Развојни пут Боре Шнајдера, метонимија слике поповићевског света

Приступ драмама Александра Поповића увек je условљен њиховом сложеном

природом. Без обзира на то да ли је реч о приступу из перспективе науке о књижевности
или из перспективе театрологије (а ова двојност приступа присутна је и у постојећој
литератури), нужан је опрез, да се не би залутало у бројним Поповићевим играма речи,
алузијама, књижевноисторијским везама. У крајњој линији и зато да се не би догодило да
нам циљ постану разматрања читалачких стратегија, уместо драмског текста самог.

Читаоци Александра Поповића били су и театролози, и теоретичари, и историчари

књижевности, чак и политичари. Такве, различите стратегије читања биле су праћене
аутентичном страшћу и опредељивањем за или против овог писца и његовог дела. Да
парафразирамо Јована Ћирилова, Поповић је од јеретика, који то никада није хтео да
буде, постао класик, који то још неће да буде.

Књижевна анализа Поповићевих драма оправдана је зато што су управо они

делови Поповићевих текстова, који се у позоришној представи обично не виде / чују,
обликовани по јасном литерарном моделу. Када то кажемо, мислимо на наслове,
поднаслове, коментаре уз списак лица и сл. Погледајмо само примере из раних драма:

Љубинко и Десанка, са поднасловом фарса и по, на списку лица има и Десанку с

пиленцетом, те Љубинка с амрелом; Чарапа од сто петљи, фарса in memoriam; у Сабљи
димискији, горчој фарси у једном парчету лица су подељена на она са мишљу и она са
персоном; Крмећи кас, фарса с пологом у пет појава на списку лица има Милеву, српску
Коломбину, те Тодора и Одора, српске Арлекине. Овакав, крајње нетрадиционални однос
према одређењу жанра и карактеризацији лица указује и на неке поетичке особине
Поповићевог књижевног поступка. Напоменимо да је, у каснијим драмама појам фарса у
жанровским одредницама изостављан, док се метафорични опис жанра задржао. И други
проблеми на које су указивали и указују Поповићеви истраживачи јесу књижевни
проблеми. Поменимо само категорију времена у делу, стилски поступак гомилања речи,
коначно језик у својој свеукупности, апострофиран као доминанта у рукопису Александра
Поповића.
 Ослањајући се на темељна истраживања раних драма Александра Поповића1,
назначићемо могуће оријентационе тачке за инретпретацију драме Развојни пут Боре
Шнајдера.

1. Према Речнику књижевних термина, фарса је француски средњовековни кратки

драмски облик, изразито комичног карактера. '' Комика у ф. је сирова, пуна грубих шала и
лакрдијашких ефеката. Дубље психолошке подлоге нема, али њу краси ведрина и искреност
народног духа, дубоко прожетог галском веселошћу и смислом за оштроумно, подругљиво и до
карикатуре искривљено виђење света и људских односа.''2 Поставимо ли питање да ли је драма
Развојни пут Боре Шнајдера фарса, одговор ће бити следећи: писац заиста пише о малим
људима и њиховим малим проблемима у наизглед лабаво повезаној причи, користећи
елементе вербалног хумора. Поповићеви јунаци су мали људи са периферије града, али и
света. Када то кажемо, мислимо на свет елите, одлучивања, свет моћи. Поставља се
питање шта ради тај мали (термин мали употребљен је колоквијално, у значењу онај који
није херој, јунак) човек када настане време хаоса или када се друштвене конвенције
мењају. Он тада, верујемо, наставља да се понаша по инерцији, покушавајући да
успостави своје мале конвенције, што функционише као особени принцип инерције малог
човека наспрам општег хаоса.

2. Следећа чињеница на коју указујемо јесте да се у драмама Александра Поповића,

па и у Развојном путу Боре Шнајдера, мали човек обликује као антихерој. То јесте у вези
са захтевима жанра, али је такође и део слике света који писац ствара. У том свету
другачији људи не постоје. Из овога следи да су ликови особене метонимије. Тежња за
универзалношћу, постављена на овај начин, јесте сигнал прекретнице на којој се налази
Поповићево дело. Оно још увек није лишено модернистичких претензија да се кажу
коначне истине о свету, али већ има критичку дистанцу према тим истинама, која се
огледа у пародији као једној од главних одлика карневализоване књижевности.

3. Језик драмског текста, вероватно најуочљивији елеменат Поповићеве драме

Развојни пут Боре Шнајдера, употребом специфичне а разноврсне лексике, постао је
крајње немиметичан, будући да је подвргнут поступку кумулације на нивоу речи, те

1
Гордана Тодорић, Поетичке одлике раних драма Александра Поповића, рукопис магистарског рада.
2
Речник књижевних термина, , Нолит, Београд, 1992, стр. 216.
специфичном семантичком повезивању, на нивоу фразе, односно већих целина. Основно
полазиште у тумачењу поповићевског језика јесте феномен карневализације. Термин
карневализација користимо у оном значењу које му је придавао Михаил Бахтин: насупрот
службеном празнику, карневал ''је славио рекло би се привремено ослобађање од владајуће
истине и постојећег поретка''.3 Будући да је Поповићев текст отелотворење прекорачења
граница конвенције жанра, језика и културе, будући да ослобађа право на говор о табуу, те
право на неконвенционални говор, такав стваралачки поступак можемо назвати
карневализација. Поменућемо још једно пишчево средство средство, паролашки говор,
овде схваћено у значењу које паролама придаје Бертолд Брехт4, али и као израз
вредносних и идеолошких ставова колектива, коришћење митске матрице, цитатност,
интертекстуалност. Наративни поступак који доминира текстом јесте поступак пародије
(пародира се жанр, тема, језик, историја) и ресемантизације5. Овим средствима,
Александар Поповић, довео је у питање сва традиционална значења речи. Свет његових
дела тим преобиљем значења, која настају померањем фокуса унутар сематичког поља,
почиње да рефлектује значења у многим правцима. Читалац, крећући се од једне до друге
могућности, може доћи до тачке која угрожава било какво значење. Посебно је то
уочљиво у поступку набрајања, који је значајно стилско средство драме Развојни пут Боре
Шнајдера. Александар Поповић је, нема сумње, врстан познавалац језика којим пише.
Оно што се на плану језика одмах уочава јесте хиперреалистички поступак селекције из
корпуса српског језика. То што је Поповићев избор обухватио речи које просечни урбани
говорник данас ретко чује, или их никада не чује (струковна лексика, пре свега), не чини
тај језик мање стварним. Верујемо да се о Александру Поповићу може говорити као о
логотету који ствара језик прекомерности ван кога нема ничега. (Говорећи о језику Сада,
Фуријеа и Лојоле, Ролан Барт пише: ''Језик који они заснивају свакако није лингвистички
језик, језик општења. То је нови језик, прожет природним језиком (или који га прожима),
али који нам се јасно указује тек са становишта семиолошког одређења текста''

3
Михаил Бахтин, Стваралаштво Франсоа Раблеа и народна култура средњега века и ренесансе, Нолит,
Београд, 1978, стр. 16.
4
Бертолт Брехт, Дијалектика у театру, Нолит, Београд, 1979.
5
Ресемантизација или преозначавање је термин који преузимамо из радова: Александар Флакер, Поетика
оспоравања, Школска књига, Загреб, 1982. и Љиљана Пешикан-Љуштановић, Употреба сабље димискије –
ресемантизација фолклорних форми у раним фарсама Александра Поповића, Научни састанак слависта у
Вукове дане, МСЦ, 33/2, Београд, 2004.
 ''Да се logothesis задовољава стварањем извесног ритуала, то јест, у крајњој линији,
једне реторике, оснивач језика не би био ништа више доли аутор одређеног система (оно
што се обично назива филозофом, научником или мислиоцем). Сад, Фурије и Лојола су
нешто друго: формулатори (оно што се обично назива писцима). У ствари, да би нови
језик био до краја утемељен, потребна је и четврта операција: театрализовање. Шта је то
театрализовање? Оно се не састоји у украшавању представе, већ у брисању граница језика.
Мада су сва тројица, у складу са својим историјским положајем, задојени идеологијом
представе и знака, оно што производе наши логотети ипак већ припада тексту; то значи да
они умеју да равну површину стила (каква се може наћи код 'великих' писаца) замене
пуноћом писма. Стил представља и користи супротност између суштине и форме; то је
оплата на носећем зиду; а писмо долази у тренутку када се јавља такав распоред
означавајућих да се више не може одредити никаква суштина на коју се језик односи; зато
што је замишљен као 'форма', стил подразумева 'постојаност'; писмо, да употребимо један
Лаканов израз, зна само за 'наваљивања' (isistances).''6 Преобиље цитатности, алузивног
повезивања са разноврсним аспектима културе, на свим нивоима текста, јесте поступак
стварања света, креација простора унутар кога се све сме. Простор текста постао је
простор слободе. Ово уверење темељимо на чињеници да писац, иако семантику текста
доводи до егзистенцијалне границе, заправо веома прецизно контролише свој текст.
Коментар, који је честа појава у Поповићевом делу, говори у прилог тези о пишчевој
свести о тексту и процесу преиспитивања границе између аутора и другог који у драми
говори.

4. Чињеница да Александар Поповић одредницу фарса допуњава у сваком од овде

наведених поднаслова (а и у оним случајевима које овде не помињемо) упозорила нас је да
је реч о хибридном жанру који проблематизује жанровско наслеђе. Писац је потпуно
свестан традиције жанра фарсе и препознаје у њему, као стереотипу, потенцијал за обрт,
ресемантизацију. Сваки поједини елеменат текста развијаће тако да створи од њега
вишезначну или преозначену семему . Контекстуализацијом фарси на плану језика,
Александар Поповић постиже да оно што је било формална одлика жанра (прозиметар у
менипској сатири, мешавина стихованих пасажа са прозом у пучком театру и фарси)

6
Ролан Барт, Сад, Фурије, Лојола, Вук Караџић, Београд, 1979, стр. 9-10.
постане идеолошки знак (поменимо само песму Ој Србијо мила мати у фарси Чарапа од
сто петљи). У његовим фарсама (не само у Развојном путу Боре Шнајдера) меша се, на
пример, говор предратног грађанства са говором послератног политичког естаблишмента.
Предратно грађанство било је у послератно доба проказана друштвена група. Када учини
видљивим предратне грађане, Поповић скреће пажњу на категорију другости и страности,
што ће бити супротно доминантном идеолошком моделу који промовише једноумље.
Мислимо да је ово механизам на основу којег Поповићеве фарсе постају политички говор.
Свако инаугурисање другости јесте чин опонирања надзирућем дискурсу (Мишел Фуко,
Надзирати и кажњавати). ''Функционални пореци бивају прекрајани од стране
хијерархијских поредака који на уобичајен начин долазе до изражаја у сталешким и
класним разликама. Са растућом функционализацијом друштва такве разлике које
почивају на приписаном статусу, преображавају се у надређене и подређене поретке, који
зависе од стечених позиција и са своје стране све више и више бивају замењени на основу
зависности од анонимних и синергијских механизама. Напослетку такви хоризонтални и
вертикални пореци постављени су у свеобухватне животне поретке. Страност се сада
више не тиче само експерата или класног положаја другога, већ захвата живот у целини''7.
Ако је језик поглед на свет, онда је језик који бележи Александар Поповић, с једне стране,
слика света у настајању, а, с друге, слика света који нестаје. Реч је, између осталог, о
идеолошком сукобу, испољеном на плану језика, који се одиграва у сваком поједином
лику (''Иако, захваљујући сукобу са Информбироом соц-реализам никада није доживео
свој пуни замах − у уметности Титове Југославије константно је била присутна 'претња'
побеђеног и презреног грађанског друштва односно његове уметности''8. Тако је, заправо,
реч о сукобу у човеку самом, о стању конфузије, паралалије. Оспољен, овај се сукоб
манифестује као специфичан вид реалистичког писма. Поповићеви ликови живе у језику,
због чега је он хипертрофиран до гротескних размера у односу на став о човеку као
целовитој личности. Зато је и избор жанра (фарса) истовремено прецизан (из перспективе
појединца носталгичног према времену јасних етичких и естетских разграничења) и

7
Бернхард Валденфелс, Топографија страног, Стилос, Нови Сад, 2005.
8
Небојша Миленковић, Кратак преглед насиља над духом: Идеологије, утопије, симулакруми слободе 1945-
2005, Звезда и њена сенка: иконографске представе звезде петокраке у уметности социјалистичког и
постсоцијалистичког друштва, Музеј савремене уметности Војводине, Нови Сад, 2006.
произвољан, односно субверзиван из перспективе НОВОГ ЧОВЕКА, очигледно
другачијег од постојећег. (Нови човек јесте део фразе из комунистичких времена: нпр.
Градимо новог човека!).

Имајући у виду књижевно- историјски контекст двадесетог века, који је фарсу и

њене деривате инаугурисао у облик анажоване књижевности, послужили смо се
деконструкцијом, као стратегијом читања коју је промовисала постструктуралистичка
књижевна школа. Зато што, с једне стране, овај начин уважава контекст епохе у којем
дело настаје, а, са друге, одговара на питања о књижевним стратегијама писца. Тако смо
потврдили претпоставку да традиционална фарса у драмама Александра Поповића бива,
по правилу средство прекорачења, а не циљ.

Методички модел:

Пример који следи има неколико функција: Прва је да покаже књижевне стратегије
Александра Поповића. Анализом целокупног текстуалног материјала (и драмски активног и
драмски неактивног) показујемо да је читање драмског текста овог писца донекле различито од
начина који је био примерен класичном драмском тексту аристотелијанског типа.

Друга функција следи из претходне. Верујемо да је потребно развијати вештине читања и

разумевања које су по мери савременог читаоца. Еманципација слободе у позиционирању тачке
гледишта само богати аспект сазнајности књижевног текста.

Чињеница да савремени читалац најчешће нема знања о изворном контексту , упоредном

методом, указаће на оно што је унивезалија дела Развојни пут Боре Шнајдера. Наиме, и када
се узме у обзир изворни контекст и када се он изостави, оно што ће бити непроменљиво
јесте слика о људима. Овакво читалачко искуство јесте васпитни акценат првог реда јер
поучава о унивезалности уметничког дела (онда када она постоји), такође, зато што
употпуњава слику националне књижевности и коначно, указује на нужност неговања
континуитета на поетичком и језичком плану.
НАСЛОВ: Развојни пут Боре Шнајдера9, Александар Поповић (1967)
Анализом наслова уочавамо наговештај реалистичног проседеа.

ПОДНАСЛОВ: Сценска карактеристика у четири ставке.

Први појам поднаслова указује на сцену као простор театарске условности. Други појам
преузет је из политичког жаргона (партијска карактеристика). Завршна фраза (у четири
ставке) сугерише административни стил. Посматран у целини, поднаслов меша дискурсе
политике, јавног живота, уметничког уобличења, а наслов додаје и приватну сферу.
Овакво позиционирање тачке гледишта јесте упутство за читање целе драме.

ВРЕМЕ РАДЊЕ:Догађа се чак и то у бурном току мирне изградње.

Парадоксалност израза бурни ток мирне изградње открива, осим фразеолошког наслеђа
и спремност писца на критичко промишљање времена приказаног у делу.
Реално време радње ове драме јесте поратни перод задругарства, тачније период
подруштвљења приватне својине. Важан аспект тумачења драме јесте одговор на питање како се
сваки од ликова односи према дихотомији ја-ми, моје- наше, а мерено прокламованим
идеолошким ставовима о колективизму. Политички контекст ` 60. година двадесетог века у
Југославији чине радне задруге и зачеци самоуправљања, у једнопартијској држави.
Време трајања драме јесте нешто више од пола године10.

СТАВКЕ (ЧИНОВИ):

ПРВА СТАВКА: До прве прилике:врбов клин

Спој два пословичка израза: До прве прилике и Поуздан к`о врбов клин. Њихова семантичка
сличност уједињена фигуром кумулације појачава тезу чина.

Садржај ставке: Бора долази на чело воскарске задруге, по политичкој, а не стручној линији.
Витомир мења социјално- политички статус и преузима задатак надзорника над остацима
прошлости.

9
Сви наводи према: Александар Поповић, Развојни пут Боре Шнајдера, у: Александар Поповић, Изабране
драме, Нолит, Београд, 1987.
10
''Гоца: Знате, ја сам пре шест месеци и нешто више дана предала молбу за намештење...'', Развојни пут
Боре Шнајдера, стр. 169. На основу ове реплике предпостављамо да је молба предата када је Бора постао
власт.
ДРУГА СТАВКА: Од Прилике до Ивањице:бестрагија

Језичким каламбуром појам прилика из прве ставке постао је топоним којем је додат други. Овај
бином и атрибут бестрагија својеврсна су локализација у простору.

Садржај ставке: Бора се упознаје са појединим радницима (Пикља се поправио) и истовремено се

здраворазумским расуђивањем потврђује Селимиру као компетентан.У задругу се уводи
административни баласт којим мисле да победе приватника Шпиру.Меша се лексика воскарског и
лимарског заната, да би се релативизовао мотив струке, а нагласио мотив некомпетенције
запослених.

ТРЕЋА СТАВКА: Трице и кучине:коњски нокат и магареће уво

Парадоксална веза пословичког израза и бајалачке апаратуре даје врло прецизан вредносни суд о
садржају треће ставке чији је ово наслов.

Садржај ставке: Први директни вербални сукоб са Шпиром. Појављују се наговештаји

злоупотребе (виле, непотизам) и опасност од пада са власти.

ЧЕТВРТА СТАВКА: Кад сивац прође Крушевац: чешагија

Појам сивац асоцијативно је у вези са појмом магарац из претходне ставке. Овога пута,
пословички израз повезан је не са изразом из одговарајуће дискурсне равни, него је, поступком
карневализације, патос који због статуса у неким аспектима културе пословице имају, унижен
средством за одржавање хигијене (чешагија).

Садржај ставке: Запослени показују много мање поштовања према Бори и тиме наговештавају
његов скори одлазак (од једногласног подржавања до полифоног зановетања) у затвор. Драму
завршавају екстатичним колом.

Из овако скицираног прегледа наслова ставки видимо не само пишчев дијалог са

фолклорним па дакле и културолошким наслеђем, него и, на семантичком плану, постављање теме
за сваки поједини чин.
ТЕМАТСКИ ПЛАНОВИ:

- Слика људских нарави у току друштвених промена;

- Сукоб са Шпиром Клонфером, симболом политичког непријатеља ( скривени
антагониста).

ЈЕЗИК: Струковна лексика, фолклоризми, бирократизми; метафорично и метонимијско

структурисање текста, смислене и бесмислене вишезначности и набрајања јесу основна
Поповићева средства.

Етапе Бориног развојног пута:

А)

''БОРА: Наше одлучне и непоколебљиве!!....

СВИ:Живеле!!....

БОРА: И наши несаломљиви!......

СВИ: Живели!!....

БОРА: И наше недвосмислене!...

СВИ: Живеле!!...

БОРА: И непромочиви!...

СВИ: Живели!!...

БОРА: Мрачне и труле!

СВИ: Гунгуле! - јаруге! –заседе! – и реакционарне!...

БОРА: Умрло је то!!...

СВИ: Тако је!!...''11

Б)

''СЕЛИМИР: Ти си, друже Боро, извео воскаре на прави пут, рецимо?...

11
Развојни пут Боре Шнајдера, стр. 117-118.
БОРА: Сабио сам им рогове у врећу, друже Селимире!... преокренуо сам их за триста шездесет
степени!...

СЕЛИМИР: Зато ћемо ми тебе аутоматски прешалтовати за управника лимарске

задруге...прихваташ ли?!...''12

В)

'' БОРА: Људи!... марво!... пријатељи!.. који ли сте ђаво?!... Ви можда очекујете од мене да вам
скинем звезде с неба? ...јесте ли ви пијани?!... ја сам човек и није ми страно ништа што је туђе...ал`
зато своје не дам!''13

Г) ''РОЗИКА: Ваљда си и ти овде нешто?!...

БОРА: Доскора бог и батина, али, да се разумемо... преко колектива не могу!... јер такав

му је закон: кад дође до одговорности, ту ти је све колективно... и ако те ко шта пита сад, у овој
пометњи, да знаш: ја сам само карика у ланцу!...''14

Д) ''БОРА: И сви су од бурног тока мирне изградње нешто чалабрцнули... само сам ја добио
петнаест година...А користе мој пример...(...) Никад се нећу опаметити... и кад издувам ово своје,
ја ћу опет по старом на нов начин...''15

Анализом илустрација етапа Бориног развојног пута види се слика света и пишчев однос према
актуелној стварности.

12
Развојни пут Боре Шнајдера, стр. 136.
13
Исто, стр. 175.
14
Исто, стр. 179.
15
Исто, стр. 186.
Прилози:

Материјал за ученике (истраживачки задаци)

РЕЧНИК:

Подсети се значења следећих појмова:

Жанр: ______________________________________________________________________________

Драмски сукоб:______________________________________________________________________

Драмска радња:______________________________________________________________________

Протагониста:_______________________________________________________________________

Анатагониста:_______________________________________________________________________

(речник мање познатих речи)

Карактеристика- документ који је о сваком члану комунистичке партије писао партијски

руководилац. Добра карактеристика била је препорука за напредовање унутар система, док је лоша
затварала сва врата.

Изградња- фраза којом се именује послератни развој социјалистичке Југославије.

Врбов клин- део пословичног израза: Поуздан к`о врбов клин. Значи крајњу непоузданост, будући
да је врба меко дрво, па је и клин начињен од врбовог дрвета некористан.

Чешагија- предмет, налик четки, којим се чисти коњска длака.

Задруга- облик удруживања произвођача; прва фаза укидања приватне својине и њеног
претварања у државну у послератној социјалистичкој Југославији. Процес познат и као
колективизација.

ЗАДАЦИ:

1. Упиши непознате речи речи које си пронашла/о у драми Развојни пут Боре Шнајдера:

_____________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________

2. Бора Шнајдер је насловни и главни јунак. Размисли шта је он по занимању и чиме се он у

драми бави.

_____________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________

3. Аристотел у Поетици пише о драмском сукобу антагонисте и протагонисте, као основи

драмске радње. Покушај да одредиш носиоце драмског сукоба у овој драми.

_____________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________
 4. Покушај да одредиш време радње драме Развојни пут Боре Шнајдера (нека ти помоћ буду
пишчеве одреднице).

_____________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________

5. Какав је однос главног јунака према Селимиру? Зашто?

_____________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________

6. Ко је Шпира кломфер?

_____________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________
____________________________________________________________________________________

7. На крају драме Бора говори: ''И сви су од бурног тока мирне изградње нешто
чалабрцнули... само сам ја добио петнаест година...А користе мој пример...(...) Никад се
нећу опаметити... и кад издувам ово своје, ја ћу опет по старом на нов начин...''. Размисли о
значењу његових речи.

_____________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________

8. Размисли о статусу писца у драми. Да ли се и на којим местима може уочити његов

нескривени глас?

_____________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________