BORIS AKUNJIN EKSKLUZIVNI INTERVJU za INFORMATIKU skraena verzija ovog razgovora je objavljena u Politici 12. aprila 2005.

PRVI DEO
Grigorije alvovi hartivili (1955), poznati ruski japanolog, prevodilac Jukia Miime i autor monografije Pisac i samoubistvo je postao istaknuti pisac, u svetu danas poznatiji kao autor sjajnih detektivskih romana koje objavljuje pod pseudonimom Boris Akunjin. Tirai njegovih knjiga u Rusiji premaili su 10 miliona primeraka. Od 1998. godine, kada se pojavio njegov prvi roman, Akunjin je preveden na 28 jezika, a prema tri njegova romana snimaju se filmovi (Nikita Mihalkov, Pol Verhoven i dr.). Povod za razgovor sa Grigorijem alvoviem hartivilijem (u njegovom moskovskom stanu) je objavljivanje srpskog prevoda prve etiri knjige Borisa Akunjina iz serije Avanture Erasta Fandorina, koje su izale u izdanju Informatike, koja nije izdavaka, ve vodea kompjuterska firma na prostoru zapadnog Balkana. Akunjin je jedinstveni fenomen, ovek i pisac koji u svom nainu ivota i u svom stvaralatvu objedinjuje istinski XIX vek s razmiljanjima i navikama savremenog oveka kompjuterske ere XXI veka, zahvaljujui nesvakidanjem poznavanju svetske istorije i kulture. Njegova radna soba lii na muzej: antikvarni nametaj, pomagala detektiva fandorinske epohe, na zidu autentian portret Fandorinovog savremenika koji, po miljenju autora, veoma lii na njegovog uvenog junaka; tu je i originalni samurajski ma, a na pisaem stolu od mahagonija poslednji model noutbuka. Maestro ivi u centru Moskve, na desetak minuta od Kremlja, u tihim uliicama Hitrovke, biveg gradskog dna, okruen trima crkvama i manastirom; vozi sportski auto sedefastosvetlozelene boje, a u teretani, dok vrti pedale bicikla, ita preko slualica knjievnu klasiku u obliku audio-knjiga. Sprema se da uskoro objavi prvu netampanu, virtualnu knjigu zbirku pria o Fandorinu U svojem poslednjem delu svrstava sebe u tafofile, ljubitelje grobalja, zato to ga zanima Tajna Prolog Vremena: gde ono nestaje i ta se deava s ljudima koji su ga nastanjivali jer sve to je ikada postojalo, i svi koji su ikada iveli, ostaju zauvek. Tako smatra ovaj udesan, mistini ovek i umetnik, koji poseduje jedinstveni dar da vidi, osea i pie

Olga Kirilova, odgovorni i likovni urednik edicije Avanture Erasta Fandorina

Gospodine hartivili, po emu se dobra knjievnost razlikuje od loe? Ja mislim, samo po jednom: loa knjievnost je dosadna za itanje, a dobra nije. Svi ostali kriterijumi za mene su manje vani.

Znai, ono to vi piete jeste dobra knjievnost? Ako nije dosadna za itanje, onda da. Kako da vam kaem, to je apsolutno subjektivni kriterijum. U stvari, to due ivim na ovom svetu, sve vie sam ubeen da se na umetnost mogu primenjivati samo subjektivni kriterijumi. Nita ne treba sluati i nikome ne treba verovati. Ako ti se to svia, i interesantno ti je, znai da je to dobro umetniko delo, za tebe dobro. ta te briga kakvo je ono za druge? Zar ne?

Da. I ako ti je dosadno da ita znai da je to loe delo, tebi ono nije potrebno, nee ti nita dati i samo e ti oduzeti vreme.

Da, ali postoji itava knjievnost koja i rauna na to da e itaocu jednostavno biti neprijatno da kae: Dosadno mi je. I to je dobro, zato to su autoriteti neophodni. Oni moraju da postoje kako bi italac ovako razmiljao: Dobro, zasad mi nije interesantno, ali moram jo malo da se potrudim zato to ljudi, ije miljenje potujem, tu knjigu visoko cene, znai, moda ja neto nisam shvatio. To ga tera da uloi jo vei napor. I onda, ovek naini napor, i ako u toj knjizi ipak ne nae nita za sebe, znai da ona ne radi za njega, ili znai da autoriteti gree. I to moe da se dogodi.

Ko je na vas uticao u detinjstvu? emu moemo da zahvalimo za vau matu? itanju.

Ko su bili vai omiljeni pisci u detinjstvu? Dima, Stivenson, Rafael Sabatini i drugi pisci avanturistikih knjiga.

Da li vam je neko itao naglas? Ne. Ja sam veoma rano nauio da itam sam. I uvek sam instinktivno oseao da je itanje veoma intiman proces. I dan danas ne volim kada mi neko viri preko ramena i ita knjigu koju ja itam, zato to mi se to ini kao stravina nepristojnost. I ne mislim da itanju uopte bilo ta preti u principu. Zato to je, za razliku od svih drugih oblika intelektualne dokolice, ono najintimnije. Ja volim audio-knjige, zato to smo tu samo slualice i ja.

U jednom od svojih intervjua rekli ste da se vae ivotno iskustvo uglavnom zavrava knjievnim iskustvom i da ste odluili da od toga nainite ne slabu, ve jaku stranu svog stvaralatva. Kako ocenjujete svoje knjige? Da li ih svrstavate u postmodernizam? Ako knjievni postmodernizam razmatramo kao knjige koje nisu napisane iz neposrednog ivotnog iskustva, ve iz iitavanja drugih knjiga, onda da, bez svake sumnje. Onda ja piem postmodernistike knjige.

Po emu se razlikuje popularna knjievnost od ozbiljne ili visoke knjievnosti? Ovde je itava stvar u veoma jednostavnoj i neospornoj injenici. Ozbiljna knjievnost,

nezavisno od njenog kvaliteta (postoji ozbiljna knjievnost i veoma loeg kvaliteta) - to je intencija, namera, to je reim u kome je napisan tekst. Ozbiljnu knjievnost autor pie za sebe. Njemu u stvari i nije tako vano koliko ljudi e ga itati i da li e ga uopte itati. Ona je napisana u reimu monologa ili u reimu dijaloga s Bogom, ukoliko je autor vernik. Masovna knjievnost se stvara u reimu dijaloga. Sve vreme ima na umu da nisi sam, da ima itaoca, a moda i mnogo italaca. I ti se ne samoizraava, ve da tako kaem, zabavlja ljude. Nije obavezno da ih zabavlja, tu postoje razni anrovi u okviru zabavne literature. Ali, masovna knjievnost u mnogo veoj meri zahteva pristojnost zato to, kada nisi nasamo sa sobom, ve si nasamo s ljudima, mora da se pobrine da im ne bude dosadno dok te sluaju. Da oni na kraju ne ustanu i ne odu. Jer inae, zato si ti uopte potreban? Eto u emu je razlika. I jo, to se mene tie, zato ja sebe ne nazivam piscem ve autorom lake knjievnosti, zato to re pisac u Rusiji ima veoma veliku teinu, to je veoma teka re. Ja ne piem, to bi se reklo krvlju due, ja piem mastilom po papiru. I svoje probleme, koje imam unutra, ne izlivam na svoje itaoce. To je pre prerogativ, da tako kaem, ozbiljne knjievnosti.

Ali, u nastupu na TV kanalu Kultura, rekli ste da vai likovi u izvesnoj fazi prestaju da vas sluaju i da morate da im se potinite. Zar je tako neto mogue s piscima koji sebe nazivaju autorima lake ili masovne knjievnosti? Zato da ne? Ne vidim nita poniavajue u zvanju autora masovne knjievnosti. ini mi se da je to velika zabluda. Ja, na primer, mislim, da je profesija autora masovne knjievnosti neuporedivo vanija i potrebnija nego profesija elitnog pisca, pre svega zbog veliine auditorijuma. Ako je re o masovnom piscu, ako on ima mnogo italaca, znai da mnogo toga moe uraditi i na mnogo toga uticati. Elitna knjievnost pomera granice umetnosti, a masovna knjievnost, ako je ispravna, moe da izmeni ivot. Tu je sasvim drugaija odgovornost, ako hoete. Zato ne vidim nita sramotno u zvanju autora masovne knjievnosti. Eto, recite mi, ta je bolje, pisati opere ili pisati estradne pesme. Pri tome, oboje znamo da opere mogu biti dobre i loe, a estradne pesme ponekad postaju simbol i znamenje generacije. Ili vre preokret u kulturi i u svesti. ta je tu vie, a ta nie? I jedno je potrebno, i ovo drugo je potrebno. Jednostavno, to su, zaista, razne profesije.

Ako masovna kultura moe da izmeni ivot, kako se vi odnosite prema neophodnosti preporoda ruske nacionalne ideje i nisu li vae knjige, koje vraaju izgubljene realije i kodeks ponaanja XIX veka, korak na putu stvaranja takve ideje ili, u krajnjoj liniji, lek za nau zemlju? Nacionalna ideja je skup izvesnih osnovnih pojmova koji objedinjuju sve ljude, bez izuzetka, koji ive na datoj teritoriji i, pri tome je poeljno da ih objedinjuju oko neeg dobrog, a ne oko neeg loeg. Zato to je nacionalsocijalizam takoe bio nacionalna ideja. U arsenalu ruske klasine knjievnosti postoje sve vrednosti, u njoj postoji predstava o tome ta je dobro a ta je loe. ta je vano u ivotu, a ta nije. ta moe da se radi, a ta ne. Nacionalna ideja to su, u stvari, opta mesta, notorne istine, kako se meni ini. Naravno, ja ne uobraavam da sam propovednik i uitelj naroda, ali ipak, rodio sam se i ivim u Rusiji, nije mi svejedno ta se ovde dogaa i eleo bih, ako neto od mene zavisi, da uinim sve kako bi ivot postao bolji. ta znai bolji? To znai da se meni vie dopada. To je opet sve vrlo subjektivno. Imam predstavu o tome ta mi se dopada, a ta mi se ne dopada. I trudim se da svojim itaocima to pokaem u najboljem svetlu. Da njima pone da se dopada ono to se dopada meni. A meni se, u stvari, dopadaju sasvim jednostavne, kako mi se ini, jasne i oigledne stvari. Meni se dopada kada ljudi imaju lino dostojanstvo, kada se s potovanjem odnose prema sebi i onima koji ih okruuju. Dopada mi se kada su ljudi tolerantni, kada ne parazitiraju, ve grade svoj ivot sami. To su sve prilino egzotine stvari za Rusiju, ma kako to bilo udno, zato to je itavo ustrojstvo naeg ivota tokom vekova graeno tako da oseanje, na primer, sopstvenog dostojanstva bude izloeno udovinom pritisku i poruzi. Ljudima su na sve mogue naine guili inicijativu, trudili su se da uine sve kako bi ovi postali robovi drave. Da sve dobiju od drave i da nita ne mogu da urade sami. ovek je sve vreme mislio ne ta

treba da uradi, ve kako da neto dobije od pretpostavljenog. Ja ne elim da vratim neke konkretne istorijske vrednosti iz XIX veka. Naravno da ne. Ne gajim iluzije ni kada je re o ivotu u XIX veku.

Nesumnjivo je da se vae knjige danas nalaze u istom redu s knjigama Dime, Konana Dojla, Agate Kristi, Simenona. Ali, meni se ini da se one nekako principijelno razlikuju od klasinog detektivskog anra. Ve ste delimino poeli da govorite o tome, po emu se vae knjige, razlikuju od klasinog detektivskog romana? Zavisi ta zovemo klasinim detektivskim romanom. Na primer, Simenon nije pisac klasinog detektivskog romana. To je najee socijalni roman koji koristi detektivsku fabulu; ponekad to, to bi se reklo, ne ispada ba spretno. Naravno, kod mene je smesa razliitih anrova i stilova, u tome se i sastoji smisao mog projekta. Kao prvo, to je spoj elitne knjievnosti s popularnom knjievnou. I to je uinjeno svesno. Na nivou siea to je pristojan strip, to se tie stila i realizacije garnirunga, to ponekad bude i pristojno tivo. To su zabavne knjige, u stvari, knjige za pametne ljude koji su sauvali sklonost ka igri, ja to tako vidim. Zato to svaki ovek mora da se odmara. Pa ma koliko bio ljubitelj ozbiljne lektire. Ali, mislim da u tom anru ni izdaleka nisam usamljen zato to i Umberto Eko pie isto tako, i Ziskind pie tako, pa i Milorad Pavi je, po meni, iz istog tog drutva.

Zar oni pritom piu detektivske romane od kojih se itaoci ne mogu da se odvoje? Ime rue je, po meni, veoma snaan detektivski roman, veoma dobar, naravno, ja bih ga malo proredio. Za itanje u jednom dahu tamo ima suvie digresija. Ali, svejedno, to je zaista klasika i zabavnog i intelektualnog romana, po meni.

Ako se ne varam, Grigorije alvoviu, vae knjige su do danas prevedene na 28 jezika? Meni se ini da smo odavno preli preko 30, imam takav oseaj.

Znai, imate sa ime da uporedite srpsko izdanje Akunjina. Kako ga ocenjujete? Ne mogu, naravno, da ocenim kvalitet prevoda, zato to ne znam jezik; to se, pak, tie izgleda knjiga, veoma su lepe. Zanima vas da ih uzmete u ruke, interesantno ih je razgledati, odmah uvlae itaoca u odgovarajuu atmosferu. I uopte, vidi se da su artefakti i atributika za korice birani, to bi se reklo, sa zainteresovanou i s ljubavlju, a to je uvek prijatno.

Da li ste pogledali Pojmovnike uz nae knjige? Pogledao sam, pogledao. Prilino je retka pojava da se uz beletristiku daju komentari. Kod nas, u Rusiji, to se praktino nikada ne radi. U nekim od mojih inostranih izdanja smatraju potrebnim da knjigu proprate Tabelom rangova u kojoj je veoma komplikovano snai se. Ali, Pojmovnik zaista vidim prvi put, samo u srpskom izdanju. Da li je to uobiajeno u Srbiji? Ili je to i tamo neobino?

Bie da je takoe neobino. U Srbiji postoji, na primer, izdanje Baevisa Singera, koje je opremljeno takvom vrstom komentara. Ali, nama se inilo da je za takve kulturoloki sadrajne knjige, kao to su vae, to je sasvim prirodno ak i neophodno. Ja, kao italac, uvek volim komentare uz tekst. Istina, jo vie volim kada je komentar na istoj strani, kada ne moram da zavirujem na kraj, ve je na dnu stranice sve napisano. Mada, sada to postepeno izlazi iz mode.

Radi se o tome da, poto je ipak re o popularnoj knjievnosti, nismo hteli da smetamo itaocima primoravajui ih da se sve vreme spotiu o komentar. Taj komentar je napravljen za one koji osete potrebu da u njega zavire. Onda je to u redu.

Kraj prvog dela

DRUGI DEO
U vaim knjigama, osim sjajnog detektivskog zapleta, postoji vieslojni smisao koji proiruje obim onoga to italac dobija iz siea, u zavisnosti od svog znanja i iskustva. Nije li to otkrie u detektivskom anru? E to, van svake sumnje, nije otkrie; mnogi autori, oni koji mi se dopadaju, igraju tu istu igru s vie komponenti, vie smisaonih nivoa. Pa, ne znam, da ne idem daleko po primere, ve sam pomenuo Umberta ka, Ime rue. U tom romanu takoe puno tih igara. I ja se, kad piem svoje knjige, ne trudim da ih uinim komplikovanim (one u stvari i nisu komplikovane), ve se trudim da u nima bude, kako bih rekao to je mnogo igara, smetenih u jednu. Ako ovek prati samo sie, on igra samo tu igru. Ako taj ovek ima neko dodatno znanje ili interesovanje, on vidi da je tu skrivena jo jedna igra knjievna. Ili je negde skrivena recimo istorijska igra. ovek koji dobro poznaje istoriju, primetie ovde neke stvari, neke aluzije, neke ale koje e ga zabaviti ili e ga naterati da se zamisli. Tu su i razne druge igre, postoji tu, na primer, skrivena ne u jednom, nego u svim romanima, velika psiholoka igra. ta to znai? To znai da je svaki od tih romana upuen odreenom tipu ovekove linosti kojih, prema nauci koja se zove socionika, ima ukupno esnaest. Eto ja sam sada, do ovog trenutka, objavio 16 knjiga i sve te tipove linosti sam potpuno pokrio. Zato, ako je ovek proitao sve moje knjige, to jest, ako on uopte moe da ih ita, ako on i ja govorimo manje-vie istim jezikom, onda e se obavezno nai jedna knjiga koja mu se svia vie od drugih, i obavezno e se nai knjiga koju ne moe da podnese. I to nije sluajno. Ako mi ovek kae, eto, meni se najvie svia ova knjiga, a najmanje mi se svia ova, ja u shvatiti: to znai da je on ba taj tip linosti. I sve mi je jasno o tom oveku. Ima tu i drugih razliitih skrivenih igara kojima ne samo da zabavljam itaoca, nego se pre svega sam zabavljam kada piem knjige. Da li biste nam neto ispriali o tih esnaest tipova u vezi s knjigama? To sam smislio od samog poetka, tada nisam nita znao o socionici. To su bile nekakve moje sopstvene, prirune, domae predstave. Uvek sam imao oseaj da je raznovrsnost ljudske prirode mnogo preuveliana zato to se u ivotu sve vreme sreemo, zapravo, s istim tipovima. Oni mogu da izgledaju drugaije ali, kad neko vreme proivi na ovom svetu, onda misli: stop, ve znam ta e mi dalje rei i kako e se dalje ponaati. Poeo sam da brojim i nabrojao sam 16 tipova linosti. Dao sam im sopstvene nazive po ivotinjama, na primer kornjaa, nilski konj Tek kasnije sam saznao da postoji nauka, deo bihejvioristike, koja se zove socionika i koja se bavi time i takoe izdvaja 16 tipova koji se uglavnom poklapaju s mojima, samo se tamo zovu po imenima istorijskih linosti ili knjievnih likova, na primer Raskoljnikov ili Napoleon Bonaparta. To je veoma interesantna nauka. Postoje testovi pomou kojih je mogue odrediti kom tipu ovek pripada. Ne elim da govorim koji roman je upuen kom tipu zato to je to ve unutranja kuhinja.

to se tie Erasta Petrovia Fandorina, da li je on jedan apstraktan ideal za opanaanje ili ovek, tanije knjievni lik, koji je u sebi objedinio crte ruskog plemia s kraja XIX veka? Ili on u sebi nosi jo nekakve ideje? Erast Petrovi Fandorin, s moje take gledita, jeste veoma lep ovek. ta znai lep ovek? To je ovek koji, upadajui neprestano u svakakve teke situacije, postupa na lep nain ne zato to eli da se pokae, ve zato to je takve prirode i ne moe da postupi drugaije. Konfuije ima izuzetan termin koji se na ruski jezik prevodi reima blagorodni mu. Konfuije i njegovi sledbenici imaju mnogo sentenci tipa: Blagorodni mu moe da postupi tako i ne moe da postupi ovako. E pa, Erast Petrovi Fandorin to je tipian blagorodni mu koji u najveoj moguoj meri ima oseaj linog dostojanstva. Ne u smislu snobizma i nadmenosti, ve u pravilnom, u pravom smislu. Za mene, on spaja u sebi odlike tri istorijska tipa koji su meni simpatini: to nije ruski plemi, ve ruski inteligent, to je britanski dentlmen i to je japanski samuraj. Ako ne uzmete najgore, ve najbolje kvalitete sva ta tri tipa, upravo e se dobiti, po mom miljenju, blagorodni mu. A da li biste mogli da navedete, recimo, kljune odlike japanskog, ruskog i engleskog mentaliteta? Mislite na pozitivne osobine ruskog inteligenta, engleskog dentlmena i japanskog samuraja? Da. I ne samo pozitivne Pa, kao prvo, svaki od njih ima pozitivne i negativne strane, zato ni jedan od njih, s moje take gledita, ne predstavlja idealan uzor za podraavanje. Ali kod svih tih tipova oseaj linog dostojanstva je razvijen veoma visoko. Japanski samuraj je ovek, kao prvo, odan, i nije sposoban za izdaju zato to je njegova glavna pozitivna crta ono to Japanci zovu iskrenost, a u stvari to je monolitnost. ovek ne moe da prevari ni sebe, ni svoje prijatelje, ni svog gospodara, i tako dalje. Ja i inae o Japancima imam lepo miljenje zato to kod njih (uzimajui u obzir da su oni, takoe, svi razliiti), postoje izvesne crte koje spadaju u kategoriju nacionalnog karaktera, koje su kod Japanaca simpatine, a to su: savesnost, nenametanje svojih problema okolini, to je veoma vano i to nije svojstveno, recimo, Rusima. To je stremljenje ka neprestanom usavravanju, to je inae jedan od najjaih stimulanasa ovekove delatnosti. Uporedo s tim, s moje take gledita, japanski samuraj ima nedostatke, zato to je to obino ovek koji sebe vidi kao deli nedeljivog sistema i ne moe sebe da zamisli kao autonomnu jedinicu. To je prilino pogubno po kreativnost, po stvaralako naelo. Poznato je da Japanci postiu mnogo kada rade u kolektivu, kada, recimo, u praksi primenjuju neije tue ideje, dok se sopstvene globalne ideje u Japanu pojavljuju retko. Sada se to sve menja, ali to je istorijski tako. Ako govorimo o britanskom dentlmenu, ne mislim na poznati britanski snobizam zato to se pravi dentlmen s potovanjem odnosi prema svima, nezavisno od socijalnog poloaja. U njemu mi se dopada uzdranost, to je plemenito oseanje. Svia mi se hrabrost koju poseduje pravi dentlmen ili prava ledi, mi to veoma dobro znamo, to se mnogo puta pokazalo u ekstremnim situacijama. To je nekakav kodeks, prilino jasan, koji postoji i kod samuraja i kod dentlmena. Naporedo s tim, britanski dentlmen je, kao i ostala dva tipa, ve otiao u istoriju, nije izdrao sudar s realnou. S raspadom Britanske imperije, britanski dentlmen je postao... nedovoljno ivotan, to je svojstveno i ruskom inteligentu. Ruski inteligent je veoma privlaan, sjajan lik, harizmatian, drag, samoportvovan, ali kod ruskog intelegenta sa samozatitom nije ba sve u redu. Kada treba prei sa rei direktno na dela. A u ivotu se dogaaju i takve situacije. Zatititi sebe i one koji su mu dragi - s tim je ruski inteligent uvek imao problema, ispostavljalo se da tu nije dobar. A u zemlji kakva je Rusija, bez toga se ne moe. Ja bih eleo da, eto, takav ruski inteligent vlada borilakim vetinama koje poseduje samuraj, i da pri tome ivi prema odreenom kodeksu ponaanja koji ima britanski dentlmen. Eto, to bi bio Erast Petrovi Fandorin. Ruski inteligent je ipak u mnogome sam doprineo neophodnosti da ovlada istonjakim borilakim vetinama kako bi zatitio svoje blinje, budui da je neko vreme, u drugoj polovini XIX veka, iveo u prilinom blagostanju, kada nije bilo potrebe tititi blinje, ve je samo trebalo uiti i raditi. Ne znam da li su opravdani svi ti prekori upueni ruskim inteligentima koji dolaze od Solenjicina i koji su sada inae u velikoj modi. Ne traimo li previe od tog sloja koji je, ako emo pravo, tek

poeo da se pojavljuje krajem XIX veka. Intelektualci plemikog porekla su, pak, potpuno druga pria. Inteligencija to je simbioza dojueranjih seljaka, popovskih sinova, ve pomenutih osiromaenih plemia, i tako dalje. Postoji veoma velika razlika izmeu inteligencije i aristokratije. U Rusiji, uoi revolucije, inteligencija nije bila na vlasti. Do toga nikada nije dolo. Inteligenti su mogli da dospeju u Dumu iskljuivo kao opozicija. Ne, ja nisam sklon da za sve te nevolje, koje su snale nau zemlju, krivim inteligenciju. A aristokratiju? Aristokratiju da. I rusku monarhiju da. Zato to ako uzima na sebe odgovornost za ono to se deava u zemlji (apsolutna monarhija i samodravlje to je maksimalno mogui stepen odgovornosti), onda, znai, treba i da odgovara. Ako se vrsto dri za svoju apsolutnu vlast i ne eli ni za ta na svetu da je deli, kako je to radio Nikolaj Drugi onda, znai, budi budi kao Petar Prvi Ne znam, u 20.veku takav apsolutni teret odgovornosti koji sa sobom nosi apsolutna punoa vlasti, ni jedan monarh ne bi mogao da izdri, a kamoli Nikolaj Drugi (bez obzira na njegov mueniki kraj). Mislim da su sve one nesree koje su se svalile na nau zemlju u 20. veku, odgovornost poslednjih ruskih imperatora. Kada gledamo u prolost, uvek je lake da shvatimo kako je trebalo postupiti Smatrate da su imali ansu Naravno. da postupe drugaije? Naravno, s moje take gledita. Nisam sluajno poeo da piem roman o tom vremenu s kraja vladavine Aleksandra Drugog (misli se na roman Dravni savetnik O.K.) To to je on ba u periodu kada je putem postepenog poputanja bilo mogue ispustiti paru iz kotla, ne dovodei do eksplozije, taj kotao tako zaepio da se pri kraju njegove vladavine nakupio pritisak neverovatne snage Znai, kada je Nikolaj Drugi doao na vlast i, da kaemo, uoi Prvog svetskog rata, on ve nije imao anse? Mislim da nije. Njemu se neverovatno posreilo s premijer-ministrom Stolipinom, to je, zaista, bio ovek sa nekakvom neobinom snagom i uma i volje, ali ak ni Stolipin vie nije mogao nita da uradi. Ne radi se o tome to su Stolipina ubili teroristi; u momentu kada je ubijen Stolipin, uglavnom je ve bilo jasno da on ne moe da izae na kraj s tom situacijom. Izgleda da je ve bilo nemogue neto promeniti. I ne samo u Rusiji, kao to znamo, po itavoj Evropi monarhije su doivljavale krah. Ali, ne zajedno s dravom... Dobro, a ta je s Nemakom? Zar je Nemaka imala vie sree? Vilhelm Drugi je bio neuporedivo jai monarh nego Nikolaj Drugi, pa opet, ta je na kraju ostalo od Nemake? itava istorija Nemake prve polovine 20. veka, to je isto takvo plaanje ceha za politiku Vilhelma Drugog. Na to se moe i tako gledati. Da i ne govorim o Austro-Ugarskoj, Jugoslaviji Sve te jugoslovenske tragedije ili drame, sve je to daleki eho onoga to se tamo zakuvalo pre 100 godina. Danas je 2. avgust 2004. g. Jue se navrilo 90 godina otkako je Rusija ula u Prvi svetski rat; kao to je poznato, Rusija je stupila u Prvi svetski rat kao odgovor na objavu rata Srbiji Kako vi ocenjujete taj sudbinski korak Rusije? Iskreno govorei, ne slaem se previe s tim korakom. Zato to u tome vidim ne samo etniku i konfesionalnu solidarnost, ve i posledicu imperijalistikih ambicija Romanovih. Oni su eleli da izgrade imperiju koja bi u sebe ukljuivala sve slovenske narode u ovom ili onom obliku i koja bi se prostrala do Carigrada. U znatnoj meri Prvi svetski rat i tragedije koje su usledile jesu, izmeu ostalog, i odgovornost Rusije i monarhije, tako se meni ini. Ne moe se rei da su za sve krivi Nemci i Austrijanci.

Da li ste nekada bili u Srbiji? Ne, naalost. ta mislite o raspadu Jugoslavije i o konfliktu 1999. godine? Ja o tome suvie malo znam da bih izraavao nekakve sudove, imam u vidu situaciju u Jugoslaviji, to to ljudi koji su do jue iveli jedni pored drugih, rame uz rame, druili se, verovatno je bilo mnogo i meovitih brakova i tako dalje, odjednom ponu da kidiu jedni na druge s orujem u rukama. Eto, u tome, naravno, vidim element nekakvog bezumlja, ma gde da se to deavalo, ukljuujui i Jugoslaviju. Sve razlike, nacionalne, konfesionalne, ne ine mi se dovoljnim razlogom da ljudi jedni druge ubijaju. to se tie bombardovanja Jugoslavije, ini mi se da je to veoma ozbiljna greka, ak glupost, i imam takav oseaj da Sjedinjene Drave sada teraju sebe u nekakav uasavajui orsokak, ponavljajui iznova isti model ponaanja iz zemlje u zemlju. I veoma mi je ao zbog toga, zato to je SAD najstarija demokratska zemlja na ijem se primeru, ovako ili onako, itav ostali svet uio demokratiji, a danas se ta zemlja sve dublje i dublje zaglibljuje u krizu. To je zaista loe, to je loe za sve nas, zato to u stvari podriva princip demokratske evolucije, demokratskog razvoja. To me veoma brine. Samo se nadam da je dravni i nacionalni mehanizam Sjedinjenih Drava veoma otporan i da ga nije tako lako potopiti, da on nekako mora da se razdrma i da sa sebe strese sve to. Ne moe silom da bude voljen. ak i ako si duboko uveren u svoju ispravnost, nametati to nekome uz pomo bombardera potpuno je besmisleno. Ja sada namerno izbegavam emocionalne ocene, govorim sa stanovita racionalnosti. Kraj drugog dela

TREI DEO

Kako tumaite toliko interesovanje filmadija za vae knjige? Evo ve, mislim, etiri reisera su se latila ekranizacije Vaih romana? Mislim da je zato to su, kao prvo, skoro svi filmini, oni su i napisani vrlo esto kao scenario, to jest, mogu se uzeti i snimati, u svakom sluaju, pojavljuje se takav utisak kod reisera i producenata, prilino varljiv u ta sam ve imao prilike da se uverim. Zatim, kostimirana drama je, s take gledita filma, produktivna stvar. Takoe, kod nas sada postoji izvesna nostalgija za tom epohom. A da li vi uestvujete u stvaranju filmova? U poetku sam veoma aktivno uestvovao, zatim manje, sada uopte ne uestvujem. U prvom filmu, ekranizaciji Azazela, pisao sam scenario, birao reisera, glavne glumce i neprestano sam se meao u proces montae, ovoga-onoga, petog-desetog, i ako film nije ispao naroito uspeno, mislim da je u velikoj meri to zato to sam se ja vrzmao oko onjih koji su pravili film. Eto. U filmu Turski gambit, ve sam bio pametniji, zato sam ovde samo napisao scenario. U procesu snimanja sam uestvovao minimalno, samo kada je reiser morao da me pita za miljenje ovim ili onim povodom. U treem filmu Dravni savetnik (snimanje je zavreno, krajem aprila je najavlena premjera, u glavnim ulogama je Nikita Mihalko i Oleg Mensikov O.K.) napisao sam scenario i na tome se moje uee u potpunosti zavrilo. Nisam ak ni gledao snimljeni materijal. Tako da i ja takoe ivim i uim. Film-ekranizacija je posebno umetniko delo koje je povezano s mojim knjigama samo formalno. I bilo mi je potrebno neko vreme da to shvatim. Da li ste nekako uspeli da odredite za sebe distancu izmeu teksta i scenarija? Mislim da jesam. Zato to sam se u prvom scenariju koji sam pisao trudio da prenesem priu iz romana u slike, u drugom sam se udaljio od teksta i poeo da smiljam nekakve epizode kojih

nema u romanu; u treem scenariju sam shvatio da to treba da bude neto sasvim drugo. I prosto sam uzeo iste likove i napisao, u sutini, sasvim drugu priu. Dravni savetnik? Ne, po vremenu to je bio Turski gambit. Tamo je s tekstom ostalo veoma malo zajednikog. To je i meni samom bilo interesantnije da piem, i itaocu e, verovatno, biti interesantnije, zato to ih tamo eka veoma mnogo iznenaenja. Da li e junaci biti prepoznatljivi? Junaci e biti prepoznatljivi, isto se zovu, situacije su iste, a avanture druge. Ostaje li glavni zlikovac? Videemo. (Dragi itaoci, najljubaznije vas molimo da obratite panju na ovaj uzdrani odgovor autora, jer kada je re o javnom prepriavanju sadraja detektivske prie, uzdranost se podrazumeva: OTKRITI TAJNU RASPLETA ILI DATI KLjU ZA NjENO REENjE ZNAI NEPOPRAVLjIVO POKVARITI IGRU. Blagorodni mu ne moe tako da postupi, njemu ne treba objanjavati ta je to fair play O.K.).

Da li je realna pria o Holivudu, s Polom Verhovenom, koji je otkupio prava na ekranizaciju Azazela? Realne obrise ova pria za sada nema, ali se nastavlja. Mene su, istina, upozoravali da su sve tamonje ekranizacije stvar koja dugo traje, ponekad se to vue ak decenijama, zato ja na to spokojno gledam. Tamo je scenario gotov, rokovi za snimanje se sve vreme pomeraju. Videemo. Naravno, ne moete da kaete ko e igrati u tom filmu. Ne, prema ugovoru to ne mogu da kaem, i to se sve vreme menja, zato to u tom filmu treba da glume tri zvezde A klase. Poznato je koliko su zauzeti ti ljudi. Ve nekoliko puta su se menjale kandidature. A klasa to je, na primer, Dek Nikolson? Pa, da. A kako stoje stvari s pozoritem? U pozoritu stvari stoje razliito. Imam nekoliko drama, igraju se u razliitim ruskim pozoritima. U Moskvi se igraju u dva teatra, u jednom se igra drama Galeb, u drugom drama Erast Fandorin, to je pozorina postavka Azazela; i za RAOT (Ruski Akademski Omladinski teatar, po meni, veoma dobar teatar, koji je napravio dobru, veoma popularnu predstavu, veoma je teko dobiti karte za nju) napisao sam sada jo dve drame, takoe o Erastu Fandorinu, one su ve originalne. Ove sezone su zapoele probe. Molim Vas, ispriajte neto o vaem virtuelnom projektu po priama o Fandorinu i uopte, neto detaljnije o tome ta je to netampana knjievnost. To je projekat koji nosi naziv En-Pi-Fi (Non pulp fiction), bukvalno nepapirna knjievnost. To radim zajedno sa Artemijem Lebedevom, to je na vodei veb-dizajner i, usput, sin Tatjane Tolstoj, mada u ovom sluaju to nema nikakve veze s poslom. On je vlasnik velike firme koja je, u stvari, vodea firma za kompjuterski dizajn u Rusiji. Moja ideja je sledea: uveren sam da e proi deset ili dvadeset godina i knjige na papiru e prestati da postoje, jednostavno e i ume prestati da seku, zato to e ljudima biti ao. Mogunosti elektronske knjige i njena cena bie takvi da njeno korienje e biti znatno jednostavnije i zgodnije. I nee biti potrebno da se u kui dre hiljade tomova, nego ete imati tri knjige, u jednoj od njih ilustracije i geografske karte, u drugoj svakakvi informatori, a u treoj sve obine tekstualne knjige. I moi ete da izaberete boju

stranice koja vam se dopada, zgodan tip i veliinu slova, tamo ete moi da nagurate masu svakakvih hipertekstualnih napomena, i tako dalje i tome slino. I, poto e se to sigurno desiti, siguran sam da e to uticati i na svet pisaca. Pisci e poeti da piu drugaije. Sada pisac pie samo pomou slova, ako pak knjiga bude imala ovakve mogunosti, bie glupo ne iskoristiti druge potencijale, bie mogue ubacivati audiofragmente, interaktivne fragmente i tako dalje. Eto, tako sam i ja pokuao da napiem prvo delo takve vrste koje se uglavnom sastoji od teksta (to je knjievnocentristiki projekat), ali ne samo od teksta, pri emu su tamo nosei elementi konstrukcije, ne dekorativni, nego od sutinskog znaaja neverbalni. Eto nad tim sada radimo Lebedev i ja, i stvar se, uglavnom, ve blii kraju. ta znai neverbalne nosee konstrukcije? Na primer. Na primer, neto bi e potrebno da se vidi, a ne proita. A neto bie potrebno da se uje. A u neemu treba i uestvovati, naravno, bie koriene mogunosti najrazliitijih objanjenja, informacija; ako se, recimo, uslovno govorei, pominje Apasionata u tekstu, onda ete moi to da ukljuite i da se prisetite ta je to; no dobro, ne Apasionata nego neko delo koje ne moete da zamislite na sluh, a zato da ne? Ja, na primer, zamiljam kako e izgledati izdanje Ane Karenjine u virtualnom vidu. Tamo e biti tekst, ali e pritom tamo biti i mnogo toga drugog: tekst, koji e biti zgodan za itanje i zgodan za noenje; ali ako tamo, recimo grof Rostov plee Danilu Kupora, onda je sada za nas to prosto tekst i nita vie a tu e biti mogue posluati, a moda i ukljuiti jo fragmente filma i pogledati kako se to plee, a zato da ne? Ako vas neto zanima, moi ete tamo da uete. Uopte ne sumnjam da e sve stare klasine knjige biti ponovo objavljene u takvom vidu. Pa kod nas i sada ve izlaze sabrana dela klasika gde je mnogo raznih stvari usput natrpano: i enciklopedije i primedbe, i muzika, i slike. Pa to e da lii na nekkakvu seriju. Ako hoete, a ako hoete, to je prosto knjiga. A ako vam je to malo, moete opet da zavirite unutra, tamo e sve to biti. Ali En-Pi-Fi to nije to. En-Pi-Fi - to je kada tekst jo nije sve. Da bi se dobila predstava o tom delu, bie potrebno koristiti druge, da tako kaem, nosioce informacija. Grigorije alvoviu, a na emu sada radite? Ove godine sam na odmoru. Zavrio sam svoju radnu petoletku. I odluio sam da imam pravo da jednu godinu napravim tajmaut. Ili smo na put oko sveta brodom, to sam eleo od detinjstva, to sam uradio i ne bih to vie nikada u ivotu ponovio. Osim toga, moram da vidim ta u s nekim idejama i projektima i da vidim kuda dalje. (mada, se krajem godine na tezgama ruskih knjiara pojavila izuzetno lepo opremljena knjiga dvojice autora B.Akunjina i G.hartivilija Grobljanske prie 1999-2004. U toj knjizi esejista Grigorij hartivili opisuje est starinskih nekropola koje se nalaze u razliitim delovima sveta, a njegov alter ego, pisac popularne knjievnosti Boris Akunjin, plai itaoce grobljanskim priama. Ovu knjigu, van poznatih anrova, mogue je uporediti s dragocenim starim vinom u kome je sve neponovljivo: i boja, i buke i ukus koji traje posle svakog gutljaja O.K.). Zato ne biste elite da ponovite tromeseni put oko sveta prekookeanskom brodom, kojim ste tri meseca plovili prole ove godine? Jednom je dovoljno. To je, u stvari, prilino dosadno zato to, kao prvo, shvati da se Zemlja, planeta Zemlja, sastoji uglavnom od vode, sve vreme plovi i sve vreme vidi vodu, vodu, vodu nebo, nebo, nebo, vodu, vodu, vodu nebo, nebo, nebo. Da li je vaa plovidba liila na onu koja je opisana u knjigama, izmeu ostalog u Levijatanu? Pomalo je liila. Bio je to engleski brod i svuda okolo su bili samo Englezi, i imao sam tamo jednom levijatanski ok. Kod mene u Levijatanu postoji otkaeni engleski baronet koji je svake noi izlazio gore i proveravao koordinate zato to nije verovao nikom ivom, pa ni kapetanu, i tako dalje I eto, izaem ja jedne veeri na balkon svoje kabine i ugledam na susednom balkonu starijeg dentlmena kako stoji i kroz nekakav udan predmet gleda u mesec. Ja ga upitam: ta vam je to? On ree: To je sekstant. Nije da ne verujem kapetanu, ali ja uvek elim tano da

znam gde se nalazim u datom trenutku. Pomislio sam, Boe moj, ovo se neko sa mnom neukusno ali. To se stvarno dogodilo. I poslednje pitanje. Niste na njega odgovarali, ali, ipak Ko su vai roditelji? Gde ste se rodili? Rodio sam se u Gruziji, ali ne znam gruzijski jezik. U Gruziji sam iveo svega mesec dana posle roenja i porodica se u to vreme u Gruziji nala sluajno, zato to je moj otac prosto bio vojno lice i poslali su ga tamo da slui. Znai, otac je bio vojno lice, aktivni oficir, a majka profesorka ruskog jezika i knjievnosti u koli.

Hvala vam, bilo mi je veoma interesantno da razovaram s vama. Nadam se da vam nije bilo previe dosadno. Ne, hvala. Postavljali ste normalna pitanja. Uvek me pitaju jedno te isto: o smislu pseudonima ili zato ste poeli da piete o XIX veku? Sada na ta pitanja ve odgovaram razne stvari zato to je dosadno ponavljati jedno te isto. Zamoliemo Eriku da nas fotografie. Mogu li da slikam vau radnu sobu? Naravno. Razgovor vodila Olga Kirilova 2. avgusta 2004. godine