NEVIDLJIVI MECI: SUBVERZIJA VLASTI U RENESANSI

SEMINARSKI RAD EKSPIR I RENESANSNA DRAMA U EVROPI: ISTORIJSKE DRAME I KOMEDIJE

Postoji subverzija, subverzija je svuda, samo ne za nas. Franc Kafka

Popovi Milo Grupa: opta knjievnost i teorija knjievnosti (08) Broj indeksa: 100319 Kurs: ekspir i renesansna drama u Evropi: Istorijske drame i komedije. Profesor: dr Zorica Beanovi-Nikoli

MLINAR I INKVIZICIJA Poetak teksta vodi nas u Italiju, daleke 1583. godine. Pred nama se otvara zanimljiva pria o mlinaru Menocchi-u i njegovom suprotstavljanju inkviziciji. Naime, mlinar je nastanak sveta poistovetio sa procesom koagulacije sira iz haosa, time govorei o sasvim spontanom nastanku svih bia, meu kojima su najia bili Bog i aneli. Ovakav tip kosmogonije, naveo je mlinara na kritiku inkvizicije, odnosno, progona ljudi iz verskih razloga i uspostavljanja bilo kakavih razlika izmeu ljudi prema crkvi kojoj pripadaju ili veri za koju su se opredelili. Konkretizujui kritiku, mlinar navodi da je veina sakramenata bezvredna, da su to lukavstva smiljena kako bi papa i svetenstvo mogli ovlaeno uzimati novac od sirotinje. Nakon to je inkvizicija saznala za bogohiljenje ovog mlinara, momentalno je odveden u pritvor. Uz molbe porodice i prijatelja, Menocchi, ipak uspeva da se domogne slobode. Inkvizitori su traili od njega da se odrekne svojih stavova, ne naputa selo u kojem je iveo i nikako ne raspravlja o verskim pitanjima. Takoe, morao je na odei nositi vidljiv znak svog beaa. Ipak, jedne veeri na seoskom trgu, mlinar je sa sagovornikom poveo razgovor zabranjenim tokom, te ga je, o tome obavetena, inkvizicija strpala u zatvor na dvadeset godina, nakon ega je spaljen na lomai.

KRATKO I ISTINITO: DA L I JE MOJSIJE OBIAN LAKRDIJA? Autor, u toku daljeg teksta, govori da ovu priu trebamo sagledati u kontekstu radikalne subverzije vlasti, odnosno, dovoenja u pitanje naela na kojima vlast poiva, nagovetavajui nam da e, upravo, subverzija i mehanizmi njenog suzbijanja biti glavna tema ovog rada. Vraamo se na priu o mlinaru od koje smo i krenuli. Menocchi je, tokom pritvora, priznao da teoriju nije sam smislio, ve ju je proitao u odreenim knjigama, knjigama koje nisu bile zabranjene ili na bilo koji nain usmerene protiv vlasti i crkve. Kao primer, uzmimo delo Putovanja, Dzona Mandevila, u kome je italijanski seljak mogao da proita da postoje ljudi koji nikada nisu uli za hriansku veru. Kako Carlo Ginzburg, koga autor pominje u nastvaku, dokazuje, mlinar je, u svakom od tih tekstova, mogao nai pojedinosti koje, izvaene iz konteksta, postvaju subverzivne. Sve ovo, nedvosmisleno ukazuje kako je itaocu esnestog veka neelno bilo mogue pronalaziti subverzivne uvide u prividno neproblematinim izrazima pravoverja. Dakle, nije iskljuivo da se subverzivni elementi mogu nai u tekstovima pravovernih iskaza. No, Stiven Grinblat eli da pronae objanjene prisutnosti subverzivnih elemenata u renesansnoj knjievnosti, ne zadovoljavajui se samo njihovom identifikacijom. Kao temelj svog daljeg dokazivanja, Grinblat uzima traktat Hariota Kratak i istinit izvetaj o novootkrivenoj zemlji Virdziniji. Tomas Hariot, koji se naao u jednoj izjavi Kristofera Marloa kao ovek koji je mogao vie da uini od jednog obinog lakrdijaa Mojsija, bio je najznaajniji matematiar elizabetinskog doba, prvi Englez koji je izradio

teleskop i autor prve izvorne knjige o prvoj engleskoj koloniji u Americi. Tom itave karijere, pratila ga je optuba za ateizam, koju Grinblat opisuje kao izvrsno oruije elizabetinskog vremena u borbi politikih ili bilo kojih drugih neprijatelja, posve estu i neosnovanu. Grinblat se, u nastavku, zadrava na preanjem Marluovom iskazu, sagledavajui ga u kontekstu jedne makijavelistike teze protiv religije. Makijaveli govori: nikad niko nije narodu donosio osobite zakone a da se nije uticao Bogu, jer inae ne bi bili prihvaeni. Vidimo religiju predstavljenu kao skup verovanja kojima svetenici manipuliu narodom radi ouvanja poretka. itava ova pria, oslikava Mojsija kao nekog ko je obmanuo proste i sirove egipatskom magijom, istim intenzitetom na koji su odreena dela, po miljenju inkvizicije, obmanula Menocchia. Tekst se, zatim, vraa putopisima Tomasa Hariota, iz kojih se izdvaja zanimljiv segment koji opisuje susret Novog i Starog sveta, susret Evropljana i indijanaca: Veina stvari to su ih prvi put videli kod nas, kao to su instrumenti za merenje, busole, durbin...bile su im tako neobine i u tolikoj su meri nadolazile njihove sposobnosti da shvate kako su izraene i emu slue da su mislili kako su pre delo bogova nego ljudi, ili barem da su nas bogovi tome nauili. U ovom citatu iz Kratog i istinitog izvetaja o novootkrivenoj zemlji Verdziniji, moemo primetiti preklapanje Marlouve i Makijavelijeve teze o religiji, u kojoj ueni zakonodavac divljem narodu lukavo namee doktrine drutvene prisile, time navodei pojedince da posumnjaju u svoja dotadanja uverenja. To se Indijancima i dogodilo, nastavlja Hariot. Njihovi plemenski savezi se poee uruavati, a kada bi usevi propadali zbog iznenadne sue, traili bi od Engleza da se za kiu mole njihovom Bogu. Stiven Grinblat navodi, da se upravo ovde otkriva mo ljudskih dostignua (itanje, pismo, barut), koja se mogu iskoristi u kontrolisanju neukih od strane uenih, a sve to ueni, ovde Englezi, treba da urade, jeste da produkte tehnologije prikau pod svetlom boanskog oreola, time nam potvrujui priu o nastanku i ulozi religije, radikalnoj subverzivnosti, Makijaveliju i Marlou. Stiven Grinblat, u daljem tekstu, sledi Hariotov putopis, te zastaje nad izvetajem o pojavi bolesti u Novom svetu. Naime, Hariot dolazi do zakljuka da su Indijanci umirali iz razloga to su neto mutili protiv Engleza, pristajui uz injenicu da Bog titi svoj odabrani narod. Navodi se i da su neki Indijanci sumnjali da su Englezi ljudi, videi u njima bogove ili duhove mrtvih koji su poprimili smrtan oblik, govorei kako e jo njih doi, nevidljivih i bez tela, u elji za ubijanjem gaae ih nevidljivim mecima. Na pitanje zato bi ovek, koji se nalazi u poziciji u kakvoj se nalazi Tomas Haroit, na mestu gde bi mogao ispitati jedan od najmranijih strahova svoje kulture, zapisivao razmiljanja Indijanaca i njihove sumnje, odgovor daje sam tekst traktata: Ta sam njihova miljenja opirno zabeleio kako biste uvideli da postoje dobri izgledi da ih se smotrnim postupanjem i vladavinom navede da prihvate istinu. a time i da nas potuju i sasluaju, da nas se boje i da nas zavole. Tekst sledi Hariotov opis susreta sa Winginom, poglavicom indijanskog plemena. Poglavica je, u razgovoru sa Englezima, prihvatio bolest kao dalo hrianskog Boga, te je od njih zatraio da zamole svog Boga da bolest baci i na njihove neprijatelje. Kolonisti su mu odgovorili da bi takva molitva bila bezbona i da Bog odluuje iskljuivo po svojoj volji. Stiven Grinblat smatra da ovaj dogaaj pokazuje pravu prirodu renesanse politike teologije, njenu sveobuhvatnu ambiciju i sposobnost da sama sebe opravda pruajui objanjenje za gotovo bilo koji dogaaj. Takoe, ovaj trenutak navodi autora na pitanje
3

postojanja subverzije i njenog porekla. Odgovor nam daje u vidu dijaloga sadanjosti i prolosti. Naime, mi kao subverzno u prolosti shvatamo upravo ono to nije subverzno za nas i obratno.

GLUMA ILI VLAST, POZ ORITE ILI DVOR? Sledi zavrni segment teksta Nevidljivi meci, u kome autor pravi paralele izmeu dosadanjih zakljuaka o subverziji i pojedinih ekspirovih dela. Na poetku, fokus je postavljen na Oluju, iz ijeg vrtloga Grinblat vadi Kalibana, koji ga svojim u budue bit pametniji te traiti milost, navodi na idealan primer subverzivne sile vlau koja je tu silu i stvorila. Grinblant, zatim, navodi Kralja Lira i Mera za Meru kao drame u kojima se oigledno vlast dovodi u pitanje, no svoje dalje izlaganje koncentrie na drami Henri IV. Grinblata interesuje izjava Uptona da je svako bio u stanju da shvati da e princ Henri kad postane kralj poprimiti i linost primerenu svoje asti. Autor navodi da ne eli da ospori tumaenje princa kao idealne slike mogunosti engleske linosti, ve da ukae na injenicu da takva idealna slika predstavlja stalnu proizvodnju subverzije sama za sebe, to u nastavku i obrazlae. Lik princa Hala vidimo s jedne strane kao lakrdijaa i licemera, dok nas sa druge navodi da ga slavimo kao princa. Grinblat nas navodi da sagledamo scenu Halovog moralnog iskupljenja, analiziramo ga u kontekstu Hariotovog Kratkog i istinitog izvetaja, te uvidimo da se svi argumenti kojima Hal opravdava svoje postupke, poput ina tumaenja, izlau opasnosti da se okrenu u svoju suprotnost. U nastavku, autor govori da se, u Halovom iskazu da koliko bude bolji no njegova re toliko e vie izneveriti oekivanja ljudi, nada prepoznaje u Bolinbruku i Falstafu, ali i u nama, koji smatramo ovu dramu prikazom istinskog prijateljstva i poverenja. Interesanto je primetiti segment teksta Henrija IV koji nosi opis Falstafove ete. Upravo ove nezaposlene sluge, odbegli popniari, konjuari bez posla, predstvaljaju prototip subverzivnosti poretka. Kod ekspira ih nalazimo genijalno predstvljene kao branitelje istog. Teatralnost shvaena kao jedan od modusa moi, zahteva dublji ulazak unutar lika princa Hala. Grinblat govori kako mu se moe zameriti poreenje Hariotsovog i ekspirovog teksta, navodei razlike u pozorinom interesu jednog i kolonijalno-putopisne tendencije drugog. Zanimljivo primeuje da se u Henriju IV ne moe izolovati pozorini interes od interesa moi, pridodajui glumu kao karakteristinu delatnost mladog princa. Jo bolje, Grinblat definie Hala kao tetralnog improvizatora koji stavlja razne maske: svoga oca, Hotspura, imaginarnog lopova, samog sebe kao razmetnog i samog sebe kao pokajnika. Tome dokazuje i sam iskaz Hala koji, trenutcima pokajanja, govori: Odsada u nadalje biti vie ono to jesam. Ipak, biti to to jesi, ovde predstavlja igrati jo jednu ulogu u strukturi moi. U nastavku, dolazmo do pojma elizabetinske poetike, graenog elementima ispitivanja, beleenja i tumaenja, nerazdvojnog od figure kraljice Elizabete, vladarke ija je mo poivala na teatralnim velianjima kraljevske slave i teatralnim nasiljem kojem su bili podvrgnuti neprijatelji te slave. Ovakva mo, zavisna od povlaene vidljivosti, moe biti poistoveena sa snagom tragediografa ili glumca pozorinog komada koji svoju publiku

vizuelnom prisutnou uvlae u zbivanje, te konanim aplauzom zarobljenih potvruje trijumf. Grinblat, u nastavku, povezuje Elizabetinu izjavu mi smo vladari, na pozornicu stavljeni, gde itav svet nas gleda i promatra sve to radimo, sa reima Tomasa Mora: Kraljevske igre, poput pozorinih komada, uglavnom se odigravaju na gubilitu. Ko je mudar, nee se u njih ni upletati. Kao zakljuak rada, Grinblat navodi da Kratak i istinit izvetaj Tomasa Hariota i ekspirova drama Henri IV potvruju makijavelistiku hipotezu o nastanku moi iz sile i prevare, dok neodoljivo privlai publiku da istu tu mo i slavi.