Мотивација

Александар флакер о мотивације и у фигурама текст женета везан за вероватноћу деловања. Не

само мотивација уопштено већ и реалистичка. Мотивација је изведена од речи мотив, а то се
односи на покретање. Мотивација у теоријама књижености – искристализовала су се два
приступа. Један је формалистички и говори како су мотиви повезани. Шта то повезује мотиве и
како неки мотив везујемо и објашњавамо њиме поступке јунака. Тај појам мотивације се везује и
за појам композиције. Да ли се нижу градативно или као нека врста синонимских веза или по
принципу контраста који постоји између њих. Како ти мотиви могу да се међусобно спајају и праве
се неки кругови и прстен се образује и сл. то је један аспекат који се везује за формалистички
приступ појма мотивације. Други приступ који се пита не како су мотиви повезани већ зашто –
зашто јунак чини то што чини. Зашто реагује тако како реагује. У речницима обично наилазимо на
објашњење да је мотивација нека врста оправдања и сл. зашто јунак чини нешто? Ако кажемо да
је мотивација текстуална категорија и мотиви су распоређени у тексту, тај начин повезивања
мотива твори неки смисао. У противном текст би се распао у бесмисао. Проналазимо неки
сигурносни лепак који омогућује неку врсту значења. Нека врста водича према одређеном
значењу. Нема везе и текст би се распао у бесмисао. Можемо са пуним правом тврдити да је
мотивација текстуална категорија. Она је елемент текста. Ако кажемо да је поступак јунака
немотивисан јер на основу које имам у тексту не ислим да је вероватно да тај јунак тако поступа.
Самим тим што нисам убеђен да је то што он чини вероватно, ја миским да је текст немотивисан –
један естетски суд јер сматрам да је то мањкавост у тексту. ако тако поставимо ствари онда
мотивација улази у поље естетике и то је поље читалачког просуђивања као нека врста
вантекстовног елемента који се овде јавља. Ми читаоци, са стране, просуђујемо вероватноћу и то
ствара естетски утисак. То заправо значи да ми када улазимо у свет текста ми покрећемо оно што
се зову когнитивни рамови. Прилично су усаглашени. Пролазимо кроз исте текстове и исте теорије
и они су установљени овде. Тренутак када почињемо да уоквирујемо текст – активирање
когнитивног рама. Покрећемо жанр – ако почне прича био једном један наша мотивација је у
правцу даље покренута. Спремна сам и на бајку и мени је мотивисано што наставак ће бити као у
бајци. Ако читам једног писца вероватноћа је да ћу да препознајем начин мотивисања и тај
мотивацијски систем и сл. покреће се нешто, читав низ елемената када се говори о мотивацији.
Она је у тексту, али је и ван текста. Она је динамична категорија. Она је у извесном смислу и
исторична и надисторична. Она се мења. ако у средњем веку читам шекспира и вештице, мени
вештица припада било истој равни као било који други лик пошто верујем да она постоји. Мења се
читалачка рецепција временом и мења се начин на који се конструише мотивацијски систем.

На почетку са светозаром марковићем, требало је супротставити се романтичарској поетици и

везати књижевни текст за дух позитивизма и вере у науку. То је ангажован текст и то је једна врста
колективне ствари. Он не треба да буде заснован на мотивацији фатума. Човек је друштвено биће
које трпи консеквенце свог понашања унутар друштвене групе и то ће постати битно одједном.
Социјално маркирање књижевног јунака. Види се у којој мери је значајна социјална мотивација за
рану фазу реализма. Он неће ићи ка психолошкој продубљености ликова, али ликови могу имати
типске социјалне улоге. Сељак кои је наиван или мудар, полицајац подмитљив... може се у тексту
пронаћи социјална мотивација – детерминисаност лика друштвеним улогама. Шта све улази у
социјални статус. Образовање, професија, улога у заједници, углед... социолошка мотивација не
постоји – то се зове социјална мотивација. Већ скоро осма деценија 19 века води се општа
полемика да ли српски читаоци и нарочито читатељке треба да читају Нану. Уз ту социјалну
мотивацију која је и даље јако битна, једном врстом веза колективних, генетским везама,
наслеђем кавља се као један вид мотивације. Изазити јак утицај мопасана на матавуља – све је у
крви – приповетка која говорио човеку који просперира у друштву и има значајан углед док крв не
проговори и долази до алкохолизма и доживава потпуни суноврат. Он не може да избегне ту
врсту биолошке детерминисаности. Сведеност на биолошку мотивацију. Без обзира што се он
труди он је осуђен да пропадне.

Постоје разни начини да се именује мотивација. Ову су главне мотивације које се јављају у
реалистичким текстовима – социјална, биолошка, психолошка и сл.

Код лазаревића рецимо психолошка. Не утиче на понашање јунака само његова социјална улога
или порекло, већ и нешто што је његов карактер. То можемо видети код јунака који се налазе у
готово истој социјалној позицији. Они чекају и један не зна шта се десило са његовом женом и
дететом, а други не зна шта се десило са његовим сином. Они су психолошки нијансирани да
функционишу по принципу контраста. Један ћути, други прича и тако си олакшава и сл.
психолошка разлика која уноси разлику између јунака који су у сличној или истој социјалној
позицији. Код јанка веселиновића у хумору и клевти јунаци поступају тако што гледају да своје
понашање саобразе одређеним етичким нормама. То су обично норме неке зајендице. Можемо
говорити о етичкој мотивацији – нека врста везе и споја са религиозном мотивацијом. Код
матавуља то постоји на врло јаким местима. Завршетак поварете. Сви острвљани врло религиозни
– а он не иде на мису и то је у заједници проблем. Он не жели да иде у цркву и она кроз сан
усмерава и обнавља његову веру. У последњим страницама имамо психолошки преображај јунака
који је мотивисан религиозном мотивацијом. Можемо у тексту сусрести различите везе међу
мотивацијама. Могу се допуњавати и укрштати. Сваки текст има мотивацијски систем специфичан
за тај текст. Унутар тог система могу се кристалисати неке доминантне. Понекад је тешко наћи
доминанте. Понекад се сучељавају мотивације а ми дамо предност некој. Обично дајемо
свезнајућој инстанци веће поверење у представљање света. Понекад је позиција читаоца таква да
се налазимо на мотивацијском раскршћу. То не значи да је лош текст. Везе између мотивација
могу бити различите. Ако постоји у глави шећера у једном тренутку да се каже да је он био у
задрузи и он се оженио и дошло је до пропадања задруге и он је желео да се осамостали и тада
почиње суноврат. Врста социјалне мотивације везана за распад патријархалне задруге. Као нека
врста социјалног огрешења у реалистичким текстовима који су релативно конзервативни.
Враћање на социјални модел као нешто добро и промена која није добра и сл.

Социјална мотивација је дискретно провучена. Нама ту информацију даје радан у разговору са

неким људима. Да ли радан узроке свог пропадања види у тренутку када се одваја? Не,његово
пропадање је везано за улазак демонских сила. Не би ли се ослободио демона у глави шећера.
Његов мотивацијски систем нама делује као фолклорно фантастични, али њему то није
фантастично. Њему је то сасвим реално и има исту тежину постојања као било који други лик.
Постоји један мотивацијски систем који развија јунак. социјална мотивација. Те две мотивације су
у дисјунктивној вези. Или једно или друго. Обично се то даје свезнајућој инстанци или
ауторитативнијем нивоу слика која је блиска позитивистичкој мотивацији, а другим ликовима се
даје фоклорна мотивација везана за сујеверје. Прави се једна слика света, а нарушава се другом
мотивацијом. Ускрс пилипа врлете. Неколико мотивацијских система се покреће који су
међусобно некомпатибилни и не зна се шта се десило. Све је то добро мотивисано потшо се даје
кроз сећање човека који је дете био када су се ствари дешавале. Нема експлицитне мотивације
која све разрешује или доминантне.

Можемо говорити и о симболичкој мотивацији. Читамо све ће то народ позлазизи и она столица
која нема ноге. Поље статичних мотива и дескрипција, али да ли је то само то? То је еквивалент са
ногом која је изгубљена – еквиваленција са наративом инвалид без ноге. Ми симболички повезује
мо удаљене мотиве. Повезујемо удаљене мотиве.

Горски цар – јунак постаје убица и бежи из затвора и окупљају се људи око њега и свако
објашњава зашто је побегао. Поп каже да он не верује ни у шта да би постао зликовац. Други каже
да је исти отац – биолошка мотивација. Трећи каже он је тако васпитаван – социјална мотивација
везана за васпитање и сл. укршта се у једном врло динамичном смењивању мотивација. Како
јунак међутим има тренутке када напушта неки очекивани начин понашања, нешто што је
социјално нормирано. Занимљиво је да у том тренутку он каже да је то оно. Као да постоји нека
сила споља која утиче на њега. Одједном и то се дешава на крају епохе реализма и то се зове
нуминозна мотивација. Не може се човек објаснити њим самим. Свим оним гранама које улазе у
позитивистичку слику света. Утопистичка вера да се човек може објаснити њим самим – вером,
биологијом, социјалним околностима и сл. отвара се поље нуминозне мотивације – нешто споља
утиче на човека. Неки виде у тој мотивацији врсту рефлекса посторомантиарског фатума. Усуд.
Суђаје. То је нуминозна мотивација која се јавља у периоду дезинтеграције реализма. Крај епохе.
Направили смо разне типове мотивација. Можемо одмах да видимо да се активирају различити
мотивацијски системи у различитим епохама. Када се читају текстови доситеја обрадовића и
просветитељски круг текстова. Понашање јунака је условљено васпитањем и образовањем јунака.
У којој мери је просвећен, да ли се усудио да зна и како се родитељи понашају и сл. те две
мотивацијсе линије често се комбинују. Много мање у доситеја него религиозна мотицаија.
Реторска религиозна мотивација код доситеја.

У романтизму постоји и мотивација страстима јунака. Ковитлац страсти.л она руководи јунацима.
Јаке емоције и сл. та се мотивација из тога изводи понашање јунака. У реализму, рецимо неки
идеални хипотетички реалистички текст, почива на балансу социјалне и психолошке мотивације.
Зашто баш ове две? Зашто је то прототип реалистичког текста?? Тај баланс одговара појму типа, а
тип који је карактеристичан за реализам је подједнако удаљен од индивидуалног и типизираног.
Од субјективног и конвенционалног. Он је на међи. Са једне стране постоји социјална мотивација
која чува објективност, а са друге психолошка мотивација која чува уверљивост лика. Не постаје
типизиран као у комедији дел арте али постаје типичан. Шта би се десило када би се отишло
према пољу индивидуалног – нестала би објективна слика света и све би отишло на поље
субјективног и индивидуалног и то је типично за модерну. Неће се више одржавати баланс који у
реализму постоји. Реализам воли објективну слику света коју приказује дескрипцијом околине и
сликом мимо јунака. После реализма ће све ићи ка индивидуалној. Ширење текста мотивацијског
и сл. то је карактеристична врста баланса.

Однос између мотивација можемо преко теорије скупова тумачити. Конјукција, дисјункција,
еквиваленција, ипликација, негација. Слични начин између тога и повезивања мотивације. Онда
се ти скупови као различите мотивације повезују (драганино мишљење, не заправо теорија). Веза
између мотивација заиста могу бити потпуно различите, али могу бити и дисјунктивне и
конјуктивне. Може бити таква мотивација која је опредељујућа. Покрећу се некомпатибилне
мотивације. Оне су доминанте утексту и ту се јављају мотивацијске раскрснице. Реалистички текст
не тежи да нас држи у напетости и амбивалнецији. Он жели да буде тенденционзан и да сугерише
мотивације. Човек се може објаснити путем науке и сл. вера у разум у историји човечанства. Читав
низ других мотивација покренуте су када је та вера испала. Шта са текстовима који говоре о
апсурду – нема таквог мотивацијског система. Шта се то чини могућим и вероватним у 19 веку па
се тако повезују мотиви и организују јунаци и тако тумачи свет. Даје му се значење и осмишљава.
Не можемо а да не причамо приче. То је антрополошка датост. Ми смо одређени не као људи који
се служе језиком већ као људи који причају приче тим језиком којим се служе. То је наша
дистинктивна црта. И приче су начин да се хуманизује свет. Свет је равнодушан према значењу.
Ми смо ти који непрестано дајемо значења и хуманизујемо свет око нас.

Мотивација је као динамична категорија везана за историују пошто текст прозлаи кроз различите
читалачке вероватноће и различито бива тумачен.

Имплицитна мотивација – не постоји експликација. Овакве реченице не праве шум зато што улазе
у поље вероватног. Оно није увек исто, оно је исторично и мења се (ове реченице са маркизом).

Друга категорија је мотивисано приповедање. Мотивација је имплицитна. Када је изречена

мотивација – првостепено и другостепено приповедање. Ограничена мотивација – мотивација
првог степена која се везује за субјекат мотивације. Она је ћудљива, али ако кажемо јер као и све
маркизе беше ћудљива или као по правилу или сви. Онда улазимо у поље експлицитне
мотивације уопштеавајућег типа. Она спада у мотивације које су карактеристичне за реалистичке
текстове. Као и све маркизе – по правилу беше нешто. Она изгледа као и све маркизе. Са
формулом као и други. Тежи се да се убеди читалац да је то објективно ида се створи једна врста
слагања. Колико ми маркизи знамо? Када читамо сложићемо се да су све ћудљиве. Реч је о
псеудомотивацији посредством чега се ствара вероватноћа консцензусна. Улази се у вероватноћа
тог света и стереотипи тог света. Улази се у њихову слику света. Ми увек због емпатичности се
сложимо са тиме.

Неколико типа мотивисаног приповедања – балзак у чича гориоу – она је личила на све несрећне
жене. Сада се активира наша идеја о несрећној жени. Уопштавање је карактеристично за
реалистички текст који не воли амбиванелцу, тајну,загонетку. Он је у напону дескрипције,
транспарентности, објективности. Реторски тамо иде. Са књижевности модерне то ће се све
сужавати и постоји наглашена субјективизација и психологизација. Сада постаје доминантно све
до књижевности апсурда где сви начини мотивације пропадају и сада једноставно постаје нешто
апсурнда прича. Реч је нечему што је радикално другачије од вероватног приповедања.

То је произвољно припвоедање. То се коси са нашин системом вероватноће. Да неко ко затражи

кочију легне у кревет и немамо експлицитну мотивацију. Када нешто уђе у поље читалачке
вероватноће то не активира шум. Када је нешто произвољно то ствара дисхармонију и
мотивацијски шум. То не мора бити лоше, али и може бити. Нереалистички је и то произвољно
припвоедање или та такозвана нулта мотивација је очекивана.

Старице код хармса – не постоји никаква мотивација традиционална. Знатижеља је једино поље
где може мотивација да се конструише али то није врло вероватно. Ми кажемо да ово одговара
књижевности апсурда и ти случајеви јесу прилично апсурдни. Како женет каже тешко је живети у
разуђеном ваздуху. Ми хоћемо причу и значење. Како само констатовати нешто. Прича тежи ка
финалности, не морамо да се сложимо, али минимални услови наративности су темпоралност,
каузалност и финалност. Каузалност – нека врста мотивације. Овде као да нема тог услова. Ми
вршимо напор да осмислимо мотивацијски сисмтем. Недовршена приповетка од јована грчића
миленка. Лако је завршити је као баладичну причу где би јунакиња сигурно настрадала. Може нам
се да тако причамо пошто он није написао наставак. Зашто смо то тако развили? Заот што су
постојали мотивацијски сигнали да се то тако заврши. Један начин кохеренције је да се то појави
апсурдном мотивацијом. Да се именује као апсурдна мотивација. У напору негације – остављање
човека у загонеци апсурда и нерешених дихотомија. Доба стаљина и смрти – 37 година. Хармсово
дефинисано као дечја песма. Свест о нестајању – не постоји, само се нестаје. Нико не сме да пита
шта се са њима дешава. Прича о нестајању људи. Пребачено је у форму дечје песме. Многи писци
у доба стаљина ишли су на жанр дечје књижевности што није могло да им донесе спаса и хармс то
унапред зна шта ће са ињм да се деси. Овде нестају неке старице и постоји знатижеља због које се
страда и онда човеку остаје да буде само равнодушан. Ово је оно што би енглези рекли
пречитавање. То је контекстуално читање које је увек проблематично. Ништа друго се не ради
осим што се то ставља у конкретни систем историјски. Начелно читање се не разликује. Боље је
оставити то на пољу апсурда него вршити оваква учитавања, али не може да се остане у пољу овог
текста. Не постоји ослобођено читање. Текст није писан адамско евинским писмом први пут већ је
читалац у историји и конкретизује значења. Поента је заправо да је та потреба да се нека
мотивација именује или препозна у тексту заправо потреба да се исприча прича. Мотивација је
суштински везана за поље приче. За само постојање приче. Распао би се у бесмисао и не би имао
лепка да споји симболе.

Опасно пречитавање и учитавање – неко контекстуално читање. То је опет појам који може да се
прихвати илине – конструише се скривени наратив. Ја као читалац конструишем тај наратив. За
скривен наратив потребно је да се изађе из текста и он се конструише када се осећа нека врста
празнине, јаза, процепа. Дечја песма – али на суду, полиција која чита и узима поезију као доказни
материјал, може да изврши исто то учитавање и да користи то против писца. Треба бити обазрив –
нарочито када се тумаче текстови који су везани за апсурд. Боље је то дефинисати као ...
приповедање. Питање је када ће се из треће категорије пребацити у прву. Када ће се довољно
учитати у текст да и то постане вероватно.
Вероватноћа света после концентрационих логора. Искуство, имати у свести искуство логора – не
можете бити исти ако знате да је постојало масовно уништавање људи, да је циљ масовно
уништавање људи, реализовано масовно уништавање. Када се конструише свет у коме су логори
могући, онда се верватноћа мења. у том свету је вероватно да бомба која пада на београд има
натпис срећан ускрс или милосрдни анђео. У том свету постоји та цинична могућност.