Professional Documents
Culture Documents
Ову велелепну зграду, данас познату као капетан Мишино здање, Анастасијевић је
завештао „своме отечеству” за просветне потребе 24. фебруара 1863. године, за смештај
Велике школе и научних „заведенија”.
Рођен је 24. фебруара 1803. године у Поречу на Дунаву. Бекство од Турака преко
Дунава у Аустрију довело је до познанства са трговцем Стојаном Матрошлијом и
успешног заједничког пословања.
Током 1817. године Миша постаје ђумругџија (царинар) на скели Дубровачкој. Након
неколико година овог занимања и одређене устеђене своте новца, Миша се коначно
опредељује за трговину.
Већ као двадесетогодишњак сврстава се међу богатије људе у Србији. Поставши
успешан трговац, Миша се 1825. године жени млађом ћерком свештеника Илије
Урошевића, Христином, чији је рођени брат Сима тада био један од писара-секретара
кнеза Милоша.
Тако ступа у сарадњу и са кнезом. Напушта трговину „на мало” и започиње трговину
стоком, а касније и сољу.
У политику се капетан Миша умешао стицајем околности. Свих пет кћери поудавао је
за људе који су у то време или већ представљали значајне политичке личности или су
били на прагу успешне политичке каријере.
Танјуг
објављено: 24/02/2013
ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ
Natalija Nikolić | 24/02/2013 13:20
„Zgrada“ Mišina postoji 150 god a što se „duha nauke i kulture“ tiče – on je od 1945-2013 isti
onaj – koji je Mišu nagnao da pobegao iz Srbije (pa je živeo u Rumuniji).
Ps. Kad „kuća“ nema temelje – tako to izgleda – stalno tome u živo blato!
Божидар Панић | 24/02/2013 13:49
Slobodan Ratković | 25/02/2013 10:31
Nekada,i kada su srca i duše naprednih i uspješnih Srba bila poklonjena Srbiji i njenom
narodu, srpski velikani,poput Miše ostavljali su generacijama iza sebe prekrasne
gradjevine,,kulturne domove,bolnice isl.A danas,srpski bogataši koji su bogatstva stekli na
smunjiv način iza sebe ostavljaju samo uplakana lica male i gladne djece koja su ni kriva,ni
dužna survana u krajnju bijedu.Gospodo moja,gdje smo mi danas?S.R.
Миша Анастасијевић
Миша Анастасијевић
Миша Анастасијевић (Пореч (на Дунаву), 24. фебруар 1803 — Букурешт, 27. јануар
1885) је био велики трговац и добротвор.
Детињство
Отац Анастас, по коме је Миша добио презиме, био је земљорадник и ситан трговац у
Пореч (на Дунаву) Поречу - (Доњи Милановац). Мајка Ружа, домаћица, умрла је на
порођају. О Миши се бринула помајка Миља, чак и пошто је умро њен муж Анастас. За
време Првог српског устанка Миша и Миља два пута беже преко Дунава у Аустрију. Са
једанаест година је у Поречу био учитељ, будући да је знао да чита и пише.
Пословни човек
Већ као дечак започео је бављење трговином. Прво ради као слуга у дућану
Динуловића, где је, између осталог, кувао и продавао сапун. Потом прелази у најам код
Ага Вула Глигоријевића, тадашњег Поречког старешине. [1]
Главни посао Мише Анастасијевића је трговина сољу. Узео је закуп монопол на извоз
соли из кнежевине Влашке и Молдавије, а касније и на увоз соли из Аустроугарске.
Тиме је постао један од највећих трговаца сољу на Балкану. Имао је око десет хиљада
људи у служби, 23 стоваришта у разним крајевима и најмање 74 брода за превоз соли,
што му је донело велико богатство. У једном тренутку је поседовао 1,5 милиона дуката
готовине, што му је обезбеђивало положај једног од најбогатијих људи на Балкану.
Добротвор
Политика
Изградња здања
Следећих година ликвидира послове са сољу и од тада само троши и расипа новац.
Рекао је, вероватно стога што није имао мушке деце, да нема 'за кога да чува' новац.
ПОДУНАВСКИ
РОТШИЛД
Мира Софронијевић: Даривали су
своме отечеству, Београд, 1995.
Међутим, крштено име капетан Мише нико до сада није успео да открије. У
свим документима, како ранијим, док је био сасвим млад и непознат, тако и
каснијим, једино име које је било записано и које се налазило у свим његовим
потписима било је Миша. Стога је могуће да не означава деминуцију неког
другог имена већ је заправо његово право крштено име.
Родно место капетан Мише је Пореч на Дунаву које се као варош први пут
помиње тек у XVIII веку. Аустријанци га наводе у свом попису насеља, и то као
једно од најнасељенијих места у том крају. На територији Поречког дистрикта
тада се налазило око 15 насеља сеоског типа. У Поречу су живели људи из свих
крајева света. Припадници Турске царевине, као и других тадашњих
источњачких и западних царевина, радо су се насељавали у Поречу. То су
већином били трговци, војници, лађари али и разни авантуристи и пробисвети,
које је ту привукло ово погранично место погодно за трговину.
У ноћи између 13. и 14. јануара 1806. Миленко Стојковић заузима Пореч. Одмах
утврђује град и претвара га у своје седиште. Успеси устаника, а посебно
заузимање Београда новембра 1806, охрабрили су избеглице те се масовно
враћају на своја огњишта.
Долази 1813. година која Србији доноси велике невоље. Бежећи испред
распомамљених Турака, Миља са Мишом поново прелази преко Дунава. На
аустријској страни се склањају код Миљиног рођака попа Јове. Миши је сада
већ десет година те добија прве обавезе. Дужност му је била да чува овце попа
Јове. Октобра 1813. султан даје Србима општу амнестију те се уводи турска
цивилна управа а стварају се и услови за повратак избеглица. Међу првима се у
Пореч враћа Миша са Миљом. Како се стари учитељ још није био вратио у
школу, Поречани ангажују Мишу као привременог учитеља са платом од осам
гроша месечно. Тако са непуних једанаест година Миша постаје учитељ
шеснаесторици ученика од којих су многи били старији па и физички много
јачи од њега. Ускоро се из збега враћа учитељ те му Миша, и поред успешно
обављаног посла, одмах уступа место. Међутим, ово учитељевање му доноси
углед писменог човека те га Бејшир-ага са Адакалеа узима за свог писара. Али
Миша није могао дуго да остане на том послу јер га је болела турска неправда и
њихови зулуми те ускоро бежи натраг у Пореч где почиње да ради у трговини.
Радио је као трговачки помоћник код једног од многобројних поречких
трговаца за знатно мању плату но што је имао на Адакалеу, али како је касније
сам говорио, најважније му је било да опет буде са својима и помајком Миљом.
Током 1817. кнез Милош долази у Пореч где на место дотадашњег болесног
начелника поставља Јоксу Милосављевића, а за нахијског писара Стефана
Стефановића - Тенку. Сазнавши за Мишине способности, Јокса га поставља за
ђумругџију на скели Добровачкој. Као ђумругџија радио је све до 1822. године.
Ово је било једно од значајнијих занимања у то доба. Оличавало је власт,
пружало могућност додира са највиђенијим и најбогатијим људима тога
времена који су се сви бавили и трговином. Напуштајући ђумрук, Миша је имао
већ око 300 гроша уштеђевине.
Према речима Тихомира Р. Ђорђевића, онај ко је тада имао 4.000 до 5.000 гроша
убрајао се међу најбогатије људе. Према истом аутору, у Србији је у то време
само један човек имао око 40.000 гроша па, како Ђорђевић даље каже, "није
знао шта ће да чини са толиким богатством".
Кнез Милош је био први и највећи трговац у Србији тога времена. Сва трговина
па и сваки напредак у њој ишао је посредством Кнеза. Тако Миша помоћу
шурака Симе, од кога добија знатну финансијску помоћ, ступа и у сарадњу са
кнезом Милошем. Он зато напушта трговину "на мало" и започиње трговину
стоком која се тада сматрала не само отменом већ је била и веома уносна.
Аустрија је, да би трговину стоком усмерила на свој терен а под својим
условима, забранила аустријским трговцима да прелазе на српску територију.
Кнез Милош је за ово сазнао на време тако да је српским трговцима стоком
забранио прелазак на аустријску страну. Међутим, дозволио је аустријским
трговцима да прелазе у Србију и да само око скела и прелаза купују стоку. Ову
ситуацију најбоље је искористио Миша Анастасијевић. Он је од сељака по
унутрашњости Србије куповао стоку и терао је на скеле на продају. Уједно
открива да је у Аустрији велика потражња за роговима. Волујски су се
користили за израду чешљева а јеленски за дугмета. Организује прикупљање и
извоз рогова за Аустрију. На том је послу зарадио око 40.000 гроша и већ тада
постао један од најбогатијих људи Србије. Зида нову двоспратну кућу у Поречу
а, у знак сећања на успешни посао, на оџаке куће ставља јеленске рогове.
У млађим годинама Миша је једно време радио као сараор-човек, онај који на
сопственим леђима тегли лађе уз воду. Следећа лествица у овом послу било је
звање думенџибаша- -човек, руководилац екипа за тегљење лађа, које захтева и
друге а не само физичке способности. Нема тачних података о томе колико се
дуго Миша бавио тим пословима али је несумњиво да је, и пре него што је
постао афирмисан трговац на Дунаву, већ био добро упознат са свим тајнама
воденог промета на тој реци. Познато је да је Миша 1827. године, уз помоћ
Аврама Петронијевића, био постављен за думенџибашу (старешину кормилара).
"Миши Анастасијевићу
Милош Обреновић
књаз сербски"
Кнез Милош је почео да се бави трговином сољу још 1817. године. Највећи
промет та трговина достиже за време руско-турског рата 1828-1829, када је кнез
Милош, као противуслугу за снабдевање турске војске храном из Аустрије,
добио за Србију монопол на извоз соли и њену распродају на Балкану.
"Кнез Милош се одрекао престола 13. јуна 1839. године у корист свог старијег
сина Милана који је већ тада био озбиљ- но болестан. Одмах затим отпутовао је
са својим другим сином Михаилом у Влашку у пратњи саветника Ћосе
(Стојановића) и дванаест кметова; а није му било допуштено да ишта узме са
собом, па чак ни рубља ни новца потребног му за пут. Био је принуђен да у ову
сврху позајми од капетан Мише 400 дуката".
Ови сукоби у Србији нису имали већег утицаја на узајамни однос кнеза Милоша
и капетан Мише. Али те године кнез Милош врши поравнање рачуна са својим
ортацима браћом Симић, Германијем и Мишом Анастасијевићем, што је
посејало и прву клицу неспоразума међу њима.
Кримски рат пада управо у време када капетан Миша суверено влада трговином
сољу. У тим приликама, када је потреба за храном нарасла у подунавским
кнежевинама, било би незамисливо да трговац као он не искористи тај тренутак.
М. Ђ. Милићевић у својим Успоменама бележи да су у време Кримског рата у
Србији свим животним намирницама цене веома скочиле, "сељаци су се чудом
чудили како се њихове мршаве краве и свиње, па и козе, продају за дотле
невиђене паре". У Србији се у то време чешће виђао златни наполеон него икада
раније. Из исте књиге дознајемо да је кнез Александар Карађорђевић, бранећи
се од напада да је слањем новца у Београд финансирао убице кнеза Михаила,
изјавио пред судом у Пешти да је свом поверенику у Београду Вилотијевићу
послао 27.000 форинти за куповину бивших турских плацева, с налогом да тај
новац остави у камарашији Капетана, или како га он назива, мајора Мише, а ако
не буде ништа од куповине плацева, да новац пошаље у Влашку Кнежевом
адвокату ради куповине руралних облигација.
Али Миша Анастасијевић није био галантан само према двору. Његова
доброчинства су безброја. Нарочито је помагао просвету, сматрајући да се кроз
њен развој народ уздиже и опстаје а да наш народ који је сиромашан треба да
помажу људи који су имућни.
"Мој дуг је огроман и ја не знам како ћу ти га платити. Срећа је што имам кућу
с великим плацем, на добром месту. Шаљем ти прикључни акт којим ти кућу
уступам. Ти је процени колико вреди, а ако ти је не узмогне платити оно друго
што и преко куће пређе, платиће ти моја деца, ако буду људи..."
Када је примио ово писмо, пошто се тада задесио у Београду, капетан Миша је
одмах написао одговор:
"Овим признајем да, пошто сам свео своје рачуне с г. Илијом Гарашанином,
нашао сам да ни ја њему што дугујем, нити он дугује мени".
Лично је однео писмо. Пошто је затекао неке људе код Илије Гарашанина,
позвао га је у другу собу и рекао му:
Нема података о томе како је капетан Миша лично преболео исход поменуте
скупштине. Зна се да се политиком више никад није бавио и да је Србију
напустио. Од тада је само кад и кад навраћао у Београд да обиђе своје најближе.
За све што је чинио, Миша Анастасијевић је, према казивању Матије Бана, био
одликован Таковским крстом II реда, руским Орденом Светог Станислава,
турским Нишан-Ифтикаром, Орденом румунске звезде и немачким Валдеком.
За капетан Мишу се тада говорило: "Где год се појави, из њега је цурело злато".
А према Милану Ђ. Милићевићу, злато се згртало пред његовим ногама а он га
је улагао у послове, давао под интерес, раздавао у добротворне сврхе или "бацао
кроз прозор".
Једном приликом и кнез Михаило је рекао: "Да није било мајора Мише који се
свуда јављао као Србин богаташ, свакад простране руке данас би мало ко и знао
за Србију и српски народ".
Сада кад више не тргује сољу, Миша Анастасијевић путује по Европи с великом
свитом родбине и пријатеља, приређује на својим спахилуцима раскошне
забаве, немилице троши новац. Главни пословођа Никола Вујатовић, који му је
39 година успешно водио послове, предложио је да распрода све спахилуке
осим Клежане да би могао да и даље води онакав живот какав је до тада водио.
Иако је увиђао да би та продаја била оправдана, капетан Миша је то одбио
говорећи: "Нећу да продам оно што сам стекао, а после мене наследници нека
чине шта хоће".
На дан 27. јануара 1885. године у Букурешту, у својој кући у Улици Доамна
бр. 6 умро је капетан Миша Анастасијевић. Сахрањен је у Клежанима у
својој задужбинској цркви.
Још давне 1909. основан је Одбор који је имао задатак да се земни остаци
великог добротвора српске просвете и културе Мише Анастасијевића
пренесу у Београд. Од тада је протекло преко осамдесет година а капетан
Миша и даље почива у земљотресом од 1977. године руинираној цркви у
Клежанима готово сасвим заборављен од "свога отечества".