S O K R A T ( 470-399 ) iz Alopeke predgrađa Atine. Sin vajara Sofroniska i babice Fenerete.

U petom veku pre nove ere Atina doživljava najveći napredak u kulturnoj istoriji. Trajao je sve do
peloponeskog rata koji je trajao 27 godina i završio se porazom Atine. Peti vek je bio vek Sokrata.
Ceo predhodni period u filozofiji naziva se presokratskim. Platon je najzaslužniji za podizanje Sokratovog
lika do uzora filozofa. Sokrat nije ništa napisao , o njemu saznajemo iz Platonovih dijaloga i
Ksenofontovih "Uspomena o Sokratu". Platon u 34 dijaloga , izuzimajući jedan Zakoni , za sagovornika
ima Sokrata.
Sokrat nije podržavao vladavinu Tridesetorice niti je želeo da prijavljuje političke protivnike, niti da
učestvuje u donošenju smrtnih presuda. Bio je idol omladine i čovek koga je Delfska proročica proglasila
najmudrijim. Sve to je bilo dovoljno da ga Atinjani optuže za bezbožništvi i da kvari omladinu. Tužbu su
podneli Anit, Likon i Melet.
Optužba je glasila: "Kriv je Sokrat što ne veruje u bogove u koje veruje država, nego uvodi druga, nova
božanstva, a kriv je i zato što kvari omladinu." Bio je osuđen na smrt i nije želeo da napusti Atinu već je
mirno prihvatio presudu ostajući dosledan svojim uverenjima. O suđenju saznajemo iz Platonovog
dijaloga Odbrana Sokratova. Sokrat je ubedljivo pobio sve navode optužnice. Prvo je dokazao da nije
bezbožnik, jer sluša svoj unutrašnji glas koji mu nije rekao da nije u pravu. Drugo, njegova namera je da
popravlja, a ne da kvari ljude, dodajući da bi bilo dobro kada bi svi ostali popravljali omladinu, a samo je
on kvario, međutim izgleda da je obrnuto. Porota od 501 člana ga je većinom glasova osudila na smrt.
Ubrzo su Atinjani shvatili da su pogrešili. Anit I Likon su prognani, a Melet je osuđen na smrt.

Jedan od njegovih učenika je razglasio da je Pitija proročica u Delfima rekla da je Sokrat najmudriji.
Platon u "Odbrani Sokratovoj"opisuje kako je Sokrat preduzeo ispitivanja odlazeći najpre državniku, pa
pesnicima i na kraju stručnjacima.Razgovarajući sa njima uvideo je da oni misle da znaju ono što ne znaju
i da je on najmudriji jer zna granice svoga znanja, polazeći od stava: Ja znam da ništa ne znam. Znanje o
granicama znanja je početak radoznalosti. Zato je Sokrat najmudriji.

Polazeći od ove maksime on se bavi ispitivanjem. Sokratova nova metoda je subjektivna dijalektika koja
podrazumeva veštinu razgovaranja, kao metode dolaženja do istinitog saznanja. Pomoću dijalektičke
metode, koja je obogaćena i oformljena kao jedinstvo međusobno suprotnih postupaka: ironije i
majeutike, dolazi se do definicije pojma.
Ironija je induktivni argument, a majeutika (babička veština) dolaženje do univerzalne definicije, kako
kaže Aristotel. Sokrat ironijom postavljajući pitanja dovodi sagovornika da on sam uvidi da ne zna , a
onda majeutikom sagovornika dovodi do znanja. (porađanje znanja iz trudnih duša sagovornika)

Sokratovo zasnivanje filozofije morala

Sokrat se nije bavio istraživanjem prirode, već čoveka. On je istraživao ljudski život i njegov smisao i
time je utemeljio etiku kao filozofsku nauku o moralu. On je vodio dijaloge o “dobru”, “lepom”,” o
pravičnosti” i o upravljanju državom. Tragao je za univerzalnim definicijama, a to je bilo traženje
odgovora na pitanja: Šta je dobro? Šta je lepo? Šta je vrlina ?

Vrlina je znanje (grč.arête – epistheme) Sokrat gradi intelektualističku, racionalističku i idealističku

etiku.
4 glavne državne vrline su : mudrost, hrabrost, umerenost i pravičnost.
Sve vrline se sjedinjuju u znanje. Porok je neznanje.
On kaže da treba razlikovati smelost od hrabrosti . Smeli mogu biti i neznalice i budale , a hrabri su oni
koji poznaju opasnosti i znaju kako mogu da ih savladaju. Kod ostale tri vrline misli se na znanje u smislu
razumevanja same stvari i sposobnosti da se za to koristi životno iskustvo.

Najteže je pokazati kako se vrline sjedinjuju u jednu - u znanje. Svi ljudi po svojoj prirodi teže dobru,
svako zlo se čini iz neznanja. Uočavaju se elementi etičkog idealizma jer ima ljudi koji znaju šta je vrlina i
kako treba da se ponašaju pa ipak to ne čine. ( hipokrizija ili licemerje)
Sokrat je uveo kategoriju savesti ( glas razuma) - dajmonion- unutrašnji glas koji mu govori isključivo šta
ne treba da uradi i zato se smatra ocem etike.

Posle Sokratove smrti osnovane su tri sokratske škole:

Megarska - osnovao je Euklid iz Megare. Oponašali su Sokrata u vođenju razgovora. Eubulid je poznat
po aporijama Sorit, Kosa, Rogati i Lažljivac

Kirenska škola - osnovao je Aristip u Kireni. Hegesija kaže da u životu dominiraju bolovi, sreća nije
moguća i cilj je ravnodušno napustiti ovaj svet. Njegova predavanja su bila zabranjena jer su njegovi
slušaoci često vršili samoubistva. Aristip je bio hedonista - što više uživanja . Telesna zadooljstva su
iznad duhovni ukazujući da su telesni bolovi jači od duhovnih. Kasnije se ipak korigovao tvrdeći da se ne
treba odreći zadovoljstava, ali muiI ne podleći.

Kinička škola - osnivač Antisten ( kinosarges - vebalište) govorio je: Atinjani! Prezrite uživanje kako ne
biste zavisili ni od koga i ni od čega. Čovek bez potreba to je Bog.
Ovu školu najviše je proslavio Diogen iz Sinope –“ Sokrat koji je sišao s uma”. Telo je zaveštao zverima,
živeo u maslinovom buretu sa psom.Kada ga je posetio Aleksandar Veliki i upitao šta mu treba ovaj je
rekao da mu ne zaklanja Sunce. ( sve svoje sobom nosi) Bio je kosmopolita ( građanin sveta). Kažu da je
usred bela dana hodao sa svećom u ruci, pa kad su ga upitali šta traži, odgovorio je : Tražim čoveka.
Sreća se ogleda u redukciji želja i potreba. Završio je tako što je zaustavio disanje.