Бука и бес, Вилијам Фокнер

Године 1961. Вилијам Фокнер добио је позив од председника Кенедија да пристуствује

вечери коју јер огранизовао у Белој Кући за све америчке добитнике Нобелове награде.
Прича се како је Фокнер одговорио да је стотину миља предалеко да би човек негде
отишао само да вечера. Ово је једна од мноштва анегдота којом су они који су познавали
Фокнера илустровали његову повученост и плаховиту нарав. Није био у паријатељским
односима са другим ствараоцима свога доба. Иако су његово дело познаваоци високо
ценили, он је све до добијања Нобелове награде 1950. био релатино непознат и
непопуларан аутор, будући да је бежао од публицитета и рекламе (насупрот, нпр. његовом
савременику Хемингвеју). Тек након Другог светског рата и шири круг читалаца запазио
је унизверзални смисао Фокнерових дела. Највећи део живота провео је у Оксфорду, у
савезној држави Мисисипи, представљајући се као фармер који ето из хобија пише.
У већини својих дела Фокнер се држи своје велике теме, коју приказује с
различитих страна и понавља у варијацијама – то је историјски удес америчког Југа, с
акцентом на пропале, имућне породице некадашњих плантажера памука и робовласника,
као и на свет црнаца, слугу и сиротиње. 1929. године објављује своје најзначајније
књижевно остварење Буку и бес. Наслов је преузет из Шекспирове трагедије Магбет,
тачније из Магбетовог солилоквија у петом призору завршног чина, када живот пореди са
бајком, пуном буке и беса, коју прича идиот. Наслов је изразито симболичан и на
садржинском и на структурном плану, будући да се роман отвара поглављем које
приповеда Бенџи, ментално заостали 33огодишњак.
Простор Фокнерових романа: својим целокупним опусом Фокнер је стварао читав
један свет сместивши га у одређен географски и историјски простор. Радња његових
романа и прича махом се дешава у покрајини Yoknapatawpha, која заједно са својим
средиштем, градићем Џеферсоном има 15000 душа – покрајина и град измишљени су.
Фокнери их је сместио у северни део државе Мисисипи, у близини града Мемфиса, који у
појединим епизодама и сам постаје поприште догађаја. Назив покрајине је сложеница две
лексеме из језика индијанског племена и у преводу би значила „расцељена земља“. То је
име дубоко симболично, јер се подела, расцеп као мотив јавља на неколико нивоа:
грађански рат америчког Севреа и Југа, однос црнаца и белаца, сукоб староседелаца
властелинске традиције и новопридошлих следбеника индустијског напретка.
 Фокнерова земља већ је поколењима проклета, а раскол између људи двеју пути,
беле и црне, има метафизички значај, баш као и историјски и друштвени. Он симболизира
све оне јазове, свуда у свету, међу људима који су осуђени да живе заједно и да у том
заједништву буду једни другима потребни и у међусобној мржњи. (причајући о локалном,
тематизује универзално) Код Фокнера је биолошко наслеђе веома важно. Силовања,
инцести, родоскрвнућа, блуд, проституција не служе аутору као сензационалистичка
средства, него уобличавању једног трагичног схватања живота. (видан утицај Емила Золе
и натуралистичке теорије о изрођавању и пропадању: сама тема честа у европској моденој
књижевности: нпр Крлежа пропаст Глембајевих)
Постанак Буке и беса. По ауторовим изјавама: почела је као кратка прича, прича
без заплета, о некој деци коју шаљу од куће за време бакиног спровода, која су била
премлада да би појмила ситуацију и која су се у својој дечијој невиности забављала
играма. Тада му се јавила идеја да би једно од те деце могло бити истински невино, дакле
идиот. Тако се „родио“ идиот Бенџи, а онда сам се заинтересовао за његов однос према
свету и како је прича расла схватао је да премашује оквире кратког текста. Настала је
напослетку књига у којој сам, вели аутор, четири пута написао исту причу –
проблематизујемо ову изјаву будући да се поглавља не поклапају потпуно, већ
надопуњују. На једном другом месту, Фокнер додаје првобитној слици која је била
инспиративно полазиште за роман још један важан елемент: девојчица чије су гаћице
умрљане блатом.
Роман није повест једног лика. Прати се егзистенција неколико лица, који су у
роману равноправни по важности. Предочена је судбина читаве породице кроз дуги низ
година и бар три генерације. 17 година пошто је објавио роман, Фокнер пише Додатак у
којем залази дубље у прошлост, приказује неке личности које се у роману не јављају, а
који осликавају славније дане породичне историје. (следећи золински модел који у
описивању дезинтеграције породице пролази кроз неколико ступњева) Фокнер је заправо
једини писац који је традицију генеалошког циклуса пренео у књижевност која користи
модерне наративне и писхолошке технике.
Фабула се не подудара с начином на који је радња предочена (сиже). Уобичајени
ток радње претпоставља проток времена. Фокнер приказује ствари на такав начин да
време губи своју апсолутну, објективну вредност и добија сасвим специфично значење.
 Роман је подељен у четири одељка, који уместо наслова носе датуме: 7. април
1928, 2. јун 1910, 6. април 1928, 8. април 1928. Већ тај редослед показује да време у
роману има особиту улогу. Прва три дела обликована су у виду унутрашњих монолога
тројице браће из породице Компсон – Бенџија, Квентина и Џејсона, а четврти као
објективно приповедање са позиције свезнајућег приповедача. Свака свест има властити
ланац и низ асоцијација, па ће нешто што је на пример Квентину важно бити изостављено
из осталих поглавља.
1. Бенџијев одељак – 7. април 1928. унутрашњи монолог Бенџија, 33-годишњег
идиота који не говори, већ само стење, негодује и плаче. Он региструје
чињенице које види или чује или такве које је запамтио из прошлости, а које му
се, на принципу психолошког повезивања (асоцијације) враћају у свест. Он,
међутим, не разликује прошлост од садашњости (сав је монолог дат у прошлом
времену) Промена временских равни сугерисана је употребом курзива, а може
се пратити и посредством измењених ликова Бенџијевих пратилаца-црнаца:
Верш, Ти-Пи, Ластер. Управо, Бенџи и Ластер посматрају како се на суседном
земљишту игра голф. Касније сазнајемо да је то земљиште некада било у поседу
Компсонових, али да је продато како би се подмирили трошкови Квентиновог
школовања и венчања Кеди. (кеди - назив за дечака који носи торбу са
штаповима за голф као хомоним имена). У сећање му се враћају призори из
детињства у вези са сестром сваки пут када се помене реч, и тад Бенџи зајауче.
(1898 – најстарији ниво приче до ког се посредством сећања долази, дан бакине
смрти када је Бенџију било свега 3 године, 1900 – следећи слој сећања,
неуротична мајка затражила је промену имена Мори; сестра мирише попут
кише, тераће је да спере са себе парфем, вода- функција чишћења, подвргавање
операцији кастрације, смрт и погреб Квентина, господина Компсона и Роскаса,
пијанство са Ти-Пијем у ноћи Кединог венчања, на крају дана Бенџи плаче
свучен пред огледалом, гледајући себе осакаћеним, док се Квентин спуста низ
дрво у ноћ) Писац је унеколико олакшао читање првог одељка на тај начин што
је већину прелаза из једног временског слоја у други означио курзивом.
Сегменти су покаткад дуги и по неколико страница, а пред крај првог дела на
једној страни има чак 10ак прелаза.
2. Квентин: 2. јун 1910. – струја свести врло осетљивог и интелигентног
неуротика, те је сплет асоцијација гушћи, комплекснији, а измена временских
планова врло брза. Сећања се махом односе на последњих неколико месеци,
сабира сав смисао (или бесмисао) његовог претходног живота. На дан који је
одредио за своју смрт, Квентин уклања казаљке са џепног сата, па сат куца у
празно – чиме симболички укида пролазност, а упорно куцање сата и даље га
прати упозоравајући га на немоновни удес свега људског. Сав Квентинов
душевни свет у знаку је његове опседнутости сестром Кеди. (сећање на сукоб са
Далтоном Емсом, разговор са оцем у којем лажно сведоћи о родоскрвнућу како
би сачувао сестрину част, очев цинични став о томе како је девичанство
неприродно стање за жене, веома драматични позив сестри на заједничко
самоубиства ножем – фалусни симбол, разговор са Хербертом). Текст је тежак
сам по себи, због примењене технике, али је остварена фина карактеризација
Квентина, који је уз сву своју осетљивост и интелектуални приступ, заправо
затворен у своја провинцијалска мерила, систематичан је и педантан (до те мере
да ће пре самоубиства очеткати шешир и опрати зубе)
3. Џејсон: 6. април 1928. Лако разумљив унутрашњи монолог и према мишљењу
Фокнерових критичара једна од најуспелијих партија целовитог ауторовог
опуса. Џејсон је, осим тога, потпун лик у трационалном смислу реалистичког
стваралаштва, лик који читалаца не мора сам да допуњује и саставља од
фрагмената и сугестија. Џејсонов духовни хоризонт је узак, а делатност
подређена материјалном богаћењу и шкртог, ситничавог гомилања. Џејсонов
монолог у поређењу са Квентиновим лишен је интелектуалних апстракција и
етичких мерила, усмерен на практичну свакодневицу и најбогатији догађајима.
Уобичајени начин изражавања хладни сарказам, а понашања садизам – садиста
који мајчину жељу да види ћер и дечакову жељу да види циркуску представу
исмејава, јер су му такве склоности потпуно стране.(сцена са Ластером и 25
центи и са сестром Кеди) Уистину, Џејсон је човекомрзац, неугодан и према
свима у родној кући, једностран, иако клинички здравији од своје браће и он је
обманут својим илузијама. Бенџи: субнормална особа (Исус) – Џејсон (Сотона)
 4. Дилси: 8. април 1928 (приказ ускршњег дана) објективно приповедање у
трећем лицу, пажња усмерена на Дилси: поступност догађаја приказаних у
строгом хронолошком следу уз миниму духовних радњи
Четири одељка постипни су од најзатвореније свести која не може разговарати са
другима до најотвореније.
Као и код Џојса и овде струја свести не може се сматрати верном сликом онога што се
доиста догађа у човековој свести. Ток свести је начин да нам писац непосредно покаже
субјективни доживљај света и да изравно, без коментара и вредновања предочи неки лик.
Отац: толерантан скептик и циник, филозоф-пијаница, мајка Каролин: себична,
неспособна да одгаја децу, Кеди: топла, брижна према Бенџију, оцу, Квентину, осећајна,
тражи бег од компсоновске загушљивоти кроз телесно.