Увод у наратологију

Шездесетих година постоји разрађена наратологија и из ове перспективе зове се дескриптивна наратологија
коју ће касније сменити когнитивна наратолгоија. Под утицајем структурализма и нарочито под утицајем
структуралистичке антропологије леви строса јавља се група аутора првенствено у француској – продужетак
структуралистичке школе у часопису комуникације где су се јавилио уједињени различити аутори. Серија
текстова у новом периоду и тада се јављају аутори који су канонски писци те наратологије – женард женет,
ролан бард, клод ремон (?). књижевно дело није заморче теорије. Не може да теорија нема сврхе у
интерпретацији. Начин именовања нечега што се препознало у тексту што убрзава комуникацију и говор у
тексту. Како формални елеменит утичу на семантику текста – то је важно.

Када се каже мимезис и дијегезис. Аристотел тај појам мимезиса везује за опонашање и то се најлакше види
у драмском тексту који јесте средиште његовог интересовања. Други појам се везује за дијегезис нешто што
је епско, о нечему се приповеда. Много касније ће поново теоретичари враћати на те појмове па ће се у
разним језицима успостављати разлика. Оно што тамо има корене, у античкој реторици, миметично и
дијегетично ће се препознавати као showing and telling. Да ли је драмски текст лишен нечега што је
дијегетично? Тешко зато што често јунаци који говоре међусобно нешто препричавају. Да ли је текст који је
дијегетичан и рпича лишен тог миметичког у смислу опонашања живе радње – чим постоји директно
транспоновање дискурса (тодоров) постоји продор миметичког. Мимезис има и значење директног
опонашања стварности у смислу поклапања вероватноће текста и вероватноће онога што се у стварности
дешава. Дијегеза као неко причање, приповедање, заправо разговор о наративу. Прича и неко
приповедање, дијегеза и текст који приповеда на одређеним приповедним нивоима. Колико нивоа толико
и дијегеза постоји у тексту. Текст се разлистава на различите приповедне нивое. Чим се промени
приповедни глас мењају се и припведни нивои. Женет каже да могу да се разликују нивои. Може се рећи за
први ниво да је то екстрадијегетички ниво. Али ако тај надређени приповедач који може бити ауторски или
свезнајућа приповедна инстанца, уведе другог приповедача, тај други п'риповедни ниво женет предлаже
термин инттрадијегетички ниво. Међутим писци често у тексту пребацују и даље и онда ј еженет предложио
термин метадијегетички ниво, а михенбаум (?) предлаже хиподијегетички ниво. То може да се искористи ,
то смењивање приповедача и сл. Проклета авлија која је интересантна са наратолошке позиције.
Екстрадијегетички приповедач, па тај младић који прича причу фра петра. На неком дијегетичком нивоу сам
гра петар није наратор већ наратер. Игра кретања у тексту, кретање приповедног гласа који се може пратити
кроз различите нивое дијегезе. Кженет предлаже још једну раликовање приповедача не само на
дијегетичком нивоу већ предлаже и разликовање између хомодијегетичког припвоедача и
хетеродијегетичког приповедача. Та дистинкција се приповеда да ли припада свету којем приповеда или не
припада свету којем припвоеда. Ако припада свету онда је хомодијегетички приповедач, а ако прича свету
коме не припада онда је хетеродијегетички приповедач.

Аутор, читалац, наратор и наратер, имплицитни аутор и имплицитни читалац. Аутори и читаоци су физичка
бића која припадају онтологији која није онтологија текста, аутор има своју биографију, рођење, ми смо
читаоци и потпуно смо ван текста, различити и сл. Наратор и наратер су текстуалне категорије, припадају
тексту. Било да је то свезнајућа инстанца, приповеач у првом лицу и сл. Када аутор који је физичко лице
одлучи да у тексту чим уведе наратора тај наратор приповедач директно реферира на себе као на физичко
лице па се препознају аутобиографски елементи, склапање аутобиографског пакта између аутора и наратора
(старобински). Имплицитни аутор и читалац су конструкције које се изводе из текста. Балзак као физичко
лице, особа, био је прилично конзервативних схватања у то време, ројалистички настројен католик. Ми то
знамо ако знамо његову биографију. На основу балзакових романа стиче се нека представа о неком аутору и
некој централној приповедној свести која је обликовала тај свет и онда се реконструише тај имплицитни
аутор и онда се у његовим различитим романима види да наспрам тог старог света одједном се јавља нека
нова енергија и ново друштво и то друштво је победничко друштво. То је имплицитни аутор који се
разликује од овог аутора. Сремац је имао доста конзервативна схватања. Реконструкције се могу направити
– спорност појма имплицитног аутора (увод у сувремене теорије приповедања).

Метадијегетички термин је проблем зато што појам мета се у наратологији препознаје као нешто за тачан
одређени тип приповедача који се често јавља под именом ауторски или аукторијални пирповеач. Понекад
за исте појмове посотоје различити термини. Доживљен говор = слободан неуправни говор = ...монолог.
свезнајући приповедач – реферира на неку персоналност, а бољи термин је свезнајућа приповедна
инстанца – нешто што има омнипотенцију и не реферира на одређену тачку гледишта, не да има сужене
могућности приповедача у првом лицу. Метаприповедач и металепса – када се пребацимо са нивоа приче
на ниво нечега што је говор о самој причи. Разбија се миметичка илузија текста, поништава се миметички
уговор са текстом, то је метаприповедач иврло је активан код сремца. Са нивоа приче на ниво причања о
причи. Огромна рушилачка моћ романа без романа.

Поуздани и непоуздани приповедач – субјективна категорија, али ипак постоје знаци у тексту који сугеришу
на поузданост. Да ли верујемо том приповедадчу. Свезнајућа приповедна инстанца – дежимо да делимо
видокруг. У тексту се посумња да тај јунак јесте поуздан или непоуздан, али понекад постоји ситуација да
приповедач у првом лицу буде непоуздан. Не верује се неком приповедачу у првом лицу. Сам себе гобором
одаје као да је лажљивац. Београдска деца где јунакиња пише писмо својој пријатељици и описује догађај.
Нема хијерархије међу међу наративним нивоима. Београдска деца где јунакиња пише писмо својој
пријатељици и описује догађај. Нема хијерархије међу међу наративним нивоима.

Време –( постоји за време нешто што не може да се нађе као нешто у нашим преводима добро. Приповедне
фигуре – андријана марчетић. Преведени су нартолошки речник принсов, увод у наратологију, зборници
субремена теорија приповедања и сл... из когнитивне наратологије нема ништа изгледа још преведено).
Време приче – прича која почиње 100 година. Тачка од које се рачуна време у тексту олиготачка (?). Нема
везе са вантекстовним врменом. Clock time / mind time. Време у реалности и време у причи. Колико времена
треба да се прочита оно што у тексту траје одређено време – повезаност ова два времена. Ако је нешто што
се дешава на три минтуа буде описано на 30 страница онда су неконгруентна ова два времена. Време у
тексту и описивање нашег времена – посебно време. Прва категорија ада се женет говори о времену је
категорија реда. То је једноставно и то је да ли је нешто хронолошки или не. Хронија и анахронија.
Анахронија као свако одступање од сукцесивности. Аналепса или ретроспекција. Пролепса или флеш ахед.
Приповедање које иде уназад или иде унапред. Женет разликује домет и амплитуду анахроније. Домет
анахроније је колико уназад или унапред може писац да нас помери у одноус на време приче. Пре 100
година – домет је 100 година. Друго је амплитуда анахроније – колико то што нас је бацио уназад ће сад ада
траје. Трајање тога. Пре 100 година је био четворогодишњи рат. Амплитуда је 4 године а домет 100 година.
Могу се постићи различити ефекти играњем са временом , амплитудом и дометом. Када је битно и када то
има последица – промена ова два – у вечитом младожењи и сл и важно је зашто је за сематику текста та
информација важна.

Следећа ствар је учесталост приповедања. То је по женету однос догађај и приповедање. Сингулативно

приповедцање – једампут се прича о једном догађају. Репетативно приповедање је када се више пута прича
о једном догађају. Итеративно приповедање је када се једампут приповеда а има се на уму више догађања.
Женет у фигурама описује да постоје и опције више догађања и више причања – декамерон. Разни
причаоци који причају разне догађаје и то је повезано у једну целину јер има оквирну причу.

Темпо приповедања је такође битна категорија. Термин елипса је важна ту такође. Псеудоелипсе – прошло
је 10 година о нечему и онда се наставља шта је било после тога. У том тексту на тој страници је то
псеудоелипса али се кроз неку анахронију врати и попуни га па је онда псеудоелипса. Још један облик
убрзане семантизације, раскорака између времена догађања и времена причања, јесу такозвани епилози,
извештаји који се јављају, резимеи, они се најчешће јављају на крају текста када је приповедач увео доста
ликова и сада треба да се изађе и онда се иде ка резимирању и епилошком облику.

Дескрипција – дескрипције су делови текста у којима приповедач почиње да описује како нешто излгеда. То
је фигуративно као када се стави пауза у дијегези. Приповедно време је прекинуто и онда се пређе на
приповедање. Дескрипције служе нашим конкретизацијама и ликови то знају. Онда се говори о
дескрипцијама које су корисне читаоцу.

Трећи елемет су дијалози или сцене – када се наративни текст прекида као драмским дискурсом и пошто је
реч о дијегези онда се каже да је то на нивоу дијегезе ти дијалози су директно транспонован дискурс. Све
остало је индиректно транспонован дискурс и цитира се оно што се говорило. Време приче и време
причања су готово изједначени у тим дијалозима. Не постоји убрзана или успорена семантизација текста
већ време приче и причања се заправо изједначавају и то је битно за приповедни ритам. Постоје текстови
где приповедачи често праве резимее, постоје текстови где се иде ка дијалошком и драматизованом типу
приповедања, то су различите опције и могућности које постоје у тексту. Све тече једнолинијски и сл.

Виртуелни наратив – шта би било кад било и када се појави у тексту тако нешто.

Наратер – сваки прималац уписан у тексту што значи да је део приповести, није стварни прималац јер је
иманентан тексту. Може се описати и дефинисати истим наратолошким појмовима који се односе на
наратора. Спољашњи наратери се крију у заменичкимн облицима ти ви, али и под прозирним трећим
лицем. Молим читаоца да се сети, неће изгледати чудно... по русеу је његовао учесталост иманенента
одређеним жанровима и епохама. Његово присуство има много деикси или напоменама које приекидају
реченицу и дају додатне одреднице. Писали су барт који је увео појам, русе, женет. принсово одређење
нултог наратера креће одавде. Стални наратери – 1001 ноћ, нестални наратери – декамерон. Иронични и
пародични коментари наратера. Активна публика – сви они који читају текст. Ауторска – ону коју аутор
замишља као идеалну и отворену према значењима његовог тескта. Наративна публика – она којој се
наратор обраћа и идеална наративна публика – публика коју наратор замишља као идеалну.