Filozofski fakultet u Novom Sadu

Odsek za sociologiju
Teodora Mareta 130023/2012

Emocije i nagoni
Oseajnost, emotivnost ili afektivnost je posebna dimenzija ljudske egzistencije, koja
jo uvek veoma uspeno odoleva zadovoljavajuoj naunoj i strunoj konceptualizaciji.
Nedostatnost naunih teorija o emocijama je u velikom neskladu sa znaajem koji emocije
imaju u ivotu svakog pojedinca, kao i u itavim oblastima drutvenog ivota, odnosno
kulturnog i umetnikog stvaralatva. Emocija je na specifian odnos prema sebi, konkretnim
predmetima i pojavama i prema drugim ljudima. Emocije se javljaju kada je za nas neto
vano. Emocije afirmiu ili ugroavaju nau linost te im je najvanija funkcija akcijareagovanje na emociju. Postoji ne samo u naem jeziku vec i u mnogim drugim jezicima
veliki broj izraza koji izraavaju razliita emocionalna stanja, a to su: radost, alost, ljubav,
sauee, simpatija, ponos, zluradost, oholost, stid, zahvalnost, briga, strepnja, oekivanje,
nada i tako dalje. Emocije su u toku svog razvoja propraene spoljanjim i unutranjim
promenama. Znaajni spoljnji znaci emocija su izrazi lica, telesna napetost, glasovne
reakcije i slino. Isto tako postoje i unutranji pratioci kao karakteristine promene u radu
pojedinih organa.
Kljune rei: emocija, nagon, stimulus, linost.
Ljubav je primer emocije, ali ta je to emocija? 1 Ovo pitanje je postavio Vilijam
Dejms, otac amerike psihologije, 1884. godine. Emocije su najee izazvane
vrednovanjem, psiholozi ih takoe zovu i procenama, dogaaja u vezi sa svim onim to
smatramo vanim: naim ciljevima, naim brigama i tenjama. Termin emocija obuhvata
irok spektar fenomena. Da bi oznaili taj opseg, neki autori vratili su u upotrebu termine
afekat i afektivni, koji su u engleskom jeziku korieni poetkom sedamnaestog veka. 2 Danas
se, meutim, u istom znaenju obino koriste termini emocija i emocionalni. Emocije se
najee javljaju pomalo naglo. Kada, recimo na aerodromu, ugledamo prijatelja kojeg dugo
nismo videli, odjednom osetimo radost. Isto tako trenutno moemo osetiti i bes. Takva
emocija preplavljuje nau svest. Moda bi najbolje bilo nazvati je reaktivnom emocijom, iako
najee kaemo samo emocija. (Ognjenovi 1933: 7)
Emocije su zasnovane na onome to znamo i one ukljuuju i misli, ponekad i
opsesivne misli, o onome to se dogodilo ili bi se tek moglo dogoditi. Emocije nas, takoe
navode da se prema nekome ponaamo emocionalno: moemo osetiti elju da zagrlimo tu
osobu, ili pak da izjurimo iz sobe. One daju intenzitet naem ivotu. One su stanja
neposredne spremnosti za akciju. (Frijda 1986: 87) Iako osmeh koji upuujemo prijatelju
kad ga ugledamo, ili mrtenje kada smo besni, traju samo nekoliko sekundi, misli povezane
sa tom emocijom, vedro ili ljutito ili bilo kakvo drugo raspoloenje, kao i nagon za
1 Outli i Denkins (1996) daju definicije i opirnija objanjenja mnogih istraivanja vrenih
pre 1995. godine.
2 Koristio ih je, na primer, Fransis Bejkon.
1

delovanjem, mogu potrajati vie minuta ili sati. Porodica emocionalnih fenomena ukljuuje i
dugotrajnije procese koji se nazivaju raspoloenjima, a to su radost, uznemirenost ili tuga,
koji mogu potrajati satima ili danima. Za razliku od reaktivnih emocija, koje obino imaju
oigledan uzrok, raspoloenja mogu biti neodreenog porekla. Ono to nazivamo
sentimentima termin koji je ranije ee upotrebljavan traje due.
Nijedan pristup koji ljudskim oseanjima prilazi tako to ih uzima kao pojave koje se
javljaju same po sebi, ne moe biti koristan. Emocije su neodvojive od ivog bia koje ih
osea, u istoj onoj meri u kojoj je to bie neodvojivo od ivotne situacije u kojoj osea dato
oseanje. Zbog toga je najiri okvir naeg pristupa onaj koji uspostavlja relacije izmeu
ivotne situacije ili sveta sa jedne strane, bia ili linosti sa druge, i same emocije, sa tree
strane, kao emocije izmeu bia i sveta. Posebnost emocionalne reakcije po kojoj se ona
razlikuje od drugih naina na koje subjekt reaguje na dogaaje u svetu, je u tome to ona ima
u sebi jedan osoben doivljajni kvalitet. Subjekt koji emocionalno reaguje na neko zbivanje
ne samo da uspostavlja neposredan odnos prema tom zbivanju, nego, istovremeno,
uspostavlja odnos prema svojoj reakciji na to zbivanje.
Poto smo emocije locirali u interakciju bia i sveta, jasno je da se emocije kao
posebni kvaliteti ne mogu objasniti samo kao posledice ove interakcije, a da se ne objasni i ne
rasvetli itav kompleksni mehanizam koji omoguuje emociju: koji joj prethodi i koji joj
sledi. Radi se o nizu mentalnih operacija koje prethode nastanku oseanja, kao i o onim
operacijama koje su pokrenute samim oseanjem. Moizo koristi pojam emocionalna petlja
(feeling loop), da bi objasnio ovaj kompleksni mehanizam koji kroz emocionalnu reakciju
povezuje bie i svet (Moiso 1958: 129).
Polazei od toga da je svrha pojavljivanja neke emocije u tenji da se obnovi
poremeeni odnos izmeu bia i sveta, dolazi se do zakljuka koji je potpuno suprotan
dominantnom uverenju da su oseanja iracionalna, a to je da su emocije uvek logine. Logiku
oseanja ne treba traiti u optevaeem zdravom razumu koji vai za veinu ljudi u nekoj
kulturi, ve u onim kriterijumima, na osnovu kojih subjekt procenjuje situaciju u kojoj osea
oseanje. Ukoliko se otkriju kriterijumi i pretpostavke na osnovu kojih subjekt procenjuje
sebe, druge ili svet, lako je otkriti logiku adaptacije.3 Dakle, radi se o privatnoj logici subjekta
koji osea ili, ak, o privatnoj logici samo nekog dela linosti koji se nalazi u nesvesnom,
tako da njegova logika izmie svesti samog subjekta. Kao i svaka logika, i ova moe biti
tana ili pogrena, ali bez obzira da li je adaptacija uspela ili je oseanje dovelo do samo jo
veeg poremeaja u relaciji svet bie, njena namera je uvek pozitivna.

Teorije nagona
Uporedo sa istraivanjima fizioloke baze motivacije razvijala se i psiholoka
rasprava o nagonskoj osnovi ovekovog ponaanja. U njoj su najistaknutije mesto zauzele
dve teorije formirane u prvoj polovini 20.veka: psihoanalitika teorija Sigmunda Frojda i
teorija potkrepljenja Klarka Hala.

Teorija nagona Sigmunda Frojda

3 Adaptaciju, odnosno uspostavljanje sklada ne treba shvatiti samo kao prilagoavanje bia
svetu, ve i one postupke kojima bie sebi prilagoava svet.
2

iri teorijski okvir u ijem je sklopu Frojd raspravljao i o prirodi nagona jeste
psihoanalitika teorija linosti, obino zvana Frojdova teorija linosti. Frojdova teorija
linosti razmatra tri osnovne teme: a) strukturu b) dinamiku i c) razvoj linosti. Strukturu i
linost po Frojdu sainjavaju tri osnovna dela: Ono ili Id, Ja ili Ego i Nad-ja ili Super-ego.
Id nema uvid u realnost. Te slike najee sreemo i u snovima, od njih su graene
halucinacije psihotiara, a one su osnovni psihiki sadraj autistinih ljudi. Ego je psiholoki
determinisan deo linosti i radi po principu realnosti. On, naravno, ima kontakt sa
okruenjem i uvid u spoljanja zbivanja. Super-ego je socijalno determinisan deo linosti i
radi po principu moralnosti. On je deo linosti koji predstavlja moralne vrednosti preuzete od
roditelja, odnosno ubaene u linost deteta mehanizmima identifikacije i introjekcije.
Dinamika linosti se svodi na to kako ti delovi linosti sarauju, reguliui ponaanje
jedinke. U normalnim uslovima to izgleda ovako: Id kao posrednik energije postavlja
zahteve, ne razlikujui jasno ciljeve koji bi ga zadovoljili, Ego uzima energiju od Ida kako bi
se usmerio u moguem pravcu, prema podesnim objektima, a Super-ego, kao kontrolor,
dozvoljava ili spreava akciju linosti usmerenu prema izabranom objektu zadovoljenja.
Frojd je u osnovi rada linosti Frojd upotrebio znaenje fiziolokih psihologa, posebno
popularno u Nemakoj u to vreme, po kojem se organizam shvata kao jedinstven energetski
sistem. Prema tom uenju, organizam crpi energiju potrebnu za obavljanje ivotnih zadataka
iz hrane, vode i vazduha, dakle, razmenom materije sa sredinom. Psihika energija je samo
deo te ivotne energije organizma, ona se koristi za obavljanje psihikih funkcija kao to su
to, na primer, opaanje, emocije ili miljenje, ali sve u slubi instinkata.
Libido je termin koji Frojd inae koristi za seksualnu energiju. Normalno
zadovoljenje instinkata, odnosno nagona, postie se akcijama usmerenim ka nekom objektu u
spoljanjoj sredini. Objekat Frojd vidi kao deo nagonskog lanca. Meutim, jedna od
najvanijih karakteristika ovekovih nagona jeste pomeranje mogunost zamene jednog
objekta nekim drugim. T o pomeranje omoguuje veoma sloenu dinamiku, na njemu je
zasnovano raznoliko ovekovo ponaanje i formiranje arenog sklopa individualne
motivacije: izvedenih motiva, interesovanja, navika, linog ukusa, stavova i tako dalje. To je
posledica toga to je libido energija koju poseduje Id fluidna i lako se usmerava na stranu,
pomera prema objektima koji samo vie ili manje lie na one slike koje Id poseduje o
eljenom cilju. Jedan deo preuzete energije Ego e koristiti i za suprotstavljanje pritiscima
koje trpi od strane Ida (ka impulsivnim, nekontrolisanim ispadima), kao i od strane Nad-ja.
Tako se i sa psihike strane upotpunjuje slika blaene izolovanosti ivota u materici, slika koju
nam svake noi doarava ovek spavajui. Kod oveka koji spava uspostavljeno je prvobitno
stanje raspodele libida, puni narcizam, kod koga se libido i ja-interesi nalaze zdrueni i
nerazdvojni u samom sebi dovoljnome ja. (Freud, navedeno prema Ognjenovi i korc 2012:
146).

Teorija nagona Klarka Hala

Bihevioristiki pristup motivaciji razvio je u jedinstvenu teoriju Klark Hal, povezujui
istraivanja motivacije i uenja. O njoj je mnogo raspravljano. Hal je izmeu tridesetih i
pedesetih godina 20.veka bio najcitiraniji autor, proglaavan za najuticajnijeg psihologa svog
vremena. Njegova teorija je pravljena po modelu matematikih teorija Hal ju je izloio u 17
postulata i 133 teoreme. Tom teorijom uveden je red u haotino stanje koje je do tada
postojalo u psihologiji motivacije. Njome Hal nije samo povezao empirijske nalaze
psihologije uenja i psihologije motivacije ve je i produio put koji je zapoeo Votson, pa

presejao ono to bi po kriterijumima biheviorista trebalo da ostane u nauci od svega onog to

bi trebalo odbaciti.
Osnovne ideje su ove: odvijanje organskih, ivotnih procesa u telu neke jedinke
izaziva rast unutranje tenzije, ili potrebe za uzimanjem neke materije iz spoljanje sredine,
ili za otklanjanjem neke druge iz tela. Tu se misli na glad, e, potrebu za pranjenjem
debelog creva, mokrane beike i slino. Ovu unutranju tenziju, osnovu potrebe, prepoznaje
Hal kao nagonske drai. One se dalje u aktu zadovoljenja povezuju sa aktivnou jedinke, i to
sa odreenim tipom ponaanja, onog koje dovodi do ponitavanja te unutranje tenzije. A to
povezivanje je, u stvari, uenje, jer se tako formiraju navike.
Redukcija nagona je ono to se javlja u ovom tipu uenja kao potkrepljenje, u
Pavlovljevom smislu te rei. ivotinja i ovek usvojie neke oblike ponaanja, one kojima se
uspeno redukuje unutranja tenzija nastala usled nezadovoljenja nagona. Ti oblici ponaanja
postaju navike, a redukcija nagonske tenzije potkrepljuje njihovo formiranje i trajnost. I to
prosto zato to su one sa tom redukcijom nagona, odnosno potkrepljenjem, povezane u istom
vremenu.
Halovo teorijsko stanovite je u odnosu na ostale obuhvatne psiholoke teorije jedno od
najelegantnijih i najrazvijenijih. To gledite izneseno je eksplicitnije, adekvatnije je
formalizovano, i podstaklo je vie empirijskih istraivanja no bilo koja druga uporediva teorija...
Bilo bi preterano kada bismo kazali da je beli ekpresimentalni pacov zasluniji za uobliavanje
ove teorije od ispitanika koji pripadaju ljudskom rodu, ali je svakako istina da je ispitivanje
pripadnika niih ivotinjskih vrsta imalo neuporedivo vie uticaja na razvoj ove teorije nego to je
to bio sluaj sa ostalim teorijama... Hal, intelektualni otac ovog stanovita, ve je na poetku
svojih teoriskih napora jasno izrazio svoju nameru da razvije optu teoriju ljudskog ponaanja.
Jedino iz razloga koje je nametnula strategija naunog istraivanja, Hal je odluio da poetne ideje
svog sistema razvija u kontekstu srazmerno vrste empirijske osnove kakvu mu je omoguavalo
prouavanje ivotinjskog ponaanja u briljivo kontrolisanim opitnim situacijama. Do osnovnih
postavki ove teorije nije se dolo prouavanjem niih organizama zbog toga to je postojalo
ubeenje da se svi problemi koji se javljaju pri prouavanju ponaanja mogu reiti na ovaj nain.
Pre bi se moglo rei da je postojala nada da e jednostavnost niih organizama dozvoliti da se
utvrde izvesne osnovne pravilnosti za koje se, kada ih budemo proradili izuavajui sloeno
ljudsko ponaanje, moe pokazati da jesu sr zadovoljavajue teorije ponaanja. (Hol and Lindzi,
navedeno prema Ognjenovi i korc 2012: 148)

Stimulusna situacija
Subjekt nikada ne reaguje neposredno na spoljanje stimuluse. 4 Da bi subjekt
reagovao na neki stimulus on ga mora opaziti, protumaiti njegovo znaenje i odrediti njegov
znaaj. Dakle, saznavanje sveta (situacija i stimulus) je jedan proces koji sadri tri bitna
elementa:

Percepcija spoljanje promene;

Odreivanje znaaja spoljanje promene;
Odreivanje znaaja spoljanje promene.

Percepcija, odreivanje znaenja i odreivanje znaaja stimulusa nije funkcija samog

stimulusa, ve subjekta, odnosno kriterijuma na osnovu kojih subjekt procenjuje znaenje i
4 Jedini izuzetak su oni stimulusi koji na subjekta deluju nekom grubom fizikom ili
hemijskom silom. U svim drugim situacijama subjekt ne reaguje direktno na stimuluse ve na
znaenje koje im pripisuje.
4

znaaj stimulusa. Sistem pravila, kodova i vrednosti kojim se subjekt slui da bi deifrovao
stimuluse iz spoljanjeg sveta, nazivamo referentni okvir. (Milivojevi 1993: 13) Sva tri ina
ovog kognitivnog procesa koji se naziva apercepcija odvijaju se veoma brzo, pa ak
automatski i nesvesno. Razlog je u tome to automatinost ovog procesa omoguuje subjektu
da se brzo prilagodi promenama u spoljanjoj sredini, a to, oigledno, moe imati veliku
adaptivnu vrednost, pa se, ak, moe ticati i samog preivljavanja. Kada kaemo da je
osnovni element koji je potreban za pojavu nekog oseanja postojanje znaajne mentalne
predstave, onda to znai da prvo mora postojati ta predstava, zatim, da joj je odreeno
znaenje i na kraju, da je procenjena kao znaajna. Specifino znaenje koje se pripisuje
odreenom stimulusu, aktivira specifino oseanje. Da bi odreeno znaenje stimulusa moglo
aktivirati emociju, ono mora biti procenjeno kao znaajno i vano, tako da je znaaj stimulusa
ono to je zajedniko u svim emocijama. to se neki stimulus procenjuje kao znaajniji, to je
vei intenzitet specifine emocije.

Adaptivno ponaanje
Adaptivno ponaanje je ono koje dovodi do razreenja stimulusne situacije i do
uspostavljanja nove ravnotee izmeu bia i sveta. Ukoliko ponaanje koje je motivisano
nekom emocijom ne dovede do uspostavljanja nove ravnotee, tada se radi o neadaptivnom
ponaanju. Meutim, i tada je namera koja stoji iza takvog ponaanja pozitivna, jer je ono,
bez obzira to nije uspelo da ostvari taj cilj, u sebi nosilo tenju za adaptacijom.

Literatura
Milivojevi, Z. (1993). Psihoterapija i razumevanje emocija, Novi Sad: Prometej
Ognjenovi, P. i korc, B. (1993). Nae namere i oseanja: Uvod u psihologiju motivacije i
emocija, Beograd: Zavod za udbenike
Outli, K. (2005). Emocije: Kratka istorija, Beograd: Clio
ivanevi, D. Psihoedukacija: Renik psiholokih pojmova. 2 jun 2014 <http://
psihoedukacija.rs/recnik_E.php>.