Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет

Одсек за компаративну књижевност са теоријом књижевности

Семинарски рад

Европска књижевност 19. века

Улога Гетеове драме у Тургењевљевом „Фаусту“

Студент: Професори:

Сузана Ковачевић др Соња Веселиновић

Број индекса: 050017 др Стеван Брадић

0
 Садржај

Увод………………………………………………………………………………….………. 2

Легенда о Фаусту…………………………………………………………………………… 3

Улога Гетеове драме у Тургењевљевој драми „Фауст“……………………………….. 4

Закључак…………………………………………………………………………………….. 7

Литература…………………………………………………………………………………... 8

1
 Увод

У овом раду ћу се бавити проучавањем веза између стваралаштва Јохана Волфганга

Гетеа и Ивана Сергејевича Тургењева, односно везом између Гетеове трагедије „Фауст“
и истоимене приповетке Тургењева. Потребно је осврнути се на легенду о самом Фаусту,
на историјске податке и народна веровања о овом књижевном феномену , као и на
стваралаштво оба писца која су својеврсни представници својих земаља, Немачке и
Русије, тачније Истока и Запада. Бавићу се и повезаношћу другог Гетеовог дела „Јадим
младог Вертера“ и начином на који је руски писац прожео идеју овог дела у својој
приповеци . Упоредо, уз анализу „Фауста“ И.С. Тургењева осврнућу се на идеју љубави,
трагику исте, као и на трагику човековог постојања на земљи .

Оба писца су стварала у 19. веку, с тим да је старији, Гете стварао и у другој половини
18. а почетак деветнаестог века представља зрело доба стварања немачког писца. Ово
време се назива „златно доба“ књижевности. Јохан Волфганг Гете (1749 – 1832) један од
највећих немачких песника и један од најуниверзалнијих духова у европској култури,
својим идејама и књижевним стваралаштвом премошћава и повезује два најважнија
правца у новим европским литературама – класицизам и романтизам. Рани период
Гетеовог стваралаштва се уклапа у „Sturm und Drang“1 Тада је написао дела која су му
донела популарност у читавој Европи, то су : „Прометеј“ , „Мухамедова песма“, „Гец од
Берлинхингена“, „Јади младог Вертера“ и др. Сва дела садрже идеје, тежње немачког и
европског предромантизма, осети се побуна против спутавања и жеља за слободом.
Преокрет у Гетеовом раду настао је по преласку у Вајмар где је Гете постао кнежев
државни саветник. Како Јован Деретић2 наводи, његов рад се расцветао у свестрано кроз
све дотадашње облике и жанрове али на другачијим идејним и књижевним
претпоставкама, а своје младалачке заносе је тежио да стиша- У том зрелом периоду је
настало и његово највеће дело – „Фауст“, које је стварао преко четрдесет година. Први
фрагмент је објавио 1790. године, први део изашао је 1808, а други после песникове
смрти. У овом раду се ипак, нећу бавити другим делом ове трагедије.

Када говоримо о Ивану Сергејевичу Тургењеву (1818 – 1883), говоримо о развијеном

руском реализму, иако је сам почео да ствара у оквирима романтизма. Он је знатно
проширио познавање руске књижевности на европском Западу, упознао Европу са
слободном руском мишљу заједно са Герценом , самим тим што је велики део свог
живота провео у Немачкој и Француској. Пошто је почео стваралачки рад у романтизму,
романтичарских мотива и погледа на свет се никад није одрекао , па можемо рећи да су
његова дела настајала на основу двеју супротности – доследно реалистичних мотивских

1
Другачији назив за „Sturm und Drang“ је и покрет „бурних и дивљих генија“
2
др Јован Деретић, Др Марија Митровић – Историја књижевности 1, шесто издање, 1991, Завод за
уџбенике и наставна средства Београд

2
структура, посебно у његовим романима и романтичарског лирског ауторовог односа
према свету који његовој прози даје посебну драж, а који је битно утицао на обликовање
мањих новелистичких прозних облика . Као песника га данас готово и не знамо, остао је
познат по својим романима, поемама, новелама и драмама.

Легенда о Фаусту

Грађа о Фаусту настала је у 16. веку, у раздобљу у коме су се стекли крај средњег и
почетак новог века , у епоси у којој је зачета читава новија историја. Фридрих Енгелс у
Дијалектици природе3 за хероје тог времена пише да су људи који су засновали
буржоазију, били све само не буржоаски ограничени и да је њих захватио
авантуристички дух времена, они нису робовали подели рада чији утицај који ограничава
можемо приметити код њихових наследника. Уз то Енгелс говори:

„за њих је карактеристично то што сви живе и стварају усред струјања свог времена , у
практичној борби опредељују се и боре, неки речју, неки мачем, многи једним и
другим“ ( К. Маркс – Ф. Енгелс, 1974, 256)

Додаје и да овај период био највећи прогресивни преврат који је свет до тада доживео,
време коме су били потребни дивови и време које је дивове рађало, по свестраности и
учености. Ова легенда о таквом диву говори, о човеку који је желео да упије сва знања.
Историјска прича о Фаусту , моделу Гетеовог монументалног дела обавијена је велом
тајне, самим тим што је његову биографију немогуће реконструисати услед малог броја
сачуваних података који су уз то и противуречни и непоуздани, толико да се ни његово
право име са сигурношћу не зна. У свим сведочанствима о Фаусту, који се представљао
као лекар , астролог, некромант, чаробњак са умећем читања судбине из длана, ваздуха
и ватре једно упада у очи, свим причама о његовим подвизима се ипак не помиње ђаво,
пакт се Мефистофелесом. Можда из разлога што би сам др. Фауст да се хвалио тим
податком, осигурао себи пут до ломаче.

Идеја Фаустовог споразума са Мефистофелесом, како би дошао до моћи и знања које

превазилази људску меру заправо је идеја о томе да је људска тежња за знањем у основи
зла. Та замисао је јеврејског порекла, и налазимо је у Талмуду. Већ две деценије после
смрти Фауста повест о њему се уздигла до легенде, фантастичне приче, чак до мита.
Његова прича се поклапа са причом о Теофилу, отпаднику од Бога који је склопио пакт
са ђаволом, али који се кајањем успео да спасе душу. Тема Фауста је обрађивана од
стране многих. 1570. је први пут забележена легенда о Фаусту, 1587. Јохан Шпис

3
К. Маркс – Ф. Енгелс, Дела, том 31, Београд 1974

3
објављује прву књигу о Фаусту4. Тема је до 19. века била популарна и у драмским
обрадама , у 18. веку су се са одбојношћу односили према грађи о Фаусту, због свог
просветитељског духа. Ипак, све што је написано на тему Фауста бледи пред Гетеовим
делом .Гетеов „Фауст“ представља врхунац третирања ове теме. Он је открио нове
мотиве, уздигао их до симбола, уградио их у ову стиховну творевину неизмерне дубине
и лепоте. Фасцинантан је начин на који Гете користи грађу , како и неком безначајном
делићу, податку уме да да општељудско значење и како је и неке неизмењене
појединости унео у своју моћну поетску и мисаону грађу. Јован Деретић наводи да је у
Фаусту:

„синтеза читавог његовог стварања, у њему се ентузијазам и бунтовнички дух творца

Прометеја и Геца спајају са хеленском мудрошћу и мисаоном озбиљношћу зрелог
Гетеа, у њему се поезија спаја са филозофијом, а германски средњи век са хеленизмом.“

Средњовековну легенду о човеку који је продао душу ђаволу познату и источном и

западном свету, Гете је обрадио на оригиналан начин, уневши у њу своје дијалектичко
проницање у противуречно човеково биће и своју филозофију природе. Створио је
велику симболичку драму о човековој недостижној, вечитој чежњи за бескрајем. Због
тога Фауст спада у највеће песничке творевине светске књижевности. „Фауст“ је за
модерног човека оно што је „Божанствена комедија“ била за претходна покољења
човечанства .

Улога Гетеове драме у Тургењевљевој драми „Фауст“

Познато је у литератури да је Тургењев напамет знао Гетеовог Фауста, још као младић је
написао приказ руског превода немачког дела. Поводом изласка превода „Фауста“
Тургењев сматра потребним да напише расправу, у којој се више осврнуо на Гетеово
стваралаштво него на руски превод. Веровао је да Гетеов „Фауст“ рефлектује трагедију
индивидуализма. За Фауста нема других људи, он живи само од себе, и за себе. Са
становишта Тургењева, камен темељац није човек сам, као недељива јединица, већ
друштво, човечанство. Може се рећи да ова приповетка служи као глобална опција
тумачења књижевног дела. Проблеми и предмет ове приче су повезани са перцепцијом
Гетеове трагедије, а такође одражавају естетске идеале и филозофску перспективу писца.
„Фауст“ наглашава значај књижевне реминисценције у мотивима и сликама приче, као и
јединствености посредног откривања једног књижевног дела кроз друго. Тургењев је
своју епистоларну приповетку написао за свега пар дана 1856. године, и исте године је
објавио у листу „Современик“. Аутор је унео сопствени став кроз лик Павела

4
Рукопис легене о Фаусту је пронађен крајем 19. века у Волфенбителу, а године 1587. познати издавач из
Франкфурта и велики поборник Лутеровог учења Јохан Шпис објављује прву књигу о Фаусту, под
насловом „Приповест о доктору Јохану Фаусту, недалеко разглашеном чаробњаку и некроманту, о томе
како се на одређено време завештао ђаволу, какве је чудне ствари за то време доживео, шта је сам чинио
и сновао, све док на крају није добио заслужену награду“ Народна књига о доктору Фаусту, У : Миљан
Мојашевић, Из немачке књижевности и науке о њој, Београд 1974.

4
Александровича, одушевљеност Гетеовим делом. Сама приповетка почиње цитатом из
Гетеовог „Фауста“

„Entbehren sollst du, sollst entbehren.“5

Осим „Фауста“ , већ првим од девет писама управљенм Семјону Николајевичу видимо
сличност и са једним другим Гетеовим делом. Повезаност са романом „Јади младог
Вертера“ није само у структурној форми приповетке, наиме, у оба дела имамо само увид
у писма главних јунака, за одговоре њихових пријатеља смо остали ускраћени, мада код
Тургењева имамо знак да је пријатељ Семјон њему такође писао. Повезаност главних
јунака је јака, обојица пишу по доласку у нову средину, Павел долази у своју домовину,
а Вертер у мали градић поводом незавршених послова. Обојица нису сигурни шта желе
од свог живота , живот који су до тад живели им је досадио, а лутања и авантура из
младих, студентских дана су се заситили. Оно што их повезује је и лик жене, тј.
немогућа, неостварива љубав према жени. И један и други мушкарац су срце поклонили
удатој, заузетој жени, уз то били су пријатељи са њиховим изабраницима. Коначна
трагедија је оно у чему се разликују. Вертер је извршио самоубиство, тачније скончао од
последица покушаја самоубиства, а Павел је остао да живи, али, ипак у срцу и души
мртав. Обојица су представници идеје „сувишног човека“ талентованог и способног
интелектуалца – идеалисте који не успева спровести своје племените идеје у дело.
Сличност се одликује и у пејзажима, контрастним сликама које представљају младост и
живот с једне, а старост и смрт са друге стране.

Приповетка има поднаслов „прича у девет писама“, ипак поднаслов не указује само на
жанровску одређеност, већ и на наративни „фантастичан“ карактер. Тургењев је
осуђиван због романтичних и фантастичних елемената, но ти мотиви управо сведоче о
томе да се Тургењев романтизма није могао одрећи, тог стања романтичарског патоса
који је инхерентан правцу реализма. Романтичарско у „Фаусту“ представља став према
животу, жеља појединца ка сублимном идеалу. Дело се може сматрати идеолошком и
филозофском целином, као потпуна изјава моралног и духовног преиспитивања,
филозофских мисли и сумњи писца, а може се посматрати као аутобиографски опис
живота писца, самим тим што обилује аутобиографским елементима. Главни женски лик
је Вера Андрејевна, Павелова несуђена вереница и жена његовог пријатеља Пријумкова.
Прототим за лик Вере верује се , била је М. Н. Толстој и однос између писца.6

Вера је била жена која није читала фикцију, тачније мајка јој је бранила да чита романе,
поезију, све оно што је било ван оквира филозофске или теолошке литературе. Путописи
су били максимум слободе њеног читалачког бића. Павел је себи дао задатак, желео је
да види како ће Вера реаговати на „Фауста“ Ту Павела можемо посматрати и као доктора
Фауста који је пожелео више, у овом случају не за себе, али због свог циља, уз то, он је
пожелео забрањену жену, то је одлика фаустовске себичности која тера човека да мисли

5
„Умерен буди, само умерен буди.“Јохан Волфганг Гете, Фауст 1. део , Нолит , Београд 1984.
6
Марија Николајевна Толстој, сестра Лава Толстоја , послужила је као прототип због свог нимало
једноставног и неконвенционалног живота, брака, односа са мужем. Како су сународници Тургењева
пренели, на заједничким вечерима је посматрала писца, изазивала његову пажњу и како се верује, били
су много блиски и постојала су осећања и са једне и са друге али је љубав остала неостварена.

5
само на себе, о својим осећањима и потребама. Он је желео да отвори нове хоризонте
сазнања и уживања за Веру, али је то било превише за њу, њој, ненавикнутој је књига
нанела штету. Њено, већ „задебљало ухо“ није могло да поднесе лепу реч, књига је
отворила низ питања, навела је да се запита о сопственом животу, о срећи, о томе да ли
је икада заиста уживала или јој је све било наметнуто. На одређени начин ,видимо и
рефлексије Мефистофелеса у тој Павеловој жељи, понудивши књигу Вери, понудио је
пакт са „ђаволом.“, он је био ђаво који нуди сва знања света, који кроз књиге нуди
бесмртност духа, вечну младост кроз ликове. Павел се касније кајао, јер је отерао
љубљену у смрт. Превазишао је себичност. После читања , она се разбила у комаде, била
је и скрхана, и просветљена, осетила је емоције које до тад није могла осетити, емоције
за које није ни знала да постоје, речи су биле извор узвишености, али и извор туге јер је
толико тога пропустила до тад.

Оно што стоји у контрасту читавој композицији дела, и реализму као правцу је
привиђење које је имала Вера. У тренутку највећег љубавног заноса, коначне среће, када
је дозволила себи да призна постојање посебних осећања према Павелу, она је видела
своју мртву мајку. Мајка јој ишла у сусрет раширених руку. Она је та која јој је бранила
„лепу“ књижевност, она је забранила, одбила Павелову просидбу. Својом слободом,
прекршила је све мајчине забране, а утицај мајке је био толико јак да је она из гроба
корила своју јединицу . Када се оглушила о њена правила, мајка је решила да је узме к
себи. У последњим тренуцима живота, Вера је бунцала о стиховима из „Фауста“7, о мајци
Гретхен, која је попут њене мајке . У приповеци је, преко забрана мајке Јељцове,
присутна и стара европска тема о „ђавољој књижевности, присутна од Сервантеса до
Флобера. Она је попут Маргарете поднела највећу жртву , својом честитошћу и
невиношћу.

Прича је прожета песимизмом и тугом, карактеристичном за Тургењева. Трагедија

љубави, патња и разочараност и на крају саосећање у несрећи су за Тургењева блиски,
неизбежно укључени у све циљеве и ефекте циља. Чисто љубавно осећање је овде
приказано на трагичан начин. Љубав ово двоје људи била је немогућа самим тим што је
Вера била удата, а када је она спознала своју несрећу у брачном животу, монотонију и
недостатак љубави и праву, јаку љубав према Павелу , огрешила се, њена начела су била
рефлексија мајчиних начела, а она их је погазила, прво пристанком на читање „Фауста“
, затим преиспитивањем, а на крају пољупцем. И она има искру фаустовске себичности
у себи. Није смела пожелети више, другог мушкарца, праву љубав, било какво чулно
задовољство, слободу. Пољубац представља њен коначни суноврат и предају нејаког
бића. Оглушила се о моралне норме и морала је да плати. Жеља за срећом је била једнака
криминалу, греху. Верин став о Мефистофелесу када каже да је не плаши као ђаво, већ
нешто што у сваком човеку снива, показује је да је он демон сваке особе, оличење
негације која се појављује у души, која се бави искључиво својим недоумицама и
страховима. Он је рефлексија. Тургењев је веровао да је присуство елемената порицања
рефлексија ђавола у свакој особи, карактеристичан за модерност. У одраз је положио све
снаге, све слабости , пропаст и спасење свих нас. Истинско значење човека видео је у

7
„Шта тражи он на освећеном месту, Онај….ето онај тамо“ Последња сцена из „Фауста“

6
комбиновању индивидуалности са човечанством , стављању општег, јавног интереса
испред сопственог.

Трагедија перцепције живота доводи Тургењева ближе Шопенхауровом песимизму. О

приступу концепта среће, Шопенхауер има негативно и пасивно мишљење. Срећа
раздваја људе, а морални циљ човека је да се жртвује другима, и са другима. У „Фаусту“
је приказујући недоследност среће и моралне дужности и човекове природе, предност
дао одрицању. Страсти се морају примирити, прикрити ради успешности бивствовања.
Дужност је неопходност, као и понизност и жртвровање, а природна жеља за срећом и
љубављу је манифестација себичности.

Закључак

Тургењев је себи дао за задатак да васпита човека , с једне стране да пробуди љубав
према уметности , жељу за личном срећом упркос „јарму“ традиције схоластика. У исто
време узео је на себе улогу проповедника морала, где се извлачи закључак да је потребно
обуздавати се због моралне дужности . Он је тај који највише кори фаустовску себичност,
показује да у сваком од нас лежи Мефистофелес, да смо ми ти који само продајемо душу
својим жељама које су изван граница досезања. Ми смо сопствени ђаво. У томе се огледа
утицај и улога Гетеовог дела, да подучи и прекори. Вредост „имиџа Фауста“ јесте у томе
да означава еманципацију појединца из света у односу на аскетски живот Цркве у име
радости чулних задовољстава, да нас супротставља друштву, али и у томе да показује
трагику сваког бића које пожели оно што му је забрањено, који се о морална начела
оглуши. Заиста је циљ и крајња бити умерен, не издвајати се.

7
 Литература

1. Јохан Волфганг Гете „Фауст“ , Нолит, Београд 1984.

2. И. С. Тургењев , Изабрана дела у десет књига, Књига 4. „Приповетке“ Матица

Српска , Штампарско друштво „Будућност“, Нови Сад, 1977.

3. Јован Деретић, Марија Митровић „Историја књижевности“ Завод за уџбенике и

наставна средства Београд, шесто издање, 1991.

4. Мила Стојнић – „Руска књижевност 2“ , Нолит, Београд 1978.

5. Александар Флакер/ Малик Мулић „Руска књижевност“, Свеучилишна наклада

Либер , Загреб 1986.

6. Карл Маркс – Фридрих Енгелс, „Дела“, том 31, Нолит, Београд 1974.

7. Гунар Ширбек и Нилс Гиље, „Историја филозофије од античке Грчке до савременог

доба“, Карпос, Београд, 2017.