Мирослав Окиљ 12/18-В, Драгица Марковић 24/18-В

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЕЦУ

(Кратки лирски облици)

О самом значају народне књижевности за наш народ најбоље свједоче ријечи Ј. Деретића који наводи
да се: " Наша народна књижевност одликује се великом разноврсношћу у тематици, облицима и
поступцима излагања. Више него и за једну другу област наше књижевности за њу се може рећи да
обухвата народни живот у његовој свеукупности." Како су народне лирске пјесме описале цјелокупан
човјечији живот и активности којима се човјек бави неизоставан дио свакако су биле и краће лирске
врсте посвећене ђеци. Најважнији дио наше усмене књижевности чине народне пјесме, које најбоље
изражавају дух и карактер народа. Најзаслужнија особа за њихов опстанак и прикупљање је В. С.
Караџић који их је подијелио на три врсте: лирске (женске), мушке (јуначке) и епско-лирске (прелазног
карактера)." Нема ниједне области народног живота, ниједног посла који се колективно обавља, а да
није нашао свој израз у песми. Пјесма је пратила цио људски живот, од колевке до гроба." (Ј. Деретоћ
- Кратка историја српске књижевности) Тек сад се може прећи на пођелу лирске књижевности и врсте
које су битне за ђецу. Много већа разноликост народне лирике од прозе проузроковала је и велики
број народних лирских пјесама, па тако имамо и велики број оних посвећеним ђеци и њиховом
одраатању.У ту скупину убрајамо: успаванке, цупаљке, разбрајалице, ређаљке, ругалице... Народ је
исказао је своје погледе на свијет и на живот, свој суд о ономе што му је видљиво, своје мисли и своја
осећања о ономе што му је скривено, обележио је своја схватања разлике између добра и зла, између
лијепог и ружног, изразио своје тежње, своје радости и своје туге живота. Тако од најранијег доба и
породичних пјесама које су показивала све потешкоће патријархалне заједнице, успаванке су
обиљежавале најљепше жеље мајке упућене ђетету. Топлим и њежним ријечима, тихом и милом
мелодијом мајка је исказивала лијепе жеље везане за будућу срећу ђетета и његов миран сан. Једна
од најлепших и најпознатијих је народна успаванка "Мајка Јову у ружи родила". Материнска љубав,
брига и жеља да дијете сачува од урока је и да порасте, народни приповједач слика у пар стихова.
Мајка пореди своје чедо са мотивима из природе:

"нек је румен ко ружа румена,

нек је бео ко бела вила,

нек је радан к’о пчела малена,

нек је хитар као ластавица!",

јер је мајци најбитније да јој дијете буде здраво и снажно. У патријархалној заједници каква је
преовладавала код наших предака много већи значај се придавао рађању мушког ђетета (сина) тако
да као и ова успаванка још их је много спјевано у мушком роду. Народна успаванка се сматра
најстаријим обликом породичних пјесама, са доста магијских елемената. У прастара времена људи су
вјеровали да ријечи имају магијски карактер и због тога су их мајке бојећи их личним осјећањима
смишљале да заштите своју ђецу од злих сила. Пратећи ђечије одрастање успаванке су прелазиле у
друге лирске врсте попут цупаљки и ташунаљки. Док су успаванке пјесме са милом и тихом мелодијом,
насупрот њих имамо ташунаљке и цупаљке које су динамичне и усклађене са ритмом цупкања ђетета
на крилу. Лакокрилих стихова ове пјесме су намијењене да заинтересују дијете, како би се оно
одвратило од плача, забавило и било весело. Основна карактеристика ових лирских врста јесу
ономатопејске ријечи "оп, цуп" и слично. Као у пјесми "Опа цупа, цупана" чији стихови гласе:

1
Мирослав Окиљ 12/18-В, Драгица Марковић 24/18-В

" Опа цупа, цупана,

Јесам ли ти казала

Да ми чедо болује,

Да му носим понуде.

Од комарца ребарца

Од мушице душице,

Једно шише ракије,

да се чедо напије."

Поред ономатопејских ријечи битна карактеристика јесте и одређена доза хумора, која им донекле
даје извјестан смисао, који иначе у оваквим типовима није битан. Овакву традицију у ђечијој
књижевности у каснијем развоју најбоље можемо препознати код Ј.Ј.Змаја. Подстицање ђетета на игру
ташунањем даје му поруке да је вољено и вриједно пажње, што је са педагошког аспекта веома битно
за психолошки развој ђетета. Поред већ наведених лирских врста за ђецу веома су битне и
проходалице или лажаљке. Овим ритмичним и постицајним пјесмама се охрабрује мала ђеца да се
усправе и начине први корак:

" Шетало, иетало,

једва деше кретало."

У овим на изглед јединственим формама крију се праве поетске вриједности језика засноване на
гласовном, мелодијском, ритмичким, лексичким и семантичким поигравањима. Исти случај је и са
нонсесним моделима говора у усменој традицији у који можемо убројати разбрајаљце. Због потребе
да се нешто подијели или разброји, народни приповједачи су измислили и ову мелодичну и ритмичну
врсту пјесама. У новије вријеме такве пјесме се најчешће приписују ђеци јер их најмлађи користе да
би одредили ко ће започети неку игру, какве ће улоге добити...Једна од најпознатијих разбрајалица
је:

" Еци пеци пец

ти си мали зец

а ја мала вјеверица

еци пеци пец."

Најзанимљивија лирска врста за ђецу свих узраста свакако су брзалице. Надметање које побуђује ова
врста код ђеце много помаже у развоју у изоштравању дикције и превазилажењу говорних мана.
Сличне ријечи једна другој у звучном склопу доводе до неминовних грешака при њиховом брзом
изговориу, али и спонтаног смјеху и забави код ђеце. Сви ови облици се називају још и говорне игре
или говорни изрази и већина њих је намијењена управо ђеци. На основу ових лирских врста можемо
уочити и да се народна књижевност одликује се великом разноврсношћу у тематици, облицима и
поступцима излагања.

Присан и непосредан излив народног осјећања иако стваран прије много вијекова и данас живи како
у народу, тако и у васпитним установама пресудним за ђечије образовање и обликовање.

Та чињеница о универзалности народног предања највише говори о самом њеном значају.