Следећи час – приповетка вечност и народна приповетка и приповетка атанасија николића – два

побратима.

Прошлог пута смо кренули од реторске прозе венцловићеве и видели како она код нас
захваљујући павићевим слободним интервенцијама на плану облика се интерпретира као позија,
говорили смо о историографској прози код нас, откуда она и зашто је толика продуктивност била
текстова, али су били врло подстицајни за наше књижевнике. И бранковићеве хронике и рајићева
историја били су претекст. Директно су се везали нарочито драмски писци и стефан стефановић и
јован стерија поповић су се позивали на ове ране историје. Караџић када почиње да пише
устаничку прозу позива се на рајића и то види као наставак историографског писања. Он покушава
са писаним моделом историје – рајић и плутарх. Али видисе колико је јак усмени претекст у прози
вука караџића. Како у хроникама тако и у биографијама. Кренули смо од тих почетака, прешли
преко историографске прозе и ту не постоји припвоетка као облик и нигде се не назире, али јесте
историја била подстицајна, стигли смо до просветитељског модела приповетке, објаснили
дводелну структуру, и видели како приповетка настаје напуштањем те дводелне ,структуре,
порука се редукује, оно што је био јак финални мотив полако нестаје, те преиповетке су имале
двоструко завршавање. Имале су два израза – где се завршава пример и завршетак поуке. То
друго завршавање полако нестаје и текст се завршава на нивоу примера и минимализује се и
постаје на нивоу полсовице или изреке. Оно што је било у служби поуке осамостаљује се у
потпуности и радња и амбијент и све оно што чини поуку се одстрањује и добија се приповетка.
Она и даље има у часописима предромантичарског типа постоји та поучност која се види у
насловима. Споро се то ослобађало од просветитељског дидактицизма. „нешто за мужески пол“
приповетка. Ту се описује јунак који је огрезао у порок. Напушта срећно породично окриље и
прибегава коцки, али ту му је верна љуба која га не оставља и враћа се у породични живот.
Дидактична прича са типизираним социјалним улогама. Нема никакве индивидуализације. Каква
треба да буде добра жена и како јунак треба да се врати на прави пути превазиђе искушења.
Занимљиво је ту приповетку упоредити са први пут са оцем на јутрење. Исличан модел – јунак у
искушењима и жена га враћа из самоубиства и то. Та поука се помера према оквирима или према
паратексту. То је термин женетов и односи се на све оно што не припада основном телу текста.
Ова приповетка коју ћемо радити на следећем часу је идеалан пример просветитељског модела –
атанасије николић – истовремено крајем 20 или 1831 у сербском летопису објављена.

Нешто што се као стил приповедања кристалише и како се краћа форма, приповетка, наставља
или надограђује на сентиментализам. Постоји најпродуктивнији жанр и то је баладична
романтичарска приповетка. Њена генеза и шта она црпи из сентиментализма. У чему је разлика из
јакшићеве прозе између мелодрамског, прелазног, сентименталистичког модела и приповедака
које су романтичарске типичне припвоетке – једна ноћ и неверна тијана. Лаза костић и његова
приповетка – има их свега четири – оне су апсолутно специфичне и одговарају романтичарском
моделу. Питање је у којој су мери успешне. Искорак који подноси романтичарска приповетка,а
сентиментализам не. Та приза није револуционарна већ иде више ка стабилизациј контекста у
коме се јавља за разлику од романтичарске револуционарне прозе. Овог часа би требало да се
позабавимо прелазним моделом – приповетка на народну. 20 и 30 године су јаке поуке и
типизиране улоге, универзалност, имају поуку да читаоца учине бољим и имају етичку
компонентну, више наглашену него естетску, да ужива и да се забави и да буде бољи – часописи.
Вук објављује средином 19 века народне приповетке. То је јако битно зато што је објављивање тих
приповедака –оне улазе у корпус текстова које се могу преносити не само усменим путем већ су
фиксиране. То је јако битно. Није исти начин рецепције исте приче коју неко прича и која се чита.
Различити начини рецепције, преношење и примање тих текстова. Уласком у породицу текстова
коиј су записани, народна приповетка се изборила за неко своје место унутар писане
књижевности. Почела је да се јавља унутар књижевних часописа где је раније није било.
Интегрисана у ауторску приповетку – није постојала као препозната естетска вредност. Сада се
одједном анонимни ствараоци и њихова проза се налази заступљена у књижевним часописима. У
тим часописима, када се данас узме било који часопис, ту не може да се нађе ништа што припада
народној књиженосит. Ми се налазимо у превуковској ситуацији где су ти текстови не
маргинализовани већ се налазе у специјализоаним фолклористичким часописима. Народна
књижевност као везана за град – урбане легенде, нова демонолошка предања и сл. тога нема ни у
једном нашем савременом књижевном часопису. Оне не постоје. Потпуно је другачија ситуација.
Та појава српских народних приповједака, не само епске и лирске народне песме, али се враћа и
на народну прозу и сада постоје часописи у којима се јављају текстови за које су постојали
сакупљачи, пишу теренски, шаљу часописима и објављују са поднасловом народна приповетка и
сл. они имају свој легитимитет у књижевном часопису. Ту су припвоетке на народну које су
прелазни жанр, али сам аутор упућује на њихов фолклорни претекст – ноћ на мосту коју је као
ауторску приповетку 73 објавио глишић. И постоји потпуно ауторска приповетка где не постоји
никакав индикатор усменог порекла већ њене генезе – могу се препознати неки трагови усменог
приповедања. Посебан, прелазни тип приповетке чине приповетке на народну. Нису биле
довољно ауторске за проучаваоце писане књижевности а не довољно фолклорне за фолклористе.
Реч је о једној за разумевање генезе важној области. Морамо се присетити да је усмена
књижевност много интензивније била заступљена у стваралаштву писаца 19 века него што је
данас. Реч је о живој традицији. Могли су од страни слепих певача на улици да слушају, од
родитеља својих и сл. сви писци реалистички су још увек били у вуковом сазвежђу. Глишић
сакупља загонетке, веселиновић севдалинке, лазаревић бележи народне игре, матавуљ бележи
речи које не постоје у рјечнику и шаље их академији као допуну за рјечник. Та сакупљачка
активност не престаје. Она је била не само сакупљачка, а бавити се фолклором је било и
институционализовано, ђачка удружења и дружине и у великој школи уз дозволу декана студенти
и ђаци су се окупљали. Они су писали и садржај тих окупљања било је (крећемо се полако према
реализму) преводи, руски писци, чернишевски пише докторску дисертацију – естетски одношај
уметности према стварности, то су преводи и нешто што се препознаје као уплив позитивизма са
једне стране, са друге стране неко прочита превод, па се чита оригинално стваралаштво и
сакупљачки рад. То је имало једну врсту институционализације и те како као нека врста ђачког
удружења, а са друге стране су постојали часописи који су се отворили и према припвоеткама
прелазног типа и све интензивније се отварају према прози. Ралзика између роматничарских
часописа као што је вила или седминца или часопис касније отаџбина. Довољно је само да се
листају да би се видело колико има више лирике у романтизму у односу на прве реалистичке
часописе, преводи реалистичких писаца и сл. то је огромна разлика. Прошлог пута када је
говорено о глишићу – боемска књижевност, кафана дарданели, окупљање писаца и анегдоте које
се везују за њихов живот и постојала је пракса усменог причања ауторизованих приповедака. Лаза
костић је сматрао да је најбоља припвоетка матавуљева, али још боље нека друга приповетка коју
му је матавуљ испричао и никада је није записао.

Усмена књижевност, жива традиција, присутна је усмена књижевност кроз живу традицију, нада
милошевић ђорђевић говори да је то био увежбан начин мишљења. Да се из реторскких залиха
усмене књижевности пређе на десетерац или билошта. Та усмена књижевност је свуда била. Не
само што се чула као аутентичан начин њеног преношења, већ је била записана. Постоји врчевић
који записује и караџић па све до чајкановића. Кроз рукописне песмарице се преносила и ауторске
и ласцивне песме и сл. преносила се и на тај начин и преносила се кроз представе у којима је већ
било ... изразито јак притисак усменог претекста. Тај десетерац је толико притиснуо и винавер
говори да је десетерац веста омче за нашу поезију. Присуство тих прелазних облика који су у
једном тренутку преплавили српске часописе. Када је реч о глишићу, постоје негде приповетке
које као да су хибриди, види се да је причање нешто што је преузето из усмене и онда је на то као
накалемљен додатак у виду ауторизованог коментара који на основу приче извлачи неке
закључке. Постоје и припвоетке где буквално постоји инкорпорација жанрова. код глишића је
потпуна деконструкција у после 90 гподина фолклорних жанрова. када се упореди прва верзија
ове приповетке она много више следи фолклорни претекст. Када се она и преносила и памтила
конвенције су постојале у свести стварлаца. Глишић ће сучељавати жанрове који су удаљени –
сучељавање демонолошког предања и анегдоте и шаљиве приче и сл. то ће врхунити у епохалној
приповеци – прича о и сими ступици. Изневерена очекивања и пробијање когнитивних оквира.
Покретаће се и библијски претекст и фолклорни претекст и сатирична алегорична прича и сл.
прича илије вукићевића. Примери тих великих померања. Шта су урадили реалисти – нешто што
се може дефинисати као фолклорни реализам и препознатљиво је како усмена књижевност утиче
на реалистичку припвоетку. Код глишића то постоји и понекада се зна конкретно. Писац узме
одређену причу – два ловца и фолклорни предложак пустио бих ја њега али неће он мене. Или
глишићева приповетка – шетња после смрти – народна приповетка пет пута убијен. Паралела
између два цванцика и два новца. Директно упућивање са једне стране али може бити и
упућивање на жанр па се говори ти о анегдотском претексту. Компарације фолклорне и сл.
метрички облик десетерца који се јавља усред реченице и сл. нарочито је занимљиво опонашање
усмене говорне ситуације и самог чина преношења приче. Нарочито у епоси реализма. Да ли је то
постојало у романтизму? Да али у оквирима романтичарске приповетке – реалистички оквир, али
фабула у духу мелодрамских сижеа или романтизирана, а остаје реалистички импулс.

Када је реч о реалистичкој припвоеци то је златно доба припвоетке. То је најрподуктивнији жанр

и то је специфичост српског реализма. Иако е у западној европи роман централни жарн и тако је
дошао и у српбију, променила се клима и постоје текстови који осећају недостатак романа код
нас. Код нас је доминантна приповетк.а зашто срби немају роман, или имају, а није заступљен.
Најпродуктивнији се појављује жанр сеоске припвоетке. То јесте негде у 19 веку био доминантна
жанр. Књижевна критика је претерала са фаворизовањем села у реализму. Када се ишчитају сви
ти текстови готово је у истом броју заступљен и град или паланк,а али се више везивао, нарочито у
постсоцијалистичкој критици, реализма се везивао за село. Дворска књижевност као важно за
разумевање генезе. Дворска књижевност – једно врло занимљиво поље – књижевност која се
бави селом и градом, али постјои и књижевност која се бави довром будући да је 19 век време
наше две династије, код нас посотји дворска књижевност од устаничке прозе и једног
митотворачког елемента како настаје мит о карађорђевићима и милошу обреновићу – како се
стварају и руше митови о диснастиајама. Упон те прозе преко мемоарске прозе. Написао је на
француском језику и објавио своје рмане и дружио се са писцима и песницима и његова
монографија и живот били су јако занимљиви. Још није ни преведено код нас. Скоро су преведени
мемоари наталије обреновић иако су занимљиве дворске приче о нашој краљици наталији или
краљу петру и сл.

Паланачка припвоетка и београдскеприповетке и сл. врло је тешко говорити о реалистичкој

приповеци – она је најпродуктивнији жанр, креће се у великом распону од слика до хроникалних
приповедака. Могу бити и приповјести – вук дојчевић их назива приповјестима као граничним
облицима. Причање, приче и приповјести. Ићи ка хроникалном до кратких сегмената из живота.
Та приповетка опонаша стварност и литераризуује оно што је стванросно. Зато постоји продор
разних стилова – разговорног, административног и сл. то се осећа на плану језика и накупио се
језик из свих могућих поља и одједном је добио књижевни легитимитет. Језичко отварање, може
се убацити поштапалице и празнословље и све. Са једне стране ту је било једно огромно
освежење реалистичке приповетке. Она је и тематско мотивски дивергентна. Није могуће
успоставити једнакост онга што је фикција и онога што је факција. Чињенично и литерарно. Да ли
фанстастика проналази као пронорница негде да избија у текст који покушава објективно да
прикаже стварност. Превасходно фолклорна фантастика – ликови као медијатори који пројектују
своју слику света. Да ли ће то бити обележено од неких екстрадијегетичких или интрадијегетичких
припвоедача то остаје на аутору, али реализам није фантастику избацио из себе. Не постоји
стилска формација где се по неки пут не пронађе фантастика. Да ли је то експлицитно или
заобилазно је већ друго питасње. Други тип фантастике је ониричка фантастика. Јунак који сања и
то је онда један вид дистанце и ту може да постоји генеза снова који су прво били нека врста –
имали су проспективну фукнцију да наговесте шта ће бити. Потребан је мотив као нека врста
експликације или наговештаја онога што ће бити. Убаци се у симболичан сан који је у функцији
приче. Није везан за јунака већ је у функцији онога што треба да е постигне том пирчом. Па све до
снова приповетке лазе лазаревића који је био лекар. Тај сан је везан за јунака и свака врста у
психологији и психијатрији када се причаају снови, причање снова мора да буде огољено, сан се
препричава онако како бернхардовски јунаци приповедају своје снове – све мора бити ониричким
језиком, а не реалистичким језиком препричани. Нсови и мотивација – када бисмо знали узрочно
последичне везе између снова и кад бисмо их памтили, када бисмо знали узрочнопоследичне
везе како бисмо онда знали да ли живимо у сновима или у реалности. Идентитетски континуум.
продире ониричка фантастика крајем епохе реализма и психолошка фантастика. Неодређена
стања и сновиђења и посебних менталних и психовизичких активности јунака и нечега што је
епифанија и тренутак велике спознаје. Реализам ће се према свему отворити. Реалистичка
књижевност тежи објективном приказивању, али свашта избија на површину у тој приповеци –
типови фантастике. Фолклорна, ониричка и психолошка фантастика – све налази свој израз у епоси
реализма. Шта је још карактеристично за ову епоху? Она ће истовремено гледати да развије
одређене типове и јаке карактере, али да истовремено и сачува причу. Истовремено јак наратив у
смислу да може да се преприча шта се десило јунаку. Што се више будемо приближавали крају
реализма или психолошком реализму, видећемо као лик покушава да постане доминантна
структура теста. Не само оно што се јунаку дешава већ оно што лик преживљава. Може да се
дешава пуно тога, а да сама фабула буде редукована – процес ефабуларизације крајем епохе који
отвара врата књижевности модерне. Колико ће простора у нечистој криви отићи нешто што
припада софкиној фокализацији света. Када се дописују кровови кућа – црвена боја и сл. разни
примери дезинтегрисања целовите слике света субјективним перспективама јунака. Нечиста крв
која улази у епоху реализма. Није реалистички роман већ ће бити потпуно разрађено кроз
различите скопије њену – аутоскопија и хетероскопија (посматра себе као неко други). Удаљавање
од онога што је објективна слика друштвене стварности. Одвајање приповедног гласа који тежи
стандарндном јеизку за разлику од дијалекатско обојених говора ликова. Објективна стварност и
врста дистанцирања. Привид објективности који се чува преко инстанце екстрадијегетичког
приповедача. Велика разлика у односу на романтичарског припвоеача који субјективним гласом
приповеда обично неку дужу повест и труди се да увуче у своју свлику света.

Често само маске и реч је о ангажованим ауторима који имају своје коментаре. Реалистичка
приповетка је прошла од фазе тенденциозне и ангажоване припвоетке, донела новине у односу
на романтичарску зато што се отворила према различитим језичким варијантама, али и према
новим темама. Као када илић убаци реч кљусе у поезију која није поетизована и литераризована
до њега. Много више упућивање на конкретне ствари, дешава се увек сада и овде и тежи се ка
актуелизацији и приповетка се што више приближава читаоцима у тренутку када је писана и то
читаоцима који треба непосредно да је прочитају. Доста цитата реалност се у приповеци
препознаје. „Теорија цитатности“ Дубравка Орилић? – наализира примере цитатности код
хрватских писаца али је значајан уводни део. То су цитати живота који се доста јављају у
реалистичкој припвоеци што је њена новина. Са једне стране припвоетка која се јавља и иде у
ширину – освајање света и хоризонтални ниво. За разлику од фолклорне прпиповетке губи митску
вертикалу и шири се ка хоризонталном. Да би негде крајем епохе се све то драстично мењало.
Постоје еволутивне фазе. Да ли је било приповедака са религијском тематиком? Да. Какав је
статус религије у овој епоси? То су припвоетке изразито антиклерикалне, али приповетке у којима
се атеизам још увек не ваља – то је још увек верујући век. Бог све види и он је врх свију и јавља се
та нека врста стереотипа и флоскула стално. Карактеристично за ову припвоетку је и да ће она ићи
од покушаја да стенографише стварност (наравно то није уметнички продуктивно, али то је као
неки модел према коме се пише приповетка – онако како је припвоедач то чуо у народу. Стјепан
митров љубиша ће мистификовати свој текст који је изразито ауторски, али он наглашава
аутентичност. Ти текстови су после вука постали естетски валидни и на таласу успеха естетског
народне књижевности пишу се приповетке и тражи се легитимизација – модел коме се тежи
после романтизма јер се препознаје као аутоентично и национално). Од стенографисања до
изразито реторичког облика – реторичка стварност која се препознаје и по дискурсу – кататезе
које се јављају унутар текста нарочито код лазе лазаревића – делује да се опсиује кафана, али код
њега и код глишића је то потпуно различито., глишић стварно реферише на кафану и ту се
завршава интенција тог описа. Лазаревић ће реферирати на стварност, али ће се у једном тренукту
нешто измаћи у тексту и онда то постоја реторичка стварност, тај опис је фигура за нешто друго. То
јесте замка реализма. Он делује као нешто чиме је лако овладати – он тежи да укине све те
реторске украсе и сл. иако то делује као нешто јако природно, реалистички стил је стил писања и
то је апсолутно једна реторика. Да је то тако свако би могао бити реалистички писац – да је то као
стварност.