„Направљена је од свих оних ствраи које волим код београдских девојака.

Од њихове
способности да фолирају, да буду пожртвоване, да издрже сва она дуга „забављања“
без новчаница – по празним ходницима, у смрзнутим парковима, да се проводе са
кесицом кикирикија а да ипак остану недостижен у свом шарму“ (СПМК, 18).

„Не, то је измишљена осамнаестогодишња девојчица. То је покушај да се створи

женски Том Сојер… Хтео сам да дефинишем шарм београдских девојака…
Београђанке су, на неки начин, страшно добре личности и поред понеке своје
трапавости, наиме, оне су дивне другарице, знате.“ (СПМК, 44).

Док пише о доброти београђанки његовог времена које су крале сендвиче да би

доносиле дошљацима на академију или позајмљивале им новац, писац их
супростставља новој кока-кола генерацији. У једном од интервјуа он дефинише кока-
кола генерацију то су младићи и дјевојке без енергије и емоција, који имају све а немају
ништа јер ништа није у њима, они су долазили у Скадарлију и гледају живот, „да је ту
траг емоционалности и неког смисла живота“ (СПМК, 44). Они само вегетирају и не
додирују се, нема ту ни секса, а њихови родитељи стално до њих покушавају да
направе енергичне личности.

Дакле супротстављање генерације „хладног рата“ генерацији кокаколичара.

Седам година излазила у Базару код Зорице Мутавџић.