Циклус Смрт наравно да тематизује смрт.

С тим што се дифернцира говори се о

различитим субјектима говори се о смрти љубавника, о смрти сиромаха, о смрти
љубавника. Али и о смрти уопште. Једна од најпознатијих песама читаве збирке а уједно и
најпознатија песма овог циклуса је завршна песма ове збирке то је песма Путовање. Која
смрт не представља као нешто негативно. Напротив ту се показују повољне могућности
преласка у онострано. Које песник предвиђа. Пореди на известан начин живот који
изазива осећање чамотиње које изазива онај сплин са смрћу која би ако је живот тако
доживљен могла да представља некакав спас. Смрт се представља као могуће спасење.
Сама песма је посвећена Максиму Дикару (не знам да ли сам име добро чула). И у њој се
уочава нека врста бајроновског тона. Исто тако одзвања скепса када је реч о идеји
прогреса, нарочито у овостраном. Можда се и наслућује нека могућност напретка у
оностраном али у овостраном свету прогрес не види. Тај путник који се предочава у
песми, за њега се каже да је видео све, подсећа ли вас то на неког јунака из светске
књижевности. Путник који је видео све. Гилгамеш. Еп о Гилгамешу почиње тако што
каже, Све је видо он. Е по том јел свеобухватном путничком искуству овај субјект
наликује на Гилгамеша а по томе што није видео ништа ново на овоме свету, на кога вам
личи. Стари завет Библија, Књига проповедника, и чувено- ништа ново на овоме свету.
Један крајње песимистичан и меланхоличан тон. Значи подразумева се некаква идеја да
песник на овом свету није видео ништа осим баналности. И позива се смрт као некакав
водич у нову светлост и откровење. Појављује се и идеја да треба ићи до дна непознатог
да би се пронашло нешто ново. Видите да су овде почеци модерног песништва јер ту све
што је ново се високо цени у модерној књижевности. И јавља се чак и та изјава да ли
идемо у рај или пакао и само је потребно да се на дну непознатог нађе нешто ново. Добро.
Е прелазимо на симболизам. Тј пре симболизмо да кажемо нешто мало о декаденцији.
Зато што је то покрет који се повезује за Бодлера и који је условио симболистичку поезију
па треба и то имати у виду. Декаденција је покрет с краја 19 века који је сродан парнасу и
симболизму. Видели сте већ назнаке декаденције код Бодлера, то су сви они моменти који
истичу бизарност, дефицијелност, ларпурлартизам, боемија. Ово представљање вештачких
крајева итд. Још нешто што се често везивало за декаденте је самоанализа окупираност
личним искуствима и доживљајима, па чак и морбидна тематика. Егзотика је нешто што
њих привлачи. А доминантно осећање је зато се и зове декаденција и доводи се у везу са
крајем века, цивилизација и култура су у опадању, декадонс значи опадање и доминира та
нека меланхолија монотонија разочараност на крају века и то се и у естетици јавља као
термин –крај века. Многи декаденти су тврдили да је Цвеће зла нека врста њиховог
манифеста овај покрет је имао свој часопис. Тај часопис се и звао декадент. Током друге
половине осамдесетих година деветнаестог века је био објављиван и тај часопис је важан
јер су у њему објављивали многи симболисти и многи од њих су себе дожживљавали као
декаденте. Утицај декаденције су присутни и код Малармеа и код Верлена и код Рембоа ,
нарочито код Рембоа а парадигматично дело декаденције је роман Насупрот, не верујем да
сте га читали. Преведен је на српски. Занимљив је роман. За испит не морате да га читате.
Добро, симболизам је правац друге половине 19. века који се јавља прво у Француској
1
затим у Русији и неке назнаке симболизма се јављају и у Немачкој и у Енглеској али у
суштини о правом симболизму о школи симболизма о покрету где се сами песници
изјашњавају као симболисти и пишу манифесте у том смислу, можемо да говоримо само о
Француским и Руским песницима у овим другим земљама песници јесу писали поезију па
чак и есеје где су се освртали на своју поетику али то су мање чврсте симболистичке
позиције. Када је реч о утицајима на симболисте издвајају се утицаји песника романтизма
нарочито Америчког романтизма, пре свега Едгара Алана Поа који је утицао нарочито на
Малармеа и већ сам помињала на БОдлера. И још један од утицаја који се доводи у везу и
са симболизмом и са декаденцијом је утицај вагнерове музике. А обично се каже а то ћете
наћи у разним речницима да је симболизам негативна реакција на реализам, натурализам
и парнасовску лирику. Када се то тврди има се у виду пре свега да циљ симболиста није
дистанцирано и објективно представљање стварности , напротив, они покушавају да у
песнички језик некако предоче идеалан свет , који по њиховом мишљењу је више стваран
него свет чула. Међутим, немојте то да схватите као да се они искључиво опиру
парнасовцимо и да наступају у опозицији према њима има неких заједничких тачака
између симболиста и парнасоваца рецимо и једни и други су неговали култ лепоте и за
једне и за друге пожемо да кажемо да су били посвећени естетицизму. А она поља у
којима се разликују су она која се тичу песничке сликовитости. Парнасовци су се
опредељивали за прецизне песничке слике, док симболисти примат дају симболу. И
посредством симбола дају се некакви мутни наговештаји при чему се објективан израз
замењује личним и субјективним. Главни претеча симболистичке поезије је бодлер пре
свега због песме Сагласја. Али у принципу се та песма може сматрати првом правом
симболистичком творевином и може се чак читати као програмска песма симболизма и то
је сасвим у реду. Наравно не треба да понавам то главни разлог је она идеја да је
објективни свет обичан извод аналогија које песник треба да уочи и симболима изрази а
такође нешто што је већ у тој Бодлеровој песми присутно а што ће симболисти су увелико
користи су ( нисам могла да чујем) Још једна заједничка црта и Бодлера и симболиста који
пишу после њега јесте тежња да се повеу музика и поезија. Песничка уметност. Музика
пре свега. То је једна од програмски Верленових песама, али су многи симболисти писали
есеје и манифесте. Маларме је у есејима истицао везу између музике и поезије. Главни
представни симболизма у Француској су Маларме Верлен и Рембо. Сад када је реч о
Рембоу свашта бих могла да вам кажем о његовој биографији.Писао је као младић као
врло млад човек, онда је имао паузу између 73. и 76. И последњи његов текст је из 76.
Написан, после тога више уопште није писао поезију , бавио се свиме и свачим , путовао
је , водио је пустолован живот. Бавио се чак и сумњивим делатностима. Био је рањен,
свашта је доживео. А други симболисти су били мање немирног духа. Сам почетак
симболизма се везује за Жана Мореаса и за манифест симболизма који је објављен 1886
године у листу Фигаро и то је средишње гласило које се доводи у везу са симболизмом .
објављивали су и у другим важнијим часописима тога времена али пре свега у часопису
Фигаро. И постојање овог манифеста и још једног низа есеја то је главни разлог зашто
говоримо песничком покрету . Сви су они осим рембоа објавили неки текст у којем су се
2
декларисали као симболисти,. Рембо,видећете када будемо о њему говорили, није писао
есеје , он је писао нека писма у којима је излагао своју петику и обично се она читају као
његови аутопоетички искази. У тим есејима они су образлагали своје песничке погледе и
своју песничку праксу , аслично је било и у Русији. Е сад да се вратим на Жана Мореаса и
на његове манифесте. У том есеју он симболизам одређује као покрет који се противи
лажном сентиментализму и рационализму. Такође се супротставља претензијама на
објективне описе. И каже да је то покрет усредсређен на идеју коју покушава да одене у
одговарајућу форму тако да идеју изрази али не и да је обнажи. Како то схватити. Да се
све изрази кроз наговештај, под неким велом, не директно. То су у ствари објашњења пре
свега које стилске фигуре, симбола. Они у тим манифестима у суштини објашњавају
зашто треба поезију писати кроз симболе. Зашто се треба изражавати посредством
симбола. То што каже верлен са велом то су све симболи симбола на неки начин. Значи
симболизам је пре свега почива на свему што нуде симболи а то су наговештаји, алузије и
сугестије. Нуди се та специфична врста песничке сликовитости у којој се никако не говори
све, не сме се рећи све, већ се читалац позива да буде тај који ће да одгонета и да
довршава оно што је песник започео. И сетите се како је већ Бодлер имајући све то у виду
већ назвао свог читаоца братом. Стефан Маларме своје ставове излаже у есеју Криза и
стиха и у есеју који је насловљен О књижевној еволуцији , то су есеји који су писани
крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 19. ог века . и Маларме у тим есејима
одбацује предметност и непосредан начин јасног и разговетног описа света, такође захтева
сугестивност и алузивност и то у његовим песмама достиже неку врсту врсхунца и зато
Малармеа нисам ни ставила у програм то је јако херметична поезија. Некада ако имате
времена погледајте. То су песме које су изутно тешке за тумачење. Он је утицао на многе
потоње песничке покрете и стварно вам препоручујем да га прочитате и проценила сам да
би било у вашем узрасту тешко да тумачите. Маларме је уједно и творац једне од
најчувенијих реченица које се односе на симболистичку поетику-Имановати предмет
значи уништити три четвртине уживања у песми. То сте можда већ чули. У суштини
песник симболиста никад неће употребити ту реч о којој је заправо песма употребиће
читав низ других речи, симбола, метафора и тако даље. Али неће никад употребити ту реч
која је заправо тема песме. Значи нема именовања никаквих у овој поезији. Блокове песме
су херметичне такође. Блок је представник руског симболизма. И он је имао у својим
есејима изјаве да песник треба да створи слику па чак и ако је за друге потпуно
несхватљива у којима ће сам препознати свој предмет и самога себе , тако да видите да је
он имао изразе који чак и бране херметичну поезију. Е сад рецимо Јејтса( не знам да лис
ам добро чула) узима за представника енглеског симболизма између осталог зато што је и
он у есејима захтевао суглестивност и алузивност. И он чак има чак и есеј који је
насловљен Симболизам у поезији. Када је реч о Немачком симболизму, обично се као
представник издваја Рилке. Можете да га читате и као симболисту и као модернисту , ја га
више доживљавам као модернистичког песника, али врло често ћете наћи у исказима да је
представник симболизма.

3
Верлен је лакши. Песничко умеће. Песничка вештина, разни су преводи. О чему је реч у
песми. Чим се песник постави тако да му је рима водиља ограничен је. Рима диктира
избор речи, нема баш бескрајно могућности да би се све римовало тако да јесте једна од
стега које се намећу у поезији. Мутно, боје, преливи а не јасне јарке боје. Звучи као
симбол симбола. Уочили сте те неке основне песничке слике које је Верлен истакао. Када
је реч о теми ове песме, јасно је да Верлен овде опева сопствену поетику коју нуди и
другима. Оно што се понавља као главни захтев то је то, музика пре свега. Да је то прва и
најважнија брига песника. Е сад то када каже музика. Шта пре свега има у виду. Коју
врсту музике има у виду, има у виду музикалност лирксе поезије. Има у виду пре свега то
не говори о правој музици. Хоће једну посебну врсту мелодичности и ритмичности у
поезији. И захтева да та музикалност буде без поезе и без тежине, да је песник не постиже
по сваку цену и самуком, по неким унапред задатим и већ испробаним рецептима већ
захтева нове видове ритмичности. И имајући све то у виду касније говори и о рими. Та
рима која је одавно постојала у поезији сада и она треба да буде другачија, а који су
најчешћи начини постизања мелодичности у поезији, један је рима, а други када је реч о
везаним стиховима, је метрика, метричка правила и отуда пре свега потиче мелодичност
поезије. Он отворено позива на нове појаве ритмичности такође друга важна интервнеција
је то што указује на избор речи и тражи неку врсту дијалектике јасних и нејасних речи
значи и сад ту можете да видите до које мере је од другачији од Малармеа, он хоће да
уравнотежи нејасно и јасно каже кад се нејасно с јасним двоуми. Помињањем вела и
употребом тог симбола за симбол , он појачава тај удео нејасног и говори и о том
скривеном значењу није сад само ствар јасног или нејасног него нечег што је скривено. А
све је то некакав фигуративни говор, позива се песник да употреби што је могуће више
стилских фигура. Ти преливи, уместо јаких и јасних разговетних боја не само што упућују
на симболе него и упућују на стално време неких новиг могућности. Значи, зашто би се
песник ограничио да увег користи једну те исту жуту, и та боја може имати разноразне
преливе, увек су истраживане неке нове могућности и оно што је још важније неки нови
спојеви, И видели сте већ то код Бодлера, то ће остати и у симболизму нарочито код
Рембоа, употреба синестезије, широко се користи, и још нешто што је било свеприсутно
код бодлера-гротеска, спој неспојивог. Ти преливи су значајни још у једном смислу, кад
имате јасне боје онда имате и јасно раздељене и таматске и формалне плиме(не знам да ли
сам добро чула), а кад имате преливе онда постоји континуитет тако да се инсистира и на
томе на тој некаквој непрекидности песничког исказа. Прва строфа се обично тумачи као
противљење парнасовском вајарству речи, и многи ову песму читају као напад на Леконта
де Лила на његову употребу риме, ритмичности и тако даље, али није ова песма сводљива
само на полемику са парнасовцима ту је напротив јасно изражена поетика симболизма
која се не обазире на друге поетике, није нужно да буде у опозицији. Е сад одбацују се
досетке, то се исто вероватно приметили, и крут салонски дух. Самим тим се одбацује већ
употребљена врста речитости истрошене речитости, истрошена реторика, и тврди се да
она стеже око врата да дави аутентични песнички израз, а за риму се каже да су оне јефтин
накит који празно и лажно звучи. А сама песма је римована, а сама је против риме, како то
4
схватити. Верлен је био под снажним утицајем симболиста јер је био са Рембоом у вези, и
био је симболиста ту нема дилеме. Ово је малтене један од манифеста симболизма. Пре је
реч о томе да одбацује стари начин схватања рима, а да уједно скреће пажњу на то да рима
није једини извор музике, и да када је сувише пута на исти начин коришћена да престаје
да доноси мелодичност поезији, и зато каже и то је закључни захтев- нек стих ти буде
авантура, да то сваки пут буде нешто ново нешто неистражено и за самог песника. Не
само за читаоца. И да увек надилази оквире традиције. У песми има и ироније, стих да
буде авантура све друго је литература, јасно је д аовде говори иронично и аутоиронично.

Рембо, је много сложенији песник, и сложенија песничка фигура, он није писао

манифесте, али је писао писма свом двадесет двогодишњем професору на колеџу који му
је позајмљивао књиге из своје библиотека и то је један од тих утицаја да је професор
позитивно утицао на свог ученика. Други забележен чувени случај је Ками, он је такође
добијао позитиван подстерк од свог професора. Једно од тих чувених писама посвећено је
рембоовом професору, и обично се као изрази рембоове поетике читају писма упућена
Полу Венвентију и Жоржу Изнебару (нисам сигурна да сам добро чула имена)
Најчувеније је писмо које је упућено Жоржу Деменилу, и он је из 1871 године и то је тзв
писмо видовитом. То вам је општепознато. Ту се Рембо позива на дуго и потпуно
растројство чула, које ће песника претворити у видовитог. Е сад пазите, не у видовњака
него у видовитог. Не у неког ко може да види будућност него у видовитог који опажа оно
што око донекле обично не види. И ту је сад та чувена реченица: „Песник постаје видовит
помоћу трајног огавног и смишљеног растројства свих чула, Рембо је практично живео
ону Бодлерову идеју да се свакаквим животним стиловима треба досегнути само дно дна
да би се посредством неке екстазе могло прећи у супротност и он се одавао том
растројству чула на разне начине забрањеним опијатима, забрањеним уживањима свих
врста али и мукотрпним истраживањем. То је све било неко његово експериментисање над
људском природом и над самим собом уопште. То су биле неке врсте самоискушавања,
самоизучавања. И посредством растројства чула по Рембоу песник може да постане јел
ако то не ради довољно вешто и промишљено може да постане злочинац што није његов
циљ али може да постане и видовњак, видовити. У тим писмима рембо говори и о потреби
за новим резиком који ће се темељити на синестезији која ће омогућити да се изразе нове
идеје значи захтева нов језик и нове идеје и у том смислу је радикалнији од свих других
симболиста. Захтева и формалне и садржинске измене. Е сад то растројство чула јел вам
то/ да ли је у неком периоду историје светске књижевности довођено у везу са
махнитањем. У реализму. Нешто што је било много пре Рембоа, у Платоновој Држави.
Овде видите трагове Платона и Платоновске поетике, међутим средства којима се досеже
то стање духа су потпуно другачија и средства су као што видите Бодлеровска. Ни једном
античком песнику или филозофу никад овакав не би пао на памет, средства су потпуно
другачија. Ту је сад у везу са тим растројством чула у вези још једна Рембоова чувена
изјава која говори – Ја је друго. Не ја сам други. Него ја је друго. То је један покушај
отуђивања од самог себе. Потребно је уништити емпиријско ја да би њиме потпуно

5
овладало надахнуће да би дошло до потпуне пометње свесног а посебно несвесног, и
управо је због оваквих идеја то пресудно утицало надреалисте. Посредством разумно
усмераване пометње свих чула Рембо хоће да створи разобличену душу. Он каже да
песник треба да личи на човека који на своје лице пресађује ( не могу да чујем шта
пресађује) Ту је сад естетика зла досегла нове неке висине. Треба да блудничи а онда
треба да се самокажњава да би унаказио своју душу, и треба да постане велики болесник.
Упоредо са овим рембоовим поставкама на Надреализам су утицале и Бодлерове
концепције надстварности. Тако да када је о песничким утицајима реч Рембо и Бодлер су
незаобилазни кад аје реч о утицају на надреалистичку поезију а и на надреализам уопште.
Е добро сад , важан је и Маларме због песме о коцки и случајности, али можемо да
прескочимо.

Од ових песама рембоових које сте читали сигурно сте негде уочили синестезију.
Самогласници. Која је то песничка форма, сонет. Како сте доживели тај сонет, о чему је
реч. Како сте схватили ту песму. Како треба да схватите ово а е и о у да би била
синестезија. Као звук, као фонеме, ако говоримо о графемама онда не можете читати овај
сонет као један вид песничке синестезије, зато што нема мешања осета чула вида и чула
слуха. Али сва је прилика, има и једно врло доминантно тумачење које говори мимо
синестезије али да кренемо прво од овог тумачење које отвара врата синестезији. Према
таквом читању када се има у виду да су самогласници фонеме читав сонет се заснива на
тој стилској фигури .први дистих повезује сваки самогласник са одређеном бојом, а у
осталим стиховима се та идеја даље разрађује, шире се песничке слике . А се доводи у везу
са црном бојом, са тамом, и онда се нижу асоцијације. Видите овде је све време присутна
синестезија и присутна је слободна асоцијативност. Он каже а је црно и онда ниже слике
које су у вези са црном бојом, значи ту је тама, мрак, касније смрад, и у суштини а се пре
свега везује за ништавило, али за посебан вид ништавила из којег суштински све настаје.
Види се овде дијалог са тим тезама да је свет настао ни из чега. И многи тумачи тврде да
је овде предочен забрањени дан схватања кад су живеле некакве муве и бубе окупљене
око смрада. Упоредо са употребом синестезије и метафоре симбола, и слободне
асоцијативности, овде рембо често користи контраст. И сад рецимо А је црно, а Е је бело,
оно представља белину снегова каже копља гордих санти, белину цветова зове и доводи се
у везу са нечим што је светло, поново контраст у односу на а које се доводило у везу са
смрадовима, е се доводи у везу са миомирисима, са чистим. Потпуни контраст. Када
говоримо о самогласницима у у и и, није реч о контрасту али је реч о комплементарности,
јер један се везује за црвено а други за зелено, то су комплементарне боје. Који је
самогласник црвне, рујан, И , да и оно симболизује страст. Е пардон само да се вратимо
још на Е, е је Рембо доводио у везу са женским начелом зато што заменица женског рода
почиње на слово е, на француском, и то је по њему представљано трпни вид постојања,
зашто, зато што је е у француском врло често мукли самогласник има разних правила, оно
мора бити акцентовано да би се изговарало, али је врло често мукли самогласник и зато се
доводи у везу да трпним видом постојање. Реч вода почиње словом е и уједно је и женског

6
рода, и отуд те слике леда, доминира симболика воде и фемине, женског. А насупрот томе
И се доводи у везу са мушким принципом због или, он на француском , мушко начело, и
то је рујна боја или пурпурна боја, у антици је та боја била сматрана извором живота и
креативности и заиста и код Рембоа је то боја живота боја делатног начела али и боја крви
и то се врло јасно истиче, и то не било која крв, него испљунута крв, крв која је настала
неким насилним путем, па се говори у крви мајке при порођају или о крви ратника или о
крви песника или било ког другог патника. И каже се да се те усне, И се пре свега доводи
у везу са рујним уснама да се смеју гневно, у кајању пијаном, и ту видите да је то читав
низ гротескних слика. У се везује за зелену боју везује се за свежину пашњака, за спокој
бора, такође, јасна асоцијација између нечег зеленог, младог недозрелог и доводи се у везу
са тајном рођења. И на крају О, оно је плаве боје, на шта вас О асоцира, оно заиста има
богату симболику, које вам све асоцијације буди. Цикличност, круг, подсећа ли вас на реч
омега, омега се појављује где, као почетак и крај у вези је са библијом, шта је крај времена
у библији, апокалипсом, јел има овде некаквих апокалиптичних назнака. Како одређује О ,
помиње некакве трубе. Ту се јасно виде, визије апокалипсе, врховне трубе цика, трубом ће
бити означена апокалипса, биће страшно махнитање, биће помор свих који треба да, који
су завредили смрт, и онда ће наступити мир и доћи ће нови јерусалим. Завршно слово
азбуке које упућује на некакав крај свих крајева али уједно и ово на краг, на вечно
кружење ствари. Уједно подсећа и на око, око је иначе реч која у великом броју језика
почиње на о па и код нас, и упућује на ту врсту асоцијације. А упућује и на тај смер јасно
је ако је почео словом А а завршио словом О, упућује на смер да алфа води омеги, упоредо
са том цикличношћу указује и на могућност линеарног кретања ка ништавилу. Е сад кад
имате у виду ту ширину асоцијација, свега онога о чему је реч ту је и небо и пашњаци и
снегови и сви могући контрасти и мушки и женски принцип, онда имате утисак да тема
овог сонета нису само самогласници него да и то треба схватити у симболичном смислу и
да се сонет односи на читав свет да је исказ о читавом свету и не само о свету у садашњем
тренутку него о историји света и да води дијалог са разним тезама о историји света па и
религијским оним које говоре о апокалипси и да је зато синестезија и употребљена.
Хаотичан приказ хаотичног света где се све једно са другим преплиће. Сам Рембо је
касније у алхемији речи рекао ово: пронађите боју самогласника одредите им облик,
ласкам себи да проналазим песничку реч која ће бити једног дана бити (нисам могла да
разумем крај реченице) Добро, е сад ако је о графемама реч а не о фонемам онда не
можемо да говоримо о синестезији али су неки тумачи понудили и алтернативну врсту
интерпретације, они тврде да се ови самогласници схваћени као графеме садрже у себи
сакривени приказ женског тела и да ако их окренете усмерите на одговарајући начин,
сваки самогласник доводи у везу са неким делом женскога тела. Рецимо , положено е даје
приказ женских груди, наопако окренуто А упућује на пубични троугао, хоризонтално И
упућује на спојене усне, а обрнуто У даје представу главе са дугом косом. Таквом
тумачењу даје у прилог и игра речи која постоји у наслову, на француском то су
самогласници, тако је и написано али када слушамо то може да звучи као вај еле, види
њих погледај њих .
7
Пијани брод

Опширна дуга песма. То је једна од најчувенијих песама. Иначе Рембо је прву песму
написао када је имао 16 година а напустио је писање када је имао 20, само 4 године је
писао поезију. Ова конкретно песма је написана са непуних 17 година. И оно што се
стално истиче написао је невидевши море, није уопште до тада видео море. Не стварно
једна је од најчувенијих песама, и Растко Петрови је преводио. На енглески је прево Бекет.
Не само када је реч о поезији он је утицао и на рок музичаре, нема на кога није утицао,
један од нај утицајнијих песника икада, не само овом песмом. О чему је реч, о песничком
стварању. Лирски субјект је сам брод. Почиње мирном пловидбом. Без таласа и без олује
али у исто време и без замаха. А онда се брод разбија о олује валове и земље каже се да
плеше у зеленим ноћима од распеваних фосфора. Песма садржи огроман број строфа и
тумачи су покушавали да их на различите начине доведу у групе да направе некакве
поделе и обично се говори да првих осам строфа чине увод и оне за тему имају императив
слободе , говоре о ослобађању као о предуслову, било каквог стварања а нарочито
песничког. И јесте приметили, чега се тај брод ослобађа, лађара посаде и чега још , терета.
Како то схватате. Ослобађа се свих могућих стега. А ови лађари они би били симбол за
шта. Позивам вас да ову песму читате као симболистичку творевину. Шта би лађари били,
ослобођење било каквих водича, кормилара који би рекли шта треба да пише коме треба
да пише, коме треба да буде упућена његова поезија , одбацује било какве водиче, а тиме
што одбацује товар шта одбацује. Товар је метафора за нешто друго, пре свега када, исказ
који може да се доведе у везу са ларпурлартизмом. Товар би био било какав некакав
спољни захтев наметнут уметности не мора уметност да буде било шта друго осим тога да
је лепа или да је уметнички вредна, не мора да буде корисну сврху, опирање
тотилитаризму. Уједно опирање било каквом друштвеном поретку ослобађање од
цивилизације од инфантилности зашто каже товар, у то време се трговало поморским
путем, бродови су преносили робу, ослобађа се цивилизације меркантилности ослобађа се
националности и пре свега те некакве друге сврхе осим оне естетске ,песничке. И зато се и
инсистира на томе да он иде у то неко неистражено море, креће се насупрот цивилизацији,
притом се препушта снази стихије и ту је тај ирационални моменат, ту се види да се
ослобађа националности, и стиче се утисак да то чини као дете да се игра. Тај детињи
приступ животу. Тим бродом не управља он сам него њиме управљају море и олује. Овде
је описана авантура , имате утисак да сте у самом вртлогу авантуре. И помињу се
разноразна чуда , природних елемената, ветрова и стварају се разне халуцинантне слике
врло често употребом синестезије или метафоре. У деветом и десетом делу се каже да
брод сања о зеленој ноћи да слуша светлсот, то су све синестезијске слике, Помиње се
фосфорно треперење мора. Онда следе три строфе које дају опис тог песничког заноса,
растројства чула о коме сам малочас говорила. Значи ту је та стваралачка манија,
махнитост, али уједно и бунтовничко лудило. А све време се брод креће против сваке
осредњости. Онда следи неколико строфа које су посвећене умору од лутања, од
крстарења од тог путовања. И тако уморан песнички субјект је више подложан

8
осредњости и чамотињи а и код рембоа исто чамотиња има негативну вредност. Е сад
нуди се овде неколико лажних утопијских слика, рецимо ружних плаветнило, маховина
сунца. То су некакви лажни идеали и тема за осредње песнике, не за њега, И због
неуслишених жеља се једино још прижељкује пропаст односно потонуће. Чак је и то
потонуће боље од повратка у европу онако како она изгледа. И шта се јавља у завршној
слици. Ту се нека деца помињу. То су некаква деца која се играју тим папирнатим
чамцима. Једна потпуно неочекивана слика која том евокацијом деце и тим
артифицијелним папирнатих бродова, буди асоцијације на уметност која је схваћена пре
свега као игра. Хомо луденс, човек који се игра. Значи, разиграност је једна од главних
предуслова стварања.

Прелазимо на симболизам у Русији и за следећи час прочитајте све што вам је у програму
и што је у вези са Блоковом поезијом. Помеу дванесторица и поему незнанка. Ово ће бити
само неки мали увод. У Русији се симболизам јавља са малим закашњењем у односу на
Француску десетак година касније, значи јавља се крајем осамдесетих година 19 ог века. И
траје све до краја прве деценије двадесетог. Представници су Брјусов, Јанчеслев Иванов ,
Андреј бели, Александар Блок, Владимир Соловјов, молим вас да њих имате у виду. И они
су имали есеје и у тим есејима су говорили и о важности синестезије и о важности музике
мање више се ту јављају сличне теме као у француском симболизму али обрађене на нови
начин. Брјусов пише рецимо о техници грађења стиха и о трци за фигурама, и пише о
односу између песника и друштва. То је сада нешто што је ново у руском симболизму у
односу на француски , та тема друштва, политике, па и ангажованости поезије, то је нешто
што се доводи у везу са руским, не са француским симболизмом. У овом есеју Брјусов
пише о односу песника и друштва, и песника види као учитеља човечанства који је
међутим од друштва изолован. А чији је задатак да обнови везу између речи поезије и
осећања и због тога има некакву обавезу да трага за новим формама израза. Најпознатији
песник руског симболизма је Александар блок, писао је поезију, био је чувени есејиста,
писао је драме , дневнике, чланке, говорио је у својим есејима. Најчувенији су есеји О боји
речи, О позиву песника и писао је о хармонији која се може досегнути само песничким
језиком. Говорио је песник звуке треба да доведе у скал и да им да облик и да тај склад
пренесе у спољашњи свет. Код њега се јавља идеја да песник није само творац стихова
него да је носач ритма, онај ко садржи ритам и ко дарује ритам. Ту је поновљен тај захтев
за везом поезије и музике. Андреј бели је писао есеје Симболизам и песма живота. И по
њему је симбол спој облика мисли и доживљаја а слично другим симболистима он форму
види као мешавину звука , боје и речи. У Русији је симболизам највише био заступљен у
поезији али и у неким лирским драмама и представник те врсте драме је Блок али није
једини који је писао. Тај уплив лирике у друге жанрове је нешто што је својствено
симболизму и ето видите он има лирске драме ,а у Немачкој Рилке пише лирски роман,
види се та доминација лирике у симболизму чак и када се не пише поезија.

9
10