вeликом душом. Oн сe дижe из грoбa до груди и види му сe чeлo. Дaнтe кaжe дa сe
дижe кao дa пркoси цeлoм пaклu, јер је он ствaрнo jeднa грaндиoзнa oсoбa.
Фaринaта припaдa Гибeлинимa. Гибeлини први пут прoтeруjу Гвeлфe 1248. Они сe
врaћajу у Фирeнцу 1251. Зaтим 1258. Гвeлфи прoтeруjу Гибeлинe, a мeђу њимa je и
Фaринaтa. 1260. гoдинe дeшaвa сe чувeнa биткa у кojoj Гибeлини нaпaдajу Фирeнцу
уз пoмoћ Сиjeнe – биткa кoд Мoнтaпeртиja, после које Гвeлфи по други пут иду у

прoгoнствo. Зajeднo сa Гибeлинимa, Фaринaти сe врaтиo у Фирeнцу. Ту oстaje дo
свoje смрти. 1268. билa je биткa кoд Беневента. Дaнтe сe рoдиo 1265, тако да се све
oвo дeсилo прe њeгoвoг живoтa, aли je било врлo живo у сeћaњу тaдaшњих
Фирeнтинaцa. Сaдa Гвeлфи прoтeруjу Гибeлинe зaувeк и Гибeлини нeстaју из
Фирeнцe кao пaртиja. Oстajу Гвeлфи, кojи су сe кaсниje пoдeлили нa Бeлe и Црнe.
Нa пoлитичкoм плaну, Фaринaтa je Дaнтeoв пoлитички прoтивник и кaдa њих
двojицa пoчињу дa рaзгoвaрajу, сукoб je прe свeгa нa пoлитичкoм нивoу. Сцeнa сe
oдjeднoм прeкидa и убaцуje сe пoтпунo другa сeнa, тј. искрсaвa другa душa из
грoбa, сaмo дo брaдe. Ту сe види снaжaн кoнтaрст кojи je нaпрaвљeн измeђу
Фaринaте и Кавалканта Кaвaлкaнтиja, оца Гвида Кавалкантија. Кaвaлкaнте
гoвoри крoз плaч, пoтпунo супрoтнo oд Фaринaте, кojи с прeзирoм рaзгoвaрa с
Дaнтeoм, кao дa пркoси цeлoм пaклу. Кaвaлкaнтe oдмaх прeпoзнaje Дaнтea кao
приjaтeљa свoг синa и питa гa гдe му je син, зашто ниje с њим. У исти су грoб
смeштeнa двa пoлитичкa прoтивникa – jeдaн Гибeлин, други Гвeлф. Другa вaжнa
ствaр je дa су Фaринaтa и Кaвaлкaнтe у рoду – Кaвaлкaнте му je зeт, aли су збoг
зajeдничкoг грeхa смeштeни у исти грoб.
У 11. Певању Вeргилиje сe пojaвљуje кao нeкo кo oбjaшњaвa и дaje тoпoгрaфиjу

пaклa. Пaкao сe дeли нa гoрњи и дoњи. Првo идe прeтпaкao, кojи нe припaдa пaклу,
тамо се налазе они који су на дну – нeћe их ни рaj, неће ни пaкao.
Вeргилиje и Дaнтe сaдa су прoшли грaд Дис, oднoснo, у њeму су били грoбoви, a у
цeнтру je рупa, пoнoр, штo je дaљe спуштaњe у пaкao. Туда они иду. Данте кaжe да
су то три кружићa, који се сужaвaју и пoстajу свe мaњи, кao лeвaк. У гoрњи пaкao
спaдajу incontenti, нeзaдoвoљни. У седмом кругу су нaсилници, a у осмом и
деветом су вaрaлицe. Узимa сe дa зaпрaвo у нeзaдoвoљнe спaдajу oни кojи чинe
грeх збoг стрaсти – прoстo су сe прeпустили eмoциjaмa, a нaсилници и вaрaлицe
чинe грeх збoг рaзумa, свojeвoљнo. У oквиру седмог кругa, кoд нaсилникa, jaвљa
сe joш jeднa пoтпoдeлa, јер сe они дeлe нa три групe: нaсилници прoтив ближњих,
нaсилници прoтив сeбe и нaсилници прoтив Бoгa.
12. – 17. ПЕВАЊЕ – СЕДМИ КРУГ – три појаса 7. круга
12. певање, 1. Појас - У седмом кругу налазе се насилници против ближњих и

њихове имовине, насилници против себе и своје имовине и насилници против Бога,
природе и рада. На улазу у седми круг налази се Минотаур. Вергилије га ућуткује
врло грубо и врло сурово, а онда пролазе поред њега и улазе у седми круг. У
његовом првом појасу налази се река Флегетон, која кључа и у којој су кажњени
насилници против ближњих и насилници против туђе имовине. Реку чувају три
кентаура– Хирон, Фоло и Несо. Преко реке Дантеа и Вергилија пребацује Несо.
Најзначајнији представник овог дела круга јесте Атила бич Божји.
13. певање, 2. Појас - У другом појасу седмог круга кажњене су самоубице.

Амбијент у којем се радња одвија је натприродна, мрачна шума. Самоубице су
претворене у стабла у шуми. Поред шуме, јављају се и Харпије, што је преузето из
трећег певања Енеиде. је посвећено Пјеру дела Вињи. Пјер дела Виња био је

секретар Фридриха II, који се убио у тамници. Након што је пала, душа као семенка
почиње да клија у стабло. Када дође до Страшног суда, они ће добити тела натраг,
али се они у њих неће вратити, већ ће та тела остати да висе као по гранама. Зато
што су одбацили своје тело, кажњени су да се више не споје са њим.
У другој епизоди 13. певања су приказани грешници против свог имeтка. Они
нису сами себе убили, али су пошли ка сигурној смрти. Њих јуре пси, као некакви
демони. Пси су алузија на Хрта из првог певања који се бори против похлепне
вучице. Пси их раскомадавају – као што су они раскомадавали своје имање, тако се
њихово тело сада раскомадава. У тексту се не каже, али претпоставља се да се они
после тога некако поново споје.
14. – 17. певање, 3. Појас - У њему су кажњени насилници против Бога, природе
и рада. Природа и рад су врста божанског добра. Они су кажњени у врелом песку.
Богохулници леже, лихвари (зеленаши) седе, а содомити ходају. Поред тога, по
њима пада ватрени огањ. То је мотив из библијске приче о Содоми и Гомори.
Прво срећу једног од богохулника – Капанеја, паганског јунака који се борио
против Тебе. У четрнаестом певању Данте даје алегорисјку слику. Овде Вергилије
објашњава откуд подземне реке у паклу. Говори о старцу на Крети. Лице му је од
злата, руке и груди од сребра, остатак трупа од бакра, лева нога од гвожђа и
десна нога од глине. У атици се разликују четири доба човека: златно (Сатурново),
сребрно, бронзано и земљано. Долази, дакле, до опадања човечанства, које овај
старац представља. Разликују се три концепције времена: линеарна, циклична и
посматрање времена уназад. Линеарно време везано је за хришћанску идеју да
време иде у једном правцу, ка Судњем дану, када ће почети рај. На цикличном
времену ће, на пример, инсистирати Ниче. У трећој концепцији заступљена је идеја
да је у почеку било идеално доба, доба невиности, када су људи били најсрећнији –
прошлост је била најбоља. Реке настају из суза овог старца, односно суза читавог
човечанства, јер је старац алегорија човечанства. Зато су оне везане за људску
патњу. Шире схваћено, сузе свих људи праве паклене реке. То су четири реке:
Ахеронт, Стикс, Флегетон и Кокит. У овом појасу среће Брунета Латинија
тројицу грешних Гвелфова. Данте и Вергилије потом настављају пут ка осмом
кругу. Вергилије узима конопац, и спушта га доле. Флегетон се као водопад
спушта у понор. Тим конопцем Вергилије ће укротити Гериона. Герион је
алегорија преваре. Седамнаесто певање одвија се између седмог и осмог круга. У
њему срећу Гериона, који обично има три тела и три главе, и којег је Херакле убио.
Код Дантеа, Герион је спој људског бића, змаја и лава – има људско лице, змајско
тело, а лавље шапе и канџе. Важно је што каже да има лице поштењака, да му је
споља блага кожа, али зато има змијски, тј. змајски труп. Тиме се уводи тема
преваре – споља је благ, али је изнутра змај. Срећу групу грешника против рада.
Они спадају у трећи појас седмог круга, поред богохулника и содомита, које су већ
срели. Сваки носи кесу са сликом. Насилници против рада кажњени су тако што
седе у песку. Вергилије се попео на Гериона. Зато се и Данте пење на Гериона.
Праве се два поређења. Једно је са Фаетоном 9, а друго са Икаром. Oбојица су имали
9
Епаф, Зевсов син, је био љубоморан на Фаетонта. јер није могао поднети да је, Хелијев син,
блистав и сјајан попут свог оца па га је у свађи назвао потомком једног ништавног смртника.

проблематичне летове, али то није разлог зашто их Данте узима, већ због односа
отац-син. Вергилије реагује као отац, умирује и теши Дантеа.
18. – 30. ПЕВАЊЕ - 8. КРУГ и 10 злих јаруга
Са осамнаестим певањем почиње осми круг. Данте и Вергилије долазе до десет

злих јаруга. Окружују их бедеми са гребенима, природним мостићима, испод
којих су грешници. Свака јаруга је ужа од претходне, тако да су оне концентрични
кругови. Зато се Данте и Вергилије све време спуштају. У првој јарузи налазе се
сводници и заводници, који су наводили жене на грех. Они су кажњени тако што
их голе бичују ђаволи. Данте и Вергилије су кренули налево, а зле јаруге су им са
десне стране. Једна група им иде у сусрет, а друга група иде паралелно са Дантеом
и Вергилијом. Овде се поставља питање да ли неко заводи за себе или за другог. У
сусрет им иду они који заводе за друге, а паралелно с њима они који заводе за себе.
Од оних који су заводили за себе, помиње Јасона.10
Потом прелазе у другу јаругу, у којој се налазе ласкавци. Њихова казна је у томе
што сами себе шамарају, у измету.
У 19. Певању, у трећој јарузи налазе се симонисти. Назив симонисти добили су

по Симону Чудотворцу, који је видео апостоле како рукама зазивају Светог Духа,
па је од њих ту моћ желео купити за новац. Симонисти су продавали опроштаје од
грехова и уопште злоупотребљавали црквену моћ. Симонисти су наглавачке
угурани у рупе и имају пламен на табанима. Ствар је у томе што су они црквени
чиновници, а гледали су у земаљске ствари, уместо да гледају у небеске ствари.
Кажњени су тако што ће вечно гледати ка Луциферу. А ватра је везана за апостоле.
Када Свети дух даје апостолима знање да га сазивају, он им ставља ватру на главу.
Овде је ситуација обрнута – ватра гори на стопалима. Овде среће Папу Николу 3.
20. певање, 4. Јаруга – у њој је налазе врачи и лажни пророци, међу њима и
Тиресија. Њихова казна је та што ходају уназад, главе окренуте наопако.
Фаетонту су те речи побудиле код њега сумњу да је Хелије његов отац.. Мада му је Хелије потврдио
да је он његов отац, Фаетонт је и даље сумњао, па се Хелије заклео да ће му као доказ испунити
било коју жељу. Жеља Фаетонта је била да један дан вози златна очева кола. Фаетонт се попео на
Хелијева кола и потерао их. Крилати коњи су осетили да их не води позната рука Хелија, па су
скренули са своје свакодневне путање. Кренули си више, па како су се подигли превисоко, земља се
смрзнула. Одмах затим су кренули наниже и спуштали се и падали све ниже, па су од пламена
прокувале реке, земља се сушила и пуцала претварајући се у пустињу, шуме су гореле, па чак су се
и врата Хада отворила.Видевши шта се догађа, Геја је запретила Фаетонту и позвала Зевса да спречи
даље уништење земље, па је Зевс послао муњу на Фаетонта који се срушио у бездан, у реку Еридан,
где је погинуо, али захваљујући томе живот на земљи је био спашен.
10
Путујући с Аргонаутима на Колхиду по златно руно Јасон се зауставио на острву Лемносу, где су
све жене поубијале мушкарце, завео је Ипсипилу, која је преваром сачувала свога оца у животу, а
затим је трудну напустио. После, на Колхиди, завео је и Медеју која му је помогла око златног руна
а затим и њу оставио, због принцезе Коринта, Креузе.

21. – 22. Певање, 5. Јаруга – овде се налазе подмитљивци и варалице загњурени у
врелу смолу, а чувају их ђаволи са кукама – Злопанџе.
23. певање, 6. Јаруга – у којој се налазе лицемери који ходају заогрнути оловним
плаштовима. Овде Данте среће Кајафу.11
24. – 25. Певање, 7. Јаруга- где се налазе лопови (клептомани!) који трче међу
мноштвом змија.
26. – 27. Певање, 8. Јаруга - у којој су кажњени лажни саветници, химбени.

Кажњени су тако што су у пламену. Legge del contrapasso је у томе што су они
палили језиком, а сада сами горе. Певање почиње тиме што се на један алегоричан
начин апострофира Фиренца због њене корупције. Потом се говори о јарузи
химбена, где се срећу са Уликсом и Диомедом. Њихов грех је: 1. у подметању
тројанског коња; 2. зато што се због њихове варке Ахилејева љубавница убила; 3.
зато што су украли Атенину статуу. Од свих грешника, само су Диомед и Уликс
здружени. Уликс је већа варалица од Диомеда, о чему сведочи Хомерова Одисеја.
Њима се обраћа само Вергилије, зато што је о њима говорио у Енеиди.
28. Певање, 9. Јаруга - долази се до девете јаруге, у којој се налазе сејачи неслоге,
они који изазивају политички или верски раздор. Њих касапи један ђаво, па се они
поново спајају. Као што су они делили људе, тако се сада њихово тело касапи.
Главни представник је Мухамед. Он није хришћанин и шири веру у Алаха. Други
важан моменат у овом певању јесте опис сакаћења. Тај опис подсећа на
натуралистички опис куге из Декамерона. Врло је прецизан, детаљан и јасан,
готово анатомски.
29. – 20. Певање, 10. Јаруга - Двадесет и девето и тридесето певање посвећени су
десетој јарузи. После тога се излази из осмог круга. У десетој јарузи се налазе
фалсификатори. Осми круг, круг варалица, завршава се кривотворитељима новца.
Они су губавци, пате од неподношљивог свраба. Као што су помоћу руку лажно
стварали новац, тако сада себи само лажно помажу љуштећи кожу. Данте користи
средњовековно веровање да је болест казна за грех. Зато узима једну од најтежих
болести тог доба, па није случајно што је најтежи грех у осмом кругу баш тако
кажњен. У тридесетом певању среће мајстора Дама, алхемичара и кривотворитеља
новца, Грка Синона који је наговорио Тројанце да довуку у град дрвеног коња и
жену фараона Петефрија (Потифара) која је окривила Јосифа који је бежао од ње
када је покушала да га заведе.
31. ПЕВАЊЕ
11
Кајафа, пуним именом Јосиф Кајафа био је високи јеврејски свештеник. Познат је по томе да је
подмитио Јуду Искариотског да изда Исуса Христа, у коме је Кајафа видео претњу јеврејству.
Према Јовановом и Матејевом јеванђељу Исус Христос је након хапшења у Гетсиманскоме врту
приведен пред Кајафу, који га је саслушао и осудио.

Ово је занимљиво певање зато што представља транзит између осмог и деветог
круга, у којем су најгори грешници и сâм Луцифер. На фабуларном плану, то има
функцију задржавања радње. Девети круг чувају четири дива. Гиганти су издали
Зевса, зато су чувари деветог круга. Само један је библијски див, а остала тројица
долазе из паганске антике. Обрнуто у односу на то, девети круг је подељен на
четири појаса: Каина, Птоломеја, Антенора и Јудека. Само је један пагански,
остала три су библијска, тако да постоји паралела. И овде Вергилије сређује пролаз
у следећи круг, обраћајући се Антеју. Антеј их у руци спушта. Данте већ у овом
певању каже да ће у деветом кругу бити кажњен Јуда с Луцифером. Они су
кључна прича деветог круга, иако су ту и Брут и Касије, али су ипак Јуда и
Луцифер издајице Исуса Христа и Бога.
32. – 34. ПЕВАЊЕ – 9. КРУГ И ИЗЛАЗ ИЗ ПАКЛА
Данте одмах на почетку деветог круга уводи мотив који је важан на уметничком
плану. Он каже да нема средстава да опише то што следи:
7 Јер свијета дно описат’ се не даде
шале, нит’ језик вјешт је томе раду,
што «мама» тек и «бабо» тепат’ знаде.
Тиме Данте најављује да неће успети да представи Луцифера у тридесет и четвртом
певању. То је слично опису Хелене у Хомеровој Илијади. То је постојало још у
dolce stil novo и то је и Данте користио при опису госпе. Зато ће Луцифер бити
описан на специфичан начин, убрзано, са дистанце. Тридесет и четврто певање
биће подељено на два дела. Први је посвећен Луциферу, а други одбацивању зла.
Грешници су залеђени у леду. Постоји више тумачења за legge del contrapasso. Они
су издали породицу, државу, домаћине (закон гостопримства), политичку и
црквену власт и Бога. У њиховом срцу није било племенитости и љубави, тако да
су њихова срца хладна. Исус Христ фарисејима каже да су им срца одрвенела,
односно окаменела. Њихова казна подразумева непокретност. Бог је непокретни
покретач – он све покреће, а сам се не покреће, што је Аристотелова и Платонова
идеја. То је супротност у односу на ово. Читава слика са Луцифером грађена је
потпуно супротно оном што ће се дешавати у Рају. Али оно што ће се десити са
Луцифером, десиће се и са Богом – Данте ће га у једном моменту видети, али то
неће представити, већ ће рећи да му је сећање ишчилело. То је мотивисано и тиме
што човеку није дато да види Бога.
Амбијент у деветом кругу је замрзнуто језеро Кокит. Први појас је Каина, у којем
се налазе издајице рођака. Ту је можда најкомичнији моменат Божанствене
комедије, али је он уједно и најужаснији. Данте случајно закачи главу једном
грешнику. Важан је однос издајника међу собом, што је дато у другом појасу, у
Антенору12. Ту су кажњени политички издајници. Тако су повезани политички и
пагански моменат. Издајник не жели Дантеу да каже име, али онда један од
12
Тројанац кога Хомерове песме приказују као мудрог човека и доброг говорника. Он је предложио
да се Јелена врати Грцима и склопи мир. Можда је из тога проистекло мишљење да је Антенор
издао домовину.

грешника изда другога и каже како се он зове. У тридесет и трећем певању реч је о
грофу Уголинију и надбискупу Руђерију.
Трећи појас се зове Птоломеја, у којем су кажњене издајице пријатеља, а добио је

име по библијском Птоломеју, који је позвао у госте Шимуна Макабејца и његова
два сина, а онда их након гозбе убио.
Четврти, последњи појас носи име по Јуди, Јудека. У њему се налази Луцифер и
издајице доброчинитеља, Јуда – издајник Исуса Христа, и Брут и Касије –
издјаници Јулија Цезара. Луцифер има три лица, и у сваким од троје уста жваће по
једног издајника. Троличност Луциферова дата је као супротност Светом Тројству
које карактеришу моћ, мудрост и љубав. Луцифера карактеришу немоћ, незнање и
мржња. Сатана је замрзнут у леду и лије сузе јер је некад био леп, али је након пада
постао ружан. Рупа у којој се налази Сатана замрзнута је вечним ледом јер је након
пада из Раја пао у средиште земље које је најудаљеније од божанског сјаја и сунца,
па је зато замрзнуто.
Вергилије и Данте се спуштају низ Луциферово крзно кроз рупу у којој стоји
Луцифер, пролазе кроз средиште земље и стижу на јужну хемисферу.
/5. Предавање, 08. Новембар 2011. Године/
ЧИСТИЛИШТЕ И РАЈ
Са уласком у чистилиште улазимо у ново царство, нови свет. У прве две

строфе даје нам се тема:
За пут по бољим водама ће сада

Мог духа чамац једра разапети...
Овакав случај имали смо и у Паклу. Овде Данте каже да ће пјевати о „бољим
водама“, а пакао се одређује као „море јада“. Пролазећи кроз пакао Д се већ на неки
начин очистио од греха. У чистилишту ће доћи до чишћења тела (умивање лица
росом, Вергилије му даје рогоз, јер се боде и расте повијен, симболише човека у
стању покајања), до отклањања трагова „пакла“ са њега, али оно што је битније – у
чистилишту треба да се чисти од земаљских ствари. Да бисмо ступили у небо
морамо да се очистимо потпуно, чак и од оних најпозитивнијих ствари које носимо
са земље.
У првом певању Чистилишта јавља се инвокација. Инвокацију смо имали у паклу,

а јавиће се и у рају. Д сада зазива свет Муза, и то посебно Калиопу (музу епског
песништва). Поред муза зазива и Аполона јер је захтев да пева који је сада пред
њим много тежи. Сада се први пут сусрећемо са небеским стварима, сусрећемо се
са анђелима. Не може да говори о надземаљским стварима земаљским језиком. Зато
зазива музе, Калиопу у првом реду. Спомиње се мит који је Овидије изнео у својим
Метаморфозама о такмичењу Муза и Пијерида. Мит о такмичењу Пијерида

(смртница) са Музама Д издваја управо због тог односа људско-надљудско који се
у њему јавља. Имплицира се да му је потребан надљудски глас да би уопште могао
да пева о теми која му следује.
На капији Чистилишта налази се анђео који седам пута мачем исписује на

Дантеовом челу слово „П“ што представља реч peccatum – грех. Како се Д пење на
сваку од седам тераса Чистилишта, тако му анђео који је чувар те терасе брише по
једно слово.
Гоца је издвојила 16. и 17. Певање Чистилишта, и 6. Певање Pаја.
У 16. Певању дата је алегорија племства. Племство не може имати вредност ако
није подржано врлином – римским виртусом. Качагвида тумачи пропадање
фирентинских обичаја. Фиренцом су завладали примитивни скоројевићи, а услед
ратова, симбол Фиренце, бели љиљан постаје црвен. У 17. Певању Качагвида
говори о пророчанству, каже да ће Данте бити прогнан. Ако све прећути његово
дело неће заживети, па га Качагвида саветује да све исприча и даје му благослов да
напише Комедију.
У 6. Певању Раја Д се враћа у доба Јустинијана Првог и позива се на његов Corpus

iuris civilis где се приповеда о историји римске државе која вуче корене од постанка
света.
Комедија се окончава стиховима: „Ту високој машти снага понеста“.
ПЕТРАРКА
(1304 – 1374)
1. Франо Чале, Петрарка и Петраркизам
2. Еуђенио Гарин, Италијански хуманизам
3. Ђулио Ферони, Историја италијанске књижевности
4. Повијест свјетске књижевности 4
5. Франческо Де Санктис, Критички есеји
Франческо Петрарка рођен је у Арецу у Тоскани. Син је

Пиетра ди Паренце, који је био бележник у Фиренци и који
је себе прозвао Петрако (Петрарка је касније узео
хуманистички облик овог имена), и мајке Елете Каниђани.
Детињство је провео у Инчизи, Авињону и Пизи. Студирао
је право на универзитету у Монпељеу и у Болоњи. У
Авињону је касније радио као дворски саветник, а на
папском двору успео је да се истакне нарочито својом
речитошћу, одличним познавањем класичне културе и
својим првим песмама на тосканском народном језику. За

његов боравак на двору везује се и сусрет са Лауром (како тврди сам Петрарка,
срели су се 6. априла 1327). Године 1330. постао је каноник што га је обавезивало
на целибат, али није морао да се зареди, али то га није спречило да има двоје деце.
Путовао је, учествовао у јавном животу, а уз то се бавио и књижевношћу. Био је
изасланик папе и многих важних људи свога доба, а бавио се и дипломатијом. Био
је и културно-политички посредник између два најважнија политичка центра тога
доба у Италији, између Венеције и Милана. Осмог априла године 1341. крунисан је
ловоровим венцем на Капитолу у Риму. Био је, дакле, poeta laureatus још пре него
што је написао многа дела по којима је касније био познат. Веома тешке године за
Петрарку биле су четрадесете године када су преминули су неки за њега веома
важни људи, међу њима и Лаура (6. априла 1348). Петрарка је показивао велику
љубав према античким писцима, као и према латинском језику. Писање је оно што
га повезује са писцима славне антике, са којима стално треба водити разговор.
Петрарка се залаже и за подражавање античких узора, и то за подражавање у
облику, језику и стилу. Међутим, сматра да не треба подражавати стил само једног
писца, већ треба уочити квалитете више њих и те квалитете подражавати. Био је
велики противник схоластике и аристотелизма, страна су му сва дубоко научно
утемељена истраживања и схватања света, прорачуни и гломазни филозофски
системи. Велику пажњу поклања филозофији морала и испитивању човекових
унутрашњих садржаја. Његови највећи узори и аутори који су на њега највише
утицали јесу Цицерон, Сенека, Августин и посредно Платон (али нема утицаја
Платона који се тиче љубави, већ само дијалога Тимај). Петрарка покушава да
покаже да постоји континуитет између античке и хришћанске мисли. Његова
филозофија може се назвати хришћанским хуманизмом. Највећи део Петраркиног
рада написан је на латинском. Он своја дела на латинском описује као узвишенија,
док о делима на народном језику говори као о небитним ситницама. Језик
Петраркине прозе искључиво је латински. Он је, међутим, до краја живота радио је
на исправљању и сређивању своје збирке Рима показујући велику бригу и за дела
на народном језику. Главни поступак Петраркиног писања налази се у такозваном
поновном писању, тј. сталном ишчитавању и преправљању већ написаних текстова.
У својим делима на латинском језику, он тај језик жели да доведе до савршенства.
Веровао је да ће му вечиту славу донети дела написана на латинском, али догодило
се савим супротно, славу су му сачувале песме написане на народном језику.
Написао је и један еп, назван „Африка“. Умире у Аркви, 1374. Године.
Канцонијер
Између Дантеа и Петрарке постоји велика разлика, пре свега по

неоплатонистичком тумачењу. Петрарка ужива у слави, он је велики
индивидуалиста, поезија му је окренута ка њему самом и унутрашњим пејзажима
сопствене душе. Петрарка је лирски интровертан. Данте никад није слави давао
значај, поглед му је усмерен ка споља, он гледа у звезде, Данте је универзални

песник пророк, епски објективан. Код Д се језик гради богаћењем а код П
свођењем. Основни поступак код П је вишеструкост у понављању једног предмета.
Канцонијер је песничка збирка од од 366 лирских песама:

- 317 сонета
- 29 канцона
- 9 сестина
- 7 балада
- 4 мадригала13
Канцонијер се назива још и Риме или Расуте риме по латинском називу Rime
sparse што је уједно и први стих уводног сонета. П је дао најсавршенију форму
љубавне поезије: стил, метрика и језик су усклађени са Лауром.
Канцонијер формално делимо на два дела, док Гоца истиче да је типична подела на
песме за живота и након смрти мадоне Лауре погрешна. У први део збирке би
спадале песме Лаури, песме са политичким садржајем и преписке са пријатељима,
док би у други део спадале песме о тражењу утехе у религији и трансцеденцији
након Лаурине смрти.
Пре Петрарке нема устројавања песама у збирке.
Следи Dolce Stil Nuovo једним делом. Песничка схватања долчестилновиста била
су изузетно прошарана филозофским аспектима, док код Петрарке нема тога, он је
антиаристотеловац. Њему је донекле ближа платонистичка црта.
Различити приступи обликовању идеалне жене код Дантеа и Петрарке14:
Нови живот и Канцонијер
Дантеов Нови Живот: написан после смрти Беатричне, у стиховима са прозним

приповедањем и коментаром, говори о идеалној љубави. Ови стихови говоре о
идеалној љубави песниковој према неизрециво лепој, астралној и анђеоској појави.
То су поетски конципирани алегорично-аутобиографски записи, али везани
искључиво за интиман, дубоко проживљаван развој љубави и за посебно
филизофска значења те љубави, наговештавајући Комедију. Vita nuova је врхунац
који је досегао слатки нови стил. У њој влада она посебна атмосфера платонизма и
индивидуалног доживљаја, екстатична контемплација анђеоске, као од Бога,
послане лепоте, која својом моћи потреса цело биће човеково преносећи га у
духовни додир са небом. Данте не даје истинску аутобиографију, већ кроз
алегорију и неодређености уводи божански лик Беатриче, чиме нас води у сферу
духовног и мистичног, ка универзалном значењу, које ће до краја спровести у
Комедији.
13
италијанска лирска форма народног, сеоског порекла. Има искључиво пасторално-љубавну
садржину.
14
Ово је једно од иситних питања, а сам текст је део предавања о Петрарки које ми је послала
другарица са опште књижевности, а које нам може бити корисно и за семинарски и за испит.

Љубав у Новом животу:
- Ово је љубав која се мистички спознаје
- Љубав може да осмисли егзистенцију.
- Супротстављање више и ниже љубави
- Овај спис треба посматрати као запитаност над тим шта љубав чини, како мења
биће. Љубав доводи до ПРЕОБРАЖАЈА → отуд «Нови живот» – значење
откривења, значење измењеног, преображеног живота.
- Љубав води ка знању.
- Жене и песници поседују тајно знање љубави (Поистовећивање Беатриче са
Христом и Богородицом.)
Дантеова мелахнолија је несклад између божанског и земаљског живота – она је

пуна снаге јер се разрешава у акцији. Петраркина меланхолија је неизлечива јер
болест није у интелекту него је у вољи која је слаба и противречна. Љубав код
Петрарке није појам ни симбол, него осећање. Љубавник, неуморни истраживач
самог себе, даје историју своје душе. Изашли смо из митова и из симбола,
апстракција и налазимо се у храму људске свести. Пронађен је човек! Теорија
остаје иста: жена је «степениште до бога», љубав је «почело свих ствари». Али, све
је то споредно, конвенционално: суштина књиге је непрестано праћење
најделикатнијих збивања људског срца.
Беатриче - Лаура:
- идеал: Беатриче је етички и естетски идеал који се успоставља путем мисаоне
контемплације. Петраркина хуманистичка визија подразумева и идеал
савршенства који је неземаљски (има тумача који тврде да је Лаура синтеза
његових идеала). Беатриче се стапа са божанским принципом, више је идеал,
симбол, него жена. Лаура је нека врста људског, недостижног идеала.
Беатриче је много мање од ње реална и људска, она пре и умире. Лаура је
егзистенцијални идеал и може постати стварна само у материјалности, и то је
управо оно што песника мучи. (Лаура је егзистенцијални идеал који може
постати стварност и постаје стварност у односу активне људске комуникације –
овде имамо активну људску комуникацију...) Код Дантеа је присутна негација
материјалности. Ослобођена симбола и схоластике Беатриче је код Петрарке
Лаура у својој јасноћи и женствености.
- осећања: Лаура је извор туге, бола, усамљености. У тој нелогичности тумачи
виде Петраркину личност: жеља за савршеним односом у свету у ком се то не
може остварити.
- однос универзума и света љубави: Петрарка је спустио читав свемир у
Лауру, учинивши од ње и од себе свој свет. Тај свет је мањи, он је тек један део
огромне Дантеове синтезе.
- богатство света љубави: свет љубави у Петраркиној интерпретацији је богата
и заокружена укупност, свет пун, конкретан, развијен, анализиран и истражен
до краја.
- небо и земља: Док је мртва Беатриче за Дантеа глас другог света, Лаура је одјек
најнежнијих осећања и најживљих утисака који обузимају човека на земљи.

- Лепота је за Дантеа симболична појава – иза Беатричиног лица се налази живот
у свој озбиљности, морални и интелектуални живот. Код Петрарке је лепота
ослобођена симбола, слободна, независна – естетски ужитак који у песнику
рађа његова контемплација.
Као фигура после Лауре, у Канцонијеру највише доминира Амор. Он има златне
љубавне узице, лук и стрелу.
ЛАУРА: Лаури је посвећено највише песама. Преко Лауре Петрарка ствара један
читав поетски систем. Ми видимо Л кроз његову призму, све је крајње субјективно
дато. Л има блед тен, сјајне очи, златну косу и белу одору. Њу карактерише чистота
и нежност, креће се полако и изазива благост својим присуством. Лаура је блиска
оном идеалу помоћу којег је Ботичели представио Венеру на слици „Рађање
Венере“.
Симболика Лауре и њеног имена: она сама може симболизовати ловор, Аполона и
поезију.
Lauro - ловор
L’auro - злато
L’aura – ваздух
Овде се Петрарка поиграва са митологијом и даје нам мноштво сугестија како да

тумачимо симболику Лауре. Пре свега, ту је присутан мит о Аполону и Дафне, док
само Дафнино име преведено са грчког значи управо „Ловор“. Једног дана Ерос је
одапео стреле као одговор на Аполоново задиркивање. Прва од Еросових стрела
имала је златан врх и када је погодила Аполона он се одмах заљубио у Дафне.
Друга је имала врх од олова учинивши да Дафне бежи од Аполона. Аполон је након
тога немилосрдно прогањао Дафне. Она се молила мајци Земљи и своме оцу,
речном богу Пенеју, да јој помогну. Напослетку ју је отац претворио у ловорово
стабло, а оно је постало посвећено Аполону. Италијански барокни скулптор,
Ђанлоренцо Бернини је представио ову сцену на једној од својих
највеличанственијих скулптура.
ТРИЈУМФИ – свест да је човек смртан и подложан. У Канцонијеру Петрарка

говори о шест тријумфа:
1. Љубав
2. Чистота
3. Смрт
4. Слава
5. Време
6. Вечност

Лаура је саткана по конвенционалним обрасцима: лепота је одраз моралне и
душевне савршености. Њу карактерише позно средњовековни хуманистички тип
лепоте, та лепота је етерична, физичка лепота се пласира и огледа у души.
Лаура је у дотицају са страстима али битно је да приметимо да је она изнад страсти.
Петрарка види Л као идола, она је до крајње мере доминантна у његовој свести.
Код Петрарке је приметна смена различитих осећања. Он не зна шта чини, запада у
делирична стања, на моменте постаје неспокојан и узнемирен.
Када Л умре, П се повлачи на своје имање.
У тријумфу вечности се све изједначава, разрешене су све противречности и

вечност брише све разлике, то је dance macabre - што нам предочава и Вијон у
завршним стиховима свога „Завештања“.
Петрарка је сетан. Сета је једно од највећих обележја средњовековне уметности, а

велики су и утицаји позне готике, што смо видели и код Дантеа у „Рају“. П
размишља о томе како је мртав, он и борави на гробљу, замишља како га Лаура
оплакује на гробу. Овим својим поступцима П знатно утиче на Новалиса и његове
„Химне ноћи“.
БОКАЧО
(1313 – 1375)
1. Ђулио Ферони, Историја италијанске књижевности
2. Повијест свјетске књижевности 4
Живот: Сматра се да је рођен у Черталду. Био је син Бокачина

Дикелина, студирао је на двору Роберта Анжујског. Бокачо је
био каноник и поклисар – дипломата. На њега утичу латинска
и витешка литература. Дантеу је идеал астрална Беатриче,
љубав према њој је поситовећена са божанском ителигенцијом.
Петрарка је располућен између телесних и моралистичких
сумњи због Лауре. Бокачо чврсто стоји на земљи, цени људски
дух који је умерен врлином, препушта се објективном писању и задовољству.
Бокачов Декамерон је често називан и Људском комедијом. Стављен је на индекс

забрањених књига, могао се читати само очишћен и цензурисан. У Декамерону
примећујемо антропоцентристички Мирандолин став.
Од осталих дела издвајају се витешки роман Филострато и пасторала Нимфале.

Декамерон
За време куге, у периоду од 1348/51 Бокачо ради на Декамерону. Бокачу су
замерали повезивање са паганством па је био у искушењу да спали своја дела.
Декамерон је писан готицом. Главни књижевни предложак у Декамерону је

„Историја Лангобарда“ Павла Ђакона. Хронолошки посматрано можемо видети
која су дела извршила утицај на Декамерон, али и на које је дела Декамерон
извршио утицај:
1. Амброзијев „Хексамерон“
2. Приче из 1001 ноћи - У време кад европском ренесансом у значајној мери
доминира уметност новелистичке нарације, на Истоку се лагано формира
један приповедачки корпус који ће Европи постати, крајем XVIII и у XIX
веку, познат као Приче 1001 ноћи. Додуше, неке од прича из ове источњачке
збирке стизаће у европске крајеве и током ранијих векова (па, тако, трагове
неке од њих налазимо већ код Бокача). овом збирком – која такође садржи
своју оквирну причу, ону о Шехерзади кад приповеда сваке ноћи цару
Шахријару, како би лечила његову несаницу, а себи и својој сестри
Дуњазиди обезбедила продужетак живота. Бокачов Декамерон се не
надовезује на ову збирку само структурално, већ су у њему и присутни
мотиви Оријента.
3. ДЕКАМЕРОН
4. Џефри Чосер „Кантерберијске приче“ - Кантерберијске приче настале су
како се сматра, између 1372. године, након Чосеровог пуитовања у Италију,
кад се вероватно и упознао са Бокачовим причама. Код Чосера тридесетак
ходонасника разних занимања полазе на пут од лондонског предграђа
Садерк ка Кантерберију и успут је, према договору, сваки од њих требало да
осталима испирича по две приче у одласку и исто толико у повратку
Видљива је бокачовска инспирација, иако Чосер нигде не помиње свог
узора, Бокача.
5. Маргарита Наварска „Хептамерон“ - Код Маргарите, краљице од Наваре,
оквирна прича се у Хептамерону збирке од 72 новеле, настала негде између
1540. и 1545. године односи на 10 приповедача (5 мушкараца и 5 жена)
заробљених изненадном бујицом у једној опатији у Сарансу, у Пиринејима.
Приче казују једни другима како би прекратили време, ћекајући да наставе
своја путовања, при чему се изричито задаје оквир са два правила: причаће
се истините приче (а не оне већ негде написане и прочитане, већ догађаји из
искуства, било да их је приповедач или лично доживео, било да је о њима
чуо од особе од поверења). И Маргарита Наварска ће за тему прича

углавном узети љубавне доживљаје и као и Бокачо у виду Дионеа, и она ће
себе „убацити“ у дело, као јунакињу Парламенту.
Јунаци Декамерона су 7 девојака и 3 младића:
1. Пампинеа – поносна Наполитанка која долази на идеју да оду на посед ван

Фиренце
2. Нефила – заљубљена
3. Филомена – вољена
4. Елиса – девица, друго име за Дидону
5. Емилија – умиљата Фиорентинка
6. Фиамета – ватрена
7. Лаурета – Дафне
8. Дионео – Бокачо
9. Филострато – несретни љубавник
10. Панфило – сретни љубавник
Сваки дан има оквир; једино Дионео искаче из тематских стега. Викендом се не
причају приче. Између сваке новеле ликови сучељавају ставове. Бокачо
интерполира и поезију. На крају сваког дана убацује баладе танане осећајности као
неку врсту музичког контрапункта.
Поднаслов Декамерона је „Кнез Галеото“ – кнез Галеото је писац књиге о

Ланселоту и Ђиневри коју Паоло и Франческа читају у другом кругу петог певања
Пакла.
Тематика дана:
1. Дан – нема теме, описује се куга и оснивање дружине
2. Дан – они који су се извукли из неприлика довитљивошћу
3. Дан – они који су се досетљивошћу дочепали онога до чег аим је стало
4. Дан – несретне љубави
5. Дан – љубави са сретним исходом
6. Дан - они који су духовитошћу и памећу успели да се извуку из опасности
7. Дан – жене које су превариле своје мужеве а да они то не знају
8. Дан – жене које варају мужеве, али и мужеви жене
9. Дан – слободна тема
10. Дан – племенити и духовити људи
Бокачо приказује злоупотребу вере, љубав у огромном распону, жене као живахне
и као идеализоване, његова комика прозилази из неспоразума. У појединим
новелама присутан је Оријент, док се простори предочавају као да су потпуно
стварни. У језик ликова Бокачо уплиће разне дијалекте да би ситуације биле што
животније. Основни инструмент којим се Бокачо служи јесте иронија. Приметан је
и уплив фантазије у кореспонденцији са реалним светом.
Гоца је издвојила следеће новеле:

1. Дан 1, новела 1
2. Дан 4, новеле 5 и 7
3. Дан 5, новеле 8 и 9
4. Дан 6, новела 10
ДОДАТАК:
Ђовани Бокачо – Декамерон

(Повјест свјетске књижевности IV)
Ако jе Дантеова Комедиjа названа божанственом (Бокачо jу jе тако назвао),

Бокачов Декамерон, као што се често истиче, с разлогом носи не мање узвишен
назив „људске комедиjе“. Док jе Алигjериjев идеал била астралана Беатриче, љубав
поистовећена с божанском Милошћу, док се Петрарка ломио између земаљских
осећаjа и моралистичлких сумњи, Бокачо целим бићем остаjе чврсто на земљи
узишуjући спонтани природни нагон, животну способност и интелигенциjу коjоj су
jеднина норма искреност, одмереност и култура.
У префињеном друштву учених људи и отменог света, у атмосфери свечаних
забава, еротске слободе и духовних ужитака, љубавних и пролазних модерних
пустоловина, особито дубок траг у Бокачовом животу оставила jе страст према
Мариjи, незаконитоj кћери краља Роберта, коjу jе отац удао за гроф Аквинског.
Била jе то песникова Фиамметта, опевана у стиховим али и у прози, лепа, ватрена и
непостоjана жена.
Један од спомена наjвредниjих података jе Бокачово приjатељство са Петрарком, са
коjим се сусрео у Фиренци, Падови, Милану и Венециjи, с коjим су га повезивале
споне интелектуалног разумевања, заjедничко хуманистичко занимање за класичну
старину и за песништво уопште.
Бокачо ниjе био склон суптилноj медитациjи о љубави као узори, стилновисти,
Данте и Петрарка: у његовим ћемо саставима пре препознати приповедача коjи као
да и у лирику уноси наративне елементе. Стога нас његовоj уметничкоj нарави
више приближаваjу нека дела коjа jе написао за време боравка у Напуљу, и
обликом и градивом нова у италиjанскоj књижевности његовог доба. У њима се већ
очитава изразит смисао за приповедање и љубавне теме као израван одраз
проживљеих искустава, класичне и савремене књижевне културе и тежње да пружи
долично забавно штиво, ослобођено, у своjоj искључиво аритистичкоj
сврховитости, терета платонског стилновизма и моралистичко-метафизичке
тенденциjе.
Бокачов култ великог песника очитовао се у разноврсноj дантеолошкоj делатности:
преписивао jе његова наjважниjа дела, jавно тумачио Божанствену комедиjу...
Декамерон jе прво међу малоброjним великим делима приповедачке прозе у
италиjанскоj књижевности. Настало jе као плод свестраног животног искуства и
непосредног додира са животном и буjном фирентинском средином, одакле jе
писац преузео и уметнички обликовао андегдоте и казивања, просторе и ликове,
свеж jезик, склоност порузи и шали, луцидан критички дух, а надасве слободан и
отворен менталитет трговачког сталежа. Пошто су се у пишчевом духу средили
младалачки доживљаjи, а страст према Фиамметти постала, као неки интиман мит,

смирено сећање лишено патње, ремак-дело сабире и супериорном уметношћу
превладава све оне сувише непосредне елементе аутобиографиjе очито назочне у
мањим делима.
Наслов дела Il Decameron значи „књига десет дана“ jер jе књига коjа има стотину
новела заокружених jеднинственим оквиром подељена на десет дана. Бокачо
започиње приповедање реалистичним описом трагичне пошасти црне куге коjа jе
харала у Фиренци 1384. Али песникова реакциjа на страшан догађаj ниjе, као што
би се у оно доба могло очекивати, мистична скрушеност у стаху од земаљских
апокалиптичних недаћа и казне божиjе на другом свету, против то jе похвала
виталноj младости и неуништивоj свежини приjатељске природе. Зато он замишља
да се у опустелом граду, у цркви санта Мариjа Новелла, састало седам девоjака и
три младића.
Панифило jе приказан као сретан љубавник. Филострато jе преварен и очаjан
љлубавик. Дионео jе весео и без скрупула (сва троjица као да симолишу три
аспекта пишчеве личности). Пампинеа jе разумна и сретна у љубави. Филомена jе
ватрена. Елисса jе девоjчица коjу мучи жестока љубав. Неифиле jе наивна и путена.
Емилиа jе заљубљена у себе. Лауретта jе љубоморна. Фиамметта jе сретна и
брижна због узвраћене љубави (а у свима њима сабрана су значења ероса каквог jе
Бокачо приказао у своjим делима).
Ових стотину новела jе исприповедано за четрдесет дана будући да из верских
разлога суботу и недељу посвећуjу другим пословима. Сваки дан завршава се
баладом, а поjедине новеле имаjу моралистички увод, кадшто и закључак. Тако jе
Бокачо створио занимљиву и jединствену архитектуру, у коjоj новеле имаjу
потпуну уметничку заокруженост и аутономност, а све заjедно опет повезуjе
jединство надахунћа и темељних знакова песникове слике света. Сваки дан jе
посвећен одређеноj теми коjу задаjе „краљ“ одностно „краљица“ безбрижног скупа.
Први и девети дан немаjу одређене теме; у другом се приповеда о хировима
Фортуне; у трећем о оствареним, претежно љубавним жељама; четврти дан садржи
углавом трагичне новеле о љубави и смрти, а пети новеле о љубавима коjе
завршаваjу сретно након много заврзлама; шести дан jе посвећен брзим и
духовитим одговорима, а седми преварама што их праве спретне жене на рачун
глупих мужева; у осмом дану поново се говори о различитим шалама и
подметањима у коjима страдаjу глупаци и мужеви рогоње, а триjумфуjу лукави и
окретни људи; десети, завршни дан обухвата новеле о великим и племенитим
делима.
Све то показуjе главне правце Бокачове маште и његови слободних схватања. У
том свету ниjе одсутна дубока љубав нити се у њему запажа мањак смисла за
пожртвовање, али ипак преовладава телесна љубав приказана у наjразличитиjим
ситуациjама и епизодама. Неисрцрпна jе и песникова склоност за шалу у поругу на
рачун оних коjи нису дорасли законитостима грађанског света, али подjеднако и
бескруполозноj слободноj интелигенциjи људи. Две су, дакле, темељне саставнице
коjима се надахњуjе пишчев приповедачки свет: тема љубави и тема
интелигенциjе.
Бокачо jе у Декамерону створио непрегледну галериjу непосредних, психолошки
истинитих ликова из свих друштвених слоjева и описао низ средина од феудалних
дворова до самостана и градских кућа, улица и тргова.

/9. Предавање, 6. Децембар – 11. Предавање, 20. Децембар 2011. Године/
РАБЛЕ
Напомена: Гвозден је причао о лудости код Раблеа и трећој књизи док се Гоца
наравно базирала на паралеле с Дантеом, историју уметности и критику цркве. Ово
је све што сам успео да похватам од Гоциног тока свести. Ако неко има више, нека
допуни. 
Шатобријан је рекао за Раблеа да је он стваралац француске њижевности, а

Хојзинга ће Раблеа и Еразма назвати Демокритима 16. Века. Њих довијца су дали
ослонац бољем делу човечије душе.
Смех код Еразма је суздржан док се Рабле смеје громогласно.
Рабле користи амбивалентан језик комичне истине, он поседује деструктивну моћ

смеха и оштро се противи аскетским самомучењима. Смех је тај који осветљава.
ПАНТАГРУЕЛИЗАМ: Вештина да се буде весео, мудар и добар човек.
Панургије разобличава оно што је реакциoнарно у цркви.
Раблеов поглед је уперен на наш свет.
За време карневала рискантна пародија није за

осуду. У карневалској атмосфери се стварају
нови жанрови.
„Видиш трн у туђем, а у свом не видиш балван“
Однос Качагвиде и Дантеа сличан Раблеу –

упркос чињеници да може да буде осуђен Рабле
ризикује и објављује своје дело.
Брат Жан оличава дионизијски принцип.
Код Дантеа је свет пирамидално устројен, а код

Раблеа је све изокренуто. Хијерархијски трон је
окренут на доле. На врху се налази лакрдијаш.

У вину је истина – in vino veritas: Ми смо као затворене бачве – ако не дамо
себи одушка, експлодираћемо!
/12. Предавање, 16. Децембар – 13. Предавање, 23. Децембар 2011. Године/
ШЕКСПИР
(1504 – 1616)
Елизабетански театар
Елизабетанска и јакобинска драма – Гоца истиче да називи нису потпуно адекватни
због прелазног периода.
У Енглеској је почетком 17.века и даље ренесанса. Ствара се по узору на Италију.

Енглекса драма је буржоаска, настала из комерцијалних разлога. Представе су се
одржавале у аренама од дрвета за борбу медведа и лавова.
Џејмс Барбиџ (James Barbage) оснива први театар у

Сордичу, док у Лондону већ постоји 6 позоришних
дружина; позоришта Globe, Swan, Rose.
Племство има своје а народ своје представе.
Енглези су гајили неповерење према новинама,

сматрају да штете њиховој традицији – тако настаје
локално обојена хомилијска комедија.

Имали су осећај изражен за тренутне вредности, однос глумаца је био површнији, а
ценили су и материјални аспект посла.
Садржај трагичке теорије примају преко Италијана.
Томас Кид – трагедија освете: сенековска трагедија пуна крви и ужаса. Вуче
корене још из старозаветног lex talinis – закона крвне освете. „Шпанска трагедија“
– тиестовска тема; лик Хијеронимо први на сцену ступа борећи се са собом, он
антиципира Хамлета и модерног човека подвојене свести.
Кристофер Марло – најзначајнији пре Шекспира, творац лирске трагедије. Први је

прекинуо са законима традиционалног морала. Сматра да морају постојати још неки
ликови и догађаји који ће довести до трагичког исхода. Сукоб се преноси на план
унутрашње борбе протагониста. То су ликови који су идеал поставили изнад
могуће остваривог. Служио се Макијавелијевим схватањем појма виртус као
оправдања за човеково слободно деловање.
Марлоове драме:
1. Фаустус – страшћу врши избор и страда; прометејски дух – као код
Милтона: владар у паклу, слуга у рају.
2. Малтешки Јеврејин – Шекспир на основу ове драме пише вог „Млетачког
трговца“.
3. Тамерлан
Хамлет 
Драма поседује виталност митске приче која се обраћа најдубљим слојевима
човекове свести.
Извори:
1. „Данска историја“ Сакса Граматика из 12.века, јављају се личности Амлета
и Геруте.
2. „Пра-Хамлет“ – драма анонимног аутора из 16.века – можда ју је написао
Кид, има сличности са његовом „Шпанском трагедијом“.
Оно чега нема код Сакса а има код Шекспира је дух покојног оца. Шекспир уводи
и нове ликове: Фортинбраса, гробаре и Лаерта; Офелијино лудило и смрт. Уводи
театар у театру: „Убиство Гонзагово“ или „Мишоловка“. Хамлет ангажује
путујуће глумце које је видео како изводе „Смрт краља Пријама“. И у „Сну летње
ноћи“ ћемо имати театар у театру.
Духа је играо сам Шекпир.
Не осветљава све ликове на исти начин. Присутна је комбинација различитих

типова карактеризације:

1. Описна – Хамлет кроз друге ликове говори о себи
2. Стилска – варирање начина изражавања према лику
3. Структурална – истицање карактерих особина помоћу аналогија или
контраста са другим ликовима
Нема постојања јединства места, времена и радње, али узрочно последична радња
је ту.
Лик Гертруде – поистовећује се у позитивном контексту са библијском

Иродијадом, а у негативном са митском Ниобом. Ниоба се хвалила да има више
деце од Лете, па су онда њену децу Аполон и Артемида устрелили.
Можемо правити паралеле између Хамлета и других ликова:

Хамлет – Лаерт
Хамлет – Хорације
Хамлет – Фортинбрас
Самјуел Колриџ: „Претерана обузетост размишљањем је повезана са одсуством

деловања.“
ОКЛЕВАЊЕ – по традицији осветник мора да оклева. У „Шпанској трагедији“

осветник има савезника а Хамлет дела сам. Кид спроводи доказни поступак између
првог и последњег чина а Шекспир уводи духа. Кид заплет решава кроз низ
крвавих сцена док Шекспир моделу трагедије освете прилагођава психичку
концепцију ликова.
ХАМЛЕТ - врло интелигентан, способан за снажно доживљавање стварности,

дилеме га дубоко потресају. Он је хуманиста, под дејством Бруна. Сумњивац и
скептик - чита Монтења. Размишља и о самоубиству као часном излазу из наизглед
безизлазне ситуације. Глумећи будалу, Хамлет прави будалу од свих осталих;
симулирано лудило. Хамлет није вичан подвалама. Није он сам по себи луд, него у
окриљу Данске, која је морално деградирана. Млад хуманиста неспретно се служи
својим знањем које је стекао у Витенбергу; како такве идеје применити на
феудализам и све сто је у Данској? – Поставља питање о смислу и бесмислу
постојања.
"Време је из зглоба искочило. Проклета је та шала што сам се ја нашао да га

намештам“
/14. Предавање, 10. Јануар – 15. Предавање, 13. Јануар 2012. Године/
Бура 

The Tempest
„Бура“ је последње Шекспирово дело, написано 1611.године и спада у јакобинску

епоху. Жанровски се одређује као трагикомедија.
Музичке адаптације:
1. Хенри Пресл
2. Моцарт
3. Јан Сибелијус
4. Хектор Берлиоз
5. Чајковски
У књижевности:
1. Милтон „Комус“
2. Шели „Аријел Миранди“
3. Т.С. Елиот „Пуста земља“
Кинематографија:
1. Peter Greenaway “Prospero’s Books”
Извори за „Буру“:
1. Летопис попа Дукљанина
2. Путовања и извештаји капетана Џона Смита
3. Колонизаторска експедиција насукана на Бермудском троуглу
4. Енеида
5. Метаморфозе
6. Одисеја
7. Монтењев есеј О Канибалима
О јединству времена и места радње „Буре“ говориће Самјуел Џонсон. Радња се

одиграва на острву а траје четири сата.
Све личности су обухваћене Просперов и јављају се у скупинама:

1. Алонсо и његова пратња
2. Фердинанд и Миранда
3. Калибан, Тринкуло и Стефано
4. Посада брода
*ПРОСПЕРО - Главни лик, али и аутор и редитељ једне представе (у представи,

као и Хамлет). Фигура ствараоца, креатора супериорно управља захваљујући
својим знањима и вештинама. Иза стихије налази се Просперово умеће, које је у
сфери натприродних моћи. Он је врста белог мага – спаја знање и врлину. Бела
магија подразумева моћ духа употребљеног у добре сврхе.
Просперо прича Миранди о њиховој прошлости: Он ће јој сада испричати све

оно што је од ње годинама крио – пре 12 година су стигли на острво, када је

Миранда имала 3 године. Пре тога је он био милански војвода кога је брат
Антонио, кога је после своје ћерке волео највише на свету и коме је оставио државу
на управљање – да брат влада а да се он посвети тајној науци (књиге цени више од
војводства), свргао са власти.
Преврат: Антонио је преврат учинио уз помоћ Алонза, Просперовог заклетог
душманина. Тиме је Милано дошао у подаништво Напуљу. Једне поноћи, уз помоћ
издајничке војске, Антонио је отворио капије Милана и, не могавши да убије
Проспера јер га је народ волео, послао је људе који су њега и девојчицу укрцали на
брод. Гонцало је био главни у овој акцији, али га Просперо зове племенитим зато
сто је из милосрђа уз храну и воду ставио и богату одећу и књиге, знајући колико
их војвода воли.
Просперова моћ није зла и деструктивна, хоће да се свети, да очита лекцију, да

се одужи за неправду, али их у исто време чува. Просперо у освети чува оне којима
се свети. На крају ће признати и Калибана, можда како сопствено мрачно биће. Та
тамна страна људскости није ником страна. Просперо овде заступа идеју да
живот треба прихватити у свим противречностима: да се живи и са злом у
њему. Сукоби су све време потенцијални али никад остварени у драми
Шекспирова опсесивна тема: о добром и злом господару, о законитом владару и

узурпатору
.
Просперова прича је укратко изнет садржај Макијавелијевог Владаоца: одан
науци оставио је владање свом брату а брат се усавршио у дисциплини Владаоца и
све научио – да причају приче које одговарају његовом уху; уконио сваку препреку
која би га могла стајати власти.
БРОЈ 12 - Аријел је 12 година био заробљен, Калибан је 12 година био краљ

острва, Аријел и Калибан 12 година служе Просперу - у неоплатонској
симболици је знак космичког поретка и спасења.
*АРИЈЕЛ - Аријел тражи слободу, био је добар слуга. Подсећа да је био од

користи, те није ни лагао ни роптао, ни чинио грешке. Просперо му је обећао
слободу и он је тражи. Просперо га подсећа на прошлост: Аријел је био слуга
вештице Сикоракс, старе, злобне, плавооке и ружне. Родом из Алжира, она је
оданде прогнана (тад је била трудна) и морнари су је са слугом довели на острво.
Пошто Аријел није хтео да извршава њене гнусне наредбе она га је затворила у
расцепљену јелку где је остао болно укљештен 12 година. Онда је она умрла. На
острву, када су дошли Просперо и Миранда, није било људи осим њеног сина који
се ту родио – пегаве наказе Калибана. Њему је отац ђаво. Калибан је сада
Просперов слуга. Магија – Просперо користи росу са Бермуда. Ослободио је
Аријела магијом – расцепио је јелу. Просперова претња Аријелу – ако буде
гунђао Просперо це расцепити храст и оставити Аријела укљештеног 12 година.
Просперо му наређује да се претвори у морску нимфу невидљиву сваком осим
њима двојици.
- Аријел је агенс Просперове моћи, он знање чини материјалним.

- Има нарочите динамике код Аријела, сличан је Пуку – ђаволку из Сна летње
ноћи.
- Аријел очекује слободу, спајање са елементима од којих је састављен.
Долази из наднебеског света. Он тражи слободу – бивање у ничему, да се
расплине у елементима. У тој мери је он дух да Просперо мора да га уобличи.
Аријел је биће од елемената у вечној потрази за слободом.
*КАЛИБАН:
- Гротескна фигура, неприродан спој човека и водоземца
- Наказан, деформисан, хибрид, митска наказа – плод забрањених и
преступних веза између људи и богова или између људи и животиња.
Калибанов опис неправде – острво би требало да припада њему – одузето је од

његове мајке. Просперо га је привукао себи – с почетка је са њим лепо поступао –
учио га о Сунцу и Месецу. Онда му је Калибан показао све на острву а сад га он
држи као поданика. Како је Калибан заслужио Просперов бес? Просперо ово
објашњава казном за покушај напаствовања Миранде и Калибановом нечовечном и
незахвалном природом. Миранда га подсећа како му је помагала да научи да говори
али он је гадан сој.
У драми се проблематизује проблем освајања новог света, колонијализма.

Острво је узето од Калибана, на њему су већ су постојале вредности које Просперо
није признао и наметнуо је своје. (Калибан као племенити дивљак, Просперо као
колонизатор: Калибан нема у себи зла, невешт је, нема предумишљаја) Калибан се
осећа као свргнути краљ.
Замера Европљанима који су хтели да домороце приморају да живе на њихов начин

као једини добар. Варварством су прозвали оно што се не поклапа са њиховим
обичајима. Име Калибан је анаграм од «канибал» - што је у Шекспирово време
назив устаљен за становнике Новог света (домороце), а помиње се и код Монтења.
Калибанова утопија – и он има своје сећање на златно доба, тј. на стање пре
Просперовог доласка када је он живео у хармоничном односу са природом.
Слобода на острву, друштво без цивилизације – то је оно о чему сања Калибан.
АРИЈЕЛ И КАЛИБАН:
 као супротности: дух и тело, знање и пожуда, добро и зло... +
Аријел лебди и може да се претвори у пламен, он је лак (лети кроз
ваздух), сама лакоћа, дух. Он је «дах живота». Калибан је, насупрот
њему, стално тежак, недиференциран.
 сличност: Међутим, они су слични по томе што највише поезије
има у њиховим речима. Обојица имају интензивне доживљаје и у
јаким сликама их изражавају.
 човек је мешавина Аријела и Калибана, мешавина земље и ваздуха!
(У елементарним митским опозицијама Калибан је од земље и од
воде а Аријел од ваздуха и ватре.)

*ГОНЦАЛО:
Гонцало о уређењу државе – кад би он био краљ на овом острву – уређење би
било супротно од уобичајеног – не би било трговине, власти, науке, богатих и
сиромашних, посла, занат; сви људи би доколичарили и све би жене биле чедне;
природа би све производила без људског зноја и труда; не би било издајства и
преваре ни рата.
Он је глас разума у драми, као луда у Лиру. Веран и поштен али и наиван и смешан:
његова прича о утопији – а тек што легне да спава одиграва се покушај убиства
Проблем савести: Колебање Себастјана – слично Магбету, док је Антонио сличан

леди Магбет. Леди Магбет је за то да се ствар изведе до краја; Антонио на
трагикомичан начин испитује шта бива кад се стане. Антонио је макијавелиста.
Треба служити интересу, нема моралних дилема!
Калибанов план убиства – његов господар сваког поподнева спава. Тада му

Стефано може “просути мозак” али треба прво књиге да одузме – без њих ће бити
немоћна будала. (МОЋ ЗНАЊА) Аријел чује план о убиству и пренесе га
господару.
Затим Просперо организује своју представу:

Прво се појављује Ирида – гласница Јупитера и Јуноне и богиња дуге (можда зато
што дуга означава везу између неба и земље).
Долази Церера – римска богиња плодности.
Долази Јунона – заштитница брака и порођаја касније поистовећена са Хером.
Просперо прекида игру духова пре краја јер се сети Калибанове завере. Он их
предупређује и на њих пошаље неколико духова у виду ловачких паса – слично као
у Дантеовом Паклу15.
Постоји још једна игра духова у драми, у сцени када духови пред Алонса и посаду
постављају трпезу а затим нестају. Потом улази Аријел у облику харпије и односи
трпезу.
ПРОСПЕРОВА РАЗМИШЉАЊА
Просперов монолог о бесмислу – све што постоји на свету и сама земаљска лопта
нестаће као ови духови. Даје прелепо поређење живота са сном, са игром духова
(уп. Калдерона – Живот је сан) открива тајну своје вештине. Његова мудрост је
несушаствена, неће за собом оставити никакав траг, све је налик сну. Све је
пролазно – Просперо то прихвата и хоће да ужива у тој краткотрајној лепоти:. Ми
смо грађа од које се праве снови...
Просперов монолог о разуму, врлини, праштању – мада су га њихова свирепа

зла погодила у срце он ипак, уз помоћ разума, може савладати сопствени гнев.
15
Погледајте страну 15, параграф 2.

Бољи је врлине но освете чин.
Просперо о магији – обраћа се духовима – уз њихову је помоћ, иако су они без

њега слаби, помрачивао сунце, дозивао ветрове и грмљавину. Гробови су, на
његову заповест, будили мртве и отварали се и пуштали их ван. Сада се одриче “те
грубе мађије” и онда ће сломити свој штап и закопати га у земљу и потопити своје
књиге
Потом отвара ћелију у којој Фердинанд и Миранда играју шах и љубавно гугућу.
Миранда се диви људима:
Како је леп тај људски род!
О дивни нови свете који имаш
Баш такве људе!
Просперо жели да Миранду задржи у тој чистоти или можда заблуди. Она нема та
горка искуства са људима.
Шекспир у овој драми долази до једног новог виђења човека и његове судбине.
Његов јунак више не настоји да измени друштво и једино се сам труди да остане
веран свом схватању морала. Он прихвата свет онакав какав јесте, свестан да зло у
њему и даље траје, а нове наде младих и њихова ведра очекивања не жели да
помути.
Даје Аријелу последњи задатак – мирно море и повољне ветрове и слободу.

Па у елементе, у слободу! Нек’ те
Срећа прати!
Просперо као Антифауст: уме да стане и одрекне се своје вештине и да настави да

живи без тога. Фауст то не може. (Просперо је имао моћ о којој Фауст сања!)
Просперо се враћа у човека, прихвата људску немоћ, ограничава се... После
достигнућа која не могу бити бесконачна потребно је негде поставити границе.
Фауст тежи безграничном; фасциниран је моћи и не може да је се одрекне.
- Просперо је тумачен и као божанска фигура, као алегорија божанског суда.

Докази:
 његов унутрашњи живот је недокучив
 обрти његових расположења су немотивисани и необјашњени
 нема некога коме би се исповедио, нити је у блиској духовној вези
са било ким.
Просперо има људске слабости: нестрпљив, тврдоглав и забораван. Његова

магија је ограничена на само острво, али зависи и од положаја небеских тела и
временских услова.

Симболично ломи чаробњачки штап. Постићи нешто и задовољити се тиме и
онда закопати моћ и прихватити свет какав јесте. Просперо је старац који хоће да
оде у Милано и ,,да му свака трећа мисао буде смрт“.
Алегоријско тумачење: преламање чаробног штапа као преламање

Шекспировог пера. Бура је Шекспирово последње дело! Шекспир одлаже палицу
и повлачи се у Страфорд. Међутим, ово би било превише тривијално за Шекспира.
Биографска тумачења виде Буру као алегорију Шекспировог опроштаја са
позориштем. Оваква тумачења сматрају да је Шекспир хтео да у лику Проспера
представи самог себе.
У Бури Шекспир даје кратку историју света и приказ Великог механизма: Бура има
два пролога: брод који се запалио од удара грома и прави: Просперова прича о
губитку кнежевине и пустом острву. Први пролог, наизглед небитан, приказује
стварну буру, за разлику од саме радње – унутрашње буре. И два завршетка: тихо
вече на острву, Просперо опрашта својим непријатељима и други када се цела
историја враћа на своју полазну тачку.
Насиље се приказује као принцип света. Жеђ за доминацијом је приказана на

четири плана: четворострука фабула:
1. узурпација Просперовог престола од стране његовог брата.
2. Вештица Сикоракс заробљава Аријела зато што је одбио да извршава њене
наредбе
3. Просперо ослобађа Аријела да би и њему служио
4. насиље над Калибаном, над владаром острва. Просперо је збацио Калибана
као што је њега Антоније (дакле, историја борбе за власт се понавља и у
историји Аријела и Калибана)
Просперо је ренесансни човек са свешћу о човековој величини и беди. Пореди се са

Леонардом, великим уметником, познаваоцем беле магије, научником, можда
најбољим представником ренесансе који је и сам у Милану провео последње
године свог цивилизованог живота одакле је 1499. године пошао у лутање које се
завршило тек његовом смрћу.
Консолидовање природе нам Шекспир приказује у Хамлету, Магбету и Бури, док у

је у Лиру приказано апсолутно пропадање природе и света.
Хомер: „Има ли крхкијег и беднијег створа који хоће овим светом да господари а
не може ни најмању честицу прашине тог света да спозна?“ – Као и у Хамлету,
приказана величина и беда човека.
Просперо је сличнији Одисеју него Енеји. Енеја остаје у Лацију, док се Просперо
као Одисеј враћа.
ОСТРВО

Сматра се да се Просперово острво налази у Средоземном мору пошто су сви
европски митови ситуирани тамо. Оно може представљати Нови свет и ауреа аетас,
али исто тако може бити и алузија на врт мука. Острво је слично шуми у „Сну
летње ноћи“ – и шума и острво су арене стварног света.
Шекспиролози су увидели извесне аналогије између слика Хијеронимуса Боша и

Шекспирове трагикомедије.
Слика „Искушења Светог Антонија“ може представљати Проспера, наказна
прилика у води Калибана, а неодређен амбијент и куле у позадини планине на
острву:

Слика „Поклоњење мудраца“ се тумачи као потера
за Стефаном и Тринкулом након покушаја убиства
Проспера, док коњи представљају духове-псе које је
Просперо послао на њих.
Детаљ са слике „Искушења Светог

Антонија“ сличан је сцени гозбе у
драми: приказане су недефинисане
личности налик Просперовим
духовима и гротескна храна.
Средишњи део „Страшног

суда“ представља грешне
људе односно људе на

острву. Кроз њих се провлаче крилати демони као што се Аријел и духови крећу по
острву.


Evropska Knj.14-17.veka

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Evropska Knj.14-17.veka

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

E В Р О П С К А К Њ И Ж Е В Н О С Т О Д 14. Д О 17.

На курсу ће се разматрати европска књижевност у периоду од 14. до 17. века. у

/1. Предавање, 11. октобар - 4. Предавање, 01. Новембар 2011. године/

Данте Дуранте Алигијери је рођен у Фиренци 1265. године. Отац му је био

Катедра за Компаративну књижевност 1

Од битнијих Дантеових дела издвајају се и Нови Живот (Vita Nuova), Гозба

Катедра за Компаративну књижевност 2

Основ Дантеове филозофије је аристотелизам.

У тексту De vulgari eloquentia постоји подела на жанрове: трагични, комични и

Поново обликовати теологију као песништво, то је задатак који је Данте ставио

Катедра за Компаративну књижевност 3

Од осталих античких извора са темом путовања у царство сенки Данте је могао,

Катедра за Компаративну књижевност 4

Катедра за Компаративну књижевност 5

Сви грешници у паклу су кажњени по принципу обрнутог кажњавања, односно

1 На пола нашег животнога пута

Катедра за Компаративну књижевност 6

у мрачној ми се шуми нога створи: Мрачна шума је алегорија греха и то Данте

10 Ја не знам право, како тамо

У коментарима Божанствене комедије то се повезује са Аристотеловом Етиком и

13 Ал’ кад сам стиг’о једном бријегу на дно,

16 погледах увис те му леђа спазих

Катедра за Компаративну књижевност 7

70 Sub Julio, ал’ касно, родише ме;

73 Био сам пјесник; стих мој славу даде

Вергилије даје пророчанство – ко ће у Италији надвладати вучицу, најгори грех. То

Вергилије му затим наговештава да ће бити његов вођа, да ће га спровести кроз два

121 а к потоњима хтједнеш ли се дићи,

Дакле, од Дантеа зависи да ли ће доћи до раја, у смислу слободне воље. Човекова

136 и он се крене, а за њим пођем.

Катедра за Компаративну књижевност 8

Налазимо се пред вратима пакла и сусрећемо се са натписом на њима. Потом

9 тко уђе нек се кани сваке наде.

У претпаклу налазе се душе које у животу нису доживеле ни погрду, ни хвалу.

136 падох као човјек савладан сном.

Катедра за Компаративну књижевност 9

У четвртом певању будимо се заједно са Дантеом у паклу. Дакле, они улазе у

68 кроз ватру неку спазише ми очи

Потом је дата алегорисјка слика племенитог замка, окруженог поточићем. Постоје

Катедра за Компаративну књижевност 10

«Учитељ оних који знају». То је похвала Аристотелу, као кључној фигури за

ПЕТО ПЕВАЊЕ – ДРУГИ КРУГ

У другом кругу се налазе похотници, пожудни. Они се налазе у вртлогу, ветру,

Вергилије даје каталог великих љубавника из давне прошлости: Семирамида,

Катедра за Компаративну књижевност 11

Потом се прелази на приповест о Паолу Малатести и Франчески Поленти (да

6. – 9. ПЕВАЊЕ – КРУГОВИ 3, 4, 5 и улазак у 6. круг

У шестом певању улазимо у трећи круг пакла, у којем се налазе прождрљивци

У седмом певању улазимо у четврти круг у којем су смештене тврдице и

Катедра за Компаративну књижевност 12

У осмом певању, односно у петом кругу су кажњени срдити и лењивци. Долази

Дeвeтo пeвaње је нaстaвак oсмoг, јер се наставља ситуaциja. Вeргилиje сe врaтиo,

10. – 11. ПЕВАЊЕ – 6. КРУГ

Катедра за Компаративну књижевност 13

У 11. Певању Вeргилиje сe пojaвљуje кao нeкo кo oбjaшњaвa и дaje тoпoгрaфиjу

12. – 17. ПЕВАЊЕ – СЕДМИ КРУГ – три појаса 7. круга

12. певање, 1. Појас - У седмом кругу налазе се насилници против ближњих и

13. певање, 2. Појас - У другом појасу седмог круга кажњене су самоубице.

Катедра за Компаративну књижевност 14

Катедра за Компаративну књижевност 15

18. – 30. ПЕВАЊЕ - 8. КРУГ и 10 злих јаруга

Са осамнаестим певањем почиње осми круг. Данте и Вергилије долазе до десет

У 19. Певању, у трећој јарузи налазе се симонисти. Назив симонисти добили су