Гете, Фауст

Јохан Волфганг Гете је свакако највећи немачки мислилац, песник, романсијер,

драмски писац, а писао је и дела из области теорије и историје уметности

Гете је рођен 1749. у Франкфурту на Мајни. Од родитеља је наследио научни склад

мисли, частољубље, тежњу за образовањем, песнички таленат и машту. Био је склон
научно-објективном погледу на свет.
Године 1765. ступа на правни факултет у Лајпцигу, а 1770. одлази у Стразбур на
усавршавање правних наука. У Стразбуру је научио да воли немачке старине, ту се
одушевио архитектуром старих грађевина и ту је замислио „Фауста”.
− Године 1775. одлази по позиву вајмарског херцега у Вајмар и ту проводи другу
половину свог живота. Иако је Вајмар био слабо развијен и изван политичког и
друштвеног живота, у њему је живела вештина „дивљих генија” Виланда, Хердера,
Гетеа, Шилера. Гете је ту склопио пријатељство с десет година млађим Шилером.
Средином деведесетих Гете и Шилер су издавали часопис „Хоре”, а 1797. издају
збирку епиграма под називом „Ксение”.
Најбоље Гетеово дело из периода пријатељства са Шилером јесте „Херман и Доротеја”.
Друга позната Гетеова дела су роман у писмима „Јади младог Вертера” (1774), „Фауст”
(1808), драма „Побуњени” (1794), збирка поезије „Римске елегије“.

„Фауста”, своје највеће и најважније дело, Гете је писао преко четрдесет година. Први
фрагменти појавили су се крајем 18. века, а први део (онај који читамо и који се
изучава на часовима књижевности) изашао је 1808. године. Други део „Фауста“
објављен је 1833. године.

Гете је обележио читаву епоху романтизма у историји немачке и светске књижевности.

Ипак, Гетеа је тешко сврстати у један стилски правац, у једну поетику, јер је његово
дело изузетне ширине и врхунских домета. Просветитељ је по својим идејама о
образовању и вредности образовања, предромантичар по својој изузетној лиричности и
типичан романтичарски поета по дубини својих доживљаја људске природе, схватања
космичког поретка и филозофског доживљаја света.

О Фаусту

- „Фауст” је синтеза целог Гетеовог стварања, једно од најзначајнијих дела светске

књижевности. Иако га песник назива трагедијом, јер је ово књижевно дело
написано у облику драме, оно доноси много више. Драмска је форма (ликови
делају на сцени, облик казивања је дијалог), али драмско је и у самој садржини
(вишеструки сукоби – у човеку, свету, космосу).
- Пра-Фауст – Гетеов јунак Фауст је као књижевни лик постојао у немачкој
књижевности и пре Гетеа. Лик Фауста је створен од личности која је заиста
постојала. Представљао се као магистар Георг Фауст и наводно је студирао магију
у Кракову, крајем 15. и почетком 16. века. Тврдио је да је астролог, призивач
духова, чаробњак и да је склопио савез са ђаволом, што је значило да је имао
 вештине једног ђавола. Био је тајанствен човек, мистик. Умро је насилном смрћу, а
после његове смрти почела је да се ствара легенда о њему у народу. Део те легенде
јесте и то да је он створио савез са ђаволом који га је стално пратио у облику пса,
да би му на крају одузео живот. Популарност ове фаустовске приче била је толико
велика да је њен мотив обрађен и као представа у позоришту лутака. Гете је још
као дете гледао једну верзију ове представе која ће на њега оставити велики утицај
и опседаће га целог живота.
- Прва књига са фаустовском мотивом појавила се већ у другој половини 16. века, и
у њој је Фауст, по раскиду уговора са ђаволом, нађен раскомадан на ђубришту.
Очигледно, овај мотив је служио да упозори људе да је веома опасно склапати било
какве послове са ђаволом. Католичка црква није благонаклоно гледала на људе који
желе да сазнају више од „датог”, па ће овај мотив бити изузетно популаран. Кажу
да се Гете први пут срео са овим мотивом на божићном вашару у Франкфурту
гледајући луткарску игру са овим ликовима.
Композиција дела

- Иако је написана у облику драме, ова трагедија је једна врста драмско-епске

форме. Састављена је од низа мањих и већих „фрагмената”, које можемо гледати
чак и као засебне целине, а које имају и своје засебне наслове. Ове целине нису чак
ни повезане неким драмским набојем или дешавањима, већ се могу тумачити као
епизоде у Фаустовом путовању кроз „мали и велики свет”.
- Песник се сећа своје младости, призива музе („лелујна створења”) да га инспиришу
да ствара даље. Он је сетан, и отуда се овај део трагедије оваплоћује у лирском
облику. Песник каже да је све оно што је прошло, што је нестало, сада његова
стварност. Овај песнички глас је глас са краја писања драме, а не са њеног почетка,
иако се поставља као уводни мотив.
- „Фауст“ се састоји из троструког увода и низа сцена (фрагмената):
1. Први део увода је Посвета – написао при крају живота, када је решио да се
посвети делу започетом у младости; песник се сећа своје младости, призива
музе „лелујна створења“ да га инспиришу да ствара даље. Он је сетан, и отуда
се овај део трагедије остварује у лирском облику. Песник каже да је све оно што
је прошло, што је нестало, сада његова стварност. Овде песник говори заправо о
стваралачком процесу које се креће од полусвесног стања до остварења дела.
2. Други део увода је Предигра у позоришту – то је целина за себе: главни ликови
су Комично Лице, Управник и Песник. Сваки носи у себи своју филозофију
односа према уметности, уметничкој функцији и њеном значају. Управник
посматра позориште искључиво као место где може зарадити новац, место где
долазе даме да се показују и људи дремају после ручка. Он не види никакву
уметност ни уметничко у театру. Важно је да се свиди и да буде популарно. За
разлику од њега, песник брани достојанство поезије и износи уметност и
уметничко изнад природе и света. Он уметност тумачи као типичан
романтичарски јунак: сматра да је надахнуће ствар великог генија и да га није
лако призвати. Комично лице има посредничку улогу између приземног
 тумачења Управника и узвишеног тумачења Песника. За њега је позоришна
уметност такође део посла, али њега узноси слава. Као што видимо, ништа се у
опсервацијама различитих категорија није променило кроз векове и ученици
лако увиђају да је реч о три различита погледа на уметност и дан данас.
3. Трећи део увода је Пролог на небу: ово је прави увод у причу о Фаусту и он
уводи основни, динамички мотив у драму: опкладу Бога и Мефистофелеса (коју
нуди Мефисто, а Бог пристаје). Изузетно је важно да ученици на овом месту
добро протумаче Мефистофелесов лик, да га виде као једног од анђела на небу,
али оног прометејски обележеног, анђела који размишља, који критикује свет
настао од Бога и који види човека као биће којем је Бог подарио „трунку
светлости”, а то човек користи да би био „зверскији од сваке животиње”. Бог и
Мефистофелес нису супротности, и то јесте једна од важних карактеристика ове
драме. Мефистофелес је онај који сумња, а Бог зна „кад дрвце олиста какав ће
плод донети”. Мефистофелес засмејава Бога, он једини и комуницира само с
њим. Осталим анђелима се и не обраћа.
У Прологу на небу учествују Бог, Мефистофелес (ђаво, сатана, пали анђео,
Мефисто), Небеске војске и три арханђела – Рафаило, Михаило и Гаврило.
Господ седи на престолу. Архангели кроз песму славе склад и хармонију
космоса, у коме се све дешава по Божјој промисли. Део те хармоније јесте и
вечита борба, тј. сукоб супротних сила – добра и зла. Бог и Мефисто разговарају
о Фаусту. Мефисто даје своју слику човека – човек је вечито разапет између
добра и зла, ума и тела, духа и страсти чула, неба и земље. Из те човекове
разапетости произилази човекова несрећа, његова трагична судбина на земљи.
Мефисто каже да је човек „зверскији од сваког зла“, а Бог сматра да човек
непрекидно тежи савршенству и да у тој тежњи он греши. Мефисто му нуди
опкладу да ће човек увек бити оно што јесте (грешан) и да се неће приближити
идеалу Бога/Добра, само ако Господ допусти да ђаво води човека (у овом
случају Фауста). Бог упозорава Мефиста да ће на крају остати постиђен, јер је
добар човек „свестан свог правог пута довек“ – а то је пут духовности.
Бог је тај који ће изабрати Фауста за искушеника и марионету. Бог лако пристаје
на „опкладу” коју му предлаже Мефисто, да искушају Фауста, јер је уверен да
ће човек, надахнут божанском чежњом за нечим вишим (за неким духовним
идеалом), победити силе зла у себи.
Овај мотив је присутан још у Библији, у „Књизи о Јову”, где Бог такође
искушава праведника, иако је уверен у његов пут. Бог човека види као слугу,
оног ко је предан од почетка до краја само њему, који служи. Мефистофелес се
игра и игре речима које се налазе на крају пролога сведоче о његовој весељачкој
личности. Он, Мефистофелес „злокобни задевач”, како га Господ види, воли да
разговара са „Старим”, тј. Богом, и ова реч најбоље дефинише однос Бога и
ђавола у Гетеовој визији света.

− Након овог троструког увода креће радња драме – први део Фауста се сатоји од 25
сцена (фрагмената) које су насловљене (свака сцена има наслов) попут поглавља у
роману. Сцене представљају различите просторе на којима се крећу јунаци.
 1. Експозиција – Пролог на небу;
2. Заплет – опклада Бога и Фауста;
3. Кулминација – буђење љубави у Фаусту према Маргарети, осећање патње
због ње;
4. Перипетија – уживање и морални пад у Валпургиној ноћи;
5. Расплет – победа искрене љубави над снагом чула, јер Фауст одлучује да
спасе Грету тамнице и смрти. Тако излази на прави пут.

− Учени Немац Хенрих Фауст је старац, има око шездесет година, и до тог момента
спознао је све науке које се разумом спознати могу. Већ је доктор и медицине и права,
али и теологије. Сама чињеница да не може сазнати све, не може постати Бог, човека
угрожава. Спознавши своју ништавност, Фауст хрли ка самоубиству, из којег га
избављају анђеоски гласови. Пошто схвати да је свет саздан и од осећања, а не само од
сазнања, он креће тим путем, тако да га Мефистофелесова понуда не може одбити,
напротив, он пристаје:. Мефистофелес му нуди споразум који је потписан капљицом
крви:

Ја ћу на овом свету теби служити,

без починка и станка што ти срце жели
набављаћу ти, и нећеш се потужити.
А кад на оном свету будемо се срели
ти ћеш се мени истим тим одужити.

Фауст пристаје на споразум са ђаволом јер не верује да се осећајност може издићи изнад
ума. Он себе доживљава као НАТЧОВЕКА и ускоро ће се на путу кроз искушења то и
потврдити.

На који начин ће Мефистофелес научити Фауста осећајности? Како ће га одвести до

највиших домета љубави и патње?
Фаусту ће за то послужити Маргарета, девојчица, коју обележава морална чистота и над
којом ни Мефистофелес нема моћи. Због осећања које ће гајити према Фаусту, предаће му
се до краја и постати чедоморка. Убиство њеног брата и мајке, и сва искушења која ће пред
њу бити постављена неће успети да окаљају њен лик. Она се руководи љубављу и љубав
ће јој донети спас.
Заплет саме драме изазван је Прологом на небу – (старозаветном) идејом да Бог жели да
искуша човекове вредности дозвољавајући ђаволу да га води, тј. куша. Ипак, морамо
нагласити да Бог не дозвољава тек тако ђаволу да се „поигра” са човеком, он верује у
човека и његову самосвест, верује да ће Фауст одолети искушењима ђавола Мефиста. У
пиотању је мотив опкладе Бофа и Мефиста.
У Мефистофелесу препознајемо снагу која разара јер и сам за себе каже: „Део сам оне
силе која вечито чини зло, а твори добро”, руководећи се просветитељском идејом да је
делање оно што чини слободу, а не пасивно препуштање вођењу.
− Да би искушао овај „велики и мали свет”, Фауст мора да доживи љубав и бол, иако му
ту спознају сам ђаво неће унапред објаснити. Фауст ће видети Маргарету и пожелети
је, али је разлика у њиховим годинама превелика. Зато он мора да се подмлади, а то не
може да уради ђаво, јер је Мефистофелесов лик формиран на другачијим особинама.
Он је онај који тера човека на избор и на просуђивање, али нема моћ да га подмлади
јер, како каже, „нема стрпљења” да би скувао напитак за подмлађивање. У сцени са
Вештицом запажамо да Вештица не препознаје ђавола јер нема основне, митске
особине: реп, рогове и коњску ногу. На то Мефисто даје веома важну карактеристику
зла: и њега је захватила цивилизација, и он се повиновао моди времена у којем дела.
Тиме ђаво наглашава једну веома важну особину – да је зло увек примамљиво и лепо,
њега не можемо препознати по „спољашњим” карактеристикама.

− Мефистофелес води Фауста кроз различита искушења, стављајући га непрестано у

позиције да сагледава свет из различитих углова. У сцени „Ауербаховог подрума”,
Фауст гледа шта порок (вино) чини од обесних младића. У осталим сегментима драме
одвија се прича о његовој и Маргаретиној љубави и свим искушењима и немирима кроз
које она пролази. Дубоко и емотивно ми доживљавамо њен лик, саосећајући на крају са
њеном патњом и болом.

- Валпургина ноћ је назив за народну светковину у земљама Северне Европе, која се

традиционално одржава на ноћ између 30. априла и 1. маја. Највише се слави у
Финској, Шведској, Естонији, Литванији и Немачкој. Службено представља
хришћански празник. Међутим, од 17. века се у Немачкој проширило веровање како
се на Валпургину ноћ окупљају вештице, а то је веровање касније постало део
популарне културе. Гете ће ову чињеницу искористити како би Фауста винуо у свет
чудеса и магије, терајући га да потпуно заборави на Грету и њене овоземаљске
патње. Она завршава у тамници, осуђена на смрт. Њено избављење ће се десити,
али од стране самог Господа који ће је спасити последњом репликом у драми.