Живот

и дјело

Стеван Сремац
 Стеван Сремац, један од најзначајнијих и најчитанијих српских
реалистичких писаца, академик, рођен је у Сенти, 11. новембра 1855.
године, у занатлијској породици. У вријеме рођења Сремца 1855. године,
Сента се, као и цијела Војводина, налазила на територији
Аустроугарске, али је у овој малој вароши грађанске традиције било
доста Срба, Мађара, Нијемаца и нешто Јевреја. Свака кућа у тој
идиличној вароши прича је за себе. Ту је живјело много људи који су
оставили дубок траг у српској култури, од Јоце Вујића, највећег
добротвора београдског универзитета, преко Јована Ђорђевића, писца
српске химне ,,Боже правде“, Евгеније Ђеке Брановачки, добротвора
Матице српске итд. Па, ипак, Стеван Сремац је, свакако, један од
најзнаменитијих Сенћана.
 Његов отац Аврам Сремац био је сенћански кројач скромног
поријекла, а мајка Екатерина Катица из угледне српске трговачке
породице Филипа Ћорђевића, из истог мјеста.

Породица Ђорђевић живјела је у великој кући у средишту Сенте и ту

његовала српску традицију и национално васпитање, што ће
најприје мајка Екатерина, а потом и ујак Јован снажно пренијети на
младог Сремца. То васпитање и тај дух Стеван Сремац ће потом
преточити у морално начело кога се стриктно придржавао не само
у животу, већ и у свом књижевном дјелу.
Екатарина и Аврам су у браку имали троје мушке дјеце:
Стевана, Јована, и Андреја. Браћа су рано остала без
родитеља. Мајка им је умрла веома млада, у 24-ој години
живота (Стеван је тада имао три године), а 1867. године,
шест година касније, умире им и отац. Дјечаци су одрасли у
дједовој кући, а како су брзо остали и без дједа, бригу о њима
преузео је ујак Јован, који се 1868. године преселио у Београд.
 Стеванов омиљени ,,уја“ Јован Ђорђевић, био је, несумњиво, један од
највећих умова и родољуба свог времена у Србији. Као високообразовани човјек
био је захваћен валом одушевљења за народне идеале. Нарочито је радио на
духовном подизању свог народа, а све у жељи да се међу Мађарима очувају језик
и вера српског народа.

Joван Ђорђевић био је професор Српске гиманзије у Новом Саду, секретар Матице
Српске, уредник њеног Летописа, затим директор гимназије у Шапцу и Београду,
професор историје на Великој школи у Београду, један од оснивача и управника
Српског народног позоришта у Новом Саду и Народног позоришта у Београду -
писац државне химне Србије ,,Боже правде”. Сремчев ујак, који је био ћутљив и
више се дружио са књигама него са људима, имаће велики утицај на то да Сремац
постане изузетно образован професор и писац.
 Ђак Велике школе

Стеван Сремац је веома волио свој родни град Сенту и поносио се њом.
Из тог разлога, много касније, у Србији потписивао се са Сенћанин.
Ипак, напустивши овај град као дете, више није долазио да га види.

У Београду, Стеван Сремац је учио у Првој гимназији, тада Великој.

Ову школу завршио је 1874. године. Гимназија је тада имала само
шест разреда и није било матуре.

Заједно са Сремцем, гимназију су тада завршили Љубомир Недић,

Стеван Мокрањац...
У периоду од 1874 до 1878. године, Стеван Сремац је учио на Великој школи, на
историјско-филолошком одсјеку. Та Велика школа претеча je данашњег Београдског
универзитета, а насљедница истоимене прве више просвјетне школе у Србији коју је,
1808. године (1. септембра по старом календару, а 13. по новом), отворио Доситеј
Обрадовић, уз бесједу ,,О дужном почитанију к наукама”.
Тадашња Велика школа је, по пресељењу у данас
најстарију сачувану турску кућу у Београду,
подигнуту средином 18 века, у којој се налази
Музеј Вука и Доситеја, радила до 1813. године,
када је дошло до пропасти Првог српског
устанка и повратка Турака у Београд.
Указом кнеза Милоша Обреновићa, Велика
школа је обновљена 1. јула 1838. године
оснивањем Лицеја у Крагујевцу. Најстарија сачувана стамбена зграда у Београду,
која је подигнута у првој половини 18. вијека,
вјероватно за Београдског дефтердара (турског
управитеља ризнице), у којој је до 1813. године
била смјештена Велика школа, а данас је у њој
смјештен Вуков и Доситејев музеј.
Лицеј је остао у Крагујевцу све до усвајања Закона о устројству Велике школе,
24. септембра 1863. године, када је не само трансформисан у Велику школу,
него и пресељен у палату Мише Анастасијевића (1803-1885), „дунавског
капетана" и најбогатијег човјека у Србији тога времена. Он је здање
завјештао „свом отечеству" за смјештај школских и просвјетних установа. У
њему су некада били Велика школа, Гимназија, Министарство просвете,
Народна библиотека, Народни музеј и Друштво српске словесности.

Изглед Капетан-
Мишиног здања
почетком 20. вијека
Капетан-Мишино
здање

У највећој и најљепшој београдској

палати деветнаестог вијека, која је
грађена од 1857. до 1863. године, данас
се налази Ректорат Београдског
универзитета.
 У вријеме када је Стеван Сремац био на Великој школи, Србију су
преплавиле социјалистичке идеје Светозара Марковића. Међутим, Сремац
им се није препустио и оштро их је критиковао. Међу младим људима у
Србији су се у то време све чешће помињала имена Карла Маркса, Енгелса,
Бихнера, Чернишевског, Бакуњина и других, а речи ,,нови поредак“,
,,ослобођено друштво“, ,,социјална демократија“, ,,социјализам и
интернационала“, ,,федеративни савез радничких и земљорадничких
организација“ постајале су све омиљеније. Сремац је имао доста другова у
тим срединама и с пажњом је пратио оно што се тамо говорило и догађало.
Међутим, редовно је остајао по страни. Васпитаван у најранијој младости
на патријархалним схватањима и традицијама он није могао и није желео
да се укључи у тај нови покрет.
Објашњавајући Сремчев однос према Светозару Марковићу, Љубомир Недић је
подсјетио да је Сремац употријебио Његошев стих: ,,Свету лампу луд вјетар
угаси“, мислећи на штету коју је, по његовом мишљењу, социјалистички покрет
Марковића нанио српској народној мисли.

Концепцију о народу, његовим патњама и робовању,

поезији и миту, схватао је као врховно благо сваког Србина.
Управо због тога чврсто је остајао на позицији да је ново
друштво нешто што не треба подржавати. Таквом ставу
остајао је доследан и у својим приповеткама.
 Ратник ђачке чете
Осећај припадности нацији био је код Сремца изузетно изграђен, и у
тренутку кад је Србија одлучила да крене у ослободилачки рат од Турака,
1876-1878. године, он није имао никакву дилему, већ се одмах прикључио том
покрету. Професор Милан Кујунџић, у књижевности звани Абердар, основао
је тада такозвану Ђачку батерију и Сремац се у њу, међу првима, добровољно
уписао.
Међутим, нису сви били благонаклони у односу на овај потез. Ђачку
батерију добровољаца неки су назвали ,,мидер батеријом”, а међу
противницима је био и Сремчев ујак Јован Ђорђевић. Он је формирање ове
батерије сматрао авантуром, а не довољно промишљеним потезом.
Ђорђевић је објашњавао Стевану да Ђачку батерију не води
никакав војсковођа, већ занесењак, лирик коме остали треба да послуже као
декор за стицање славе. Међутим, сестрић га није послушао...
 - За мене би била највећа срамота не узети учешћа у
борби за ослобођење, ма ко ме водио! - одговорио је Сремац
свом ујаку. - Сви сте нас томе учили, а ви понајвише: да
живимо и гинемо за српство! Учили сте нас пуних двадесет
година... Сви кличете годинама кроз своје песме: ,,Доле ропски
ланци! У свети рат!“ - а сад, кад је рат на прагу - ,,Немој у
рат!“ Кад се треба латити пушке - ,,не дирај, то није за тебе!“
Иду толики да проливају своју крв за српске вековне светиње,
а ја шта! – да за то време обијам каванске прагове. Не, то не
смем, не могу, то нећу. Не припадам ја само себи и породици,
него и нацији... тако сте ме сами учили!“
 На крају рата Стеван Сремац се вратио у Београд и ту 1878.
године у јуну положио последње испите. У октобру му је понуђено да
васпитава Михаила, сина кнежевског намесника Јована Ристића, али је
он то одбио.
- Луди Стева, који бега од среће и компромитује и мене и себе -
писао је овим поводом његов ујак Јован Ђорђевић у свом дневнику.
У лето 1879. године, захваљујући свом ујаку, Сремац је постао
практикант у Министарству финансија, и ту је остао три месеца. О
ликовима из Министарства писао је у својој приповеци ,,Вукадин”.
Ујаку је отворено саопштио - не свиђа му се министарство,
њега привлаче нови ослобођени крајеви и живот тих патријархалних
људи.
 - Више волим да разговарам са
неписменим сељаком из Прћиловице, него да ме
теоријама Карла Маркса даве Пера Тодоровић и
Божа Вучковић - рекао је Сремац свом ујаку.
За један од градова ослобођених у том
периоду, Сремац ће остати трајно
везан, а становници тог града ће га
сматрати ,,својим”. Ријеч је о граду
Нишу.
Жеља му се испунила двадесет петог септембра 1879.
године, када је постављен за предавача гимназије у Нишу,
где је остао читавих 11 година. Оваква одлука је изузетно
обрадовала Сремца. Веома брзо заволео је своју нову
средину и брзо јој се прилагодио. Свима је приступао
искрено, са много топлине. Упијао је сваку реч, сваки
поступак, сваки обичај.
 Стамбол-капија
Нишке тврђаве, 1878.

Сремац је у Ниш дошао друге године по ослобођењу од Турака. Постављење за

предавача у Првој нишкој гимназији било је од изузетног значаја за каријеру овог
писца, али и за град који је тек почео да дише новим слободним животом.
 Стари Ниш - парађумиш, како су га тада називали, са
кривудавим улицама и ћорсокацима сладуњавих имена -
Шефтели сокак, Кевина мала, Сотираћево сокаче, Донина
чесма и сличним био је пун цвећа. У ,,Политици“ из 1935.
године пише да је ,,варош с вечери мирисала на босиљак,
калопер и мајчину душицу“, а да су људи пуштали срцу на
вољу и знали за пусти дерт, ,,убаво живување“ и „мерак“. Из
кућа ,,дубоко повучених од улице и скривених појасом
зеленила, чули су се песма и гласан кикот раздрагане
младости“.
 На улицама су почеле да се сударују разне тетка Доке, арбанашке
чорбаџике, чираци и господа. Све је мање било скривања иза ћошкова и
капиџика. Кафане су постале средиште новог друштвеног живота. Жене,
додуше у пратњи, ишле су слободно, откривена лица. Догађала се права
унутрашња револуција.

Миле Павловић, Сремчев пријатељ и биограф, пише да је та

средина била препуна неисцрпних мотива и типова потпуно нових,
неискоришћених, непроматраних, незабележених. Као Колумбо што је
открио Америку, тако је он овде открио нови свет - нове људе и нову
књижевност. Ту су били, надомак, Ивко и Смук, Зона Замфирова, Ибиш-ага и
читава поворка типова; ту су били људи старог кова, њихова мишљења и
језик, традиције и веровања.
,,Сремац је”, како истиче Јован Скерлић, био сав срећан што је у
Нишу наишао на старо доба... за којим је жалио као готово сви
наши приповедачи, као Јаков Игњатовић за временима
патријархалног карактера и ауторитета у обитељи, као Лаза К.
Лазаревић за старим селом Школске иконе и људима
праоснованих, чврстих, простих принципа, који су исписани у
сваком буквару, као Јанко Веселиновић за старинским редом и
адетом негдашњих великих мачванских задруга, као Борисав
Станковић, који пред својим данашњим, културом начетим
Врањем узвикује: ... Старо, старо ми дајте! Оно што мирише на
сух босиљак и што сада тако слатко пада, пада и греје, греје срце.”
Како у истој студији истиче Скерлић, ,,Сремац је Ниш јако и искрено
волео, и та његова љубав има дубок корен у његовој интимној природи.
Њему, романтичару, националисти и традиционалисти, морао се
допасти тај живописни и необични Исток, свет који је тек одахнуо од
вековног турског ропства, али где је живот остајао у строгим старим
формама патријархалности и ауторитета. Он се ванредно осећао у
том оријенталном и патријархалном свету... међу тим ,,људима
старог кова”, који су тако срдачно умели да се веселе... Ту је у колу нашао
лепе и чедне девојке, које знају за ,,девојачко срамување”, које ,,воле само
кроз плот”, којима се удвара само преко сокака... Свом топлином и
поезијом коју је носио у својој души Сремац је волео тај свет чији је сав
душевни живот у песми: Ока и пол севдахе имаме... Ако паре немаме...”,
каже тетка Дока у ,,Зони Замфировој”.
 Стеван Сремац је све то посматрао, биљежио и
потом преточио у своје изузетно успеле
приповетке.

,,У своје дело унеће он много локалне боје... и

дијалекта више но што је то до њега иједан
српски писац чинио”, каже Јован Скерлић у својим
,,Студијама” .
 Нишлије су Стевана Сремца описале као ,,врло отменог, у
ходу и по оделу, са шеширом великог обода, испод кога су избијали
праменови бујне косе, милог погледа“... ,,румен у лицу, он је са
притајеним осмехом испод углађених бркова, поздрављао
мештане не чекајући да буде прво поздрављен“.

Сремац је био веома омиљен у Нишу. Становницима овог

тада не тако великог града изузетно се допало то што Стеван
Сремац, иако ,,господин из Прека“, није избегавао дружење са
обичним народом. Свидело им се и то што је поштовао краља
Милана, који је допринео да се Србија прошири за четири округа и
од малене кнежевине подигне на ранг краљевства. То је за њих било
веома важно јер је краљ Милан управо Ниш прогласио другом
престоницом Србије.
 Један од првих пет
професора гимназије у
Нишу био је Стеван
Сремац.
Прва нишка гимназија је најстарија
гимназија у Нишу, а основана је 27.
септембра 1878. године, указом кнеза
Милана Обреновића. Своју образовно-
васпитну дјелатност гимназија је
започела десет мјесеци након ослобођења
Приватна кућа Бега Ђаковија у Јеронимовој улици
Ниша од Турака, 1. октобра 1878. Најприје у Нишу - зграда „Жуте гимназије“, познате и као
„Аждаја из Јеронимове улице“, у којој је 1878.
у скромним условима једне приватне куће, основана Прва нишка гимназија.

а потом у новоизграђеном објекту у коме

се и данас налази.

Прва намјенски изграђена зграда гиманзије из 1922.

године, у којој се гимназија и данас налази.
По првом програму, у гимназији су се учили
сљедећи предмети: наука хришћанска, српски
језик, латински језик, француски језик, немачки
језик, математика, историја, (српска и општа),
земљопис (политички, математички, физички),
јественица (минерологија, ботаника, зоологија),
физика (са основима хемије), цртање, краснопис и
телесно васпитање. На завршном испиту ђаци су
полагали предмете: црквена историја, српски
језик, немачки језик, географија, аритметика,
минералогија, цртање и краснопис.
Гимназија је мијењала називе. У почетку је
била ,,Гимназија краља Милана”, затим од
1903. године ,,Српска краљевска гимназија”,
па ,,Мушка гимназија”, а од 1951/52. добија
назив по свом прослављеном професору и
писцу Стевану Сремцу. Као професор
српске и опште историје, географије и,
прије свега, књижевности, Стеван Сремац Нишка гимназија је била главни
је постављен за наставника у септембру иницијатор, организатор и носилац
1879. године и у школи је предавао 11
културног и просвјетног преображаја
година.
Ниша. Заслугом ученика и професора
гимназије, у Нишу jе крајем 1879. године
основана прва читаоница за грађане.
Поред бројних домаћих часописа,
читаоница је имала и већи број руских,
француских, турских и њемачких часописа
и књига. Први деловођа градске читаонице
био је професор Стеван Сремац.
Осим Прве нишке гимназије, улице и трга, име
Стевана Сремца у овом граду носи и градска
библиотека...
Стевана Сремца, као професора, описао је његов ђак
Милош Тривунац, потоњи професор Универзитета.
Тривунац је Сремца видио као углађеног господина
средњег раста, усправљеног, лијепе главе са
накривљеним шеширом, глатко избријаним лицем и
већ просиједом косом.
Сремац је био најпопуларнији професор нишке
гимназије. Био је шармантан човјек и Тривунац га
памти: налакћеног лијевом руком на катедру, како
држи браду између палца и кажипрста, говори
течно, одмјерено, пријатним и чистим гласом.
Запињао је само изговарајући своје родно име, код
гласа ,,с”. Читао је тако да се у разреду није мува
чула, отприлике као данас Матија Бећковић који је,
као и Сремац, рођен у Сенти.
Сремац никога није кажњавао. Ријетко када је био љут.
Тривунац памти само једном, али је и тада успио да се
савлада.
Испитивања су била прича за себе. Сремчев ђак Зарић био је
мали, кржљав, одговарао је споро и муцаво, а он му је рекао:
Како би било да се ти лупиш шаком у груди и викнеш: ,,Својим
ћу грудима заштитити мајку отаџбину.” Разред се насмијао,
чак и сам Зарић. То се дуго препричавало у школи...
Сремац је предавао Горски Вијенац у VI разреду. Тривунац је
слушао више универзитетских професора како предају
Његоша код нас и у иностранству, али тврди да то нико није
радио боље од Сремца.
,,Када ме педагози питају по којој
педагогици предајем ја им кажем:
По старом и по новом. Кадa
предајем онда говорим ја, а кад
испитујем онда говори ђак.”
 СУСРЕТ СА КРАЉЕМ

Професори нишке гимназије имали су прилику да се поклоне

краљу Милану, који је Ниш сматрао другом престоницом. Кад је
дошао ред на Сремца, он се поклонио и рекао своје име и положај.
- Ви сте из Срема? - запитао га је краљ.
- Ја сам из Бачке, величанство - одговорио је Сремац.
- А предавач сте у Нишу? - запита краљ.
- Јесам, величанство.
- Сремац из Бачке, предавач у Нишу - не разумем - рече
краљ и с тим речима отпусти Сремца.
Сремцу је увек било криво кад би га ко подсетио на овај
догађај.
 У гимназији је као предавач био прави будилац
народне свести. Испуњен националним духом и
осећајем за тадицију сматрао је својом дужношћу да
свима, и младима и старима пренесе све оно што зна,
посебно о тужној прошлости народа коме је
припадао. У све приче о прошлости уносио је и дозу
хумора, па је тако читаву тематику чинио још
занимљивијом и привлачнијом за децу којој се
обраћао.
 Међутим, није се баш свима допало оно што је
Сремац радио, па је пред крај школске године дошао у сукоб
са изаслаником министра просвете. Изасланик је од колега
сазнао да Сремац задаје ученицима да напамет науче неке
народне и родољубиве песме. Посебно је тражио да се научи
,,Отаџбина“ Ђуре Јакшића. Када му је изасланик министра
приговорио речима: ,,По вашем схватању и нахођењу
најбоље би било дати ученицима лиру да читају?“ Сремац је
одговорио: ,,Лиру, дабогме, збирку одабраних и познатих
песама које се у народу и иначе певају, а не Бебелове и
Липкнехтове расправе о социјалној демократији или о
социјалној револуцији“.
 Својим начином предавања Стеван
Сремац је изборио изузетан углед у
очима својих ђака, од којих су многи
говорили да им је због њега ,,омилела
цела књижевност“.
 Ту, у Нишу, у време свог првог боравка у овом граду, Стеван
Сремац је почео да сарађује у ,,Старој Србији“, гласилу нишких
либерала, којима је и сам припадао. Били су то, заправо, његови први
књижевни радови.
Писао је краће текстове, сатиричне природе који се нису
допадали тадашњој власти. Због тога је био проглашен за опасног
политичког противника, а власт га је из Ниша послала у Пирот, да
тамо службује.
Међутим, како се у Пироту није могао кретати као у Нишу,
нити је имао тако велики број пријатеља, пожелео је да се врати у
нишку гимназију. После две године тадашњи министар просвете
Стојан Новаковић услишио је његову молбу и дозволио му повратак у
Ниш...
По ријечима његовог доброг пријатеља Микала Николича, кујунџије и
ловца, Сремац је становао код неке ,,Николете, на Миту Пендрарче
пантолоџију жену”. Са доксата те куће, која се налазила у близини куће
Живка јорганџије, чију је славу описао у приповеци ,,Ивкова слава“,
Сремац је пратио ,,весело живување“ и петодневно светковање Ивкове
дружине. Сремац је код Микала, кога је осликао у лику Калче у ,,Ивковој
слави”, први пут дошао да му ,,Калча” оправи ћилибарску муштиклу, а
онда је долазио сваког дана, бележећи у малом нотесу све што је ,,Калча”
говорио, тражећи тумачења за неке речи, поготово за турске изразе
који су се задржали, често модификовани у нишком језику. Познанство
Сремца и ,,Калче” било је присно. Сремац је за време одмора навраћао до
,,Калче”, чија је кујунџијска радња била близу, на кафу и мало разговора,
који се обично сводио на то да ,,Калча” прича своје ловачке доживљаје и
подвале и да их Сремац марљиво бележи.
Ниш: Статуа Стевана Сремца, ловца
Калче и Калчиног пса Чапе
Сремчева омиљена кафана у Нишу била је ,,Маргер“. Сједење у
,,Маргеру“ било је у доброј мјери значајно за настанак
,,Ивкове славе“, јер се ту састајао са будућим јунацима ове
приповијетке - Живком Мијалковићем, јорганџијом, будућим
Ивком, Микаилом Николићем Калчом, обућаром Љубомиром
Кнежевићем, Курјаком, браваром Јованом Ђорђевићем
Смуком и многим другим...
 Сремчеви биографи тврде да је Ниш ,,пружио и отворио
Сремцу читаву ризницу најразноврсније грађе, кроз коју су се
испољили његов дух и таленат у два потпуно различита правца. У
првом периоду рада преовлађују историјска приповетка,
глорификација прошлости, у другом хумористичка приповетка, без
дубље социјалне подлоге и тенденције“. Професор Миле Павловић пише
да је ,,кроз призму патријархалних илузија идеалисао извесне епохе и
историјске личности, зачињавајући их мистиком и легендом
оцртавао прошлост, а кроз непосредна проматрања људи и
савременог живота изнео садашњост, која је киптала новим, дотле
неоткривеним, посве оригиналним типовима, који су се налазили на
прелому једне епохе која је умирала и друге која се рађала“.
Када је Стеван Сремац напустио Ниш,
осјетила се духовна празнина. Отишао је у
Београд, али се његов дух дуго вио Нишом.
Када је 1895. изашао на глас са ,,Ивковом
славом”, његови ђаци нису били уопште
изненађени...
Послије тринаестогодишњег боравка у Нишу и Пироту, Стеван
Сремац је 16. септембра 1892. године премештен у Београд за
професора Треће гимназије.
Српски југ лагано је почињао да се мијења, и то се
традиционалисти и либералу Сремцу није превише допадало. Ниш
је за Сремца губио патријархални вид, романтичну драж и љепоту.

Доласком у Београд почела је једна сасвим нова ера у Сремчевом

животу. То је доба у коме је интензивно радио. Оно што је као
сирови материјал и кратке забелешке донео из Ниша и Пирота
сада је почело да се претвара у питке, занимљиве приповетке.
 Стеван Сремац почео је да пише релативно касно. У тридесет и
трећој години живота, 1888. године, почео је да објављује прозне
хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће
се појавити као књига 1903. године под насловом ,,Из књига
староставних”. То је било пишчево одуживање дуга професији
историчара, љубави према националној прошлости и сну о
Великој Србији.
Реалистичку прозу почиње да пише тек
послије доласка у Београд. Прву
реалистичку приповијетку објавио је 1893.
године под насловом ,,Божићна печеница” ,
а потом слиједе ,,Ивкова слава” (1895),
,,Вукадин” (1896, као књига 1903.),
,,Лимунација на селу” (1896), ,,Поп Ћира и
поп Спира” (1898), један од најбољих
хумористичких романа у нашој
књижевности и ,,Зона Замфирова” (1906),
најбоље компоновано Сремчево дјело.
Као приповjедач, Сремац се у великој мјери ослања на ранију
традицију српске прозе, нарочито на дјела Јакова Игњатовића. Са
Игњатовићем га повезују многе заједничке црте: конзервативност
и традиционализам, идеализација прошлости, љубав према
простом свијету чији живот најрадије приказује у својим дјелима,
хумор.

Од страних писаца највише је волио Сервантеса и Гогоља, а

цијенио је и енглески реалистички роман 18. и 19. вијека: Филдинга,
Свифта, Дикенса, Џорџ Елиота.
Са Гогољем га повезују многе заједничке особине, нарочито у стилу
и књижевном поступку.
По познавању домаће и стране
књижевности и начитаности,
Сремац спада у најобразованије
српске писце друге половине 19.
вијека.
 Обдарен способностима посматрања и
запажања, проницања у суштину појава и
догађања, Сремац је увијек полазио од стварних
чињеница и података, од онога што је видио,
провјерио и забиљежио.
Стеван Сремац није много измишљао и
домишљао. Увијек је носио са собом биљежницу и
записивао непознате појмове, мисли...
„Што да измишљам теме када
их сам живот у изобиљу нуди,
и људе, кад их посве дневно
посматрам по улицама и
каванама.“
Јован Деретић у „Краткој историји српске књижевности" тврди да
је Сремац „такав живот нашао у малом свету војвођанског села, који
је с много топлог хумора и лиризма описао у свом главном делу,
роману „ПопЋира и поп Спира", да га је „нашао такође у
старобалканско-оријенталном амбијенту Ниша из прве деценије
после ослобођења, оног Ниша који је обасјао својим ведрим, лирским
хумором у делима „Ивкова слава", „Зона Замфирова" и „Ибиш-ага".
Модерна Србија у коју су продирали ,,европејски” дух и западњачки
начин живота била му је далека, па чак и мрска. Њу је приказао у
дјелима „Вукадин", „Луминација на селу" и другим. Са симпатијама је
гледао једино на периферију Београда, на ситне трговце и занатлије
о којима је са благим хумором говорио у приповијеткама „Чича
Јордан", „Кир Герас", „Бури и Енглези" и другим.
Показујући своју биљежницу Светозару
Ћоровићу, Сремац је рекао: ,,Видиш, овде
ми је, што се рекне, као извор неки, па кад
ме засврбе прсти да пишем, а ја узмем
бележницу и из ње уносим у приповетку
све оно што ми је згодно.”
 Професор Миле Поповић пише да су ,,његове
бележнице, као и један дневник, препуни записа, описа,
поређења, анегдота, које је потом приређивао, дотеривао и
проширено убацивао у своје хумористичке приче...Из њих се
запажа како је Сремац састављао и разрађивао теме својих
приповедака. У почетку је то белешка, напомена од неколико
редака, кратак опис личности и њене главне одлике, уз то
можда каква анегдота.”
,,Он бележи”, истиче Скерлић, ,,особите речи и изразе,
живописне, изразите, народне и пословичке, које дају тако
локалну боју и реалистички колорит његовим приповеткама.”
Ово су неке од чувених Сремчевих биљешки:
,,Благо оном ко уме ћутати” (Рекло је псето кад је
добило батине).
„Где није кошкања није ни миловања.“
„Риба и гост трећи дан смрде.“
„Зарана се види шта ће коприва бити.“
„И ми смо јабуке - рекле дивљаке.“
„Кад пас кобасицу једе, зацело је украо.“
„Прва љубав и мајска киша плахе су, али очас прођу.“
„Залуд глава кад не носе ноге.“
Стеница говорила ловорики: „Ја и ти не дамо многима
да спавају.“
,,Наши први умни људи имају толико
да им траје од првог до седмог у
месецу.“

,,Село свој лебац једе, а

туђу бригу брижи.“
Иако је Сремчеве приповијетке знао да оцијени и као осредње, Јован
Скерлић је истицао и оно што Сремца чини једним ,,од оних писаца
чија се књига не испушта лако из руке.”
,,Ниједан наш приповедач”, писао је Скерлић, нема толико и тако
живих људи, личности са толико живота, без ичега апстрактнога и
фиктивнога. У Ивковој слави он је дао тако одређене типове да да су
остали популарни и ван књижевности и да ће остати живи као
најбоље креације целе наше књижевности. Свака од личности које
долазе на Ивкову славу... Има одређену физиономију, потпуну
особеност. То је цела једна галерија типова, васкрсавање целог једног
света, и ништа није разумљивије но велики успех ове веселе и добре
књиге. И каквим брзим и овлашним цртама насликани су у Зони
Замфировој типови који пред осам часова ујутру пролазе улицом у
Нишу. То је прави биоскоп који ради пред читаочевим очима.
У описима средине Сремац је исто тако мајстор првога реда. Од њега
не треба тражити описе природе. Њега уопште много више занимају
живи људи но мртва природа. Он је варошанин, и готово искључиво
приказивао је варош... Ту је Сремац неупоредив обилношћу, снагом и
импресивношћу своје слике.
Исто тако реалистичан је дијалог његових личности, њихово
говорење читавих фраза које је писац чуо у кафани и на улици.
Све те особине и реализам типова и говора, у првом реду дају ону
велику и готово потпуну стварност која остаје од Сремчевих
приповедака. Али поред тога, особиту вредност и занимљивост даје
његов особит начин изражавања, врло реалистичан, врло живописан,
са непредвиђеним фигурама које изненађују, насмеју и остају, са
рељефом у стилу, који се”, како закључује Скерлић, ,,иначе тако ретко
виђа код наших приповедача.”
Српски писци прошлога вијека углавном су били боеми. Стеван Сремац је
веома лако и добро успијевао да усклади професуру и боемију, па му је
кафана служила као мјесто за одмор, али и као богати извор за почетак
рада на неком од књижевних дјела. Главна кафана звала се ,,Дарданели”.
Налазила се преко пута споменика кнезу Михаилу, и словила је као зборно
мјесто београдске умности и боемије.

Прољеће 1901, посљедњи снимак кафане

,,Дарданели“ са сталном ,,посадом“ глумаца
из оближњег Народног позоришта.
 Када имамо у виду Сремчев
карактер, онда пуно тога постаје
јасније...
Сремац је мрзио уштогљена друштва, ласкање и лажну финоћу. Он
се, како истиче Скерлић, ,,склањао од углађеног друштва, отменога
света, мрзео форме, конвенције, норме и етикецију, и бежао
најрадије међу просте, природне људе, који живе без великих
церемонија, код којих има више грубости, али више природности и
срца.” Зато је Сремац отмјеним салонима претпостављао забачене
кафане на обали Дунава, a његова ,,дневна соба” била је управо у
поменутој кафани ,,Дарданели”, гдје је годинама један сто био
резервисан за ,,госпон професора“. Tу је стално друштво било у
сљедећем саставу:
Ђура Јакшић, Милован Глишић, Радоје Домановић, Јанко
Веселиновић, Стеван Мокрањац, Симо Матавуљ, Војислав Илић...
Стеван Сремац – у животу и приповијеткама
није се много разликовао. Неусиљен,
непосредан, са увијек спремном шалом,
анегдотом, живописним поређењем, каткад
мало саркастичан - такав је био у односима
према пријатељима и познаницима. Био је пун
јетких досјетки, али из његовог говора никад
се није могло закључити да било кога мрзи.
 Једном приликом, док је Стеван Сремац сједио у
повећем друштву у једној кафани, приђе му стални
посјетилац кафане, неки Рисантијевић, и упита га:
- Је ли истина да сте ви доста вицкаст човек?
Докажите то једним вицем, па да се мало насмејемо.
Сремац му одговори:
- Драги мој Нишлија, није то лако измишљати
вицеве, него ти нама, пошто си познат као глуп човек,
одвали неку глупост.
Овај срдит напусти кафану.
Када је Сремац завршио ,,Поп Ћиру и поп Спиру“, П. Поповић је цијелу
ноћ са њим шетао по Калемегдану. Причајући о књизи, Поповић је
рекао да је књига изврсна, али да има епизода које се не уклапају.
Сремац је питао: „Носите ли жакет?“
- Поповић је одговорио: „Носим!“
-„Шта ће она два дугмета остраг на њему? Е, па, тако је са оним
епизодама у мојој књизи.“
Књижар Валожић предлагао му је да изда
,,Ивкову Славу” у ,,дажест” издању - да скрати
увод, средину и крај. Сремац је рекао:
,,Мислиш да је моја прича пас ратлер да му се
могу поткусити реп и уши.“
Миле Павловић, звани ,,Крпа”, дугогодишњи Сремчев
пријатељ, свједочи о томе да је иако ,,вазда ведрог духа и у
друштву никад туробан, вазда весељак, оран на шалу –
Сремац у својој природи имао јако развијену жицу
сентименталности, што се махом није запажало.”

- Кад сам сâм нисам сâм – говорио је Сремац. – Кад

сам сâм са самим собом најбоље и најискреније
разговарам.
Сремац се није женио, али се не може рећи да је био женомрзац. Оно
што се о Сремчевом љубавном животу поуздано зна јесте да се као
високошколац у Београду заљубио у једну сиромашну дјевојку из
чиновничке породице, са којом је мислио да се ожени, али му то није
дозволио ујак. Једина Сремчева љубав којој се зна име је из Пирота,
гдје је он био на раду од 1881. до 1883. године. Професор се загледао у
шеснаестогодишњу Јелену Панчић, кћер угледног пиротског
свештеника Пантелије Панчића. Љубав је била обострана,
младалачки снажна. До брака није дошло јер се у љубав умијешала
политика – Пантелија је био напредњак, а Сремац либерал. Отац се
колебао да ли да ћерку да политичком противнику либералу или
једном напредњаку који је такође запросио лијепу Јелену.
У Сремчево вријеме, када би Београдом
прошла лијепа дјевојка, добацивало се:
,,Лутко" или ,,Бела лало“, а наредници би је
кришом гледали испод ока. Официри би се
испрсили онако важни са сабљом и
говорили ,,Лучице!” или ,,Баш лепа ова
мала!”
Својим оштрим оком, Стеван Сремац је запазио како стамени
мушкарци, по говору Ужичани описују женски род. Браћа Кузман и
Дамљан овако разговарају:
- О, Кузмане, вели један.
- Чујем Дамјане - одазва се други.
- Ама, виђе ли ти.
- Виђу, Дамјане!
- Ама, виђе ли ти ову бруку од женског свијета?
- Виђу, Дамјане, ама шта ја ту могу?
- А, виђе ли ти, брате си мој, како се прољепша овај женски
свијет?
- А, ја, Дамјане, што ми старији а свијет све љепши.
- Е, ништа од нас Кузмане; сад нас пита старост ђе нам је била
младост!!!
Сремац, као писац, волио је патријархалне
српске дјевојке каква је Јула из ,,Поп Ћире и поп
Спире”, а једном приликом је изјавио: „Нама
треба лепота... тај мост преко кога се долази
до доброте.”
Када је ријеч о љепоти, онда је незаобилазно
име Зоне Замфирове.
,,Зона Замфирова” ‚ најбоље компоновано Сремчево дјело, по
писцу је приповијетка, али по форми и разгранатој слици
живота и људи у њему - роман. Радња кроз љубавну причу
двоје младих - Зоне Замфирове, богате чорбаџијске кћери и
Манета кујунџије - показује социјалне разлике, односно сукоб
старе друштвене елите која потиче из периода турске власти
и ниже класе која покушава стећи богатство послије
присаједињења Ниша Србији.
Ниш о коме пише Стеван Сремац је још онај
стари Ниш, сав од калдрме и увијених сокака,
од капија и башти у којима расту цвијеће и
висока сјеновита стабла; Ниш од малих дућана,
кафана и мераклија који уз пиће и приче
проводе вријеме; град старих, озбиљних и
богатих чорбаџија, ситних занатлија и неких
нових људи, тек пристиглих са других страна.
Ријеч је о Нишу тек ослобођеном од Турака, због
чега је у њему такво шаренило у ком се
препознаје оно „старо турско“ и „ново српско“,
односно патријархални морал старих и
схватања неког младог и новог свијета.
Стевану Сремцу, добром посматрачу, није
промакло ни једно ни друго.
Сремац лагано и мајсторски развија причу . Постепено уводи
у ситуацију и упознаје читаоца са актерима приче.
Повод за почетак приче је пјесма о Зони Замфировој, коју
пјевуши шегрт Поте у кујунџиници Мана кујунџије: то је
пјесма коју је свако ,,знао и пјевушио, жењени и нежењени, и
млади чапкуни и стари дилбери.”

,,Синоћке те, леле, видо’, Зоне.... “

Пјесма је општепозната, а када је настала- то нико не зна,
али се зна, да кад се запјева, увијек се мисли на једну Зону,
Зону Замфирову. Хаџи Замфир је некада био сила: пред пашу
је у турско вријеме излазио кад год је хтио; могао је човјека
са самих вјешала скинути; влада се господски; у кући је
његовој као у пашиним конацима – богатство и сјај. Највеће
хаџи- Замфирово богатство је најмлађа кћерка, мезимица
Зона. Њену љепоту Сремац је изузетно осликао...
„Сва су деца Замфирова била лепа... али је Зона ипак
најлепша међу њима била. Имала очи као кадифа, косу као
свила, усне као мерџан, зубе као бисер, струк као фидан...
Она је та на коју је сваки мислио кад је запевао ону песму
„Синоћке те, леле, видо’, Зоне“. Море, па не само ту песму,
него и ма коју другу песму, сваку песму у којој се само
спомиње девојка и љубав кад би тада запевали, мислили би
сви, увек, само на Зону хаџи Замфирову. А она је знала за то,
па као свака ванредно лепа, а уз то још и богата, била је
размажена, пуста, немилосрдна, готово рећи демонска. Ко је
није знао и ко се није за њом окренуо кад, поносито као паун,
промине чаршијом?!”
Slika Zone
,,Кад иде, она се ломи у струку, ситно
корача, а главу издиже и пружа је
поносно мало напред, као водена
змија кад издигне главу и броди
водом.”

Slika Zone sa tetkama

Сва чаршија гледа за њом, и
мимопролазећи и они што седе по
ћепенцима и шију фустане и
памуклије; само је погледају, махну
главом и груну се у прса и уздахну, па
шију даље.
Tu počinje zaplet koji se javio još od ranije
Мане је Зону знао још као
дериште, као „чупе“ или
„чупенце“, — како би они тамо
рекли за шипарицу, а и она је
њега познавала још из тих
рâних својих година. Као
дериште била је сува,
џигљаста и краката, танких,
дугих руку, дуга лица и великих
уста, укратко: једно
најобичније дечје лице за које
не зна човек како да каже — да
ли је лепо или ружно, а
најмање би се смео кладити и
тврдити да ће се из тог
чупета временом развити
прва лепотица.
Ту је још Зона чула за Манчу да је
најлепши момак и видела да се све
отимају да до њега играју. А Манча је био
већ на гласу као момак и играч. И мала
Зона је још тада приметила да највише
махалских девојака гледају и уздишу за
Манчом, па је и она почела помало
гледати и кришом уздисати за њим.
Ваљда по оном општем закону по коме
женски свет, онако исто као и овце или
гуске што потрче све за једном, оном
првом, онамо куд она. потрчи, а и не
знају ни куд трче ни зашто трче, — по
том истом закону ваљда су и Манчу све
девојке гледале и све се заљубиле у њега, а
за њима, по том истом закону, пошла и
мала Зона!...
Opis Maneta i slika
О томе како се Зона заљубила у Манета, али су је
укућани ,,одговорили” од тога, подсјећајући је да је
она чорбаџијска кћер
 У међувремену,пуно се тога измијенило. Зона се развила у љепотицу о
којој су и пјесме спјевали...
Силни савети и опомене учинише напослетку своје. И Зона као да подлеже.
Силно јој се уврте у главу и силно је усправи и подиже помисао да је она
чорбаџијска кћи и прва лепотица. То беше доста да је често, — као и све које
тако држе много на себе и не лепоту своју — иако лепа, изгледала врло глупа!
Промени се, као и све што се у свету временом мења...

И сада се изменише прилике и улоге. Сад

је Манча гледао онако као некада она
њега, а Зона њега мало боље него он њу
некада.
Сва чаршија гледа за њом, и мимопролазећи и они што седе по
ћепенцима и шију фустане и памуклије; само је погледају, махну
главом и груну се у прса и уздахну, па шију даље. И сам Манасија —
„чапкун Мане“ назван — кујунџија, колико је пута — он, чапкун и
несрећник да му је требало пара тражити! — колико је пута кад
она прође, од севдалука треснуо по дивно израђеној табакери од
чисте срме и слубио је кад прође Зона Замфирова! А затим би
баталио посао, примакао би своју табакеру, направио цигару и
пуштао густе димове и дуго и дуго занет у мисли гледао би за њом
чаршијом. Бленуо за њом и чинило му се као да је остало трага од
ње, као да види траг њен, — дугу зелену пругу од бундице и жуту од
сукње и алеву од шалвара лепе и поносите Зоне Замфирове.“???
ИЗБРИСАТИ, А ПОДВУЧЕНО ОСТАВИТИ
Zona je bila svjesna svoje ljepote i
uzivala je da se neko okreće za njom, da
uzise i prizeljkuje je. Ali ona vodi lukavu
igru:"da jednim pogledom ohrabri koga,
da mu ulije neke nade, da ga zaludi, a
posle da ga odbaci". Nju nisu zanimali
oni koji se za njom okrecu, nego oni koji
je nisu primjcivali, već ravnousno
prolazili kraj nje. (глава 6)
,,Било јој је то особито задовољство да једним таквим погледом
охрабри кога, да му улије неке наде, да га залуди, а после да га
одбаци. Онако, као и за све велике и срећне освајаче што прича
историја да за њих нема више никакве дражи оно што им је, тако
рећи, већ пред ногама, него да их дражи и буди у њима нову
освајачку глад само оно што је још непобеђено и неосвојено, што
охола чела пркоси, — тако и за лепу Зону није имало дражи оно што
је већ победила и залудила, него је интересовало и дражило оно
што равнодушно крај ње пролази, што је не гледа и не осврће се за
њом. И већ због самога тога није никакво чудо што је и Мане
кујунџија — чапкун-Мане названи — морао ући у ову приповетку,
И сада се изменише прилике и улоге. Сад је Манча гледао
онако као некада она њега, а Зона њега мало боље него он њу
некада. Али је и Манча био и поносит и имао неки свој
начин и тактику, тако да је назовем. Кад је на њу непрестано
мислио, природно је да је желео и да је види, а још
природније да ју је чак издалека опазило оштро око његово, а
знао је и све хаљине њене које су боје, и издалека му падале у
очи. Али, иако ју је увек видео, није је увек и погледао. Кад
прође поред ње, једаред је погледа, а пет пута прође мимо ње
као да је и нема на свету; једаред је погледа и загледа се у њу,
а опет другом неком приликом прође преко ње тако
равнодушним и уморним погледом као да је то неки
нахерени дирек од општинског фењера, а не витка и лепа
Зона хаџи Замфирова!... А њу је то силно љутило, понос јој
вређало. Јер, док је сваки други забленуто, изненађено и с
неком тихом чежњом поглêда, — на Манчи се то никад није
могло приметити. А чезнуо је за њом, те како чезнуо, — само
је био јогуница и није никако дао да се то и опази!
????????????????

Pisac ce i dalje nastaviti da predocava

psiholoska stanja svojih junaka. Kad
se Mane uhvati u kolo do Zone "ona ga
samo ovlas pogleda, dade okom znak
Vaski i ova se odmah uhvati u kolo i
rastavi Mancu od Zone". Manu se
steglo grlo, u ustima mu gorko i suvo.
Kad je zasviralo novo kolo on se
uhvatio do lijepe i sirote Kaline. Zoni je
doslo nesto tesko. U njoj se javlja
srcba, poziva Kalinu sebi i pocinje da
ja vrijedja. Posle nekoliko dana po Vaski
salje Manetu pozdrav.
Posle nekoliko dana po Vaski salje Manetu
pozdrav.
U toj igri skrivenih pogleda i potisnutih ceznji sukobljavali su se
ljubav i ceznja, na jednoj strani, i ponos i prkos na drugoj strani –
једна од најљепших љубавних прича која даље тече овако...
Можда би све и остало тако, да није било Манетове тетке Доке.
Наиме,и прије сусрета у колу и Зониног поздрава Манету,
тетка Дока је на породичном вијећу, сазваном да би се
одредиле кандидаткиње за Манетову женидбу, предложила
Зону задивљена њеном љепотом. Када је Дока сазнала да се она
Манету допада, ријешила је да оде да је испроси за њега.

Начин живота, успјешност у послу и љепота

сметали су некима, па су покушали да га
преко новина ољагају.То је подстакло његову
мајку Јевду да сазове породично вијеће које
ће направити списак могућих кандидаткиња
за Манову женидбу.У том вијећу је
најупечатљивија појава тетка Дока. Док све
тетке предлажу дјевојкуиз свог сталежа, Дока
предлаже Зону, одушевљена њеном љепотом
А ја гу теке тагај топрв погледа малко боље
Зону. Па кад гу вид’о ону њојну т’нку снагу,
па оне њојне пусте косе, па оне беле, цврсте
груди, како два филџана, па оно њојно
девојачко срамување! Леле, тугоо! — викну
Дока, па се завали онако бећарски и распали
цигару, сркну из филџана, па настави: — А
мен’ ми дође нешто жал’, па си зборим у
памет: „Е, црна Доке, пусти твој к’смет!...
Што несам бећар, та да гу ели узнем ели
отнем од татка гу“, — тол’ко што је
лепотиња!...
Manetova tetka Doka ne odustaje od Zone i odlazi hadzi-Zamfiru. Nailazi
na smijeh i odbijanje. To ju je razgnjevilo i kroz nju je progovorio srednji
stalez. Njene rijeci su izrazile stvarno stanje: staro je venulo i propadalo,
corbadzijske porodice gube moc, a nove snage nadiru sve jace. Zoni je
godilo sto pripada corbadzijskoj porodici, ali ce joj to jednog trenutka
zasmetati jer ce shvatiti da su takve prepreke neprirodne i da donose
samo patnju i nesrecu.
Rijec "kuce u casire"коју је изговорио Замфир, а тетка Дока
испричала Манету, duboko je povrijedila Maneta. Bio je povrijedjen i
porazen. Koliko je bio povrijedjen tim rijecima pokazuje san u kojem je
vidio sebe kao kuce koje igra kolo. Te Zamfirove rijeci i Zonin prezriv
smijeh pri susretu na ulici , podstakli su u njemu zelju za osvetom. Sa
drugom Mitancom i tetkom Dokom izveo je inscenaciju otmice Zone. Po
varosi je pukla bruka da je Zona pobjegulja. Pozurili su da udaju Zonu za
Manulaćca, ali bezuspjesno. Hadzi-Zamfir odlazi Manetu ali Mane ne
reaguje. Zona mu je poslala sefteliju po Vaski i to je bio znak da moze da
bude njegova.
Као што се некада свуда пјевала пјесма о њеној
љепоти, сада се пјевала нова и то не само у њиховој
вароши.
 Иако су Зонине тетке и мајка настојале да сакрију од хаџи Замфира
све што се догодило и да саме некако нађу рјешење, хаџи Замфир је све
сазнао.

Ах, да је оно старо турско време, уздисаше стари Замфир, кад је он после
паше и владике био прва сила, — све би то друкчије било. Али овако није
остало хаџи-Замфиру ништа него да дува на нос, па да сам потруди своје
чудо и господство и да сам тражи лека томе злу и невољи. Док је
малодушна женскадија очајавала мислећи да је све пропало, он је, као
човек, био јачи и сталоженији, и, као искуснији, држао је да још није све
пропало. А надао се успеху јер је спремио терен.
— Ја си сина немам, Мане. Татко те
Ђорђија мен’ у аманет остави. Тој си не
знаје ники — знаје бог и црна у Горици
земја што ти татка покрива. По саг да
ме не зовеш чорбаџијо и хаџијо, веће
татко да ме зовеш... Татко сам ти,
зашто си ми аманет. Ако искаш да се
жениш, мен’ ми сал кажи... Разбра ли? —
заврши стари Замфир и опрости се с
Маном, који га, силно тронут, при
поласку пољуби у руку...
Мане је био срећан и задовољан после оне сцене са старим
Замфиром; разумео га је добро, па ипак није ни корака пришао
на сусрет жељама хаџи Замфировим. Знао је он добро старога
господара; знао је да је у кући свемоћан, да што он каже, то је
казано, а што заповеди, да ће бити и послушано. Па ипак није
хтео ништа силом да добије. А после, њега и није вређало то
како су о њему мислили и ценили га старији њени, него га је
болело оно што је она о њему мислила и рекла, и иза његових
леђа, и њему у очи. И што би она сад учинила, као послушна
кћи, од страха очева, застрашена и присиљена, — то му није
требало. Зато је Мане остао и даље хладан и повучен и оставио
их без одговора.
Ово је силно дејствовало на све у хаџи Замфировој
кући, а на Зону највише. Била је као убијена: тужна
по ваздан, суморна и лепа као јесен која настајаше.
Као пожутело лишће што се кидало и опадало, тако
и наде њене кидаху се и опадаху једна по једна.
Обузе је и притиште тешко и горко кајање.
Растужило је ово тихо јесење време... Ах, како је
могла бити срећна! размишљаше сећајући се њега
и речи његових, а седећи усамљена, засипана
јесењим лишћем, на доксату, и кидајући митровске,
зимње руже, запева тихо песму:
Јевда ја је била жена још млада и лепа, али старога кова, „старовременска“, како би тамо
рекли, озбиљна и достојанствена. Син њен, Мане, јако ју је поштовао и био према њој
необично нежан и послушан. Али баш зато јој се није много поверавао никада. Па тако и сада.
Оно што је знала тетка Дока, није знала мајка Јевда, јер Мане није хтео, а други јој није смео
казати то. Јевда је чула, истина, да се нешто прича о Зони, о неком бекству, о некој отмици, али
Манино име није чула том приликом, а целој ствари није поклањала никакве вере. Она је знала
да је Зона добро дете, и све ово је сматрала и презирала као гадне сплетке беспослена света —
сплетке које је на једно ухо примила, на друго пустила, чула, па и заборавила.
Зато се силно изненадила кад јој на Крстовдан приђе главом сама Зона и поче о том истом да
јој се јада. Јевда изишла мало из цркве и села у трем који је око цркве, а Зона је вребала и
увребала. Искрала се од својих, само да се састане с њом. Приђе јој и пољуби је у руку, па је
одазва на страну, у башту црквену, тамо под османлуке. И ту јој се изјада. Изнесе све шта је и
како је било. Плачним гласом причаше јој Зона да је она, истина, крива, јер га је волела и хтела
за њега, па тетке покварише, али да ипак није заслужила да тако прође, и да је Мане још
кривљи, јер је он изнео на глас — он и нико други, он, који јој је претио и претњу своју и
испунио. Упропастио је, и она сада остаде на подсмех као ниједна њезина друга, заврши Зона
и бризну силно у плач.
„Стринке Јевдо, ели ћеш ми ти саг овеј јесени да биднеш
мајчица, — ели ће ми то на пролет бидне Горица и
зелена травица!“
Мане ућута и не хте више да се брани, а
није му лако било ни да слуша карање,
зато се диже и оде од куће. Осећа се да
није ни за какав посао, — зато узе пушку
и оде у поље да се разоноди мало
Еве, пратила ти овој цвеће! Сама га је тргала у башчу, за теб’ га тргала!
Пољубила га кад ми предаде за теб’, — поцелуј га и ти саг! Рече ми јоште
да ти рекнем: да прочетиш из њег’... „Како је, рече, овој цвеће бледо и
вене, такој, рече, бледи и вене и њојно лице од карасевдах“... — рече
женица и предаде му киту белих хризантема — Јоште те је поздравила да
гу прошћаваш, зашто је пролет дамно минуло, јесен дошла, — зимскеруже
су цвеће!... Несу руже од пролет, ама неје, рече, веће ни она што је била!
Било цвеће — било и Зоне!... — заврши дршћућим и загушеним гласом
млада женица и обриса кришом сузе, па му пружи киту зимских бледих
ружа.

„Однеси му и овој — речи ми Зоне — и нитуј га: е ли је било јоште у

свет да је девојка на момка овој пратила?! — рече и предаде му
завијену свилену мараму.
— Што је овој?! — кликну Мане зачуђено кад разви мараму. —
Шефтелија ?!...
— Шефтелија! — прошапта женица и устукну поплашено два-три
корака устрану.
U osnovi price je ljubav ali i odnos starog i novog. Olicenje starog je hadzi-
Zamfir: njegova proslost obiljezena je materijalnom i duhovnom moci:
posjedovao je ogromno imanje, uzivao veliki ugled kod Turaka i domaceg
zivlja. Njegovo vrijeme je prošslo, ////о чему најбоље свједоче ријечи
Манетове тетке Доке////// ali on zivi tim starim zivotom i navikama,
sjecajuci se sa sjetom proslih vremena, prijatelja. Staro je utkano u
shvatanje zena iz hadzi-Zamfirove porodice, kao bedem proslog. I u
rezonovanju srednjeg sloja- Manine majke Jevde i Mana je staro u svijesti.
Mane je svjestan ugleda Zonine kuce kao i da se klasna ograda ne moze
ukloniti. Olicenje novog je Mitanca koji ima problema sa svojim ocem, jer
im se naravi i shvatanja sukobljavaju. Mane kujundzija je predstavnik
novoga. Brzo je dosao do svog ducana sto je obiljezje staleskog statusa,
uzivao je veliki ugled i imao puno prijatelja.
Иако је био "само" гимназијски
професор, Сремац је био примљен
у Српску академију наука, а
колика је то била част види се по
томе што је Академија одбила да
прими два владара: краља
Милана и краља Николу.
 Библиографија
Ивкова слава, 1895.
•Поп Ћира и поп Спира, 1898.
•Зона Замфирова, 1903.
•Насрадин-хоџа
•Из књига староставних
Приповијетке
•Вукадин
•Лимунација на селу
•Чича Јордан — једна слика, 1901.
•Кир Герас, 1903.
•Ибиш-ага
•Нова година
•Аца Грозница — слика из Бачке, 1905.
•Идеал, 1904.
•Дим и дим, 1904.
•Мица и Микица – или »За ’но наше негда што бијаше«, 1904.
•Политички мученик — сличица из нашег друштва
•Пазар за старо — привредно-економска слика из живота
београдских домаћица
•Путујуће друштво
•Ћир Моша Абеншаам − или прича о тме како је ћир Моша изгубио
једну своју повластицз, 1902.
•Пера Дружески — слика из нашег друштвеног живота, 1904.
•Величанствена шетња мадам-Помпадуре – или (Што је рек′о Вук
Врчевић) »Али је боља наравска али учена«, 1906.
•Seccesio plebis
•Либаде — скица
•Ћирин јубилеј
•Прича о томе како је један књижевник појео мецената свог — скица
•Човекова трагедија – или – Бал у Елемиру – истинит догађај, епос у
10 песама
•Ђокица — слика из Београда приликом пописа људства и стоке, 1904.
•Малер — слика из Београда приликом пописа људства и стоке, 1905.
•Зли поданик
•Нова година, 1904.
•Јусуф-агини политички назори
•Јунак дана – или »Његов дан«, 1904.
•Нацкова женидба, 1906.
•Јексик-аџија, 1902.
•Прва жалост Пушина — једна сличоца, 1902.
•Капетан Марјан — једна слика, 1902.
•»Часна старина!...« — слика из друштва, 1903.
•У трамвају – илити: Једна — ако ма и овлаш прелистамо нашу историју — јасна и доказана
истина — (У виду скице један панегирик генију српском.)
•Поштарев испит — сличица
•Божићна печеница
•Максим — једна троглава силуета из наших дана
•Бури и Енглези — сличица из српског живота
•Погрешно експедовани аманет — слика из београдског живота која би управо требала га уђе у
Тасин дневник