БИБЛИЈА. СТАРИ ЗАВЕТ.

ПРВА КЊИГА МОЈСИЈЕВА, ПОСТАЊЕ: ЛЕГЕНДА О

ПОТОПУ
Хебрејска књижевност Библија (Свето писмо) – 13. в. пре н. е. – 1. в. н. е.: Стари завет –
јудаизам, верско учење, морални кодекс, обичаји, историјам и легенде јеврејског народа
Нови завет – хришћанска религија, живот и учење Исуса Христа
 На разговор о стилском домену текста да се надовезати компаративни осврт на Еп о
Гилгамешу, у ком је, између низа фантастичних догађаја, опевана и митска представа о
великом потопу.
Које разлике, када је реч о избору мотива и њиховој обради, увиђате између епизоде
посвећене потопу из Епа о Гилгамешу и библијске Легенде о потопу? Шта је у вези са
односом између божанског и људског стављено у први план у древном месопотамијском
епу, а шта у библијској верзији приче? До којих закључака долазите у вези са конкретним
примерима лутајућих, односно интернационалних мотива?
 У оквиру компаративног коментарисања Легенде о потопу и Епа о Гилгамешу, ученици
наводе Божји гнев, неваљалство човечанства и праведничку жртву као међусобно
компатибилне мотиве у двама текстовима. Истовремено, кроз краћи осврт обнављају
знања о поетици усмених облика, у оквиру које лутајући мотиви имају запажену улогу.
– Потоп – интернационални мотив
– Природна катастрофа  божја казна: митско мишљење; потоп – митска категорија: знак
новог почетка и обнове
– Како је у поглављу реч о изузетном лику из библијске традиције, то се Ноју придаје
важност обједињујућег чиниоца интерпретације. С тим у вези, свеукупна мотивација у
тексту најпре се коментарише у светлу судбине главног јунака.
Шта претходи потопу невероватних размера који Бог изазива на Земљи? Чиме се Ноје и
његова породица издвајају из целокупног човечанства? Чиме ће, према томе, резултовати
њихов опстанак, а као део Божје промисли? У којој мери приповедач управља читаочеву
пажњу на Нојев однос према задатку који му је наложен? Каквим приповедањем је
дочарана вишеструко знаковита легенда? Шта увиђате као карактеристично за тзв.
библијски стил? Какви ефекти се на стилском плану постижу упадљивом употребом
анафоре као стилске фигуре, односно аориста и имперфекта као приповедачких времена?
- Бог као свомогућа инстанца најпре сведочи страшном моралном посрнућу човечанства,
затим се каје што је створио човека, да би, напослетку, одлучио да га казни. Од ученика се
очекује да тумаче осветољубивост оваквог Бога као литерарни проблем који не може бити
једнострано образлаган. Ово питање биће реактуализовано у завршници часа, када се лик
Бога и његово поступање буду сагледали кроз призму деликатне везе између Створитеља
и створеног (човека): на почетку се кајући због тога што је његов човек пао у „безакоњеˮ,
Бог ће са праведником Нојем непосредно обновити завет са људском врстом, кајући се
овог пута због суровости казне коју je над њом извршио. На овај начин ученици ће дати
свој суд о етици искупљења која се у библијској легенди промовише.
– Бог: свемоћан, строг, суров, немилосрдан, али и праведан, тежи да сачува људски род и
жива бића од потпуног уништења
– У ком се временском интервалу одвија апокалиптични потоп (40 дана)? У којој је мери у
датим пасажима текста присутна дескрипција? Шта ова чињеница говори читаоцу, када је
реч о фантастичним размерама потопа? Као што претпостављате, поједини мотиви из
Легенде о потопу поседују снажно симболичко покриће, што је свакако у вези са усменим
предањем које претходи библијском тексту. Голубица са маслиновом гранчицом у кљуну
објављује крај катаклизме. У чему лежи њена симболика? У којим се аспектима наше
савремености сачувао овај амблем? Како се легендарно као особина књижевног текста
огледа у мотиву дуге која се појављује после потопа? У чему видите разлог Нојеве
фантастичне дуговечности? Овај текст има изразиту алегоријску димензију. Шта је у
закључним деловима библијске легенде посебно осенчено мотивом изнова успостављеног
мира? У чему видите етички смисао новог савеза између Бога и Ноја?
– „Небески ковчег“ (Нојева барка, лађа, Арка): симбол спасења, Христове цркве
* Врата на ковчегу: улазак у заштићен простор, излазак у очишћени свет
– Ноје: „праведан и безазлен“, веран, послушан, захвалан Богу за спасење
– Дескрипција потопа: хиперболе, метафоре, анафора, полисиндет, инверзије, понављања и
градацијски низ
– Симболика бројева: седам – свеукупност простора и времена, целовитост небеског и
земљског, довршеност и могућност обнављања; четрдесет –припрема, кушање, казна
– Симболи: вода и ветар (ваздух) – извори живота, обнављање и прочишћење од греха
* гавран – доносилац лоших вести, смрт, жалост, самоћа
* голубица – чистота, безазленост, невиност, мир; Свети дух
* маслинова гранчица – мир, хармонија
* дуга – мост између неба и земље; помирење и склапање новог савеза Бога и људи
Библијски стил: понављања, устаљени бројеви, општа места/топоси, анафора, полисиндет,
набрајање и градација, инверзије, архаична лексика, гл. облици за прошло и давно прошло
време, метафоре и симболи, алегоријска значења, наративност, ритмичност, узвишеност,
реторичност
 однос човека и Бога и став Бога као творца света, природе, човека и свих живих бића
према властитом делу.
 елементи персонификације и антропоморфне елементе у представи о Богу.
 Бог као врховна морална инстанца која утврђује, одржава и брани друштвени и морални
поредак и тумачи потоп као божју казну за моралне девијације и непокорност људи.
 естетичка делотворност сцене потопа, примери хипербола, метафора, анафора,
полисиндета, набрајања, понављања, инверзија.
 Господова обраћања Ноју и Нојева беспоговорна покорност.
 сврха и значење жртвених обреда у друштвима старог века и Нојева „жртва паљеница” као
израз верности, покорности и захвалности Богу за савете, поуке и спас од разорне олује.
 завршне Господове речи и смисао благослова којим се обнавља и јамчи савез Бога и
човека.
 прецизно датирање догађаја и одређивање њиховог трајања ствара утисак веродостојности
приказаних збивања и ликова, а текст добија обележја летописа или хронике.