eljko uri

ordano Bruno u srpskoj kulturi:

tekstovi i sudbine
Rezime: ordano Bruno je vie od sto godina prisutan u srpskoj kulturi Nalazimo
ga u tekstovima znaajnih i manje znaajnih autora; neki od tih tekstova
imaju prevashodno divulgativni karakter i tee da proire u svom vremenu
informacije i znanja o tom velikanu. Drugi su, pak, pokuali da krenu u
dublje istraivanje sutine Brunove filozofije. I jedni i drugi, u svakom
sluaju, nose obeleja svojih duhovnih i ideolokih vidika, a izraavaju,
neko vie neko manje, i svoj lini emocionalni stav. Posebno bogat i
inspirativan odnos prema delu ordana Bruna nalazimo kod Ksenije
Anastasijevi koja je za Brunovu misao vezala i dobar deo sopstvene
naune i ljudske sudbine.

ordano Bruno se rodio u Noli 1548 godine i sa osamnaest godina stupio

je u dominikanski red u Napulju. Manastir, meutim, nije bio pogodno
mesto za tako nemirnu duu kao to je bio njegova, za takav uznemireni
duh kakav je bio njegov, uvek sklon da sumnja i u nedodirljive istine vere.
Ubrzo je, stoga, izazvao podozrenje Inkvizicije; zato mora da bei u Rim
to je poetak dugog lutanja koje e ispuniti njegov ivot: najpre kroz celu
Italiju, od Rima u Nolu, pa u Savonu i u Veneciju; zatim i kroz Evropu, od
eneve do Tuluza, Pariza, Oksforda, Vitenberga, Praga, Helmtata i
Frankfurta. Tek je 1591. godine ponovo preao Alpe da bi se vratio u
domovinu: pozvao ga je bio venecijanski plemi ovani Moenigo pa se
Bruno u Veneciji i nastanio. To je, meutim, bio njegov najnesreniji
boravak. Moenigo ga je prijavio Inkviziciji, bio je uhapen i odveden u
Rim gde je, posle dugog i dramatinog procesa, osuen na lomau.
Spaljivanje je obavljeno na trgu Kampo dei Fjori 17. februara 1600.
godine.
(Giuliano Procacci, Storia degli italiani 2, lUnita, Roma 1991, 220-221)
ordano Bruno je jo pre vie sto godina poeo da ivi u srpskoj kulturi; da ivi u da deli
sudbinu te kulture, da uestvuje u tokovima i transformacijama te kulture zavisno od
istorijskih i drugih prilika. Nalazimo ga u tekstovima znaajnih i manje znaajnih autora;
neki od tih tekstova imaju prevashodno divulgativni karakter i tee da proire u svom
vremenu informacije i znanja o tom velikanu. Drugi su, pak, pokuali da krenu u dublje
istraivanje sutine Brunove filozofije. I jedni i drugi, u svakom sluaju, nose obeleja
svojih duhovnih i ideolokih vidika, a izraavaju, neko vie neko manje, i svoj lini
emocionalni stav.

Najpre su se, daleke 1889. godine, u asopisu iji je vlasnik bio poznati srpski
romantiarski pesnik Jovan Jovanovi Zmaj, a koji je izlazio u Novom Sadu i zvao se
Javor, pojavila dva priloga posveena Brunu. Oba priloga u direktnoj su vezi sa
podizanjem spomenika ordanu Brunu na rimskom trgu Campo dei fiori, to je opet, sa
svoje strane rezultat snane identifikacije italijanskog Preporoda i tek roene italijanske
drave sa sudbinom i delom ordana Bruna koji u sebi sadre snaan nacionalnoduhovni simboliki potencijal. U prvom tekstu je ugledni intelektualac Marko Car, koji je
inae sa posebnom strau pratio zbivanja u italijanskoj kulturi i knjievnosti, reagujui
na otkrivanje tog spomenika, itaocima ukratko ispriao Brunov ivot. Nije propustio da
ukae na ivotnost Brunove misli: treba ga smatrati, pie Car, preteom moderne
filosofije i nabraja niz znamenitih imena koja su Brunovi dunici u filozofiji: Galileo,
Lajbnic, Spinoza, Bejl, eling, Hegel.
Nekoliko brojeva kasnije pojavila se u istom asopisu i jedna poema o Brunu, napisana u
nepravilno rimovanim osmercima. Poema sadri nekoliko karakteristinih detalja:
uspostavljanje otrog kontrasta izmeu mranog sveprisustva klera (posebno su
negativno obeleeni jezuiti) i duha izvornog hrianstva, i svetlog, uzvienog primera
Brunovog slobodoumlja; kontrast, romantiarski, izmeu Brunovog dugogodinjeg
boravka van Italije i njegove ogromne udnje da se tamo vrati (Doe doba da se patnik/
svojoj rodnoj zemlji vrati); zavretak poeme posveen je, takoe, inu podizanja
spomenika Brunu (Monumentum cjelog sveta) koji je, istovremeno, i in vraanja
besmrtne slave ovom velikanu.
Povodom trista godina od smrti ordana Bruna pojavio se jo jedan prigodni tekst. ovoga
puta u asopisu Brankovo kolo koji je nosio ime jednog drugog velikog srpskog
romantiarskog pesnika, Branka Radievia. Autor je napisao knjievnu priu sainjenu
od poznatih elemenata Brunove biografije; pokuao je da najdramatinije detalje prosto
dopuni svojom matom, naroito scene na lomai. Posle tako isprianog Brunovog ivota
i smrti, autor daje kratak osvrt na Brunovu misao i, to je veoma zanimljivo, navodi neka
novija izdanja Brunovih dela: onih na latinskom, objavljenih u Napulju 1880 i 1886, i
onih na italijanskom u firentinskom izdanju iz 1891. godine.
Drugi talas interesovanja za ordana Bruna poeo je dvadesetih godina naeg veka. U
jednom enskom asopisu, enski pokret, koji je izlazio u Beogradu, pojavila se,
godine 1923, fotografija jedne mlade ene za koju je u propratnom tekstu reeno da je
postala docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu; to je bio prvi sluaj u istoriji
univerziteta u Jugoslaviji da jedna ena postane univerzitetski nastavnik. To nije jedini
primat Ksenije Atanasijevi kako je bilo ime te mlade ene. Ona je bila i prva ena koja
je postala doktor nauka. Doktorski rad je odbranila 1922. godine, kad je imala 28 godina,
i nosio je naslov Brunovo uenje o najmanjem. Za ime te ene vezuje se najplodniji
period u pogledu prisustva Brunove misli u nas.
Brunovo uenje o najmanjem jeste filozofska rasprava pre svega o Brunovom delima
napisanim na latinskim jeziku i objavljenim u Helmtatu i Frankfurtu: De triplici minimo
et mensura, De monade i De immenso et de inumerabilibus. Na ovo istraivanje Kseniju
Atanasijevi podstakao je njen profesor, znameniti srpski filozof, Branislav Petronijevi.

Poslao ju je u enevu i u Pariz da slua predavanja onda uvenih profesora; od profesora

Vernera iz eneve dobila je primerak Brunove knjige. Njena rasprava objavljena je najpre
na srpskom (1922), zatim na francuskom jedna proirena verzija (1923. godine, pod
naslovom La doctrine Metaphysique et Geometrique de Bruno) i, konano, 1972. godine,
na engleskom, jo ire izdanje. Prema svedoenju same Ksenije Atanasijevi, Petronijevi
je to uinio jer je bio i lino zainteresovan za Brunove ideje izloene iu spomenutim
delima; neto od tih rezultata i sam je iskoristio u nekim potonjim filozofskomatematikim raspravama.
Sudei po reagovanju naune javnosti u narednim godinama, u prikazima, na primer u
engleskom asopisu Nature 1925. godine, ili ekom asopisu za filozofska pitanja iz
1926 godine, poduhvat Ksenije Atanasijevi bio je izuzetno uspean; svi istiu njenu
veliku naunu hrabrost to se poduhvatila da analizira jedno Brunovo delo kojim se do
nje gotovo niko nije ozbiljnije bavio. Kao glavno dostignue njenog rada oznaava se
povezivanje Brunovih metafizikih i matematikih ideja sadranih u tim spisima i
modernih naunih i filozofskih tokova. Jedno od priznanja jeste i injenica da je Virilio
Silvestrini njenu monografiju ukljuio u Bibliografia delle opere di Giordano Bruno
objavljenu u Pizi 1926. godine.
Ksenija Atanasijevi je bila i odlian poznavalac starogrkih filozofa, Spinoze, Paskala i
mnogih drugih. Imala je veoma iroko humanistiko obrazovanje i raznolika
interesovanja; u poznijim godinama ivota, a umrla je 1980, privlaila ju je psihoanaliza.
Prema Brunu, njegovom delu i njegovoj sudbini oseala je veliku privrenost. On je bio
filozof one vrste kojoj je i sama pripadala: ne smireni tvorac vrstih filozofskih sistema,
nego strasni istraiva prostora ljudske misli ali i ljudske due. Dok je pisala svoj rad o
Triplici minimo et mensura i dok je poinjala svoj rad na Filozofskom fakultetu, nije ni
slutila da e joj Brunov primer ljubavi prema filozofiji po svaku cenu davati snagu da
izdri ono to e joj se deavati.
Meu radovima Ksenije Atanasijevi nalazimo jo dva znaajna priloga o Brunu. Prvi je
iz 1927. godine i objavljen je u asopisu Misao. U njemu rekonstruie Brunov ivot i
njegovo delo na osnovu biografskih beleaka u Brunovim delima i istorijske grae, kao i
na osnovu linih analiza. Jedan od zanimljivih akcenata teksta jeste tvrdnja Ksenije
Atanasijevi da Nolanac nije bio u stanju da odvoji filozofeme od svoje linosti, i da ih
prelije objektivnou. Svaku misao on je spontano prelamao kroz duu; otuda iroke i
plodonosne filozofeme ordana Bruna dobijaju jednu vibrantnu privlanost od njegove
udesno sloene i teko protumaljive linosti, to je u doba intelektualnoga slepila i
haosa sjajila zranom i blistavom svetlou istine, kao ona bezbrojna sunca kojima je
vizionarski duh njegov naselio bezmernu vaseljenu. Saetija varijanta ovog teksta
pojavila se, docnije, u knjizi Ksenije Atanasijevi Pitagora, Epikur i ordano Bruno.
Kada su je, u jednom intervjuu, posle mnogo decenija, pitali zato je izabrala ba Bruna,
odgovorila je: On je prividno bio konfuzan, ali iza toga se skrivalo neto novo i
veliko. ... Nije me njemu privlaila toliko njegova lina tragedija koliko ceo njegov ivot.
Bio je ovek ogromne imaginacije, neverovatnog znanja, dobrog srca, velike pameti i
mnogo lakomislen. Time ja objanjavam njegovu tragediju: verovao je da mu se nita

nee desiti. iako otrouman ovek visoke inteligencije, bio je nepopravljivo lakomislen,
koa mi se jei kad pomislim kako je i kakvim odljudima pao u ruke!
Kseniji Atanasijevi, koja je, kao to smo videli, autor najzrelijih doprinosa poznavanju
Brunove misli u srpskoj kulturi, bilo je uskraeno da svoje velike sposobnosti i svoju
veliku kulturu jo dublje ugradi u kulturni ivot Srbije. Godine 1936. bila je prinuena,
posle nevienih spletki i kleveta, da se povue sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Posle
osloboenja 1945, u novom reimu, nije joj omogueno da se vrati na fakultet. Ponos,
hrabrost i filozofski integritet nije joj dozvolio da se uklopi, kao to su to mnogi uinili,
ak i iz njene generacije, u novu revolucionarnu filozofiju koja je neposredno sluila
vlasti. A taj svoj integritet hrabrog mislioca pokazala je, u svom stilu, jedinstveno, onda
kada je bilo najtee. Autor je jednog od prvih tekstova, iz 1933. godine, protiv Hitlera i
njegovih postupaka protiv Jevreja; u Beogradu je, 1940. godine, uoi samog rata, drala
seriju predavanja o Spinozi i drugim velikanima jevrejske kulture; 1941. godine bio je
zabranjen tira beogradskih novina Pravda zbog jednog antinacistikog teksta Ksenije
Atanasijevi; 1942. godine nemaka vlast u okupiranom Beogradu uhapsila ju je i drala
neko vreme u zatvoru. U decenijama koje su usledile Bruno je bio njena uteha i izvor
njene snage. O njemu vie nije pisala jer slika o Brunu koju je ona mogla da ponudi nije
se uklapala u nove ideoloke okvire. O Brunu, posle II svetskog rata piu drugi i na
drugaiji nain.
Time smo stupili u tree razdoblje recepcije Bruna i njegove filozofije u srpskoj kulturi.
Prototip za novo vienje Bruna mogla je u ono doba biti knjiica ruskog autora
Voroncova-Veljaminova koja u srpskom prevodu objavljena 1948. godine pod naslovom
Heroji i muenici nauke. Zanimljivo je da se dve godine ranije u Zagrebu pojavilo izdanje
te knjiice na italijanskom jeziku. U tekstu posveenom Brunu insistira se na njegovoj
vatrenoj borbi protiv okamenjenog, prestarelog miljenja srednjeg veka, protiv
duhovnog neznanja svetenstva, protiv slepog klanjanja Aristotelovom uenju.
Zanimljivo je, kao stereotip onog vremena, bavljenje drutveno istorijskom situacijom,
uvoenja u tekst marksistikih kategorija ali bez organskog povezivanja sa Brunovom
filozofijom: sintagme kao podjarmljena veina naroda", trgovaka buroazija,
proizvodne snage revolucionarno uenje Bruna itd. daju preovlaujui ton ovom
tekstu. U sutini na srodan nain, ali u uenijoj formi, o Bruno je pisao i filozof Duan
Nedeljkovi, bezmalo vrnjak Ksenije Atanasijevi, koji je, u filozofiji idui i njenim
tragom, dosegao najvia drutvena priznanja; postao je akademik i u duem periodu igrao
ulogu vrhovnog sudije u pitanjima filozofskog pravoverstva. Da bismo stekli sliku o
njegovim akcentima u predstavljanju i tumaenju Brunove misli, posluiemo se
ponekim citatom: Renesansna revolucionarna filozofija prirode uopte, a Brunova
naroito, moan je odraz brojnih seljakih buna i prvih buroaskih revolucija; osnovne
crte ordana Bruna, revolucionarnog borca i mislioca filozofa, neustraivog jurinika,
stradalnika i pobednika; Bruno se smelo uhvatio u kotac sa onim mestom Aristotelova
uenja na kojem se veliki antiki materijalist pokolebao i skrenuo u idealizam. Izrazite i
forsirane opozicije izmeu materijalistikog i idealistikog, revolucionarnog i
reakcionarnog, u najmanju ruku suavaju prostor za poimanje bogate i razgranate
Brunove misli.

Ako tekst koji smo upravo predstavili i nije znaajan doprinos poznavanju ordana
Bruna, onda knjiga u kojoj se pojavio predstavlja prilian korak napred u tom pogledu.
Naime, spomenuti tekst pojavio se kao predgovor prevodu, prvom celovitom, Brunove
rasprave O uzroku, principu i jednom na srpski jezik. Knjigu je prevela i opremila veoma
kvalitetnim iscrpnim predgovorom jedan od najpoznatijih prevodilaca sa italijanskog,
gospoa Vera Bakoti Mijukovi. Obiman i dokumentovan ivotopis ordana Bruna,
Vera Bakoti Mijukovi gradi na osnovu knjiga koje i sama spominje: Vita di Giordano
Bruno con documenti inediti od Vinenca Spampanata iz 1921. godine, I dialoghi di
Bruno koje je priredio i 1932. godine objavio Augusto Guco, predgovor Franeska Flore
Brunovom delu O herojskim strastima.
U asopisu Knjievnost koji je izlazio u Beogradu pojavio se 1950. godine jo jedan
tekst o Brunu; iz pera filozofa Ante Fjamenga. Tekst je napisan povodom 350 godina od
Brunove smrti. Iako je i ovaj tekst inspirisan istim ideolokim stavovima kao i spomenuti
tekst Duana Nedeljkovia, ipak je homogeniji i ideoloki delovi manje naruavaju
autorovo prikazivanje Brunovih osnovnih ideja; takvih ideolokih delova ima dosta, neki
su ak i sa jaim politiko-propagandnim akcentom nego to je sluaj u Nedeljkovievom
tekstu; upadljivo je, meutim, da ti obavezni delovi, upravo zato to su prenaglaeni,
pokazuju, gotovo namerno, svoj ideoloki karakter; u takvim tekstovima, kao i u
politikim govorima, uvek je indikativno proitati sam kraj: S obzirom na to pripada
Brunu velikom filozofu revolucionaru Renesansa dostojno mjesto u historiji
filozofije. On ostaje da ivi kao revolucionarni mislilac i filozof, kao borac za pobjedu
progresivnih drutvenih ideja u naprednim snagama drutva, u mislima ljudi koji vole
slobodu, kulturu i istinu.
U poslednje dve decenije interesovanje za ordana Bruna rezultiralo je pojavom jo
nekih prevoda njegovih filozofskih rasprava. Pojavile su se, u Zagrebu i Sarajevu,
opremljene kompetentnim kritikim aparatom, ali cirkuliu i danas u bibliotekama i na
univerzitetu. Zajedno za nekim srodnim naporima, kao to su prevod Sveara koji se
pojavio u Beogradu 1991, ili knjiga iji je jedan deo posveen Brunovim interesovanjima
za okultno, predstavljaju ozbiljan korpus koji nam daje za pravo da utvrdimo kako je delo
ordana Bruna obogatilo svojim prisustvom i srpsku kulturu.

Bibliografija:
1. Marko Car, ordano Bruno, "Javor, Novi Sad, 1889, 24, 378-379.
2. Vladimir Trojanovi, ordano Bruno, Javor, Novi Sad, 1889, 39, 609-610.
3. Aleksandar Lj. Mitrovi, ordano Bruno (1600-1900), Brankovo kolo, Novi Sad,
1900, 6, 215-217.
4. M. V. , Prvo ustupanje nae universitetske katedre eni, enski pokret, Beograd,
1923, 8, 337-338.
5. Ksenija Atanasijevi, Brunovo uenje o najmanjem, Beograd, Vreme, 1922.

6. K. Atanasijevi, La Doctrine Metaphysique et Geometrique de Bruno, Beograd, Polet,

1923.
7. K. Anastasijevi, The Metaphysical and Geometrical Doctrine of Bruno: as Given in
his Work De Triplici Minimo, St. Louis, Warren N. Grin, INC, 1972.
8. K. Atanasijevi, Linost ordana Bruna, Misao, Beograd, 1927, XXIII, 80.
9. Dragoslav Adamovi, Razgovori sa savremenicima, Beograd, 1982, 29.
10. Radmila ijakovi, ivotni put i filosofsko delo Ksenije Atanasijevi, Filozofske
studije, Beograd, 1970, 33-52
11. Voroncov-Veljaminov, Heroji i muenici, Beograd, Novo pokolenje, 1946, 19.
12. Duan Nedeljkovi, Revolucionarni borac i mislilac ordano Bruno, u: ordano
Bruno, O uzroku principu i jednom, Beograd, 1959, 10.
13. Ante Fjamengo, ordano Bruno (povodom 350 godinjice njegovog spaljivanja),
Knjievnost, Beograd, 1950, 10, 494-500.
14. ordano Bruno Optimizam slobodnog miljenja, Zagreb, Naprijed, 1985.
15. ordano Bruno, Dve filozofske rasprave, Sarajevo, Veselin Maslea, 1979.
16. ordano Bruno, Svear (prevod Ivana Klajna), izdanje pozoritaAtelje 212,
Beograd, 1991.
17. ivorad Mihajlovi-Slovinski, Njihov onostrani ivot, Beograd, Kultura, 1981.