Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба

О писцу:

Владан Десница је писац српског порекла, рођен у Задру 1905. године. Његов отац
је био један од најугледнијих Срба у Далмацији с краја 19. века. У његовом
власништву је била и кула (дворац) јунака Стојана Јанковића, коју су срушили
хрватски војници током пада Крајине у последњем рату (1991-1995). Десница је
студирао права у Загребу и Паризу, али је пратио и филозофију, а бавио се и
музиком - био је изузетна и свестрана културна личност, што је оставило дубок
траг у његовом прозном стваралаштву. Од дела које је написао најпознатија су:
- роман „Зимско љетовање“ (1950),
- роман „Олупине на сунцу“ (1952),
- роман „Прољећа Ивана Галеба“ (1957),
- песме „Слијепац на жалу“ (1956),
- приповетке „Ту, одмах поред нас“ (1957).
 Умро је 1967. године.
 Владан Десница почиње са стварањем између два рата, али пуну афирмацију
доживљава тек после Другог светског рата, и то романом Прољећа Ивана Галеба
(1957).
 Он је писац изузетне интелектуалности, великог знања, наглашеног сензибилитета
и слуха за модерно стварање.
 Пример за такво модерно стваралаштво је и овај роман који у нашој књижевности
руши схватања о традиционалном прозном стваралаштву и заговара нову форму и
нов поступак у стварању романа. Овај необични роман је и данас савремен и
актуелан када су у питању модерни облици романа и постаје књижевни узор за
роман-есеј, за и за специфичан приповедни поступак који инсистира на
интелектуалном монологизирању у роману.

О роману „Прољећа Ивана Галеба“

Иван Галеб је остарели виолиниста, који се у провинцијској болници, осуђен на
затвореност простора и тишину, након операције руке, носталгично сећа своје прошлости
и интензивно размишља о њој, потпуно свестан свог положаја и професионалног, као и
егзистенцијалног, краја. Записујући своје мисли и преиспитујући своје сопствено
постојање, Иван Галеб долази до општељудског и универзалног спознавања живота и
судбине:

Јутрос сам листао ове биљешке и опет се насмијао над самим собом. Ако се не варам,
хтио сам да испричам нешто као мој живот, или можда 'моје детињство', а ето сам
одлутао у некакве медитације, у некаква маштања, чак у некакво моралисање! И испало
је више као неки 'идеални дневник'. Не знам сам да ли дневник некадашњих дана, или ових
садашњих, или можда неких трећих, непостојећих дана који висе ван времена.
Ови записи се јављају као „збир биографских елемената и различитих дигресија“, у
којима су садржана осећања, размишљања и просуђивања. Дакле, реч јесте о животопису,
али не о оном испуњеном догађајима, људима и причама о људским судбинама поређаним
хронолошки, већ више о духовној биографији која се гради по принципу ретроспекција,
интроспекција повезаних асоцијативним путем. Има се утисак да читалац чита један
мисаони монолог написан у форми есеја, па зато многи књижевни критичари жанровски
одређују овај роман као роман – есеј.

То је роман мозаичке структуре који нема чврсту композицију. Он личи на „сабирање

утисака из великог света“ а обухвата неколико тема:

1. сећање на прошли живот,

2. садашњи живот,
3. покушај да нађе општи (универзални) смисао у испричаном тј. написаном, да
уведе нешто што надилази лично у роману, преламајући га кроз индивидуални
поглед и лични став.

Овај роман личности обележен је пре свега солилоквијем (монологом, тј. причањем у себи
и за себе, али и за потенцијалног читаоца, који постаје његов слушалац).

Код њега је ствар личног уверења како треба писати роман и о чему треба у њему писати:

„Да ја пишем књиге, у тим се књигама не би догађало ама баш ништа. Причао бих и
причао што ми год на милу памет падне, повјеравао читаоцу из ретка у редак, све што
ми прође мишљу и душом... Човјечанство је већ довољно одрасло, довољно се прозлило а
да би му требало фабулирати!“

Сколност јунака ка дигресијама налази се и у његовој природи – он је уметник, музичар,

склон медитацијама и промишљањима, који живот увек доживљава у болници кроз
„корозију времена“. У болници је усамљен и време тече тако споро да он има утисак да
може да размишља о претходних педесет година свог живота:

„Доиста, одувијек је била у мени тежња, страсна тежња да моје маштање, моје
ирационалности, моје чувствовање заодјенем у вид логике... Имао сам амбицију да од
тога правим филозофију...“

Уметник мора бити велики човек: талентован, образован, осећајан, човек од духа; човек
који наступа у име савести, а то је врло важно, посебно у књижевности „јер књижевна
активност у ствари и није ништа друго него један непрестани испит савијести“.

Јунак Десничиног романа полази од питања о „недокучивој законитости“ памћења. Он

сматра да време неумитно тече и ми заборављамо неке важне и значајне ствари које су се
десиле у нашим животима, али се, истовремено, сећамо неких небитних детаља, ситница
„шара на тепиху“ које касније пресудно утичу на нас. Јунак тврди да „благодат заборава и
окрутност памћења леже ван наше власти“. Та идеја наводи на промишљања о сопственим
сећањима и детаљима које памтимо.

Галеб нас упућује на чињеницу да нас можда тек „умјетност научи гледати на природу и
на реалне природне љепоте“. Уметност је она која стимулишући наша чула развијајући
наш ум и машту нуди „богатство разбуђених асоцијативних гнијезда и чворишта,
уститралих жица и токова, полифоност нашег доживљаја“, те је стога она веома важан
елеменат који поспешује човеков доживљај природе.

Асоцијативним путем, преко звука старинског клавира за којим је свирала Галебова бака,
отвара се слика из детињства нашег јунака: старинске собе са клавиром изнад којег је
стајала стара, оштећена слика. Преко те поетски уобличене слике, јунак приповеда о
немилом догађају којем је присуствовао, а који је понизио његовог деду. Жупник је био
стални гост куће, који је имао „слатку, смоласто удворну интонацију гласа“.
Нетрпељивост дечака према жупнику огледа се у „подмуклој игри непрепознавања“ у
којој једино дечак примећује стварне особине жупникове личности. Самим тим, мали
Галеб осликава жупников портрет из сопственог угла, видећи га као удворицу која мрзи
људе око себе.