Београд 2008.

Филозофски факултет
Универзитет у Београду

Предмет: Рана модерна историја

П Р И К А З Д Е Л А

Robert Mandrou, Opsednutost đavolom i vradžbine u

XVII veku, Novi Sad 1988, prevod: Ivanka Pavlović,
predgovor: Vojislav Pavlović, br. strana: 245.

(наслов оригинала: R. Mandrou, Possession et sorcellerie au XVII’e

siècle, Paris, 1979.)

Аца Цветановић
бр. индекса: ис 060025
 2

Робер Мандру је један од највећих француских историчара. Био је

ученик и сарадник Лусијана Февра и Жоржа Дибија, с ким је и покренуо
проучавање тзв. историје менталитета. Мандру је пионир ширег
дефинисања схватања тог појма; он у својим делима посвећује поглавља
односима у простору и времену, природним срединама, итд.
Објављује важна синтетичка дела о Француској у XVII веку, као нпр. Луј XIV
у свом добу. Такође, интересују га владе и друштва Енглеске и Немачке.
Вештичарењу и враџбинама посвећује своју докторску дисертацију
одбрањену и објављену 1968. г. Професор Париског универзитета постаје
исте године, и почиње да задобија велики број истомишљеника. Године
1977. формира француску историјску мисију у Гетингему у Немачкој, која
данас докторантима додељује стипендију Robert Mandrou.
Капитална дела Робера Мандруа су: Историја француске цивилизације
(објављено 1958), Француска у XVI i XVII веку (1967), Магистрати и
вештице у Француској у XVII веку (докторска дисертација, објављена 1968),
Луј XIV у свом добу (1973), Увод у модерну Француску 1500-1640 (1974), и
наравно Опседнутост ђаволом и враџбине у XVII веку (1979), као и многа
друга дела историје менталитета.

Тема којом се аутор бави јасно се уочава из наслова самог дела, а

уопштено узевши није новина – вештичарењем и магијом су се људи бавили
од најранијих времена, па је тако и интересовање за њих, као и проучавање
и описивање истих, постојало много пре Мандруа; али, Мандру посматра
једну врло битну специфичност, то је промена става према вештичарењу и
магији током 17. века у Француској. На почетку века довољно је било да се
поткаже вештац, маг, чаробњак или било шта слично, да се на једвите јаде
скупе некад и најбезвезнији или потпуно ирелевантни докази, и да буде
''јасно'' да је реч о особи ''под утицајем нечистих сила''; међутим, током 17.
века, тај и такав став се из корена мења, па судије, опати, државни
службеници и друга лица од ''ауторитета'' почињу да на све те, доскора
опседнуте особе, гледају као на обичне преваранте, варалице које или
извлаче неку корист из таквог претварања, или су умно поремећени, или
 3

једноставно желе да на себе скрену пажњу јавности. Сви ти и још неки

случајеви су подједнако заступљени и то је оно што аутор жели читаоцима
да прикаже – јасан пораст скептицизма у друштву.

Мандру је изнео десет текстова, или боље рећи извештаја о разним

случајевима ''опседнутости'' у Француској почев од 1606, па до 1702. г. Такви
извештаји (необјављени и непроучени до Мандруовог времена) су са
најразноврснијим садржајем, као нпр. о току суђења опседнутима, или о
истеривању нечастивог, затим признања опседнутих, саслушање, њихове
приче о делима која су починили док су њима управљале нечисте силе, итд.
Колико су они различити толико су међусобно различити и друштвени
слојеви којима су припадале особе које су их састављале. Тако, неке
извештаје састављају судије локалних парламената француских градова,
или лекари, опати, полицијски или државни службеници, па некад и сам
оптужени износи своју оптужницу у склопу молбе за помиловање.
Структура дела је таква да аутор пре сваког оригиналног текста извештаја
на француском (а у једном случају с гомилом неразумљивих фраза и израза
на латинском и грчком) даје кратак приказ и објашњење о чему се у тексту
говори. На први поглед се читаоцу то може учинити сувислим, али
ситуација је сасвим обрнута, аутор је тако само помогао да се не би читалац
доводио у забуну, јер су често текстови јако сложени, па се тим ауторовим
објашњењем држи нит и оригинални текст постаје само интересантнији.

Горепоменуте разлике текстова су, у ствари, само површне, и уочавају

се онда када се сваки посматра засебно. Када се ствара уопштена слика, на
видело излази она главна црта – промена односа према вештичарењу и
магији, у ужем, а промена става према животу, у ширем контексту. Аутор је
тако конципирао своје дело да се та слика ствара постепено и на крају
читалац све схвати без сувишног ауторовог коментарисања и препричавања,
што је још једна од позитивних страна овог Мандруовог рада. Наравно,
постоји још таквих, и то се закључује из свега изнесеног, а ваља поновити да
су текстови до 1979. били непознати јавности. Можда је битно напоменути
 4

да се управо с тим објављивањем разбила једна фама која се јављала (и још

увек се јавља) код извесног броја људи, а то је да сам чин ''истеривања
ђавола'' из тела опседнутих није баш онакав какавим га неко може
замислити гледајући популарне филмове, или читајући фантастичне
романе.

Сви текстови, сваки извештај и опис ''опседнутости'' интересантан је

на свој начин, и један другог допуњује, без обзира на оне површне
различитости. Није циљ, наравно, говорити детаљно о садржини сваког
текста, али би требало приказати понеки наслов и детаљ сваког од њих.
Тако, Мандру даје извештај једног судије са саслушања Мадлене Ејмар (из
1606), девојчице из Оверња, која је упорна у свом тврђењу да присуствује
сабату, да општи с ђаволом и да је била довољно способна да му се одупре,
покаје и врати хришћанској вери.
Један од текстова (из 1603) говори о дечаку, Жану Гренијеу, који је
(прилично је јасно на крају) умислио да је вукодлак, да му је ''господин у
црном, из шуме'' дао вучју кожу у коју се он облачи и тако иде по селима и
коље људе и животиње. Овај текст је врло занимљив, штавише
трагикомичан, јер показује у какве све глупости неће неки људи поверовати,
када је јасно да је дечак ноторни лажов и идиот.
Текст молбе за помиловање опата Урбина Грандијеа краљу Лују XIII (из
1634) је добар пример како неко из ''опседнутости'' извлачи корист –
монахиње манастира Св. Крста у Лудену су с јасном намером да оптуже
Грандијеа, изигравале да су опседнуте ђаволом и да је за то крив опат
Грандије, који комуницира с нечастивим и изводи разне магије итд.
Међу текстовима је и писмо једног анонимног лекара који потпуно трезвено
и аргументовано с медицинске стране пружа објашњења за понашање
''опседнутих'' особа.
Можда најинтересантнији текст је извештај Едлена, опата д'Обињака о
опседнутима у Лудену (из 1637). Огроман број људи долази у Луден да би
видело чуда која чине опседнути, неки остају запрепашћени, а опат Едлен је
крајње скептичан и низом логичних питања која поставља што сам себи,
 5

што и ''опседнутим'' калуђерицама долази до закључка да су све оне само

гомила превараната.

Када се сви ови текстови сагледају, сасвим је јасан закључак који су

изнели и неки савременици ''опседнутих'' – тамо где нема много говора и
страха од вештица, нема ни њих самих. Те је после свега јаснији и акт краља
Луја XIV по савету министра Колбера из 1682. г. да се прекине са прогоном
вештица без јасних и необоривих доказа. Иако се након тога још јављало
случајева ''опседнутих'', кадрих да чине чуда излечења, или са некаквим
другим моћима, овај акт је логичан завршетак свих оних случајева лажне
опседнутости ђаволом – неопходно кочење нечега што је изазвало огромне
проблеме француском друштву 17. века.