Друга књига Сеоба

Роман интензивно комуницира са епохом одвијања самог романа – ту лежи одговор зашто
је ДкС обимнија – зато што је наративни интерес приповедача другачији. Поставља се
фигура ауторског свезнајућег приповедача, он детаљно обавештава о многим околностима
из свакодневног живота тога доба, али и неким филозофским и уметничким питањима.
Роман хоће да изрази тоталитет једне епохе, хоће да буде свеобухватна форма.
Прве и Друге Сеобе:
Већ наслов је проблематичан – ДкС није наставак у директном, већ у ширем смислу те
речи. Главни протагонисти се разликују – у ДкС су то потомци ВИ. ВИ је поочим ПИ.
Пратимо њихово кретање у неком другачијем геополитичком простору од оног којим се
кретао ВИ. Радња се дешава 1752-1753. Прича је знатно разгранатија – док се у Сеобама
кључна збивања се дешавају у домену језика, стила, реченице – ДкС има заплете, читав
низ политичких интрига које се воде у Европи у 18. в. Наслов ДкС се може посматрати
засебно од наслова Сеоба, али се може посматрати и као наставак у ширем смислу те речи,
даља реализације онтолошке метафоре Сеоба. У оба романа постоји метафизичко језгро
које се тиче сталне човекове потребе да пронађе свој завичај – да пронађе простор
неспутаног, слободног живота, то је питање човекове беззавичајности, питање
неостварљивости људских жеља, надања. ДкС прати универзалну причу која се налази и у
Сеобама. У ДкС ово питање није разрешено само у лирским, поетским, суматраистичким
визијама, већ и у филозофским рефлексијама приповедача, али и ПИ (животом управља
комедијант случај).
ДРУГА КЊИГА као аутономни наслов – зашто баш књига? Већина дела Црњанског у
наслову садржи жанровско одређење. Књига умногоме упућује на жанровска и поетичка
питања са којима се сусрећемо. Може асоцирати на познату Другу књигу на којој почива
читава хришћанска традиција – Библија (након Књиге постања, следи друга књига,
Егзодус (говори о изласку Јевреја из египатског ропства). Можда је то митско архетипско
језгро ове књиге. У ДкС верују у некаквог бога, а то је комедијант случај. ДкС имају
историотопску, метафизичку завршницу, као и Сеобе.
Долази до промена у приповедачком поступку – у односу свезнајућег приповедача према
ономе о чему приповеда и према времену о којем приповеда. У Сеобама није било никакве
дистанце између приповедача и протагонисте, он започиње презентом, приповеда из
близине јунака, приповеда о његовој интими. У ДкС дистанца између приповедача и
јунака дакако постоји. Приповедање је у перфекту, приповедач не припада времену у коме
се приповеда, а о том времену, ликовима, збивањима приповеда служећи се богатом
документарном, одн. књишком грађом – то је ново искуство до кога долази роман 20. в.
Наслов поглавља из Сеоба да је прошлост мутан бездан је поетска слика из Сеоба, а у ДкС
се то поставља као епистемолошко, сазнајно питање – како приповедати о прошлост и
знати о њој? Приповедачу ДкС нису биле довољне поетске, суматраистичке визије –
романескна истина мора пронаћи други легитимитет и проналази га у документарној,
историографској грађи (важно у позном модернизму, а поготово у постмодернизму – то се
1
назире у ДкС). Приповедач поседује велико знање, он се отворено позива на те изворе –
овде су то писма ПИ, затим документи које је имао Исак Исакович и сл. Приповедач овде
има увид у грађу и на основу ње је саставио причу. Приповедач повремено и сумња у те
изворе, питање је колико се тим документима може веровати. Да ли романескна спознаја и
имагинација може надоместити оно што фали у грађи? Књига у наслову управо упућује на
те књишке изворе и на сам однос приповедача према приповедању. Приповедач је из 20.
века, па има шири спознајни хоризонт, он приповеда из ужасавајућег историјског искуства
20. в. Однос аутора и јунака је знатно сложенији у ДкС. Приповедач има неке филозофске
погледе, док их ПИ нема. Све што се пред нама дешава је део књиге, део књижевне
конструкције и на томе је инсистирао позни модернизам – питање текста, текстуалности,
однос прповедача и читаоца. Приповедач коментарише грађу.
Црњански је у неким својим интервјуима говорио да је наслов ДкС алузија на поему
песника из елизабетанског доба – Волтер Рајли. Он је био један од официра са којим је
краљица Елизабета имала посебан однос. Он говори о њему као песнику и његовој поеми
која се зове Последње књиге са океана Пинтији (говори о јунаку који напушта своју драгу
и пише јој писма (књига=писмо)).У Есеју Моји енглески песници је писао о овој поеми.
Веза између ове поеме и ДкС се своди на архетипски мотив мртве драге. Црњански је
инсистирао на томе да ДкС није само историјски роман, већ и роман о мртвој драгој, те да
је мртва драга веома важна иманентно поетичка фигура ове књиге. Главни јунак ПИ је
опседнут сећањем на своју мртву жену – када се нађе у затвору у Темишвару јавља му се
сећање на мртву жену, годину дана након њене смрти ПИ схвата колико воли своју жену.
Ти моменти су најпоетичнији, готово суматраистички. То постаје поетско, лирско језгро
читаве књиге. Она му се јавља у сновима, они преживљавају сексуалну пустоловину. Тај
мотив управља животом ПИ и веома је важан за разумевање Павловог лика – он припада
прошлости, воли мртву жену и то његови савременици не могу да разумеју. Толико му се
жена нуди, али он воли своју мртву жену – готово романтичарски тон који је у нескладу са
временом у којем ПИ живи, са временом просветитељства. Док је његова жена била жива,
он ту љубав према њој није осећао. Тек када се она појавила као етерично, суматраистичко
биће, он почиње да је воли на тај начин – јунак упорно жуди за њом, она постаје
недостижно биће. Појављује се госпођа Божич, „успаљеница“ (мења се и лексика ДкС)
која жели да буде са ПИ, међутим он живи у прошлости. Мора се истаћи да и на плану
колективног (а не само индивидуалног) идентитета он живи у прошлости – опседнут је
Косовом, видовданским етиком, епским временом, витешким моралом – антиципирање
времена које тек долази (романтичарско доба).
У Сеобама се успоставља композициони прстен који сугерише да су сва збивања
уоквирена присуством једног метафизичког света. Када је у питању ДкС можемо се
осврнути на наслов првог поглавља – Али све је то само омама људских очију. Тај наслов
можемо повезати са насловом првог и последњег поглавља Сеоба – долази до
трансформације кључних суматраистичких симбола из прве у другој књизи. Прва
реченица ДкС почиње формом која је карактеристична за бајку. Успоставља се огромна
дистанца између приповедача и времена о коме се приповеда – упућује не давно прошло
2
време, као из домена историје радња прераста у домен бајке. Јасно је да оно што се дешава
у роману ипак не спада у домен бајке. ПИ ће се на светској историјској позорници суочити
са многим политичким интригама – он на тој позорници не пролази као што пролазе
јунаци бајке, свет ДкС није бајковит, идиличан, већ је ово нека врста антибајке, зла бајка.
Овакав почетак даје роману ироничан контекст. Простор пред нама је један давни простор
који никако није идеалан и зато је овај почетак ироничан – све је давно прошло, пролазно,
то је мутно сећање, делује нестварно, па је у том смислу бајковито. Ова уводна формула
дискретно упућује на успостављање композиционог прстена који има и ДкС. У Сеобама
тај прстен је јасан, а у ДкС тај прстен је дискретан – у последњем поглављу вели се да се
на двору руске царице играју некакве зимске бајке, па и да Петроград подсећа на
окамењену зимску бајку – те бајке су далеко од ПИ у том тренутку, он о томе готово да
ништа не зна. То све представља излазак из бајке у историју, као антибајку.
Приповедање о прошлости – уводна формула обезбеђује роману широк спознајни
простор, једну врсту тоталитета који роман жели да обухвати. Свет бајке као наслеђе мита
има ту врсту свеобухватности, тоталитета који жели поново да достигне и роман.
Занимљиво је да су многа збивања у роману организована управо по принципу бајке.
Наиме, да би дошао до изабране земље, ПИ мора да савлада мноштво препрека. Проблем
је у томе што циљ и награда коју он добија представља још веће и дубље пропадање.
На почетку се даје опис равнице, бескрајне зелене равни, спуштени смо у овоземаљски
простор. Тај опис се завршава исказом да се небо спушта на земљу као плава завеса –
успоставља се слика света како позорнице (та слика је иначе веома стара и доминира на
крају епохе барока). По тој позорници се крећу јунаци. Збивања у роману ће бити
организована као некаква позоришна дешавања. При крају романа дешава се лажни сусрет
ПИ са Јелисаветом Петровном – његов пријатељи праве ту фарсу, маскараду – живот
постоји као позоришна представа, фарса, маскарада, гротеска, карневал и то је веома
важан феномен за ДкС. Црњански је овакву мисао преузео из Дон Кихота. Ова слика света
је веома важна и доминираће у постмодернизму. Ту се сусрећу позни Андрић (Проклета
авлија) и позни Црњански.
Хронотоп се у ДкС шири – простор од Темишвара и Пеште до Беча и Трста, па до Кијева и
Русије. Овде ће се ПИ сусрести са судбинама многих људи – кретао се истом путањом као
гроф Ђорђе Бранковић (успоставља се веза између њихових судбина). Црњански уводи
грофа ЂБ у време када мало ко зна за њега. То представља потребу романа да комуницира
са прошлим епохима. Постепено нас уводећи у радњу овог романа, приповедач се
задржава на питању некаквих геополитичких околности у Европи половином 18. в. У
Сеобама година дешавања се саопштава на крају првог поглавља, а овде се саопштава
одмах на почетку. Много се јаче успоставља као историјски роман. Приповедач има
потребу да отвори једну историографску расправу (попут Рата и мира). У односу на
Сеобе, те околности се мењају – ратови су прошли, те Срби у Угарској Бечу више нису
потребни као ратници и тако и започиње радња романа. Гарсули долази у Темишвар да им
то објасни. Те војнике сада треба претворити у паоре. Срби не желе да буду паори, буне
се. ПИ већ размишља да се пресели у Русију. Приповедач велику пажњу посвећује опису
3
Темишвара. Звезда је овде део људских руку, она не припада трансцедентном,
метафизичком простору, то је камена звезда која мами људе у смрт. Темишвар је овде
звезда смрти. Мотив се у односу на Сеобе трансформише и указује и на промену у
поетици МЦ – његово позно стваралаштво више не припада поетици суматраизма, већ
поетици хиперборејства. Звезда се у Сеобама јавља у умирућим очима госпоже Дафине, а
у ДкС ПИ види звезде у очима госпође Божич - очи су сијале као црне звезде које падају у
неку дубину и вуку и њега. Више звезда не представља небески сјај, већ звезде које човека
вуку у понор. Госпођа Божич преузима демонски моменат, а анђеоски његова мртва жена,
али и загонетна лепа Црногорка зелених очију и трепавица боје пепела. Када ПИ схвата да
она стално измиче, да је не може имати, тада схвата да животом управља некакав
комедијант случаја. У завршном поглављу ДкС помињу се звезде падалице и зрно песка.
Поново примећујемо трансформацију од етеричних простора до камене звезде, црне
звезде, звезде падалице (алудира на смрт).
У првом поглављу се отвара се политички заплет, отвара се доба просветитељства
(Гарсули долази са идејом европеизације). Главни јунак одлази у темишварски затвор где
се он сетио своје мртве жене када почиње и метафизичка интрига. Прича о ПИ је прича о
несналажењу једног национа на геополитичкој сцени. Интерес ДкС је да постави
тоталитет епохе – од културе грађанског живота, па то политичког и уметничког. За
разлику од Сеоба, овде се успоставља један сазнајни хоризонт у комуникацији са идејама
и ум. тенденцијама тога доба. Сама поетика романа се успоставља у комуникацији са
барокним авантуристичким романом (визија света као позорнице). Са друге стране, ово је
модернистички роман са полифоном структуром, са мноштвом интертекстуалних веза и
гласова из различитих домена (уместности, филозофије, политике, историје). У исказима
приповедача можемо пронаћи разлог зашто је ова епоха важна – приповедач коментарише
збивања, јављају се универзални искази.
Свет у коме сад живимо био је почео тек да се ствара... – видимо дистанцу између времена
у којем се приповеда и времена о коме се приповеда. Јасно је да постоји велика дистанца
између приповедача и јунака. Из ког времена се приповеда? Јасно је да то није време 18.
века. Не очитује се време баш очигледно, али постоје наслућивања. У ДкС имамо врло
прецизно датирање, приповедач се често позива на датуме, он жели да календарски тачно
одреди збивања. Приповедач се позива на оба календара (грегоријански и јулијански). Чак
и та разлика између два календара постаје предмет приповедачког промишљања. Разлика
између два календара је 11 дана у 18 в, а у 20. веку 13 дана и тако закључујемо да
приповедач приповеда из 20.в. Јасно ставља до знања да он приповеда 20. в. и приповеда
из перспективе 20.в. Приповедач констатује да путеви који су се у то време градили бити
путеви којима ће се кретати неке нове војске. Он повремено алудира на историјска
дешавања из 20. в. Постоји питање зашто приповедати о прошлости. Андрић каже да је
приповедање о прошлости начин да се боље упознамо са данашњом ситуацијом и да је
наша епоха умногоме одређена дешавањима из прошлости. Киш приповедање о
прошлости назива подизањем наративног хоризонта. Могућност да се јунацима из
прошлости и збивањима из прошлости припише властито искуство и да се на тај начин
4
подигне наративни хоризонт, па се то збивање из прошлости припише неком актуелном
тренутку. То је врло занимљив процес разумевања прошлости. У ДкС се инсистира на
томе да се историјска дешавања одигравају у некаквим криговима, да се увек враћају на
исто – постоји стално несналажење српског национа на геополитичкој сцени.
Карактеризација јунака – приповедач графолошки тумачи његов рукопис –
ПРИПОВЕДАЧ ГРАФОЛОГ (први пут се јавља у српском роману у ДкС). Приповедач на
основу тог рукописа даје опис карактера главног јунака. ДкС се налази на прагу
постмодерног доба – овакав приповедач, приповедач као полихистор који консултује
документа и књиге, постаје веома учестао у постомодерном добу. Неопходно је пронаћи
упориште у документима, јер се другачије не би могло приповедати о прошлости. Постоје
и неке пукотине у тој грађи и како се приближавамо крају романа, то постаје све
уочљивије. Када је ПИ утамничен у Темишвару, али успева да побегне од војника и
поставља се питање како је он то успео. Приповедач каже да је ПИ у позним годинама
имао обичај да приповеда својим потомцима о тим авантурама, али сам приповедач каже
да се та прича чинила невероватном. Сугерише се херменеутички принцип да разумевање
не почива на тумачењу него на сличности – сличан сличног најбоље разуме. Овде се ПИ
одлучује да о томе ћути, јер му нико не би ни веровао. Како ми у 20. и 21. првом веку то
уопште можемо да разумемо? Од 4. поглавља приповедач од јунака преузима ту дилему о
смислу приповедања и та дилема се развија у читав низ метанаративних, аутопоетичких
промишљања који врхунац доживљавају у завршном поглављу романа које до крајњих
граница доводи то промишљање о прошлости. Пукотина у грађи наводи приповедача на
промишљање о времену – историја као фарса (веома присутна у постмодернизму, па чак и
касније, код Басаре).
Приповедач постепено преузима визију света од јунака. На путу од Темишвара до Беча,
ПИ доживљава различите авантуре и свака од њих му открива неке нове апекте живота са
којима се он раније није сусретао. Једна авантура има посебну тежину јер од тог догађаја
креће да се формира једна метафизичка визија света – епизода на ергели. ПИ присуствује
умирању коња Јупитера. То је повод за ветеринара да коментарише однос живота и смрти
и то промишљање постаје кључно и за ПИ, али и за самог приповедача – смрт лепе
животиње није мање тајанствена од људске смрти. Ветеринар даје метафизичку, готово
митску визију као разлог за смрт коња Јупитера. Он наводи важост борбе између добра и
зла и тога да зло побеђује – Умире чиста душа и то је велика тајна. Смрта је ужасна,
понавља се међу људима, животињама, рибама, инсектима, а узима увек најлепше. Бог је
колекционар, узима увек најлепше. Ту визију света преузимају и ПИ и приповедач.
Препричавајући речи јунака, он им даје виши, дубљи, универзалнији смисао. Ти искази
премашују то време и ту епоху. ПИ почиње да промишља позицију човека на свету и то га
тангира понајвише због постојања мртве жене у његовој свести – зашто је то лепо биће
морало да умре? Оно што је лепо и изузетно на овом свету не може да опстане (дискретно
се успостава дијалог са Нечитом крви и са Андрићевим приповеткама). Та борба добра и
зла постаје веома важна поетичка, метафизичка интрига ДкС, коју приповедач разрешава
уводећи теорију о комедијанту случаја. На овом свету не управља божја промисао, нити
5
људски разум, већ комедијант случаја. Људски живот је породична представа, фарса,
трагикомедија и он сам не може утицати на њега. Претпоследње поглавље показује
раскорак између жене зелених очију и ПИ и то поглавље се и завршава констатацијом да
је случај највећи комедијант у животу људи и народа. Ту се и окончава радња овог романа.
У ДкС пратимо дезинтеграцију идеалистичке свести. Царску Русију не интересује
косовски мит. Руски посланик у бечу шаље ПИ у шпијунску мисију не би ли проверио
његову оданост према Русији. ПИ је морао да испита делатност црногорског владике. Већ
тада почиње да се дезинтегрише његова свест о Русији, то више није сан, већ фатаморгана,
илузија. Формира се етички моменат, ПИ има врло високе моралне принципе, готово
витешки морал и част. Међутим, време у којем он живи уопште не хаје за те моралне
категорије. ПИ је витез који долази из једног епског света. Епски искон у доба
просветитељства не функционишу, али ће у доба романтизма такав свет бити на цени.
Трагедија Исаковича је управо у томе што они не припадају том времену. Хроми старац
Божич се залаже за просветитељске идеје; кроз његов лик се показује наличје
просветитељства – кроз роман се закључује да је Божич лицемер, сплеткарош. Вишњевски
се такође представља као заступник просветитељских идеала, а преко ноћи се претвара у
развратника. Када падне ноћ и попије вина, он креће да насрће на жене Исаковича. ПИ је
ужаснут и схвата какви су то просветитељски идеали. Сазнаје да је Вишњевски пореклом
Србин и приповедач се пита да ли су у ствари Срби једни другима највећа сметња.
Просветитељски идеални у роману су веома крхки, заступници просвеститељства су
подлаци, сплеткароши, лицемери. Идеали модерне Европе инсистирају на грађанској
емнаципацији, а овде видимо да то није довољно, већ да мора доћи и до националне
еманципације. У ДкС се демитификује просветитељски мит. Та велика критика
просветитељства је обежећила и филозофију и културу 20. в. – ДкС умногоме комуницира
са културом 20. в. Филозофи покушавају да одговоре на питање како је просветитељска
Европа завршила у тријумфу зла у Другом светском рату – просветитељство је устоличило
један инструментализовани разум, друштво које је желело да потчини природу; човек је
број, пука апстракција, људи потчињавају једни друге. Тако се створио тоталитарни
систем који је уништио сваку врсту хуманизма.
ДкС зе завршава историографским, метанаративним, аутопоетичким промишљањима о
смислу људског живота и прошлости. У последњем поглављу ДкС приповедач проговора
из готово космолошке перспективе. Протицање времена смањује веродостојност података,
отвара се питање односа памћења и заборава – важно за поетику романа (папири из
прошлих времена – имена ишчезавају из докумената). Отвара се питање колико су
документи поуздани. Постепено се уводи прича о људској судбини (након причања о
земљотресима, катаклизми и сл). Шта је са судбином појединца – судбина је ситно зрно
песка, не траје дуже успомена на људе него један трептај (док звезда падне са неба). Ово је
космолошко финале ДкС. Како из ове перспективе посматрати судбину ПИ и читавог
српског национа. У документима се након 1753. г. јавља празнина, нема више података.
Приповедач ословља ПИ као „јунака нашег романа“ – ово више није приповедање о ПИ,
већ нека врста аутопоетичке и метанаративне расправе о јунаку романа – висока позно
6
модернистичка свест о роману, то је романескна имагинација која мора да разреши важна
поетичка питања. Та егзистенцијална празнина отвара поетичку дилему, какав је смисао
свих тих дешавања. Приповедач отвара питање шта се десило са Божичима и
Исаковичима, са њиховом судином. На основу додатних извора, на основу снаге саме
романескне имагинације приповедач ипак пише шта се са ПИ десило; затичемо ПИ у
стању некакве меланхоличне безвољности. ПИ сматра да људи треба да живе бесмислено,
као животиње, све се свакако дешава без наше воље. Треба се препустити животу. На
крају се помиње да Срби у Русији учествују у неким новим биткама и да је неки јунак пао
мртав пред ветрењачом – ализија на Дон Кихота. Донкихотовски мотиви су присутни кроз
читаву ДкС. На крају Сеоба постоји подударање између романескне свести и јунакове
свести; овде постоји раскол. ПИ верује да живот нема никаквог смисла, а приповедач
коментарише да је, у ствари, смрт та која нема смисла. 1900. г. по попису није било
ниједног Србина на територији Русије. То је у ствари била трагедија српског национа.
„Има сеоба, смрти нема“. – финале, последња реченица. Помињу се зрна која упућују на
пролазност, али носе и клицу будућности. Смрт је бесмислена. Смрт се овде односи на
смрт у надиндивидуалном смислу, у космолошким размерама. Постоји нешто што
поништава смрт, а то је време. Постоји понављање у времену, календарско, кретање
сунца, народа, митско, кружно протицање времена. Индивидуална смрт не оставља
никакав траг, човек се у том смислу мора сусрести са смрћу. Она не може поништити
принцип живота. Мистерија времена, ритам рађања и умирања, доводи до констатације да
заправо смрти нема. Смрт никада неће постати кључни принцип који ће уништити
свеколико постојање. ДкС се дотиче те визије живота која се јавља и у Дану шестом
Растка Петровића. Дотиче се овде и са Андрићем, који је опстанак видео у причи.