Nermin Vuelj UDK 821.133.1.09-31 Didro D.

Univerzitet u Niu
Filozofski fakultet

POSTUPAK NARATIVNOG ULANAVANJA

KOD DIDROA

Saetak: U ovom radu se razmatra uzajamno uslovljavanje sveta i knjievnosti, tj.

stvarnosti i fikcije, kod francuskog romansijera Denija Didroa, a kroz postupak na-
rativnog ulanavanja u trostepenom vidu kao prie u prii, prie o prii, i unutra-
njih prstenastih narativnih uslonjavanja. U tu svrhu su analizirani romani Indiskretni
dragulji, Fatalista ak i njegov gospodar i Redovnica. Didroov narativni prosede je
sagledan u knjievnoj dijahroniji i razmotrene su paralele sa Servantesom. Istraivanje
nudi i kratak teorijski osvrt na postupak narativnog ulanavanja kojem su knjievni
teoretiari pridavali raznovrsna imena: Spiegelung na nemakom, focal repetition i
mirror reflection na engleskom, auto-enchassement, rcit speculaire i mise en abyme
na francuskom.
Kljune rei: naracija, fikcija, narator, metapria, mise en abyme, Didro, Servantes

1. Uvod

Jo pre Rablea, u prvoj polovini XVI veka, i pre Servantesa, na poetku XVII
veka, dakle, jo od njihovih prethodnika nama nepoznatih ili nedovoljno poznatih,
romansijer je nastojao da svoju pripovednu fikciju predstavi kao istinito kazivanje
o ljudima i dogaajima, kao verodostojan iseak iz ivota, kao dokument o svetu
koji knjievnost odraava. Svet u knjievnosti nije doslovno podraavan kroz sirovo
preslikavanje stvarnosti i dosledno zavedenu faktografiju. Stvaralaki genij je uinio
knjievnost tako monom da pripovedna fikcija, koja crpe svoje izvore, poticaje i
modele iz stvarnosti, povratno utie na samu stvarnost, oblikujui svet iz kojeg je
potekla, kojim se bavi i kojem se obraa.
U ogledu Servantes, Stern, Didro: paradoksi romana, roman paradoks
(Cervants, Sterne, Diderot: les paradoxes du roman, le roman des paradoxes,
1999), Pedro Havijer Pardo Garsija Pardo (Garcia, 1999: 5152) definie trostruki
paradoks na kojem je zasnovan moderni roman, iji je zaetnik Servantes: prvo to
je istinita pria koju kazuje laov (le rcit vrai dun menteur) i roman nastoji da
uhvati stvarnost kroz priu koja je fikcija; drugo naracija-istina naratora-laova po-
stavlja se nasuprot laima ranijih romana, i njegova stvarnost je utoliko vie ubed-
ljiva to se vie istie fikcionalnost romana koji mu prethode (sa ralit est dautant

309


plus convaincante que la fictionalit des romans prcdents est mise en relief); tree
dijalog/prianje postavlja se kao potvrda istinitosti romanesknog.
U radu Didro i romaneskno: postupak autentifikacije narativne fikcije (Vuelj,
2013: 267281), razmatrani su postupci koje romansijer primenjuje kako bi njegova
stvaralaka fikcija postala umetnika istina. Tehnika kojom se overava romaneskno,
imenovana postupak autentifikacije narativne fikcije, kako stoji i u naslovu pomenu-
tog ogleda, i koja je u vezi s pozicijom naratora, analizirana je u Didroovim priama,
romanima i dijalokim satirama. Podsetimo se toga da su se romansijeri, potkraj
srednjeg veka i u epohi renesanse, a zatim i u vreme prosvetiteljstva, uobiajeno
predstavljali kao izdavai, recenzenti, prevodioci pronaenog rukopisa neijih ispo-
vesti koje su autentifikovali time to su dodavali predgovor, uvod, pogovor ili bele-
ke. Time su nastojali da obezbede navodnu verodostojnost kazivanja. U pomenutom
radu Didro i romaneskno itamo i sledee:
Autentifikacija fikcije, kao skup postupaka kojim se jedno knjievno delo pred-
stavlja za verodostojan dokument, obavlja se preko autora i preko junaka. Autor
je oznaen kao izdava dokumenta, ili kao poverenik koji je zabeleio svedo-
enja oevidaca, ili je on sam svedok koji je lino poznavao junaka iz prie;
ujedno, junak se identifikuje kao stvarna osoba. (Vuelj, 2013: 272).
Navodna veredostojnost fikcije u vezi je s pozicijom naratora, a time i s pozi-
cijom itaoca. Naracija se moe uslonjavati tehnikom fokalizacije, tj. promenom
poloaja naratora, promenom samog naratora ili uveavanjem broja naratora; druga-
ije reeno primenom postupka narativnog ulanavanja, to i jeste predmet ovog
istraivanja u kojem razmatramo kako je Didro primenio taj postupak u romanima
Indiskretni dragulji (Les bijoux indiscrets, 1748), Redovnica (La Religieuse, 1796) i
Fatalista ak i njegov gospodar (Jacques le fataliste et son matre, 1796).1

2. Narativni okviri

Didroov romaneskni prvenac Indiskretni dragulji duhovita je i tematski vie-

slojna satira u kojoj se pretresaju nauna, etika i estetika pitanja: porede se Njutn
i Dekart i raspravlja o naunom metodu, tumaenjem snova zalazi se u oblast pod-
svesnog, debatuje se o italijanskom i francuskom stilu u muzici, kritikuje tradicio-
nalno pozorite i glumaka tumaenja likova, obnavlja poetika rasprava oko starih
i modernih.2 Junak prie, sultan Mangogul, u zamiljenoj prestonici Monomotapa
1
Redovnica i Fatalista ak su najpre objavljivani u nastavcima u rukopisnoj Knjievnoj prepisci
(Correspondance littraire) za svega petnaestak inostranih aristokratskih prenumeranata, prvo delo u
devet brojeva pomenute revije (17801783), a drugo u sedamnaest brojeva (17781780), dok su se prva
tampana izdanja obe knjige pojavila u Francuskoj tek 1796. godine.
2
U vezi s Indiskretnim draguljima, didrolozi obavezno istiu da je roman prepun aluzija na dvorski
ivot Luja XV i gospoe de Pompadur, koji su predstavljeni kroz glavne likove sultana Manongula i
njegove miljenice Mirzoze, te da se jo aludira na prvog ministra, najpre Rieljea (Richelieu), a zatim
Flerija (Fleury), te na muziare Lilija (Lully) i Ramoa (Rameau), zatim Dekarta, i Njutna. Tu su i
politike aluzije na Luja XIV i Nantski edikt. O tome, vid.: Wilson, 1985: 71.

310


u Kongu, ima tu privilegiju da moe da uje intimne ispovesti, kako to kae Artur
Vilson (Wilson, 1985: 71), organa koji je najstruniji da odgovori na upitnik dok-
tora Kinzija.3 Jedan okret maginog prstena ini nevidljivim onog koji ga nosi, a
usmeren prema nekoj dami podstie njen dragulj da progovori o svom iskustvu.4
U Indiskretnim draguljima postoji narativno ulanavanje na tri nivoa. Osnov-
ni unutranji nivo ini dnevnik afrikog autora: Nisam bogzna kako vet slikanju
portreta. Utedeo sam itaocima portret sultanije miljenice, ali se nikada ne bih od-
luio da im uskratim prikaz portreta sultanove kobile.5 (Didro, 1961: 169). Spis
je preveden na francuski jezik, ime se dospeva na drugi nivo: Manongul je bio
danas, kae afriki pisac, iji dnevnik prevodimo, u pola deset kod Fani.6 (Didro,
1961: 244). Trei nivo, koji obuhvata u sebi prethodna dva, to je tampano izdanje
strune redakcije prevedenog rukopisa dnevnika. U sam tekst knjige izdava unosi
beleke kojima komentarie dnevnik afrikog autora: Na ovom mestu rukopis je
upropaen7 (1961: 60); zatim komentarie prevod dnevnika: Ovde nas je nezna-
nje prevodioca liilo izlaganja koje nam je besumnje afriki pisac sauvao. Posle
praznine od jedno dve strane, dalje stoji...8 (1961: 43); a komentarie i samu priu:
Deseta glava manje nauna i manje dosadna nego prethodna9 (1961: 44). Ipak,
ne moe se pouzdano odvojiti osnovni tekst afrikog autora od prevodioevih inter-
vencija i izdavaevih dodataka. Dobija se utisak da je izdava iskoristio prevedeni
dnevnik da iznova ustroji priu.
Dva i po veka pre Didroa, Migel de Servantes upotrebio je postupak dokumen-
tovanja fikcije kroz tri nivoa, u romanu Otroumni plemi Don Kihote od Mane (El
ingenioso hidalgo don Quijote de la Mancha, 1605, 1615). Prvi unutranji nivo ini
povest o pustolovinama Don Kihota, koju je napisao arapski autor Sid Amete Bene-
nheli. Drugi nivo predstavlja prevod spisa na kastiljanski, koji nije samo odraavanje
prvobitnog spisa u drugaijem lingvistikom kodu, ve sadri i usputne slobodne
komentare umetnute u korieni prevod:
Kad je prevodilac ove povesti stigao do pisanja ove pete glave, ree da je sma-
tra apokrifnom jer Sano Pansa u njoj govori drugijim stilom od onog koji bi
3
Vilson aludira na profesora Alfreda Kinzija (Alfred Kinsey), koji je objavio dve istraivake studije
o seksualnom ponaanju mukaraca i ena 1948. i 1953. godine, to se smatra zaetkom seksologije.
4
Kako su na javnim skupovima vaginalne disertacije postale uestale, sve dame su poele da se
pribojavaju da njihov dragulj iznenada ne progovori. Neobina pojava, koja je uzela maha, izazvala
je interesovanje naunika. Jedni su dokazivali da dragulji imaju sposobost da govore, drugi su uzvraali
primedbom zato nisu ranije progovorili. Fenomen je imao i umetnikog odjeka, te su u pozoritu
pevali horovi dragulja. Teolozi su, sa svoje strane, u svemu videli izraz nebeskog gneva.
5
Je ne suis pas grand faiseur de porterait. Jai pargn au lecteur celui de la sultane favorite ; mais je
ne me rsoudrai jamais lui faire grce de celui de la jument de sultan. (Diderot, 2006: 98).
6
Manongul tait aujourdhui, dit lauteur africain dont nous traduisons le journal, neuf heures et
demie chez Fanni. (Diderot, 2006: 141).
7
Le manuscrit sest trouv corrompu dans cet endroit. (Diderot, 2006: 53).
8
Ici lignorance des traducteurs nous a frustrs dune dmonstration que lauteur africain nous avait
conserve sans doute. la lacune de deux pages ou environ, on lit (Diderot, 2006: 44).
9
Chapitre dixime moins savant et moins ennuyeux que le prcdent. (Diderot, 2006: 45).

311


se mogao oekivati od njegove plitke pameti, i govori tako istanano da on ne

smatra mogunim da Sano to zna, ali nije hteo da je propusti i ne prevede, da bi
ispunio ono to mu dunost nalae, pa tako nastavi... (Servantes, II, 1988: 37).
Trei nivo je izdavaki, to je sama knjiga, koja je pred itaocima, a ona pred-
stavlja strunu redakciju i samog prevoda, kao i originalnog spisa, uz dodavanja i
proirivanja, do kojih je prireiva doao na osnovu svojih istraivanja:
Ali pisac ove povesti, iako je radoznalo i marljivo tragao za Don Kihotovim
delima prilikom njegovog treeg odlaska, nije mogao da nae traga o njima, bar
ne u verdodostojnim spisima; jedino se u seanju nekih Mananaca sauvao glas
da je Don Kihot kad je trei put krenuo od kue otiao u Saragosu, tamo se naao
na uvenom vitekom turniru, gde su se odigrali dogaaji dostojni njegove hra-
brosti i valjane glave. Ni o njegovom kraju i smrti nije mogao nita pronai, niti
bi pronaao i saznao da ga dobra srea nije namerila na jednog starog lekara koji
je imao olovni kovei, naen, kako je on rekao, u temeljima starog i porue-
nog pustinjakog obivalita koje se obnavljalo; u tom koveiu su naeni neki
pergamenti ispisani gotskim slovima, ali s kastiljanskim stihovima, u kojima su
opisani mnogi njegovi podvizi i koju su govorili o lepoti Dulsineje od Tobosa,
o Rosinantovom izgledu, o vernosti Sana Panse i o sahrani samog Don Kihota,
s razliitim epitafima i pohvalama o njegovom ivotu i navikama (Servantes,
I, 1988: 424).
Servantesovski metod, osim u Indiskretnim draguljima, ije smo narativne
okvire prethodno popisali, Didro je primenio i u Dodatku Putovanju Bugenvilovom
(Supplment au Voyage de Bougainville, 177374). Francuski moreplovac i istra-
iva Bugenvil (Louis-Antoine de Bougainville) objavio je Putovanje oko sveta
(Voyage autour du monde, 1771),10 koje je posluilo Didrou kao prvi nivo, iz kojeg
gradi naredni: tobonji prireiva vri strunu redakciju spisa i, na osnovu izvora,
objavljuje izdanje koje ukljuuje delove putopisa koje je Bugenvil, navodno, bio
izostavio. Tako u Didroovom dijalokom spisu Dodatak Putovanju Bugenvilovom,
sagovornici, oznaeni kao A i B, razgovoraju o samom Bugenvilovom putopisu, ta-
koe itaju navodno odbaene stranice, izostale iz autorovog izdanja, i komentariu
i temu spisa i autorov pristup temi.
U prethodno pomenutim Didroovim delima, kao i u Servantesovom Don Ki-
hotu, koje je nesumnjivi uzor za sve kasnije romansijere koji primenjuju postupak
narativnog ulanavanja, fikcija se predstavlja kao da je nekakav zapis iz stvarnosti,
ime se knjievno delo postavlja unutar stvarnosti, kao skica odraene stvarnosti.
S druge strane, pribegavanjem istinitim situacijama i stvarnim osobama, knjievno
delo se postavlja izvan stvarnosti koju obuhvata, oblikujui je, i inei tako da fikcija
postane alternativna stvarnost.

10
Bugenvil je boravio na Haitiju devet dana, u aprilu 1768, i svoje utiske je pretoio u putopis koji
je doprineo da se stvori mit o srenom divljaku neiskvarenom civilizacijom. To je izazvalo pravu
bujicu spisa koji porede civilizovanog oveka i uroenika, na tetu prvog. O tome, vid. strunu beleku
Stefana Piola (Stephane Pujol): Diderot, Contes et romans, d. M. Delon, Bibliothque de la Pliade,
Paris 2004, 11001102.

312


Stvarnost i fikcija se u sadejstvu uslonjavaju unutar sebe.11 Tako u romanu

Redovnica, stvarnost, a to je dokumentovana sudska hronika o devojci koja je povela
proces kako bi raskinula monaki zavet, slui Didrou da zapone gradnju jedne fikci-
je, tj. da zapone seriju ispovednih pisama koje navodno devojka Suzana Simonen,
primorana na manastirsko zavetovanje, upuuje markizu de Kroamaru (Marc-Anto-
ine Nicolas, marquis de Croismare), dobroinitelju voljnom da joj pomogne. To po-
igravanje sa stvarnom osobom, markizom de Kroamarom, koji ne zna da je Suzana
fiktivna osoba i da Didroovo pero stoji iza ispovednih pisama koja je on dobijao od
kaluerice, iznedrilo je roman Redovnica. Tako se fikcija i stvarnost razvijaju para-
lelno i u sadejstvu: Suzanine epistolarne ispovesti, koje su narativna fikcija, tj. ro-
man, za markiza de Kroamara predstavljaju stvarnost, a uzvratna markieva reakcija
povratno nadahnjuje Didroa da dalje oblikuje svoju fikciju, tj. ono to je stvarnost
za markiza.
Pria o sudbini Suzane Simonen otkriva se itaocima kao obina fikcija preko
Predgovora-dodatka (Prface-annexe) koji dolazi posle romana, a u kojem se pri-
znaje da je Didro izmislio Suzanu i da se predstavljao u njeno ime u pismima upue-
nim markizu de Kroamaru. Autor na taj nain, objanjava ak uje (Chouillet, 1973:
495), uzima itaoca za sauesnika u kovanju lane istinite prie kojom je prevaren
markiz de Kroamar, i itaocu otkriva pravu priu (la veritable histoire) o lai, te
zato italac ne moe da uskrati naratoru svoje potpuno poverenje u svemu to e mu
on ispriati (Chouillet, 1973: 495).
Paralelu s odnosom fikcije i stvarnosti u Redovnici moemo pronai kod Ser-
vantesa zahvaljujui analizi koju je izveo Pardo Garsija. Ovaj kastiljanski istrai-
va na Univerzitetu u Salamanki (Universidad de Salamanca) smatra (Pardo Garcia,
1999: 55) da kihotovska ludost slui da se diskredituje knjievnost koja i izaziva
ludost kod Don Kihota od Mane, ali istovremeno i da se akredituje stvarnost koju
romansijer predstavlja: naime, realizam Servantesovog romana istaknut je u opreci s
varljivou i lai knjievnosti. Tako zakljuuje Pardo Garsija (1999: 55) dija-
log izmeu stvarnosti i knjievnosti tee u dva pravca, od stvarnosti ka knjievnosti,
kako bi se ukinula knjievnost, ali i od knjievnosti ka stvarnosti kako bi se potvrdila
stvarnost.12

3. Mise n byme

Fikcija se predstavlja kao zapis iz stvarnosti i preko umetnutih napomena u

vezi s pripovedanjem, koje imaju i ulogu kritikog odmeravanja same fikcije, ime
11
U Tumaenju snova, Frojd govori o beskonanom umnoavanju u odnosu izmeu sna i jave na
ta nas podsea Dalenbah (Lucien Dllenbach), u istraivanju ovog postupka samoodraavajueg
uslonjavanja: sanjamo da sanjamo, i budimo se iz sna, a u stvari sanjamo kako se budimo iz sna
(Dllenbach, 1977: 219).
12
Aussi le dialogue entre ralit et littrature court-il dans les deux directions, de la ralit la
littrature, pour invalider celle-ci, mais aussi de la littrature la ralit pour valider celle-ci. (Pardo
Garcia, 1999: 55).

313


se knjievno delo samoanalizuje, dobija metanarativnu ravan, u smislu metadijege-

tikog iskaza, tj. iskaza o iskazu. Na taj nain, pisac postaje samome sebi sagovornik
zakljuak je koji Dalenbah izvodi o idu (Andr Gide), koji je, u XX veku, obno-
vio narativni postupak, svojstven Didrou, vek i po pre ida, a genijalno primenjen
kod Servantesa, dva i po veka pre Didroa. Za postupak, u kojem je pisanje podignuto
auto-refleksijom na drugi stupanj, tj. kada itamo knjigu u knjizi, nastajanje u na-
stajanju, sredite u sreditu (lire un livre dans le livre, une origine dans lorigine,
un centre dans le centre), ak Derida (Derrida) kae (Dllenbach, 1977: 216) to
je bezdan, bezdno beskrajnog udvajanja (cest labme, le sans-fond du redouble-
ment infini).
U narativni tok moe se umetnuti posebna narativna jedinica, narativni okvir,
filmskom leksikom reeno sekvenca, ili sam frejm, kao naracija unutar naracije; a
mogue je umetnuti i vie narativnih jedinica, ne samo linearno, po duini nosee
narativne celine, ve i jednu unutar druge. Tako se narativni okviri uslonjavaju
unutar sebe, kao metapria, u odreenju koje tom pojmu daje Dalenbah (Dllenbach,
1977: 71): metapria je umetnuta pria koja ima svog naratora u sklopu dela, koje
ima svog naratora, koji, opet, obuhvata prethodnog naratora i umee ga u svoju pri-
u. Dalenbah podsea (1977: 35) da se ovaj postupak poredi s ukrajinskim lutkama
i meksikim piramidama. Ukrajinske matrjoke su drvene lutke koje se rasklapaju, i
unutar najvee se nalazi druga lutka, unutar druge trea, i tako u nizu, najmanje est.
Na isti nain se uklapaju i meksike piramide, kineske kutije i ruske babuke.
U itanju Didroovog Fataliste aka i njegovog gospodara, Artur Vilson, osla-
njajui se na nekoliko istraivakih ogleda drugih autora,13 rasklapa didroovske ku-
tije: struktura Fataliste aka funkcionie kao kutija u kutiji, jer se sastoji od nara-
tivnih celina unutar narativnih celina veli Vilson i dodaje: Najvea od tih kutija,
koje sadri sve druge, jeste dijalog izmeu pretpostavljenog naratora i prepostavlje-
nog itaoca.14 Na isti nain, arli Gijo (Guyot, 1953: 75) ralanjuje Fatalistu aka
na tri uklopna plana: jedan je plan na kojem su ak i njegov gospodar, drugi je plan
likova o kojima oni razgovaraju; a tim dvama planovima dominira trei dijalog
koji Didro vodi s itaocem. Gijo pretpostavlja da su se Gogolj (), dok je pisao
Mrtve due ( , 1842), i Andre id, dok je pisao Kovae lanog nov-
ca (Les Faux-Monnayeurs, 1925), setili ba Didroove narativne tehnike u Fatalisti
aku.
Najjednostavniji oblik narativnog uklapanja predstavlja onaj u kojem se zaseb-
na i dovrena pria umetne unutar velike prie koja ini okvir dela. Tako Fatalista
ak sadri priu o kockaru Deglanu (Desglands), koji ne moe da odri obeanje da
13
Clifton Cherpack, Jacques le fataliste and Le Compre Mathieu, SVEC, LXXIII, 1970, 167; Cl.
Cherpack, The literary periodization of eighteenth-century France, PMLA, LXXXIV, 1969, 326; Emily
Zants, Dialogue, Diderot, and the new novel in France, Eighteen century Studies, II, 19681969, 175;
Roger Laufer, La structure et la signification de Jacques le fataliste, RScH, no 112, 1963, 517535; R.
Laufer, Style rococo, style des Lumires, Paris 1963, 135.
14
[] la structure de Jacques le fataliste fonctionne comme une bote gigogne, car il consiste en
units narratives dans des units narratives. La plus grande de ces botes qui contient toutes les autres
est le dialogue entre lhypothtique narrateur et lhypothtique lecteur (Wilson, 1985: 558).

314


se vie nee kockati; priu o prepredenom razvatniku igumanu Hadsonu (Hudson),

ija je rtva, tek jedna od mnogobrojnih nevinih, iskuenik Riar (Richard), kojem
nije uspelo da raskrinka prepredenog crkvenog velikodostojnika, ve je sam morao
da se raskalueri, kako bi se spasao od mogue osvete; i poduu priu o neuspeloj
ljubavnoj osveti gospoe de la Pomre (Mme de la Pommeraye) spram markiza De-
zarkija (le marquis des Arcis), koji je odbacio njenu emotivnu privrenost.15
Naracija u naraciji, tj. umetanje vie pria u osnovnu ili vodeu priu, postu-
pak je koji prethodi Didrou dva i po veka u prvoj knjizi Servantesovog Don Kihota
od Mane: lepa pastirica Marsela i nesreno zaljubljeni Grisostom (glave 13 i 14),
zaljubljeni pastir Lope Ruis (glava 20), pria o mladiu odrpancu od bednog lika
(glava 24), Novela o nerazumnom radoznalcu (glave 33, 34 i 35). Zasebne prie, kao
zasebne knjige, takoe se mogu postaviti tako da jedna bude obuhvaena drugom,
tj. da se jedna odrazi u drugoj. To se postie intertekstualnom intervencijom: kada se
jedno delo poziva na neko drugo delo, kada se likovi u jednoj pripovesti dovedu u
vezu s likovima iz neke druge, ve objavljene, pripovesti, ili kada se u samu naraciju
neposredno umetne deo neke druge naracije, iz ve objavljenog dela. Tako Stefan Pi-
ol (Pujol), u strunoj beleci za kritiko izdanje Didroovih romanesknih dela, uka-
zuje (Diderot, 2004: 1098) na to da, u Dodatku Putovanju Bugenvilovom, sagovornik
A govori o likovima iz drugih Didroovih novela Gospoa de la Karlijer i Ovo nije
pria, dok kraj Gospoe de la Karlijer najavljuje Dodatak Putovanju Bugenvilovom.
Teoretiari su davali razna imena, ovde opisanom, narativnom postupku, to
Dalenbah podrobno navodi u svom istraivanju (Dllenbach, 1977: 216): Miel
Fuko, povodom Hiljadu i jedne noi, govori o rflexion en miroir; erar enet (Ge-
nette) narativno samoogledanje i unutranje ulanavanje naziva unutarnjom dupli-
kacijom (duplication intrieure); Cvetan Todorov, povodom jedne prie u Deka-
meronu, govori o auto-ulanavanju (auto-enchassement); u engleskom jeziku se
koriste izrazi mirror reflection i focal repetition, a u nemakom jeziku se kae Spie-
gelung. Lisjen Dalenbah je ponudio odrednicu rcit speculaire, kojom je i naslovio
studiju, posveenu ovom postupku, kao i autorima koji su ga primenjivali. Najvie
prostora u Dalenbahovom istraivanju dobio je Andre id koji je nametnuo pojam
mise en abyme, inae i u podnaslovu Dalenbahove studije,16 kao struni termin u
knjievnoj teoriji sredine i druge polovine XX veka.17
Dalenbah kae (1977: 17) da re abyme semantiki upuuje na znaenje dubi-
ne beskrajnog, vrtoglavog i strmoglavljujueg (les notions de profondeur, dinfini,
de vertige et de chute). Standardni francuski oblik je abme, u kojem je id, kako
kazuje Daniel Mutot (Moutote, 1993: 72), konotirajui grko pismo, zamenio latin-
15
Anri Lafon (Henri Lafon), u kritikoj beleci za Plejadino izdanje, broji petnaestak pria (une
quinzaine dhistoires) u Fatalisti aku. Vid.: Diderot, Contes et romans, d. M. Delon, Bibliothque de
la Pliade, Paris, 2004, 1196.
16
Dalenbah veli da su termini mise en abyme i ogledalo meusobno zamenjivi, te se oni mogu povezati
i krstiti imenom rcit spculaire (neto kao ogledajua pria) (Dllenbach, 1977: 51).
17
Dalenbah kae da je enet, u Figurama III (Figures III, 1972), predloio termin structure en abyme,
ali da je taj predlog kasno doao, jer se u poetikoj praksi ve bio ustalio idov termin (Dllenbach,
1977: 33).

315


sko i grkim y, i tako doao do oblika abyme. Francuska re abme, prema Fran-
cusko-hrvatskom ili srpskom rijeniku (Putanec, 1989: 3) znai: ponor, provalija,
bezdan, propast. U ekstenziji abmement, ova re oznaava udubljivanje. Izvedeni
glagol (s)abmer, izmeu ostalih, ima i znaenja sunovratiti (se), zaroniti, udubiti
(se). kolsku definiciju pojma en abyme daje renik Le Robert Collge: delo sadra-
no u nekom drugom delu iste vrste (pria u prii, slika u slici, film u filmu).18
Srednjovekovni vladarski grbovi, itamo u ogledu Le Narrateur gidien (Vu-
cel, 2005: 234) i u studiji Andre id i poetika (Vuelj, 2010: 93), imali su naslikan
neki prizor u ijem je centru kao odraen u ogledalu smeten umanjen isti taj prizor,
a onda na nioj ravni, u centru unutranjeg ponovljenog prizora, isti taj prizor jo
umanjeniji, stvarajui tako lanac odraza:
En abme je tako izraz preuzet iz heraldike kojim se oznaava postupak mul-
tiplikacije osnovnog prizora unutar samog sebe umanjenjem njegovih pojavnih
dimenzija, to moe mikroskopski posmatrano ii gotovo unedogled. Na isti na-
in, na slikama Memlinga i Mesisa, ogledalce je postavljeno nasred slikarskog
ateljea koji se u njemu odraava.19 (Vuelj, 2010: 93).
Daniel Mutot kae da knjievna shema mise en abyme jeste shema Biblije.
Iako Mutot ne obrazlae svoj zakljuak, paralela koju on povlai se sasvim jasna,
i njeno objanjenje, u nastavku ove elaboracije, preuzimamo iz prethodno citiranih
izvora.20 Ako pogledamo kompoziciju Biblije, moe se rei da je Novi Zavet odraz
Starog Zaveta. Naime, dolazak Mesije opisan u Evaneljima najavljen je u staroza-
vetnim knjigama prorokim: eksplicitnim je postalo ono to je najpre bilo implicitno.
Poslanice u Novom zavetu na niem stupnju odraavaju radosnu vest, tj. Evanelja:
uenje o spasenju koje je dolo preko Isusa Hrista. Apostolska pisma su kritiki ko-
mentari Isusove misije, tj. Poslanice su analize Evanelja. Prema tome, Novi zavet
sadri naraciju (to su etiri Evanelja) i kritiki osvrt na naraciju (to su apostolske
Poslanice).

4. Mise en abyme

Na osnovu dosadanjeg razmatranja kroz konkretne primere, moe se izvesti

zakljuak da se narativni postupak mise en abyme pojavljuje u trostepenom vidu: kao
pria u prii, kao pria o prii, i kao niz narativnih prstenastih unutranjih uslonja-
vanja. Dalenbah (1977: 52) predlae definiciju prema kojoj je mise en abyme sva-
ko unutarnje ogledalo koje odraava celinu prie kroz prosto, odraeno ili prividno

18
Loc. EN ABYME, se dit dune uvre contenue dans une autre de mme nature (rcit dans le rcit,
tableau dans le tableau, film dans le film). (Le Robert Collge, 2005: 7).
19
I u ogledu na francuskom jeziku: Donc, en abme devient un terme tir de la langue hraldique
dsignant le procd de multiplication dune image en elle-mme en rduisant ses contours, ce qui
pourrait aller presque sans fin. De mme, sur les tableaux de Memling et Metzys le petit miroir est pos
au milieu de latelier qui se reflte dans ce miroir. (Vucel, 2005: 234).
20
Vucel, 2005: 234235; Vuelj, 2010: 93.

316


podvostruenje (est mise en abyme tout miroir interne rflchissant lensemble du

rcit par rduplication simple, rpte ou spcieuse). Prema tome, mise en abyme
i ogledalo su ekvivalenti (Dllenbach, 1977: 215), te otuda i Dalenbahov naslovni
termin u studiji za ovaj narativni postupak rcit spculaire (ogledajua pria ili
ogledalna pria).
Sva tri narativna vida mogu se ilustrovati na Didroovog antiromana Fatalista
ak i njegov gospodar. Umetnuta pripovetka o ljubavi i osveti gospoe de la Pomre
primer je prie u prii, tj. kad se zaokruena narativna celina ubaci u nosei narativni
tok, u samo delo, omeeno koricama knjige. Pria o prii je kritiko sagledavanje
same naracije, koje se umee u naraciju, i ono se, u Fatalisti aku, ispoljava u pri-
povedaevom dijalogu s itaocem, kroz koji autor u obrisima razmatra naratoloke
postupke.21 Najsloeniji vid postupka mise en abyme jeste unutranje uslonjavanje
narator, pri emu je svaki unutranji narator podvrgnut kritikom sagledavanju na-
ratora koji ga svojim narativnim okvirom obuhvata. Didroovska narativna matrjoka
ubacuje se u veu rasklopnu lutku, u dijaloki tok akGospodar; a ta figura se uo-
kviruje razgovorom autora s itaocem, to je opet samo jo jedna rasklopna figura
koja ulazi u veu, u okvir same knjige, koju prireuje izdava.
Dok itamo tzv. antiroman, iji je najslavniji vesnik Servantes, a njegovi us-
peni sledbenici Stern u Tristramu endiju i Didro u Fatalisti aku, dakle itajui
knjievnu fikciju, kako veli Pardo Garsija (Pardo Garcia, 1999: 52) privueni smo u
taj ispisani svet koji nam se ini stvarnim (ce monde crit qui nous semble rel),
a istovremeno smo svesni toga da on pripada pisanju, hartiji, fikciji. Zato je i Fata-
lista ak i njegov gospodar roman itanja u najirem smislu rei (Pardo Garcia,
1999: 89), tj. refleksija o tome kako itamo ne samo knjievnost, ve i stvarnost, to
vodi tome da se identifikuju i jedna i druga i knjievnost i stvarnost. Ovo istraiva-
nje emo i zakljuiti navodom iz Parda Garsije: Poput naratora i italaca/slualaca
u Fatalisti aku, svi smo mi naratori i itaoci zatvoreni u vlastitu subjektivnost.22

Literatura

Chouillet, J. (1973). La formation des ides esthtiques de Diderot. Paris: Armand Colin.
Dllenbach, L. (1977). Le rcit spculaire. Essai sur la mise en abyme. Paris: ditions du
Seuil.
Pardo Garcia, P. J. (1999). Cervants, Sterne, Diderot: les paradoxes du roman, le roman
des paradoxes. Exemplaria, 3, 5192.
Guyot, C. (1953). Diderot par lui-mme. Paris: Seuil.

21
Pardo Garsija kae da je Deni Didro pozajmio od Semjuela Sterna postupak dijaloga naratora s
itaocem (Pardo Garcia, 1999: 77). Pitanje uticaja Sterna na Didroa razmatrano je takoe u radu
Ironika identifikacija u Didroovom Fatalisti aku, pri emu su Didroove pozajmice od Sterna smelo
nazvane plagijatom (Vuelj, 2012: 262264).
22
linstar des narrateurs et des lecteurs/auditeurs de Jacques le fataliste, nous sommes tous des
narrateurs et des lecteurs enferms dans notre subjectivit. (Pardo Garcia, 1999: 89).

317


Moutote, D. (1993). Andr Gide: Esthtique de la cration littraire. Paris: Honor Cham-
pion.
Vucel, N. (2005). Le Narrateur gidien. Bulletin des amis dAndr Gide, 146, vol. XXXIII,
231243.
Vuelj, N. (2010). Andre id i poetika. Novi Pazar: Narodna biblioteka Dositej Obradovi.
Vuelj, N. (2012). Ironika identifikacija u Didroovom Fatalisti aku. Philologia Me-
diana, 4, 261271.
Vuelj, N. (2013). Didro i romaneskno: postupak autentifikacije narativne fikcije. Philo-
logia Mediana, 5, 267281.
Wilson, A. (1985). Diderot sa vie et son uvre. Paris: Laffont / Ramsay.
Izvori
Diderot, D. (2004). Contes et romans.(ur. M. Delon). Paris: Gallimard, Bibliothque de
la Pliade.
Diderot, D. (2006). uvres II Contes. (ur. L. Versini). Paris: Robert Laffont.
Didro, D. (1961). Indiskretni dragulji, prev. Zagorka Gruji. Beograd: Rad.
Servantes, M. de. (1988). Otroumni plemi Don Kihot od Mane, III, prev. D. Vrtunski.
Novi SadBeograd: Matica srpskaVajat.
Le Robert Collge. (2005). (ur. M.-H. Drivaud). Paris: Dictionnaires Le Robert.
Putanec, V. (1989). Francusko-hrvatski ili srpski rijenik. Zagreb: kolska knjiga.

Nermin Vuelj

LE PROCD DENCHANEMENT NARRATIF

CHEZ DIDEROT
Rsum: Dans cet article on se propose dexaminer comment le monde et la littrature,
cest--dire la ralit et la fiction, sinfluencent mutuellement dans luvre de Denis
Diderot travers le procd denchanement narratif trois niveaux: le rcit dans le
rcit, le rcit du rcit, les cercles narratifs se multipliant dans le rcit. Pour notre de-
ssein nous avons analys Les bijoux indiscrets, Jacques le fataliste et son matre et La
Religieuse. Nous examinons le procd narratif de Diderot dans la diachronie littraire
et nous faisons des parallles entre Diderot et Cervants. Cette recherche offre aussi
un prcis thorique du procd denchanement narratif, connu sous diffrents noms:
Spiegelung en allemand, focal repetition et mirror reflection en anglais, lauto-encha-
ssement et le rcit speculaire en franais, et, finalement, le terme rpandu dans la
thorie et critique littraire du XXe sicle la mise en abyme, propos par Andr Gide.

318