Наставак Уликса и почетак Пруста

Само ћемо она поглавља која су у програму. Видели сте на које су све начине та поглавља
у вези са Хамлетом.Нису важне само шекспирове драме него и сонети. Сви ти сонети су
посвећени. Облик је другачији од петраркиног. Сви су посвећени некаквом господину.
Чији је идентитет непознат. Оскра Вајл је тврдио да је реч о једном младом глумцу
Вилијему Хјузу. Сад Џојс алудира на све то, такође је Џојс имао у виду да је Шекспиров
син који се иначе звао Хамен и који је умро у 11. Годину, и није случајно што је и Блумов
син умро у једанаестој години. А осим тога што је ово поглавље у вези са Шекспировим
опусом, значајна је и повезаност са Гетеовим романом о Вилхему Мајстору, то је први и
једини прави билдунгс роман. Образовни роман. Они сви сегменти који се односе на
ежена де Растињака. То је роман о сазревању. Некаквог младог човека. О томе ћемо
говорити поводом Томаса Мана. Алудира се и на Малармеову песму о Хамлету и (не
чујем друго име) А сама Моли Блум се пореди са Аном Хетвеј, која је шекспирова жена.
Док Стивен објашњава Хамлета и даје то једно своје тумачење, појављује се Малиген и
руга се Стивену, и каже се за Малигена да је у крпама луде, он је овде у улози тих
Шекспирових луда. А на моменте личи и на оног вилењака из Сна летње ноћи. И заправо
се овде, покушава да се изведе неки доказ да је Хамлетов унук шекспиров деда а да је он
сам дух сопственог оца, наранво пародијски, али на такав начин се истиче мотив очинства
који је средишњи и у Одисеји и у Хамлету и у Уликсу.

Следеће поглавље је 13 које је у програму. То поглавље је првобитно било насловљено

Наусикаја. Место је везано за стене за морску обалу, 8 је сати увече. Орган је око, овде је и
нос. Боје су сива и плава. Вештина је сликање. А сажето значење овог поглавља се односи
на пројектоване илузије. Ко је читао ово поглавље. Јесте могли да схватите шта се збива.
Постоји сукоб између сентименталног начина посматрања љубави и једне тако
реалистичне, сировије верзије виђења љубави и односа. То је сада некакво збивање у току
дана када проналази смирај на обали реке. И чак читаву једну романсу, врло јефтину
романсу без рече. У претходним поглављима је било доста насиља, а овде је истакнута
нежност. А то је иста обала на којој је Стивен ујутру шетао. У фокусу су, прво видите
сањарије једне жене, а онда сањарије једног мушкарца. Она сањари о разним
љубавницима па размишља чак и о блуму као могућем љубавнику а окржена је
другарицама и децом. И те њене прилично сентименталне сањарије дају портрен неког
идеалног мушкарца каквог га она види. Он би требало да је мужеван, да је просед да је
снажан и страствен. И све то је описано некаквим стилом јефтиних романа уз много
клишеа и сентименталних тричарија. Ту видите Џојсову пародију ту он пародира Херц
романе. Е и у неком тренутку она види да је блум задивљено посматра и почиње да позира
пред њим, да се ивија, и то њга узбђује. Сад ту видите Џојсово поигравање табуима. То
уопште сексуалност је ретко када пре 20. Века била у фокусу. У овом случају је реч о
табуисаној врсти сексуалности. То све Блума подстиче на онанију, нагон чега он
доживљава неку врсту одмора и тихе медитације током смираја. И ту се јавља врло
упечатљив пример тока свести, током тих његових каснијих размишљања. Он се присећа
свих дневних збивања, ту је добар пример како функционише у току свести. Све и свашта
му искрсава што се'збивало у претходним поглављима, рецимо мартино писмо, па се сети
своје супруге и њеног љубавника, па размишља о одрастању њихове ћерке, па размишља о
женама уопште , па о птицама па о морнарима, и тако његове мисли одлутају и он у неком
тренутку задрема. И ту је такође врло фино вођен ток свести зато што како он тоне у сан
тако његове мисли постају све више хаотичне и фрагментарне. Е сад видите ту је
приказана једна недозвољена врста сексуалности и уопште сексуалност као тема је верујте
реткост у Џојсово време. А овде је дата и мушка и женска верзира еротије. И женска је
потпуно сентиментална док је мушка врло сирова и на моменте чак и натуралистичка. Е
сад зашто су ово пројектоване илузије. Прво видите како она замишља некаквог идеалног
мушкарца и онда она све то припише Блуму просто зато што је близу. Долази на тој исти
обали где и она. А исто то чини и он пројектује своје фантазије на ту девојку. И тек када је
заправо заиста погледа , када је не гледа кроз призму својих илузија него када је заиста
погледа он види шта. Да је она хрома. Да је обогаљена. И ту је моменат када се види да је
Блум добар човек, он реагује са саосећањем. И врло реалистично, свестан је тога до које
мере то може да штети њеном животу. Али ту се они ни не упознају. Све остаје у тој
сфери замишљеног и илузорног. Осим тог увиђања да она није некаква идеална девојка
него живо биће са неком врстом телесног оштећења. Е сад Науискаја. Ко је она? То је она
епизода када је он код феничана, и она се заљубљује у Одисеја, она је млада. Феничани су
били морепловци и трговци, изразито богати, и само име Наусикара алудира на наутику.
Боја је плава и сива у овом поглављу то је боја мора. Исто и комбинација плаве и беле је
боја морнара то су боје које доминирају у о'вом поглављу и боје девица. А чак се онда
доводи у везу и са девицом Маријом. У оближњој цркви се управо девици марији држи
служба.

Прелазимо на 15. Које је првобитно било насловљено Кирка. Другачије је од свих других
поглавља. Место збивања је Бордел, време је поноћ. Што се органа тиче, локомоторни
систем је. Сплет мишића, костију. Вештина је магија. Наравно чим је првобитно било
насловљено Кирка. А симбол је проститутка. А техника која се користи је халуцинација. И
сад у том поглављу сад зашто је, шта сте уочили да је другачије. Ту има много драмског а
мало наративног. Ту је у фокусу драмски елемент. И сама спољашња радња је врло проста,
а збивања су пре свега на психолошком плану и до те мере сежу до подсвести да се овде
отеловљују разне халуцинације. Блум има халуцинације у овом поглављу и он види како
се његове хаотичне жеље остварују пред њим али на један врло чудан начин. Халуцинира
такође и Стивен који свира и плеше. И они ту не ступају ни у какве односе са јавним
женама тако да је у овом поглављу је у фокусу јаловост. Јер то је један од мотива који се
пре свега везује овде. То се овде везује и за Стивена. Стиве'ну се ето ту у борделу привиђа
мртва мајка он виче на њу. И направи хаос и онда истрчи на улицу а на улици га оптују да
увредио неку девојку неког војника и у намери да га претуку га обарају па му Блум
помаже. То је то неко спољашње збивање, које је врло банално. Е сад. Поглавље које смо
прескочили било је , збивало се у болници и у фокусу је био порођај једне жене. Овде је
сада у фокусу фокус на мушкој јаловости. На некој врсти импотенције и то у сред бордела.
Е сад ту је приказан тај један мрачни забрањени део Даблина, даблин је био тада данас
мање изразито католички европски град а имао је четврт греха, који је био обележен тим
фењерима као сигналима за опасност. И ово погловље је најмање у вези са Хомером. Да
ли је на киркином острву био телемах, е сад Стивен овде јесте на том Киркином острву
тако да је овде одступање. А ко је Кирка шта је она урадила Одисеју. Она је претварала
мушкарце у свиње. А овде код Џојса није потребна чаролија да би они били свиње. Није
потребна чаролија. То је некаквав бордел, који фигурира као Кирка. Киркина палата је
детронизована до једног обичног бордела. Анималност је овде иражена. Понижавајући
губитак мужевности и плодности. Због силних халуцинација. Тако да су у овом поглављу
мушки ликови представљени као неке карикатуре и гротескне звери а проститутке су
приказане као кротитељке тих бића. Рецимо Блум има потпуно перверзне прохтеве да га
јашу као животињу и да га називају рогоњом јер он је преварен муж.Ту су разне
травестије предочене на драмски начин. А све има за сврху да на неки нов начин
представи несвесно. Њихови најдубљи страхови и жеље. У форми халуцинација и
прохтева. И сад рекла сам на прошлом часу да је Џојс намеравао да Блума представи као
доброг човека, али нема овде идеализације и Блум је представљен овде као карикатура.
Све мане и недостаци у овом поглављу долазе до изражаја. Види се да је кукавица,
мазохиста. И њему се овде између осталог привиђа и суђење, тако да је овде више него у
било ком претходном поглављу Блум сам против свих, са том разликом што овде није
предочен као невин човек, у претходним поглављима јесте али овде није. Између осталог
му се привиша и прељуба његове жене, а привиђа му се и син који је давно преминуо као
дете, и он замишља како би тај син изгледао да је остао у животу. Е сад вештина у овом
поглављу је магија, али под знацима навода. Киркина магија је бил анека врта црне магије,
и Одисеј се спасио од те магије тако што је кушао траву и сачувао.међутим од те црне
магије у Џојсовом роману остала је црна мисао , Инсценира се једна врста религијске
травестије. Али оно што је прави фокус, оно што се нуди као замена за магијско у овом
поглављу је моћ подсвести. Подсвест ликова а не неки спољашњи фактори омогућавају да
оживе неживи предмети. Да се упризоре необичне појаве као што је смак света. Да се
призову авети из прошлости, некаква зооморфна бића. А ко се привиђа Стивену, дух
његове мајке и ту се види колико се он каје због свог понашања на њеној самрти и чак се
помињу и оптужбе да ју је он убио значи кајање је до те мере велико да чак и тако нешто
преписује саби иако то није случај. Међутим и овде Стивен истрајава у томе да неће
служити ономе у шта не верује било то његов дом отаџбина или црква и на тај начин се
овде јављају цитати. Џојс самог себе цитира, јављају се цитати из портрета уметника у
младости , рецимо чувена изјава из тог старог Џојсовог романа је да –ирска стара крмача
која прождире свој пород. Е ово поглавље се најчешће назива Влапургином ноћи уликса.
И видећете читав низ важних романа 20 века кореспондира са Фаустом. Биће нека врста
Влапургине ноћи и у Чаробоном брегу а биће и у Мајстору и маргарити. Ово је Џојсова
варијанта Валпургине ноћи а такође се пореди и са Флоберовим кушањем светог
Антонија. Оно што треба да уочите то је да се у овом поглављу види да и Блум и Стивен
пре свега имају породичне проблеме. Блум има нарочито проблеме са женом и
преминулим сином а Стивен пре свега са преминулом мајком. И још вам је у програму
само завршно поглавље.Какав вам је утисак? Ко је ту у фокусу? Ту је у фокусу Моли,
писан је као њен монолог техником тока свести. Од почетка до краја је присутна техника
тока свести. То је једино поглавље које је дато са женског становишта. Овде је у фокусу
женска перспектива. Првобитно је било насловљено Пенелопа. Место је кревет пошто
Моли покушава да заспи и лете јој мисли док она не може да утоне у сан. Време је неко
мутно доба ноћи. Али важно је и то што је време неодређен. Орган је људска пут, кожа,
путеност. Симбол је земља а техника је монолог. И то женски монолог. И у тој његовој
визури тема је сирова женственост. Зашто то ради зато што је у фокусу била мушка
сировост. Ово поглавље је једино у којем је које је у целости лишено приповедачког гласа.
Приповедач се не оглашава. У потпуности је сведено на ток свести, на унутрашњи
монолог. Ово се поглавље и на још један начин издваја зато почиње и завршава с еистом
речи. „Да“ Е сад ово поглавље на известан начин рекапитулира сва збивања из романа. А
будући да Моли размишља о будућности излази и изван предочене радње а уједно и
допињава све што је претходно било предочено у роману. Поглавље се јако тешко прати
то је ток свести Моли блум, она се обраћа самој себи, све је неки асоцијативни ход њених
мисли и осећања. Подразумева се и да је читалац читао претходна поглавља тако да се
само дају назнаке претходних збивања. Неки теоретичари говоре д аје ово двоструки
унутрашњи монолог, нема спољних надражаја. Нешто лика подсети па онда крене
ток.Овде само једно осећање призива друго нема тог спољашњен надражаја и зато се
назива спољашњи монолог. Зато што није неизговорен, него монолог који је подстакнут
искључиво унутрашњим збивањима неког лика. Подстицај није из сфере чулногм није
нешто што је неко видео или чуо па је то подстакло ток свести. Ово поглавље има само
један једини догађај нешто што се заиста догодило. Завршен је месечни циклус Моли
блум. И зато она у ствари и не може да заспи ,има несаницу. И пре него што утоне у сан
она се сећа тог свог љубавника богдана, али и других љубавника, један део је усмерен на
прошлост али размишља и о будућности. Размишља да би могла да заведе Стивена или да
поново освоји Блума. По том њеном току мисли види се да су јој немирни и ум и тело. И
она те ноћи пред собом види читав живот. Али нагласак је постављен на њеног супруга и
љубавника. Сећа се и својих првих љубавника, сећања призивају и њеног оца официра.
Сећа се и када је дошла , младог морнара топлоте сунца. Онда памти време када је била
верена за неког шпанског племића и када га је посматрала кроз телескоп док је он одлазио.
Стално се враћа на две мушке фигуре , на Бојлана и свог супрука и пореди их. Свесна је да
Бојлан неваспитан и бездушан али је он њој привлачан зато што је изразито мужеван, док
свог мужа доживљава као остарелог мушкарца који не може да је задовољи. И то своје
осећање које је везано за њега доживљава као квази мајчинско осећање. Сумња у
мужевљеву верност и то са разлогом сумња на основу догађаја у роману, видимо да он
није веран као што ни она није верна. Размишља и о Стивену, и сећајући се,
размишљајући о тим свим својим љубавницима она симболична убија просце тако да је
ово све са тим у вези са завршним делом Одисеје. Овде просце убија сама Пенелопа. На
крају се сећа и веридбе са Блумом и одлучује да му да још једну шансу да њиховом браку
и њему као супругу да још једну шансу. И она одлучује д аму сутрадан донесе доручак у
кревет а не он њој. И изгледа као да ће да прихвати улогу верне пенелопе тако да јесте да
Блум није допсео у обећану емљу али ствари обећавају да ће доћи до обећане земље на
крају романа. Зато се и завршава роман са том речи да јер то је њен одговор на његову
молбу да му донесе доручак сутра. И то је да то је упућено и њиховој будућности и њеној
верности и њиховом браку. И та реч је најважнија у овом поглављу оно не само да почиње
и завршава се овом решју него је управо подсредством те речи поглавље подељено на
четири дела и сваки део почиње речју да. Није оно физички подељено него могу неке
тематске целине да се издвоје. Та четири дела су по Џојсу доведене са четири стране света
и четири средишња дела женсе анатомије. По њему моли блум симболизује плодност
земље, земља која је стално ту и чека да буде оплођена и зато што она симболизује ту неку
вечиту женственост, у њој се преплиће лик пенелопе Калипсе и Гере. Она је глас природе
и плодности исто онолико колико је Блум глас јаловости. До које мере је она везана за
природу сведочи и то да она о чему год да размишља размишља о томе да ли је нешто
природно, па ако је природно по њој је добро и није кажњиво а ако није природно оно је
лоше. Она се не стиди ничега што је природно па ни своје путености па ни прељубе. И
поглавље се завршава њеним падањем у сан тако да Џојсов роман почиње буђењем једног
мушкарца а завршава се падањем једне жене у сан. И видели сте да је свако поглавље
писано потпуно другачијом техником да свако има неку нову тему. И да је свако поглавље
на овај и на онај начин смело. Неким врло смелим експериментима. Тако да се овде
модернизам испољава у свим својим појавним облицима.

Пруст

Пруст је рођен 'у завршетку рата и по паду Париске комуне, рођен је у јулу 1871 године, у
југозападном предграђу париза. И његов отац је био лекар а мајка је била из врло имућне
Јеврејске породице и наследио је велики иметак и није морао да ради па је читав живот
посветио уживању у уметности и стварању. Имао је ту несрећу да оболи од астме.
Посветио је живот и том некаквом високом друштву и салонским забавама и градском
животу, монденском животу. Врло рано је оболео од астме. Био је изразито меланхоличан.
Та нека болест пратила га је до краја живота. Због те своје болешљивости био је врло
специфичан дечак окупљен књигама и та болест га је претворила у врло врло страственог
читаоца. То што ви читате као један од Прустових романа то је смао један мали део
његовог романескног цикллуса У тргању за изгубљеним временом. То је један од романа
који сачињава први део тог циклуса који је насловљен у Свановом крају. Па је први део
(не чујем) други део је Сванова љубав а трећи део су имена места, а значи сва три дела су
скупа циклус У Свановом крају . Е тај низ романа који је насловљен у свановом крају је
изашао из штампе 14 Новембра 1913 године. Пред сам почетак првог светског рата. И сад
та 1913 је исто година у којој су изашле још неке важне књиге. Излази песничка збирка
Аполинера, па излази у Америције поезију објавио едгар Камп. Циклус прустових романа
је прошао једну врло сложену генезу и тада су се низали различити наслови, 'прво је
мислио да свој романескни циклус наслови Сталактити прошлости или у присуству
сталактита прошлости па је помишљао и о одсјајима времена да би онда у мају 1913
променио наслове појединачних књига али и наслов циклуса у целини. И тада се први пут
појављују наслови који су и данас пред нама а јавља се и тај комични наслов у трагању за
изгубљеним временом. Није време ишчезло посредством сећања оно се може вратити.
Последњи циклус је и насловљен нађено време тако да ово ишчезло никако није добар
превод. Тај наслов заправо представља синтезу. Е сад да ли вас подсећа на наслове једног
претходног француског писца. Балзак. Овај пруство роман је синтеза два Балзакова
наслова , први наслов су изгубљене илузије а други балзаков наслов је у трагању за
апсолутом. Тако да је овај прустов романескни циклус некакав омаж Балзаку коме се
Пруст дивио и којег је већ у младости видеео као једног од својих главних узора. Е сад та
веза са Балаком није једини разлог зашто се говори да је'Пруст наследник традиције
друштвено психолошког романа 19 века Постоје паралеле и са Стендаловим романескним
поступком због развоја унутрашње свести ликова због психолошког сазревања и по
начину портретисања друштвености ликова а такође је важан и хронотоп салона. У
прустовом романескном циклусу је читав низ салона важан. Овде у једној свановој љубави
је салон. Када се посматр'а циклус у целини онда је много важнији салон Германтових а
исто и салон Сванових. Кад одета постане сванова супруга. Е сад паралела са Балзаком
пре свега сложена композиција, једна огромна галерија јунака који се појављују и нестају
да би се касније преображнеи поново појавили, и узајамност судбина сви су ти ликови
предочени да би се видело како живот једних утиче на живот других. Такође Пруст је
следбеник балзака по томе што тежи синтези предочава целу једну галерију ликова из
најразличитијих друштвених средина а његов стил приповедања само понекад личи на
балзака посебено када посеже за сентенцама за дигресијама. Наравно и по томе што ствара
романескни циклус, Балзак је стварао Људску комедију а Балзак је имао тај циклус у
трагању за изгубљеним временом. На Флобера наликује по разним културноисторијским
реминисценцијама. Посебно је важно Флоберово сентиментално васпитање, тај роман је
важнији за пруста од госпође бовари, а и важан сам флоберов стил, употреба фокализације
употреба доживљеног говора и не знам да ли сам вам то већ помињала Пруст је у почетку
писао пастише писао је у стилу Флобера толико му се дивио. Пре писања романа је писао
те пастише. Е сад видан је утицај филозофије пре свега Бергсонове филозофије.
'најважније су Бергсонове теорије о аутохтоном (нисам сигурна да сам добро чула) сећању
'што ће код Пруста бити представљено као нехотично сећање а Шопенхауер је имао
крајње песимистичко виђење човекове воље и љубави. И у овом роману љубав је
предочена на један крајње псеимистичан начин. Важна је и варијанта песимизма раног
Ничеа. А исто је важно и високо вредновање уметности у Шопенхауеровој и у Ничеовој
филозофији. Тако да се за пруста пре свега везује естетизам, високо вредновање
уметности он је мисо да живот треба тражити у уметности а не обрнуто. Е сад када се
посматра читав циклус читаво трагање онда можемо да кажемо да је то један огроман
роман о уметнику о сазревању једног болешљивог дечака у метника у писца а наравно сам
наслов циклуса казује да је читав тај циклус цајт роман, значи роман о времену и то је
један од најважнијих жанрова у модернизму, скоро сви ти романи су на овај или онај
начин романи о времену. Између осталог тако може и Џојсов роман да се чита. Предочава
један једини дан а време је тако предочено да обухвата читаве животе ликова. Код пруста
то је другачије. А једна од жанровских одредница ће бити и код Чаробног брега. Читав тај
низ експеримената са категоријом времена, са све је то важно. Разликовање објективног и
субјективног времена у модернизму. О томе више поводом Т. Мана. Још једно одређење
Прустовог романескног циклуса је да је то аутобиографски роман. Роман фикција која има
аутобиографске елементе али ипак није аутобиографија. У прилог томе д ату има
аутобиографског пре свега говори име приповедача и главног лика Марсел исто име
писца. Међутим има сувише одступања да би могло да се говори о било каквој
аутобиографији тако да ово ипак остаје роман фикција. Пруст је прво написао почетак а
одма после тога крај нађено време и тиме је одредио оквир и композицију читавог
циклуса, тако да се све креће у том распону између изгубљеног и нађеног времена. Врло
умешно приповеда тако да преплиће перцепцију времена кроз свест Марсела јунака и
марсела приповедача, пошто је огроман временски јаз између малог марсела који током
читавог 'циклуса постепено сазрева и овог зрелог приповедача који се обраћа читаоцу све
време. Тако да је огромна разлика у прустовом роману између доживљајног и
приповедајућег ја. У сукобу су емоције неискусног малог марсела интелигенција зрелог
марсела приповедача који углавном иронично предочава збивања јунака. И циклус се
завршава тим увиђањем зрелог марсела да треба да постане писац и да треба да напише
овај роман који је читалац у том тренутку прочитао. Тако постоји некаква циркуларност
завршетак романа упућује на почетак и на поновно читање. Е сад док још увек говоримо о
циклусу у целини, једна од најважнијих тема је сећање. И у вези са тим дијалектика
идентитета и ( нечег другог ) у човековој личности.Зато што се прусту у овом роману
људи показују као некакве умножене личности као божанства са безброј лица и он када је
реч о сваком од ових ликова он их све приказује у њиховом временском трајању и у свим
менама које доживљавају зато је пруст имао ту тезу да човек није један него читав низ
различитих ја која сва једно за другим умиру. Да је живот сачињен из свих тих бескрајних
малих смрти у низању тих различитих ја обједињених. И он је био 'дубоко уверен да нам
се људи никада не откривају у једном поглављу , ако их знамо само у једном периоду
њиховог живота не можемо тада да сагледамо ко су они заправо увек видимо само један
тренутак њиховог постојања и измиче нам читаво то мноштво личности. И тврдио је да су
најважније су оне личности које су наизглед невидљиве. И то је једно крајње ново и
модерно виђење човека, виђење човекове слојевитости пре свега темпоралне али и разних
других. Е сад роман уопште није био добро схваћен на почетку, био је исувише тежак за
тумачење. Приповедање је вођено потпуно случаним асоцијацијама приповедача
немотивисаним увођењем ликова, и прожето је неким врло сведеним збивањима, мало
тога се дешава. Овој теми сећање ћу се враћати касније. Да истакнем само шта је ту важно,
разлика између објективног и субјективног времена. Време које меримо часовника. И то
друго феноменолошко субјективно време, , време као индивидуални доживљај које се
потпуно разликује од објективног времена. Нешто може да траје бескрајно кратко а да у
нашем сећању остане упамћено као нешто што траје врло дуго. И обрнуто. И то на један
начин приказује пруст на други начин приказује томас ман. Сад само да наведем друге
важне теме његовог циклуса, реч је о је'дној друштвеној промени, приказано је француско
друштво са почетка 20 века, у периоду од 1900 до 1914 али захвата и раздобље друге
половине 19 века. А посебно се фокусира на почетак 1 светског рата и на теме и кризе које
су потресале француско друштво тога доба. Тематизују се различити политички
проблеми , начини ратовања, али исто тако су предочене љубавне пустоловине и
породичне хронике. Разлишљања о књижевности. И само кратко да вам наведем наслове.
Прво је У свановом крају, онда следи у Сени девојака у цвету а онда 'Опат љермантових,
онда Содома и гомора, Заточеница, Нестала увертира и Нађено време. ( ово уопште нисам
сигурна да сам лепо чула. ) Важана тема читавог романа али и овог циклуса који сте ви
читали је љубав или љубомора. Обично је у програму тај роман зато што је сажет зато што
је једина прича која је засебна целина. Ово је нека уметнута прича која је толико дугачка
да има обрисе романа. Та једна сванога љубав је пре свега жанровки као љубавни роман,
то се види и по самом наслову и много је једноставнијих од с'вих других делова и уопште
није репрезентативан. Прочитајте када имате времена целог Пруста. Тема романа је дакле
љубав и љубомора, али љубави као и да нема све време је предочавана љубомора. Важна
тема је телесност уопште, међуљудски односи несталност међуљудских односа и
неспознатљивост стварности. Шта је стварно 'било и шта стварно јесте. Једна од тема је и
јаз између високог и ниског друштва, виших и нижих друштвених слојева а као тема се
издваја и снобизам. Има и елемената политичка култура уочи првог светског рата. Е сад
оно што је везивно ткиво прстовог циклуса је приповедач, у свим деловима приповедач је
Марсел, он је приповедач и у једној свановој љубави али је огромна разлика . У свим
осталим циклусима Марсел говори о себи а овде он говори о Шарлу свану , и онда стичете
утисак да је овде фокус, као да читате приповедање у трећем лицу али није, ипак је
приповедање у првом лицу 'само приповедач није главни јунак него је главни јунак Сван.
Имајте у виду Прустов рома н је писан у првом лицу, писан је ретроспективно али се
користи и антиципација, рецимо када приповедач који је ја открива оно што доживљајно
ја још увек није искусило и у тим тренуцима се ствара утисак ванвремености. И оно што је
драж циклуса је то што ви посматрате посепено сазревање тог малог марсела а то у
свановој љубави не види. Завршавамо сад увод још само тиме што хоћу да вам скренем
пажњу на то да постоји још једна жанровска одредница када се тиче циклуса а то је да је
ово један низ романа есеја , има јако много есејистичког у прустовом начину
приповедања и много есејистичких екскурса и дискурса и то сте могли да уочите и у
једној свановој љубави. Е сад сама једна сванова љубав је заправо један флеш бек, једно
враћање у прошлост зато што се ту предожаваживот шарла свана који је заправо у
марселовом животу присутан као пријатељ његових родитеља посебно мајке . И он овде
приповеда о томе што су њему причали о Свену и о ономе о чему је сам Сван говорио , он
приповеда оно о чему је од других чуо. И сад прелазимо на а'нализу самога романа. Ко је
Шарл Сван? Како сте доживели Свана? Женскарош, јесте и то је , али није само то. Он је
овде у роману сломљенога срца. Потпуно је заслепљен љубављу однс љубомором. Он је
изразити поштовалац уметности то је прва црта његове личности до те мере да студенти
врло често стичу утисак да је он уметник. Није он није уметник али је велики поштовалац
и познавалац уметности, не само музичке него пре свега ликовне уметности, и пише есеје
о ликовној уметности, пише о једном сликару Вернеру. То су мала платна. Малог
формата. Шарл Сван је јеврејин који се креће у француским аристократским круговима и
који је велики поштовалац уметности , и све време он пише ту студију о Вермеру и он је
онако градска лилчност која је са великим задовољством примана у салонима
аристократског друштва и у Прустовом циклусу је он некаква веза између краљевског
ромбреа( нисам сигурна да сам то добро записала) и аристократског предграђа Сен
Жермен. Међутим овде у овом роману једна сванова љубав , овде га видимо у једном
другачијем осветљењу него у свим осталим деловима, у свим осталим деловима је он у
оквиру аристократског друштва, овде није, овде се углавном он проводи време са Одетом
која је све само не аристократкиња и обично се они налазе у салону вердире. У којем се
окупља много мање културно друштво него оно на које је Сван навикао посећујући
Германтове и друге аристократске породице, овде је приказан нижи сталеж. И сад читавим
овим романом једна сванова љубав Пруст постиже неколикос ствари прво се враћа
неколико генерација уназад зато што иначе прати марселов живот овде се враћа једну
генерацију уназад и прати Сванов живот који је генерација уназад . Сванова генерација
претходи марселовој и прати тај један друштвени слој који иначе није у фокусу у овим
другим деловима његовог романескног циклуса него овде сад видимо те ниже слојеве
друштва. То нису неки крајње призмни него само нижи у односу на аристократске. А то
врћање уназад и тај шири генерацијски захват је Прусту потребан зато што он хоће
огроман временски дијапазон да оствари у свом романескном циклусу зато што хоће да
покаже променљивост људи у времену, да такве промене претрпе па да ни најмање не
наликују на себе какви су некад 'били , такође хоће да покаже темпоралност људских
односа да се и сами односи мењају кроз време. И сад кажем вам ово ни најмање није
репрезинтативан роман, међутим по нечему ипак јесте, он је репрезинтативан по начину
на који представља љубав, зато што код пруста у читавом циклусу нема узајамности
љубави, никада се у истом тренутку двоје не воле него се увек мимоиђу. Никада се не воле
истовремено. Или увек неко некога воли више него што је у том тренутку потребно ако је
уопште потребно и зато вам скрећем пажњу на то да је ово можда више роман о љубомори
него о самој љубави. Али у суштини је љубав код пруста увек проижета љубомором
сумњом аутосумњом подозрењима има врло мало искрености и оданости тако да
доминира једно меланхолично виђење љубави. Такође је овај роман парадигматичан у том
смислу што скреће пажњу на важност утиска о нечему, колико год да је важно шта је
стварно било важан је и утисак наш или било чији о томе шта се догводило, малтене
готово је једнако важно. И у том смислу је овде важно и какав је сванов утисак о одети
исто колико је важно и какава је сама одета. А њихов однос је парадигматичан за све
љубавне парове Прустове. Тако приказује и како је Марсел прво заљубљен у жилберту а
касније у Албертину а Жилберта је веровали или не. Ќакав сте утисак стекли на крају, да
ли је то коначан крај између Свана и Одете. Јесте ли стекли тај утисак. Сван се после
венчао са Одетом , углавном они су ступили у брак и после је постао чувен тај салон
Сванових, Марсел је био заљубљен у Жилберт која је ћерка Свана и Одете а после је био
заљубљен у 'Одету.