Fantomski autostoperi i loše smrti

Gillian Bennett

Pre trinaest godina na današnji dan,

u olupini malo niže niz put,
Naša draga Meri je izgubila život,
I mnogo nam nedostaje.
Ali hvala što ste se pomučili,
i hvala na ljubaznosti koju ste pokazali,
Vi ste trinaesti koji je ovde
i koji vraća Meri kući.
(Poslednji stih pesme ,,Džentlmen sa sela“ koji je citiran od strane Jan Harold Brunvand u delu
pod nazivom Meksički ljubimac, Njujork i London, W.W. Norton, 1986, str. 53).

Sažetak:

Ovaj esej dopunjava i ispravlja u većoj meri impresionističke diskusije na ovu temu u ranijem
radu (Bennett, 1997; Bennett, 1998). On spaja dva dugotrajna interesovanja ovog autora kao
nekog ko se bavi narodnim predanjima – pričama o duhovima i urbanim legendama.

Uvod

Možda je najveći problem koji se javlja kada poželite da pišete o duhovima upravo varijabilnost
tog koncepta. Čak iako pisac ograniči diskusiju na protestantsku tradiciju stanovništva severne
Evrope i stanovništva Južne Amerike evropskog porekla – kao što ja nameravam – ne postoji
konstantan i objedinjujuć koncept toga šta je duh i šta on radi. Istorija, religija, obrazovanje,
književnost i lično iskustvo, između ostalog, igraju ulogu u oblikovanju mišljenja o datoj kulturi.
Dakle, ne postoji samo jedna tradicija, već mnogo njih. Pojam koji se provlači kroz te tradicije
jeste poimanje da proganjanje od strane duhova nije nasumično već ima uzrok koji se može
otkriti. Kao što je jedna žena koju sam intervjuisao pre nekoliko godina rekla, nakon što mi je
ispričala sustret sa poltergajstom njene poznanice: ,,Sada, kako bih vas uverila u ovu priču, znam

1
da moram da kažem šta je ovo prouzrokovalo i da je to sa nečim povezano ....“ (Bennett 1999, str
43). Upravo ova ,,povezanost“, ovaj kauzalni okvir, predstavlja kuku na kojoj su okačeni kulturni
stavovi tog vremena i mesta. Dakle, u jednom trenutku ili drugom, poltergajst je možda bio
,,povezan“ sa aktivnosti veštica i đavola, sa otkrovenjem o ubistvu ili sa pubertetskom krizom.
Kada je se javlja pokojnik, u ljudskom obliku, druge pretpostavke ulaze u igru. Iako prikaza
izgleda kao čovek, za razlogom njene pojave se može tragati među ljudskim osećanjima i
motivima. U Srednjem veku, one su obično povezivane sa posmrtnim iskustvima duše, što je u
isto vreme oslikavalo i podupiralo učenje crkve. Keith Thomas je rekao sledeće: ,,Duh se vratio
iz Čistilišta zbog nekog nerešenog zločina; nije mogao da se upokoji sve dok taj zločin nije
saopštio svešteniku, nakon čega ga je ovaj oslobodio greha ... među karakterističnim
srednjevekovnim duhovima su bili: sveštenik koji je došao da saopšti da je proklet jer je
odgovorio kolegu od ideje da postane monah i konkubina koja je želela da njen bivši ljubavnik
organizuje mise za pokoj njene duše kako bi joj olakšao patnje“ (Thomas, 1971, str 596-597).
Uopšteno govoreći, nakon što je Reformacija pokušala da izbriše koncept Čistilišta iz tadašnjeg
uma, duhovi su bili nespokojni iz sekularnih razloga – zbog onoga što se dešavalo na zemlji kao
posledica njihovog zemaljskog života i njihovog načina življenja. Kada je engleski antikvar
Francis Grose, na primer, 1787. godine je pisao o tradicijama generacije svog dede, objasnio je
da se duhovi vraćaju: kako bi obavili nekakav posebni zadataka poput razotkrivanja ubice ili
kako bi vratili zemlju koja je nepravedno uskraćena siročetu ili udovici ...; ponekad, oni bi
obavestili svoje naslednike na kom su tajnom mestu sakrili papire o imanju, zakopali novac ili
blago ...“ (Grose, 1787, str 5-6).
Široko posmatrajući, ovo predstavlja postepeni pomak od akcenta na budućnost, gde se razlog za
povratak mrtvih traži u onome šta se dešava posle smrti, do akcenta na prošlost, gde se isti taj
razlog traži u onime što se dogodilo pre smrti.
Dodao bih, da se za poslednjih stotinak godina, ovaj uzročno posledični vremenski okvir proširio
u oba pravca i da se današnja objašnjenja koja se daju za javljanje duhova u čovečijem obličju
fokusiraju na neposredni trenutak.
Dakle, savremeni narator priče o duhovima će najverovatnije da ,,sakupi“ okolnosti koje su
nastale tokom poslednjih trenutaka u životu osobe koja je postala duh ili sadašnje okolnosti onih
kojima se on javlja. Ovakav proces se može videti iz obimne kolekcije priča o duhovima iz
Kentakija koje su nastale u drugoj polovini dvadesetog veka (Montell, 1975), i na osnovu dva

2
kratka ispitivanja iz četrdesetih, jedno o duhovima Njujorka (Jones 1944) a drugo o duhovima
Kalifornije (Hankey, 1942).
Oba otkrivaju smanjenje broja razloga koji se navode za povratak duhova. Samo nekolicina
duhova izgleda brinu za svoje postojanje posle smrti, a njihova zabrinutost vezana za prošle
živote svodi se samo na nekoliko motiva koji se stalno javljaju. Ova malobrojnost funkcija se
nadoknađuje sve većim akcentom na način smrti duha kao objašnjenjem za njegovo javljanje, ali
i one su svedene na šačicu motiva. Za više od trećine duhova Njujorka kaže se da su bili
nespokojni jer su umrli naglom i nasilnom smrću. Među kalifornijskim duhovima, glavni razlog
za njihovo javljanje je ubistvo ili samoubistvo. I obimna kompilacija priča i dva ispitivanja
pokazuju odliku koja, koliko sam ja svestan, odsustvuje iz priča o duhovima pre oko polovine
XIX veka, ali se sve više javlja u pričama iz XX veka: tj., duhovi koji se javljaju na određenim
lokacijama ponovo oponašajući svoju smrt ili nastavljaju svoje životne težnje.
Do sredine prošlog veka, rekao bih, naratori legendi o duhovima oralnim predanjima pokazuju
sve veću preokupaciju naglom, nasilnom ili slučajnom smrću i daju dokaze o konceptu smrti kao
kazne ili lišavanja.

Fantomski autostoperi i tipovi legendi

Jedna od najpoznatijih legendi o duhovima iz tog razdoblja, a možda i najpoznatija je priča o

“nestajućem autostoperu”. Iako su koreni ove legende dosta prisutni u starijim folklornim
pričama o duhovima, legenda dobija svoj današnji oblik u poslednjih sedamdeset godina
(Beardsley 1942, Bennett, 1998). Suština priče odnosi se na putnika koji nudi prevoz pešaku koji
izgleda loše, kako bi na kraju putnik nestao bez traga. Tokom kasnije istrage se utvrđuje kako je
autostoper nadnaravno biće, a ne ljudsko biće. Priče poput ove se pronalaze širom sveta, ima ih i
u Koreji i Kansasu. Pojavljuju se u različitim oblicima – pesme, književni radovi, folklorni
časopisi, web stranice, kao i u tematskim časopisima, novinama… Do sada sam se susreo u regiji
sa oko 700 tekstova o legend o “nestajućem autostoperu” koje su snimljene u poslednjih
sedamdeset godina. Možda je jedan od razloga za popularnost ove priče da se lako prilagođava
kulturnim očekivanjima. Tako tajanstveni autostoper može biti stranac iz NLO literature
(Roberts, 1986), Mormonski prorok u Juti (Vilson, 1975), boginja na Havajima (Lumala, 1972),
ili zlonameran duh u Guami (Michel, 1976).

3
Prvo podrobno istraživanje legende o “nestajućem autostoperu preduzeto je od strane dvojice
mladih antropologa (Beardsley i Hankey, 1942), koji su predložili četiri varijante priče, tri sadrže
duhove, a četvrto nadnaravno biće. Njihova tipologija se nije održala tokom vremena ( videti
Bennett, 1998), ali ipak pruža niz praktičnih usmerenja za korišćenje tokom rasprava. Kod
Berdslija i Hejka verzije A i C imaju duhove i “fantomske autostopere” i razlikuju se jedna od
druge po sredstvima koje pripovedač koristi kako bi se utvrdilo da tajanstveni autostoper u
stvari nije živo biće. U verziji A (dominantniji tip), autostoper traži prevoz do određene adrese,
ali nestaje iz vozila na putu; putnik pita na datoj adresi (obično privatna kuća) da bi naposletku
saznao da je putnik mrtav nekoliko godina.

Tip C legendi kod Berslija i Hejka predstavlja verziju gde čovek susreće lepu ženu na plesu i
nudi se da je odveze do kuće. Njoj je hladno i posuđuje džemper ili jaknu od njega i pita ga da je
ostavi na nekom udaljenom mestu, često u blizini groblja, a tada nestaje. Kasnije se saznaje da je
devojka mrtva, a vozač pronalazi njenu haljinu na grobu. Obe priče sadrže malo objašnjenja o
načinu autostoperove smrti ili razlog za nju (ili ređe, njegov povratak). Ta pojašnjenja se mogu
čuti od osobe koji na vratima odgovara putniku u istrazi. Oni su “veze” između umiranja i
duhova koje pripovedač odabere iz svog kulturnog repertoara da priča “pravi”.
Moja rasprava se temelji na slučajnom uzorku od 100 priča. Tip A priče dominiraju jer su
najčešće i jer najverovatnije sadrže jasna objašnjenja načina smrti autostopera. Ali, za analizu,
imam uključenih tipičnih C tipa priče koje uključuju poziv na kuću, kao i motiv kaput na grobu i
pet manje tipičnih priča koje se mogu smatrati varijantama C tipa (u ovom eseju ih nazivan C(b).
Najveći deo ovog materijala sakupljen je iz časopisa, kompilacija, studentskih teza i folklornih
časopisa iz perioda 1940. do 1990, ali takođe uključuje priče koje sam sakupio iz usmenih izvora
i pregršt priča preuzetih preuzetih sa YouTuba i sličnih društvenih mreža (za spisak izvora,
pogledajte dodatak). Mislim da treba da se koriste svi i skoriji i oni stariji, usmeni i pisani, kao
dokaz popularnih stavova danas jer ne samo da takve priče prolaze lako iz usmenog u pisani
oblik putem elektronskih medija i nazad kroz vreme sa malom promenom detalja i tumačenja.
Poređenje tri primera koja slede to potvrđuje.
.

4
Primer Tipa A priče
Ovo mi je rečeno od strane prijatelja tokom ranih 1980-ih kao posledica istinitog iskustva o
FOAF, a doživeo je prijatelj učitelja njenog sina. Priča se dešava na divljim i pustim predelima
koje razdvajaju dva mesta u Velikoj Britaniji Lankašir i Jorkšir.
“Majklov učitelj… oni su govorili jedan dan o duhovima i rekla je da je njena prijateljica u Lidsu
bila u izlasku sa svojom prijateljicom i njenim prijateljem i oni su proveli veče u Lidsu i kasno,
veoma kasno se vraćali kući po tamnoj noći. I oni su živeli na periferiji Lidsa i u povratku kući
su prošli autobusku stanicu i tamo je mlada devojka stajala i oni su je odmah stali da je povezu i
oni su nastavili da voze i mislili su da je čudno da tamo stoji sama tako kasno.
Dakle, mladić je rekao da će odvesti prijatelja kući, a zatim se vratiti i proveriti da li je mlada
devojka i dalje na autobuskoj stanici, a onda će je pitati da je odveze kući. Tako se vratio do
autobuske stanice i naišao na mladu devojku koja je i dalje stajala i pitao je da je poveze jer
postaje veoma hladno i nije bilo više autobusa te noći. Pitao ju je gde živi i ona mu je dala
adresu. Tako su krenuli. Vozili su se sve dok nisu došli do nekih semafora, a on je morao da se
zaustavi na semaforu i kad je pogledao, ona je nestala. Nije je video. Nije ništa mogao da
razume. Sledećeg jutra je otišao po svog prijatelja i ispričao mu šta se desilo. Bio je vrlo zbunjen.
“Zato su odlučili da odu na adrresu koju im je mlada devojka dala. Pokucali su na vrata.
Odgovorila im je jedna starija dama i oni su rekli, da li znate da li ovde živi mlada dama ili bilo
ko drugi, jer sam povezao ovu devojku i ona mi je dala ovu adresu. Samo je nestala, ne znam gde
je. Žena je počela da plače i rekla da je njena kćerka umrla godinu dana ranije istog dana u
nesreći kod semafora (Bennett i Smith, 2007 str 291).

Primer C tipa priče

Ovo je preuzeto iz magistarske teze objavljene 1966. godine u prvoj i najpotpunijoj zbirci o
nestajućim autostoperima, koliko ja znam. Priča je zabeležena u novembru 1945. godine u
Bruklinu, Njujorku i mogu se naći u Arhivi Folklornog društva Njujorka.
Dva čoveka su se zaustavila na putu kući sa posla i videli su devojku kako sedi u baru i kupili joj
piće. Kada su odlazili, ponudili su joj da je odvezu kući i ona je pristala. Bilo je hladno i
muškarac joj je stavio džemper oko ramena. Ona im je dala svoju adresu, ali je tražila da izađe na
groblju iz razloga što nije htela da njeni roditelji znaju da je sa nekim. Otišla je sa džemperom.
Nekoliko dana kasnije su se vratili i pitali gospođu za devojku. Ona im je pokazala sliku i pitala

5
ih da li je to ta devojka. Rekli su da jeste i žena je počela da im objašnjava da je to njena kćerka
koja je mrtva više od godinu dana. Upitala ih je da joj jave, ako je ponovo vide. Jedan od
muškaraca je umro nekoliko dana kasnije, a drugi je otišao da se posavetuje sa lekarom. Lekar je
savetovao da se devojka iskopa da bi dokazali da je mrtva. Nakon brojnih komplikacija prema
jednoj priči doktor i čovek su otišli do groba i našli tragove u snegu, što je dovelo do devojčinog
nadgrobnog spomenika na kojem se nalazio džemper (Cox 1966, str 137-138).

Primer C(b) tipa priča

Ova priča je objavljena na internetu 2002. a preuzeta u julu 2010. Ona se razlikuje od klasičnog
tipa C priča jer umesto da se putnik sastane sa devojkom duhom na plesu ili u baru, on je
upoznaje na putu i vodi je sa sobom na ples.
“Tokom hladne i kišne noći jedan mladić se vraća sa posla i krenuo do lokalne plesne hale i na
putu do tamo sreće mladu i privlačnu mladu devojku koja pristaje da ode sa njim na ples. Dakle,
susreće strankinju i vodi je do lokalne plesne hale. Nakon što je ples završen, mladić je ponudio
da je odveze do njenog doma jer je pao mrak i napolju je veoma hladno. Ona je prihvatila jer je
bilo hladno, a on joj je dao svoj kaput da obuče. “ On je tražio njenu adresu i na prilazu kuće gde
je rekla da živi na njegovo zaprepašćenje je nestala. Sedište suvozača automobila je bilo prazno,
iako se vrata nisu nijednom otvorila, devojka je jednostavno nestala.
Ne znajući šta drugo da radi, čovek je otišao do vrata i pokucao, otvorila mu je starija žena i on
joj je rekao šta mu se desilo. Odmah mu se činilo da zna tačno o čemu je pričao. Mlada devojka
koju je odveo na ples je njena kćerka, ali je ona umrla deset godina ranije u saobraćajnoj nesreći.
Užasnuti mladić joj nije verovao uprkos tome što je ime devojke koju je poveo na ples i ime
njene kćerke bilo isto. Da bi ga ubedila, starica mi je rekla gde se nalazi grob mrtvih devojaka na
lokalnom groblju. Mladić se brzo odvezao tamo prateći pravac koji je dobio i pronašao je
kamenom sa imenom devojke na njemu. Uredno presavijem je stajao kaput koji je pozajmio
devojci (Taylor, “Nestajući autostoperi, stvarnost ili legenda?” http://www.prairie
ghosts.com/vanishing.html).
Analiza uzoraka od 100 priča će pokazati koliko su te priče tipične i koji su drugi motive koje se
mogu naći u pričama fantomskih (nestajućih) autostopera. Onda možemo preći na neke
zaključke i predloge na osnovu brojki:

6
Tabelarni prikaz tema i motiva u 100 priča o legendama o fantomskom autostoperu

Putnik
Usamljeni mladić u autu 77
Par u automobilu 6
Dva ill više muškaraca u automobilu 4
Vozač kamiona 3
Motociklista 2
Taksista 2
Sveštenik 2
Tri brata 1
Muzičar i dva prijatelja 1
Vozač autobusa 1
Porodica 1

Autostoper
(lepa) (mlada) devojka, dama, žena 84
“Starica” / “stara dama” 9
Čovek 4
“Devojčica” 3

Uzrok smrti
Nije navedeno 51
Automobilska nesreća 34
Ubijen/Umro (u neodređenoj nesreći) 5
Poginuo sa motorom 2
Utopio se 2
Ubijeni 1
Smrznuti do smrti 1
Trovanje ugljen-monoksidom (samoubistvo?) 1
Bolesna devojka umire nakon požara 1

7
Prirodna smrt 1
Postoji otvorena imlikacija da je stoper mrtav 1

Način otkrića
Informacija koja je dobijena na adresi koju je duh dao
Od majke 49
Od oba roditelja 10
Od oca 9
Od drugih srodnika 7
Informacije dobije iz drugih izvora ili na drugi način (npr policija, lekar, sveštenik, gazdarica,
„lice“) 8
Duh takođe ostavlja dlake, maramu na grobu 13

Zajednički motivi
Duh se pojavljuje u noćnim časovima 100
Duh se pojavljuje po lošem vremenu (kiša ili oluja 30) 33
Duh obučen za ples 24
Izgled duha je redovna pojava 20
Putnik na putu za ples, bar 13
Duh je već na plesu, baru, noćnom klubu 8
Duh se pojavljuje na godišnjicu svoje smrti ili sahrane 8
Putnik poludi 7
Duh se pojavljuje na rođendan ili Božić 3
Duh se pojavljuje na drugim određenim prilikama 3
Duh obučen za venčanje 3
Duh plače 3
Putnik i devojka se sretnu više od jednom 3
Otkopavanje devojčinog groba 2
Putnik umire ubrzo nakon 1
Duh kasnije pokušava da uguši putnika 1
Putnik je preplašen da bi otišao na ples 1

8
Diskusija

Hajde da se prvo pozabavimo prirodom autostopera. Svi osim nekoliko njih (devet starica i
dvojica od četvorice muškaraca) su umrli mladi. Ako je razumno, kao što sam već rekao,
pretpostaviti da nespokojan duh otkriva poimanje te kulture toga šta zapravo dovodi do jedne
takve strašne smrti – toliko strašne da duh ne može da pristane na smrt – onda nam ove priče
govore da smrt u ranoj mladosti nikako ne predstavlja dobar način da se ode na onaj svet. Ali
nam one takođe govore da je ovakva smrt posebno tragična i da većinom žene stradaju. Da je rod
nebitan, onda bismo očekivali jednak broj muškaraca i žena među ovim mladim duhovima, ali u
ovim pričama 87% duhova su neudate ženske osobe. Šta to može da bude toliko posebno
tragično kada je u pitanju smrt mlade ženske osobe?
Ono što se u jednoj kulturi smatra putanjom kojom jedna ženska osoba treba da prođe jeste
kratak period slobode, udvaranje, brak i rađanje dece. Svi znamo, naravno, da u ,,stvarnom
životu“ (šta god to bilo) nisu sve devojke fine device koje čekaju svog gospodina pravog da ih
učini suprugama i majkama. Bez obzira na to, stereotip kulture je istrajan i predstavlja osnovu
mnogih popularnih priča. Dok se od mladića očekuje da budu mangupi, žene se smatraju
,,nevinim“.
Dakle, u ovim kratkim i nesofisticiranim pričama, mladost i pol autostopera nagoveštava
nevinost. Možda su ove devojke naivnije od ostalih. One su sebi dopustile da se nađu u
nezaštićenom i nebezbednom okruženju – same u ćošku na igranci u kafiću ili ,,kafani“, ili kraj
napuštenog puta, ispred groblja, u pustari, kraj močvare, u šumi, na hladnom, vlažnom i
mračnom mestu, često neadekvatno odevene. One su ,,mlade i pomalo privlačne“ (Jones 1958,
str 163), same i mame sažaljenje, a ponekad i u suzama. ,,Izgledala je tako usamljeno“, reče
jedan tipični putnik, ,,znali smo da joj je potrebna pomoć“ (Burrison 1989, str 327).
Nagoveštaj vrline i nevinosti dalje je pojačan akcentom koji mnogi naratori stavljaju na lepotu i
privlačnost autostoperke. Za dvadeset pet od osamdeset četiri devojke se izričito navodi da su
,,fine“, ,,privlačne“, ,,lepe“, ,,šarmantne“.
Za trećinu autostoperki, bilo mlade ili stare, navodi se da su lepo obučene – 24 nose večernje
haljine, 3 nose venčanice a 5 njih je odeveno u pristojnu dnevnu garderobu. Njihovi lepi odevni
predmeti su sastavni deo opisa njihovih lepih crta lica i privlačne figure:

9
,, … njena duga plava kosa kao da je išla uz vetar niz nežan materijal njene bele haljine“
(Burrison, 1989, str 327)
,,… divna mlada devojka, obučena u najprozirniju večernju haljinu” (Cerf, 1945, citat na sajtu
Snopes, avgust 2010.).

Većina pripovedača verovatno ne bi ,,zaista poverovala” da lepa lica podrazumevaju lepe duše.
Ali slučaj je sasvim drugačiji kada zakorače u oblik tradicionalne naracije. Ovde, lepota i vrlina
su povezane i zaista mogu da ukazuju jedna na drugu. Na primer, pogledajte Princezu Dajanu,
možda najpoznatiju ženu svih vrmena koja je poginula u saobraćajnoj nesreći u naše doba.
Dajana nije bila čedna na konvencionalan način ali njena mladost i lepota su navele mnoge da
pretpostave da je ona na ovaj ili onaj način ,,nevina” i da nije zaslužila da umre. U priči o njenoj
smrti ona je oplakana kao suštinska žrtva. Manje otvoreno bi naratori nagovestili da lepe haljine
podrazumevaju lepe duše. Ipak, ja bih dodao da na podsvesnom nivou, lepa odeća takođe služi
kako bi se pojačala ideja da je ova autostoperka nešto posebno. Poput Dijane, mlade, lepe i
ranjive, ove autostoperke ,,nisu zaslužile da umru”.
Takođe je važno da, iako se za 24 autostoperke tvrdi da su bile obučene za igranku a mali broj
njih je zapravo odabrano za ples, samo dve su opisane kao razuzdane i lakoumne (Hankey, 1942,
175; Botkin, 1954, str. 524-527). Tri devojčice i devet žena u godinama potvrđuju isti
obrazac. ,,Male devojčice” su po definiciji (ako ne i u stvarnosti) lepe i nevine, pa nije potrebano
o tome dalje razlagati. Od devet žena u godinama, većina njih je nazvana ,,malim staricama”,
jedna ,,starom dušom” a jedna ,,simpatična starica snežno bele kose” (Hankey, 1942, 74-75). Sve
osim njih dve su se uputile da posete nekog ko je bolestan, u nevolji ili na samrti. Ako
pogledamo četvoricu autostopera, i kod njih se javlja sličan obrazac nevinosti i ranjivosti. Jedan
je ,,bledi mlacić u beloj košulji i crnim pantalonama” za koga putnik misli da je ,,gluvonem” ”
(Goss, 1982, 1706); jedan je čovek punih očiju suza ,,mršav kao senka” i ,,žalosnog pogleda”
(Fonda, 1977, 56), jedan je ubijen u klizištu i hrabro pokušava da spreči da se slična nesreća
dogodi putniku (Caskey, 1977, 8-9), za jednog pisac kaže da je mladić koji je verovatno žrtva
Sudije Džefrija, obešena kraj ovog puta, ili možda duh američkog vojnika nastradalog u
saobraćajnoj nesreći, ili ,,nevinog mladića obešenog zbog ubistva” (Gross 1984, str 64-67).

10
Rekao bih da se ovde javlja sličnost, iako na prvi pogled ne deluje tako, sa srednjevekovnim
konceptom ,,Mors Repentina” o kome Philippe Aries diskutuje u prvom poglavlju svoje klasične
studije pod nazivom Čas naše smrti (Aries, 1981, str 10-13). ,,Mors Repentina” je prevremena
ili neočekivana smrt. Njena nepredvidljivost, Aries kaže, ,,uništila je svetski poredak” i dovela
do toga da je smrt postala ,,apsurdni predmet nasumičnosti” a ne događaj koji se očekuje i koji je
na redu da se desi. U idealnom slučaju, dobri hrišćani mogu i treba da se spreme za smrt
molitvom i pokajanjem i treba da odu sa ovog sveta prikladnom (i javnom) cermonijom. Umreti
iznenadnom smrću – sam ili nasilnom ili nasumičnom nesrećom, ,,bez svedoka ili ceremonije” –
znači umreti ružnom i potencijalno sramotnom smrću (Aries 1981, str 10-11). Priče o fantomima
autostoperima meni liče na sekularizovane verzije sličnog sklopa stavova, sastavljenog iz
medikalizovanog viđenja koje posmatra smrt ne kao neizbežan deo životnje putanje već kao
nešto što se može izbeći ili bar pristojno odložiti mudrim postupcima i zdravim životnim
izborima. Stoga, umreti mlad je greh – osim ako ne se ne može dokazati da su sve mere
preduzete kako bi se izbegla sramota. Samim tim, ove priče stavljaju akcenat na ,,nevinost” ovih
fantoma. Dakle, kako su ovi savršeni ljudski primerci umrli?

U nešto više od polovine ovih priča, to nije navedeno, dok u preostalih 47 svi duhovi su doživeli
naglu i nasilnu smrt: 36 njih je umrlo u saobraćajnim nesrećama, dok je za njih 5 rečeno da su
,,ubijeni” u nesreći (verovatno pregaženi?) na tom mestu. Ubistva i samoubistva su manje
uobičajena i samo jedna je osoba ubijena i samo jedna je sebi oduzela život. Preostale 4 smrti su
takođe neprijatne (dve osobe se udavile, jedna smrzla, a jedna bolesna devojka je umrla nakon
što je evakuisana iz kuće koju je zahvatio plamen). ,,Mors Repentina”, ponovo. Kao što Aries
kaže, to je ,,smrt putnika na putu, ili čoveka koji se utopio u reci, ili stranca ćije telo biva
pronađeno kraj polja, ili čak suseda koji je ubijen bez razloga (…) Nema nikakve veze to što je
on bio nevin, njegova iznenadna smrt ga obeležava prokletstvom” (Aries, 1981, str. 11).
Ali šta oni rade na igranci ili kraj puta – gde idu i odakle dolaze? S vremena na vreme duhovi
daju prolazniku tu informaciju. Jedna starica kaže da je na putu da vidi svog sina koji umire
(Hankey, 1942, 175), jednom čoveku nedostaje njegova žena i dete (Fonda, 1977), jedna mlada
žena ide da poseti svoju bolesnu majku (Workers, 1941), jedna kaže da je ,,provela veče na plesu
i da je nestrpljiva da stigne kući” (“Urban Legends and Beliefs – The Phantom Hitchhiker”,
online), a druge žure kući da se roditelji ne bi brinuli za njih (Musick, 1977, str. 139; Jones i

11
Ramsey, 1994, str. 237). Jedna autostoperka kaže da ide u crkvu da se venča (White 1990, 45) a
narator druge priče o preminuloj mladi kaže da ,,neki kažu” da se uputila da nađe svog muža
(McNeil, 1995, str 151). Ali ovo nikako nije univerzalni obrazac: duhovi koji stopiraju retko kad
kažu svoju svrhu na direktan način poput duhova o kojima je u ranom devetnaestom veku
govorio Francis Grose. Obično, ostavlja se publici da zaključi koja je svrha duha na osnovu svog
poznavanja kulture ili na osnovu toga koliko je upoznat sa sličnim pričama. Za devojke koje
traže da budu ostavljene na groblju i/ili da ostave kaput na svoj spomenik, na primer, uglavnom
se pretpostavlja da će se vratiti u svoj grob; dok se za starice koje su sprečene u sprovođenju
nekakve milosrdne misije pretpostavlja da su krenule da tu svoju misiju sprovedu do kraja.
Postoje tradicionalni obrasci u pričama o duhovima – povratak u grob pre zore je motiv koji je i
te kako prisutan. Kasnije ću se vratiti diskusiji ovih priča a u međuvremenu, u naredna tri
paragrafa, fokusiraću se na osamdeset priča gde je ponašanje duhova manje ,,tradicionalno” (u
smislu ,,staro”).

Tip C: Duh koji odlazi u provod

Hajde sada da se pozabavimo sa trinaest priča (Tip C i Tip C(b)). Kao što sam rekao ranije, sa
osam od ovih duhova se susrećemo u baru ili na igranci – momci se sastaju sa devojkama i nude
da ih odvezu kući na kraju večeri – zatim, druge četiri devojke, dok koračaju kraj puta , momci
povezu i pozovu da se priključe zabavi, i, na kraju, tu je priča koja se javlja u delu pod nazivom
Stvari na koje naletite noću.
U ovim pričama, element seksualnosti, koji je velikim delom potisnut u pričama o duhovima koji
su se uputili kući što obično naglašava devičansku prirodu autostoperke, sada dolazi u prvi plan.
Kao što su najraniji proučavaoci autostopera koji nestaje sa negodovanjem primetili: ,,Za tu
situaciju nije zaslužan autostoper već onaj koji stane da ga poveze” (Beardsley and Hankey,
1942, 311). Karakter ovih priča se najbolje oslikava u priči Louis Jones. Iako na prvi pogled
izgleda kao da sasvim odskače, ova naracija može da bude iskorišćena kao primer Tipa C ili Tipa
C (b) jer se na eksplicitan način bavi temom koja se provlači kroz druge priče. U ovoj verziji,
jedne večeri, jedan ,,mangup“ staje da poveze jednu autostoperku. Ona mu se mnogo dopadne da
je poziva na sastanak naredno veče i oni se dogovore da se sastanu ,,na istom mestu gde su se
upravo sreli i u isto vreme“. Skoro dve nedelje, svako veče su se oni sastajali, zabavljali i

12
rastajali pred njenim vratima.“ Onda, jedne večeri ona nije bila na mestu sastanka. Mangup kuca
na vrata da pita da li je Meri kod kuće da bi saznao da je ona mrtva već deset godina (Jones,
1959, str 173).
Postoji još dve priče u kojima se čovek i duh susreću bar jednom nakon prvobitnog susreta.
Beardsley i Hankey kažu da su ovi duhovi, i drugi duhovi koji odlaze u nekakav provod, zapravo
,,zli ženski duhovi“ i oni ih povezuju sa literaturom o vampirima (Beardsley i Hankey, 1942,
324-325). Mogu se i videti razlozi za ovakvo jedno mišljenje – Priče o fantomskim
autostoperima Tipa C verovstno su daleko povezane sa legendama o Đavolu na igranci, i lako se
može videti koliko je lako naratoru da na ove priče gleda kao na susrete sa sukubama – ali ja
mislim da to ovde nije slučaj. Uz samo jedan izuzetak, duhovi nisu sa namerom zloćudni.
Da jesu zloćudni, čovek bi mogao da očekuje da se ove priče završe na neki jeziv ili neprijatan
način. U mom uzorku, ,,jeziv ili neprijatan“ događaj bi bio ,,gubljenje uma“, smrt putnika,
iskopavanje groba devojke, napad od strane duha, strah od odlaska na igranuku (ili nekakva
kombinacija ovih motiva). Ali u korpusu ova dva pisca, Beardsley i Hankey, samo se dve od
deset priča Tipa C završava na neki način sličan ovim koje sam nabrojao. Ove legende Tipa C se
ne završavaju na ovakve načine. Na sličan način, u mom primeru, od devet priča koje se
završavaju jednim ili više ovakvih motiva, četiri su priče o nevinim duhovima koji idu kući.
Takođe, ako se priča završi na tragičan ili jeziv način, narator obično kaže da se ove nesreće
dešavaju jer putnik ima ,,kratak fitilj“ ili je prekomerno osetljiv. Jedna priča Tipa C koja je
zabeležena u Njujorku 1940. godine, na primer, završava se ovako: ,,Žena tog čoveka, budući da
je oduvek bila nervozne prirode, odmah nakon toga se razbolela i primljena je u psihijatrijsku
ustanovu. Malo je falilo da i on odlepi“ (Beardsley i Hankey, 1942, 319).

Po mom mišljenju, mnogo je veća verovatnoća da ovi motivi samo predstave pokušaje naratora
da stav akcenat na ozbiljnost susreta (i toga koliko je on zapravo natprirodan). Kao što sam već
napomenuo, treba takođe obratiti pažnju na to da je legenda o autostoperu koji nestaje verovatno
evaluirala na osnovu ranije tradicije o duhovima kraj puta, savremeni fantomski autostoperi
nemaju nikakvu sličnost sa duhovima kraj puta iz XIX veka. Te ranije sablasti su obično bile
zloćudne pojave poput Madam Pigot, spisateljice Charlotte Burne, koja se javljala na putu u
Šropširu i koja je skakala na koje koje su jahali prolaznici (Burne, 1883-86, str. 124-26)ili

13
,,čovek majmun“ koji je presretao prolaznike na mostu preko kanala Birmingem Liverpul
(Burne, 1883-86, str. 106-107).
Ni jedan od 87 duhova u pričama Tipa A u mom uzorku nema nikakvu zlu nameru niti je putnik
u ikakvoj opasnosti prilikom susreta sa duhom. Dok su zajedno, njega čak saputnik ni ne plaši.
Momenat strave dolazi tek kada je putovanje završeno i kada se otkriva da je autostoper
natprirodno biće. Neki fantomski autostoperi su čak milosrdni i pokušavaju da spreče da neko
nastrada u nesreći koja je i njih same zadesila (vidite, na primer, Beardsley and Hankey, 1942,
320; Caskey, 1977), ali velika većina nije ni dobra ni loša. Ovo važi za priče Tipa C kao i za
priče Tipa A. Samo u jednoj priči duh napada putnika ili mu okončava život na strašan način.
Ovo je još jedna od priča u delu Stvari na koje naletite noću, autora Louis C. Jones, 1959. Jones
kaže da mu je izvesni njujorkški policajac (pisac je naveo ime policajca) ispričao priču koju je
čuo od kolege (takođe je pisac naveo i njegovo ime) koji je to lično doživeo. Prema priči koju
nam navodi Jones (narator), telo devojke je ekshumirano, a jedan od muškaraca koji je pokušao
da je odvede kući je smešten u psihijatrijsku ustanovu dok se drugi udavio dok je preko debla
prelazio do splava na reci.

,,Stigao je do sredine i počeo da se guši; rukama se uhvatio za grlo kao da je neko pokušavao da
ga udavi, a kada je pokušao da se odbrani, izgubio je ravnotežu i upao u reku, između splava i
pristaništa. Koliko smo mogli da vidimo, nikada nije isplivao. Ni jednom.“ (Jones 1959, str 182).

Sve u svemu, uz samo nekoliko izuzetaka, ovi duhovi ne predstavljaju nikakvu pretnju. Umesto
da smatramo ove duhove koji odlaze u provod ,,zlim duhovima“, bolje da ih posmatramo kao
,,bezbrižne duhove“ koji još uvek žele da se dobro provedu i ne žele da im smrt pokvari zabavu.
Rekao bih da se priče Tipa C i naratori istih, poput priča Tipa A i njihovih naratora, bave time
šta zapravo znači umreti pre vremena, ali toj tematici prilaze iz drugog ugla. Umesto da se
fokusiraju na implikacije umiranja u usamljenosti i tajno, oni se okupljaju oko koncepta smrti
kao uskraćivanja. Mislim da motiv zabave ukazuje na kulturološku opštu saglasnost oko toga da
ne valja umreti pre nego što se iskuse sve životne radosti – udvaranje, venčanje, matura, igranka.
Ova tematika udvaranja i odlaska u provod, naravno, nije rezervisana samo na priče tipa C, mada
je ona tu više očigledna. Ona se takođe javlja i u povelikom broju priča Tipa A u kojima se radi o
mladim ženama. Ova tematika se implicitno javlja i u velikom broju priča u kojima mladić

14
upoznaje lepu devojku (77% putnika su usamljeni mladići). Takođe, ona se implicitno javlja i u
detalju ,,obučena za igranku“ koji ima dvostruku ulogu, ne samo da naznači da se radi o lepoj
duši, kao što sam to već napomenuo, već i da ukaže na to da je pokojnica išla na nekakav
posebni događaj ili se vraćala sa njega pri čemu je poginula. Pored toga, ovu temu pominje
narator onako uzgred kada kaže da su i putnici na putu ka igranci ili nekakvom provodu, čak iako
motiv nije ispraćen do kraja time što putnici pozivaju autostopere na igranku (ima osam ovakvih
priča). Kada se sve ovo sabere, dobija se 46 priča u kojima se motiv udvaranja ili veselja javlja
više ili manje direktno, tako da mislim da se može reći da tema ,,smrt kao uskraćivanje“ igra
ulogu u značajnom broju priča o autostoperima utvarama.

Zaključak

Priče o utvarama autostoperima oslanjaju se samo na ograničen broj motiva o duhovima: može
se čak reći da su upečatljivije upravo zbog onoga što izostavljaju. U potpunosti su sekularne, ne
mogu se uklopiti ni u kakav religijski okvir; ne postoji pouka koja se može izvući iz njihovih
života niti njihova smrt nosi ikakvo naravoučenije. Ovi duhovi nisu ubice, grubijani niti grešnici
iz kolekcije legendi XIX veka koje treba oterati zvonom, knjigom i svećom ili uterati u flašu i
ubaciti u Crveno more. Međutim, možda ipak postoje stvari koje se od njih mogu naučiti.
Kao zaključak bih naveo da nam savremeni fantomski autostoperi govore da je loše umreti
neispunjen i prerano biti uskraćen životnih radosti. Oni nam takođe govore da je loše umreti
,,tajnom“ smrću – usamljen, bez svedoka i utehe . daleko od porodice i bez rastanka. Mislim da
takođe možemo da zaključimo da, iako je veliki deo Zapadnjačkog sveta otvoreno ili tiho prestao
da veruje u život posle smrti – uprkos tome što mnogi od nas tvrde – mi ne želimo da umremo
nespremni.
To su ,, loši načini da se umre“.

15
Izvori

“Urban Legends and Beliefs – The Phantom Hitchhiker”

http://www.unexplainedstuff.com/Superstitions-Strange-Customs-Taboos-and-Urban-
Legends/Urban-Legends-and-Beliefs-The-phantom-hitchhiker.html. Accessed 21 July
2010.
Anon, “The Lady of White Rock Lake”, Texas Monthly (October, 1978), 136.
Baughman, Ernest W., “The Hitchhiking Ghost”, Hoosier Folklore, Vol. VI, No. 2 (1947),
77-78.
Baylor, Dorothy J., ‘Folklore from Socorro, New Mexico”, Hoosier Folklore, Vol. VI, No. 3
(1947), 91-100 and 138-50. See 94-95.
Beardsley, Richard K., and Rosalie Hankey, “The Vanishing Hitchhiker”, California
Folklore Quarterly, Vol. I (1942), 303-335. See 303-304, 306-307, 318-320.
Bennett, Gillian, and Paul Smith, Urban Legends: A Collection of International Tall Tales
and Terrors, Westport, Connecticut and London, Greenwood Press, 2007, p. 290.
Botkin, B.A., ed., Sidewalks of America, Indianapolis and New York, Bobbs Merrill, 1954,
pp. 524-527.
Brunvand, Jan Harold, The Mexican Pet: More “New” Urban Legends and Some Old
Favorites, New York and London, W.W. Norton, 1986, pp. 52-53.
Brunvand, Jan Harold, The Vanishing Hitchhiker: American Urban Legends and their
Meanings, New York and London, W. W. Norton, 1981, pp. 24-26.
Burrison, John A, ed., Storytellers: Folktales and Legends from the South, Athens and
London, University Press of Georgia, 1989, pp. 216-220.
Carmer, Carl, “The Lavender Evening Dress”, in John T. Flanagan and Arthur Palmer
Hudson, eds, Folklore in American Literature, Evanston, Illinois and White Plains,
New York, Row, Peterson, 1958, pp. 99-101.
Caskey, Tessilyn, “Twelve Ghost Stories from Vernon Parish, Louisiana”, Louisiana
Folklore, Vol. 11, No. 2 (1977), 4-23. See 6-7 and 8-9.
Cerf, Bennett, Try and Stop Me, New York, Simon and Schuster, 1945, pp. 281-282.
Colby, C. B., Strangely Enough!, New York, Popular Library, 1959, pp 11-12.
Cox, Janson L., The Vanishing Hitchhiker. Unpublished MA thesis submitted to State

16
University College, Oneonta, New York, 1966, pp. 33, 42-43, 69-70, 76, 81-82 and
136-139.
Cunningham, Keith, “The Vanishing Hitchhiker in Arizona – Almost”, Southwest Folklore,
Vol. 3 (1979), 46-50.
Eds (contrib). “Vanishing Hitchhiker”, “Folklore in the News” column, Western Folklore,
Vol. 13 (1954), 54. Extract from Matt Weinstock’s column in Los Angeles Daily News,
12 June, 1953.
Emrich, Duncan, Folklore on the American Land, Boston and Toronto, Little, Brown, 1972,
pp. 336-337.
Fish, Lydia M., “Jesus on the Thruway: The Vanishing Hitchhiker Strikes Again”, Indiana
Folklore, Vol. 9 (1976), 5-13.
Fonda, Jesse, “I Met the Real Phantom Hitchhiker”, Fate, Vol. 30, No. 1 (January, 1977), 55-
57.
Fowke, Edith, Tales Told in Canada, Toronto, Doubleday Canada, 1986, pp. 121-124.
Furnier, William, “The Coat on the Grave”, The New Mexico Folklore Record, Vol. V (1950-
51), 33-34.
Goss, Michael, The Evidence for Phantom Hitchhikers, Wellingborough, Aquarius Press in
Association with the Association for the Scientific Study of Anomalous Phenomena,
1984, pp. 64-67.
Goss, Michael, “Taken for a Ride”, The Unexplained, Vol. 8 (1982), 1706-1709.
Hankey, Rosalie, “California Ghosts”, California Folklore Quarterly, Vol. 1, No. 2 (April,
1942), 155-177. See 173-77.
Harrison, Peter, and Mary Harrison, “Ghost Stories”. Letter to The Glasgow Guardian (23
June, 1989), 6. Contributed by Sandy Hobbs to Dear Mr Thoms, Vol. 14 (January,
1990), p. 15.
Healey, Austin, extract from “Austin Healey’s Diary”, The Scotsman (29 November, 1997).
Contributed by Bill Nicolaisen to Letters to Ambrose Merton, Vol. 13 (March, 1998),
25.
Healey, Phil, and Rick Glanvill, Urban Myths, London, Virgin Books, 1992, p. 5.
Hind, Cynthia, “Girl-Ghost Hitches Ride”, Fate, Vol. 32, No. 7 (July, 1979), 54-59.
Hurley, Gerard T., “The Vanishing Hitchhiker Again”, Western Folklore, Vol. 11 (1952), 46.

17
Inglis, Beth, ed., “Current Ohio Folklore”, Journal of the Ohio Folklore Society, Vol. I, No. 3
(December, 1972), 46-52. See 48-49.
Jansen, William Hugh, “Folklore Items from a Teacher’s Notebook”, Hoosier Folklore
Bulletin, Vol. II, No. 1 (June, 1943), 1-8. See 2-4.
Jones, Louis C., Things that Go Bump in the Night, New York, Hill and Wang, 1959, pp.
162-164, 170-171, 171-172, 173-174 and 178-183.
Jones, Suzi, and Jarold Ramsey, eds, The Stories We Tell: An Anthology of Oregon Folk
Literature, Corvallis, Oregon, Oregon State University Press, 1994, pp. 237-239.
Larson, Mildred, “The Vanishing Hitchhiker Again”, New York Folklore Quarterly, Vol. 9
(1953), 51-52.
McMillan, Douglas J., “The Vanishing Hitchhiker in Eastern North Carolina”, North
Carolina Folklore, Vol. 20 (August, 1972), 124-126.
McNeil, W. K., Ozark Country, Jackson, Mississippi, University Press of Mississippi, 1995,
p. 151.
Miller, Wm Marion, “Another Vanishing Hitchhiker Story”, Hoosier Folklore, Vol. IV, No.
2 (1947), 76.
17
Moravec, Mark (contrib.), “Haunted by a Song”, Dear Mr Thoms, Vol. 30 (April, 1993), 35-
36.
Mosher, Edith, “Haunting Hitchhikers”, in Haunted: Tales of the Unexplained, Hantsport,
Nova Scotia, Lancelot Press, 1982, p. 121.
Musick, Ruth Ann, Coffin Hollow and Other Ghost Tales, Lexington, University of
Kentucky Press, 1977, pp. 137-139, 140-141, 143-145 and 153-154.
Randolph, Vance, “Folktales from Arkansas”, Journal of the American Folklore Society, Vol.
65 (1952), 159-166. See 163-164.
Smith, Paul (contrib.), “A Haunting We Will Go”, extract from readers’ letters to Pittsburg
Post Gazette (31 October, 1995), in Letters to Ambrose Merton, Vol. 5 (March, 1996),
29-30.
Taylor, Troy, “Ghosts of the Prairie: American History and Hauntings: Haunted North
Carolina. The Greensboro Hitchhiker, Greensboro, North Carolina”.
http://paranormal.about.com/gi/o.htm?zi=1/xj&zTi=1&sdn=paranorm....2&bt=O&bts=

18
O7zu=http%3A///www.prairieghosts.com/greensboro.html. Posted 2002. Accessed 21
July, 2010.
Taylor, Troy, “Vanishing Hitchhikers: Real or Legend?”
http://www.prairieghosts.com/vanishing.html. Posted 2002.
West, John O. Mexican-American Folklore, Little Rock, Arkansas, August House, 1988, pp.
80-81.
White, Theron S., “ ‘It’s Hard to Believe, But ...’: Teenage Folklore from Northeast Baton
Rouge”, Louisiana Folklore Miscellany, Vol. VI, No. 3 (1990), 37-48. See 45-46.
Workers of the Writers’ Program of the WPA, South Carolina Folktales: Animals and
Supernatural Beings, Columbia, University of South Carolina, 1941, pp. 72-74.
Other References Cited
Ariès, Philippe, The Hour of our Death, translated from the French by Helen Weaver,
London, Allen Lane, 1981.
Baxter, Richard, The Certainty of the World of Spirits Fully Evinced, London, H. Howell,
1691.
Beaumont, John, An Historical, Physiological and Theological Treatise of Spirits,
Apparitions, Witchcrafts and Other Magical Practices, London, D. Browne, 1705.
Bennett, Gillian, “The Vanishing Hitchhiker at Fifty-Five”, Western Folklore, Vol. 57
(1998), 1-19.
Bennett, Gillian, Traditions of Belief, Harmondsworth, Penguin, 1987.
Bennett, Gillian, “Alas, Poor Ghost!”: Traditions of Belief in Story and Discourse, Logan,
Utah, Utah University Press, 1999.
Burne, Charlotte Sophia, Shropshire Folklore: A Sheaf of Gleanings from the Notebooks of
Georgina F. Jackson, Shrewsbury/Chester/London, Adnitt and Naunton/Minshull and
Hughes/Trübner, 1883-1886.
Grose, Francis, A Provincial Glossary, London, S. Hooper, 1787.
Jones, Louis C., “Hitchhiking Ghosts in New York”, California Folklore Quarterly, Vol. 3
(1944), 284-291.
Luomala, Katharine, “Disintegration and Regeneration, the Hawaiian Phantom Hitchhiker
Legend”, Fabula, Vol. 13 (1972), 20-59.
Mitchell, Roger, “Ancestral Spirits and Hitchhiking Ghosts: Syncretism on Guam”,

19
Midwestern Journal of Language and Folklore, Vol. 2, No. 2 (1976), 45-55.
Montell, William Lynwood, Ghosts Along the Cumberland: Deathlore in the Kentucky
Foothills, Knoxville, University of Tennessee Press, 1978.
Roberts, Andy, “ ’Ere, Mate, You Goin’ to Venus?” Folklore Frontiers, Vol. 3 (1986), 11-
12.
Thomas, Keith, Religion and the Decline of Magic, Letchworth, Weidenfield and Nicolson,
1971.
Wilson, William A., “The Vanishing Hitchhiker Among the Mormons”, Indiana Folklore,
Vol. 8 (1975), 79-97.

20