Три испитна питања, два поетичка једно текстуално

Критички појмови велек – одредница реализам

1980 – филип амон трећи програм – дискурс подређен правилима

Стефан моравски – запажања о реализму

Српски реализам - душан иванић – увод за следећу недељу и онда крај те књиге. (струје унутар реализма)

Српска приповјетка између роматизма и реализма – протореализам

Јаков игњатовић – милан наранџић, вечити младожења и неки још избор

Милан наранџић за следећи час

Милан кашанин – судбине и људи – трагичност периферије

Реализам увод

Треба га схватити као неки временски период. Када је реч о српском реализму могу трагови да се наздру
60их гоинда и могуће је пратити како то постаје норма и нешто што је доминантно и стабилизује се 70 и 80 и
већ 90 се могу пратити трагови дезинтеграције реализма и то се завршава негде у првој деценији 20 века. То
може да се тумачи као регулативан типолошки појам. Стварносна проза – то не значи да рецимо драгослава
михаиловића смештамо у епоху реализма већ као нешто што се поетички доводи у везу са епохом
реализма. Шилер, шлегел, енглес који говори о појму типа и типичног и односу између општег и
појединачног (велек, критички појмови). Поетичка самосвест епохе реализма. То значи да ми данас поетику
сагледавамо ретроспективно. То сагледавамо из повлашћене ретроспективне позиције. Све се завршило,
знамо опусе, можемо класификовати и не настају нова дела. Имамо знање које савременици и сами ти
писци нису имали. Они не знају оно што ће после њих доћи и не можемо да будемо имуни на ту врсту
знања. Не можемо сагледати поетику прошле епохе из угла њених савременика. Нас обликује неки
другачији херменеутички оквир који они нису имали, али да ли то онда значи да ми данас из наше позиције
све писце стваљамо у неку врсту синхроније и не треба да се бавимо генезама и односима јер немамо
могућност враћања. То не би требало то да значи јер то води врсти егоцентризма који је нужан, али га треба
зауздати ти писци имају своје месту у неком реалном времену. Мора се знати нека хронологија. Текст се
контекстуализује током проучавања. Препознаје се уз помоћ текстова насталих унутар интерпретативне
заједнице. Сваки добар писац ствара нове читаоце који даље и даље шире интерпретативне могућности
текстова. Услови по фишеру су апсолутно разумевање текста (знање језика). Постоји, рецимо, врста
херменеутичког отпора када се чита осамнаестовековна црквенословенска књижевност. Мора се разумети
текст. Са друге стране тај текст како бисмо рекли он нема свој језик, нема сваки текст само свој језик. Писан
је неким језиком који заједница дели. Улази у тај језик, бира одређен жанр. Активира се један жанр ако се
каже био једном једа... погледамо нешто и видимо да је песма зато што је графички решено на одређени
начин. Постоји неки контекст и текстови се међусобно прожимају. У пољу прожимања се препознаје неки
контекст. Ако нађемо нешто у тексту можемо да нађемо одређен контекст, рецимо друштвеноисторијски.
Лаза лазаревић рецимо реферише на српско турски рат у све ће то народ позлазизи. Увид у болнице који је
он имао... рањени и мртви. Он има баш тај рат на уму што значи да треба познавати друштвеноисторијски
контекст његовог времена. Ако се каже да је неко прослављао неки успех треба знати о чему је реч. Тај
текст, поетика тог текста, тежи ка некој референцији. Не тежи да буде апстрактан и магловит, већ да буде
препознатљив и реферира на нешто. Мора се уложити херменеутички напор да би се видело на шта
реферира. То је једна врста контекста.

Са друге стране може се видети како писци често реферирају једни на друге. Ако се текст чита изоловано
неће се препознати читав низ поступака као што су имитативна цитатност и илустративна цитатност текста.
Низ интертекстуалних веза се остварује. Интертекстуалне везе такође су један вид поетичког читања. И опет
се бавимо контекстом, поготово контекстом у другим текстовима. Идеални читалац као велики мученик који
мора штошта да препознаје. Пуноћа текста која се може наћи само ако се гледа ван презентоцентричне
позиције. Не може се презентоцентризам избећи. Текст има своју самосталност, али читава ова прича иде ка
томе је да се увек треба враћати на друге еминентне читаоце и њихове интерпретације.

Поетичка самосвест епохе реализма

То подразумева не знање које ми имамо о епохи већ текућу критику. Писци се појављују и одмах се у
часописима реагује на то. У тим делима се неке ствари препознају као нове и постоје ствари о којима се
расправљало и изгледала је критика те епохе одређено и нешто се мења унутар те критике.

Прво треба рећи да када покушавамо да реконструишемо поетичку самосвест епохе. У тренутку када су се
ти писци појављивали и треба видети како је тада реаговано на њих. Ако се узима само оно што је канон на
школама и факултетима тешко је да ће се наћи нешто. Тешко да ће нови писци ући у лектире и постати
канонски писци. Не неке књиге уџбеничког типа, као ни теорије књижевности. Ту су основни појмови из
теорије и узимају се класични примери. Најпоузданији су књижевни часописи који први реагују на
књижевну стварност. Тешко је наћи прве реакције на ствари које су тек сада у историјама књижевности.
Теорија прозе вујићева (пдесете године) или исторјиа српске књижевности стојана новаковића
(седамдесете године) ту нема рекација на писце који су се појавили, али пише се о томе да нема романа.
Богобој атанацковић, атанасије стојковић, видаковић, никанор грујић, стерија... српске памелијаде. Памела
ричардсонова. Филдинг – шејмела. Стерија као пародија у српској књижевности. И онда се каже да не
постоји роман – теоретичари препознају да још увек не постоји роман. Реалисти почињу да објављују и пита
се зашто срби немају роман – да ли зато што се пише о селу, а на селу не може роман, а друго тумачење је
да се ни форма није остварила пошто романи нису преведени, а онда трећи кажу да немамо писце тог
калибра да се овлада романом. Данас је роман примарни жанр, а у време када почињу да стварају
реалистички писци јавља се врста недостатка. Прво се препознаје да нешто недостаје и да нечега немамо.
Препознаје се као недостатак. То су ти први записи за роман. Не нуде се примери српске кижњевности за
нешот. Онда стојан новаковић пише своју историју српске кижижевности за једну женску школу прво, а онда
као и уџбеничког типа историју, а онда је његов предговор српској историји види се проблем поетике српске
књижевности – кад почети, кад завршити, шта урадити са народном књижевности (може се као код
деретића ставити код романтизма, али од ката она постоји... дијахронијски део). Стојан новаковић се пита
докле писати. Он поставља читав низ у свом предговору историји, брилијантних питања. Шта урадити са
дубровачком књижевношћу... који су аргументи за а који против. Читава проблематика писања историје
књижевности. А он помиње свог савременика јакова игњатовића и говори да се нешто ново јавља,
невероватан осећај. Препознаје се неки нови дух, дух позитивизма, шири друштвеноисторијски контекст и
продор науке. Преводи се увелико дарвин и о томе сви дискутују и то постаје идеја која је јако важна за целу
цивилизацију. Осетљиви интелектуални умови користе идеје које су букнуле у одређеном периоду. У овом
тренутку разне класификације су важне. Реализам почива на метонимији, а романтизам на метафори. Разне
класификције, индексирања, пописивања. Балзак узима животињске врсте и прави онда типологију људи и
то је суштина реализма. Вера у позитивну стварност. Реализам има једну утопију у себи. 19. Век је веровао
да се може науком човек објаснити и свет учинити бољим. То је још увек верујући век. Не треба мислити да
ако се читају реалистички писци били критички окренути ка цркви, то још увек не значи да постоји
доминантан атеистички став. Све до пред краја века када се то полако релативизује и разлаже. Та врста
утопизма пада. Позитивизам је врло битан за епоху реализма. Стојан новаковић већ у историји пише и
препознаје игњатовића и говори о духу позитивистичком и о науци и остало. Код вујића у теоријама постоји
реч да нема романа. Онда се стиже до писца који се не бави књижевношћу. Светозар марковић, велика
фигура која је написала врло битне текстове иако се није бваио књижвношћу, певање и мишљење и
реалиност у поезији. 67, 70 година. Светозар марковић један млад човек који добија стипендију и одлази у
женеву да се школује на студијама технике и тамо упознаје руске револуционаре и студенте и ђаке и ближи
се идејама чернишевског, доброљубова... миметички уговор и однос код чернишевског. Он тада пише текст
под називом српске обмане. Ако га објави он губи стипендију и прилично добру позицију студента коју има.
Он тада бива враћен у земљу и почиње му тежак живот. Није лако средити светозара марковића. Глишић је
био ухапшен зато што је из земуна у београд носио књигу српбија на истоку. Оно што он пропагира унутар
свог јавног рада, само један део је књижевост, он подстиче младе људе на оснивање комуна. То су лажни
кружоци. Вуково наслеђе је невероватно јако, сакупљају се пословице, севдалинке, бајке... лаза лазаревић
преводи дарвина, преводи се фарадеј... формирају сенелегалне организације и нека врста побуне се јавља и
друштвеног ангажмана и из тога се јавља идеја да књижевност може да послужи нечему што је жеља да се
друштво промени. Настаје неколико критичних текстова. „како су нас васпитавали“ светозара марковића.
Зашто неко данас не напише овакав текст? И ако би написао да ли би то неко чуо – критичан текст на тему
целокупног школства. он у том тексту говори у којој мери је начин како су их напситавали не кореспондира
са савременим друштвом. Како је то потпуно анахроно. Радили су класицисте и када пишем писмо мајци
имам одређену форму. Невероватно оштра критика целокупног школства. када је завршио са школством,
онда је написао два текста – певање и мишљење и реалност у поезији (да се прочита) и они улазе у
програмски реализам. Он је одлучио да укаже на то каква књижевност јесте и каква треба да буде. То каква
она јесте – он је писао о књижевности кроз дух негације и њено оспоравање. Узео је часописе (седмица,
вила, матица – у њима се ипак препознају елементи неког протореализма) који нису били у духу новог
човека. Он каже да треба писати другачије и разбити романтичарске клишее. Треба писати савремено,
актуелно, објективно, нечим што је садржајно, нешто што је форма. То комплетно мења постојећу естетику
која му претходи. Да ли он има на шта да се позове у том тренутку? Да – на јакова игњатовића који је 1860
написао милана наранџића и он га одмах препознаје. Занимљиво је да помиње змаја и његову сатиричну
поезију, ангажовану поезију.

На следећем часу да се заврши певање и мишљење и да се иде даље