ДОСТОЈЕВСКИ

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

основана 1892 године

КОЛО LХVII КЊИГA 450

ИНИЦИЈАЛ СКЗ НАЦРТАО ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ

ЛЕОНИД ГРОСМАН

ДОСТОЈЕВСКИ

БЕОГРАД

1974
 Наслов оригинала

Л. Гроссман

ДОСТОЕВСКИИ

Издатељство ЦК ВЛКСМ „Молодал гвардил", Москва 1962.

Превела

ЛИДИЈА СУБОТИН
МЛАДОСТ ДОСТОЈЕВСКОГ
 ГЛАВА I. У БОЛНИЦИ ЗА СИРОТИЊУ
ПОРОДИЦА ВОЈНОГ ЛЕКАРА

Међу московским студентима који су, мало пре бородинске битке, били позвани у војску да
раде у војним болницама, био је и слушалац Медицинскохируршке академије Михаил
Андрејевич Достојевски.

Њему је предстојао дугогодишњи рад у редовима армије. Војне службе је био ослобођен тек
децембра 1820. године, у звању пуковског лекара прве класе.

У току тих година прошао је сурову школу живота. У препуним позадинским болницама, у
загушљивом мирису крви и распадања, неуморно је обављао безбројне операције и
ампутације, посматрао рат у маси његових прегажених жртава, а не у херојској одбрани и у
генералним биткама.

У тренутку када се рат завршио, имао је свега 30 година. Али је заувек изгубио ведрину и
никада се није смејао.

Марта 1821. године, демобилисани војни лекар био је постављен у московску Маријинску
болницу за сиротињу, и тамо се преселио са младом женом и малим дететом — својим
првенцем Михаилом.

После пола године, 30. октобра, у новом државном стану Достојевским се родило друго дете,
које је добило име Фјодор.

Место у које је, по својој новој дужности, преселио стажиста армијске болнице и где је
дошао на свет његов славни син — од старине је сматрано као једно од најтужнијих подручја
старе Москве. Још почетком XIX века на тој периферији Сушчевског рејона налазило се
гробље тадашњих одбачених од друштва: скитница, самоубица, злочинаца и њихових
неидентификованих жртава. Читав овај крај звао се „убоги дом". А чувари тих
најсиромашнијих гробаља добијали су надимак „божедоми". Ту се налазило и сиротиште за
нахочад и лудница.

Године 1806, на овом месту патњи и туге, архитекта Жиљарди је изградио велелепну зграду
у ампир стилу, са забатом и дорским стубовима. Била је намењена за добротворну установу
— болнииу за сиромаинге.

Улицу која се спуштала поред ограде овога дома назвали су Божедомка.

Баш ту је будући уметник великог града рано завирио у његове најниже слојеве. Тај сиви свет
привукао је његову пажњу, пуну сажаљења, и ушао у његово стваралаштво као један од
главних објеката приказивања.

Достојевски су водили порекло од старог литванског рода, чији се представници помињу од

XVI века у разним документима југозападне Русије. Многи од њих стекли су угледне
положаје и постали познати као чланови главног трибунала, као племићке старешине,
судије, козачки официри и епископи. Године 1506. била им је дарована повеља за село
Достојево у Пинском срезу, између река Пине и Јапољде, после чега су се ови припадници
војног сталежа, према своме поседу, почели називати Достојевски1.

Властољубиви, ватрени и неукротиви у својим страстима и похлепама, они се више пута

помињу у стародавним судским књигама, које је издала Вилњанска археографска комисија.
Тако је, крајем XVI века, нека Марија Стефановна Достојевска била оптужена да је убила
свог мужа Станислава Карловича, уз помоћ најамника Јана Тура, да је покушала да убије свог
пасторка Кристофа Карловича и да је саставила лажни тестаменат кге би ли приграбила
њихову имовину. Та леди Магбет Пинског среза била је осуђена на смрт, коју је краљ
привремено одложио. Средином XVII века, ратника литванске дружине Филипа
Достојевског окривили су синови старосте Речицког да их је опљачкао и да је претукао
њихове сељаке. Истовремено, породична хроника показује и да је у њеним редовима било
истакнутих историјских личности. Такав је у XVI веку био „домовник" Фјодор Достојевски,
тј. племић код чувеног руског кнеза — емигранта Андреја Курбског, који је из Литве слао
своје громовничке памфлете Ивану Грозном.

Пред крај XVII века род Достојевских, који није примио католичанство, био је истиснут из
редова западног племства, осиромашио је и пропао. Пишчев деда већ је имао скромну
службу протојереја у забаченом градићу Подољске губерније — Брацлаву. Један од његових
синова, Лав Андрејевич, био је сеоски свештеник, од шест кћери три су постале
провинцијске попадије, а остале три — жене ситних украјинских чиновника.

Само је млађи син брацлавског пастира Михаил (пишчев отац) изградио свој живот
необично и самовољно. Још пре пунолетства, он напушта Камењец-Подољску богословију и
бежи из очевог дома. Непознати поповски син уписује се у Московску медицинскохируршку
академију, ради у болницама и најзад постаје лекар престоничке сиротиње.

То хумано занимање није одговарало недружељубивој и озлојеђеној животном борбом

нарави Михаила Андрејевича.. Према сведочанствима рођака, он је био човек веома
раздражљив, напрасит и осоран. Био је тип упорног и неуморног радника, који је мрзовољно
извршавао своју животну дужност, нетрпељиво строг према свима око себе. Провале његовог
гнева биле су ужасне. Поред свега овога, он се одликовао крајњим тврдичлуком и био је
тежак алкохоличар.

Очева нарав и неподношљива атмосфера коју је створио> у кући учинили су да детињство и

младост Достојевског буду мрачни. Од своје четврте године дечак је већ осећао деспотски
гнев главе породице. Поверавајући једном петербуршком пријатељу историју свога живота,
Достојевски му је штошта испричао о тешким и тмурним околностима свога детињства при
томе „о оцу уопште није волео да говори и молио је да га о њему не питају".

Себе се аутор Младика сека у једном одломку у рукопису овог романа:

„Има деце која од детињства размишљају о својој породици, од детињства увређених
неприлинношку својих онева, очева и своје средине, и што је главно — која већ од
детињства почињу да схватају непристојност и случајност основа целог њиховог живота,
непостојање чврстих -форми и породичног предања."

Сачувани портрет Михаила Андрејевича приказује доста правилно хладно лице са танким
стиснутим уснама и строгим погледом под мефистофеловски оцртаним обрвама. Високи,
златом опшивени оковратник цивилног копорана, чврсто закопчан и тесно припијен уз врат,
допуњује утисак хладне и недружељубиве затворености.

Овај суморни лекар војних болница изабрао је 1819. године за жену девојку светле душе и
ведре природе — Марију Фјодоровну Нечајеву.

Она је била пореклом из скромне срединге старинских занатлија и ситних трговаца. То је

била непозната, безимена, занатска и трговачка Русија.

Пишчев деда, Фјодор Тимофејевич Нечајев, преселио се крајем XVIII века из своје калушке
забити у Москву и ту служио као трговачки помоћник у дућану. Затим је ступио у трећу гилду
и самостално трговао у сукнарској чаршији, а после тога купио кућу и удао старију ћерку за
представника московске трговачке аристократије — Александра Кумањина.

Млађа ћерка Фјодора Тимофејевича, Маша Нечајева, од ране младости је била под
културним утицајем који је долазио из друге средине — од њене мајке Варваре Михајловне
Котељницке. Та баба Достојевског потицала је од разночинских интелектуалаца XVIII века
— њен отац је радио као коректор у московској ирквеној штампарији још у време Новикова
и сматран је паметним и начитаним човеком. Његова се нарав, изгледа, одразила на
породичном животу и на васпитању деце, она се одразила и на развоју млађе унуке. Супруга
војног лекара волела је поезију, ценила је Жуковског и Пушкина, заносила се читањем
романа, одликовала се музикалношћу, певала романсе и песме уз властиту пратњу на гитари.
Своје дубоко осећање жене и мајке која воли она је умела живо да изрази у својим писмима,
пуним лирике и хумора. Она је била прва учитељица све своје деце. Велики писац увек је о
њој говорио топло и с љубављу, и вероватно је имао на уму њен тужни лик када је у свом
касном стваралаштву стварао хероине кротке и осуђене на тешку судбину.

Стара слика, насликана исте године када је настао Јевгеније Оњегин, приказује Марију
Фјодоровну у белој хаљини с откривеним вратом и увојцима који падају низ образе; то су
Татјанина хаљина и фризура. Поглед младе жене је благ, чело високо и развијено, једва
приметан осмејак оживљава танке усне. Лице продуховљено, паметно, помало тужно и
мајчински пријазно. Син Фјодор подсећа на мајку обликом чела, дугуљастим разрезом
капака и проницљивим погледом, радознало и тужно замишљеним.

Године 1823. породица се преселила у друго крило болничке зграде, где је и протекло све
Феђино детињство од друге године. Старијим дечаиима су ускоро дали засебну собицу,
преградивши део предсобља. Светлост се једва пробијала у ту полумрачну дечију собу,
обојену уз то избледелом „тамно бисерном" бојом. Описујући касније тесне петербуршке
мансарде налик на орман или мртвачки сандук, где чак и мисао губи способност да узлети,
Достојевски се вероватно сећао и мрачне оставе на Божедомки, где су се први пут почеле
развијати његове поетске визије.

И сам живот почео му је откривати своје праве драме и позивати његове мисли на прве
недоумице и размишљања. У болничкој башти он је волео да разговара са болесницима у
болничким огртачима камиље боје, волео је да загледа те бледе и тужне људе, полусатрвене
скривеним патњама. То су о њима причали својим неразумљивим латинским изразима
„тужне листе", поред којих је у свом суморном ћутању проводио своје вечери његов отац.

Гостију код Достојевских скоро да није било. Од блиских рођака породице посебно је била
поштована старија сестра Марије Фјодоровне — Александра, супруга „угледног грађанина и
трговинског саветника" Кумањина. „Покојна тетка" — сећао се Достојевски — „имала је
огроман значај у нашем животу од детињства до 16. године, много чему је допринела у
нашем развоју."

Од те утицајне рођаке долазила су младим сестрићима схватања и предања московских

трговаца разних редова — од ситних занатлија из Сиромјатног насеља до старих племићких
породица и акционара у крупним предузећима, повезаним са Рускоамеричком компанијом.
Од представнице ове трговачке средине млађи Достојевски су примали исконска схватања
читавог њеног круга о свемогућој власти новца у људским пословима и световњачким
односима. Као непобитно отелотворење те материјалне моћи дизала се у једној од тихих
уличипа Покровке, изнад живописног обронка према реци, елегантна вила Кумањиних,
украшена порцеланом, бронзом, сликама и огладалима. У скромну лекарску породицу, на
Божедомку, Александра Фјодоровна долазила је у кочији са четири коња, са лакејом иза
задњег седишта и кочијашем на боку. Породични разговори у скученој гостинској соби у
болничком крилу неприметно су усађивали у свест дечака правила побожности, стварана
вековима у патријархалном свету московске купопродаје. Оданост цркви и верност цару,
одржавање православних обичаја и непрекидно пуњење челичних каса — ето на шта се
сводио идеал те средње грађанске и крупнотрговачке средине.

Тако разнородни социјални утицаји формирали су најраније схватање света Достојевског.

Предања осиромашеног рода литванског племства преплитала су се са животним навикама
московских трговаца трећег сталешког реда, који су успели да се ороде са крупним
престоничким велетрговцима. Али овде се, можда, најјаче огледала културна традиција, која
је водила порекло од пишчевог прадеде, великог читача из XVIII века, Михаила
Котељницког, који је у штампарији московске духовне академије кориговао сложене
текстове филозофских трактата и теолошких зборника. Од њега је у трговачкој средини
Нечајевих потипала љубав према књизи, поезији, апстрактном размишљању, живописном
изражавању.

У роду Достојевских је постојао и песник. „Када су моји преци напустили тамне шуме и
мочваре Литве", — пише пишчева кћи — „они су вероватно били заслепљени светлошћу,
цвећем и хелнском поезијом Украјине; њихова душа је била огрејана јужним сунцем и
излила се у стихове." Заиста је позната Покајна песма једног Достојевског, штампана у
Бо-гогласнику крајем XVIII века на Волињу и, према мишљењу пишчевог брата Андреја
Михајловича, припадала је перу њиховог деде — брацлавског протојереја Андреја
Достојевског. Песнички пут рано је почео да привлачи старије синове војног лекара. Живот
их је од малих ногу уводио у свет уметности.

Први значајан догађај у детињству Достојевског било је рано упознавање са народним

стваралаштвом. У великој породици са много деце никада се није остајало без дојкиње из
најближих села. До нас су стигла непозната имена тих кметских сељанки: Дарје, Катарине
„Лукерје у опанцима од лике". Оне почињу књижевну биографију Достојевског легендарним
ликовима Жарптице и Аљоше Поповича. Писац се више пута сећао и своје дадиље —
Московљанке, „скромне жене" изузетне племенитости, која је била из малограђанске
средине и себе достојанствено називала „грађанком". Она је умела да одушеви лекарску децу
поетским причама, које је сама измислила, о Остродуму и другим јунацима усмене поезије.
„Наша дадиља Аљона Фроловна" — писао је 1876. г. Достојевски — „имала је ведру и
веселу нарав и увек нам је причала дивне приче!..."

Обесправљене жене кметске земље неприметно су извршиле велики животни задатак: оне су
пробудшге дечакову склоност према усменој поезији свога народа и у исто време допринеле
стварању оног дивног језика — слободног и узбудљивог, дубоко руског и незаборавно
изражајног, којим ће током времена бити написане његове широм света познате књиге.

Према животним навикама своје патријархалне породице, која је поштовала старе обичаје и
придржавала се светих обреда, Достојевски је рано упознао изванредне споменике руске
архитектуре и народног сликарства. „Посета Кремљу и московским црквама била је за мене
сваки пут нешто свечано" — сећао се писац пред крај свога живота.

Године 1859, путујући из Сибира у Твер, он је направио заобилазан пут да би поново видео
уметничке вредности Сергијева Посада — византијске дворане, збирку драгоцености, које је
од детињства био заволео, „одежде Ивана Грозног, новац, старе књиге, разне реткости, тако
да не бих изашао одатле." Ту је дечак Достојевски видео једно од највећих достигнућа руског
средњовековног сликарства, Тројицу Андреја Рубљова — генијално оваплоћење старе
народне маште о савршеном човеку. А у једном свом чланку из 1847. године он помиње и
московску Архангелску саборну цркву, и „реткости које се налазе у Грановитој палати", и
гроб Бориса Годунова — низ споменика који су се заувек урезали у његову дечачку свест.

Стара престоница откривала се с времена на време пред млађим нараштајем Достојевских и

својим живим народним позориштем. Они су имали деду по тетки, Василија Михајловича
Когељницког, којим су се у породици поносили; он је био професор Московског
универзитета и предавао „познавање природних лекова", тј. фармакологију, а једно време
био и декан медицинског факултета. И поред свега, он је био веома скроман научник и
његов слушалац Н. И. Пирогов с много хумора описује комичне 6'есмислице његових
предавања о лекаријама и травама, што је стварало весело расположење код младог
аудиторијума.

Али ова добричина је сматрана „заштитником студената" и, пошто није имао деце, веома је
заволео своје сестриће, које су му обично довозили за Ускрс. Кућица Василија Михајловича
налазила се крај Смоленске пијаце, тако да су се о празнику са прозора виделе испод
Новинског, познате вашарске представе о месојеђама, са црвеним платненим завесама и
шареним плакатима властите израде. Ту је деда Котељницки доводио своје мале госте са
далеке Божедомке да им покаже весељаке и забављаче, учне псе и мајмуне, воштане фигуре
краљева и генерала. Ту је будући сликар робијашке позоришне представе први пут осетио
драж народног позоришта и у трупи „кловнова, пајаца, атлета, и осталих лакрдијаша могао
да запази блистав, сјајан дар путујућих лакрдијаша старе Русије.

Али и класично позориште је ускоро открило Достојевском свет узвишеног естетског

уживања. „Са десет година видео сам у Москви представу Шилерових Разбојника са
Мочаловим" — сећао се пола века касније романсијер — „к уверавам вас да је снажан
утисак, који сам тада понео, веома плодно утицао на мој дух."

Рани књижевни утисци Достојевског били су разнолики.. Разноврсна дела испуњавала су

орман за књиге, који је стојао у гостинској соби војног лекара, као можда најважнији украс
њиховог скромног службеног стана.

Веома снажан утицај оставила је на Достојевског књига по којој га је мајка учила да чита и
пише — зборник прича из Старог и Новог завета. Уметнички значај тих легенди велики
романсијер је увек ценио. Он је у њима видео изузетне творевине народног епоса, пуне
драматитсе и лирике.

У низу тих легенди посебно га је очарала Књига о Јову причом о невином патнику, који је
без роптања поднео тешка искушења што му их је Бог послао: смрт блиских, пропаст,. лепру,
сиромаштво. Због тога је био исцељен, враћен у благостање, поново постао отац многобројне
породице и „умре Јов стар и сит живота".

„Читам књигу о Јову и она ме доводи у стање болног заноса", — саопштава писац жени
1875. г. — „прекидам читање и шетам по соби по читав сат, скоро плачући ... Та књига,
Ања, чудно је то — једна је од првих која ме је у животу потресла, тада сам јом био дете!"

У уметност романа Достојевског је увела данас заборављена списатељица XVIII в., Ен

Редклиф. Она је у европској књижевности озаконила нов вид романа. Он се звао „готски",
због наклоности његових аутора према ритерским средњовековним предањима, оваплоћеним
у скулптурама и у витражима готске архитектуре. Називали су га и „црни“, због мрачних
сижеа и тамних боја. Дефинисали су га и као „роман кошмара и ужаса", јер је био грађен на
пророчким сновима, предосећањима, знамењима о пропасти. Али сав тај фантастични
колорит напајао се реалним чињеницама. Чинилац необичног и потресног спајао се овде са
префињеним мајсторством реалистичког сликарства, што су га показали ^нглески сликари
друштвених нарави — Филдинг и Смолет.
Ен Редклиф је савршено владала техником таквог стравичног и напетог приповедања.

Достојевски је у раном детињству, „услед неписмености“, у дугим зимским вечерима,

замирући од усхићења и ужаса“, слушао кад су његови родитељи пред спавање читали
многотомне епопеје енглеске списатељице, а после је бунцао у сну као у грозници.

Такву врсту причања волела је, изгледа, од ране младости московска трговачка ћерка —
Маша Нечајева. Као и њеним вршњакињама, провинцијским госпођицама 10—20-тих
година,

Рано су јој сс свидели романи,

Они су јој замењивали све...

Она није ни наслућивала да је својим одушевљењем за ту авантуристичку и осећајну

литературу већ предодредила велику делатност свог несташног и плаховитог синчића, кога су
у породици називали „права ватра". Да ли је било могуће предвидети оне одсјаје мисли и
осећања које ће током времена запалити у светској култури тај дечак са Божедомке?

ТУЛСКИ СПАХИЛУК

У раном детињству он није упознао широке хоризонте. Затворен у болничку ограду,

Достојевски је скоро до своје тладости био одвојен од руског пејзажа. Липове алеје око
пријемног одељења и болесничких павиљона, Марјин гај са својим шатрама и „комедијом"
— то су прве слике природе, које су се откриле будућем уметнику — урбанисти.

Тек после десете године Достојевски је упознао руско село са његовим веровањима,
обредима и обичајима.

Године 1827. мали медицински чиновник, М. А. Достојевски, добија чин пристава

(чиновника 8. класе), који је доносио и наследно племство заједно са правом поседа
баштине. Године 1828. он је заједно са породицом уписан у књигу племића московске
губерније. И ускоро се у кући Достојевских почињу појављивати „посредници" или фактори,
који су се бавили купопродајом имања.

Године 1831. лекар Маријинске болнице стекао је у тулској губернији сеоце Даровоје, а
следеће године — суседно сеоце Черемошну, што је чинило имање од 500 десетина,
насељено стотином „душа". Оно је купца коштало 12 хиљада рубаља у сребру и увело га у
владајућу класу Руске империје.

Али Даровоје мало по чему било је радосније од Божедомке. Кућица, слепљена од глине и
покривена сламом, била је налик на украјинску колибу од глине, а иза баште се простирао
„прилично мрачан дивљи терен, изривен јаругама" (према опису пишчева брата).
Савремени истраживачи овог поседа Достојевских реконструисали су тужну слику његовог
некадашњег стања: сиромашно земљиште, без река и шума, једноличан пејзаж — јаруге и
шипражје, колибице покривене сламом, коју су неродних година скидали да би исхранили
стоку — страшна сиротиња, заосталост и смртност становника, које је кулук довео до
потпуне пропасти. О томе сликовито сведоче и писма родитеља Фјодора Михајловича и
запажања каснијих посетилаца малог и забитог поседа, где је Достојевски проводио своје
школске распусте.

„Сиротиња, забаченост, краћа коња — овдашњи сељаци су били познате коњокрадице — са

том црном стихијом он се сусрео у годинама када се душа отвара животу; већ тада је душа
задрхтала у њему.“ Пола века касније, у свом последњем роману, он помиње родитељску
Черемошну, коју ће дати у посед свом разблудном и суровом Фјодору Карамазову.

Различит је био однос супруга Достојевских према њиховој новој „крштеној својини".
Марија Фјодоровна, у својој власти, није прибегавала строгости и даровски сељаци су је
запамтили као заштитницу пред страшним спахијом.

Глава породице, новопечени тулски поседник душа, очигледно је злоупотребљавао своју

директну власт над личношћу „орачког кмета". Чак је у писмима налагао жени да шиба своје
људе — мера коју је он, према сећањима становника његових поседа, примењивао сасвим
необуздано. Није чудно што су га сељаци омрзли и привремено дубоко затајили свој протест
и негодовање.

Ускоро после куповине тулског спахилука десила се велика несрећа. У рано пролеће 1832.
године избио је пожар и, услед јаког ветра, уништио оба сеоцета. Достојевски, који су после
тога стигли на своје имање, затекли су пустош са нагорелим стубовима. Остала је недирнута
само господска ку-ћица од набоја. Сељачке куће, споредне и домаћинске зграде, чак и
вековне липе, огореле и поцрнеле, представљале су огроман беживотан и поцрнели пејзаж,
који као да је својим контурама скелета оличавао безизлазни живот тих ропских села, над
којима је пуновласно лебдела смрт. Тога се, вероватно, пола столећа касније сетио
Достојевски и изразио мрачне утиске свога детињства мучним питањима Дмитрија
Карамазова: „Зашто то стоје сасушене мајке?... Зашто су тако поцрнеле од црне невоље,
зашто не хране децу?..."

Тужном пејзажу одговарале су жалосне фигуре. У селу је живела бескућница, луда Аграфена;
она је лутала пољима и без везе спомињала своје умрло деге. Дететов отац је био непознат.
Несрећница је „над собом претрпела насиље", прича Андреј Достојевски. Касније, у Браћи
Карамазовима, он је у историји Лизавете Смердјашче и Фјодора Павловича препознао
прераду мрачне биографије даровске јуродиве.

У августу 1831. године, на ивици забаченог Брикова или Феђине шумице, десетогодишњи
Достојевски се сусрео са сељаком Марејом, који је пригрлио дете, уплашено акустичном
халуцинацијом. Мемоарска забелешка, која говори о томе како је седи орач оставио своју
ралицу да би земљом и умрљаним прстима прекрстио уплаканог дечака, једна је од
изузетних страница у фрагментарној аутобиографији Достојевског. Као што нам је испричао
сам писац, орач Мареј му је први показао „каквим дубоким и просвећеним људским
осећањем" може бити испуњено срце руског сељакакмета.

Тог сусрета Достојевски се сећао на робији и скоро пола века касније описао га у поменутом
поглављу Пишчевог дневника. То је један од живих извора ватрене пишчеве љубави према
властитом народу. Она је до краја остала једна од изузетних црта његовог стваралаштва.

У МОСКОВСКИМ ПАНСИОНАТИМА

Дечацима су позвали два учитеља из суседног Јекатерининског института. То су били ђакон,

који је одушевио децу причама о потопу или доживљајима Јосифа Прекрасног, и наставник
француског језика Сушар, који је први упознао Достојевског са школским обрасцима своје
националне књижевности.

Отац је дечацима предавао латински, који је добро познавао из подољског семеништа и из

медицинске академије. Са својственом му строгошћу, он је код најмање грешке у одговорима
прекидао деклинацију и коњугацију укором „ленштине” „тупавци!" и, одбацујући стари
уџбеник Бантишова, гневно прекидао час. Није чудо што велики писац није никада показао
никакво интересовање према латинском језику и римској књижевности и што је од свих
класичних песника Рима само једном споменуо Јувенала, и то у туђем цитату.

Античку културу Достојевски је примао првенствено преко каснијих песника: Расина,

Шилера, Гетеа, Пушкина. Али зато га је рано одушевио онај гибак, опширан, многостран и
дубоки жанр средњовековља и ренесансе, који је завладао у европским литературама новијег
доба — роман, који је одразио нове захтеве обесправљених грађана XIII—XVI века. Лична
предузимљивост трећег сталежа први пут је у том облику постављала питање
индивидуализма, борбе за социјалну превласт, негирање религиозних ауторитета, скептичне
анализе и слободоумне ироније — свега што је историји нарави придавало карактер идејних
битака или филозофских драма.

Године 1833. домаће образовање старијих синова било је завршено. Михаил и Фјодор
уписали су се на полупансион код француза Сушара (Н. И. Драшусова).

Поједине особине тог училишта одразиле су се у једној од најбољих епизода Младића —

посети сиромашне сељанке сину, послатом на васпитање у инострани престонички
пансионат. Младић се пред својим школским друговима и аристократима стиди своје јадне
мајке, а пред њом се хвалише фином интернатском храном, француским речима и важним
директором Тушаром, који лицемерно саопштава јадној посетитељки да незаконити син
сељанкекметкиње у њега живи скоро на истој нози са децом сенатора и грофова. То наравно
не одговара пишчевој биографији, али то верно преноси класну атмосферу „благородног
пансиона", где је Достојевски први пут осетио онај кастински дух шгемићке педагогије који
ће га притискати све до завршетка више војне школе.

Ујесен 1834. године браћу су преместили у интернат Леополда Чермака. Ту су предавали

познати московски педагози и научници: велики руски математичар Д. М. Перевошчиков,
каснији ректор Московског универзитета и академик; познати шелингов и доктор
филолошких наука И. И. Давидов; магистар латинске филологије А. М. Кубарев, аутор веома
запажене Теорије руске версификације; класичар ТајДер, по свему судећи, следбеник
немачке филологије.

О пансионарцу Достојевском сачувана су сећања једног од његових другова, Каченовског:

„То је био озбиљан, замишљени дечак, плавокос, бледолик. Игра га је мало занимала, за
време одмора готово да није остављао књигу, проводећи остали део слободног времена у
разговорима са старијим питомцима".

Као у Пушкиновом лицеју, овде је учењу даван књижевни правац. Писац Григорович
подвлачио је у својим успоменама да су се сви Чермакови питомии одликовали изузетном
начитаношћу класичне и савремене поезије.

За време боравка Достојевског у Чермакову пансиону руска књижевност је претрпела низ

ударада. Било је обустављено излажење Московског телеграфа Пољевоја и укинут Телескоп
младог Бјелинског; Чадајев је био проглашен лудим, Надеждин прогнан у Уст-Сисољск.
Пушкин је био убијен у двобоју, Љермонтов прогнан на Кавказ. Са тугом у срцу, у
иностранство је отишао Гогољ.

Али под налетима реакције литература се развијала све јаче. У току тих година појавиле су
се Капетанова кћи, Тарас Буљба, Ревизор, Књижевна маштања, Песникова смрт, Бородино,
песме Кољцова и Тјутчева. Ђак Достојевски почео је да осећа себе у тој незадрживој бујици
времена. То је почело „можда још од моје шеснаесте године" — сећао се он седамдесетих
година својих првих надахнућа — или, тачније, „када ми је било тек око петнаест година".
„У души ми је пламсала својеврсна ватра, у коју сам и веровао, а шта ће касније из тога
испасти, није ме много бринуло..."

У породици је приман часопис Библиотека за нитање (од 1834. до 1837. год.), чији је
уредник био професороријенталиста и аутор занимљивих приповедака, О. И. Сенковски. Ту
су штампани Пушкин, Гогољ, Љермонтов, Жуковски, Крилов, Одојевски, Баратински,
Вјаземски. Ту су објављивани или су детаљно приказивани рани романи Балзака, Виктора
Игоа, Жорж Санд. Млади Досгојевски се већ у Москви упознао са Чича-Гориом, Ханом
Исланђанином, Индијаном и Жаком. Све је то означавало завршетак фазе романтизма и
рађање новог уметничког стила — реализма.

Један од вршњака браће Достојевских, из њихових ппсолских година, гимназијалац Вањечка

Умов, упознао је своје пријатеља са Коњићем-Грбоњићем Јершова и са Кућом лудака
Војејкова.
То је била прва књижевна сатира коју је Достојевски упознао и чак напамет научио — жанр
који је он високо ценио и који га је често привлачио. Ту су најчешће фигурирали архаисти и
карамзинови епигони, али су били помињани и Жуковски, Батјушков, Козлов, Пољевој. У
појединим строфама Војејков је достизао сажетост епиграматичног стила и оштре
карикираности. Занимљива је његова скица једног писца 20-тих година:

Ништа не ствара, ништа не издаје,

Добија три плате и узима хранарину.

Остали омиљени аутори Достојевских били су — Карамзин са својом лирском новелом,

сентименталним путовањима и живописном историјом; Валтер Скот са својим романом
политичких бура, узбудљивих доживљаја, који су продубили „фантазију и осетљивост"
будућег писца; најзад, Жуковски са својим англонемачким баладама, које су звучале као
руске поеме, драге и блиске срцу младог сањара. Нарочито је значајно његово интересовање
за Пушкина. Баш за време година проведених у пансионату, у Библиотецн за читање и у
Савременику појављују се пролог за Бронзаног коњаника, Пикова дама, Витез тврдица.

Али Достојевски је, по свему судећи, рано заволео и супротну врсту јунака — људе од
моралног подвига, носиоце чистог срца и високог идеала. У конспектима за роман о
великом грешнику веома је значајан запис о заблуделом човеку, који пред крај живота,
морално очишћен, постаје Гас. Достојевски има на уму познатог московског
лекарафилантропа Фјодора Петровича Гааза, кога помиње и у концептима за 3лочин и казну
и о коме је оставио тако дирљиву страницу у Идиоту.

Име тог „пријатеља сиромашних" писац је, по свему судећи, сазнао још у младости.
Средином 20. година доктор Гааз је био постављен за штатфизикуса, тј. за градског лекара
Москве, који је управљао болницама и државном апотеком у престоници. Његово име је, без
сумње, било добро познато лекарској породици на Божедомки.

Године 1828. доктор Гааз је постављен за главног лекара московских затвора. Запрепашћен
ужасним животом препуних затвора, тих „школа узајамног обучавања разврату и злочину“,
нови затворски лекар је повео непомирљиву борбу са тим страшним социјалним злом.
Пошло му је за руком да спроведе низ промена, па и да се у систему кажњавања укине
чудовишна „гвоздена шиба"; он је увек присуствовао приликом отпремања сваке групе,
натерујући власти да пред њим поново окивају затворенике. Многе је остављао у Москви
ради лечења, друге је пратио дуго дуж Владимирског пута, снабдевајући их новцем и одећом.
Када је умро 1853. г., није имао никаквог иметка и сахранили су га о трошку полиције. Али
његово име је већ чврсто ушло у сећање „окованих робијаша и затвореника" и са дубоким
поштовањем се понављало у удаљеним кутовима Сибира.

Такав је био један од првих ликова „савршеног човека", којег је упознао Достојевски. У
роману Идиот, где је та тема стављена у средишге, на тренутак се појављује и доктор Гааз,
који испраћа групу кажњеника из етапног затвора на Врапчијим брдима. Поред Дон Кихота,
мистера Пиквика и Жана Валжана, у уобразиљи Достојевског појављује се и овај скромни и
непознати човекољубац са својим апелом „журите да чините добра дела”

МАЈЧИНА СУДБИНА

Током година није престајала да се продубљује лична драма кротке Марије Фјодоровне,
изложене сталним сумњама и оптужбама свог мужадеспота. Изузетно одана својој
породици, обожавала је Михаила Андрејевича и, спремна да му све опрости, морала је да
слуша његове сптужбе за неверство и да доказује сву неоснованост таквих неоправданих
сумњи. У њеним писмима мужу постоје запањујуће странице, које откривају сву безазленост
њене трагичне судбине.

31. маја 1835. године, Марија Фјодоровна пипге мужу:

«... Кунем ти се, пријатељу мој, самим Богом, небом и земљом, мојом децом, свом својом
срећом и својим животом, да никада нисам и нећу прекршити заклетву свога срца, којом
сам се заклела теби, свом драгом, једином пријатељу, пред светим олтаром на дан нашег
венчања. Такође се кунем да је и моја садашња бременитост седми чврсти чвор наше
узајамне љубави, са моје стране — љубави чисте, свете, непорочне и страсне, непромењене
од почетка нашег брака."

Таква заклетва верности дата је „шеснаесте године наше везе...“

„Збогом, пријатељу мој" — завршава своје писмо та незаслужено и тешко увређена жена
— „не могу више да пишем и не могу да саберем мисли у својој глави; опрости ми,
пријатељу мој, што нисам од тебе сакрила патње своје душе; не тугуј, пријатељу мој,
чувај се љубави моје ради; што се мене тиче, заповедај ми, за тебе ћу жртвовати не само
свој мир већ и свој живот."

У следећем писму од 8—10. јуна 1835. г. она објашњава мужу своје душевно стање када ју је
он оптужио за неверство:

„Смркло ми се пред очима, нигде нисам могла да се скрасим и да нађем мир. Три дана сам
ишла као суманута, ах, пријатељу мој, нећеш поверовати како је то мучно..."

И у ватреним уверавањима у писму осећа се очајање упропашћеног живога:

„ ... Не виде моју љубав, не разумеју моја осећања. гледају ме са ниским сумњама, док ја
живим само за своју љубав. Међутим, време и године пролазе, боре и жуч се разливају по
лицу, урођена веселост нарави претвара се у тужну меланхолију и то је мој удес, то
награде за моју чисту, страсну љубав и, да ме не одржава моја чиста савест и нада у
провиђење, крај моје судбине био би тужан. Опрости ми што пишем сурову истину о својим
осећањима. Не кунем, не мрзим, већ те волим, и обожавам и делим са тобом, својим
јединим пријатељем, све што ми је на срцу."
Та интимна писма, после сто двадесет и пет година, не престају да узбуђују дубоком
искреношћу осећања и изузетном снагом којом су исказана. Над избледелим страницама те
старинске преписке постаје јасно зашто је један од синова Марије Фјодоровне постао славан
писац. Али том позиву водила га је не само несумњива обдареност његове мајке већ и њена
целокупна тужна животна судбина. У њеном лику је сам живот први пут поставио пред
великог моралисту крупан животни проблем недужне патње, незаслуженог бола, лаганог
психолошког изнуривања једне чисте и самопожртвоване душе. Водећа стваралачка мисао
Достојевског постала је етика, а мајчин лик израстао је у највише отелотворење моралне
лепоте и доброте.

У светлости писама старијих Достојевских разјашњавају се и чудне сцене између родитеља,

о којима говори њихов син Андреј. Увече у полутамном салону „мамица" је саопштила оцу
„да је поново затруднела". Отац се смркнуо и лсени изразио такво „незадовољство" да је
Марија Фјодоровна „бризнула у јак хистеричан плач“; синсведок никада није могао да
заборави тај супружански разговор.

Вероватно љубомором, али друкчије усмереном, може се тумачити и друга сцена коју је
запамтио мали Андреј. У кући је живела собарица Вера, „веома лепа млада девојка"-Њој је
почео да се удвара млађи брат Марије Фјодоровне,. певач и гитариста, Михаил Фјодорович
Нечајев. У породичном сукобу, који је тим поводом избио, „разљућени отац је ударио
стрица, чини ми се по лицу". Млади Нечајев се више није појављивао у кући Достојевских.

У таквој породичној атмосфери болешљива Марија Фјодоровна се полако гасила. Њена

грудобоља, која је пре свега захтевала душевни мир, претварала се у „злокобну туберкулозу".

У тридесет и петој години та слаба жена била је мајка осморо деце (од којих је ћерка Љубов,
рођена 1829. г., живела свега неколико дана). После рођења последњег детета (јула 1835.
године) плућна болест жене војног лекара нагло се погоршала. Године 1836. болесници
шишају косу.

Појединих момената те лагане агоније Достојевски се сећао у свом незавршеном роману из

1849. године Њеточка Њезванова описујући умирање своје туберкулозне јунакиње — тихе и
несрећне Александре Михајловне, утучене љубомором и осветољубивошћу свога мужа.

„— Видиш, касна је јесен: ускоро ће пасти снег; са првим снегом ћу умрети — да, али ја не
жалим. Збогом.

Њено лице је било бледо и мршаво; на сваком образу јој је буктала злокобна крвава мрља;
њене усне су дрхтале и сушиле се од унутрашње врућице.

... Говорила је с напором. Пригушен душевни бол огледао јој се на лицу и очи су јој се
напуниле сузама.

— Хајде, доста о томе, пријатељу мој; доведи децу.

Ја сам их довела. Она као да се одморила гледајући их, и после једног сата пустила их је да
иду.

— Кад умрем, ти их нећеш напустити? Зар не? — рече ми шапатом, као да се бојала да нас
неко не чује.

— Доста, убићете ме! — смогла сам да јој одговорим...

— Чуј, ти ћеш их волети када ја умрем, хоћеш ли — додала је она озбиљно и опет као
тајанствено. — Онако како би волела рођену децу — хоћеш ли?

— Да, да, — одговарала сам, не знајући шта говорим и гушећи се у сузама и збуњености."

Ту је и жив опис лика мајке која умире и, очигледно, одјек њених разговора пред смрт са
сестром Кумањином, женом без деце, која је заиста ускоро заменила мајку осиротелим
Достојевским.

Од почетка 1837. године Марија Фјодоровна више не мзлази из своје полутамне спаваће
собе. Свакодневни лекарски конзилијуми не пружају јој олакшање. Крајем фебруара лекари
саопштавају своме колеги да су њихови напори узалудни и да је крај близу. У ноћи уочи 27.
фебруара самртница се опростила са Децом, пала у кому и пред зору је умрла. Првог марта
Марију Фјодоровну су сахранили на најближем, Лазаревском гробљу.

Тужни догађај у породици скоро да се подударио са народном несрећом у Русији —

погибијом Пушкина. Прве вести о њој потресле су Москву почетком фебруара. Али у кругу
рођака, који су се окупили око самртног одра М. Ф. Достојевске, мало се ко интересовао за
убиство петербуршког списатеља. Старији синови сазнали су за то тек после мајчине
сахране, када у се вратили у свој пансионат. Фјодор је изјавио Михаилу како би, да није
породичне црнине, обукао одећу жалости за Пушкином.

У то време почињу да се испољавају књижевне склоности оба брата. Старији тежи да

постане песник и „сваки дан пише по три песме", сетиће се четрдесет година касније аутор
Пишчевог дневника. Он сам се у те младе дане окреће уметничкој прози — пре свега,
изгледа, фантастичним новелама, о којима саопштава брату 1838. г. „Моја су ме маадтања
напустила и моје чаробне арабеске, које сам некада стварао, стресле су своју позлату".

„Некада" — то значи годину дана пре тога. Године 1837. Достојевски ствара „роман из
венецијанског живота". То треба схватити као његов рани занос школом Ен Редклиф, у
чијим се књигама радња обично одигравала у Италији.

Мајчина смрт означила је потпуни распад породице. Михаил Андрејевич одлази у пензију.
Двоје деце узимају на васпитавање Кумањини. Старије синове отац одводи у Петербург да би
их уписао у Главно инжењерско училиште.

Већ на путу у престоницу Достојевски је имао прилику да изблиза види лице званичне
Русије. Негде у Тверској губернији, поред великог села, он је са прозора свратишта
посматрао необичну сцену. Освеживши се на станици, фелдјегер ускаче у курирску тројку и
почиње из све снаге да удара кочијаша по потиљку својим огромним песницама. Изненађени
возач лудачки шиба коње, који од ужаеа и физичког бола јуре као избезумљени.

Та одвратна јурњава остала је у сећању Достојевског за читав живот, као пример бесмислене
суровости и невине патње.

Са том успоменом биће повезан потресни опис Раскољниковљевог сна о измученој сељачкој
раги, која издише под металном полугом свог избезумљеног газде. У концептима Злочина и
казне постоји белешка „Моја прва лична увреда — коњ, фелдјегер".

Тако су се завршавале године детињства и младости. Оне нису биле без светлих и радосних
тренутака — мајка, „брат Миша", Пушкин, село, приче, књиге, учитељ књижевности, Кремљ,
Мочалов, прве песничке замисли ... Позадину свега тога чинила је породична драма, која му
је заувек оставила мрачне успомене. Детињство јунака Достојевског обично је невесело и у
томе има много онога што је аутор лично доживео. Несумњиво о себи говори аутор Младића
описујући тај чисти идеал, који је „у својој машти створила поносна млада душа, суморна,
усамљена, озлеђена и увређена јом у детињству".

ГЛАВА II. ИНЖЕЊЕРСКА ШКОЛА

У МИХАЈЛОВСКОМ ЗАМКУ

„Брата и мене одвезли су у Петербург у Инжењерску ппсолу, и покварили су нам будућност",

— сећао се пред крај живота Достојевски — „мислим да је то била грешка."

Никакве склоности према војном грађевинству будући писац није осећао. Пут са Басманске
улшхе водио га је право на Московски универзитет, где би учио с Отровским, Писемским,
Аполоном Григорјевим, Фетом, Полонским — ускоро његовим литерарним друговима.

Али стари Достојевски није желео да води рачуна о литерарним склоностима својих синова.
Он је сину Фјодору писао да га Михаилово „стихоклепство" љути, као потпуно безвредна
ствар. Он младићима намењује сјајну уносну каријеру — посао војних инжењера, који се,
код појачане градње утврђења на западној граници, у то време сматрао најуноснијим
послом. О филолошком факултету са његовим скромним педагошким перспективама будући
писац није смео ни да мисли. Уместо класичних текстова њему су уручили пушку
кремењачу, главу су му покрили војничком капом и ставили га у строј.

Питомац московских пансиона упознао је тешкоће стројеве службе. Када је строј на војном
вежбалишту стајао лицем према сунцу и бајонети почињали да се љуљају, побеснели
командир је заггенушено викао: „Мирно! У строју нема сунца. Мирноо-о..."
Сунца нијс било ни у слушаоницама величанственог замка са његовом суровом војном
дисциплином и животом уз бубњање добоша. Питомци су маштали само о томе да заврше
школу, да се ослободе неиздрживог режима.

Године 1838. у животу Достојевског почиње период скривене и напрегнуге борбе за очување
своје уметничке склоности. У програм војног образовања он уноси своје дубоке стваралачке
корекције: инжењерским дисциплинама он супротставља проучавање светске литературе.
Топографија и фортификација не могу да га одвоје од Хамлета и Фауста. Теорија изградње
спољних утврђења и батерија није у стању да заклони постављени задатак — служити
„духовној жељи човечанства" (како ће рећи већ пред крај живота). Драги су му сада само
ноћни часови, које проводи у отвору усамљеног прозора што гледа на Фонтанку, записујући
своја прва размишљања о огромној теми која га је била обузела: „Човек је тајна! Потребно ју
је одгонетнути."

Окружује га необуздана гомила питомаца војне академије. Али њему су драга духовна
предања његове школе. Међу питомцима Инжењерске школе 20-тих година био се створио
кружок поштовалаца „светости и части". У њему су били Д. А. Брјанчанин, М. В. Чихачев и
Н. Ф. Фермор, које је Н. С. Љесков описао у повети Некористољубиви инжењери.

Успомене о тим тражиоцима праведности сачувале су се дуго међу зидовима Михајловског

замка. Достојевски, који се уписао у Инжењерску школу 1838. г., могао је да открије још
свеже трагове моралне пожртвованости у предањима свога суровог института. И, по угладу
на те старе друговеаскете, он се одваја од нове генерације инжењерасреброљубаца, који су
„поштовали чин, а не памет", и са „шеснаест година већ говорили о уносној служби" (како се
он сећао 1864. године).

Један од дубоких уметничких утисака из школских година Достојевског била је архР1тектура

Михајловског замка. Тај „забораву предат дворац" Павла I, који је надахнуо младића
Пушкина да напише оду Слобода, сматран је због своје лепоте и величанственог изгледа
изузетном појавом у историји уметности. Подигнуо га је, према пројекту руског архитекте В.
И. Баженова, италијански архитекта Брена, и ускоро је постао поприште гардијске завере.
Од тада је императорова спаваћа соба претворена у домаћу капелу. Иконостаси и кандила су
подсећали на ужасне политичке догађаје недавне прошлости, када је једне глуве мартовсе
ноћи ступио на руски престо Александар I, пошто је претходно дао своју сагласност за
дворски преврат (тј. фактички — за убиство свога оца). Тема интелектуалног оцеубиства
први пут је као историјска чињеница искрснула пред Достојевским наговештавајући
трагедију Ивана Карамазова, оваплоћену четрдесет година касније.

Наставне програме Достојевски је савлађивао веома савесно, али је издвајао омиљене

предмете, које је проучавао са радошћу и одушевљењем. То су били књиисевност, историја,
цртање, архитектура.

Руску књижевност је предавао професор В. Т. Плаксин — критичар, зналац позоришта,

аутор педагошког романа Женско васпитање. Бјелински помиње његово име у низу својих
чланака, али обично полемички. У својим предавањима Плаксин се држао старих образаца и
Гогоља није признавао. Али он је поклањао велику пажњу Пушкину, Љермонтову, Кољцову
и у својим антологијама давао добар избор образаца народне поезије.

На високом нивоу била су предавања Француза Жозефа Курнана. Млађи друг Достојевског у
Инжењерској школи, И. М. Сеченов, одао је високо признање том одличном предавачу.
Одушевљена мишљења Достојевског, у писмима из млађих дана, о Расину и Корнеју, о
Ронсару и Малербу воде порекло са часова и из уџбеника тог финог познаваоца
књижевности. Својим предавањима он је обухватао и савремене писце: Балзака, Игоа, Жорж
Санд, Ежена Сија — који су рано постали љубимци његовог даровитог слушаоца.

„Лепим" и занимљивим сматрана су предавања из историје архигектуре — права школа

великих стилова пластичне уметности, која је заувек усадила у Достојевског љубав према
архитектури и танано осећање њених закона. У пишчевим делима и писмима разбацане су
зналачке примедбе о зграј дама, њиховој „физиономији" и карактеру. Он је прикупљао
фотографске снимке светских ремекдела уметничке архитектуре, а његови рукописи су били
ишарани цртежима готских кула.

Достојевски се мало дружио са масом питомаца и више је волео, као и касније у животу,
усамљеност и повученост. Ипак он полагано ствара око себе мали круг пријатеља. То је
Александар Бекетов, брат касније познатих научникаприродњака, са којима ће се
Достојевски зближити после завршетка школе. То је уметник К. Трутовски, аутор
продуховљеног портрета младог Достојевског, касније познати стилизатор, илустратор
Пушкина, Гогоља и Шевченка. То је, најзад, будући аутор Јадног Антона Д. В. Григорович,
који је ускоро напустио војну школу због Уметничке академије.

Али прави духовни догађај били су за младог Достојевског сусрети, разговори и дискусије с
Иваном Николајевичем Шидловским, са којим су се московски војни лекар и његови синови
упознали приликом доласка у Петроград у хотелу где су се сместили.

Тим младим књижевником почиње низ пријатељафилозофа Достојевског, који својим

разговорима стимулишу развој његових замисли и развитак његових схватања.

Први из ге плејаде пријатеља Достојевског био је старији од њега пет година, стигао је да
заврши универзитет, радио је у неком министарству, писао песме, био је сматран за
изузетног оратора и декламатора.

Већ у писмима Достојевског о Шидловском пада у очи карактеристичан лик младог песника
ЗО-тих година, његов портрет је стилизован у духу романтичарск епохе:

„Кад га поглсдате — то је мученик! Сасушен; образи му упали; његове влажне очи биле су
суве и ватрене. Духовна лепота његовог лица подигла се са падом физичке..."

Још је сугестивнија унутрашња карактеристика тог мислиоца и фантасте:

Он оличава „тачну скицу човека каквог су нам представили Шекспир и Шилер; али је већ
тада био спреман да падне у мрачну манију Бајронових карактера".

Он је нарочито поштовао орган младог руског романтизма Московски телеграф, који чак
назива „светим киотом у својој библиотеци"; „њему дугујем сву своју духовну снагу.
Шидловски се лично познавао с уредником публикације Николајем Пољевојем, који је
својим романтичарским лриповеткама и романом Абадона могао одушевити и Достојевског.

Сачуване песме Шидловског носе трагове карактеристичне тежње каснијих ролантичара да

свој напрегнути душевни живот слију са застрашујућом космичком стихијом:

Бура завија, гром тутњи,

Небо хоће да пропадне,

По његовим високим таласима Пламен скакуће тамо и амо;

И дробећи се у брзом кретању,

Час се распрши у виду шаре,

Час нестане, час опет Почне да кривуда и да скаче.

Ах, када бих на крилима слободе

Могао из долине невоља

Да одлутам у небеса,

Да изаберем место у облаку,

Тамо се уселим и да с времена на време

Ћудљивом руком

Будим осетљиве громове...

Такве строфе су одушевљавале двадесетогодишњег Достојевског, а личност њиховог аутора

остављала је на њега снажан утисак. „Прошле сам зиме био у некаквом усхићењу.
Познанство са Шидловским пружило ми је многе часове најлепшег живота" . ..

Сложена природа Шидловског испољила се у свем свом облику тек касније. Он ускоро са
лирике прелази на велики научни рад и прихвата се, као јунак Достојевског Ординов у
Газдарици, историје руске цркве.

„Али научни радл — обавештавала је 1901. год. снаха Шидловског А. Г. Достојевску — „није
могао у потпуности да апсорбује сву његову душевну активност. Унутрашњи расцеп,
незадовољство свим оним што га окружује — то су вероватно они разлози који су га
подстакли да 50-тих година ступи у Валујски манастир."

Не нашавши ни ту морални мир, он се одриче схиме и враћа у село, где је живео до смрти, не
скидајући одежду манастирског ђака. То је био човек јаких страсти и бурне природе.

Шидловски је умро 1872. године. Крајем 70-тих година Достојевски је причао пријатељима
о „благословеном дејству" које је на њега имао овај „огромни ум и таленат", што је
бескорисно страћио своје снаге. „То је за мене био велики човек и заслужио је да његово име
не ишчезне без трага...“

Разговори са Шидловским, шетње са њим по Петербургу и његовој околини, заједничко

читање омиљених аутора, часописи и песме, монолози и филозофске расправе — све је то
била права „романтична школа", коју је сам живот супротставио „одвратној, ништавној
кондуктерској служби!..

После лета 1838. године, које је провео у страсном читању, Достојевског је задесила иевоља
у школи. Без обзира на то што је одлично положио јесење испите, наставник алгебре га је
оставио да понавља, наводно због грубог одговора током године. Епизода није сасвим јасна,
јер је кажњени ђак био увек оцењиван као „веома приљежан на послу", „добар у моралном
погледу и у смислу чуварности", а у школском животу одликовао се уздржаношћу,
повученошћу, чак и бојажљивошћу.

Ускоро после неуспелих испита „у школи се десио страшан догађај" (пише Достојевски оцу).
Ми не знамо какви су били нереди који су се одиграли, можемо само наслућивати о
некаквом масовном протесту, побуни, демонстрацији општег незадовол>ства. „Пет
студената је по казни послато у због тога догађаја" — додаје Достојевски — „ ја ни у шта
нисам умешан".

Преостали део школовања прошао је добро, с уобичајеним званичним признањем успеха у

учењу и у војним вежбама. Споља савестан, он ни за тренутак није напуштао своје духовне
позиције и истрајно је настављао усамљени стваралачки рад.

Начитаност Достојевског стзорила му је углед и ауторитет међу друговима и пријатељима.

Када га је ујесен 1838. г. у Инжењерском замку посетио братовљев пријатељ из Ревела
Ризенкампф, који се био уписао на Медицинскохируршку академију, био је очаран
разговором са својим новим познаником, који му је надахнуто читао Пушкинове Египат-ске
ноћи и Смалхолмског барона Жуковског. Романтичарски период Достојевског био је у јеку.
„Он је страсно волео поезију“ — сећао се Ризенкампф — „али је писао само прозу, јер није
имао стрпљења за обраду форме... Мисли су се у његовој глави рађале као капљице у
вртлогу... Његово изврсно природно рецитовање прелазило је границе уметничке
уздржаности."
Достојевски је руководио читањем Григоровича и овај је према његовим инструкцијама
прочитао Астролога Валтера Скота, Манка Мура Хофмана, Језеро Онтарио Купера,
Исповест Енглеза, који је узимао опијум Томаса де Квинсија, „књигу мрачне садржине, коју
је Достојевски у оно време веома ценио" због потресних слика људских патњи, сиромаштва
и злочина. Страсни читач одушевљавао је пријатеље и познатим Мелмотом скитницом
(према Пушкиновом мишљењу „генијалним делом"), у коме је тема Фауста разрађена у духу
авантуристичког романа.

„Књижевни утицај Достојевског није се ограничавао на мене" — наставља Григорович —

„њиме су се одушевила још тројица пријатеља: Бекетов, Витковски и Бережецки — тако
се створио кружок који се држао по страни од осталих и састајао се чим је било слободног
времена."

Учесници тог савеза заувек су запамтили „надахнуте приче" свог руководиоца.

„Већ је одавно прошла поноћ, сви смо веома уморни, а Достојевски стоји, ухватио се за
врата и говори са некаквим нарочитим нервозним одушевљењем; мукао, потпуно дубок звук
његовог гласа је наелектрисан и ми смо приковани за приповедача."

Уметнички покушаји Достојевског у Москви још нису били прешли границе дечијих
„огледа". Али за четири године боравка у Михајловском замку овај ватрени поклоник
романа широко упознаје руску и светску књижевност. Дружење с младим ггесницима, с
братом Михаилом, а нарочито са Шидловским, у великој мери проширује његове хоризонте
и упућује ка новим књижевним врстама. Прва фаза стваралаштва Достојевског су
романтичарске драме, у којима су политичке и моралне идеје оличене у познатим ликовима,
што их је време ставило у услове необичног конфликта. Такви су Марија Стјуарт и Борис
Годунов, историјске трагедије, које нису стигле до нас.

Младог драмског писца изгледа привлачи проблем злочиначке владавине и самозванства,

оличених у чувеним карактерима прошлости.

У тумачењу Карамзиновом и Пушкиновом, цар Борис је био изузетан државник, али је био
поражен и убијен својом моралном бедом — изврпгеним злочином. У Пушкиновој трагедији
назирале су се теме будућег Достојевског — право снажне личности да загази у крв у име
општег добра, могућност да се срећа масе гради на патњи измученог детета, цена власти коју
је узурпирао самозванац. У Шлтгеровој Марији Стјуарт борба за престо водила се између
две жене у окрутном двобоју који је једну од њих одвео на губилиште. Супарништво двеју
јунакиња, захваћених неукротивом узајамном мржњом, постаће једна од омиљених тема
Достојевскогроманописца, коју ће он решавати у духу нарави свога времена. Али 1842. г. за
такве сижее потребне су му перспективе далеких столећа и патетика романтичарске драме.

Касније странице Достојевског осветљавају понекад и његове ране године. Свој роман
Младић он је одређивао као јунакову аутобиографију, али у великој мери она је била и
самооткривање аутора из времена његове младости. Али не у појединим чињеницама и
догађајима, него на општепсихолошком плану. Као и Аркадије Долгоруки, Достојевски је у
његовом узрасту (тј. између 16. и 21. године), у време боравка у Инжењерском замку, тежио
ка усамљености и повученом животу, удаљавајући се од свих у своју идеју. Она се родила у
дубоком извору, али још није била издржала пробу реалности. „Ја сам још у детињству
научио напамет монолог Витеза тврдице, по идеји Пушкин није створио ништа изнад тога."
Неограничена власт појединца, саздана на моћи злата, којој је све потчињено — тако је
схватао идеју „мале трагедије“ беправни и властољубиви младић. „Моћ!... готово од
детињства нисам могао друкчије да замислим себе него на првом месту, увек и у свим
обртима живота." За Аркадија Долгорукова таква охола помисао претвара се у обичан
пројекат „постати Ротшилд". Али за генијалног Дечака Достојевског то је највиша замисао
великог живота — дићи се на врхунце светског стваралаштва, постати Шекспир, Балзак,
Пушкин...

У низу тих светских имена млади Достојевски сматра Гогоља једним од највећих. Велики
сатиричар је постао читава епоха у формирању и развоју романописцапочетника. Дуго пре
својих првих наступа у штампи Достојевски је, углавном, већ знао целог Гогоља — његове
украјинске приче, петербуршке приповетке, Ревизора, Мртве душе.

Све је то одушевљавало, надахњивало и учило, али учило на разне начине. Прави

стваралачки утицај на нашег инжењерасањара врше Гогољеве петроградске приповетке, тј.
Нев-скн проспект, Портрет и Записи једног лудака, штампани још 1835. године, Нос 1836. и
Шињел 1842. године. Одатле се диже рано стваралаштво Достојевског. Велики зачетник
натуралне школе отвара му пут у литературу својим сложеним реализмом — невиђеним
повезивањем физиолошке скице с романтичарском новелом, животне прозе с узнемиреном
фантастиком, фасадне лепоте престонице империје са њеним притајеним свакодневним
драмама ситних чиновника и непознатих уметника.

На оваквим социјалним контрастима почиње да се формира уметнички метод младог

Достојевског. Његово рако стваралаштво — то је у великој мери савладавање Гогољевог
петербуршког циклуса, али са нескривеним циљем — превазићи овог мајстора пластичног
стила властитим дубоким психолошким студијама. Каква смелост и каква сигурност у
победу! Али до ње ће га довести ипак закон самог творца Арабески, што га је много касније
формулисао његов генијални ученик: „Он нам је од несталог чиновничког капута направио
ужасну трагедију". Тако је 1861. год. писао Достојевски. Али већ међу зидовима
Михајловског замка он је у судбинама Попришчиних и Черткових почео примати ону
трагику свакидашњег која ће га током времена довести до новог жанра — романатрагедије.

ОЧЕВО УБИСТВО

Тешка нарав доктора Достојевског неприметно му је припремала катастрофу. После женине

смрти Михаил Андрејевич се са млађом децом усамио у Даровом и све више се запуштао и
постајао све суровији.
„Једног летњег дана" — саопштава његова унука Љубов Фјодоровна — „он је кренуо из свог
имања Даровоје у своје друго имање, које се звало Черемошна, и више се није вратио.
Касније су га пронашли на пола пута, задављена јастуком из фијакера. Кочијаш је нестао
заједно са коњима, истовремено су нестали још неки сељаци из села. Други кметови мога
деде су изјавили да је то била одмазда: старац је увек био веома строг са својим
кметовима. Уколико је више пио, утолико је бивао свирепији."

Постоје и друге породичне приче о том догађају. Једна од њих припада млађем брату
Достојевског, Андреју Михајловичу, који је у време очеве смрти живео са њим:

„Његова склоност [Михаила Андрејевича Достојевског] алкохолнрш пићима очигледно је

расла и он је скоро увек био у ненормалном стању. [8. јуна 1839. год.ј у селу Черемошни, у
пољу, на ивици шуме радило је десетак или пегнаест сељака. Разбешњен неким неуспелим
пословима сељака, или му је тако само изгледало, отац се наљутио и почео да виче на њих.
Један од њих, дрскији од осталих, одговорио је на ту вику дрско, а затим је, уплашивши се
последица те дрскости, узвикнуо: ,Момци, убијмо га и са тим повиком сви сељаци њих
петнаест на броју, бацили су се на оца и за трен ока су га убили."

То даје општу слику догађаја, али не излази из оквира претпоставки и не може се сматрати
поузданим; никаквих сведока при убиству није било, никакав иследнички материјал није
сачуван, нико од убица није био откривен, никакав судски поступак није поведен. Син је
хтео да прида страшној погибији свога оца најбезболнији изглед. Али ствар се, изгледа,
одиграла друкчије.

Скоро да је једини важан подухват истраге била обдукција леша (о чему саопштава тај исти
Андреј Достојевски). Акт о анатомској обдукцији до нас није стигао, али његова садржина
била је позната рођацима, и нису је сви крили. Тако је нећака Достојевског, Марија
Александровна Иванова, која је пред крај живота живела у Даровом, причала 1926. године В.
С. Нечајеву да је убиство извршено без крвопролића. Услед тога је било немогуће открити на
телу било какве трагове насилне смрти. Исту верзију дали су тада сељаци села Даровоје,
Данило Макаров и Андреј Савушкин.2 На основу прича даровских сељака, сарадник Црвене
њиве саопштио је исте 1926. да су три черемошнинска сељака наумила да убију свирепог
газду: „Чим се појавио на капији, одмах су га сва тројица напала. Нису га тукли, плашили су
се трагова. Припремили су флашу шпиритуса, спахији су сав шпиритус улили у грло и
запушили марамом. Од тога се спахија угушио".3

Како показују материјали тог давног злочина, осим заједничке мржње према спахији,
поједини сељаци су имали основа да гаје према њему и посебну личну мржњу.

Један завереник, Исајев, имао је ћерку Акулину, која је у тренутку смрти М. А. Достојевског
имала свега четрнаест година. Њу је још Марија Фјодоровна узела у спахијску кућу, тј. пре
1836, као девојчицу од десетједанаест година. Била је веома лепа. Михаил Андрејевич ју је
задржао код себе и чак је од ње направио свог помоћника у медицинским пословима.
Други учесник убиства, сељак Јефимов имао је нећаку Каћу, која је расла са његовом децом.
Марија Фјодоровна је и њу узела као четрнаестогодишњу девојчицу себи за служавку. То је,
према сведочењу Андреја Достојевског, била „ватра девојка". После женине смрти војни
лекар саживео се са шеснаестогодишњом Каћом, и она му је родила дете, које је ускоро
умрло.

Убиство Михаила Андрејевича може се протумачити као освета због жене.

„Ако се ова чињеница упореди с тим да су двојица убица, а можда и сва четворица, имала
блиске рођаке међу послугом Михаила Андрејевича и да међу убицама на првом месту стоји
име Катарининог стрица (убиство се одиграло у дворишту куће у којој је одрасла Каћа),
онда се можда може видети потврда за те гласине.. “

Али то вероватно није био једини мотив злочина; као главни треба прихватити „болесно
напраситу и сумњичаву нарав спахије који се пропио и који се сељацима светио за своје
неуспехе и бол".

Тема моралне разузданости старца Достојевског (његов однос према сеоским девојкама)
сасвим је јасна у светлости ових материјала о његовој смрти.

Два дана је леш убијеног лежао у пољу. Из Кашире су стигле судсЈСе власти. Али иследници
нису ништа пронашли, вероватно подмићени од родбине убијеног, која је брижљиво
скривала његов срамни крај.

Према породачним предањима (саопштава их и пишчева кћи), када је вест о очевој смрти
допрла до његовог сина Фјодора, младић је први пут добио тежак напад са грчевима и
губитком свести, који су лекари тек много касније одредили као епилепсију. Али ми не
располажемо тачним подацима о томе.

До нас је допро само један одзив Достојевског на убиство у Черемошни. То је његово писмо
старијем брату, од 16. августа 1839. године, о несрећи која је задесила њихову породицу.
Будућност млађе деце — трију сестара и двојице браће — била је неизвесна. Првенац
Михаил изразио је решеност да им замени оца и да се по завршетку свог војног образовања
пензионише, оде у Даровоје, бави се пољопривредом, да се стара о сирочади, да их васпитава
и да их изведе на пут. Фјодор је био одушевљен том несебичном намером и изразио је своју
спремност да на сваки начин подржи брата.

„Пролио сам много суза због очеве смрти, али наше стање је сада још горе... да ли је ико на
свету несрећнији од наше јадне браће и сестара? Убија ме помисао да ће их васпитавати
туђини..."

Већ је постојао план о томе да младе Достојевске васпитавају богати рођаци Кумањини. Али
га Фјодор Михајлович није одобравао; он није волео ту угледну родбину, није се дописивао
са својим московским рођацима, називао их је „ништавне душице". Он једино Михаилу
поверава браћу и сгесгре: „Ти ћеш их једини спасти!..Први пут код Достојевског звучи мотив
Раскољникова: „Сестре ће пропасти”

Али све је кренуло уобичајеним путем. Имућни Кумањини, без деце, преузели су бригу о
непунолетним Достојевским и дечаке довели до диплома, а девојке до удаје. Старија,
деветнаестогодишња Варвара је већ после пола године била удата за пословног човека П. А.
Карепина, који је ускоро постао старатељ читаве своје нове породице и главни известилац
свог девера Фјодора о новчаним проблемима.

Таква је била једна од најтрагичнијих страница у породичној хроници Достојевског/

„Он је читавог живота анализирао узроке те ужасне смрти" - каже у својим успоменама
пишчева ћерка. — „Стварајући лик Фјодора Карамазова, он се можда сетио тврдичлука
свога оца, који је синовима причинио толико патње и толико их револтирао, његовог
пијанства и физичке одвратности коју је оно изазивало код његове деце..."

Познати романописад ћутао је о томе четрдесет година. Али је зато у роману, писаном пред
смрт, развио „некролог" свога оца у потресну епопеју греха, порока и злочина.

ВОЈНИ ЗАСТАВНИК

С јесени 1841. године почиље ново поглавље у биографији Достојевског. Произведен за

војног инжењеразаставника, млади официр постаје ванредни слушалац своје школе Он ће
још две године овде слушати, на вишем степену, предавања из војног градитељства, али већ у
својству слушаоца који долази споља, слободно живи у приватном стану у самом центру
бурне императорске престонице.

Полустудентполутехнолог, он се осећа песником, „слободним, усамљеним, независним"

(како пише брату 1841. године). За њега је изнад свега — „слобода и позив". Он живи за
стваралачки подвиг. „Био сам тада страсни занесењак" — сећао се он тога времена двадесет
година касније.

„У својој младићкој машти волсо сам понекад да замишљам себе час као Перикла, час као
Марија, час као хришћанина нз Нероновог времена, час као витеза на турниру, час као
Едуарда Гланделинга из романа Манастир Валтера Скота. И о чему све нисам маштао у
својој младости, шта све нисам преживљавао свим срцем, целом својом душом у златним и
ватреним сањарењима, као од опијума!"

Достојевскисањар, то је већ Достојевскиписац, који само још није нашао свог јунака и своју
приповедачку форму. Код њега је све још у превирању. Неколико година касније у
приповеци Беле ноћи, која је обележена јаким психолошким аутобиографизмом, он ће
приказати усамљеног сањара, у коме се већ осећа прави уметник мисли и речи. Том
непознатом песнику јасан је дубоки драматизам његовог позива — романтичарска
одвојеност од стварности која га окружује, кобност његовог бескрајног идеализма, његова
осуђеност на самоћу, одрицање од личне среће и беживотност његових: ведрих фантазија.

Али реалност је, као и увек, без питања упадала у ћелију посматрача. Он је могао да машта о
шилеровским јунакињама — живот је ћудљиво шгео око њега своје новеле, увлачио га у круг
текуће савремености. Једне од таквих кратких, малих драма он се сетио после двадесет
година и испричао је у безбрижном фељтонском жанру, али са нескривеном тугом и неким
болом који не зацељује.

„ ... А праву Амалију сам такође превидео; она је живела мени под руком, овде иза
паравана... Заједно смо прочитали историју Кларе Мовбрај4 и. били смо тако ганути да ја
ни сада не могу да се сетим тих вечери без нервног узбуђења. Она ми је, због тога што сам
јој читао и препричавао романе. крпила старе чарапе и штиркала две манжете. На крају,
када смо се сретали на нашим прљавим степеницама, на којима је највише било љуске од
јајета, она је одједном почела некако чудно да црвени — одједном се зарумени. Лепушкаста,
добра, кротка, са скривеним сновима и пригушеним занооима, као и ја. Ништа нисам
примећивао; можда сам чак и примећивао. али ... било ми је пријатно да читам КаВа!е ипА
Уеке5 или Хофманове приче. И како смо били чисти, непорочни! Али Амалија се изненада
удала за најјадније створење на свету, човека од четрдесет пет година, са чворугом на
носу, који је једно време живео у нашем ћумезу, али је добио службу и сутрадан понудио
Амалији брак и... непролазну сиротињу...

Сећам се како сам се опраштао од Амалије: пољубио сам њену лепу руку први пут у
животу; она ме је пољубила у чело и некако се чудно насмешила, тако чудно, тако чудно, да
ми је тај осмејак читавог живота парао срце... Зашто је све то остало тако мучно у мојим
успоменама!“

То је наравно лирска импровизација, вероватно није без уметничког додавања, али ипак, у
основи доживљена. Детаљи су могли бити друкчији, али у њиховој позадини се осећа прави
душевни живот младог Достојевског, који ће ускоро са свим животним оквирима ући у
његове ране приповетке.

Брат Михаил је настављао своје образовање у ревелској инжењерској јединици. Године

1841. се оженио тамошњом Немицом Емилијом Фјодоровном Дитмар, и почетком
четрдесетих година је имао двоје деце. Фјодора Михајловича је из Петрограда привлачила
братовљева породица — ту је четири године проводио летње месеце. Ту су делимично
написани Двојник и Тосподин Прохарчин.

Ревел је заинтересовао писца почетника. То је био први готски град који је Достојевски
видео. Сложен и снажан стил средњовековних грађевина он је теоријски већ познавао по
предавањима у Инжењерској школи: у Зимским белешкама он се сећа са каквим је
поштовањем још у младости, док је учио архитектуру, цртао један од образаца немачке
„високе готике", познату Келнску катедралу. Он ће касније у својим рукописима описати
ситне детаље гранитних портала, ружа и торњева, што је сведочило о постојаном заносу
архитектуром шиљатих сводова, чије су законе конструкције истраживачи дела Достојевског
много пута упоређивали са принципима архигектуре његових романа.

Готика је била омиљени стил романтичара. Њом су се одушевљавали млади Гете и

Шатобријан. У Ревелу је Достојевски први пут видео споменике западноевропског средњег
века; старински замак, градску већницу, берзу, кагедралу из XII века, палату велике гилде,
цркве, стамбене зграде са високим шиљцима. Град немачких редова и Ханзеатског савеза
задуго је остао у његовом сећању по свом необичном шиљатом профилу. Годинге 1869. он
замишља да напише приповетку чије би место радње било у Ревелу.

Али арена и позадина његовог раног стваралаштва по стаће други град — Петербург Николе
I, град великих и застрашујућих контраста, „болестан, чудан и мрачан", који је свом
емоционалном посматрачу открио низ невидљивих и безизлазних драма за његове ране
приповетке.

у држави. Он је постављен на скромно место при петербуршкој команди „да буде коришћен
у цртачком бироу инжењерског одељења". Претпостављени имају поверења у њега само у
неким кабинетским оквирима нацртне геометрије и војне картографије.

То ни мало не збуњује младог грађевинца, који је већ обузет другим конструктивним

задацима. Служба не одговара његовим потребама; он се осећа „песником, а не инжењером",
тако се сећао 1877. године. Али он не сумња у свој позив: „напротив, био сам чврсто убеђен
да је будућност ипак моја и да сам једино ја њен господар".

„АЛИ, ВОЛЕЋИ ЖИВОТ..

Али, волећи живот, и за његове пролазне вредности Прикован навиком и средином,

Ишао сам к циљу несигурним кораком...

Њекрасов

Доктор Ризенкампф, коме је ревелски житељ Михаил Достојевски ставио на душу да води
рачуна о животу његовог непрактичног брата, у својим је успоменама живо оцртао живот
младог књижевника, са којим је живео у истом стану.

Клијенти лекара почетника су били — „престонички пролетаријат". То је могло да подсећа

на Божедомку, али у размерама царске резиденције, са њеним упадљивим контрастима
велелепности и беде.

Разговарајући у лекаревој чекаоници са његовим убогим пацијентима, Достојевски се

упознаје са братом клавиристе Келера, од кога сазнаје појединости о животу музичке
сиротиње Петербурга. То је могло да изазове прву замисао Његочке Њезванове — историју
изванредног и непризнатог виси линисте, који је таворио у оркестрима угледних мецена.
Вративши се из Ревела у Петербург ујесен 1843. године, Ризенкампф је затекао Фјодора
Михајловича како се храни млеком и хлебом, а и то на дуг у дућану. У таквом стању, он је
кратко време пре тога писао брату Андреју: „Молим те пошаљи ми једно пет рубаља или бар
рубљу. Већ три дана немам дрва, и седим без копејке".

Крајња беспарица Фјодора Михајловича трајала је око два месеца. Изненада, у новембру он
је почео да се шета некако необично — гласно и самоуверено, скоро поносно. Испоставило
се да је из Москве добио 1.000 рубаља.

„Следећег дана ујутру" — прича даље др Ризенкампф — „он је својим уобичајеним тихим,
неодлучним ходом ушао у моју спаваћу собу и замолио да му позајмим 5 рубаља."
Испоставило сс да је добијени новац био уплаћен на име неодложних дугова, делом
изгубљен на билијару, а делом га је покрао неки партнер.

„Око првог фебруара 1844. године Фјодору Михајловичу су из Москве опет послали 1.000
рубаља. На несрећу, отишли смо да вечерамо код Доминика, где је радознало почео да
посматра игру на билијару. Неки господин му је скренуо пажњу на једног учесника игре —
вештог варалицу на картама, који је био поткупио сву послугу у ресторану. Ето —
наставио је непознати — ,домино је потпуно невина, поштена игра. Свршило се тиме што
је Фјодор Михајлович зажелео одмах да научи нову ,невину игру — за шта је било потребно
читавих 25 партија, и последњих сто рубаља Достојевског прешли су у џеп
партнераучитеља."

Све то објашњава многе ствари у беспарици младог инжењера и уводи нас у драму његовог
зрелог периода, јарко изражену у приповеци Коцкар из 1866. године.

Достојевски није био пустињак. Он је волео вечерње приредбе, ресторане, кафане,

официрске пијанке са пунчом, банком и штосом. Сав тај празнични Петербург пун разонода
освојио је младог књижевника, али га је коштао „грдних пара".

Није чудо што се тих првих официрских година он упознаје са посебним светом —
залагаоница, новчаних зајмова, процената, меница. На његовом путу први пут се појављује
карактеристичан и симболичан тип читаве епохе, погослован човек без срца и сажаљења,
који зарађује новац и експлоатише сиромашне — петербуршки зеленаш.

То је био неки пензионисани подофицир копнене болнице, који је позајмљивао новац уз

велики проценат и апсси лутно поуздану гаранцију. Пошто је од Достојевског добио
овлашћење да прима његову плату у току наредна четири месеца, уз посебно јемство
благајника инжењерске управе, тај петербуршки Гопсек издао му је малу суму новца и уна
пред одбио свој огромни профит. Млади уметник је дуго памтио погодбу и она се после
много година, изгледа одразила на незаборавним ликовима зеленашице Аљоне Ивановне и
власника позајмних благајни.

Достојевски је мрзео капиталистичког човека; буржуја, малограђанина, човека који се бави

стицањем, власника, грамзивца. Он није наследио очев тврдичлук и увек је у себи
васпитавао дарежљивост, саосећање, ширину, спрмност да са другим подели и последње.
Према сведочењу оних који су му били блиски, он није умео да располаже новцем и никада
није одбио молиоца. При томе, по противречностима које су биле својствене његовом
карактеру, он је тежио ка независности, која је у његово време била условљена великим
новчаним средствима. Полазећи од суштине свог стваралачког рада, он је маштао о
обезбеђеном животу да би постигао уметничко савршенство. Сматрао је да је уметнику
потребно изобиље, слобода, која је незамислива без материјалног благостања. Као и неки
други велики уметници, као Рубенс, као Балзак, као Рихард Вагнер, био је спреман да
прихвати богатство ради потпуног и блиставог стваралачког живота. Он је хтео, као његов
Раскољников, „одмах да добије сав капитал", планирао је уносна издања (Шилера, Ежена
Сија), оспоравао велике суме наслеђа, тежио да постане земљопоседник, маштао о великом
добитку. Такве противречности у компликованој природи творца Карамазових придале су
велику драматичност његовој биографији и на крају крајева расплеле се на трагичан начин.
Достојевски је не само стварао с одушевљењем и самозаборавом него је и живео ватрено,
бујно, страствено. О томе сведочи његово касније признање: „Свугде и у свему досежем до
последње гранигсе, целог живота сам прелазио црту". Тај „максимализам" карактера, обиље
и прекомерност осећања, необузданост доживљаја увелико су одредили његову природу и
постали основ његовог стваралаштва«.

Љубав према животу била је јака црта личности Достојевског, што је обезбедило блиставост
и снагу његовим бесмртним делима. Већ пред старост, 1871. године, он је писао:

„Без обзира на све губитке, жарко волим живот, волим живот ради живота и, озбиљно,
још увек се спремам да поннем свој живот. Скоро ми је педесет година, а ја још увек не
могу да схватим: завршавам ли ја свој живот или га тек почињем. То је главна црта мог
карактера, можда и рада."

Али упоредо са том драгоценом одликом стваралачке природе избијала је и везаност

страсног човека за „пролазне вредности" живота, за које су била потребна знатна
материјална средства, што је писца окретало према напрегнутоЈ борби за њих.

„Тек што сте на раменима осетили еполете" — кори га тутор њихове породиие П. А.
Карепин — „ви сте доста често у својим писмима помињали две речи: наследство и своје
дугове..."

Ускоро су се намере компликовале. Године 1844. петербуршки чиновник инжењерског

одељења добио је путни налог у једно од далеких утврђења — Оренбург или Севастопољ.
Такав пут је захтевао знатне трошкове, одузео би му неколико месеци и прекинуо започети
књижевни посао. Достојевски одлучује да се потпуно посвети свом стваралачком позиву и
подноси оставку.

У свом пословном писму тутору он не крије: потребна су му средства за нови пут у живот
— за широку књижевну делатност, једину за коју сматра да је створен.
Али московски рођаци нису се слагали са сумњивом каријером писца. Карепин наставља да
брани достојанство „царске плате" и да иронише у својим писмима младом рођаку — над
његовим обожавањем Шекспира. Свог тутора Фјодор Михајлович назива Фалстафом,
Чичиковим и Фамусовим, истичући при том непоколебљиву верност свом узвишеном
позиву.

Проучавати живот људи — то је мој најважнији и циљ и задовољство!

Старатељ попушта пред захтевима упорног уметника и шаље му 500 рубаља у сребру.

19. октобра 1844. године Достојевски је на основу молбе ослобођен службе, а 17. новембра је
избрисан са спискова петербуршке инжењерске команде. То је важан датум у његовом
животном летопису. Од тог тренутка он је слободан књижевник, који припада искључиво
свом списатељском позиву. Напунио је двадесет три године. Пун је нових планова и
непомућених надања. Тек што се појавио у штампи његов први рад — превод Евгеније
Гранде. „Одлично! одлично! превод је изврстан" — саопштава брату.

Балзак, који је изашао из романтизма, у своме ремек--делу реалистичке уметности изразио је

непоколебљиву оданост методу продубљеног откривања духовног живота јунака, уз широку
обраду велике друштвене идеје — кобне власти злата над људским судбинама.

Уметник Достојевски је растао и сазревао у току тог рада.

Превод Евгеније Гранде био је за њега права школа, практични семинар о уметности романа.
Тај мало познати почетнички рад Достојевског сведочи о томе да је књижевни новајлија
смело и сигурно овладао материјалом речи, што му је омогућило да ступи на широко
књижевно поприште.

То је осетио и сам Достојевски. Пошто је завршио превод и предао свој рукопис у редакцију
Репертоар и пантеон, он се осетио спремним за самостално стваралаштво. Француско дело
га је изгледа у многоме преваспитало и као да је завршило његово уметничко формирање.
Гогољ му је открио трагичност свакидашњице. Бјелински је указивао на пут у савременост.
Балзак је откривао потресну истину живота, при« казујући људске нарави у њиховој
нераскидивој вези са социјалном борбом епохе — необузданост грамзивих инстинката и
недосежну лепоту усамљене женске душе, која савлађује неизмерним осећањем сав ужас тог
царства злочина. У томе је била својеврсна романтика, али већ дубоко реалистична.

ПРВА КЊИГА

Јануара 1844. године он је доживео у себи нешто што је назвао визија на Неви. То је било
предосећање будућег света његових драма и ликова. Најзад је нашао своје јунаке. Јасно је
видео нову уметничку форму која је одговарала његовим идејама. Сада је могао да ствара.
„И тада ми се причинио други случај — у неком мрачном ћумезу, неко титуларно срце,
поштено и чисто, а са њим нека девојчица, увређена и тужна, и дубоко ми је повредила срце
цела њихова историја."

У једној реченици је већ скоро сва тематика и сав стил Достојевског пре катастрофе. Мали
канцеларијски чиновник — то је главна личност натуралне школе, што води свое порекло од
Гогољевих петербуршких приповетки. Али поштено и чисто срце у тим титуларним грудима,
болна туга увређене девојчице — то је већ унутрашњи свет човеков, како ће одредити
романтизам Бјелински, издвајајући у овом покрету пре свега „скривени живот" човекове
личности.

У пролеће 1845. године Достојевски довршава свој први роман, који по обиму одговара
Евгенији Гранде, и на њега конгхентрише све своје планове и очекивања.

На насловну страну свог рукописа он ставља заглавље: Бедни људи. То као да је девиза и
програм његове целокупне будуће делатности.

У чланку Континентални проблеми из 1843. године Енгелс је истицао „читаву револуцију" у

европској књижевности последњих година: „Место ранијих јунака, краљева и принчева,
почиње да заузима сиромах, бесправна класа, чији живот и судбина, потреба и патња чине
садржину романа ... Та нова усмереност писаца као што су Жорж Санд, Ежен Си и Дикенс
несумњиво су одлика овога доба".

Такве ауторе, као што смо видели, Достојевски је већ гутао и у његовим замислима долази до
такве смене јунака.

Веома је интересантна борба стилова који се смењују у првој приповеци Достојевског, где
неофита реалистичког писања није у стању да коначно прекине са својим раним
романтичарским маниром, уводећи у литературу дубок, новаторски метод који је у његовим
каснијим романима стекао светско признање.

Време је тражило свакодневни прозаичан, обичан тип. „Наш најомиљенији јунак сада није
песник, ни импровизатор, ни уметник, него чиновник или, можда, накупац, зеленаш, уопште
тецилац — писао је 1845. године критичар Финског весника.

Почетник Достојевски узео је у обзир такве актуалне захтеве и у центар својих раних дела
поставио савремене делатнике, чиновнике, накупце, тециоце, спахије, чак и петербуршке
подводачице.

Али млади писац ипак није могао да се растане од својих омиљених ликова: од песника,
импровизатора и уметника, од „разних Наполеона" (према термину Бјелинског). Отуда и
његови маштари, поштоваоци Пушкина — омиљени јунаци претходне генерације. Они су
потребни Достојевском да открије и изрази своје најдраже стваралачке тежње, које су се
незадрживо .пробијале кроз прихваћени систем натуралне школе. Они убедљиво избијају у
први план и својим поносним облицима заклањају сву ту чиновничку ситнурију и моралне
отпатке престоничког центра. Из физиолошких скица младог Достојевског избија талас
романтизма.

Тако настаје и његов први роман. Са потпуном тачношћу реконструишу се у њему

свакодневни животни и социјални услови, у којима тече безизлазна душевна драма јунака. У
духу натуралне школе приказује се никола1евски Петербург — црне, чађаве, огромне куће,
праменови гаса у магли; клизави кеј Фонтанке са прљавим женама, које продају труле јабуке
и мокре медењаке; Горохова улица са богатим дућанима и богатим кочијама (етида на начин
Невског проспекта). Издвајају се посебне ванестетске мртве природе малограђанског начина
живота: прљаво степенишге, претрпано старудијама и бадњевима, прострто рубље, од кога
се по целој просторији шири оштар сладуњави задах, да „штиглици само умиру".

Али постоји ту и оно о чему нису мислили писци натуралне школе — трагедија дубоког
осећања, израњављеног и прегаженог животом. Основни циљ Достојевског је да покаже на
који су начин сиромашни људи осуђени да доживљавају љубав. Није страшан похабани фрак
и штиглиц који се гуши, страшна је она загушљива друштвена атмосфера, у којој су осуђени
на пропаст највиши изражаји слободне човекове личности. Лајтмотив приповетке је духовна
веза племенитих и скромних људи у суровим приликама савременог поретка. Узајамна
наклоност Макара Дјевушкина и Варењке Доброселове изложена је искушењима
немилосрдног поретка: девојкусањарку, већ унапред продату богатом сладостраснику, дају
сада заувек њему у власништво. На позадини социјалних противречности и израста снажна
психолошка драма, која већ наговештава будућег Достојевског.

То је била она нова реч писца почетника која је тако изненадила савременике; снага осећања
и право на осећање, погажено стварношћу, али које и под притиском деспотског режима
чува свој смисао највише животне вредности. О томе Гогољ још ништа није рекао. То је
било наслеђе преромантизма у новим формама реалистичке приповетке. То је био
сентиментални роман (како ћ'е сам Достојевски ускоро назвати своје Беле ноки), који се
развио на тлу страшне петербуршке беде 40-тих година. То ће дати повода неким
критичарима да правац младог аутора назову „сентиментални натурализам".

Зато се у приповеци о престоничкој сиротињи постављају проблеми потпуно непознати

писцима 40-тих година. То је висока морална патетика замисли, тема високе племенитости,
крајње искрености, несебичне љубави, савршеног унутрашњег облика. Макар Дјевушкин је
први „дивни човек" Достоевског, његов рани „јадни витез". Као и потоњи кнез Мишкин, он
није смешан, већ трагичан. То је чиста и самопрегорна душа, која пламти од љубави и
саосећања, али је осуђена на пропаст у немилосрдном свету насил>а и опште купопродаје.

Такав је био нови тон који је зазвучао у руској књижевности. Јунак помиње две приповетке:
Пушкинову и Гогољеву, које му на нов начин откривају смисао његовог постојања. Али
Шињел га збуњује непостојањем живог објекта драме и дубоким болом у души измученог
малог човека. Зато је Надзорник станиие — „моје властито срце". Простосрдачни читалац
исказује тачан суд о том приказу тужне судбине колешког регистратора који је изгубио кћер.
Такав бол му разјашњава скривену драму његове властите душе. Унутрашњи јунаков живот
обрађен је у Бедним људима методом натуралне школе. Али циљ Достојевском није
свакодневни живот, него човеково срце, напаћено од дубоког осећања према истом таквом
утученом и несрећном створењу.

И друга водећа тема приповетке — судбина заведене девојке, та обична фабула

преромантичне књижевности XVIII века (Нова Елоиза, Клариса Харлоу, Јадна Лиза) — била
је архаична. Старински сиже је само модернизован и изнет у типичним петербуршким
приликама 40-тих година. Проћи ће године и, на истој позадини капиталистичког града,
израшће у Идиоту крупан и тужан лик чисте женске душе, уништене у страшном свету
разузданих инстинката и свемоћи новца.

Ту је, најзад, звучала још једна, за Достојевског карактеристична тема, која, по њему,
продубљује физиолошку скицу до праве и велике уметности. То је била тема ствараоца,
мислиоца, песника, која је за њега постала основна тема. Такав је први, још увек само
скициран, али већ разговетан лик младог писца Петра Покровског, који живи у беди међу
својим књигама и рукописима и диви се Пушкину. У њему је већ описан духовни јунак, који
ће двадесет година касније, прошавши кроз сложену филозофску борбу, бити остварен у лику
Раскољникова.

Први роман је писан споро. Био је замишљен у зиму 1844. године и тада је и започет.
Првобитно је скицирана историја злехуде среће савремене провинцијалке у престоници, што
се делимично и сачувало у коначној редакцији као аутобиографске белешке Варењке
Доброселове. („Имала сам свега четрнаест година кад ми је умро отац...“)

Али уобичајена мемоарска форма не задовол>ава, изгледа, Достојевског и наивни начин

девојачке исповести не даје му простора за откривање савремене балзаковске драме на
изразитој позадини епохе, са њеном немилосрдном борбом инстинката и пожуда.

Он се окреће старинској форми романа у писмима, оживљеног у најновијој француској

књижевности, која открива V њему дубок и 'еластичан жанр за изражавање тананих
душевних доживљаја. Тако је био написан Жак Жорж Санд, са чијим је јунаком руска
критика упоређивала Макара Дјевушкина.

Достојевски прихвата тај обновљени вид приповедачке прозе и почиње своју књижевну
делатност једноставним и занимљивим епистоларним уводом:

„Осмог априла. Најдража моја Варвара Алсксејевна! Јуче сам био срећан, бескрајно срећан,
безгранично срећан! Ви стс ме, јогунице, бар једном у животу послушали..."

Какво узбуђење и колико љубави и стрепње. То је глас великог писца. Од првих редова чује
се аутентична тоналност будућег романописцапесника. Отвара се нови пут. Пронађена је
велика искрена тема несебичне љубави заједно са њеним дубоким и песничким тумачењем у
писмима двоје заљубљених.

Новооткривени закон све преображава. Достојевски увода неочекиване мотиве у ранију

редакцију своје приповетке, истиче у први план свог кротког и племенитог јунака, уводи
тему љубавижртве као централну у својој замисли и ствара низ писамаисповести и
писамапризнања, која откривају све неисцрпне могућности човекове личности да озари
срећом блиско биће по цену властитог живота. У акцији и драми ствара се и учвршћује овлаш
скицирани лик несрећног и дивног човека, који и постаје водећи јунак из основе измењеног
Варењкиног романа.

Тако је настајао стваралачки систем Достојевског, који ће се до краја огледати у

неисцрпном обиљу замисли и варијаната, у бурној поплави тема и типова, у вртоглавој
смени концепција и редакција, одважном спаљивању читавих поглавља и делова, у
непрекидном процесу стварања и рушења у име савршенства које измиче, што храбри
мајстор ипак постиже на граници очајања и високих визија.

У КЊИЖЕВНОМ СВЕТУ

ГЛАВА III. БУРА БЈЕЛИНСКОГ

„НАЈДИВНИЈИ ТРЕНУТАК..

Послс десет месеци напрегнутог рада приповетка је била завршена.

„Једног јутра" — сећао се Григорович, који је у то време живео са Фјодором Михајловичем

у истом стану — „Достојевскк ме је позвао у своју собу; пред њим, на малом писаћем
столу, лежала је подебела свеска великог формата, направљена од поштанске хартије,
повијених ивица и ситно исписана.

— Хајде, седи, Григоровичу, тек што сам је јуче преписао; хоћу да ти прочитам, седи и не
прекидај ме, рекао је необично живахно.

То што ми је прочитао у једном даху и скоро не заустављајући се, појавило се ускоро у

штампи под насловом Бедни људи.44

Слушалац је био „одушевљен до крајности". Григорович, који је у литературу ушао скицом

Петербуршкн верглаши, био је у току савремених издавачких послова. Он је знао да
Њекрасов прикупља материјал за алманах и одлучио је да ш покаже рукопис Достојевског.

Исте вечери Григорович и Њекрасов су сели да прочитају нову приповетку; мислили су,
покушајмо: после десет страна ће се видети! Али, не прекидајући, на душак су прочитали
свих седам табака.

Приповетка их је задивила снагом своје драматичности. Слика студентовог погреба, када

стари отац трчи гологлав по леденој киши за синовљевим сандуком, сасвим изгубљен, и
испушта у улично блато, као опроштајно цвеће, његове омиљене књиге, нотресла их је
својом свакодневном трагичношћу.

„Чита он о студентској смрти" — причао је касније Григорович Достојевском — „и

одједном, видим, на оном месту где отац трчи за мртвачким сандуком, Њекрасовљев глас
се прекида, једном, други пут, и одједном није издржао, лупио је дланом по рукопису: ,Ах,
нека га. То је он о вама, и тако смо провели целу ноћ."

Ускоро је Њекрасов писао о „ненадмашним типовима", које је створио писацпочетник.

Финале приповетке открио је до краја безизлазни ужас живота. Беспомоћној девојци

неочекивано долази њен заводник, спахија Биков, који из пословних разлога мора да се
ожени. Он је одводи у „своју степску забит, уз пригушено горко јецање старог писара
осуђеног на усамљено умирање.

„Читао сам" —* сећао се Григорович. — „На последњој страшши, када се старац

Дјевушкин опрашта од Варењке, нисам више могао да се уздржим, и почео сам да јецам,
кришом сам погледао у Њекрасова, низ његово лице су такође текле сузе."

Пријатељи су одлучили да одмах оду Достојевском.

Овај је био дубоко дирнут том необичном посетом у тако ране сате — на крају светле беле
ноћи.

„Они су тада били код мене око пола сата", — сећао се он 1871. године — „у току пола
сата ми смо се наразговарали, у мало речи се разумели, са усклицима, журно; говорили смо
о поезији и о истини, и ‘О »тадашњем стању, разуме се — и о Гогољу, цитирајући Ревизора
и Мртве душе, али, што је најважније, о Бјелинском. »Ја ћу му данас однети вашу
приповетку... Сада, хајде, спавајте, ми одлазимо, а сутра дођите к нама.

Достојевски није могао да заспи. То што су се приповетком одушевити већ први читаоци
испунило му је срце још непознатом срећом. Он сам бележио је своја запажања и мисли „са
страшћу, скоро са сузама" — сада су она допрла до других људских срдаца и ударала у њих са
непознатом снагом.

Али ту опојну радост заменио је немир — шта ће рећи Бјелински? Како ће оценити рукопис
„тај ужасни и страшни критичар"? И да ли је могуће да непознати почетник разговара са
таквим иеоспорним судијом књижевних вредности, који му је својим чланцима открио
толико тајни књижевне уметности?

О „новом Гогољу" отворено је рекао вођи „натурализма" Њекрасов, утрчавши једног мајског
јутра у његов кабинет.

— Висарионе Григоријевичу! Прочитајте, молим вас прочитајте овај рукопис што пре! Ако
се не варам, судбина шаље нашој књижевности новог сјајног посленика! По мом мишљењу,
то је изванредна ствар.6

Бјелински је скептично саслушао хвалоспеве младог песника. Али, попуштајући пред

његовим наваљивањем, узео је да прочита нову приповетку.

Од прве стране рукопис га је заинтересовао. Почевши да га чита, он се све више и више

одушевљавао и прочитао га је на душак, не прекидајући.

Пред вече Њекрасов је већ затекао Бјелинског у заносу и грозничавом стању.

„И што је главно, код њега задивљује", — изјавио је критичар — „изванредна вештина да се

пред читаочеве очи постави жив лик, оцртан у само дветри речи... А онда, какво дубоко.
топло саосећање са бедом, са патњом. Реците, он мора да је сиромах и мора да је и сам
много патио?... Са двадесет пет година такву ствар може написати само геније, који снагом
поимања у тренутку схвата оно за шта је обичном човеку потребно искуство многих година."

До дубоко у ноћ пријагељи су разјговарали о новој приповеци и о аутору. Њекрасов је обећао

да ће га сутра довести Бјелинском.

Мада је било касно, он је свратио код Достојевског и са младићким заносом му препричао

мишљење Бјелинског о Бедним људима. Замишљено лице младог романописца озарило се
необичном срећом.

Следећег дана први је посетио Бјелинског један од његових књижевних пријатеља, П. В.

Ањенков. Критичар је стајао крај прозора са великом свеском у рукама, његово лице је било
узбуђено.

Пријатељу који је наишао он је показао рукопис тален тованог почетника као први покушај
социјалног романа у нас.

Бјелински је запазио и дубоку филозофску идеју нове приповетке — неодрживост идеализма

и осуђеност сентименталног „маштања" на пропаст у суровим условима савременог
друштвеног живота.

„То је једноставно", — рекао је он Ањенкову — „нашли су се доброћудни особењаци, који

сматрају да је волети цео свет необично пријатно и да је то обавеза сваког човека. Они
ништа и не могу да схвате када им точак живота, прегазивши их читавим својим
поретком, ћутке дроби кости и зглобове. То је све — а каква драма, какви типови.

И Бјелински је почео ватрено и нервозно да чита наглас места која су га највише потресла.
То су, судећи према штампаним оценама, сцене у директоровом кабинету, поред самртног
одра Горшкова, на сахрани младог Покровског, Варењкин одлазак (последње писмо Макара
Дјевушкина). „Ту је све истинито, дубоко и велико!..."

После три дана Њекрасов је у заказано време свратио код Достојевског, али га је затекао
сасвим збуњеног. Стид љиви и сумњичави аутор упорно је одбијао да иде код Бјелинског.

„ — Шта сам ја за њега? Каква ће моја улога бити код њега? Шта ми имамо заједничког?
Он је учен човек, познат књижевник, славан критичар, а ја ...

— Фјодоре Михајловичу! Фјодоре Михајловичу! Каква скромност! И пред ким? Зар ја нисам
читао Бедне људе, зар их Бјелинсш није читао?

— Па шта? — кријући осмејак, тихо и улагујући се изусти Достојевски."

Али тренутак касниЈе сенка сумње и страха поново се спустила на његово лице: оно је
„имало обичај" — сећа се Њекрасов — „да се мења хиљаду пута у минуту, час да се натушти
као облак, час да се озари блиставом немирном светлошћу, каквом сија сунце на мразу".

После дугих наговарања Достојевски се најзад одлучио — млади књижевници су се упугили

познатом критичару.

Бјелински је живео у великој кући на углу Невксог и Фонтанке, у дворишту, у двема собама
са споредног степеништа, које су гледале у коњушницу. Сунце никада није завиривало
овамо.

Али критичарев кабинет био је необчино чист и уредан, нигде ни трунчице, подови су били
углачани као огледало, писаћи сто у примерном реду, на прозорским даскама зеленило и
цвеће, на зидовима портрети пријатеља и омиљених песника, а поред њих на полици бисте и
статуе Волтера, Русоа, Гетеа, Пушкина и Гогоља.

Посетиоце је дочекивао омален човек неправилног, али дивног и оригиналног лица, са

плавом косом преко чела, с оним суровим и немирним изразом на који се често наилази код
стидљивих и усамљених људи. Читаво његово држање је било чисто руско, московско. Он је
проговорио и закашљао се истовремено.

Ускоро је живнуо и сав се преобразио. Са љубазним осмехом испитивао је новајлију о

његовом раду на приповеци и успут причао о темпу стваралачког процеса код Пушкина,
Бајрона и Гогоља. Он је показао гостима аутографе познатих људи које је био прикупио.

Срдачан пријем Бјелинског умирио је збуњеног Достојевског. Он је жудно слушао

страствени говор критичара, који је своју анализу усредсрадио на главни карактер новог
романа.

„ — Тај ваш несрећни чиновник се толико нарадио и самог себе довео дотле да не сме чак ни
да се осети несрећним, толико је понизан, и сматра скоро слободоумљем и најмању жалбу,
чак ни право на несрећу не сме себи да призна, а када му добри човек, његов генерал, да тих
сто рубаља — он је смрвљен, уништен од зачуђености што је над таквим као он могло да
се сажали „њихово превасходство" ... А оно откинуто дугме, а онај тренутак љубљења
генералове ручице *— то није сажаљење према том несрећнику, него ужас, ужасЈ У тој
захвалности је сав његов ужас! То је трагедија! Ви сте се дотакли суштине, једним
замахом показали најбитније."

Узбуђење Бјелинског није престајало да расте.

„У томе је тајна уметности, то је истина у уметности!" — завршио је он своју ватрену

оцену. —* „То је уметниково служење истини! Вама је истина откривена и саопштена,
добили сте је као уметник на дар, цените свој дар и останите му верни, и бићете велики
писац!...“

Достојевски је од Бјелинског отишао „у заносу" и зауставио се на углу крај своје куће, тј. код
Ањичковог моста.

Био је ведар дан. По Невском су ужурбано промицали пролазници. На Фонтанки су се

пресијавали одблгесци прозрачног и бледог пролећног неба. Бронзани кротитељи Клотових
коња лагано су се кретали, одражени у води која је слабо подрхтавала!

„У мом животу се догодио свечан тренутак, прелом заувек', — свим својим бићем је осећао
Достојевсш — „почело је нешто сасвим ново, али такво какво нисам претпостављао чак ни
у својим најстраснијим сновима."

Почињао је непознат бескрајан стваралачки живот. Њега је вођа руске књижевности увео у
братство писаца своје отаџ-бине. И он је ћутке полагао своју заклетву.

„То је био најдивнији тренутак у читавом мом животу. Сећао сам га се на робији и јачао сам
духом“ — писао је тридесет година касније аутор првог „социјалног романа" у Русији.

КОД ПАНАЈЕВИХ

Њекрасов и Григорович су увели Достојевског у кућу Панајевих. То је било једно од

средишта петербуршког уметничког живота. Ту се много читало, разговарало, дискутовало.
За Достојевског је овај књижевни салон био важна етапа у уличној биографији. Баш ту је
доживео своју прву љубав — духовну, идеалну, песничку и потајну. И пре свега естетску.

Панајев је приредио специјално вече да би упознао књижевни Петербург са новим

неиздатим делом — приповетком Бедни људи. „Читао је сам Достојевски, тада збунљив
човек", — сећао се један од слушалаца — „али његово читање оставило је на све потресан
утисак."

Иван Иванович Панајев имао је у кружоку Бјелинског истакнуту улогу и био један од
помодних белетриста 40-тих година. Његове приповетке, Онагр, Актеон, Књижевна рђа,
читале су се са живим интересовањем. То је био доброћудањ и лакомислен човек, „Дете и
ветрогоња", према речима његовог пријатељакритичара. Достојевски је ценио такве
непосредне природе и дуго времена је са Панајевима сачувао књижевне везе.

Тај занимљиви, али површни новелиста био је ожењеш познатом лепотицом — Авдотјом
Јаковљевном Брјанском, ћерком познатог трагичара из времена Пушкинове младости. Она је
одрасла у атмосфери позоришне уметности: у њихову породицу су долазили Каратигини,
Самојлови, Мартинов, Семјонова, Асенкова. Следећи савет познатог кореографа Дидлоа,
девојка се спремала за балерину, што је заувек оставило трага у гипкости њене фигуре и
грациозности покрета. Али још више је младе књижевнике одушевљавало њено као извајано
лице са матцрнпурастим руменилом и мермерно чело,. уоквирено глатко очешљаном црном
косом.

Без обзира на тако блисЈаву спољашњост, она је била несрећна. Њен ветропирасти супруг је
непрестано ишао из једне љубави у другу, деце није имала, залихе неискоришћене љубави
гушиле су њено живо и осетљиво срце. Неколико година касније Њекрасов, који је постао
сапутник њеног живота, овако је насликао ту страсну природу у тренутку љубоморне љутње:

Коса пала по раменима,

Уста горе, руменилом се црвене образи.
И необуздани говор
Слива се у ужасне прекоре...

15. новембра 1845. године, када су пријатељи увели Достојевског у гостинску собу
Панајевих, он се први пут срео са тако блиставом лепотицом из културне средине. Веома
осетљив према појавама победничке лепоте живота, он је, изгледа, одмах био опчињен
стаситом појавом те руске жене у пуном цвету њене необичне дражи (у то време она је
имала двадесет пет година). Волела је живот, свечаности, забаве, раскош, али уз то је била
необично добра и саосећајна. Баш то је необично привлачило срца према њој. Достојевског
је обузело његово прво осећање, које му је открило нов свет дубоких душевних осећања.

То је био читав догађај у његовом животу. „Руси доста танано умеју да разликују лепоту и
лакоми су на њу" — писао је на основу личног искуства двадесет година касније. Али у раној
младости, утонуо у своје рукописе и књиге, он је потпуно заборавио на живот свога срца.
Време књижевних наступа још га је више одвлачило од романтичних доживљаја.

„Испитивала сам Фјодора Михајловича о његовим љубавима" — прича А. Г. Достојевска —

„и било ми је чудно што, судећи према његовим успоменама, у његовој младости није било
озбиљне ватрене љубави према некој жени. То објашњавам тиме што је веома рано почео
да живи интелектуалним животом. Стваралаштво га је потпуно обузело и зато му је
лични живот био у другом плану. Затим је свим мислима отишао у политичку историју,
што је тако скупо платио."

Панајева је, изгледа, прихватила Достојевског са својственом јој топлом пажњом, не

схватајући улогу коју је одиграла у његовом животу.
„Јуче сам први пут био код Панајева и изгледа да сам се заљубио у његову жену" — писао је
Достојевски брату 16. новембра 1845. године. — „Она је чувена у Петербургу. Паметна је и
лепа, уз то љубазна и отворена до крајности."

И неколико недеља касније:

„Био сам без шале заљубљен у Панајеву, сада пролази, а још не знам..."

Достојевски је тачно осетио и запазио ум Панајеве — ускоро се она појавила на књижевном

пољу написавши неколико романа, а пред крај живота и књигу познатих мемоара Руски
писци и уметници.

Не додирујући ту епизоду у својим Успоменама (које се односе на друго време), А. Г.

Достојевска јој је у личним разговорима придавала известан значај.

„Љубав према Панајевој била је краткотрајна, али то је ипак била једина љубав
Достојевског у његовим младим годинама. У њиховој кућм, где су са Фјодором
Михајловичем почели да се опходе подсмешљиво, паметна и изгледа осетљива Панајева
сажалила се на Достојевског и због тога наишла на срдачну захвалност и нежност
искреног заноса с његове стране.. “

Иоте сажаљења и самилости према претерано осетљивом човеку, који је упао у

подсмешљиву средину младих књижевника, одјекују и у успоменама Панајеве на њене
сусрете са почетником аутором Бедних људи.

Архив гогозападнои России, ч. VI, т. I, прил. 71, 73, 74. С. Љобимов, Ф. М. Достоевскии (к
вопросу об его происхождении). „Литературнал мбтслб", 1923, 1, стр. 203-210.

В. С. Нечаева, В селње и усадг6е Достоевского, М. 1939, стр, 59.

Д. Стонов, Сел±цо Даровое, „Краснал нива", 1926. № 16, стр. 18—19.

Јунакиња романа Валтера Скота Сен-Ронанске воде.

Сплетка и љубав.
6

Овде и даље наводимо главне разговоре према приповеци Н. А. Њекрасова Камено срце, у
којој песник детаљно, према личним утисцима, описује први сусрет Бјелинског и
Достојевског. Ту недовршену приповетку открио је у архиву Њекрасова К. И. Чуковски и
први пут је објавио 1919. године (Нива бр. 34—37). Због јасноће замењујемо измишљена
имена и измишљени наслов правим.
Ускоро је Достојевски престао да долази у њихову кућу. Изгледа да ова љубав није оставила
трага у његовом стваралаштву. Простом случајношћу може се тумачити што је баш именом
Панајеве била названа једна од изузетних лепотица у романима Достојевског, Авдотја
Романовна Раскољникова. Али у свом омиљеном делу — у Идиоту — он је после двадесет
година овековечио ову необичну руску лепоту, обележену дубоком патњом, лепоту која је
наговештавала узвишену духовну озареност.

Акварел Панајеве из средине XIX века приказује извајано лице младе жене са глатко
зачешљаном црном косом, обележено узнемиреном мишљу и унутрашњим болом. Баш тако
схвата кнез Мишкин, на фотографском портрету, лик Настасје Филиповне.

„Као да су необухватни понос и презир, скоро мржња били на том лицу и у исто време неко
неповерење, нешто необично безазлено; та два контраста као да су изазивала неко
саосећање при погледу на те црте..." Лепота постаје духовна, претвара се у морално
начело, поставља проблем доброте. „Да ли је она добра? — пита Мишкин. — Ах, да је
добра, све би било спасено."

Контрасти у природи Панајеве разрешавали су се у осећању непосредне и активне љубави

(она је то доказала касније, негујући са ретким самопожртвовањем умирућег Доброљубова).
Достојевски је, са својственом му тананошћу, схватио то и срце га је привукло овој првој
продуховљеној лепотици коју је срео на свом путу.

Али он ничим није могао освојити ту светску даму слободољубиве душе. Ево како га описује
Панајева у својим успоменама:

„На први поглед сс видело да је Достојевски веома нервозан и осетљив младић. Био је
мршав, мали, плавокос, болешљивог тена, његове мале сиве очи некако су усплахирено
прелазиле са предмета на предмет, а бледе усне нервозно подрхтавале. У прво време је био
веома срамежљив и није се мешао у општи разговор. Али ускоро се показао као ватрен
дискутант. Због младости и нервозе није умео да се савлађује, и сувише отворено је
исказивао свој ауторски понос и високо мишљење о свом таленту."

Већ друга приповетка Достојевског, Двојник, била је узрок првих несугласица.

„ ПЕТЕРБУРШКА ПОЕМА"

Почетком дегХембра 1845. године Бјелински је приредио код себе вече посвећено читању и
дискусији о новој приповеци Достојевског Двојник. Аутор је прочитао прва три поглавља,
где се већ открива драма увређеног јунака, кога нису позвали на ручак код државног
саветника Берендјејева, оца дивне Кларе. Читање Достојевског су слушали Тургењев,
Григорович, Ањенков и други чланови кружока. Бјелински је детаљно изнео своје мишљење.

Друго дело Достојевског било је, ваљда, најдискутабилније у читавом његовом књижевном
наслеђу. Иако је започето у кругу идеја Отаџбинских записа, у целини је противречило
принципима натуралне школе и изазивало је оштре примедбе. Зато је стваралачка историја
Доживљаја господина Гољадкина од посебног интереса за формирање мишљења о
еволуцији стила њиховог аутора.

Године 1845. појавио се у штампи одломак из недовршене Љермонтовљеве приповетке

Штос. Јунак — уметник Лугин је трагична фигура: он је ружан и жене га не маре. Он се
усамљује и предаје својој тузи. Његов сплин прераста у наметљиве визије: лица из његове
околине изгледају му жута, као на портретима шпанских портретиста. Он почиње да
халуцинира. Његова свест се очито разлаже.

Та фина студија душевног обољења развија се на позадини неугладне престоничке улице:

новембарско јутро, мокар снег, прљаве куће, промицање кроз маглу сивољубичастих
пролазника, ларма и смех у подрумупивници — све то очигледно наговештава Петербург
Достојевског.

Веома је карактеристично што се Лугин усељава у велику кућу, са прљавим стегеништем и

мноштвом станова, у Стољарном сокаку крај Какушкиног моста. То је тачна адреса
Раскољникова. Она се чује у Љермонтовљевом одломку као Лугинова наметљива звучна
халуцинација.

Љермонтовљева приповетка била је штампана у Сологубовом алманаху Јуче и данас и тим

поводом се Бјелински огласио у мајској свесци Отаџбинских записа 1845. године. О
Љермонтовљевом одломку критичар је с уобичајеном проницљивошћу писао:

„Без обзира на то што је садржина фантастична, читаоца и нехотице изненађује

мајсторство приповетке и неки моћни колорит, разливен широком кичицом по недовршеној
слици."

Суд Бјелинског, објављен у тренутку његовог упознавања са Достојевским, могао је скренути

пажњу аутора почетника на Љермонтовљеву причу.

Двојник је очевидно био замишљен у мају 1845. године, а улето Достојевски већ упорно ради
на тој теми живећи у Ревелу код брата. Први помен о новом делу налазимо у пишчевом
писму Михаилу Михајловичу из Петербурга, почетком септембра 1845. године: „Гољадкин
је у добитку због мог сплина. Баш тим термином Љермонтов означава стање свог болесног
јунака.

Али Достојевски је, као и увек, кренуо властитим путем и обрадио своју дубоку и опширну
замисао. Он је до краја иарочито волео своју непризнату приповетку.

„Њена идеја је била прилично светла" — сећао се он тридесет година касније — „и

озбиљније од те идеје ја никада ништа у литератури нисам остварио. Али форма
приповетке није ми у потпуносш пошла за руком.“
То је била продубљена психолошка студија о раздвајању личности, тј. о снажној душевној
патњи једног обичног чиновника, сатрвеног грубим и страшним ходом живота који
немилосрдно избацује из свог круга тог неприметног и безазленог човека, наводно према
достави тајног доушника, створеног у његовој болесној машти, који као да има и све његове
слабости, недостатке и грехове.

Та историја душевне болести уско се преплиће са чињеницама савременог друштвеног

живота и у томе се несумњиво огледа дубина и актуалност ауторове замисли. Доброљубов је
први у Двојнику запазио очити призвук социјалне теме: Гољадкиново лудило, према
оштроумном критичаревом запажању, имало је своје друштвене разлоге. Он је полудео „због
неуспелог сукоба јадних остатака његове човечности са званичним захтевима његовог
положаја". Допала му се девојка из виших чиновничких кругова, али као лош просац, он је
био одстрањен — „и ту се на главу преврћу сва његова схватања". Социјална Гољадкинова
драма прераста у његову трагедију.

У првој редакцији приповетке, један од главних пунктова Гољадкиновог лудила била је,
према његовој властитој изјави, историјска идеја: „Отрјепјеви су немогући у наше време".
Старинска политичка појава самозванства добија овде психолошки карактер моралног
безакоња и привидног духовног ауторитета — тема коју ће Достојевски поново и широко
разрадити у својим каснијим романима.

У Двојнику је бојажљив мали човек заплашен императорским Петербургом, који га прогони

својим будним оком и обавија тајним силама. То га и доводи до безумља. Јунак Достојевског
наговештен је Пушкиновим „јадним Јевгенијем", кога у стопу јури бронзани Петар —
симбол неумитног и осветољубивог самодржавља:

И целе ноћи безумник јадни,

Ма куда кренуо,
За њим је свугде јахач бронзани Са тешким топотом јурио.1

Николајевски је систем, са својим бајкама и застрашивањима, изазивао праве маније

гоњења.

Један пријатељ младог Достојевског говорио је о њему као о човеку крајње затвореном,
опрезном, бојажљивом и сумњичавом. Зато је, изгледа, Достојевски и дефинисао Двојника
као исповест, тј. као причу о својој тајној унутрашњој драми. Карактеристично је да је, у
друтој редакцији 1866. године, Достојевски увео неког Антонелија, који је одиграо тако
кобну улогу и у његовој личној судбини. Та тема се у свом првобитном облику осећа и у
раној редакцији приповетке, придајући јој оштру политичку ноту.

После устанка од 14. децембра, политичка полиција у Русији, веома сурова већ у време
аракчејевштине, била је реорганизована и појачана. „Доушништво је достигло необичан
степен" и није престајало да расте и да се усавршава, све док у предвечерје 1848. године није
добило несхватљиве размере.
Писци, који су поСебно трпели услед таквог стања, понекад су се одлучивали да обележе
такве непријатне „гримасе" савремене стварности. Видок Фигљарин из Пушкинових
епиграма и фељтона, Шприх у Љермонтовљевој Маска-ради, Загорецки из Невоља због
памети имају такву сатиричну функцију. Добро је позната и карактеристика којом је
Бјелински обележио николајевску епоху, као средину безакоња и лажи, „где је Пушкин
живео у беди и пропао као жртва подлости, а Гречи и Булгарини управљају читавом
књижевношћу помоћу потказивања и живе безбрижно.

Од тог система патили су и мали људи. Са немиром и ужасом оправдава се Гољадкии од

оптужби за слободоумље, схватајући да су интриге непријатеља неизбежне: „Јасно је да су
корумпирали, њушкали, врачали, гатали, шпијунирали и најзад хтели коначну пропаст
господина Гољадкина".

Те мисли, брижљиво прикривене од цензуре 1846. године, Достојевски је намеравао да

развије у другом издању приповетке почетком 60~тих година. Сачуван је сажети запис
епизоде „Г. Гољадкин код Петрашевског", у којој је тема тајног прогањања разрађена
отворено и директно на основу личног искуства младог Достојевског.

Оцртавао се смео обрт фабуле и јарко осветљавање теме. После главног јунака у политички
клуб продире и његов подмукли сапутник. Он упозорава председника да је Гољадкин--
старији, који се заинтересовао за „састанке петком", тобоже агентпровокатор који ће га
издати властима. Када оклеветани посетилац кружока покушава да спречи ту интригу и
отвори Петрашевском очи пред опасношћу која му прети, вођа фуријериста је већ добио
лажну информацију о Гољадкинустаријем, и вели му: „Ви сте тај потказивач".

Од тада оклеветани јунак не само да је лишен могућ-ности да посећује социјалистичко

друштво већ је принуђен да без одлагања нестане.

Достојевски је то потпуно јасно изразио у плану нове редакције Двојника.

„Г. Гољадкин код Петрашевског. Млађи изговара речи, Тимковски је допутовао. Стиче
поверење новог члана. Систем Фуријеа. Племените сузе. Грле се. Он ће потказати.“

Двојник је најстрашнији због тога што води у безумље. Достојевски, који је стално
разговарао са доктором С. Д. Јановским о нервним болестима и лечио се код њега од
необјашњивих несвестица или нервних напада (почетни облик епилепсије), могао је
вероватно, према властитим осећањима, да посматра и описује сложене случајеве раздвајања
свести.

Идеја Двојника и по завршетку „дагађаја" настављала је да господари мишљу Достојевског.

У приповеци Газдарица, написаној ускоро, он је описао представника петербуршке
истражне полиције.

„У његовим ,безизразним очима и тежњи да се увуче у душу сабеседника могу се назрети

карактеристичне особине не само николајевске жандармерије већ и самог Николаја I, који
је волео да пред својим жртвама игра улогу њиховог сентименталног пријатеља,
поштоваоца науке и уметности."2

Важност теме осећала се и при првом читању приповетке. Према Григоровичевом

сведочанству, Двојник је оставио снажан утисак на Бјелинског, који је приликом читања
приповетке „седео насупрот аутора и жудно ловио сваку реч, а на појединим местима није
могао да прикрије одушевљење и понављао је да је само Достојевски могао да пронађе такве
психолошке детаље".

„Свако коме су приступачне тајне уметности" — писао је ускоро Бјелзшски — „на први
поглед види да је у Двојнику још више стваралачког талента и дубине мисли него у Бедним
људима. То је ,сасвим нов свет\ први пут ту откривен и створен. Изненађује ,патетични
колорит приповетке и ауторова способност да искаже смелу мисао, остварену са
необичним мајсторством."

Критичар је приговарао само неким недостацима форме и одсуству осећања мере, али и
промашаји само служе као „доказ да аутор има много талента и како је његов таленат
велики".

Достојевски је саслушао савет Бјелинског благонаклоно и равнодушно, као потпуно

формиран писац.

Али се притом слагао са мишљењем Бјелинског да форма Двојника није успела и да је треба
преправити. „Зашто да изгубим сјајну идеју, највећи тип по својој социјалној важности,
који сам први открио и најавио" — писао је он 1859. године. До краја својих дана
Достојевски ће трагати за одговарајућим отелотворењем те „светле и најозбиљније" своје
идеје, поново покушавајући и не престајући да обогаћује и продубљује тему Двојника у
сваком свом новом роману.

И тек у својој последњој књизи он ће показати огромни лик Ивана Карамазова, који су
изопачили и разоткрили његови страшни сапутници — лакеј Смердјаков и ђаво. Уочи смрти
Достојевски остварује своју драгу замисао и прерађује свог раног Двојника у „три беседе" и
„кошмар" Ивана Фјодоровича. Мучна трагања за формом, која одговара тешкој замисли,
најзад су завршена. Лелујави обриси из 1845. годрше обухватају сада историју страшног
злочина — оцеубиства — израстају у трагедију силовитог интелекта, расцепљеног ужасом и
очајањем пред властитим моралним поразом.

ПОБУНА ИЛИ УТОПИЈА?

Дуго пре личног познанства са критичаром Отаџбинских записа, Достојевски је с уживањем

читао његове чланке. То је било крајем тридесетих и почетком четрдесетих година, када је
Бјелински доживљавао дубоку кризу својих идеолошких схватања, превазилазећи период
„мирења са стварношћу". У то време он још није у потпуности напустио своје хегелијанске
позиције и то је одговарало захтевима младог романтичара.

Одлучни заокрет Бјелинског ка демократизму и социјалности одвлачи ускоро на нов пут и

његовог ревносног читаоца. Године 1845. Достојевски је већ могао да зна чланке зрелог
Бјелинског, као што су Париске тајне, Дела кнфа Одојевског, Љермонтовљеве песме,
Чиниковљеви доживљаји, и познати циклус Дела Александра Пушкина (још незавршен). Већ
1844. године њихов аутор види племенити задатак у томе да покаже развратном и
егоистичном друштву призор патњи оних несрећника које је савремена цивилизација
осудила на иезнање, беду, порок и злочин.

Али за младог Достојевског социјализам није пут у револуцију, већ само нова беседа на гори
или позив на братство у царству општег рата за власт и новац. Вође утопијског социјализма
упоређивале су га са хришћанством и тежиле ка обнови старог учења у духу захтева
савремене цивилизације. То је и прихватио песник петербуршке сиротиње и на тој основи
алтруистичког „морала" и личне „светости" закиптела је његова идејна борба са великим
бунтовником, који је већ у новом учењу о борби класа тражио упутства за генералну битку с
осуђеним светом поробљгености и беде.

Све то указује на изузетну улогу критичара у приклањању младог писца напредним

социјалним токовима свога времена, али истовремено одређује и оштро разилажење у
њиховим политичким оријентацијама. Филантроп који је написао Бедне људе, и сам
одрадио свој рани хуманизам као „ружичаст", „рајски моралан", христољубив, искључивао је
из својих схватања јакобинске методе државног преврата, које је прописивао његов учитељ.
Године 1849. Достојевски ће отворено изјавити да Бјелинског прихвата само због његових
ранијнх естетинких чланака, „написаних заиста са великим познавањем књижевног посла".
Достојевском је драга морална идила будуће заједнице са њеном поезијом љубави и култом
правичности. Бјелински већ иступа као присталица раног комунизма, већ назире његово
будуће устројство, за које сматра да га је немогуће успоставити без револуционарних метода
борбе.

Сачувано је доцније сведочанство Достојевског о једној таквој изјави Бјелинског, коју

велики романописац никада није могао да објави.

Године 1873. он је говорио Всеволоду Соловјову:

— Ето, на пример, о Бјелинском (он је започео Грађанина својим првим Дневником писца) —
зар сам ја овде све рекао, зар бих и могао то да кажем! И потпуно га, потпуно га не
схватају. Ја бих хтео да наведем само његове властите речи — и ништа више... и не могу.

— Зашто?

— Нису за објављивање.

Препричао ми је један разговор са Бјелинским, који се заиста не може штампати, на шта

сам ја приметио да је од речи до дела далек пут, да сваки човек може имати најстрашније
пролазне мисли, па се ипак те мисли никада не остварују и само понеки људи у извесним
тренуцима воле, привидно цинично, тобоже као да се похвале неком лудом мисли.

— Свакако, свакако, али Бјелински није био такав: оно што је рекао он је могао и да учини;
то је била једноставна, целовита природа, у које су реч и дело били исто. Други ће сто пута
промислити пре него што се одлуче и ипак се никада не одлуче, а он — не. И знате, сада, у
последње време, све је више таквих природа, што каже то и уради, убићу се и убије се,
убићу и убије. Све је то целовитост, истилољубивост... но, колико их је, а биће их још и
вшпе — видећете!.. .“3

Објављујући ову важну мемоарску страницу 1881. године, Всеволод Соловјов није могао
јасније да се изрази. Али из његових речи произилази да је изјава Бјелинског имала хзамо
један смисао : пропаганду политичког убиства. Није Херцен без разлога називао аутора
Димитрија Калињина „фанатиком, човеком од екстремности" и изводио закључак о њему:
„то је човек Робеспјеровог кова".4

Тако је говорио револупионарни максималиста Бјелински лред Достојевским, сањалицом о

социјалној хармонији, који је изнад свега ценио ране утописте због тога што у њиховом
систему „нема мржње".

У кабинету поред Ањичкова моста водила се права борба идеја. Материјалисти, атеисти,
борцу, великом пророку активне уметности и литературе која раскринкава, супротстављао
се присталица јеванђеоског морала, тражилад вере чак и онда кад сумња, присталица
идеалистичке естетике и „фантастичног реализма", који није дозвољавао рушење вредности
завештаних му романтичарском културом.

„Моје схватање било је радикално супротно погледу Бјелинског", изјављивао је о њиховим

књижевним споровима сам Достојевски. Те речи би могле да буду мото читавој њиховој
страсној и бурној дискусији.

„Ја сам га затекао као ватреног социјалисту и он је са мном почео право од атеизма" —
сећао се Достојевски једне од првих „лекција" Бјелинског. — „Као социјалиста, требало је
најпре да обори хришћанство", то јест ону религију из које су проистекле моралне основе
друштва које је негирао. Ратоборни новатор, он је непоколебљиво крчио свој пут, стварајући
напредну филозофску теорију за младу литературу. То је значило — водити нгепомирљиву
борбу против романтизма и мистицизма, против „свакојаког високопарног идеализма". У
основи живота је кретање материје. „До ђавола с метафизиком... Рад ума је резултат
делатности можданих ћелија."

Већ 1841. године критичармислилац је изјавио својим пријатељима да је идеја социјализма

у његовој свести прогутала не само историју и филозофију већ и религију. Ускоро ће он
понети „снажан утисак" од Робеспјерових говора о „вишем бићу", одржаних 18. флореала и
20. преријала 1793. године. То је био прелаз на нову, револуционарну религију, у којој се
култ Разума или „вишег бића", ослобођен сваке „тајанствености", „откровења" и „чуда",
претварао у дивљење Слободи, Једнакости, Републици, Домовини. То је била борба са
Ватиканом и ослобађање Француске од хришћанства у име новог политичког социјалног
морала побуњеног народа.

Робеспјерово је учење тежило да поштовање и обожавање маса према хиљадугодишњим

фетишима препотопске митологије пренесе на велике појаве грађанске савремености:
Револуцију, херојске личности човечанства, мученике борбе са тиранијом.

Када је Панајев у зиму 1841. године организовао код себе предавања о историји француске
револуције, као прави трибун крајње левице на тим скуповима иступа његов
пријатељкритичар.

„Требало је видетм Бјелинског у тим тренуцима. Сва његова племенита ватрена природа
испољавала се тада у свем сјају, у свој својој лепоти, са свом својом бескрајном
искреношћу, са свом својом страсном енергијом... И тада је" — сећа се Панајев —
„говорник, постепено се одушевљавајући, постајао прави борац.л

Све то потврђују писма Бјелинског, у којима он формулише свој програм органиаације

човечанства:

„Хиљадугодишње царство божје на земљи неће остварити сладуњаве и усхићене фразе

идеалне и сентименталне Жиронде, него терористи — двосеклим мачем речи и дела
Робеспјера и Сен-Жиста."

Бјелински се ускоро упознаје са Фојербаховом књигом Суштина хришканства, која је

изазвала потпуни преокрет у схватањима младе генерације, а 1844. године он прихвата
најновију борбену декларацију атеизма. Њ‘ега су одушевили познати афоризми Карла
Маркса: „Религија је опијум за народ. Укидање религије као илузорне среће народа је захтев
за његову праву срећу".5 Кратко време пре првог сусрета са Достојевским, Бјелински је писао
Херцену 26. јануара 1845. године, вероватно под непосредним утиском Марксовог чланка Уз
критику Хегелове филозофије права, да у „речима Бог и религија" види само „заосталост,
мрак, ланце и кнут". То је подвлачило оштру демаркациону линију у идејним ставовима
романописца и критичара.

У Пишневом дневнику из 1873. године наведена једна од најинтересантнијих дискусија.

Замерајући Достојевском, Бјелински је оштро критиковао хришћанство и управио, с
уобичајеном прецизношћу, ватру својих аргумената против главних упоришта
непријатељског учења.

„ — Да ли схватате да се не могу урачунавати грехови човеку и он оптерећивати дуговима

и подметнутим образима, догод је друштво тако иодло уређено, те човек не може а да не
чини злодела, јер је економски доведен до злодела, и да је бесмислено и сурово захтевати од
човека оно што он не може да испуни већ и по природним законима, чак и да хоће ...
Те вечери нисмо били сами, био је присутан један од пријатеља Бјелинског, кога је он веома
поштовао и у многоме га слушао, био је и један млади књижевник почетник, који је касније
постао познат у књижевности.

— Чак ми је пријатно да га посматрам, — прекинуо је своје љуште узвике Бјелински,

окрећући се свом пријатељу и показујући на мене — сваки пут кад ја на овај начин поменем
Христа, он се промени у лицу, као да ће да заплаче... Поверујте, наивни човече, — навали он
опет на мене — поверујте да се ваш Христос родио у наше време, он би био
најнеупадљивији обичан човек; остао би непримећен уз данашњу науку и крај данашњих
покретача човечанства.

— Е не! — прихвати пријатељ Бјелинског. — Да се Христос сада појави, он би се прикључио

покрету и стао би на његово чело...

— Па да, па да — одједном се са чудном ужурбаношћу сложи Бјелински. — Он би свакако

пришас социјалистима и кренуо би за њима."

Достојевски је заувек запамтио та крајња и противуречна решења религиозних проблема. У

својој последњој књизи, у поеми Велики инквизитор, наставља он своју дискусију са
Бјелинским, одговарајући на његово тврђење да је човек економски доведен до злочина.

„Знаш ли" — пита Велики инквизитор Христа — „да ће проћи векови и да ће човечанство
устима своје премудрости и науке прогласити да нема злочина, па према томе нема ни
греха, постоје само гладни: нахрани их4 па тек онда захтевај врлине...“

Велики инквизитор, по замисли свога творца, критикује хришћанство са позиција

социјализма. Отуда његова солидарност са Бјелинским.

Тако, већ уочи смрти, Достојевски наставља стари спор о хришћанству и социјализму, који је
избио још у време Бедних људи и обузео за читав живот његову мисао и његово
стваралаштво.

„ВИТЕЗ ТУЖНОГ ЛИКА"

Достојевски се с правом поносио успехом своје прве прршоветке и није сматрао за сходно да
то крије у друштву. Он је чврсто веровао у свој таленат и у своју мисију.

„Мислим да моја слава никада неће доспети до таквог врхунца као сада" — пише брату 1.
фебруара 1846. године. —• „Замисли, сви наши, па чак и Бјелински, сматрају да сам далеко
престигао Гогоља ... У мени проналазе нове оригиналне особине, чија је суштина у томе
што примењујем Анализу, а не Синтезу, тј. идем у дубину и, испитујући сваки атом,
откривам целину. Гогољ право узима целину и зато није тако дубок као ја... Преда мном је
блистава будућност..
Таква невина и наивна позиција изазвала је у кругу младих књижевника ироничну реакцију.
Кружок Бјелинског се одликовао не само ученошћу него и веселошћу. „Дискусије и озбиљни
разговори нису вођени методично", — сећао се Кавелин — „увек су се смењивали и мешали
са досеткама и шалама." Треба истаћи да Тургењев није прихватио одушевљено мишљење
Бјелинског о књижевном талгенту Достојевског и касније је то отворено изразио у штампи:
„То што је хвалио преко сваке мере Бедне људе био је први промашај Бјелинског и служи као
доказ да је његов организам већ био почео да слаби".

Све се то одражавало на мишљење друштва о младом писцу. У сарадњи са Њекрасовим,

мајстором фељтона у стиховима, Тургењев је написао стиховану посланицу, као да ју је
Бјелински упутио Достојевском, у којој је критичар обе-ћавао младом аутору најпочасније
место у свом огромном алманаху Левиатан, али под условом да ослободи редакцију од
Двојника, који није имао успеха код „наших". Та сатира у стиховима почињала је речима
издавача, упућеним младом аутору који је „све одушевио":

Витез тужног лика,

Достојевски, драга арбија.

дно био позвао домаћинов зет — писац Владимир Сологуб, који је пре тога посетио аутора
Бедних људи и који се дивио његовој приповеци. Код познатог великаша окупљале су се
величине уметничког и политичког света, као и новинари и мали глумци. Овамо су долазили
Одојевски, Вјаземски, Блудов, Несељроде, Ф. И. Тјутчев, познати виолончелиста Матвеј
Вијељгорски (композиторов брат). У тако сјајном кругу Достојевског су упознали са једном
отменом девојком „као паперје меких коврџа и звучног имена“, како прича Панајев. То је
била плавокоса и витка Сењавина6. Она се интересовала за славне позоришне и књижевне
личности и зажелела је да се упозна с аутором модерног романа. За време упознавања,
узнемирен и наелектрисан амбијентом, великосветским пријемом, недружељубиви и
срамежљиви књижевник се осетио рђаво, чак је изгубио свест: пао је, очигледно да је то био
епилептични напад (у то време још нејасно изражен, па га лекари још нису били
установили). Подругљиви приказ те „несвестице" на јавном месту „пред скупом кнежева" и
пред „русом лепотом" претварао је епиграм о бојажљивом литерати у подсмех његовој
озбиљној болести (о којој аутори уосталом нису имали јасну представу).

У мемоарима из тог времена сачуван је велики број сведочанстава о томе како су

Достојевског увлачили у дискусије, које су биле узрок његових неочекиваних одлазака из
друштва и прекидање даљег познанства. Та тужна страна младости Достојевског изазива
дубоко сажаљење према генијалном младићу, испрва дигнутом до небеса, а затим, веома
журно и без много основа, збаченом са те висине и немилосрдно исмејаном.

С. Д. Јановски, лекар који је у то време лечио Достојевског, поставља доста тачну

„дијагнозу" његовог душевног стања у 1846. години:

„Неочекиван прелаз од дивљења и уздизања аутора Бедних људи готово на степен гениј а,
до потпуног негирања његовог књижевног дара могао је да сломи и мање осетљивог и
частољубивог човека но што је био Достојевски. Он је почео да избегава лица из кружока
Бјелин" ског, сав се затворио у себе..."

Једини излаз из створене ситуације он види у потпуном разлазу са партијом Отаџбинских

записа.

Дуже него са осталима, успева да очува мирне односе са њеним вођом Бјелинским. Али
млади лигерата се ујесен 1846. године разочарава и у њему: „То је тако слаб човек да чак и
књижевна мишљења мења сваки час“.

7. октобра 1846. године, тј. исте године када су објављени Бедни људи и Двојник, он пише
брату: „Петербург је пакао за мене. Овде је тако тешко, тако тешко живети!"

Немирни услови напрегнутог и тешког стваралачког рада доводе осетљивог и болешљивог

сликара душевних патњи скоро до очајања.

„Нећеш поверовати. Ово је већ трећа година мог књижевног пута. Ја као да сам у бунилу"
— пише он опет брату 1847. године. — „Не видим живот, немам времена да дођем к себи;
наука измиче услед недостатка времена. Они су ми створили сумњиву популарност и не
знам докле ће трајати овај пакао. Ту је сиротиња, посао везан за рок — кад бих имао мира."

То рано болно искуство изненадне славе и брзог лишаваља славе заувек је остало у његовој
свести. Први одраз те епизоде дат Је у Њетонки Њезвановој, у речима славног виолинисте о
искушењима његовог стваралачког успона:

„Таленту је потребно саосећање, потребно је да га схватају, а видећеш каква ће те лица

окружити када се бар мало приближиш циљу. Они ће потцењивати и презриво гледати оно
што је у теби створено тешким радом, лишавањима, гладовањем, бесаним ноћима... Бићеш
сам, а њих је много, они ће те измрцварити чиодама."

ДИЈАЛОГ О УМЕТНОСТИ. РАСКИД.

Одлучни бој са Бјелинским одиграо се на пољу естетике. Супротстављање идеализма и

материјализма, што је у основи делило схватања два писца о кључним проблемима етике и
политике, посебно снажно се одразило на њиховој филозофији уметности. То је баш
одредило судбину њихових даљих односа.

Млади Достојевски се придржавао идеалистичке естетике. Њему су била блиска схватања о

слободи уметности, о незаинтересованом или „бескорисном" стваралаштву, о,
„ирационалности" песничког чина. На таквим идејама се углавном заснива Кантова естетика
са њеним култом „чисте форме", „слободае игре", „бесциљне сврсисходности".

Са Кантовом естетиком било је чврсто повезано Шилерово учење о уметности, као о синтези
поезије, филозофије и религије.

Та мисао је била блиска Достојевском још у раном романтичарском периоду његовог

развоја. Али он се од ње не одваја ни касније, када постаје аутор великих романа.

Веома је битно што се већ почетком 40-тих година он поганко упознаје са Шилеровим
трактатима о лепом и да се на естетичку дискусију са Бјелинским јавља припремљен и с
одређеном филозофском оријентацијом.

Најзначајнија појава у овој области била је Хегелова естетика. Праизвором уметиости овде
је сматрана апсолутна идеја, а као највиши израз стваралаштва — његова романтичарска
форма: средњовековна готика, Шекспир, Рембрант, Гете, Шилер. Уметници те врсге не
поучавају и не васпитавају. Они само отеловљују „апсолутни унутрашњи живот", „слободну
конкретну духовност". Најпотпунији израз тих начела у новије време је роман.

Достојевски хоће да постане такав уметник, иако је у стваралачкој пракси противречио том
учењу, тежећи да својом уметношћу утиче на решавање основних проблема савремености.

Почетком 40~тих година Бјелински одбацује теорију „чисте уметности" и бори се за

историјски метод у анализи уметничких вредности. Уметност изражава живот народа.. Нова
естетика је материјалистичка и тежи да у уметности учврсти реализам, који не само да
анализира савременост него и доноси суд о њој. Права уметност је зато увек револуционарна
— јер руши прошлост, тежи ка будућности, учи„ васпитава нове људе и истиче
ослободилачке девизе.

На тој основи се и одиграва идеолошки сукоб романописца и критичара.

Последњих година свога живота Бјелински постаје непомирљив борац против романтизма,
фантастике, идеализма.. Њему је потребна тачна слика савременог друштва ради борбе са
њим. Он објављује рат свему што је сањарско, несигурно илузорно.

Нови приказивач „фантастичних титуларних саветника" није без резерве прихватао поетику
натуралне школе, него само под условом да очува своја права на романтику, фантастику, чак
и психопатологију.

Физиологија Петербурга за њега је само пут до филозофије јунака. Описна репортажа нових
писаца изгледа му бесперспективна и површна. Потребна му је, пре свега, „апстракција":
идеје, проблеми, питања, утопије, теорије, сањарења, хипотезе, које воде ка мисаоној борби
и интелктуалним драмама у свакодневним догађајима у савременом граду.

То је био посебан реализам, дубок и продоран, и само се делимично додиривао са гехником

фељтонских „дагеротипија". За њега би се могао употребити термин којим је Анри Барбис
предлагао да се означи стил Емила Золе — утопијски реализам.

Зато је систем Бјелинског изгледао Достојевском „сувише реалан", неспособан да тачно

опени најновије мајсторе приповедања са њиховим смелим спајањем „ирационалног" са
реалистичним.

„Памтим своју младићку зачуђеност" — сећао се Достојевски двадесет година касније —

„када сам слушао неке његове чисто уметничке судове." Реч је о Јевгенију Оњегину, о
Мртвим душама, о Белкиновим приповеткама, о Конији. Бјелински се, према утиску свога
слушаоца, није интересовао за изванредно обликовање Гогољевих типова, него само за снагу
његовог раскринкавања. Он је порекао завршетак Јевгенија Оњегина, тј. осудио је Татјанингу
жртву принесену верности и моралној дужности.

Према властитом сведочанству, Достојевски се разишао са великаном руске публицистике

„због схватања о литератури" и о њеном правцу. Али на овој естетичкој основи стицали су се
чворови свих проблема: филозофских, историјских, социјалних, религиозних.

„Моје схватање се радикално разликовало од схватања Бјелинског. Прекоревао сам га због

тога што се трудио да књижевности придаје посебно значење сводећи је само на
описивање, ако се тако може рећи, новинских чињеница или скандалозних догађаја. Ја сам
му одвраћао да се горчином нико не може привући, већ се само може свима и свакоме
самртно досадити... Бјелински се наљутио на мене и, најзад, од хладноће смо прешли на
формалну свађу, тако да се нисмо ми виђали током читаве последње године његова
живота."

Достојевски свој правац назива „дијаметрално супротним новинском и пожарном", тј.

револуционарном (у смислу француске речи „шсепсаге").

Разилажење са Достојевским у основним проблемима теорије стваралаштва потврђује и сам

аутор Писма Гогољу. Према сопственом горком искуству из ЗО-тих година, Бјелински је
осећао погрешно скретање у тражењима свога младог пријатеља и трудио се да га сачува од
опасне грешке (да га не саблазни теорија „чисте уметности").

„И ми смо у своје време били ватрени следбеници идеје лепоте" — писао је велики критичар
— „али само са лепотом уметности неће далеко стићи, нарочито у наше време." На ноби пут
Достојевски није могао ступити. „Естетска идеја" остала је за њега основ не само
стваралачке мисли већ и читавог историјског процеса.

Раскид је постао неизбежан. Он је био предодређен читавим током идејног развоја двојице
мислилаца.

Кратко време пре прекида са Бјелинским, Достојевски га је једног дана срео крај Знаменске
цркве, одакле је било згодно посматрати изградњу нове железничке станице Николајевске
пруге.

Разговор на улици био је кратак, али, као увек међу њима, значајан. Бјелински је размишљао
о развоју руске цивилизације, о срећи свога народа, која ће се достићи не само теоријама и
утопијама већ и челичним шинама, железним локомотивама, гигантским објектима од
стакла и метала. Он је схватао значај паре и електрике. Још 1845. године он је писао да ће
нови путеви „порастом индустрије и трговине преплести интересе људи свих сталежа и
класа и да ће их натерати да ступе у међусобне живе и присне односе". Пред њим се
појављивала техником преобраћена будућа моћна и срећна Русија. Достојевски је заувек
запамтио његове речи:

„ — Често навраћам овамо да видим како одмиче градња ... Бар на тај начин задовољим
срце, што постојим и погледам радове: најзад ћемо и ми имати једну железницу. Нећете ми
поверовати како ме та помисао понекад чини задовољним".

Достојевског је дирнула искреност тог патриотског сна: „То је било топло и лепо речено;
Бјелински се никада није претварао".

Али он није одушевио младог романописца за своје виђење будуће Русије. Достојевски је у
то време писао приповетку Газдарица, коју је Бјелински ускоро одбацио због романтизма и
фантастике.

Последњи сусрет Достојевског и Бјелинског крај грађевинских скела железничке станице

као да уопштава њихова размимоилажења и својим опроштајним блеском јарко освет-' љава
два различита филозофска типа: револуционара мислиоца и песникаутописту.

ГЛАВА IV. У НОВИМ КРУЖОЦИМА

КОД БЕКЕТОВИХ И МАЈКОВИХ

„Сада, после Бјелинског", — сећао се 1861. године Достојевски — „рубрику критике у

Отаџбинскнм записима почео је водити Валеријан Николајевич Мајков", који се „прихватио
посла ватрено, блиставо, са јасним убеђењима, са првим жаром младости. Али није успео
да се искаже. Умро је у првој години свога рада. Та дивна личност много је обећавала и
можда смо много с њом изгубили."

Овај истакнути критичар одиграо је видну улогу у историји раних тражења Достојевског.
Године 1846. Валеријан Мајков је руководио групом младих књижевника и научника, које је
окупљао Алексеј Бекетов, школски друг аутора Двојника из Инжењерске школе. Овде су била
и његова два млађа брата — студенти природних наука, песник Плешчејев, Аполон Мајков,
Д. В. Григорович, студент оријенталистике А. В. Хаников, доктор Јановски и др. То је био
нови круг Достојевског.

У мирној средини младих научника који су проучавали природу и друштво, Достојевски Се

одмарао од узрујане атмосфере књижевног кружока. 26. новембра 1846. године он саопштава
брату да се препородио захваљујући новим пријатељима: „То су вредни, паметни људи
дивног срда и племенитог карактера. Њихово друштво ме је излечило".
На предлог Достојевског, на Васиљевском острву је био изнајмљен велики стан и
организовано заједничко домаћинство. Достојевски је за 1200 рубаља годишње, тј. за 35
сребрних рубаља месечно, имао засебну собу, са ручком и чајем, за свој мирни рад. „Тако су
велике благодети асоцијације“ — закључује он тај извештај о свом буџету, користећи се
новим термином социјалистичке литературе.

Када су почетком 1847. године браћа Бекетови отпутовали у Казањ, Валеријан Мајков је увео
Достојевског у књижевни салон свога оца, познатог академског сликара Николаја
Аполоновича Мајкова.

Простране просторије за пријем у великом стану у Морској улици поред Сињег моста биле
су испуњене сликама домаћинасликара. Он је био познат по фрескама у храмовима, по
плафонима, медаљонима са митолошким темама, али и по женским фигурама у
неокласичном стилу. Занимљив је његов романтичарски аутопортрет у стилу аналогних
радова Кипренског; успелге су слике породичних пријатеља — књижевника В. А.
Солоњицина (Третјаковска галерија) и књижевника И. А. Гончарова (већ шездесетих
година); последњи, остварен у добром реалистичком стилу, можда је и најбољи у
иконографији творца Понора.

Савременици су ценили платна Николаја Аполоновича због свежине боја и јасрге

композиције, али су га ипак сматрали дилетантом. Познавалац уметности, Григорович
подвлачио је елегантну питорескност његове палете, која је подсећала на старе венецијанске
мајсторе. Достојевском је била туђа та врста академског сликарства, њему је био потребан
„морални центар" на слици, унутрашња драматика и максимална експресија. То нису могле
да му пруже „баханаткиње" и купачице из другог периода Мајковљеве уметности, који је пао
баш у 40~те године.

Хеленистичка расположења у продици одржавала су се не само на платнима Николаја

Аполоновича већ и у песни" чким покушајима његовог старијег сина — Аполона
Николајевича, који је свечано певао усред суморног николајевског Петербурга.

Тимпан, и звуци флаута, и запљускивање баханалија.

Са тим песником „камеја" Достојевски је сачувао пријатељску везу до краја живота, без
обзира на дубоке разлике у њиховим стваралачким темпераментима и уметничким
склоностима.

Прави пријатељ Достојевског у тој породици неокласичара постао је други сликарев син,
којег је познавао већ из кружока Бекетових — Валеријан Николајевич Мајков, истакнути
млади економиста и књижевни критичар новог истраживачког типа. Он је био оснивач
експерименталне естетике и од уметности је тражио пропаганду практичних знања. Он се
трудио да у своје оцене и карактеристике унесе дух научнофилозофске анализе, да покаже
хуманизирајући утицај уметности на стварност. Он је високо ценио Херцсена, за кога су
живот и наука „савршено истоветни" и сматрао Кољцова великим народним песником, који
је успео да се уздигне до научног схватања савременог живота: отуда такав образац
економске поезије у песми „Зашто спаваш, Сељаче?" То је, по критичаревом мишљењу,
„позив страсног политичараекономисте, заоденут формом уметности".

Али истинском заставом Валеријана Мајкова постаје Достојевски. Већ у првим његовим
приповеткама млади критичар види изванредан материјал за најновију књижевност,
засновану на тачним социолошким подацима и на психологији. У низу раних судова о
Достојевском, то је несумњиво нова реч, која је у много чему оправдала.

Општем мишљењу о аутору Бедних људи као о Гогољевом ученику Мајков супротставља
своју тврдњу о дубокој разлици између два писца. „Гогољ је првенствено социјални песник,
а Достојевски првенствено — психолошки". Гогољева дела могу се назвати уметничком
статистиком Русије. Достојевски задивљује величином својих карактера. Писацнаучник иде
својим оригиналним путем, не понављајући ни у чему Мртве душе, и ствара исто тако
значајне ликове: Гољадкин, као типично лице, „изражајан је на исти начин и тако исто
уопштен као што су Чичиков и Манилов."

Ускоро Достојевски званично изјављује да је волео да чита и проучава социјалне проблеме:

„социјализам је исто што и политичка економија, али у другом облику. А ја волим да
проучавам проблеме политичке економије". То је огроман корак напред у поређењу са
недавним маштањем о свеопштој срећи. То је већ приближавање научном тумачењу нове
друштвене проблематике.

Валеријан Мајков је од 1846. године припремао велики чланак о првим приповеткама

Достојевског, који би могао да постанге прва истраживачка монографија о његовом раном
стваралаштву. Али та намера је остала неостварена. 15. јула 1847. године, млади критичар,
загрејан шетњом у околини Петербурга, почео је да се купа у рибњаку и умро је од кали.
Није још био напунио ни двадесет четири године ...

У кући Мајкових друштво се делило на групе, и по разним собама, па и у огромном

домаћиновом атељеу, организовало читања или разговоре о појединим темама.

„Говорећи о тим групама", — сећао се доктор Јановски — „могао бих много да причам о
томе како је, на пример, тамо где је доминирао, Фјодор Михајлович са својственом му
атомистичком анализом претресао карактер Гогољевих и Тургењевљевих дела и сам лик
Прохарчина ..

То је био јунак треће приповетке Достојевског, на којој је интензивно радио 1846. године.
Али цензура је тако унаказила ову малу приповетку о самртно уплашеном чиновнику да се
Достојевски ужаснуто одрекао свога дела: „Све живо је нестало. Остао је само скелет...“

Бјелински је осудио ту „неразумљиву приповетку", у којој ипак „светлуцају искре талента".

Сиже је заиста био добро пронађен. Достојевски је одлучио да разради новински чланчић о
једном сиромашном чиновнику, „који је умро са пола милиона у својим ритама". То је
одговарало начину и општој стурктури идеја Достојевског. Описујући тврдицу из
петербуршких ћумеза, он се, са и касније му својственом стваралачком пажњом према веЧ"
ним ликовима руске и светске књижевности (на пример, да „напише руског Кандида"),
усмерава, како и сам каже, ка: класичним типовима Молијера и Пушкина, ка ликовима
Харпагона и Витезатврдице.

Замисао се одликује широком драматичношћу и заиста рембрантовским колоритом. Тврдица

из редова титуларних саветника чинио се Достојевском као „лице огромно", демонско,
моћно, као Пушкинов витешки грабљивац:

Ја сам изнад свих жеља. Ја сам миран,

Ја знам своју моћ ...

Снуждени сапутници тог канцеларијског властољупца; осећају у њему нешто бонапартовско,

„натчовечанско", титанско: „Јесте ли ви неки Наполеон? јесте ли сами на свету? ..

Ти мотиви ће се врло снажно развити у великим романима Достојевског, где ће он у свој

величини поставити проблем моћи новца и безграничних претензија охоле усамљене
личности. Али и у првој скици о овој теми има потресно снажних страница.

Изузетан фрагмент приче је — Прохарчинов сан. Снажним потезима уобличена је ова

визија, са њеним скривеним: „пугачовским" мотивима и страхом преплаигене тврдице у
непрегледној гомили народа крај пожара, који га обухвата као удав. То већ наговештава
Мртви дом, Раскољниковљев сан о разузданој гомили на гробљу, сеоски пожар у Браћи
Карамазовима. То су већ особине правог великог писца, затурене у његовој раној
„унакаженој" и потцењеној припси веци, где визија сељачке Русије, која претећи надире на
усамљеног среброљупца, има у себи нешто епско и открива саме основе националне
историје.

ДОКТОР ЈАНОВСКИ

Валеријан Мајков је упознао Достојевског са својим пријатељем, доктором С. Д. Јановским,

који је ускоро постаопишчев лекар и пријатељ. То је био млад човек од двадесет и осам
година, који је радио као лекар и, вероватно, своје

добре пријатеље лечио бесплатно. Почетком седамдесетих година у једном писму Јановском
Достојевски га назива „ЈеДним од незаборавних", „једним од оних „који су живо зазвучали"
у његовом животу: „Ви сте ме волели и бактали се са мном, душевно болесним (ја сам сада
свестан тога) пре мог одласка у Сибир".

Њихова веза је испрва била чисто медицинска. Јановски је лечио Достојевског од

шкрофулозноскорбутне исцрпљености, од „напада хипохондрије", како је своју болест
дефинисао сам Достојевски, најзад и од болести мозга, тј. од епилепсије која је узимала
маха. 7. јула 1847. године Јановски је констатовао код њега напад падавице, који га је
задесио на улици: пулс му је имао преко сто откуцаја, приметни су били слаби грчеви. Лекар
га је довезао к себи, пустио му је крв, запазио јак прилив крви у главу и необичну
узнемиреност читавог нервног система.

Из писама Јановског Достојевском види се да је овај пријатељ лекар био веома пажљив
према свом болеснику и да га је успешно лечио. И касније, на раздаљини, живећи у другом
граду, он се трудио да свом пацијенту сугерише мир и веру у живот, да на сваки начин умањи
његову „неку изузетну склоност ка песимизму", „тужно и вечито узнемирено расположење",
склоност према „сумњи и очајању". Ова драгоцена лекарева запажања о сложеној пишчевој
нарави Достојевски је високо ценио.

Али најбољу дијагнозу за своје душевно стање поставио је сам генијални

романописацпсихијатар.

„Био сам две године узастопце (средином 40-тих година) болестан од чудне, моралне
болести. Пао сам у хипохондрију. Било је време кад сам губио памет. Био сам исувише
раздражљив, са осетљивошћу потенцираном болешћу, са способношћу да искривљавам
најобичније чињенице" — писао је Достојевски десет година касније.

Доктор Јановски је, као што смо видели, тачно окарактерисао драму писца почетника, коју
је доживео Достојевски.

Лекар је зналачки створио и портрет свог пацијента, омањег раста, широких рамена и груди,
„имао је пропорционалну главу, али веома развијено чело, са посебно истакнутим чеоним
избочинама, очи мале, светлосиве и веома живе, танке усне стално стиснуте, што је целом
лицу придавало израз неке усредсређене доброте и нежности". Дивно формирана лобања с
великим челом и рељефним чеоним удубљењима чинили су га сличним Сократу.

Достојевски је са својим лекаром највише волео да разговара о медицини, о социјалним

проблемима, о уметности, књижевности „и веома много о религији".

Достојевског је привлачила библиотека Јановског, а у њој нарочито Гогољ, љубимац младог

аутора крајем 30-тих година.

„Осим белетристике, Ф. М. је често узимао медицинске књиге, нарочито оне у којима се

расправљало о болестима мозга и нервног систсма, о душевним болестима и о развоју
лобање, по старом али у то време популарном Галовом аистему."

Таква је била зима 1846/47. године, преломни период у животу и стваралаштву Достојевског,
када су га из кружока Бјелинског одвукли млади научници, а од свакодневних типова
натуралне школе — проблеми снажних карактера и јаких страсги. Приповетке о
сиромашним чиновницима замениће приповетка са сижеом романтичног стила, која је
наговештавала његове велике романе са криминалистичком фабулом и катастрофалним
завршецима.
РОМАНТИЧАРСКА ПРИПОВЕТКА

Достојевски је био неуморан у својим стваралачким тражењима, „У мом положају

једноликост је пропаст" — пише он брату октобра 1846. године.

Тежећи да по сваку цену обнови своју рану поетику, задржи свој правац ка
ситночиновничком животу и начину казивања, Достојевски с огромним напором
стваралачке воље пробија пут ка свом будућем жанру — роману страсти, моралних тражења,
оштре психолошке борбе и грандиозних „вечитих“ типова — „великог грешника",
„савршеног човека", „Магдалене покајнице".

Тако настаје приповетка Газдарица на којој је Достојевски упорно радио преко годину дана
— од октобра 1846. до децембра 1847. године. Првобитна физиолошка скица прерастала је у
својеврстан роман тајни и ужаса, заснован на најновијој психолошкој проблематици
(раздвајању женског осе-ћања, испаштању тобожњег греха, снази сугестије и сл.).
Стваралачки метод се мењао: један од главних елемената поетике Достојевског —
надахнутост замисли и стила — сасвим се размахао. Типови са престоничке периферије
добијали су боје романтичне новеле (није Бјелински без разлога тим поводом проговорио о
Хофману и Марлинском). Сам Достојевски је подвлачио лирски карактер своје поеме у
прози. „Моје перо је водио извор надахнућа, који је избијао право из душе" —* писао је он
брату почетком 1847. године.

Авантуристички сиже развија се овде на тлу савременог Петербурга. Кандидата канонског

права, племића ван службе Михаила Васиљевича Ординова, који пише докторску
дисертацију, обузима трагична страст, која га заувек одвлачи из обичног света, света
практицизма и успеха.

Он постаје усамљени тражитељ моралног смисла живота, пошто је доживео личну

катастрофу. То је већ формирање оног психолошког, духовног, унутрашњег реализма, који
Достојевском обезбеђује посебно место у читавој блиставој плејади критичких реалиста.
Писац тежи да сачува животност типова и истинитост сукоба. Све је у основи истинито,
познато, чак свакодневно. Обичан градски пејзаж, слика радничке периферије — дугачки
плотови, „оронуле колибе", крчме и дућани, „огромне фабричке зградурине, ружне,
поцрнеле, црвене, с дугачким димњацима...“ Главни јунак је окружен типичним фигурама са
Горохове улице и Вознесенског проспекта. Судски извршитељ, настојници, Татарин,
сиромашан Немац са ћерком Тинхен — све је то права „физиологија Петербурга". Чак и
„гатар" и „мађионичар" Мурин је обичан вођа лоповске банде, која се на време сакрила од
полициЈе.

Али обичне особине скица овде су потиснуте изузетним догађајима. Газдарица је грађена у
напетом сижеу, са занимљивим ситуацијама, са напрегнутом унутрашњом борбом, која у
основни конфликт увлачи одлучне и властољубиве природе. Исповести јунака дате су на
неочекиван начин, народнопоетски, староруски, као у билинама, са призвуком разбојничких
и љубавноеротских песама, понекад у духу расколничких стихова и секташких песама које
досежу високу егзалтацију и крајње усхићење. Само је такав напрегнут и раздражен стил
одговарао епској ширини приповетке. То је необуздани романтизам, али у разговетној одори
петербуршке књижевне скице својствене натуралној школи.

У центру радње је старац ватреног погледа, бивши разбојник са Волге, Мурин. Он је постао
љубавник мајке лепе Катарине, а касније се у њему разбуктала страст према пасторки, још
сасвим младој.7 Он је потпалио њихову фабрику, упропастио њене родитеље и одвео је са
собом. Постао је предсказивач људских судбина према тајанственим фолијантима у црним
повезима, сличним писаним уставима старовераца. Чаробњак болује од „црне болести" или
падавице, он је стар и оронуо, али више од свега стрепи за своју сапутницу. Да би је задржао
крај себе, он убеђује младу жену да је она саучесник његовог злочина, кривац за смрт своје
мајке, извршилац највећег смртног греха. Он тражи од ње да се каје и доводи је до лудила.
Болесница је убеђена да је само тај предсказивач и мудрац у стањУ да је ослободи страшних
грехова и да подари спокој њеној немирној савести. Али кад се појави Ординов, она почиње
да верује у њега, као у свога избавитеља.

Долази до сложене психолошке борбе. Старац је спреман да задржи уз себе своју другарицу
чак и по цену страшног уступка — да опрости тој „заљубљеној, бујној", страсној природи
њеног „драгог пријатеља". Али жртва премаша његове снаге: бивши речни разбојник,
љубоморан до крајности, који је у вировима Волге удавио Катарининог вереника, трговачког
сина Аљошу, поново је спреман на убиство. Али ни пуцањ Мурина, ни нож Ординова не
доводе до расплета. Своју судбину јунакиња решава сама.

Све ће то у потпуности бити развијено у каснијем стваралаштву Достојевског. Газдарица

наговештава главну ситуацију у Идиоту, где јунакиња пати од исто тако мучног раздвајања
осећања и копрца се између Мишкина, сличног анђелу, и злочиначког Рогожина, коме и
бежи од венца, да би је убила рука њеног мрачног љубоморног пријатеља.

Све се то већ назире у Газдарици. Катарина већ признаје Ординову да га је заволела зато што
је његова душа „чиста, светла, прозрачна". Али гвоздена воља разбојника са Волге господари
њеном свешћу. Она воли обојицу и боји се сваког од њих. „Обојица сте ми драги, обојица сте
ми као рођени", говори им она о свом чудном раздвојеном осећању. Она завршава на тај
начин што одбацује свог сањара и остаје, и по цену пропасти, са мрачним господаром своје
судбине.

По својој типичној суштини Ординов је претходник Раскољникова. Пред нама је усамљен,

подивљао у својој самоћи млади мислилац. Он је недружељубив и мрачан. Његов „ум,
притиснут усамљеношћу, изоштрен и узвишен само напрегнутошћу, егзалтираним радом",
ради у једном правцу: он ствара нов научни систем, тежећи да у њему сједини стваралаштво
и знање, поезију и филозофију. Он хоће да буде уметник у науци. Обузет својом замисли, он
лута петербуршким улицама, у потрази за кутком код станара полупросјака у огромној,
црној и пренасељеној кући. Пролазници га сматрају лудаком.
У завршетку приповетке оцртава се пут духовног препорода Ординова. Као и касније код
Достојевског, та катарза није доживљена до краја, само је скицирана. Спољни свет је
изгубио своју боју за младог историчара и раније стваралаштво се затворило за њега. Али
његов унутрашњи живот није завршен, он је само кренуо новим путем.

Ова приповетка, коју савременици нису прихватили и коју је ускоро осудио и њен аутор,
открива у раном стваралаштву Достојевског један предзнак његових зрелих творевина.

ПРОПАГАНДНО ДРУШТВО

ГЛАВА V. ПЕТРАШЕВЦИ

ДОСТОЈЕВСКИ-ФУРИЈЕРИСТА

У пролеће 1846. године Достојевском је на Невском проспекту пришао неки незнанац у

пелерини и са шеширом широког обода и изненада му поставио питање:

— Дозволите да вас упитам. Каква је идеја ваше будуће приповетке?

То је био Петрашевски, који је волео оригиналност у манирима и ексцентричност у

разговору.

Он је био истакнут радник у ослободилачком покрету 40-тих година, убеђени фуријериста,

организатор првог социјалистичког кружока у Русији, изванредан говорник,
научникпропагатор, који је подједнако задивљавао ерудицијом у социјалним питањима и
одважношћу у политичким приликама николајевског Петербурга.

Он је године 1845. издао читаву енциклопедију социјалистичких знања у облику Џепног

ренника страних рени.

У својој дрвеној кућици у Коломни, крај Покровског трга, са трошним доксатом,

расклиматаним степеницама и убогим намештајем, Петрашевски је већ тада почео да
окупља сваког петка омладину која се интересовала за најновија социјалноекономска
питања.

„Био је то веома занимљив калеидоскоп најразноврснијих мишљења о савременим

догађајима, владиним наредбама, о делима најновије литературе из различитих области
знања" — каже у својим мемоарима петрашевац Ахшарумов. — „Доносиле су се градске
новости, говорило се о свему гласно без икаквог устезања. Понекад је неко од стручњака
давао саопштење, нешто налик на предавање."

Према сведочанству П. П. Семјонова~Тјан~Шанског, „приче о Њу Ланарку Роберта Овена и

Кабеовој Икарији, а нарочито о Фуријеовом фаланстеру и о Прудоновој теорији
прогресивног пореза заузимали су понекад знатан део вечери“.

С пролећа 1847. године те скупове је почео посећивати Достојевски. Главне теме о којима се
расправљало у то време биле су кметство, реформе суда и штампе. У вези са тим
практичним задацима држана су предавања о утопијском социјализму, атеизму, борби
против цензуре, јавном суду, породици и браку.

— Ми смо донели смртну пресуду садашњем друштвеном начину живота — говорио је

Петрашевски. — Нашу пресуду потребно је извршити.

Како се градила та нова ослободилачка доктрина, која је обузела мисли младог

Достојевског?

Постојећи економски поредак, учио је Фурије, владавина је неправичности, анархије и беде.

Он представља смртну опасност по човечанство. Корените друштвене промене неопходне су
пре свега за градски и сеоски пролетаријат, тј. за најсиромашније и за најнесрећније, који
највише заслужују самилост и помоћ.

Да би се олакшала њихова судбина, погребно је да се сви уједине у јединственом

грандиозном експерименту. Неопходно је створити прву у свету фалангу, тј.
аграрно~индустријску асоцијацију ради заједничког живота у пространој и велелепној
згради — фаланстеру, са салама за концерте и игру, слушаоницама за предавања,
позориштем и читаоницама. Главни циљ таквог заједничког живљења је нова организација
рада, која ће обједињавањем земљорадње са индустријом удесетостручити продукцију.

Истом задатку општег благостања служиће и умесно коришћење свих разноврсних својстава
човекове природе — склоности, тежњи, страсти, које ће у моралном свету створити нов
Њутнов закон гравитације. Узајамне симпатијеј и уједињена људска енергија довешће до
тога да ће савремени исцрпљујући рад бити замењен радомуживањем, условљеним
привлачношћу и разноврсношћу читавог процеса производње.

Приказујући изопачености савремене „цивилизације", Фурије иступа као најоштрији

критичар капиталистичког света. То је, према Енгелсовим речима, био један од највећих
сатиричара свих времена. Он је уз срамни стуб историје приковао савремене банкаре,
трговце, колонизаторе, берзијанце, банкроте, зеленаше, рентијере и уопште све паразите,
који као црви гамижу у недрима буржоаског друштва.

На смену том страшном свету антагонизма и патњи ниче блиставо царство разума и среће —
социјална хармонија. Такав препород друштвеног поретка пропратиће и побољшање
природних услова на нашој планети па чак и у читавој васељени. Пут ка свеопштој срећи
довешће до потпуне лепоте космоса, до ублажавања климе, до појаве нових сазвежђа.

Пошто се са Фуријеовим схватањима упознао на седељкама код Петрашевског, Достојевски

је отворено изражавао своје одушевљење тим „државним романом", како су код нас
називали фуријеризам. Чак ни пред иследничком комисијом он није могао да критичким
примедбама омаловажи учење које је овладало његовим срцем.

„Фуријеризам је миран систем, он очарава душу својом префињеношћу, осваја срце оном
љубављу према човечанству која је одушевљавала Фуријеа када је градио свој систем и
зачуђује ум својом хармонијом. Он не привлачи жучним нападима, него одушевљава
љубављу према човечанству. У том систему нема мржње. Фуријеризам не претпоставља
политичку реформу, његова је реформа економска. Она не прети ни влади, ни својини..."

Достојевски није тежио насилном преврату и преласку власти у руке нове напредне
друштвене класе. Како тачно тврди петрашевац Семјонов (касниЈе познати руски географ П.
П. Семјонов-Тјан-Шански), који га је добро познавао-, он ни у младости није био и није
могао да буде револуционар. Он је само учествовао у Пропагандном друштву и у „завери
идеја"; он је, према властитом каснијем признању, био крив зато што је веровао „у теорије и
утопије". Као и представници француског социјалног романа, он је могао да критикује
богаташе и да саосећа са њиховим жртвама, али као ни ови популарни аутори 40-тих година,
он није ишао даље од „оздрављења" друштва, тј. од филантропске проповеди и социјалних
сањарења.

Он је имао једну омиљену тему, која је потицала од античких поема — идеју златног века.
То је била представа о ери невиности и блаженства, правичности и вечитог мира.
Човечанство тада још није знало ни за својину, ни за ратове, ни за пороке, ни за злочине.

„Златни век“ — написаће Достојевски 1876. године — „најневеророватнији је сан, за који

су људи жртвовали живот и све своје снаге, због кога су умирали и били убијани пророци,
али без кога народи нису хтели да живе и не могу чак ни да умру/‘

Четрдесетих година он је и сам веровао у могућност остварења тог „невероватног снаи и био
је спреман да му служи својом речју.

Истина, то саосећање није се одразило на његовом стваралаштву. У својим делима из тих

година он скоро да није исказивао аналогне идеје, и Петрашевски није без разлога отворено
прекоревао Достојевског што недовољно проучава социјалистичку литературу. У
приповеткама из тог периода изгледа да се само у Јелкн и свадби донекле може осетити
фуријеристички мотив о савременом браку као о својеврсној купопродаји, али и овде
заглушава тема средовечног „сладсн страсника", који бира невесту шеснаестогодишњу
девојку са крупним замишљеним очима, које као да моле за милост.

Али општа тематика утопијског социјализма — питања сиромаштва и богатства, власти и

угњетавања, поробљавања и слободе — често се осећала у ватреним иступањима
Достојевског на седељкама код Петрашевског. Према сведочанству Иполита Дебуа,
члановима кружока је страсна природа Достојевског изгледала најприкладнија за
пропаганду. Писац је на слушаоце остављао веома снажан утисак.
„Као да гледам Фјодора Михајловича једне вечери код Петрашевског, видим га и чујем како
прича о нареднику финског пука, протераном кроз строј8 због тога што се осветио
командиру чете за варварско опхођење са његовим друговима, или о томе како поступају
спахије са својим кметовима."

Многима је изгледало да је „у тренуцима таквих гтолета Достојевски био спреман да изађе

на трг са црвеном заставом". Ми ту откривамо, из касније духовне биографије Достојевског
познат, процес када су га обузимали нови „циклуси идеја", херојских и јаких. Не треба
заборавити да је 40-тих година пред нама у првом реду велики уметник, прави песник (како
је Достојевски волео да назива себе). Али надахнутост таквих наступа није сведочила и о
његовој тежњи за револуционарном делатношћу. Мајстора речи је привлачила само
пропаганда ослободилачких идеја, ширење ових нових „племенитих" учења, која су била
позвана да униште кметство, цензуру, неједнакост, угњетавање и беду. Као једино средство
за то прихваћено је моћно и светло оружзе, којим је Достојевски савршено баратао — писана
и усмена реч. Као писац и говорник, он је био спреман да учествује у дугој реорганизацији
савременог друштва. Баш томе су га учили фуријеристи. Њихову теорију обнављања света
није узалуд Лењин назвао „социјализмом без борбе".

Такав је био и утопизам Достојевског. Ускоро ће он написати својим судијама: „Нека

докажу да сам желео силне промене и преврате и револуционарно будио огорнење и мржњу!.
. . Не плашим се таквог доказаУ томе се осећа потпуна искреност и у потпуности је
потврђују документа.

У друштву петрашеваца Достојевски је био поштован и пријатељски подржаван. Са своје

стране он је високо ценио нове пријатеље због њихових изузетних талената и знања. Када
су 1877. године једне новине изјавиле да се тип руског револуционара деградирао од
декабриста до петрашеваца, Достојевски се ватрено заузео за грађанске другове из своје
младости изјавивши у штампи да су међу њима били људи који су „изишли из највиших
школа“ и који су касније постали истакнути научници и друштвени радници.

То нису били „челични борци" декабризма, којима се дивио Херцен. То је била генерација која
је доживела слом револуционарног покрета 20-тих година и која је прихватила заносну
романтику утопијског социјализма. Али Достојевски је одмах у њима осетио напредне
хероје садашњице. У његовим хартијама сачуван је кратак, али веома карактеристичан
концепт плана:

„Роман о петратевцима.

Алексејевска тврђава. Ростовцев.

Филипов. Головински. Тимковски!"

Наслов сведочи да је Достојевски сачувао у сећању младу Русију 40-тих година и маштао да
је оваплоти у слободну форму романа.
Први ред односи се на уништење Пропагандног друштва 1849. године.

У другом се набрајају презимена чланова кружока који су посебно задивили пишчеву мисао.

Ко су та три петрашевца које је Достојевски ставио у први план у свом роману о руској
револуцији?

Павле Филипов је био студент Физичкоматематичког факултета. „То је још веома млад
човек" — писао је о њему Достојевски — „ватрен и веома неискусан; спреман на сваку
лудост". Али он је у узак круг истомишљеника унео веома озбиљан предлог — да се помоћу
тајне штампарије умножавају чланци против владе. Сам је припремио цртеже штампарске
машине и поручио њене делове у различитим радионицама. Овим планом је одушевио
Достојевског, кога је уопште освојила чистота и племенитост његовог младог пријатеља: „он
има веома много добрих особина, због којих сам га заволео; поштење, отмену учтивост,
истинољубивост, неустрашивост и искреност".

Један од најмлађих петрашеваца био је правник Василије Головински, двадесетогодишњи

младић, син масона, ентузијаста ослобођења народа, одличан говорник, који је уливао
поштовање логичном мишљу и постојаношћу убеђења. Достојевски се, изгледа, упознао са
њим у кружоку Дурова, узиму 1849. године, и увео га у друштво Петрашевског, где је овај
стигао да се појави само два пута непосредно пред хапшење и да одржи само један говор о
паду кметства, али са својственом ватром и даром убедљивости. То га је коштало смртне
пресуде, а после помиловања лишен је свих права и дуго година био је обичан војник.

Трећи петрашевац кога помиње Достојевски био је поручник црноморске флоте, Константин
Тимковски. Он је годинама пловио океанима и знао многе европске и азијске језике.
Заволео је светску књижевност и објавио књигу Шпанско позориште. Одушевио се задатком
да изврши социјални преврат легалним путем. У то време је био дубоко религиозан и
прихватио се да докаже, „чисто научним путем, божанско порекло Исуса Христа".

У средини петрашевапа је доживео изузетно брзу и наглу кризу. Одржао је пред њима говор,
којим је позивао на што скорији народни устанак, и гласно објавио како је спреман да први
изађе на трг и себе принесе као жртву очишћења светој ствари слободе. Предлагао је да се
свет подели између комуниста и фуријериста да би се упоредо размотрила њихова учења, али
лично је већ нагињао комунизму.

Тимковски је освојио Достојевског. „То је један од оних изузетних умова који, ако прихвате
неку идеју, прихвате је тако да она господари над свим осталим ... Њега је задивила само
елеганција фуријеовог система". „Његов говор је био написан ватрено; видело се да је
Тимковски неговао свој стил“. Достојевски истиче у свог пријатеља „урођено осе-ћање за
лепо" и „ум жудан сазнања, који стално тражи храну. Неки су га сматрали правом,
дагератипски верном сликом Дон Кихота, и можда се нису варали".

Личност Тимковског се изгледа одразила двадесет година касније у лику инжењера

Кирилова у Злим дусима: брз пут од религиозности до атеизма, спремност да се читав свет
дигне у ваздух, уз озбиљан практичан рад у држави, својеврсна револуционарност и
самопожртвованост уз манијачку владајућу идеју — све то оштрим цртама његовог
историјског прототипа карактерише једног изузетног јунака Достојевског.

Достојевски није написао роман о петрашевцима, али је у низу личности у Злим дусима
одразио личности савременика које су га задивиле, као што су Петрашевски, Спешњев,
Тимковски.

Достојевски је познавао тактику похода утописта на стари свет. Он се користио

библиотеком петрашеваца — читавим арсеналом антифеудалне књижевности. Осим главних
дела француских социјалних мислилаца — Фуријеа, Сен-Симона, Консидерана, Кабеа, Луја
Блана, Прудона, Пјера Леруа — ту су били Волтер, Русо, Дидро, Хелвеције, Холбах, романи
Жорж Санд, Фојербах, Роберт Овен, Беда филозофије Карла Маркса.

Обузет стваралачким послом, он није могао посебно да проучи све претече и класике
социјализма. Али штошта је ипак знао.

Достојевски је из библиотеке Петрашевског узимао Кабеово Право хришканство, са његовом

основном тезом: комунизам — то је „царство божије на земљи", тј. власт милосрђа,
братства, једнакости, слободе, правичности. Оно се остваривало само мирном пропагандом.

Такве књиге одређују опозиционарност младог Достојевског. Само бескрајно ширење

великих идеја које су прокламовали утопијски социјалисти може спасти домовину од
страшних рана пауперизма, робовласништва, проституције, аракчејевштине. Борити се значи
пустити у масе књиге, брошуре, часописе, новине, у којима се критикује поредак,
супротставити Северној пчели издања као што су Фаланга, Часопис независних, Мирна
демократија и остали органи фуријериста. Достојевски је маштао о руским издањима ове
врсте.

Противуречни су подаци о односу младог Достојевског према сељачким устанцима. А. И.

Паљм се почетком 80-тих година сећао да је на питање: „А да није било могуће ослободити
сељаке друкчије него устанком" — Достојевски, наводно, узвикнуо: „Па макар помоћу
устанка!"

А према сведочанству А. П. Миљукова, Достојевски је припадао оним петрашевцима који су

ослобођење сељака очекивали само од врховне власти. Када је после одушевљеног читања
Пушкиновог Села („ропство пало на царев покрет руке!...“) неко посумњао у могућност
ослобођења сељака: легалним путем, Достојевски је оштро одвратио да он не верује ни у
какав други пут.

Питање решава изјава самог писца: он је сматрао да услов за ослобођење кметова мора
свакако бити надокнада спахијама, који „губећи право на сељака, губе радника, према томе,
губе капитал". Онај ко прихвата такво становиште „не жели револуционаран или неки
насилан начин ... и зауставља се на мирним, могућним мерама, а не на рушила чким“. Овакав
разговор је Достојевски водио са В. А. Головинским, кратко време пре свог хапшења, у
марту—априлу 1849. године, тј. у време кад је био најближи левом крилу кружока; али чак
ни тада он и не помишља о сељачком устанку.

Делатност Достојевског током две године његовог учешћа у социјалистичким кружоцима,

сводила се у основи на учешће у дискусијама, углавном књижевним темама, и не би могла
пружити властима материјал за озбиљну оптужбу.

И тек у усијаној атмосфери 1849. године — једном у читавом свом животу — он је постао
сапутник револуције. Први пут је показао разумевање за њене покретачке идеје и био
спреман да учествује у њиховом остварењу. У томе се огледао његов оштар протест против
поретка и испољила његова маштања о будућој идеалној општини. Али ни тада, као
мислилац и писац, он није осећао спремност да тај велики цил достигне оружаном руком: он
је хтео да служи побуњеном народу само штампарском машином.

ЗАВЕРА СПЕШЊЕВА

Најдубљи траг у стваралачком сећању Достојевског, од свих петрашеваца, оставио је Николај

Спешњев, најудаљенији од часописа и говорнице.

Међу даровитим, паметним, културним и сјајним посетиоцима кружока он је био један од

најизузетнијих. Он је потпуније од осталих оличавао тип политичког вође. Песник
Плешчејев га је сматрао „најизузетнијом личношћу међу нашима“.

Његова биографија и карактер заиста су веома занимљиви. То је био један од првих руских
комуниста, спахија из Курска, који је неколико година живео у иностранству — у Паризу и у
Швајцарској, и истицао се широким образовањем и памећу. Леп и богат, стајао је на челу
најлевијег крила Пропагандног друштва, и представљао идеално отелотворење типа
„аристократе који иде у демократију" (како је о њему говорио Достојевски).

Према опису Огарјове-Тучкове, он је на себе скретао пажњу и својом спољашношћу: „Био је

високог раста, имао је правилне црте лица, светло смеђа коса падала је у таласима на његова
рамена, његове очи, велике, сиве — биле су превучене неком тихом тугом! Према изјави
петрашевца Момбелија, Спешњев се држао некако тајанствено, „био је увек хладан",
непоколебљиво миран „његова спољашност није никада мењала израз".

Посебно је значајан портрет Спешњева који је Бакуњин скицирао у својим писмима.

„Године 1848, у прво време западне револуције,9 дошао је к њима (тј. петрашевцима)
Спешњев, човек изузетан у много чему: паметан, богат, образован, лепог изгледа, племените
спољашности, мада мирно--хладан, уливао је поверење, као свака спокојна снага —
џентлмен од главе до пете. Мушкарци не могу да се заносе њиме — он је исувише
бестрастан и задовољан собом и у себи, изгледа, не тражи ничију љубав; али су зато жене,
младе и старе, удате и неудате, биле и, вероватно, ако он усхте, биће лудо заљубљене...
Спешњев је веома ефектан, он се нарочито добро обавија плаштом замишљене мирне
недокучивости.

Историја његове младости је — читав роман. Тек што је изашао из лицеја, срео је младу,
лепу Пољкињу, која је због њега осташла мужа и децу, одвела га у иностранство, родила му
сина, затим постала љубоморна и у наступу љубоморе се отровала.10 Какве је трагове овај
догађај оставио у његовом срцу, не знам, никада није са мном говорио о томе. Само знам да
је то много допринело да му порасте вредност у очима женског пола, обавивши његову лепу
главу тужноромантичним ореолом.. .“

Касније, у Сибиру „сви су о њему говорили с великим поштовањем иако без икакве
симпатије".

Међу револуционарима 40-тих година Спешњев је био на крајњој левици. Истражна

комисија видела је у њему најважнијег преступника. В. В. Семјевски сматра могућим да му
није био туђ „утицај револуционарнопролетерског комунизма у духу Маркса и Енгелса".
Истраживачи подвлаче велику блискост комунизма Спешњева са учењем француског
револуционарног материјалисте Дезамија и познатог швајцарског комунисте Вајтлинга. Као
вођа левог крила петрашеваца, он је правио пројекат тајног друштва за устанак.

По убеђењима Спешњев је био атеиста, држао је смеле говоре против религије, а у његовим
хартијама је пронађена расправа, којом се негирало постојање Бога.

Достојевски се прилично дуго држао по страни од те сјајне појаве. „Ја га мало знам“, —
говорио је Јановском — „а, искрен да будем, и не желим да се ближе упознајем с њим: тај
спахија је исувише јак и не личи на Петрашевског."

Али ускоро су их зближили велики политички догађаји.

Европска политичка олуја 1848. године врло је снажно одјекнула у Русији. Од првих дана
била је дочекана у свим друштвеним круговима са дубоким узбуђењем иако са различитим
оценама и очекивањима.

Протицали су последњи дани поклада. Али вести из Француске су толико запрепастиле

Петербург да је већина (према изјавама савременика) заборавила на представе, игранке,
палачинке, шатре и маскараде.

Дворски кругови су били сасвим потресени. Прве вести о париским догађајима Никола I је
добио у петак 20. фебруара, док се у двору одржавао бал. Неочекивана депеша је покварила
карневал вешћу о првим барикадама и о паду Гизоове владе.

У суботу 21. фебруара у 11 часова изјутра Несељроде је реферисао цару. На канцеларово име
доносе писмо са ознаком: веома важно. То је била вест руског посланика у Француској, од
12. фебруара: „Све је свршено! Краљ је абдицирао."

Али облик нове владавине још није био одређен. Тек другог дана, у недељу 22. фебруара,
Никола I је ушао за време мазурке на бал код престолонаследника, са последњим депешама
из Париза. „Седлајте коње, господо! У Француској је проглашена република!"

Ова се реченица сматра легендарном, али она верно преноси однос руског императора према
револуционарној Европи. Само је војна интервенција у таквим случајевима одговарала
његовом спољнополитичком програму.

24. фебруара Никола је потписао наредбу министру војном о мобилизицији армије. То је био
његов одговор на пад јулске монархије.

Али експедиција у републиканску Француску није се могла остварити. Већ средином марта
дигао се талас народних устанака у Аустрији, Пруској, Мађарској, јужним немачким
државама, у низу италијанских војводстава и краљевстава. Већ почетком априла 1848.
преобразио се лик феудалне Европе. Никола I је у свом манифесту од 14 (26) марта 1848.
године обзнанио: „Сада, не познајући више границе, дрскост угрожава, у свом безумљу, и
нашу од Бога нам поверену Русију. Али нека не буде тако!"

Била је још једна царева „реплика" на фебруарску револуцију — не више прорачуната да

изненади свет и обузда Француску. Веома тајна, она се тицала само Русије и, на крају
крајева, изазвала је страшан преакрет у животу Достојевског.

Већ 27. фебруара 1848. године III одељење канцеларије његовог височанства скренуло је
пажњу да се код Петрашевског „сваког петка скупљају лицејисти, правници, студенти
универзитета". Издата је наредба да се „сазна како се владају и шта мисле".

Тако је неприметно и неосетно поникао политички процес 1849. године, тајан по судском
поступку, али који се ускоро по својој пресуди прочуо широм Европе.

Достојевски је са дубоким узбуђењем пратио развој догађаја у Паризу. Ускоро је писао:

„На Западу сс одиграва страшан призор, одиграва се бескрајна драма. Ломи се и распада
вековни поредак ствари. Најосновнија друштвена начела прете да се сруше сваког тренутка и
да при паду повуку за собом сву нацију. Тридесет и шест милиона људи као да сваки дан
стављају на карту читаву своју будућност, иметак, опстанак свој и своје деце! И то није
слика која ће пробудити пажњу, радозналост, тежњу за знањем, потрести душу? ... То је иста
она земља која нам је дала науку, образовање, европску цивилизацију; такав призор је —
лекција/ То је најзад историја, а историја је наука будућности... Зар ће ме окривити због тога
што озбиљније гледам кризу од које болује и ломи се надвоје несрећна Француска, пгго
можда ту кризу сматрам историјском неопходношћу у животу тог народа, као прелазно
стање (ко ће то сада решити?) и које ће најзад донети боље време..."

Остаје нејасно са којих позиција Достојевски оцењује ту борбу, кога ради душевно пати. У
блиској му књижевној средини мишљења су се поделила. Бјелински, Грановски, Херцен,
Тургењев, Салтиков поздравили су грандиозност догађаја: „Француска је личила на земљу
чудеса" (Према Шчедриновим речима). Али Ањенков, Боткин и славјанофили нису скривали
преплашеност узвитланим светским вихором. С. Т. Аксаков је писао о „страшном догађају,
који може да промени поредак ствари у читавој Европи".

У оцени Достојевског нема овакве политичке опредељености. Али у његовим речима се

осећају и бол и туга писца који хоће да открије унутрашњи смисао историјске трагедије.

Наступила је нова епоха и за друштво петрашеваца. Њихов кружок се претварао у политички

клуб с програмским рефератима, редовним дискусијама, председником, па чак и звонцетом:
бронзана полулопта земљине кугле са статуом Слободе на екватору, смиривала је страсти и
управљала дискусију својом лаком звоњавом.

На молбу Петрашевског, Н. Ј. Данилевски је одржао циклус предавања о учењу Фуријеа,

Спешњев реферат О религији са становитта комуниста, И. Л. Јастржембски — кратак курс
политичке економије, потпоручник црнсморске флоте у оставци Баласогло — о породичној
срећи у фаланстеру.

У то време је и Достојевски, изгледа, одржао три предавања, о њима је он ускоро говорио

својим судијама — два о књижевности и треће „о предмету који уопште није политички — о
личности и човековом егоизму".

Предавања из књижевности имала су полемичан карактер и била су одговор присталицама

борбене уметности, услужне и дидактичне. Достојевски је бранио позиције аутономне
уметности, као и у препирци са Бјелинским. Већина му је противречила. Али песник Дуров
стао је на његову страну.

„Веома се добро сећамл — говорио је Достојевски — „да ме је он ватрено подржавао за

време мог двократног спора око књижевности код Петрашевског, спора у коме сам ја
доказивао да књижевности није потребан никакав правац, осим нисто уметнинког
[подвучено, као и ниже, у рукопису], па према томе, поготово јој није потребан онај који
показује... корен зла, није јој потребан зато што се писцу намеће правац који спутава његову
слободу, и уз то правац жучан, свађалачки, од кога пропада уметност."

Треће предавање Достојевског О личности и људском егоизму било је, изгледа, посвећено
анализи књиге Макса Штирнера Јединка и њена вредност, која је дубоко заинтересовала
Бјелинског (примерак је постојао у библиотеци кружока Петрашевског). Према сведочанству
П. В. Ањенкова, тај трактат о безграничном индивидуализму „подигао је прашину“ 1849.
године, баш у време зближавања Достојевског са кружоком Дурова.

Штирнерова књига тиче се „филозофије духа“ или унутрашње културе личности, али она се
тиче и проблема анархизма, демократије, комунизма, револуције. Човекпојединац, према
том учењу, представља највишу и апсолутну вредност у свету. У појединцу се потпуно
растварају категорије као што су Бог, светска историја, држава, право, морал. Овакав крајњи
култ властитога „ја“ водио је бунту против Бога и самообожавању индивидуе, којој је све
„дозвољено".

То наговештава бунтовничке декларације Раскољникова, Кирилова, Ивана Карамазова. „Ако

нема Бога, онда постоји моја воља, и ја сам обавезан да покажем самовољу" — изјављује у
Злим дусима градитељ мостова, који је спреман д& дигне свет у ваздух.

У Пропагандном друштву постојала је фракција књижевника. Два његова члана, Достојевски

и Плешчејев, понудили су ујесен 1848. године Спешњеву да се издвоје из групе која се
састајала петком, и да отворе „свој салон“. Исувише је публицистике на скуповима у
Коломни, исувише незнанаца — „страшно је реч прозборити". Петрашевски се, уз то, уопште
не интересује за уметност. Тако је био замишљен кружок,-не политички, него
књижевномузички, за култивисање поезије и уметничке прозе, за домаће концерте:
придружили су им се већ пијаниста Кашевски и виолончелиста Шчелков, оба „потпуно
равнодушни (према речима Достојевског) за све што је прелазило оквире уметничког". Од
писаца у нову групу улазе Плешчејев, Дуров, браћа Достојевски, Паљм, Миљуков, било је
планирано издавање алманаха или часописа.

Фјодор Михајлович је, новембра 1848. године, био иницијатор овако затвореног круга
мајстора лепоте.

Али његов пројекат није наишао на разумевање Спешњева. Револуционарни вођа је на свој
начин оценио овакво удаљавање од политике: „друштво страха пред полицијом",. назвао је
он планирану заједницу.

Под утицајем европских догађаја последње године, он није тежио чистој уметности него
активирању револуционарне делатности. Са својственом му енергијом он је одмах прионуо
да уметничке скупове Достојевског и Плешчејева упути у другом правцу — готово
супротном. На чело кружока био је истакнут Сергије Дуров, песник љермонтовске школе и
активиста радикалног крила. Стварни руководилац нове групе постао је сам Спешњев.

Осим књижевника који су били уз умерену већину Пропагандног друштва, у кружок Дурова
су ушли Момбели, Григорјев, Головински, Љвов и Филипов. Они су дали заједници оштро
изражену бунтовничку боју и поставили јој јасан циљ борбе и протеста.

У тој атмосфери долази до првог препорода убеђења Достојевског, изазваног његовим

зближавањем са Спешњевим — револуционаромпрактичаром и политичким завереником.

Николај Спешњев се већ неколико година припремао за вођу сверуског устанка. Године
1845, у иностранству, он се бавио изучавањем тајних друштава. Проучивши историју раног
хришћанства, био је изненађен светским утицајем тог древног братства и почео је да
размишља о аналогном савезу ради остварења савремених социјалних задатака. Он је
саставио текст посебне заклетве за чланове руског тајног савеза, где се од сваког захтевало
да се безусловно покорава „централном комитету", активно припрема устанак путем
комунистичке пропаганде и што је главно „потпуно отворено учествује у устанку и борби, не
штедећи себе и наоружавши се ватреним или хладним оружјем".

У једном од својих говора Спешњев је изјавио да је, пошто је онемогућен у Русији да пише,
спреман да широко искористи усмену реч „за ширење соци\ализма, атеизма, тероризма,
свега — свега доброг у свету".

Ускоро су се ови широки и уопштени термини почели кристалисати у јасне и конкретне

планове.

Новембра 1848. године, петком код Петрашевског је почео да се појављује крупан човек
налик на бившег официра — корпулентан, обријан, са дрвеном ногом, живахан, причљив,
весео, пун досетака и вицева, великог знања и неисцрпне залихе личних утисака о далеким
областима Русије, нарочито о Далеком истоку. То је био Черносвитов, пензионисани
потпоручник, ветеран турског и пољског рата, који је постао познати власник златних
рудника.

Паметан, пун живота, свестрано заинтересован за све видове, систем и типове савременог
живота, Черносвитов је волео да посећује петербуршке крчме, свратишта, јазбине, лоповска
гнезда, да посматра нарави доњих слојева великог града, слуша њихова јадиковања и
протесте, интересујући се за њихове потребе и памтећи њихове пригушене претње. Сам је
нарочито волео да прича о свом родном крају — Источном Сибиру, богатој, плодној,
прелепој земљи, са дивном климом и својеврсним начином живота, са изузетним људима и
неисцрпним могућностима у будућности.

Он је говорио: на Уралу и у Источном Сибиру спрема се народни устанак. Све је спремно.

Рудари и досељеници на златним налазиштима у огромној гомили ће кренути на југ.
Малобројна владина војска у тим далеким крајевима неће зауставити неочекиван притисак
непрегледних маса. Доње губерније ће се придружити устаницима. Почеће нова
пугачовштина. И тада ће бити довољно да се дигну устанци у Москви и Петербургу, па да све
букне и да се сруши читав императорски поредак.

У фебруару су почели свакодневни састанци дуровског кружока — стални сусрети Спешњева

са Достојевским. Јача њихова политичка блискост и не престаје да се продубљује утицај
одлучне и властољубиве личности револуционарног вође на мисаону природу
песникаутописте. „Чист фуријериста по својим убеђењима, тј. присталица искључиво
метода мирних реформи, Достојевски се плаши да крочи на страшни политички пут овог
сугестивног пропагатора. И у новим условима 1849. године он се труди да сачува своју
независну позицију писца, мислиоца, оратора, одриче се борбе „наоружаном руком". Његов
крајњи уступак је проширење ослободилачке пропаганде на организовање тајне штампарије.

Али то више не може да га задржи од прикључења политичким конспираторима. Он мучно

преживљава овако коренит прелом у своме животу. Доктор Јановски узнемирено прати
потиштено расположење свога пацијента.

Достојевски измишља верзију о великој новчаној услузи коју му је учинио Спешњев —

позајмица од 500 рубаља у сребру наметнула му је тешке обавезе и одузела му мир. „Сада
сам ја са њим и његов сам“ — говорио је он Јановском. — „Схватате ли да ја одсад имам
свог Мефистофела?"

Достојевски је заувек запамтио своју духовну потчињеност Спешњеву, неодољиву изузетност

шарма његове личности. И када је пред њим искрсао уметнички задатак да опише вођу руске
револуције, он је делимично према његовом типу створио свог „загонетног" Ставрогина.

Тачан револуционарни програм петрашеваца остао је непознат. Али су несумњива три

момента у тактици Спешњевљеве организације: организациони комитет од најпаметнијих и
најугледнијих чланова Пропагандног друштва, тајна штампарија и будући преврат. То је
Достојевски у пролеће 1849. године саопштио Аполону Мајкову. Сачувано је сведочанство
последњег, које је од прворазредног значаја за биографију његовог славног друга.

„Долази једне вечери Достојевсш у мој стан у кући Ањичкова, долази узбуђен и каже ми да
има важну поруку за мене.

— Ви свакако схватате — каже он — да је Петрашевски брбљивац, неозбиљан човек и да

зато од њега никад ништа не може бити. Зато је неколико озбиљних људи одлучило да се
издвоји из његовог кружока (али тајно и ништа не саопштавајући осталима) и да организују
посебно тајно друштво са тајном штампаријом, за штампање разних књига па чак и
часописа, ако то буде могуће. У вас смо сумњали јер сте сувише частољубиви... (То је Фјодор
Михајлович мене корио због частољубља!)

— Како то?

— Па ви не признајете ауторитете. Ви се, на пример, не слажете са Спешњевим.

— Не интересује ме нарочито политичка економија. Заиста, мени се чини да Спешњев

говори глупости, али, шта је с тим?

— Потребно је умети се уздржавати ради опште сгвари. Нас је, ето, седморо: Спешњев,
Мордвидов, Момбели, Павле Филипов, Григорјев, Владимир Миљутин, и ја — као осмог смо
изабрали вас; хоћете ли да ступите у друштво?

— Али са каквим циљем?

— Наравно, са циљем да се направи преврат у Русији. Ми већ имамо штампарску машину;

поручивали смо је у деловима, у разним местима, према цртежима Мордвинова, све је
готово.

— Ја не само да не желим да ступим у друштво већ и вама саветујем да га напустите. Какви

смо ми политички радници! Ми смо песници, уметници, нисмо практичари и без пребијене
паре смо. Зар ћемо ми ваљати као револуционари?

Достојевски је почео ватрено и дуго да прича, машући рукама, у својој црвеној кошуљи с
раскопчаним оковратником.11

Дуго смо се препирали, најзад смо се уморили и легли да спавамо.

Ујутру је Достојевски питао:

— Шта је?

— Исто као и јуче. Пробудио сам се пре вас и размишљао сам. Ја сам пећу приступити, и
понављам, ако још постоји могућност, напустите их и идите.

— Е, то је већ моја ствар. А ви знајте! О свему што сам синоћ рекао знају само седморица.
Ви сте осми — девети је непотребан!

— Што се тога тиче, ево вам моје руке! Ћутаћу.

Да ли је истражна коммсија знала за ту фракцију друштва Петрашевског, не знам. У пресуди

Достојевском било је, између осталом, речено: ,за намеру да отвори тајну штампарију.
Приликом претреса код Мордвинова, код кога је стојала машина, нису обратили пажњу на
њу, јер је стојала у његовом физичком кабинету, где је било разних машина, реторти и
осталог. Собу су запечатили, а родитељи су се снашли да не, ломећи печат, скину врата и
изнесу несрећну машину."12

Ова најновија редакција писма Мајкова на нов начин осветљава политичку улогу
Достојевског у кружоку петрашеваца упролеће 1849. године. Она објашњава његову
примедбу поводом лајпцишке књиге из 1875. године Пропагандно друштво: „Тачна, али
непотпуна ... Ја у њој не видим своју улогу ... Многе чињенице су потпуно промакле ...
Читава завера је нестала".

Реч је о Спешњевљевој конспирацији и учешћу Достојевског у њој.

Међутим, у књижевномузичком кружоку дуроваца концерти Шопенове музике смењују се с

политичким дискусијама. Средином априла Паљм и Дуров констатују опасно скретање
својих „артистичких" скупова и прекидају их.

Одржавају се последњи састанци петрашеваца, најзначајнији за све време постојања

њиховог друштва. Као да је неугасиви пламен ослободилачких идеја, који је надахњивао
његове учеснике, блеснуо пред њихову пропаст најсјајнијом опроштајном светлошћу.
„ИСТОРИЈА ЈЕДНЕ ЖЕНЕ“

Почетком 1849. године Отаџбински записи су почели да објављују нов велики роман
Достојевског под привлачним поетичним насловом Њеточка Њезванова.13

Петрашевад Иполит Дебу се сећао како је њихов пријатељкњижевник причао на састанцима

петком у Коломни Историју једне жене (такав је био поднаслов романа), и уз то много
потпуније него што је била наштампана: „Сећам се с каквим се живим људским осећањем
односио он већ тада према оном друштвеном ,проценту чије је оличење постала касније у
њега Соњечка Мармеладова (наравно, не без утицаја Фуријеовог учења)".

Са том темом је повезана, наравно, једна сачувана рукописна варијанта Њеточке

Њезванове: „Код тебе је остала моја Сињолова гравира14 Христос и она жена. Тамо постоји
запис: ,Оиј пе рессао е: :гит рг1тиб 1п Шат 1ар1с1ет хпхиаг.15 Јаднице, јаднице моја! Јеси ли
ти та грешница?"

Овде споменута тема блуднице и праведника, која ће постати омиљени мотив зрелог
Достојевског, први пут је одјекнула у његовим делима из 40-тих година — у Газдарици и
Њеточки Њезвановој.

Али главна идеја романа није у драми греха и пркајања, која само додирује основну и водећу
фабулу целог дела: писац, изгледа, тежи да изрази ослободилачку мисију изузетне уметнице
у савременом изопаченом друштву, које се неочекивано препорађа, озарено снагом њене
уметности.

То је била нова етапа његових неуморних уметничких тражења. Он је маштао о роману,

сазданом као Јунак наших дана: пет или шест самосталних приповедака, уједињених само
личношћу главног јунака. Поетику таквог необичног „љермонтовског" жанра Достојевски ће
изложити много касније у гшсмима из 1856. године и поново ће је објаснити пријатељима
1868. године, када је размишљао о плану за Житије великог грешника. Први се пут тако
сложеној, али широкој и занимљивој композицији обратио 1846. године, када је замислио
свој први велики роман, на ком је углавном радио 1848—1849. године.

Први део — Детињство — остварен је у тоновима романтичарске новеле о изузетном

музичару трагичне судбине. Виолинисту, композитора, творца нове теорије музике, Јефима
Јегорова притискају беда, завист и неуспеси, погоршани још и његовом неизмерном
гордошћу и славољубљем.

Из ове теме неприметно ниче и расте друга, главна. У средини засићеној интересовањем за
уметност, окружена непознатим глумцима, играчима и оркестарским свирачима, расте мала
музичарева пасторка — Њеточка, која обожава свог другог оца због његове непризнате
генијалности. Она истовремено очекује смрт своје великомученице мајке, чији ће их крај
наводно ослободити невоља и озарити срећом и славомI Али све то бунило прекида
катастрофа: после концерта познатог гоставиртуоза самоуки виолиниста покушава да над
жениним телом које се хлади последњи пут опроба свој дар, али својим ослабелим гудалом
једва може да понови музичку фразу генија. Несрећник умире у тешком нападу лудила.

У другом делу — Нови живот — јадно сироче налази уточиште у богатој кући и зближава се
с поноситом и властољубивом ћерком кнеза Х-ког, која ту расте. То је први роман
Достојевског о деци и њиховим притајеним унутрашњим драмама.

Безбрижно детињство кнегињице Каће ничим не подсећа на мрачно Њеточкино. Јака,

спретна, поносна девојчица представља потпуни контраст бојажљивој и срамежљивој
„сањарки", која је потекла из доњих слојева градских интелектуалаца. Девојчица
аристократкиња расте окружена читавом поворком девојакакметкиња, које повлађују њеном
властољубљу својим изнуђеним додворавањем. Тиха и замишљена Њеточка покорно прима
изливе страсног пријатељства и неумољиве самовоље своје нове пријатељице. Ликови двеју
девојчица, толико различитих по пореклу, васпитању и карактеру, представљају у
стваралаштву романописца рану скицу „кротке" и „охоле", савршено откривају социјалне
основе двеју природа, тако супротно проузрокованих животом на убогој мансарди и у
кнежевском дворцу. Ова епизода је једаа од најбољих у раном стваралаштву Достојевског.

У тексту објављеном у часопису занимљив је и „несрећни дечак" Ларењка, усамљено и

болешљиво дете, изгубљено у пустим кнежевим одајама. Критичар Дружињин упоредио га је
с болесним малишаном Полом из романа Домби и син. У то време Дикенс је заиста улазио у
круг омиљених писапа Достојевског, али у малом Њеточкином пријатељу Достојевски већ
ствара свој карактеристичан лик младог бића, рано увређеног животом, које машта о
одмазди. Такав ће тридесет година касније бити Иљуша Сњегирјов у Браћи Карамазовима.

Најзад, у трећем делу — Тајна — развија се судбина главне јунакиње на позадини породичне
драме једне жене из високог друштва, пасторке кнеза Х~ког, која се прихватила
старатељства над Њеточком. Духовно истанчана и морално осетљива жена, која је заволела
друштвено нижег од себе, полако пропада услед презира салонске светине и мржње свог
бездушног супругабирократе.

Док трају перипетије тог породичног сукоба, одређује се главна линија сижеа: Њеточка
постаје позната певачица, предодређена за тријумфе и славу.

Ове паралелне историје: љубав даме из великог света, која је заробљеник савременог брака,
и исповест шеснаестогодишње девојке, занесене својом младалачком даровитошћу — потичу
из раних романа Жорж Санд, које је тако високо ценио Достојевски.

Према трећем делу Њеточке Њезванове може се судити како је мајсторски млади
Достојевски разрадио жанр који га је очарао, придајући му стално свој неизгладив и
непоновљиви колорит.

Потребно је истаћи да у Њеточки Њезвановој има првих покушаја омиљене форме каснијег
Достојевског — филозофског дијалога (или монолога) и при томе о тако важној теми као
што је уметников стваралачки поступак.

Као и Балзак, млади Достојевски је сматрао да основ уметности чини неуморан, сталан
упорни рад. У писмима брату, 1845. године, он се диви „старим школама", чији су мајстори
радили споро, стварали мало, али коначно и заувек. „Рафаел је сликао годинама обрађивао,
низао и испадало је чудо".

То и постаје основни конструктивни закон стваралаштва Достојевског. Године 1849. он

отелотворује своју радну поетику у ликовима двају музичара — неуморног трудбеника
„хладног, методичног Б.“ и даровитог, ватреног, и раскалашног Јефимова, обдареног
немирном фантазијом и безграничним самољубљем: први непоколебљивом вољом осваја
врхове вештине, други пропада, проћердавши неславно и јалово свој велики таленат.

Њетонка Њезванова дошла је до нас као одломак великог романа, недовршен због тога што
је писца задесила грађанска смрт. Али и у таквом облику овај „одломак" сведочи о
изванредно јасном плану, оригиналном композиционом начелу и необичној драматичности
карактеристика.

То је једно од најзрелијих и најуспелијих дела младог Достојевског.

Али у овом роману постоје и противречности и скретања, што наговештава идеолошка

одступања Достојевског са напредних позиција.

Роман о познатој глумици писан је у јеку европске револуције 1848—1849. године. То се

ипак није одразило у њему, напротив, поједине ситуације сведоче о удаљености
Достојевског од револуционарнодемократске културе Бјелинског и Херцена.

У Њетонки Њезвановој Достојевски се мало користио Жорж Санд — социјалисткињом и

веснипом будућих фаланстера. Он је очигледно под утицајем њеног „првог периода" са још
нејасним представама о бољој будућности, али са живо израженом свемоћном љубави,
стлободом осећања, лепотом стваралаштва, песама, поезије, заносних надахнућа Шопена и
Алфреда Мисеа ...

У роману Достојевског, као што је познато, широко је захваћена тема интелектуалаца

кметског порекла, властелинских оркестара, спахијских уметника.

Неколико месеци пре штампања Њетонке Њезванове, у Савременику се 1848. године

појавила Херценова Сврака--крадљивица — потресна прича о пропасти „велике руске
глумице“, примадоне кметског позоришта, коју је упропастио пресветли власник трупе —
стари сладострасник кнез Скаљински.

Прича је начинила потресан утисак на савременике и остала у низу незаборавних ремекдела

руске прозе.

Достојевски као да даје своју реплику на Свракукрадљивицу, коју је несумњиво познавао.

Преокренути су сви друштвени акценти, које је Херцен беспрекорно и снажно поставио.
Музичар кметског позоришта код Достојевског је најмљени разночинац који допушта себи
слободу да показује своју неподношљиву, охолу и дрску нарав; то је најморалнија личност и
чак „прљав" субјекат. Зато моралну висину и потпуну човечност испољавају поштоваоци
његове уметности — племићи, дарежљиви спахијамеломан, који широко иде на руку свом
самовољном кларинетисти, и добро душни кнез, који спасава сиромашну девојку.
Великодушни карактери припадају овде друштвеним врховима, негативни тип припада
доњим друштвеним слојевима: такав је наметљиви Јефимов, непосредни претходник
„малограђанина у племству" Фоме Опискина. Самоуки музичар не пропада код Достојевског
услед чудовишних социјалних прилика, које допуштају могућност постојања робовласничких
оркестара, већ због своје неуравнотежене нарави, која га доводи до беде и безумља.

Један од најсветлијих ликова у Њетонки Њезвановој с ауторовог становишта је кнез Х-ски,

познати дилетант, мистичар и добротвор. То је први идеални кнез у галерији портрета
Достојевског, који већ наговештава Идиота. Али он чува своје старе породичне традиције,
достојно репрезентује „старо племство", у свом раскошном животу је „живи летопис
изворног бојарства". Ове генеалошке термине Достојевски ће много пута поновити у својим
каснијим апологијама „вишег културног сталежа".

Могуће је да му је као прототип за тај лик послужио кнез В. Ф. Одојевски, кога је

Достојевски лично познавао и високо ценио (Бедни људи су украшени епиграфом из
приповетке Одојевског). Карактеристично је да је Одојевски написао „артистичке" новеле
Бетовенов последњи квартет, Себастијан Бах и Дела каваљера Ђамбатиста Пиранезија о
борби и патњама „великих безумника". То има сличности са главним мотивима Њеточке
Њезванове. Естетици Достојевског, која је изнесена у разговорима двају виолиниста, блиска
је и приповетка Одојевског Импровизатор — о пропасти уметника који је покушавао да
ствара без рада.

Показано у мојој књизи Библиотека Достојевског, Одеса, 1919, стр. 70. Ту је дато и
упоређење с незавршеном Љермонтовљевом приповетком.

Достоевскии, Сочинснип, т. I, М., 1956, стр. 677.

Вс. Соловвев, Воспоминанид о Ф. М. Достоевском. Спб., 1891.

У својим успоменама о Бјелинском, Херцен, Панајев, Кавелин причају о неколико случајева

када се он изјаснио за терор и — „свету мајку гиљотину".
5

К. Маркс, К критике гегелевско философии права. Сочиненил К. Маркса и Ф. Знгелвса, 1955,

Т. I, стр. 415. Бјелински је у својој библиотеци сачувао свеску Немачкофранцуског
годимњака где је овај чланак био штампан.

Вероватно кћи Л. Г. Сењавина, директора Азијског оделења, а одг. 1850. године помоћника
министра иностраних послова.

Мотив из Гогољеве Страшне одмазде, који Достојевски није разрадио у духу језивог
предања, већ на начин „сентименталног натурализма".

тј. батинаном. — Прим. прев.

„Писвма М. А. Бакунина А. И. Герцену и Н. П. Огареву", стр. 46—47.

10

То је била жена његовог пријатеља Ана Феликсовна Савељева, рођена Ћехановецка, умрла је
у Бечу 1844. године.

11

О истоме, али пластичније и живље, писао је А. Н. Мајков професору П. А. Висковатом: „И

сећам се, Достојевски је, седећи као умирући Сократ пред пријатељима, у спаваћици с
раскопчаним оковратником, напрезао сву своју красноречивост о светости те ствари, о нашој
дужности да спасемо отаџбину".

12

Историческии архив, 1956. Т. III, стр. 224—225.

13

Ми проучавамо приповетку по њеном првобитном издању (Отечественње записки, 1849, тт.

62, 64). Она је била поново издата 1860. године, у скраћеном облику, што је и послужило као
основа за коначан текст.
14

Емил Сињол — француски сликар XIX века, познат претежно по сликама са историјским
темама.

15

„Ко је од вас без греха, нека се први баци каменом на њу."

Такав је био епилог стваралачке младости Достојевског. Његова Историја једне жене
прекинута је у средини свог развоја, пошто је само делимично открила велику и озбиљну
замисао. У сећању читалаца она се сачувала само као љупка приповетка о деци. Али њене
перспективе и размере биле су друкчије. Достојевски се ту потврђивао као сликар опасног
пута уметника, ствараоца, тражиоца и, могло би се рећи,. као песник далеког утопијског
идеала, везаног за утицај уметности на масе. Психолошка дубина, повезана с идејном
узвишеношћу теме, надахњивала га је да овако отелотвори познату руску певачицу Ану
Њезванову, потеклу из редова градске сиротиње, која је својим талентом доносила срећу
свим људима.

ПОСЛЕДЊИ САСТАНЦИ

Савременици су сматрали да је петрашевце упропастио банкет, приређен на дан Фуријеовог

рођења у част овог великог социолога.

То је заиста приближило катаетрофу, спремну да се сручи на његове руске ученике. Али

њихов епилог је био пун стваралачких надања и непоколебљиве вере у победу њиховог
учења.

7. априла 1849. године, у стану магистранта Петербуршког универзитета Александра

Европеуса, скупило се једа-.наест фуријериста, с Петрашевским и Спешњевим на челу.

Фуријеов портрет природне величине, до појаса, поручен из Париза за тај дан, уздизао се над
скупом. То је била слика необичног човека с огромним, готово озареним челом, с изразом
јаке воље на читавом обличју, с одлучно стиснутим уснама и ватреним погледом пророка,
упереним у далеку будућност.

Пред тим ликом генијалног мислиоца била је прочитана позната Беранжеова песма о
утопијским социјалистима:

Ако би сутра сунце заборавило Да озари наше земље пут,

Сутра би цео свет озарила Мисао неког безумника/1

Примерак познате књиге Нови индустријски и дружтвени свет био је исцепан на делове и
подељен учесницима скупа ради заједничког превода.

Петрашевски је одржао снажан политички говор. Он је подигао здравицу „познавању

стварности са становишта друштвене пропаганде". Пред новим нараштајем руских људи
стоји задатак да високе облике људског удруживања, које су прокламовали западни генији,
остваре у земљи источног назадњаштва и феудалног варварства. Социјализам ће
тријумфовати у Русији, напаћеној од ропства и вековног незнања. Под притиском снаге
мисли и науке иживело и неправично уређење пашће пред будућом савршеном
организацијом маса. Свака личност располагаће читавим збиром изобиља, неопходног за
њен органски развој и потпуну срећу.

Кандидат оријенталне филологије Ахшарумов одржао је говор о савременим градовима, у

којима људи не престају да пате, проводећи живот само у мукама и умирући од гадних
болести.

Одличан говорник Хаников, друг и пријатељ младог Чернишевског, говорио је о задацима

удружења:

— Треба да се рестаурише лик човека у свој његовој лепоти, за коју је живео толико времена.
Да се ослободе и организују узвишене складне страсти, ограничене и пригушене. Да се
разруше престонице, градови и да се материјал употреби за друге зграде, а сав тај живот
патњи, беде, сиротиње, срамоте, уздаха да се претвори у живот раскошан, складан, пун
весеља, богатства, среће; и да се сва сиромашна земља прекрије дворцима, плодовима и
украси цвећем — то је наш циљ, велики циљ, већег није било на земљи...

Тај контраст свакидашње беде и патње са златним веком који долази били су основни патос
у говорима и дискусијама руских фуријериста. Са посебном снагом он је зазвучао на
њиховом свечаном банкету.

Те немирне и усплахирене зиме млади петербуршки тражиоци, који су своје револуционарне

планове повезивали са бављењем књижевношћу и музиком, доживели су велики уметнички
догађај — сусрет и познанство са Глинком.

Кратко време пре тога, велики композитор је живео у Паризу, Шпанији, Варшави. У то
време је компоновао своју Арагонску хоту. \Секање на Кастиљу и руску симфонијску поему
с мотивима свадбених песама и њиховом срчаношћу и тугом — Камаринскују. Написао је и
своје лепе лирске минијатуре на Пушкинове речи Пехар од ћилибара и Пијем у Мерино
здравље.

У Петербургу се Глинка срео са својим старим пријатељима — Одојевским и Вијељгорским,

са младим даровитим Сјеровим и Стаеовим. Али су га живо интересовали и политички
петербуршки кружоци, у којима је настављена традиција декабриста, блиских срцу творца
Сусањина.

По пансионату он је био слушалац Куњицина и Галича, Кјухељбекеров васпитаник. Лично је

познавао Пушкина и сећао се његових строфа против тираније. Био је чуо за тајна друштва и
у много чему је одобравао њихов програм. Одушевљавале су га Думе Риљејева. Мрзео је
деспотизам и, као прави уметник, волео је слободу. Сада је изразио жељу да се упозна са
кружоком Петрашевског и позвао је његове чланове једне вечери к себи.

У групу посетилаца композиторове вечери био је укључен и аутор „музичког" романа

Њеточка Њезванова, који се штампао у Отаџбинским записима. Достојевски је већ одавно
волео Глинку — од представа Руслана и Људмиле 1842. године. Сусрет са ствараоцем
музичке поеме о древној Русији испунио га је радошћу.
Угледао је омањег човека са нежним малим рукама, који није ударао по диркама, већ као да
је просипао на њих своје прсте. Чинило се да његови прсти сами падају као крупне кишне
капи и распршују се као бисер по сомоту. Тако је у своје време млади Глинка осетио
свирање свог учитеља, енглеског пијанисте Филда. Прихватио је његов манир и заувек је
сачувао његову јасноћу и сјај уз посебну дубину и искреност властитог надахнућа.

Друштво се окупило у интимном амбијенту. Према причи једног присутног, наштимовали су

клавир, загрејали неколико флаша вина, пронашли неку жену да буде крај клавира, како је то
тражио композитор.

На почетку Глинка је нешто импровизовао, спонтано и лагано. Кад су се гости скупили, он је

отпио из чаше, узео женину руку, нежно је помиловао и опет сео за клавир.

— То ће бити за вас — шапнуо јој је.

Када у весели час расклопиш усне...

запева он, и заврши:

Хоћу да љубим, љубим, љубим ... тако изразито да му се жена била примакла. „Али он се
задовољио утиском који је оставио ..

Те вечери Глинка је изводио Шопена и Глука, Бајанове строфе из Руслана и Људмиле,

фантазију на тему Камаринске . . . „Таквих ноћи има само неколико у животу — примећује
мемоариста.2

Достојевски је, према изјави своје жене, заувек запамтио тај интимни концерт. Двадесет
година касније, у приповеци Венни муж, он је лаким цртама насликао великог музичара
поред отвореног клавира.

„Вељчањинов је изабрао једну, данас ретко коме познату, Глинкину романсу:

Када у весели час отвориш усташца И почнеш да ми гучеш нежније од голубице...

Ту романсу Вељчањинов је чуо први пут двадесетих година пре тога, када је још био студент,
од самога Глинке, у кући једног пријатеља покојног композитора, на књижевномузичкој
момачкој седељци. Расположени Глинка одсвирао је и отпевао све своје омиљене
композиције из властитог опуса. Вељчањинов се сећао посебног утиска који је тада
направила баш та романса." „Да би се отпевала та мала, али необична стварчица, била је
неопходна истина, неопходно је било потпуно, право надахнуће, права страст или њено
потпуно поетско прихватање/‘ Следи опис песме у извођењу Вељчањинова, који је „готово
прихватио Глинкин начин певања", „искрено надахнуће је задрхтало у гласу“, „у последњим
стиховима су одјекнули крици страсти, и када је завршио последње речи романсе, гледајући
у Нађу сјајним погледом:
Сада храбрије гледам у твоје очи,
Приближавам уста и немам снаге да слушам,
Хоћу да љубим, љубим, љубим!
Хоћу да љубим, љубим, љубим!

Нађа је готово задрхтала од страха, чак је мало устукнула, руменило јој је прекрило образе, и
у том трену Вељчањинов је приметио као да је нешто саосећајно прелетело преко њеног
постиђеног и скоро преплашеног лишца.

Тако је Достојевски 1869. године овековечио један од најјачих музичких утисака у свом
животу...

15. априла одржан је најлознатији скуп петрашеваца, који је као значајан датум ушао у
историју руске књижевности и друштвене мисли. На том скупу Достојевски је прочитао
писмо Бјелинског Гогољу, које је све слушаоце изненадило својом смелошћу и снагом.

Неколико дана пре тога — око 10. априла — Достојевски је свратио код Дурова и добио
тамо преписку између Бјелинског и Гогоља, коју је на његово име послао из Москве
Плешчејев, који је тамо био у гостима. Плешчејев је јављао да је овај „чланак" покојног
критичара кружио у преписима Москвом — заједно с осталим значајним примерцима
забрањене књижевности: Тургењевљевим Готованом и Херценовим чланком Пред буру — и
у московским салонима стално изазивао опште одушевљење.

Писмо Бјелинског било је познато по чувењу, али у круговима петербушких интелектуалаца

још га нико није био чигао. Достојевски је од 1847. године желео да прочита чувени
памфлет. Он је најзад био у његовим рукама.

Фјодор Михајлович је одмах прочитао Дурову и Паљму оптужницу великог публицисте, а

затим је обећао Петрашевском, који је наишао, да ће његов кружок у најближи петак
обавестити о свем добијеном материјалу (тј. и о Гогољевом писменом одговору).

Ускоро су се код Дурова скупили чланови његовог друштва: Момбели, Љвов, браћа
Ламански, Филипов, Михаило Достојевски.

Фјодор Михајлович је поново прочитао добијени „чланак“.

Утисак је био огроман. Сви су говорили како је неопходно ширити у друштву такву
антидржавну литературу и да зато треба опремити тајну штампарију. Али томе се
успротивио опрезни Михаило Михајлович.

Неколико дана касније, наредног петка, код Петрашевског се скупило двадесет посетилаца
његовог друштва. Дошао је такође и агент III одељења, студент Италијан Антонели, који је
од 11. марта 1849. године посећивао све састанке код Петрашевског.

Достојевски је са својственим му полетом прочитао чувено писмо.

„Ја сам прочитао писмо Бјелинског Гогољу кад сам срео Петрашевског код Дурова, а сам
сам се понудио да га прочитам" — изјавио је он ускоро у току истраге. — „Прочитао сам
га трудећи се да не испољим пристрасност ни према једном ни према другом. Пошто сам
писмо прочитао, нисам ни са ким од присутних код Петрашевског разговарао о њему.
Мишљења о тој преписци такође нисам чуо. У току читања чули су се понекад појединачни
усклици, понекад смех, зависно од утиска, али у томе нисам могао да приметим било шта
јединствено."

Достојевски је прећутао мноштво одушевљених оцена, које су одјекнуле у аудиторијуму. Али

о томе је детаљно поднео извештај агент Антонели: писмо је „изазвало опште одушевљење...
Цело друштво као да је било наелектрисано“.

„Што се мене тиче“, — изјавио је Достојевски истражној комисији — „ја се дословно не

слажем ни са једним претеривањем које се у њему (тј. у чланку) налази."

То није значило размимоилажење с аутором писма у низу осталих судова. Друштвене

реформе које је Бјелински нудио у потпуности су одговарале политичким убеђењима
Достојевског.

Он се потпуно слагао са „програмомминимумом" Бјелинског: укидање ропства, телесних

казни и строгим извршавањем закона.

Али он се дивио Гогољу и са болом морао да прими гневне прекоре, које му је Бјелински
лично упутио (као што је било и с Ањенковим, који је у Салцбургу преписивао чувено
писмо). Достојевски заиста није сматрао да је све племство у царској служби потпуно
аморално, већ је, напротив,. у њему налазио своје омиљене јунаке са нежним или „слабим“
срцем. Начелник Макара Дјевушкина идеал је доброте и човекољубља. За Достојевског је
била неприхватљива и карактеристика руског сељаштва, као „дубоко атеистичког народа без
трага религиозности". Све је то очигледно противуречило његовим схватањима и могло је
само да наставиг и продуби филозофски спор из 1846. године.

Достојевски је подвлачио на суду да је на скупу читао не само салцбуршку посланицу

Бјелинског него и Гогољев.

одговор. Он је инсистарао, наводећи многобројне сведоке, да нигде није изразио своју

солидарност с аутором чувене оптужбе.

Али та објашњења, као што је познато, војни суд није узео у обзир.

Последњи састанак Пропагандног друштва одржан је у петак 22. априла 1849. године.

На њему је било говора о наредним задацима савремене књижевности. Петрашевски је

позивао писце да васпитавају читаоце у духу напредних идеја, као што то на Западу чине
Жорж Санд и Ежен Си. Баласогло је говорио против књижевника у кружоку — браће
Достојевских и Дурова, позивајући их да свестрано осветле најновији социјални покрет. Али
Момбели их је узео у одбрану.

Разматран је пројекат акционог часописа. Расправљало се, предлагало, прављени су

програми.

Али то је већ био скуп осуђених.

Истог дана ујутру Никола I је ставио своју одлуку на „белешку" о предмету „присталица
комунизма и нових идеја“ Петрашевског, на кога су мотрили већ четрнаест месеци — од
краја фебруара 1848. године.

„Ја сам све прочитао", — писао је цар начелнику III одељења грофу Орлову —- „ствар је
озбиљна, јер чак и да су биле саме лажи, и оне су у највећој мери кажњиве и не могу се
трпети.

Заиста је, као што сматраш, боље почети са хапшењима, само да се то не разгласи, јер је
велики број људи потребан за то.

Набокова3 немој унапред да обавештаваш, најбоље је да то сазна непосредно од мене, па

тако и учини...

С Богом! Нека буде његова воља!"

Истог дана гроф Орлов Је потписао налог за хитно хапшење тридесет и четири петрашевца.

Наступили су последњи тренуци њихове слободе!

Достојевском је пошло за руком да се касно увече одвезе код аутора револуционарног

Војнинког разговора, гардијског официра Григорјева. Он је са његовог стола узео забрањену
књигу Ежена Сија Кравански пастир, разговори о социјализму.

Око четири сата се вратио кући. После четири сата пробудио га је чудан шум. Неко је ходао
по његовој соби, негде код улаза је звецнула сабља.

— Шта се десило? — запитао је кроз полусан.

Одговор је одјекнуо гласно и неумољиво:

— По највишем наређењу, ви сте, инжењерупоручниче Достојевски, ухапшени.

То је свечано изговорио жандармеријски мајор. И одмах затим тоном једноставног наређења

наложио је свом одреду:

— Запечатите хартије и књиге.

Плануо је печатни восак. Државни грбови су утиснути на сандуке и ормане.

Доле код улаза чекала је кочија.

Лаким трком она је носила ухапшеника на Фонтанку ка чувеној згради у Летњем саду —
„Трећем одељењу канцеларије његовог величанства".

Следећег дана Достојевски је био заточен у Петропавловску тврђаву.

ГЛАВА VI. ВОЈНИ СУД

АЛЕКСЕЈЕВСКИ РАВЕЛИН

Дебели тврђавски зидови. Троструке решетке. Окречени прозори. Тамо иза њих су високи
зидови бастиона. Само приљубивши се уз стакло можеш угледати сиви комадић
петербуршког неба. Понекад промакне бојажљив облачак.

У самици је увек полумрак. У сивој полумагли се губе клупица, гвоздени кревет, сто,
умиваоник. Зидови су, у висини једног хвата од пода, покривени црнозеленом маљавом
завесом плесни. Једва се примећује узан, дугачак, таман отвор, избушен у масивним тешким
вратима. То је шпијунка. Не схваташ да ли си заклоњен чврстим поклопцем или те нечујно и
пажљиво посматрају два ока: команданта, надзорника, чувара? Влажно, хладно, голо. Свугде
—- тесани камен. Ћутање. Самоћа.

Такво је ново пребивалиште Достојевског — Алексејевски равелин. То је најстрашније

место најужаенијег политичког затвора. Оно је намењено најзначајнијим државним
злочинцима. Ту је 1718. године изгубио живот царевић Алексеј. Овде су заточили
„самозванку" кнегињу Тараканову. Одавде је у Сибир кренуо Радишчев. У тим казаматима су
чамили декабристи Риљејев, Пестељ, Каховски, Волконски, Трубепкој. Овамо су бацили и
петрашевце.

Зграда „тајне" тамнице одвојена је од осталог дела острва неприступачним зидинама и

дубоким каналом. Само преко моста, пребаченог преко тог вештачког рукавца, могло се
доспети до јединог улаза у равелин.

Заточеници ове цитаделе губили су име и презиме, а уместо њих су добијали број своје
ћелије. Цео је живот овде био регулисан царским наредбама. Самовоља унутрашње
администраиије није знала ни за какве препреке. Нису биле дозвољене никакве ревизије
нити контроле. Затвореници су сматрани као да су живи сахрањени.

Бачени без суда у ово мучилиште, петрашевци су одмах постали оптуженици највиших
војних установа: влада је одлучила да истрагу над њима искористи за широку
антиреволуционарну пропаганду.

Већ крајем априла у бастионима на Неви заседа тајна иследничка комисија, састављена од
највиших војних личности и сенатора, под председништвом команданта петербуршке
тврђаве генерала Набокова. Овамо је, као један од најважнијих државних злочинаца, већ
првих дана био позиван Достојевски.

6. маја била су му постављена три питања:

1. Какав је карактер Петрашевског уопште и, посебно, као политичке личности;

2. шта се дешавло на седељкама код Петрашевског;

3. да ли је друштво Петрашевског имало неки тајни циљ.

То је, у суштини, било питање о целокупној делатаости социјалистичког кружока.

Заточени писац поднео је своју писмену изјаву, која и дан данас задивљује снагом мисли,
независношћу и истинитошћу тврдњи, достојанством и племенитошћу тона: он се трудио да
заштити од оптужби све своје пријатеље примајући на себе одговорност за низ поступака
који су отварали пут на губилиште. Он је с правом 1854. године могао да напише да се „пред
судом понашао часно, не сваљујући своју кривицу на друге, и да је чак жртвовао своје
интересе, кад би видео могућност да својим признањем заштити друге".

Документа о истрази то у потпуности потврђују. Достојевски не само да у званичним

изјавама отворено говори о својим убеђењима, идејама, склоностима, он храбро иступа и као
тужилац поретка који су заступали његови иследници и судије. Он им баца у лице осуду због
тлачења мисли и речи, које је неумитно водило писце ове епохе ка безизлазној трагедији.
Достојевски се не боји да пред царским џелатима открије свој дубоки конфликт уметника са
николајевским системом. Он и у петропавловским мучилиштима наставља да брани своју
ватрену младу веру у снагу уметничког стваралаштва. Он протестује против насиља цензуре
над његовим замислима и отворено се бори за свој трагични стил у руској књижевности.
Пред инквизиторима политичке тамнице био је писац, осуђен али не и сломљен у своЈој
унутрашњој снази.

„Ја волим књижевност и не могу да се не интересујем за њу... Књижевност је један од

начина изражавања живота народа, она је огледало друштва. Ко је формулисао нове идеје
на такав начин да их народ схвати, — ко, ако није књижевност."

То је, несумњиво, једна од најзначајнијих аутобиографских страница Достојевског. Он

изузетно живо излаже историју својих политичких и естетичких трагања у току последње
три године. Осветљавајући идејну борбу епохе мајсторским портретима својих сјајних
савременика (Бјелинског, Петрашевског), Достојевски покреће и крупна књижезна питања и
смело уноси у истражна документа драга му имена Пушкина, Грибоједова, Фонвизина. Под
његовим пером званичне изјаве постају сјајни мемоари.

Истрага је трајала четири месеца. Заточеницима је дуго била ускраћена свака веза са
спољним светом. Тек јула месеца им је дозвољено да се дописују са породицом, да добијају
књиге и часописе, да могу да пишу. У то време Достојевски је „замислио три приповетке и
два романа", један од њих је тада почео да записује, али није могао да га настави. Завршио је
само причу Мали јунак, писану на нов, светао, али аутору туђ начин — о теми прве младићке
љубави. Брат му шаље Шекспира у Кечеровом преводу. Едиција још није била завршена, али
у њу су већ били ушли Отело, Магбет и )улије Цезар. Достојевски је посебно ценио тај
поклон. Радовао се и новим свескама Отаџбинских записа, где се штампао роман Шарлоте
Бронте Џејн Ер: „енглески роман је веома добар' То је била историја убоге девојке,
васпитане у сиротишту, која је радила као гувернанта у богатим кућама.

Достојевски обавештава брата о својој несаници, кошмарима, нервним тегобама,

побољевањима. Али тон писама је увек миран и ведар. Равелин није сломио његов
стваралачки дух.

ПРЕД ИСТРАЖНОМ КОМИСИЈОМ

Једноставно окречена сала. На подијуму сто, прекривен црвеним канцеларијским

покривачем са тешким златним ресама. Из крваве равне површине сукна израста тространа
призма и Петров указ испод крила двоглавог орла. Ту је и огроман бронзани крст са
разапетим исклесаним телом од слоноваче на његовим краковима. У подножју тог изрезаног
лика древног погубљења стоје тешки томови војних одлука са њиховим неумољивим
санкцијама стрељања и вешања. А изнад тих атрибута правосуђа светлуца лак тамног платна
парадног портрета, са чије висине посматрача леди својим мртвим погледом неприродно
висок коњички гардиста, који нехатно гужва рукавицу и чврсто стиска тророги шешир са
снежнобелом перјаницом.

Баш испод мамуза његовог височанства мршти се пет старачких лица са бакенбардама,
брковима и залисцима.

Дубељтова вучја чељуст. Тешка лобања команданта Петропавловске тврђаве Набокова.

Месечарски лик седокосог старца обријане науснице, птичијих очију, у фраку са белом
звездом — сенатора Гагарина. И још боре и масне наслаге на негованим образима и
двоструким подваљцима: крупни Ростовцев са широким опуштеним лицем; мршави
Долгоруков са строгим металним погледом. На све стране плавет и зеленило униформи,
сребро ширита и злато ордења. Тајна истражна комисија у пуном саставу.

Они су седели ћутке, ађутанти и тајни саветници његовог височанства, мирни, затворени,
неприступачни, опијени овлашћењима добијеним одозго, поносни на своје улизивачке
врлине, што су им дале право да у старости проливају потоке младе крви и да своје раскошно
благостање изграђују на неустрашивости смртних пресуда, потврђених њиховим китњастим,
елегантним и царски развученим потписима.

Иза црвеног покривача судског стола, са висине свога губилишта радознало и похлепно су
били уперени срдити погледи у слабашног и болешљивог, нервозног младог књижевника,
укоченог пред њима у свом затвореничком халату, са срцем које је узбуђено ударало и са
широко отвореним очима.

Пред врховним полицијским агентима, оклопљеним у сукно гардијских униформи, стајао је,
погрбљен и блед, највећи сањар о златном веку и свеопштој срећи.

Са висине подијума слећу до њега туђе, хладне, разговетне речи. Говори председник
комисије, стари Набоков. Рушевина у почасној пензији. Учесник бородинске битке, битке
код Лајпцига и опсаде Варшаве, он је тек недавно напустио командовање гренадирским
корпусом и добио увредљиво почасна звања директора чесменског сиротишта и команданта
Санкт-Петербуршке тврђаве. Начелник ветерана и зазиданих у казаматима. Али он се још
увек претећи мршти и усрдно покушава да се прикаже као достојан тумач највишег гнева.

— Инжењерпоручник у оставци Достојевски први — изговара он својим промуклим басом.

Оптужени сте за злочиначку припадност тајном друштву, које се латило да оствари своје
злочиначке планове, уперене против православне цркве и врховне власти. Изволите
саопштити тајној истражној комисији све што вам је познато о тој ствари. Приђите ближе
столу.

Достојевски прави неодлучан корак. Говори узбуђено и дуго. Његове речи, у почетку
сметене, постепено се сређују. Пред њим поново искрсава болно питање — зашто сви нису
срећни? У сећању се живо појављују заслепљујуће реплике дискусија и надахнуте странице
књига утописта. Чини му се да га велики бунтовници и пророци штите својом светлом
мудрошћу. Он говори о великој драми која се одиграва на Западу, од које болује и ломи се на
двоје несрећна Француска; о учењу Шарла Фуријеа, неприменљивом у руским приликама,
али које очарава душу својом префињеношћу, хармонијом, љубављу према човечанству, о
социјализму који је људима донео већ много научне користи својим критичким анализама и
својим статистичким делом; о великим утопијама, о будућем светском братству, позваном да
на нашу несрећну планету врати блажена времена златног века.

— И тада ће све што нас данас окружује, сви ти згажени животи, све те изнурене жене с
изгладнелом децом, горке пијанице, насеља која изумиру, страховита беда и болести градова
— све ће то утонути у јединствену химну ликовања незнане, невиђене, светске, необухватне
среће!

Слушају га пажљиво и не прекидају га. Али тек што је завршио, врховни иследници се
покрећу, добацују кратке реченице, договарају се о даљем току заседања.

Реч добија генерал Долгоруков. Он је заменик војног министра, познат по гушењу буне у
новгородским војним насељима и по безграничном јунаштву, показаном против пољских
устаника. Он пружа напред своје суво лице са хладним безбојним очима. Танак грбави нос
изнад четке кратких бркова као да њуши плен. Светле пеге играју му на упалим
слепоочницама поред проређене косе. Широке пљоснате еполете су мало одигнуте. У
држању, погледу и покретима — командантски деспотизам.
Он поставља питање одсечно и кратко:

— У којем сте чину напустили службу?

— Као војни инжењерпотпоручник.

— Јесте ли били на фронту?

— Да ли сте учествовали у експедицијама?

— Како сте служили у војноинжењерском корпусу?

Затим отвара танку свеску и прелистава је готово гадљиво.

— Да ли вам је познато овакво размишљање?

Он чита са гримасом гнушања:

— „Неправда је то, момци. Изгледа да смо потребни док је снаге, а онда, као шкарт, у
јарак, псима. Поштено сам служио, а сад стојим на ћошку с испруженом руком. А колико
нас је таквих? Зна се, ни добру чорбу војнииима неће дати а види каквим се они коњима
возе. Ниткови су то! Али чекај( Први ће постати последњи, а последњи — први. Французи су
код себе очигледно средили ствари, а и други. Само је код нас и код поганих Аустријанаца
друкчије."

Он гадљиво одбацује рукопис.

— Да ли вам је позната ова гадост?

— Ја никад тај рукопис нисам читао.

— Априла ове године били сте на ручку код окривљеног Спешњева. Тамо је потпоручник
Григорјев читао свој бунтовнички спис под бесмисленим насловом Војнички разговор, ви
сте били присутни и ничим нисте исказали своје негодовање.

— Али о чланку се није расправљало, и није било могуће рећи своје мишљење.

— И то каже питомац војне школе, бивши официр његовог величанства! Стидите се!

У речима Долгорукова је зазвучао укор разјареног фронташа. Али схвативши да није у

строју, већ за судским столом, он се уздржао и чак одржао кратак говор, који, уосталом, није
био лишен надмености претпостављеног.

— Познато вам је да су гвоздени ред и строга дисциплина у руској армији последица

промишљеног система оштрих казни. Још је велики реформатор Русије установио кнут, шибе
и камџије и они су се одржали све досад у казненом систему наше војске. Може ли се
дозволити да се с огорчењем и хушкањем прича у друштву, где има војних лица, о томе како
је правично кажњен због окрутног злочина нижи чин, кога су осудили на шест хиљада шиба?
Или о томе, можда, није било говора, господине потпоручниче у оставци?

Овај начин обраћања звучао је пакосно и злобно.

Достојевски се пренуо.

— Било је говора. Ја сам говорио о побуни у финском пуку, о зверском опхођењу једног
четног командира са војницима. О храбром поступку наредника, који се са секиром бацио на
капетана, да би осветио измрцварене другове. О томе како су га осудили да буде шест пута
протеран к>оз хиљаду шиба, док његов леш није био избачен са места егзекуције. Да, ваши
су подаци тачни. Ја сам све то говорио на скупу.

— А када сте завршили говор, да ли је један од ваших слушалаца приметио како треба да
изађете на трг са црвеним барјаком?

— Ја говорим о својим речима, о туђим, чини ми се, нисам обавезан да дајем изјаве ...

— Варате се. Очигледно вам није познат судски поступак...

Он се обратио Гагарину.

Старац с обријаном наусницом и у фраку са сребрнастом звездом испружио је своју прну

руку према постољу распећа и из гомиле кодекса извукао тешки том.

— „Према првој тачки 137. члана Кодекса о кажњавању кривичном и поправном" — читао је
тајни саветник умилним гласом — „призна ли злочинац потпуно и простосрдачно, а поврх
тога и тачним достављањем података својевремено скрене пажњу на другу заверу, казна за
злочин може не само да буде умањена већ и ублажена у степену и у врсти исте".

— Ја немам никаквих података који би могли да спрече злодела, о себи лично немам шта да
кријем.

— Принуђен сам да вас обавестим — настављао је исто тако пријатељски Гагарин — да

истражна комисија, у случајевима посебне упорности саслушаваног, да би га освестила,
може овог, уз највишу дозволу, оковати.

Гагарин га је стрељао погледом испитивачких и лукавих очију, умилно скупљајући при томе
своје танке обријане науснице. Главу је био мало наклонио у страну, како то чинеза време
исповести католички патери, док скрушено слушају глас грешника који се каје. Стари
сенатор је, према традицији породице Гагарин, био васпитан код језуита. У вршење више
правде он је уносио завете братства Игнација Лојоле ...

— Ви сте заборавили да је држава — сво1*еврсно друштво Исусово — изустио је тоном

проповеди. — Поданик је жезло у рукама онога који влада. Не избегавајте искрено признање
које предвиђа закон. Исповедите се, покајте се — велика је тајна покајања.

Тада је реч преузео гломазни генерал, уских косих очију.

— Жао ми вас је, Достојевски — неочекивано узвикну он тоном трагичара Каратигина —

жао ми вас је/

Он као да се спремао да изговори свечан и страшан монолог, али је изненада искривио уста,
глупо зажмирио на лево око и запео у говору услед јаког наступа муцања. Судије су
стрпљиво и саосећајно чекале да престане дуги говорни грч дебелог генерала. То је био
Николајев љубимац, главнокомандујући војних школа, генералађутант Јаков Ростовцев,
приморан у своје време да напусти строј због говорне мане и да почне да се бави питањима
војног про~ •свећивања.

Он је полако свиленом марамицом брисао пљувачку. Широко сјајно лице му се расплинуло

и као да је било спремно да се разлије, густо и полако као нарасло тесто, да није било правих
и оштрих линија фризуре и војне униформе, који као да су чврсто држали у својим строгим
контурама ту тешку и млитаву људску маску.

Уске очице су као у риса севале и светлуцале испод ретких обрва, а напомађена ћуба била
бећарски подигнута у виду петлове кресте, као код чувених војсковођа 1812. године. Тешки
образи су му висили и стварали утисак сталног лукавог смешка испод свиластих бркова, који
су мајсторски прелазили у кратке бакенбарде, на царски начин обријане танко као конац.

— Мени вас је жао, е~е... Достојевски, — рекао је он, страшно муцајући, али дајући при томе
свом гласу сузну дрхтавост и израз разнежена саосећања — ви сте песник, писац. Како сте
могли тако да паднете? Ја сам пријатељ књижевника, Булгарин и Кукољник су моји најбољи
пријатељи!

Изненадни грч је опет прекинуо говорника. Али не збуњујући се и стрпљиво издржавши

паузу, он је наставио свој монолог:

— И, ето, пријатељ песника и уметника, ја морам да саслушавам вас, познатог књижевника,

о најужаснијем злочину: ви сте се дрзнули да заборавите да је власт цара — оруђе самог
провиђења!

Његово се лице згрчило у плачну гримасу. Као да је био спреман да овде, на лицу места
ожали пропалог пријатеља.

Много касније, у својим лутањима по страним читаоницама у потрази за забрањеним

Херценовим страницама о царској Русији, Достојевски је сазнао сву истину о овом
достојанственикумуцавцу. Поларна звезда и Колокол су му открили да је овај
достављачентузијаста био 1825. године близак са Риљејевим, Глинком, Обољенским, да је
учествовао у њиховим политичким дискусијама, да им је читао своју трагедију (о „идеалу
чисте љубави према отаџбини"), а када је и сам био позван да учествује у тајном друштву,
журно је 12. децембра отишао у Зимски дворац и саопштио Николају: „Против вас се кује
завера, она ће букнути приликом полагања нове заклетве и можда ће та румен пожара
осветлити коначну пропаст Русије". При томе је достављач горко плакао, а на његовим
грудима је плакао и сам претендент на руски престо. 14. децембра издајица је активно
учествовао у гушењу устанка. У току истраге био је изван себе, кајао се и клео у
непоколебљиву верност престолу. Ускоро је измолио да постане ађутант великог кнеза. Нису
му сметали да се диже на више степенике царске службе, али су га сваком згодном
приликом подсећали на грехе младости. Његово учешће у истрази о случају Петрашевског
било је једно од таквих подсећања издалека: „Хајде, окај још једном своју блискост са
Риљајевим, ти ниси без личног искуства у државним заверама..."

Ростовцев је, међутим, настављајући да замуцкује, да криви уста и да трза оком, продужавао
своје осећајно саслушавање.

— Да ли сте познавали писца Бјелинског?

— Познавао сам га, али сам последњих година мало општио с њим.

— Изнесите комисији разлоге вашег разлаза.

— Он је био изазван разликама у нашим схватањима о задацима уметности. Бјелинског су

необично узбуђивале моје тврдње да уметник, тежећи ка хармоничности и завршености
својих дела, на свој начин служи човечанству, чини га бољим и узвишенијим и тиме
извршава своју мисију пред савременицима и будућим генерацијама. Он ми се супростављао
са великим жаром, говорећи да апстрактна, у саму себе затворена лепота није потребна
гладном, сиромашном, радном човечанству. Сећам се да сам му одвратио како је уметност,
као ваздух и сунце, потребна свима и увек баш зато што је, поузданија него сва остала
средства, она кадра да уједини људе снагом високе стваралачке радости. Мислио сам да ћу га
дирнути у уметничку жицу његове природе, да ћу дирнути у ону песничку жицу која никада
није престала да одзвања у његовом срцу. Ту сам погрешио. Он ми је само горко пребацио
због равнодушности према најоштријим болестима човечанства недостојне писца, ја сам га
заузврат оптужио због јеткости његовог начина мишљења, и ми смо се разишли заувек.

— Али, ако сте се заувек разишли, како да се објасни што сте недавно — он погледа у
хартију — петнаестог априла текуће, 1849. године, пред многобројним скупом код саветника
Буташевич-Петрашевског читали опширну посланицу књижевника Бјелинског познатом
књижевнику Гогољу?

— Сматрао сам да је то писмо изванредан књижевни споменик, у коме има чак и

уметничких вредности.

— Значи, ви сте само имали на уму литерарне вредности кад сте прочитали, а затим дали
неколицини да препишу тај докуменат — он је настављао да прегледа хартије — у коме се
говори о гнусном руском свештенству, о постојању у Русији корпорације званичних лопова и
пљачкаша, о руској цркви као поборнику неравноправности, улагивачу власти, непријатељу
и прогонитељу братства међу људима? То сте све прочитали побуђени књижевним
вредностима?

Нервни грч је чудно искривио лице Ростовцева. Рекло би се да је иронично стиснуо капак
левог ока, као да се спрема да нишани, и лукаво је климнуо главом.

— Далеко сам од тога да се слажем са свим идејама тог чланка.

— Значи неке ипак прихватате — он се окренуо Набокову. — Чини ми се да је, што се овог
питања тиче, ствар прилично разјашњена.

У тај мах у разговор се умешао Дубељт. Он се мало придигао, брзо је коштуњавом руком
загладио своје бујне бркове, и грациозно се, као да креће да игра мазурку, бацио на своје
испитивање.

— Кад сте већ кренули путем признања, за вас веома важним и спасоносним, — у његовом
се тону осећао призвук коњичког начина поздрављања — можда ћете нам испричати — овде
је почео чудно да растеже речи и полако да развлачи реченице — о плану који је састављен
ноћу 21. априла, на јавној маскаради, у сали Племићког дома...

Застао је, као да размишља или се присећа. Онда је нагло завршио реченицу:

... да се цар закоље?

Достојевски није задрхтао.

— Нисам учествовао у плановима за царево убиство.

— Али у друштву својих пријатеља ви сте вероватно више пута имали прилику да чујете како
је пожељно потпуно искоренити виновнике зла — тако рећи уништити, па, рецимо, наравно
примера ради — јер је та мисао најбесмисленија због своје неостварљивости — читаву
царску породицу?

Он се наднео над сто, а његове су се очи жудно упиле у лице Достојевског.

— Ја нисам никада позивао на то.

— Па ко је?

Зелене фосфоресцентне зенице испод седих обрва настављале су да га сврдлају. Оптужени је

стајао и гледао као зачаран. Мисли су му јуриле као олуја — он се присећао: „Код Спешњева
је било речи ,.. Очигледно — реченица из тадашњег разговора ... ,Одстранити цара са
породицом, . . . Он је баш тако рекао ..."
Дубељт је извадио из корица лист и пружио му га. То је био план Петербурга с обележеним
размештајем касарни гардијских јединица. На револуционарној мапи престонице тушем су
била означена места одређена за барикаде — на Дворском тргу, на обалама, код мостова, на
Невском.

— Ја нисам правио тај план.

— Али, као војни инжењер, ви сте свакако знали за њега. Ви сте топограф инжењерског
одељења — да ли су могли без вас да решавају таква питања?

— Нисам се припремао за устанак и уличне борбе.

— Били сте један од првих чланова тога друштва, ви сте ипак морали да знате о плану
завереничке партије да цара убију маскирани завереници. Да ли сте учествовали и у
састављању лутријских срећки, на којима су били исписани позиви на устанак и убиство
цара.

— Не, нисам учествовао. И уопште мислим да су то неистините гласине.

— Нелогично је прихватити јакобински систем а не тежити његовом ширењу. У

револуционарним савезима се обично, стварају тајне штампарије за пропаганду нових идеја.
У вашем кружоку, колико је познато, постојали су такви планови...

Тог се питања Достојевски највише плашио. У томе је, са становишта власти, био његов
највећи преступ. Организовање тајне штампарије ради ширења антидржавне пропаганде —
то више није била завера идеја. То нису били разговори, нити читање песама. То је била
револуционарна чињенипа, веома озбиљна и крупна. Признавати је — било је сасвим
недопустиво. Осим личне опасности, он би увукао у своју изјаву низ других личности, у
првом реду Спешњева.

— Ви узалудно тако ћутите о том питању. Ми поседујемо цртеж ручне штампарске машине,
која је вама свакако добро позната. Од неколико занатлија су добијени подаци да су код њих
били поручивани поједини делови. Ако нам кажете где је била састављена и код кога је била
чувана, то ће у многоме ублажити вашу судбину.

Генерал је поучно и грациозно придигао своју мршаву руку и погладио своје бркове. Истрага
је, изгледа, достигла крајњу напетост.

И поново је, прекидајући безнадежну паузу, реч узео председник.

— Значи — свечано изусти својим промуклим гласом Набоков — ви упорно одбијате да

признате своје учешће у завери за устанак и царево убиство?

— Учествовао сам у дискусијама о фуријеризму, о кметству и војним казнама. Читао сам на

скуповима писмо Бјелинског Гогољу. Слушао сам Војнички разговор. Веровао сам и не
престајем да верујем у будућност свеопште среће. Али нисам крив због завере за устанак и
царево убиство.

— Ви нам дајете могућност да вам докажемо да лажете. Прочитајте.

Он му пружи лист.

„Кад организациони комитет тајног друштва —размотривши снаге, услове и прилику која
се укаже — одлучи да је дошло време за устанак, ја се обавезујем да потпуно и отворено
учествујем у устанку и борби не штедећи себе и претходно се наоружавши ватреним или
хладним оружјем."

— Ја никада нисам потписао сличну хартију.

— Да ли вам је познат рукопис?

— Тешко ми је рећи ...

— А ако вам кажемо име окривљеног Николаја Спешњева?

— Бојим се да не погрешим. Ипак је могуће да је то писано његовом руком.

— И за вас потпуно несумњиво. Јер сте и ви били члан тајног друштва које је он основао.

— Ми смо се заиста скупљали у омањој групи због читања и музике ...

— Неопходно је да тајној истражној комисији саопштите све појединости, све што вам је
познато о тајном друштву које је организовао Спешњев. Моћи ћете то да учините у писменој
форми. У ћелију ће вам бити достављени упитници. Свака лаж и тврдоглаво порицање
послужиће само повећавању кривице. Детаљно и потпуно признање, ко је и какве предлоге
давао о уништењу личности императора и царске породице, још увек може да вас спасе. Да
ли вам је познато шта вам, у супротном, прети?

— Не, није ми познато.

— Сагласно војним правилима, највишим инструкцијама датим тајној истражној комисији и

пуномоћјима генерал--'аудиторијата, сви они кош се огласе кривима због антидржавних
планова биће подвргнути казни черечења или срамној смрти вешањем.

Он је свечано устао. За њим су се дигли сви врховни иследници. Низ масивну бронзу царског
портрета издужило се, чудно и злослутно разноврсних, пет језуитских глава: чулна
Дубељтова чељуст, Гагаринове језуитске стиснуте усне, јастребов нос и оловне очи
Долгорукова, сјајни образи Фалстафа-Ростовцева, гвоздена лобања Набокова.

Они су стајали надмени и претећи, као да су до врха били испуњени охолошћу и борбеном
поданичком верношћу, потврђеном много пута у току неколико десетина година њиховог
оданог служења цару и отаџбини.

— Сагласно инструкцији његовог императорског величанства тајној истражној комисији

(сви иследници су се бодро и снажно исправили), предмет због кога сте ви, потпоручниче
Достојевски — први, оптужени — проглашен је у највишој мери злочиначким и страшним и
степен кривице и казне биће одређен у свој својој строгости према војним законима.

Сијајући голим сабљама, стражари одводе оптуженог.

Шеснаестог новембра војни суд је завршио истрагу над петрашевцима. Процес је настављен
у генералаудиторијату или у врховном тужилаштву. Деветнаестсг децембра је ова највиша
инстанца, на основу војног кривичног законика, осудила двадесет и једног оптуженог на
смрт стрељањем. Али, водећи рачуна о младости осуђених, њиховом кајању, непостојању
штетних последица изазваним њиховом делатношћу, суд је замолио императора да се смртне
пресуде замене друтим казнама.

Према традицији, Никола I је поништио најтежу казну на коју су били осуђени Петрашевски,
Спешњев, Момбели, Дуров, Достојевски, Плешчејев и други, смањивши многима висину и
степен казни, које му је предложио генерал~аудиторијат.

Али цар је наредио да се његово „помиловање" саопшти петрашевцима тек пошто се јавно
прочита првобитна смртна пресуда и пошто се изведе сав церемонијал погубљења, сем
последње команде „пали“, после чега је наређено да се прочитају коначне пресуде.

СЕМЈОНОВСКИ ТРГ

То је било 22. децембра 1849. године, око осам сати изјутра.

Црна кочија са замрзнутим стаклима довезла га је до непознатог места. Стражар који је

седео поред њега отворио је вратанца.

— Излазите.

Изашао је и угледао их све. Губилиште се црнело на снегом покривеној пољани војног

вежбалишта, а поред самог бедема, страшно зарастао, са разбарушеном гривом, у лаком
пролетњем огртачу и без капе, стајао је Петрашевски.

Где су то они?

Достојевски се осврнуо. Поцрнеле страћаре периферије, наранџасти зидови гардијских

касарни, пет златних купола гломазне цркве изнад бедема огромног трга, где се одржавају
смотре и врши обука Семјоновског пука.
У центру „парадног места" — правоугаоник пешадије и коњице. То су у каре постројени
батаљони у којима су служили осуђени официри: Паљм, Григорјев, Момбели.

У средини квадрата — дрвени подијум прекривен црним сукном.

Крај бедема стражари постројавају довезене затворенике.

Ту су сви. Омршавели, бледи, подивљали. Песници и правници, инжењери и официри,

учитељи и новинари. Цео петак Петрашевског, опкољен елитним трупама и коњичком
жандармеријом, на челу са војним генералгубернатором Санкт-Петербурга, шефом
полиције, командантима јединица цареве телесне гарде и ађутантима његовог величанства.

После дугих месеци затворског самовања осуђеници су се сусретали радосно и ведро, са

братским усклицима и топлим загрљајима.

То је очигледно реметило најстрожи војнички ритуал највише казне.

До њих је, негодујући, дојахао лично командант гардиј" ске пешадије и главни руководилац
погубљења, генералађутант Сумароков.

Разлеже се команда: „Постројте их!"

Мајор их распореди у врсту. Испред осуђеничког строја појави се свештеник у погребној

одежди. Он је на челу процесије и води је, опкољену стражом, поред војске у ставу мирно,
ка губилишту.

Ево и последњег заокрета. Испред њих су три узана сива стуба чврсто заривена у промрзлу
земљу. Остаје да се живи десетдвадесет минута.

Линија војних јединица је пређена до краја.

Осуђенике приводе кратком степеништу подијума. Клизајући се по замрзнутим

степеницима, они се пењу на губилиште.

— Поздрав!

Пушке се дижу с оштрим звекетом. Разлеже се ситно, нервозно добовање. На подијум излази
аудитор са хартијом у рукама. Слабим дрхтавим тенором, извикујући делове реченица за
војску, за гомилу на бедему, са паузама и новим пискавим узвицима, чита највишу пресуду.

Ветар хучи, мисли се ковитлају, немогуће је ухватити целу реченицу, она стиже до свести у
одломцима — шта је то, је ли мозак почео да попушта или то мећава пригушује узбуђени
читачев фалцет?

— Генералаудиторијат је, пошто је размотрио предмет добијен од војносудске комисије,

закључио... сви су криви ... због намере да свргну државни поредак ... одредио је: да се казне
смрћу стрељањем.

Читач невероватно повишава свој петлићки глас и диже руку према штиту своје шапке.
Тргом се разлеже продоран узвик:

— Император је на пресуди изволео својеручно написати: „Тако да буде".

Тргом се разлежу имена, параграфи, резолуције, и са страшном ритмичношћу опет и поново

се чује неумољива пресуда.

И ево, десети пут се разлеже равнодушна формула:

*— Инжењерског поручника у оставци Фјодора Достојевског, 27 година старог, због учешћа

у злочиначким намерама, због ширења приватног писма, пуног дрских израза против
православне цркве и врховне власти, и због покушаја ширења у домаћој штампарији
штампаних дела против владе...

Осуђује се на смртну казну стрељањем.

Одзвањају нова позната имена живих и блиских људи и иста немилосрдна казна ...

Читач пресавија хартију на четири дела и ставл>а је у бочни џеп. Лагано силази са подијума.
Поново бучно бубњање. Уз одвратно ситно добовање, лупајући високим чизмама, на
губилиште се пењу џелати, одевени у кошуље живих боја и у црне баршунасте шалваре.
Осуђенике стављају на колена. Џелати ломе изнад њихових глава турпијом засечене сабље.
Сув и оштар звук челика који се ломи оштро просеца хладни ваздух.

Свештеник изговара последњу проповед „грех је узрок смрти" и пружа сваком велики крст
да га целива.

„... У близини. је била црква, и њен врх с позлаћеним кровом пресијавао се на заслепљујућем
сунцу. Он се сећао да је веома упорно гледао у тај кров и у те зраке, који су са њега сијали.
Није могао да се нагледа зракова: чинило му се да су ти зраци његова нова природа, да ће се
за нека три минута слити са њима. Ужасна је била неизвесност и одвратност од тог новог
што ће се збити и одмах наступити. Али он каже да за њега тада ништа није било теже
од сталне мисли: ,Кад не бих морао да умрем! Кад би се живот могао вратити — какав
бескрај!"

Тако се Достојевски сећао двадесет година касније свог погубљења, у Идиоту, говорећи
устима кнеза Мишкина, који је причао о једном свом познанику — политичком
преступнику.

Ево и последњег обреда — предсмртног пресвлачења Ту, на губилишту, летње огртаче им

замењују дугим платненим кошуљама са шиљатим капуљачама и рукавима дугим скоро до
земље.
Изненада се са губилишта разлеже дуги, грохотан и дрзак смех. Сви се осврћу.

Тресући се као у незадрживом грчу и као да је намерно са сваким новим нападом појачавао
свој смех, Петрашевски је изазивачки махао својим кловновским рукавима.

— Господо!... смех га је гушио. — Како смо, мора бити... смешни у овим хаљинама.

Велики пропагандиста је остајао веран себи. Над губилиштем се проломио његов смех.
Можда је последњи пут хтео да искаже своје презрење према власти и у исто време да
охрабри своје другове.

Сви они стоје, високи, бели, стравични, као сабласти.

Необична одећа се њише на ветру, лица су им полупокривена намакнутим капуљачама.

Постројавају их по тројицу. Он је у другом реду. Разлеже се вика командира егзекуциЈе.

— Петрашевски.

— Момбели.

— Григорјев.

Три беле сабласти, под стражом командира вода, на аудиторов позив, полако силазе низ
клизаве степенике подијума. Конопцима их везују уз три сива стуба. Дугачким рукавима
самртничких кошуља везују им руке на леђима.

„Прозивали су по тројицу", — писао је Достојевски истог дана, — „ја сам, према томе, био
у другој партији и остајало ми је да живим још највише један минут. Ја сам се брате
сетио тебе, свих твојих *..

Стигао сам такође да загрлим Плешчејева, Дурова,4 који су били поред мене, и да се од њих
опростим..."

Три осуђеника су чврсто привезана уз стубове. Лице Петрашевског је мирно, само су му очи
невероватно раширене. Он као да је гледао изнад свега. Мирно је очекивао оно што је
неминовно.

Момбелијево лице је било непокретно и бледо као креч.

Григорјев као да је сав био изобличен од мучног краја који се ближио. Искривљено лиие
било му је скамењено од ужаса, очи стакласте као у лудака.

Три вода војника одређених за извршење казне одвајају се од својих јединица и под
командом подофицира марширају по одређеној линији — пет хвати испред стубова. Испред
сваког осуђеника поређало се у истој линији шеснаест гардијских стрелаца. Заједничко
убиство које предстоји као да са сваког појединог извршиоца скида одговорност за
крвопролиће.

Одјекује команда:

— Напуни пушке!

Ударци кундака и звекет арбија.

— Намакните им капуљаче на очи!

Испод капуљача нестају запрепашћене очи Петрашев" ског, бледа Момбелијева маска,
гримаса безумља на лицу Григорјева.

Али одсечним покретом главе Петрашевски збацује са лица белу капуљачу: „Не плашим се
да гледам смрти право у очи/...“

Поново војничка команда:

— Нишани!

Вод војника управља пушчане цеви у осуђенике.

„Тај тренутак је заиста био ужасан“ — сећао се петрашевац Ахшарумов. „Срце је замрло у
ишчекивању, а тај страшни тренутак је трајао око пола минута ..."

Зашто тако дуго не одјекује пуцањ?

По тргу галопира ађутант. Он уручује генералу Сумарокову запечаћено писмо.

Мртву тишину поново пресеца оштро бубњање. Шеснаест нанишањених пушака дижу се као
једна цевима нагоре. Код стубова ужурбаност: осуђенике одвезују. Поново их изводе на црно
узвишење.

И аудитор опет својим подрхтавајућим тенорчићем чита нову пресуду:

— Пошто је прочитао дубоко понизан извештај, Његово величанство уместо смртне пресуде
... лишивши свих имовинских права... прогнати на робијашке радове... на неодређено време...
у кажњеничке чете министарства војног... као редове у специјални Кавкаски корпус ...

Опет се Семјоновским тргом разлеже његово чувено име.

— Инжењерског поручника у оставци Фјодора Достојевског ... на робијашке радове у

тврђавама у трајању од четири године, а после у редове.

На губилишту су се појавили ковачи са много звецкавог гвожђа. Подијум подрхтава од

звонких удараца баченог метала. Ноге Петрашевског закивају у гвоздене обруче. Миран,
презрив и подругљив, он лично помаже ковачима. Са звеком ударају чекићи по гвожђу.
Закивају окове.

Уз подијум стаје курирска тројка.

— Према највишој вољи, зликовац Буташевич-Петрашевски се непосредно са губилишта у

пратњи жандарма и фелдјегера шаље у Сибир.

— Хоћу да се опростим са својим друговима — изјавио је осуђеник команданту.

И ступајући тешко, неспретно, скоро беспомоћно, спутаним ногама и поводећи се у својим

оковима, Петрашевски је обишао све, изљубио се и опростио.

— Не жалостите се, другови. Нека нас окивају!... То је драгоцена огрлица, коју нам је
израдила мудрост Запада, дух века, што свуда продире, а ставила нам ју је свечано љубав
према човечанству ...

Пошто је изгрлио све, полако је кренуо и поклонивши се дубоко уз звекет својих ланаца, још
једном се опростио од свију. Као да је тражио од њих опроштај за своју нехотичну кривицу
пред њима.

Ставили су га у саонице. Фелдјегерска тројка са жандармом на боку је јурнула, пролетела и

нестала иза окуке.

Водили су их натраг. Гомила се разилазила полако и ћутке. Коњаници са белим перјаницама

на тророгим шеширима јурили су из све снаге с извештајима у Зимски дворац. Гардијски
пукови су се престројавали за повратни марш.

Истог дана он је писао једином блиском човеку — Михајлу.

„...Брате! Нисам обесхрабрен и нисам клонуо духом. Живот је свугде живот, живот је у
нама, а не изван нас. Поред мене ће бити људи, и бити човек међу људима и остати човек
заувек било у каквим невољама, не бити обесхрабрен и не подлећи — у томе је живот, у
томе је његов задатак. Ја сам то схватио. Та идеја је ушла у моје месо и у моју крв. Да\
Истина! Глава која је стварала, живела вишим животом уметности, која је схватила
високе захтеве духа и навикла се на њих, та глава је већ одсечена са мојих рамена. Остали
су сећање и ликови, које сам створио али не и остварио. Они ће ме, истина, израњавити! Али
у мени су остали срце, исто тело и крв, који исто тако могу да пате и воле, и да тугују, и да
се сећају, а то је ипак живот. Никада још у мени нису врвеле тако обилне и здраве залихе
духовног живота, као сада..."

Заиста је беспримерна снага ове стваралачке свести и храброст тог осетљивог човека, који
тек што је доживео погубљење и који је за неколико сати требало да оде у прогонство. Он је
испуњен оптимизмом, непоколебљивом вером у своју мисију и у свој будући препород:
„Данас сам био пред смрћу три четврти сата, сродио сам се с том мишљу, доживео сам
последње тренутке и сада поново живим”

О овом потресном запису доживљаја генијалног осуђеника на смрт понекад пробијају и ноте
пригушеног очајања:

„Боже мој! Колико ће доживљених, створених ликова пропасти, угасити се у мојој глави
или ће се разлити као отров по мојој крви. Да, ако не будем могао да пишем, ја ћу пропасти.
Боље је петнаест година заточеништва и перо у рукама”.

Али воља великог песника тријумфује над страшним ударцима чудовишне стварности.
Открива се ново схватање смисла живота, опамећено страшним искуством поништене казне:

„Кад се осврнем на прошлост и размислим колико је узалуд про-ћерданог времена, колико га

је изгубљено у заблудама, у грешкама, у доколичењу, у незнању како да се живи; како га
нисам ценио, колико сам пута згрешио против свог срца и духа — срце ми се облива крвљу.
Живот је дар, живот је срећа, сваки тренутак је могао да буде век среће... Брате! Кунем
ти се да нећу изгубити наду и да ћу дух свој и срце сачувати у чистоти."

Ова неповезана, журна, несређена исповест, написана у казамату, у присуству тамничара,

кореспондира са највећим откровењима светске уметности и звучи као бесмртна Бетовенова
порука: „Преко патње ка радости".

Истог дана Достојевском су саопштили да ће бити по слат у Сибир са првом групом.

Замолио је за дозволу да се опрости са братом. Одбили су га. Али, на заузимање рођака,
командант им је дозволио последњи растанак.

24. децембра увече Михајло Михајлович Достојевски заједно са Александром Миљуковим

био је пуштен у командантову кућу. Убрзо су се у пратњи жандармеријског официра и
стражара појавили Достојевски и Дуров, већ одевени у путно робијашко одело — кратке
бунде и ваљенке.

Састанак је трајао пола сата.

„Очи старијег брата биле су пуне суза", сећао се Миљуков —• „усне су му подрхтавале, а
Фјодор Михајлович је био миран и тешио га.

— Престани, брате, — говорио је — ти ме познајеш, не одлазим у гроб, не пратиш ме до

хумке — ни на робији нису звери, већ људи, можда још бољи од мене... Кад изађем са робије
— почећу да пишем. У току ових месеци много сам доживео, а убудуће што видим и
доживим — имаћу о чему да пмшем .. .*

Пред поноћ су га одвели у ковачницу.

Тачно у поноћ, када је сат на Петропавловској тврђави свирао својим звончићима „Како је
славан", Достојевског су оковали у окове који су тежили десет фунти. Посадили су га у
отворене саонице са жандармом (у двоје других саоница били су Дуров и Јастржембски) и
под командом фелдјегера коњски воз на салинцима кренуо је на далек пут.

ГОДИНА ПРОГОНСТВА

ГЛАВА VII. РОБИЈАШ

ПУТ У ТАМНИЦУ

Петербург је славио бадње вече. Прозори на кућама били су блиставо осветљени. У многим
прозорима су се светлеле јелке и пресијавали украси. Прошли су поред куће уредника
Отаџбинских записа, Крајевског, где су те вечери славила бадњи дан деца Михаила
Михајловича. Достојевски је са болом мислио на породицу са којом се растајао на дуго
година, ако не и заувек.

Пред зору су били у Шлисељбургу, где су у крчми попили врео чај. Фелдјегер — бивши
дипломатски курир, „диван старац, добар и човечан", преместио је затворенике у затворене
саонице. Поводом празника кочијаши који су се смењизали седели су на бок у кицошким
капутима са скерлетним појасевима. „Био је диван зимски дан", сећао се Достојевски.

То је било његово прво путовање по Русији. Он је познавао само петербуршки пут од Москве
и поморски пут из Кронштата у Ревел. Сада су га за две недеље руске тројке пренеле по
бескрајној, снегом завејаној маршрути од Неве до западног Сибира. Он је прошао северним
делом земље преко девет губернија: петербуршке, новгородске, јарославске, владимирске,
нижегородске, казанске, вјатске, пермске и тобољске. У Приураљу мраз је достизао 40
степени. „Био сам промрзао до сржи костију" — писао је о свом странствовању по
бескрајној отаџбини петербуршки житељ.

„Тужан је био тренутак преласка преко Урала; Коњи и кола су пропадали у снежне наносе.
Била је вејавица. ; Ми смо изашли из саоница, то је било ноћу, и стојећи смо очекивали док
извуку кола. Свуд унаоколо снег, вејавица; граница Европе, нред нама Сибир и тајанствена
судбина у њему; иза нас прошлост — растужио сам се и навреше ми сузе на очи."

Шеснаестог дана путовања, 9. јануара 1850. године, Достојевски је стигао у Тобољск. Овде је
први пут ушао у тамницу, засада још привремену или „етапну"; одатле су осуђенике
распоређивали по сибирским рудницима, тврђавама и фабрикама. Овде је видео људе
приковане уза зид у загушљивом мемљивом подруму. Они су били осуђени на дуге рокове
издржавање казне без кретања и ваздуха. Могао је да боље погледа лице једног од
најчувенијих разбојника, које му је одмах открило „ужасну духовну отупелост, страшан спој
крволочности и незасите чулности". Тако се отварало предворје Мртвога дома.
Новоприспеле „злочинце" су затворили у узан, мрачан, хладан и прљав затвор. Јастржембски
је пао у очајање и одлучио да се убије.

У таквим тренуцима је нервозни и болесни Достојевски испољио изузетну храброст. И овог

пута својим присуством духа он охрабрује потиштене и утучене другове. У својим стварима
он проналази кутију цигара, које му је за пут поклонио брат. Затвореницима су донели чај и
лојаницу.

„У пријатељском разговору провели смо већи део ноћи. Симпатичан и пријатан глас
Достојевског, чак неколико његових ћудљивих испада, потпуно женских, деловали су
умирујуће на мене ...“ Створила се атмосфера унутрашње топлине, бриге и саосећања.
Јастржембски је напустио мисао о самоубиству.

Међутим десио се неочекиван и незабораван догађај. На одмориште, код „политичких

преступника", дошле су жене декабриста — да их утеше, да им помогну у несрећи. То су биле
жене, непознате у својој скромној величини, којих се Њекрасов сећа у својим чувеним
поемама о Трубецкој и Волконској:

Можда ћемо се, настављајући своју причу, дотаћи и осталих,

које су, напуштајући домовину, ишле да умиру у снежним пустињама.
Привлачни ликови! Тешко да сте у историји неке земље Срели нешто лепше ...
Њихова имена се не смеју заборавити!

Достојевски је заувек запамтио четири сибирске јунакиње, које су га подржале у том

безнадном тренутку. То су биле П. Е. Ањенкова са ћерком, Н. Д. Фонвизина и Ж. А..
Муравјова.

Млада францускиња Полина Гебл, радила је 1825. године у петербуршкој модној радњи, где
се са њом упознао сјајни царски коњички гардиста и љубимац Александра I, И А. Ањенков,
кога је ускоро војни суд осудио на робијашке радове. Она је кренула за вољеним човеком у
Сибир, савладавши невероватне тешкоће, јер није била његова званична жена.
Десетогодишње изгнанство није сломило њену живу нарав, ни смелу природу.

Ћерка Прасковје Јегоровне, Олга Ивановна Ањенкова (касније Иванова), ускоро се

настанила у Омску и топло је саучествовала у судбини Достојевског. Писац ју је називао
својом „рођеном сестром", „дивном чистом душом, узвишеном и благородном". Он је исто
тако високо ценио Н. Д. Фонвизину, жену „доброг, човекољубивог срца", која је „све
жртвовала због високе моралне обавезе".

Те четири декабристкиње наговориле су чувара етапног затвора да им у свом стану уреди

састанак с политичким затвореницима. Оне су их нахраниле, снабделе их стварима,. свакоме
су поклониле по један примерак јеванђеља (једина књига коју је било дозвољено имати на
робији); у расеченекорице стављено им је по десет рубаља. То је била књига са старинским
крупним старословенским словима и скраћеницама (Достојевски је чувао читавог живота и
отварао на над своје смрти).

„Ми смо се састали са тим великим патницама, које су добровољно кренуле за својим
мужевима у Сибир" — сећао се четврт века< касније Достојевски. „Недужне, оне су за
дугих двадесет и пет годинз поднеле све што су поднели и њихови осуђени мужеви.
Састанак је трајао један сат. Оне су нас благословиле за нови пут."

Прогнаници из 1826. године, изгледа, нису имали могућ-ности да се срећу са новим

„државним преступницима" и зато су сусрет са три петрашевца преузеле на себе жене
насељеника.

Доктор Г. М. Мејер, који је 1850. године радио у тобољском сиротишту, саопштио је касније
у штампи да су са судбином приспелих петрашеваца саучествовали декабристи који су
живели у граду: Ањенков, Муравјов, Свистунов, двојица Пушкина. Они су новодошавшима
слали рубље и друге ствари. Достојевски је побуђивао посебно интересовање. О њему су већ
тада говорили као о славном аутору приповетке Бедни људи. Лекар је приспеле посетио у
затвору, а неке и у болници. Осим Достојевског, Дурова и Јастржембског, били су довезени
Петрашевски, Спешњев, Таљ, Љвов, Момбели и др. Према Мејеровом сећању, „Достојевски
је био мали, слабашан и изгледао је младолико; био је необично миран, иако је на рукама и
ногама носио веома тешке окове". „Приспели су били затворени у тамницу, у веома ниску и
тесну просторију са тешким ваздухом."

Око 20. јануара, Достојевског и Дурова су послали из Тобољска у Омск. Упутство

генералгубернатора Западног Сибира је налагало: „Треба их држати без икакве
попустљивости и оковати у ланце". Али на заузимање енергичне и окретне Ањенкове они
нису у далеку тамницу послати пешке него на коњима (то је била раздаљина од 600 врста).

Фонвизина је одлучила да отпрати „омске робијаше" широким друмом иза Иртиша. Сачекала
их је седам врста иза Тобољска на мразу од тридесет степени.

„Најзад смо зачуле удаљене звуке прапораца" — записала је њена сапутница. „Ускоро се на
ивици шуме појавила тројка са жандармом и путником, а иза ње друга; изашле смо на пут
и, кад су стигли до нас, махнусмо жандармима да се зауставе, о чему смо се с њима већ
раније биле договориле.

Из дубоких саоница [тј. сибирских] искочили су Достојевски и Дуров... Били су одевени у

кратке затвореничке бунде и имали су жрзнене шубаре налик на капе с наушницама: тешки
окови грмели су им на ногама. Опростиле смо се на брзину од њих и стигле само да им
кажемо да не губе ведрину духа, да ће се о њима и тамо бринути добри људи."

То је био последњи поздрав из „слободног света“.

МРТВИ ДОМ
23. јануара 1850. године, Достојевски је стигао у Омску тврђаву, која је била окружена
рововима и насипима. Саграђена је почетком XVIII в., ради одбране од степских номада, она
је ускоро претворена у војни затвор. „И још никада човек тако пун наде, жудње за животом и
вере није улазио у затвор" — записао је Достојевски у својим белешкама тридесет година
касније, сећајући се очевидно тог трагичног тренутка свог живота.

Први сусрет са главним тамничарем, мајором Кривцовим, потврдио је његову репутацију

ситничарског дивљака и окрутног тиранина. Достојевски се сусрео с полупијаним човеком
модросвирепог лица испод наранџастог обода умашћене шапке, у војној униформи с
прљавим сребрним еполетама. „Његово бубуљичаво и зло лице оставило је на нас веома
жалостан утисак: као да се зао паук сјурио на јадну муву, која је упала у његову паучину". По
свом обичају, он је грубо изгрдио приспеле затворенике и припретио им шибањем за и
најмањи прекршај.

Достојевског су одвели у стражару, где је убрзо добио нов изглед затвореника. Обријали су
му пола главе, оденули га у двобојни кратак капут са жутим асом на леђима и покрили га
меком капом без штита. Тако одевен ступио је у казамат.

То је била трошна зграда, одређена за рушење, са трулим подом, кровом који прокишњава,
димљивим пећима. „Бува, ваши и буба је тма и тушта". Голе душеме. Заједнички чабар од
сумрака до зоре, неиздржљива загушљивост. А унаоколо непрекидна бука, свађа, псовке,
звецкање окова. „То је био пакао, мркли мрак“ — сећао се касније Достојевски.

Он је ту, на делу и у пракси, видео стари ужасан пропис о кажњавању: жигосана лица, „да би
се заувек обележила њихова изопштеност";5 измрцварена леђа оних који су кажњавани
шибама, отечена, модра, пуна трнова. Омски робијаши били су немилосрдно спутани
гвожђем. Људи су се у оковима купали, у ланцима су играли комедију и лежали болесни у
болници. Један измршавели затвореник је умро од тешке туберкулозе, подофицир је одмах
послао по ковача: да би се мртвац расковао.

Достојевског је изненадила мржња робијаша према осуђеним племићима. Бивши кметови

испољавали су своју мржњу према доскорашњим племићима, који су изгубили своју
безграничну власт над њима. „Ви сте племићи, гвоздени носеви, нас искљуцали. Раније си
био господин, народ си мучио, а сада си гори од последњег, постао си исто што и ми.“

Ту тему класних разлика Достојевски је унео у епилог Злонина и казне. Раскољникову се у

Сибиру чини да је између њега и затвореника — непремостив понор. То као да су људи
разних националности, два непријатељска табора. Један робијаш га је у бесу напао, Само је
стражар спречио крвопролиће.

Али обично се сталешка мржња између затвореника није тако бурно испољавала. Према
причању самог Достојевског, он је међу робијашима имао „много другова и пријатеља",
интересовао се за њихове „историје", њихове песме, њихове моралне потребе.
У шаренилу разнолике казнионичне гомиле, где су били заступљени сви делови Русије и сви
видови злочина, Достојевски је могао да посматра скоро све типове из света криминалаца,
од кријумчара и фалсификатора до мучитеља малолетника и друмских пљачкаша.

Подаци Записа из мртвог дома омогућавају да се становници робијашнице, по Толстојевом

или Стендаловом методу, поделе у неколико категорија.

Робијаши би се могли поделити у две основне групе:

1. наивни и простодушни брбљивци,

2. ћутљиви.

Ова друга, најмногобројнија, врста делила се на неколико група:

1. суморне и озлојеђене,

2. добре и ведре,

3. очајнике.

Посебну пажњу приказивача сложених случајева савести привлачили су „суморни и

озлојеђени". Проживео је четири године уз најмрачније знаменитости криминалне хронике.
Убица деце, Татарин Газин; вишеструки убииа, који је окованом писцу украо његову
брижљиво чувану библију; најодвратнији од свих затвореника, „морални Квазимодо",
рафиновани развратник, паразит и издајица, Аристов — таква је била средина „великих
страшних зликоваца", у којој је живео Достојевски у робијашници.

Али било је и других. Међу малобројним „добрим и ведрим“ Достојевски је често одмарао
душу од свих затворских утисака. Тој групи је припадао и мирни простосрдачни младић, и
седи староверац који је страдао због своје вере, и неколико кавкаских горштака, који су у
прљавштину и дим затворског живота донели витешку племенитост својих горштачких
обичаја.

Кавкасци омског затвора нису били криминалци, пљачкаши или коњокрадице. То су били
политички затвореници, одважне патриоте, неустрашиви партизани, који су појединачно
или у групи лаких коњаника нападали погранична утврђења огромне регуларне армије.
Највећи песници Русије — Пушкин („Тако данас негодује ћутљиви Кавказ, Тако га
притискују туђе силе...") и Љермонтов („Горе аули, немају заштите... Гори ватра черкеске
слободе!") — изражавали су у својим песмама симпатије према подвигу горштачких
племена. Ослободилачки рат у Чечњи, Дагестану, Черкезији, против колонијалног
угњетавања самодржавља, рађао је ентузијасте и хероје. То се осећа и у описима робијаша-
Кавказаца у Достојевског, иако је аутор због цензуре морао да их спусти на ниво
криминалаца.
Али историјска истина неумитно избија из те цензурисане приповетке. Херој Нура, назван
Лав, био је снажан, одважан, сав исечен и изрешетан јунак, племенити борац за независност
свог народа. О њему је у Записима узгред речено: „Он је на Кавказу био миран, али је стално
потајно одлазио к немирним брђанима и одатле је заједно са њима нападао Русе". То се
дешавало у јеку Шамилових операција, тј. четрдесетих година. Достојевски је, по доласку у
омски затвор, већ затекао овде прогнане Лезгине, Чеченце и дагестанске Татаре. Међу овим
последњим био је и младић Алеј, сусед Достојевског на душеми, мека срца и лепа лика. „Се~
ћам се сусрета са њим као једног од најлепших сусрета у мом животу" — потврђује аутор
Записа. То је било необично биће, „тако дивно по природи" да никаква помисао о нечем
рђавом није могла да га дотакне.

Лик је представљен у духу омиљених моралних јунака Достојевског. Карактеристична је

прича о Алејевом одушевљењу Беседом на гори и о његовој дубокој жељи да као муслиман
обрађује свог новог пријатеља величањем његове вероисповести: „Иса је — свети пророк".

Писца су заинтересовали и очајници прекаљене воље — људи, необузданог протеста и луде

храбрости. Такав је био криминалац Орлов: „У њему смо видели бескрајну енергију, жудњу
за акцијом, жудњу за одмаздом, жудњу да се постигне постављени циљ. Био сам изненађен
његовом чудном гордошћу". Истом типу одлучних припадао је и робијаш Петров —
најодлучнији, неустрашиви човек који није признавао никакву принуду. Из редова таквих
људи у одлучним тренуцима излазе коловође и вође. „Они се изненада одлучно и озбиљно
испоље и наметну у тренуцима неког наглог, општег покрета или преврата. И сви похрле за
њима, следе их слепо, до последњег зида, крај којег обично и оставе своје главе".

Достојевски је одмах осетио у жигосаним и пониженим становницима омске тамнице

изузетне чисте природе. То су биле сјајне искре у густој тмини сужањства. „Све је то само
севнуло преда мном те прве невеселе вечери мога новог живота — промакло усред дима и
чађи, усред псовки и неизмерног цинизма, у загушљивом ваздуху, уз звекет окова, усред
проклињања и бестидног смеха."

БОРБА ЗА ЖИВОТ

Петербуршки књижевник, који није знао ниједан занат, био је увршћен у физичке раднике. У
радионици је окретао тешко тоцило, у фабрици је пекао циглу или је носио тај тешки товар
на грађевину, на Иртишу је испитивао старе државне бараке, стојећи до колена у леденој
води. Морао је радити на неиздржљивој хладноћи, кад се и жива ледила. Затворска управа
добила је „наређење са највишег места" да се с „политичким затвореником Достојевским" у
пуном смислу поступа као са робијашем без икаквог попуштања.

„За чуђење је како писац није ту пропао" —• пише историчар царског затвора. „Девиза
читаве затворске управе тога времена била је да и затвор треба учинити местом оскудице
и патње. Да је затворској администрацији пошло за руком да ову девизу спроведе до краја,
та гробља живих постала би гробља мртвих. Нагон за самодржањем затворских житеља
није могао да се помири са тим. У затворима и робијашким четама водила се упорна борба
за живот!' 6

Једна од манифестација такве борбе је затворско позориште. Управа је дозволила

затвореницима да о празницима приреде представу. Глумци су одабрани међу младим и
сналажљивим. Саставили су троделни плакат. Молери су обојили завесу и декор.
Музичариаматери су саставили оркестар од балалајки, виолина, гитара и даира.

У шароликом програму, где је било пантомиме и балета, Достојевски се нарочито

заинтересовао за водвиљ и комедију. У шали једночинки глумца Григорјева Филагка и
Мирошка, у народном духу је представљена комедија сеоске лепотице Груше, која је
упорним удварањима судског писара Забирајева претпоставила осећања оданог јој обичног
посилног. Једноставан сиже привлачио је својим живим народним језиком, песмицама за
сваку личност, веселим и двосмисленим алузијама. Робијаш Баклушин, који је играо
наивчину Филатку, показао се као сјајан глумац, темпераментни весељак, „пун ватре и
живота", кога је Достојевски ставио чак изнад интерпретатора исте улоге на императорској
сцени.

Писац је био одушевљен и лакрдијом Кедрилждероња. Тај комад је присећао на Петрутку

из марионетског позоришта. У центру радње је слуга — обешењак: глупак, препредењак,
кукавица, преварант и сладострасник. Њега и његовог господара пред крај комада ђаволи
односе у пакао7.

У режији робијаша осећала се повезаност са предањем, утврђени методи и схватања,

позоришне традиције неколико поколења. На тим непознатим позорницама, према
Достојевском, и почиње „наша народна драмска уметност", која заслужује да се посебно
истражује и проучава.

У глуми затвореника аутор Записа из мртвог дома под~ влачи веселост, непосредност,
љубав према уметности, дар за импровизацију. Осећање за прави нерв комедије, сјај
спонтане импровизације и неспутана слободна интерпретација улоге били су у великој мери
својствени глумцимаробијашима. Мушкарпи су играли женске улоге — „салве смеха су
дочекале госпођу", тј. робијаша Иванова, који се појавио об~ наженог врата, са сунцобраном
и лепезом у рукама. Сценски таленат народа овде је избијао свом снагом. „Колико снаге и
талента пропада код нас у Русији, понекад готово узалуд, у ропству и у тешком животу",
размишљао је један од гледалаца те необичне представе.

Достојевски је с осећањем примао и песме које је понекад певао читав хор уз пратњу
балалајки и хармоника. Слушајући пажљиво свирку тих народних инструмената, он је „први
пут тада потпуно схватио оно бескрајно разуздано и необуздано у разузданим и необузданим
руским песмама и играма" ... Али сељачки мотиви овде су се ретко чули, певале су се
највише „робијашке", „разбојничке" песме. Ту су се певале и градске, малограђанске,
лакејске, понекад шаљиве, често сличне жанру „окрутне романсе". Народне мелодије
понекад су допуњаване локалним степским мелодијама. Писацробијаш је пажљиво слушао и
сетну песму Киргиза, која се разлегала са далеке обале.

Сам аутор је своју бесмртну књигу о робији назвао „белешке о пропалом народу". Историју
свог заточеништва завршио је познатим размишљањем:

„Тај народ био је необичан народ. То можда и јесте најобдаренији, најјачи народ у свем
нашем народу. Али узалуд су пропале велике снаге, пропале ненормално, незаконито,
неповратно. А ко је крив?... Да, ко је крив?"

Такво ново схватање робијашког народа предсказивало је у стваралаштву Достојевског

продубљавање теме народа, са којим је, по његовом мишљењу, требало да се слије виши
културни слој руског друштва. То ће убеђење, формирано у тамници, и постати програм
његове делатности после робије.

„Колико сам са робије понео народних типова и карактера" — писао је ускоро Достојевски.
„Колико животних историја скитница и разбојника и уопште мрачног, кукавног живота!
Могу се испунити читави томови”

Нешто од тог материјала Достојевски је разрадио. Он је у својим белешкама испричао како

је војник Сироткин заклао командира чете; како је подофицир Баклушин, талентовани и
весели шаљивџија, из љубоморе убио Немца, који му је преотео вереницу; како је „Акуљкин
муж“ заклао своју недужну и оклеветану жену; како је развратни спахија преотео вереницу
своме кмету на сам дан венчања и како се овај за нежност према девојци захвалио спахији
секиром.

Али Достојевски је са робије понео и низ ликова за своје велике романе. У његовом
каснијем стваралаштву јављају се становници омске тврђаве, то нису „скитнице и
разбојници", већ мислиоци или људи јаких страсти, понекад и супротни типови мучног
духовног распадања.

У Раскољникову су оживеле особине затворских уображењака и властољубаца, који су себи

смело дозвољавали, у име виших циљева, „крв према властитој савести".

Свидригајлов је оваплотио дубоку аморалност затвореника Аристова, пореклом племића,

љубитеља уметности, уметникапортретисте, који је у затвору чак добио и надимак
„Брјулов". Оштре памети, образован и леп, он је одлучио да „прода крв десеторице људи да
би што пре удовољио своју неутољиву жеђ за најгрубљим и развратним уживањима".

Ставрогин својом огромном унутрашњом снагом, која не зна на чему да се заустави, подсећа
на робијаша Петрова. У таквим природама има нешто од Стењке Разина, примећује
Достојевски. „Огромна снага, која непосредно тражи мир, узнемирена до патње, и која
радосно хрли, у току тражења и лутања, у чудовишна скретања и експерименте", може се
ипак зауставити на тако јакој идеји, која ће умети да организује ту моћ безакоња у „тишину
смирења".
Поручник Иљински — оцеубица, пореклом племић, за кога се испоставило да је невин у
страшном злочину који му се приписује — наговештава личност и судбину Димитрија
Карамазова.

Најзад, затворски егзекутор поручник Жеребјатњиков, мајстор шибе и штапа, који се учинио
Достојевском сличан патрицију из времена Римске империје, изнуреном свим могућим
перверзијама и „неприродностима" разврата, наговештава незаборавни лик
„сладострасника" Фјодора Павловича Карамазова, који има „физиономију правог старог
римског патриција из времена декаденције, тј. славне епохе разузданих нарави и истанчаних
уживања".

Људи и нарави са робије, уз размишљања Достојевског, израстали су у колосалне фигуре

његових каснијих романа.

Ту су се рађале епске замисли огромне филозофске дубине „Исповест,, коју је смислио на

душеми није престајала да се продубљује и шири, израсла је десет година касније у једну од
највећих књига светске књижевности — Злочин и казну.

ПРЕПОРОД У СХВАТАЊИМА

Још у казамату Алексејевског равелина, одакле се по« сунчаном времену једва видео
крајичак неба, Достојевски између два саслушања, обузет злокобним размишљањима о
будућности, осећа прва колебања у својим дотадашњим убеђењима. Он, у сваком случају,
почиње да схвата да му неће поћи за руком да их реализује и да ће његов грађански спас, не
говорећи о физичком, захтевати од њега тешка одрицања. 22. децембра 1849. године, пошто
се вратио са губилишта, он пише брату: „Једном ћемо се можда сетити.. своје младости и
својих надања, која овог часа ја чупам из свог окрвављеног срца и сахрањујем". То је прва
декларација Достојевског о одрицању од слободољубивих снова. Али истовремено то
сведочи да им је он и дубоко одан, кад је та дубоко усађена убеђења требало чупати из
окрвављеног срца.

Али таква морална казна није се могла остварити тренутно. За њен развитак и окончање
биле су потребне године..

У Сибиру се огроман унутрашњи рад писца лишеног пера и књиге није прекидао ни за
тренутак. Полагано су подвргавани суровој поновној оцени први идејни заноси. Уз звуке
затвореничких песама и уз звеку окова, бивши петра" шевац је дубоко преиспитивао сва
своја младалачка схватања. „Било би ми веома тешко да испричам историју препорода мојих
схватања" — писао је 1873. године Достојевски,. имајући у виду прелаз од утопијског
социјализма 40-тих година на реакционарна схватања из времена после робије.. Али будућем
истраживачу свог живота он је ипак дао неколико тачних података. Нама је познато, према
његовим властитим признањима, да је у току четири омске године преиспитао читав свој
прошли живот, подвргао себе строгом суду и радикално променио своје раније погледе. То
као да је било суђење у подземљу, у потпуној изолованости од друштва, у дубокој духовној
усамљености. Сам је ускоро писао:

„Душевно усамљен, размишљао сам о целом свом прошлом живогу, претресао га до

танчина, размишљао о својој прошлости, судио сам себи неумољиво и строго, понекад чак
благосиљајући судбину због тога што ми је послала ову самоћу без које не би било ни тог
суђења самоме себи, ни тог строгог преиспитивања пређашњег живота.“

Писац је нарочито тешко доживљавао своју отуђеност од народа, коју је открио на робији.
Морао ју је превазићи поштопото, и то не само као другоразредни, робијаш, већ и као аутор
Бедних људи. Достојевском се учинило да ће тај циљ постићи ако се одрекне својих
социјалистичких убеђења, која су му сада изгледала антинародна, космополитска, неруска.
Изгледало му је да религиозне представе подјармљеног сељаштва и православље које оно
исповеда отварају дојучерашњем фуријеристи једини пут ка народном корену, тј. ка раноме
схватању света Достојевског — московској старини, предањима, „тлу" („почва"),
патријархалној вери његове породице — „руске и побожне".

Тако се заокрет унатраг, који је Достојевски доживео у Омску, потврђује низом мемоарских
сведочанстава о томе да је прогнани писаи већ у казниони испољавао своја конзервативна
убеђења, у којима су се разговетно чуле теме његове касније конзервативне публицистике.
Сибирске песме Достојевског (Поводом европских догађаја 1854. године, На дан 1. јула 1855.
године и Умукнуо је страшни рат) биле су изазване побудом да убрза рехабилитацију, али у
њима су изражена и права ауторова убеђења, у духу оног новог „великодржавног" правца
руске поезије 50-тих година на чијем је челу стајао његов пријатељ Аполон Мајков. Неке
црте национализма и религиозноморалне проповеди постоје, као што је познато, и у
Записима из мртвог дома.

„Мисли и убеђења се мењају, мења се и читав човек" — пише Достојевски 24. марта 1856.
године. У тим речима се осећа туга. То је бол растајања од убеђења младости, од вере у
ослобођење човечанства од окова самодржавне прошлости и од вере у виши смисао
постојања уметника — да подиже и води своје поколење у преображај света, у правду и
правичност.

Али повратка прошлости више није било. Било је неопходно градити друге идеале, а за људе
духовне конституције Достојевског то је означавало — супротне. Као и обично,
немилосрдно искрен, он је признавао да је изневерио своја убеђења (писмо А. Н. Мајкову од
2. VIII 1868).

Резултат размишљања на робији било је писмо Достојевског жени декабристе, Н. Д.

Фонвизиној, одмах после напуштања затвора:

,.3а себе ћу Вам рећи да сам дете века, дете неверовања и сумње, све до сада, па чак (ја то
знам) и до гроба. Колико сам пропатио и колико још увек патим због те жудње да верујем.
Она је у мом срцу утолико јача уколико више имам супротних доказа."

Међутим, 1854. године Достојевски декларише своје неверовање, ублажено само

филозофским интересовањем за хришћанство.

Питање је: када је он проживео своју религиозну кризу?

Сматрамо да је за Достојевског такав преломни моменат била смртна пресуда 22. децембра
1849. године. То је био потпуни унутрашњи преокрет, о чему је он сам писао у више наврата.
„Та глава која је стварала, живела вишим уметничким животом, која је познала више
потребе духа и саживела се са њима, та глава је већ одсечена са мојих рамена саопштио је он
брату на дан доживљене егзекуције. А двадесет година касније, описујући тај обред, он се
сећао да је крст који му је свештеник често, скоро „сваког тренутка", приносио уснама —
„журно љубио, као да се журио да не заборави да понесе нешто за резерву, за сваки случај.
Али мало је вероватно да је тог тренутка било неке религиозне свести." У тренутку таквог
страшног искушења вера је била напустила Достојевског.

Свим црквеним представама о загробном животу, о рају и бесмртности душе, неумитно се

супротставила представа о растварању умрлог у природи, о његовом природном стапању са
космосом, можда с одсјајем сунчевих зрака, који ће и постати његова „нова природа". Такво
„неверовање" оста-ће заувек у основи схватања света Достојевског, без обзира на све његово
веома живо интересовање за питања религиозне проблематике.

23. јануара 1854. године завршавао се рок робијашких радова на који је био бсуђен
Достојевски. У фебруару он је заувек напустио омски казамат.

Рано ујутру, пре одласка затвореника на рад, он је обишао касарну и у полумраку свитања
опростио се са својим жигосаним друговима. Заједно са њим затвор је напуштао и С. Ф.
Дуров, који је у затвор ушао млад, весео, а из њега излазио оронуо, сед, скоро без ногу и са
сипњом.

Одвели су их у инжењерску радионицу да их ослободе окова.

Достојевски је пришао наковњу после Дурова. Ковачи су се ужурбали. Ногу су му ставили на

сталак, окренули закивак, ударили чекићем. Најзад су окови са звекетом и лупом спали.
„Слобода, нови живот, васкрсење из мртвих... Какав диван тренутак'

Тог истог фебруара 1854. године, прогнани робијаш петрашевац, који је одробијао цео рок
свог заточеништва, ступио је као редов у 7. Сибирски батаљон регуларне војске који је био
распоређен у далекој степској губернији.

ГЛАВА VIII. У БАТАЉОНУ РЕГУЛАРНЕ ВОЈСКЕ

СЕМИПАЛАТИНСК
Пут из Омска у Семипалатинск, у рано пролеће, по простору непокривеном шумом и дуж
обала Иртиша, изгледало је Достојевском после четири године заточеништва као прави
препород. Већ пред крај живота он је причао пријатељима да се никада није осећао тако
срећним као у дане тог приггудног путовања, када је доспео међу натоварена кола на која је
успут наишао, и седео на оштрим конопцима „с небом изнад себе, чистим ваздухом унаоколо
и осећањем слободе у души" ...

Али потпуно ослобођење било је још далеко.

Семипалатинск је био забачени градић, изгубљен у киргиским степама, недалеко од кинеске

границе. Једнолични пејзаж ониских и сиромашних грађевина био је оживљен ваздушастим
контурама шиљатих минарета, разбацаних по целом насељу. Достојевски је поново био
смештен у дрвену касарну, али могао је да спава на душеми застртој поњавом, а не на голим
даскама. Он је строго морао да обавља све редовне војне обавезе али је био ослобођен
осталих.

Као и раније, био је близак народу, али сад његовом другом слоју — руским војницима. Он
их није описао у својим делима као Љермонтов и Л. Толстој, али је искрено заволео своје
нове другове. „Они међу нама који су имали прилике да живе са војницима" — писао је он
1861. године, одговарајући на лажљиве испаде стране штампе — „знају колико им је стран
фанатизам: да знате како су то драги, симпатични, присни типсмви." Тада се у штампи сетио
како је понекад читао „наглас војницима и осталима разне капетане Полове, Памфилове и
др.“ ...

Ускоро су претпостављени дозволили Достојевском да живи у одвојеном стану. Настанио се

у „руском граду“, у близини свог батаљона, усред ситног песка обраслог трњем у
полумрачној и задимљеној колиби једне војничке удовице.

Живот Достојевског у то време описао је један од његових пријатеља.

„Његово поједностављено домаћинство — прање, шивење, чишћење собе — водила је

газдаричина старија ћерка, девојка од двадесетак година. Она је имала веома лепу сестру од
шеснаестак година. Старија је неговала Фјодора Михајловича и изгледа са љубављу му шила
и прала рубље, спремала храну и била увек уз њега; тако сам навикао на њу да се уопште
нисам чудио кад би она и сестра лети седеле уз нас да пију чај само у кошуљи, опасане само
црвеним појасом, босе и с марамом на врату .. .л

Недавни робијаш враћа се животу. Он стиче тако немилосрдно одузето му право — да чита и
пише. Без обзира на своје војничке обавезе, он се баца на књиге. Преклиње брата да му
пошаље европске историчаре, економисте, свете оце, старе ауторе, Коран, Канта и Хегела,
физику, физиологију, па чак и немачки речник. Та ширина намера и разноврсност духовних
интересовања је заиста изненађујућа после свега што је доживео!

Робија није сломила уметника. Она је новом снагом препородила незадрживу тежњу према
књижевном раду. Достојевски тражи да му кажу ко је Л. Т., који је у Савременику објавио
приповетку Денаштво. Чита Тургењева, Островског, Писемског, Тјутчева, Мајкова; добија
тек изашла Пушкинова сабрана дела, која је уредио П. В. Ањенков.

Међутим, положај Достојевског се с јесени 1854. године променио набоље. Новембра је у

Семипалатинск стигао на службу члан јавног тужилаштва — судски чиновник за званичне и
кривичне поступке, А. Е. Врангељ. То је био сасвим млад човек, одскора пунолетан. Недавно
је завршио лицеј и, због своје љубави према путовању и лову, одлучио да прихвати службу у
удаљеном азијском крају. Пет година пре тога, млади Врангељ је присуствовао егзекуцији
петрашеваца, дубоко ожалошћен због Достојевског, кога је као писца већ познавао.

Следећег дана по свом доласку у Семипалатинск Врангељ му је послао писамце с молбом да

увече сврати к њему.

„Достојевски није знао ко га и зашто зове и, ушавши мени, био је крајње уздржан. Он је био
у сивом војничком шињелу с црвеном усправном крагном и црвеним еполетама, суморан, са
пегавим болешљиво бледим лицем. Светлосмеђа коса била му је кратко подшишана, био је
изнад средњег раста. Пажљиво ме је осмотрио својим сивоплавим очима, изгледало је као да
хоће да ми завири у душу — какав ли сам човек. Касније ми је признао да је био веома
забринут када му је мој гласник рекао да га зове ,господин судски чиновник за кривичне
поступке. Али кад сам се извинио што нисам сам дошао њему, предао му писма, пошиљке и
поздраве и срдачно се распричао са њим, он се одмах променио, постао веселији и
поверљив. Касније ми је често говорио да је, одлазећи те вечери кући, инстинктивно осетио
да ће у мени наћи искреног пријатеља."

Од тог сусрета наступила је нова ера боравка Достојевског у Сибиру. Пријатељство с

обласним тужиоцем нагло је побољшало његов бесправни положај. Војник регуларне војске
без одређеног рока почиње без устручавања да залази у семипалатинско високо друштво, код
командира батаљона Белихова, судије Пешехонова, чак код војног губернатора Спиридонова.
Врангељ је упознао свога новог пријатеља к с рударским инжењером оближњих рудника
олова и сребра,-одвезао га у град Змијев, приближио га својим пријатељимаофицирима,
водио га са собом у казашка села.

Улето су се заједно настанили на високој обали Иртиша у једном летњиковцу „Козаков врт"
(он је припадао тамошњем богатом трговцукозаку). Пријатељи су ту уређивали цветњаке и
повртњаке, купали се у реци, ловили рибу, читали новине. Достојевски је писао робијашке
мемоаре и читао Врангељу тек написана поглавља. Пушили су луле и сећали се Петербурга.

„У нашем старању о цветњацима живо су учествовале обе ћерке газдарице Достојевског".

Оне су заливале георгине, каранфиле и шебој, који су први пут процветали на песковитоме
тлу, где се сем за сунцокрет није знало ни за какво друго цвеће.

Понекад су правили дуже излете јашући. Обилазили су суседне зимовнике, бескрајну степу и
разбацане киргиске шаторе по њој.
Семипалатински крај је богат дивним пејзажима: бескрајним степама са ковиљем и
пеленом, воденим пејзажима широког базена Иртиша, боровима, дубоким језерима. Врангељ
описује необичан поглед на Каливански резервоар, с површином као огледало, који се
ширио између кланаца и хридииа — место које је Хумболт, који је обишао цео свет, сматрао
најлепшим на свету.

Али Достојевски је био равнодушан према сликама природе: „Оне га нису дирале, нису га
узбуђивале. Он је сав био обузет проучавањем човека".

Стално пишчево интересовање за историју и у прогонству упутило га је уметничкој

археологији. Он је у Семипалатинску прикупио читаву збирку старих чудских ствари,
прстења, сребрног и бронзаног новца, наруквица, минђуша, разноврсних огрлица,
поломљених копаља и разних ситних стварчица од сребра, бакра, гвожђа и камена. Имао је и
збирку минерала.

Али изнад свега он цени изузетне људе. Семипалатинско друштво чинили су скоро сами
провинцијски чиновници и официри. Али међу онима који су долазили могли су се срести
људи високе културе, који су се понашали према прогнаном писцу с дубоким саосећањем и
поштовањем. То су били његови нови пријатељи и подсећали су га на петербуршке кружоке
40-тих година.

Достојевски се још у Омску упознао, а сада се и спријатељио с официром Казахом, Чоканом

Валихановим, првим научником овога народа, етнографом, фолклористом, исто" ричарсм.
Валиханов је волео арапску поезију. Предузимљив и храбар путник, он је Достојевском
причао о својим тајним експедицијама (1858. године). „Валиханов је драг и изузетан човекм
— писао је Достојевски Врангељу — „ја га веома волим и веома се интересујем за њега." А у
писмима свом пријатељу Фјодор Михајлович као да му прориче будућност: „Ви сте први
Киргиз који има потпуно европско образовање". Према мишљењу Достојевског, такви
културни представници Истока позвани су да служе својој домовини помажући на сваки
начин њено зближавање са Русијом. Он је топло саветовао свом „драгом Валихану" да
објасни Русима „шта је то степа".

Достојевски се још у Петербургу код Петрашевског упознао са П.П. Семјоновим (касније

Тјан-Шанским), али се с познатим географом зближио тек у Средњој Азији. „Семјонов је
сјајан човек" — пише он Валиханову.

Млади географ је кратко време пре тога обишао Европу, саветовао се са Хумболтом о
предстојећој експедицији у Азију, без водича се, само са компасом и атласом пео на Везув и
Алпе. Посетио је рушевине Помпеје и Пестума, Лувр и остале чувене галерије, које су у њему
пробудиле будућег историчара уметности, аутора истраживања о холандској уметности и
старој графици.

Све је то у свом даровитом саговорнику проценио прогнани писац, који га је посетио у

Барнаулу у зиму 1857. године и читао му прве белешке за Записе из мртвог дома. Оданде је
Семјонов отишао до неприступачних огранака Небеског гребена (Тјан Шан), који су његово
име учинили бесмртним.8

12. марта цео Семипалатинск је узбудила приспела вест о смрти Николе I у Петербургу 18.
фебруара.

Императоровој смрти су претходили крупни политички догађаји. У јесен 1854. године

савезници су направили преокрет у рату. Искрцавање англофранцуске војске у Јевпаторији,
борбе на Аљми код Балаклаве и на Инкерманским узвишењима, прво бомбардовање
Севастопоља, у коме је погинуо адмирал Корнилов, концентрације главне ватре против
Малаховог кургана — све је то од октобра до фебруара оштро променило слику борбе и
наговештавало катастрофу.

Пред суд историје стављен је читав систем Николе I, коме је припремана страшна пресуда.
Цар је тешко прихватао немилосрдан ток догађаја. Према његовим речима, аустријски цар је
својом издајом „окренуо нож у његовом срцу“. Вест о аљминском поразу погодила га је као
гром, бес Европе претио је да потпомогне распад империје. Премијер Велике Британије
Палмерстон претио је комадањем Русије и одвајањем од ње Крима, Кавказа, Бесарабије,
Прибалтика, Пољске и Финске.

Навикао да себе сматра диктатором Европе („или европским жандармом", по схватању

напредних кругова његовог доба), Никола I је доживљавао беспримерно понижење свог
достојанства и потпуни крах читавог свог државног система. За тридесет година управљања
Русијом он није умео да припреми своју земљу за рат, а ни себи није обезбедио међународни
утицај. Приближавала се осуда читаве епохе.

Крајем јануара цар је назебао, а почетком фебруара се разболео од запаљења плућа. 17.
фебруара дворски лекар Мандт је окарактерисао његово стање као безнадежно. Следећег
дана Никола I је умро.

Руско друштво је било убеђено да се цар отровао. Историчари сматрају ову верзију
недоказаном али логичном, она би потпуно одговарала владаревој нарави и условима
створене ситуације: када се потпуно испољила неодрживост николајевског система, живот
његовог организатора био је завршен.

12. марта Достојевски и Врангељ су присуствовали помену у семипалатинској саборној

цркви. Све је интересовало питање хоће ли се окончати дуги и тешки рат. Прогнани писац,
као и сви интелектуалци под надзором у Сибиру, очекивао је промене у својој судбини.

Врангељ се трудио да помогне свом пријатељу. Он је од блиских петербуршких рођака

затражио обавештење о расположењима у владиним круговима, молио их да сазнају хоће ли
за време крунисања бити амнестије за политичке осуђенике.

Може ли се, пише он сестри 15. маја 1855. године, „шапнути која реч Дубељту или кнезу
Орлову о Достојевском; зар да овај изузетан човек пропадне овде као војник? То би било
страшно. Тешко ми је и болно због њега..."

На робији се водила борба за живот. Сада је требало борити се за ослобођење од доживотног

служења војске.

То је било ново, најтеже искушење, у коме је Достојевски показао исту снагу карактера и
одлучност да победи. Та нова борба била је припремљена и личном пишчевом драмом, коју
је доживљавао од пролећа 1854. године.

ИСАЈЕВА

Досгојевски је, према властитим речима, изашао са своје „тужне робије" „пун среће и наде".
Он је у Семипалатинск стигао испуњен жудњом за животом. И прве године свог боравка
овде он је упознао, најзад, велико осећање, свеобухватно, доживљено са великим потресима,
али које му је пружило незаборавне тренутке пуног живота: „Бар сам живео, иако сам патио,
али сам живео”

По доласку у Семипалатинск Достојевски се упознао са једним скромним царинским

чиновником, Александром Ивановичем Исајевим, и његовом женом Маријом
Дмитријевном, рођеном Констан, Францускињом по деди.

Њен живот је био несрећан. Ћерка шефа Астраханског карантина, она се удала за
алкохоличара који није био способан стално да ради, дружио се са разним друштвеним
отпацима, а жену и сина осудио на тешку сиротињу. Достојевски га је затекао већ „ужасно
пропалог".

„Када сам се упознао са њим, он је већ неколико месеци био у оставци и стално је тражио
какву било другу службу. Живео је од плате, није имао иметка, и зато су његови, када је он
остао без службе, постепено запали у ужасну беду... Он се задужио. Живео је веома[
несређено, а и нарав му је била несређена. Страсна, тврдоглава, мало груба. Био је
безбрижан, као Циганин, частољубив, поносан, али није умео да господари собом."

Писца су заинтересовале супротности такве природе. „Без обзира на много прљавштине, он

је био веома племенит" — писао је Достојевски о Исајеву, који му је делимично послужио
као прототип за Мармеладова.

Рађа се први лични роман Достојевског — веома компликован и тежак. Марија Дмитријевна
је боловала од туберкулозе, али као многи туберкулозни болесници била је страсно везана за
живот, за његове радости и искушења. Њена породична ситуација била је заиста ужасна.
Муж је у пијаном стању правио испаде и она је стално била принуђена да чува дете од очеве
неурачунљивости. Цело „пристојно" друштво било им је окренуло леђа. Остао је једино
ближи круг Исајева, који Достојевски карактерише у једном од својих писама као прљав,
одвратан, простачки. Поносно и покорно трпела је своју судбину Марија Дмитријевна.
Према мишљењу њенрг новог пријател>а, она је „још увек млада дама, лепа, образована,
паметна, грапиозна, са великодушним срцем".

Нешто касније, 1856. године, када се ближе упознао са свом сложеношћу њене нарави, он ју
је окарактерисао још дубље и свестраније. „Сваког тренутка нешто оригинално, разборито,
духовито, али и парадоксално, бескрајно добро, заиста племенито — она има витешко срце,
она ће себе упропастити",

Немирна и плаховита природа, необична и занесена, узвишена и смела — тако Достојевски

биди своју прву љубав. Зато је и види на рубу пропасти и срце му је узнемирено.

У то време она има двадесет и шест година. Привлачна плавуша средњег раста, веома
мршава, природа страсна и егзалтирана — тако је описује Врангељ. „Тада је већ злокобно
руменило поигравало на њеном бледом лицу и неколико година касније туберкулоза ју је
одвела у гроб. Била је начитана, прилично образована, радознала, добра необично живахна и
осетљива!" Упознавши се са њом много касније у Петербургу и видевши је само у пролазу,
Н. Н. Страхов исти че да је Марија Дмитријевна оставила на њега веома пријатан утисак
бледилом и нежним цртама лица/ већ обележеног самртном болешћу.

На њеном сачуваном портрету је млада жена са паметним и одлучним погледом, високим

челом и сензуалним уснама. Такво лице је у живом разговору, у дискусији, у смеху могло да
изгледа надахнуто, па чак и лепо.

Односи између Фјодора Михајловича и његове будуће жене одмах су добили неки погрешан
карактер, пун узајамних мучења. Она је живо учествовала у свему што се њега тиче,
погврђује Врангељ, „пригрлила га је, не мислим да га је дубоко проценила, пре се сажалила
на несрећника, човека измученог судбином. Можда је чак осетила наклоност према њему,
није уопште била заљубљена у њега. Знала је да он болује од нервног растројства, да је у
крајњој нужди, говорила је да је он човек „без будућности". Фјодор Михајлович је осећање
сажаљења и самилости схватио као узајамну љубав и заљубио се у њу са свим младалачким
жаром".

Још у прво време њихове блискости Достојевски је имао необичне наступе љубоморе према
својој новој пријатељици. Одатле су поникле и сумње у љубав Марије Дмитријевне, што се
нарочито испољило у тренутку њиховог растанка.

После двогодишње оставке и готово беде, Исајев је најзад добио нову дужност контролора
кафана (тј. управљање крчмама), што је било чак „веома понижавајуће", примећује
Достојевски. Уз то предстојала им је сеоба у страшну забит, у дивљи сибирски градић
Кузњецк, у Томској губернији, удаљен преко 700 врста. „Али шта је могло да се ради. Нису
имали скоро ни комада хлеба".

Морали су све распродати, да би платили неодложне дугове, позајмити новац за пут, кренути
на далек пут, и то не у покривеним колима, већ у таљигама.
Очајање Достојевског, према причању Врангеља, било је бескрајно; био је као суманут; при
помисли на растанак са Маријом Дмитријевном, чинило му се да је за њега све у животу
пропало. „И она пристаје, не буни се. То је одвратно!" — горко је понављао.

Отишли су крајем маја предвече. „Сцену растанка никада нећу заборавити — Достојевски је
јецао као дете.“

Пријатељи су одлучили да испрате Исајеве шумским путем. Била је дивна мајска ноћ.
Врангељ је напио Исајева шампањцем и сместио га у своје кочије, где је овај чврсто заспао.
Достојевски се преместио код Марије Дмитријевне. Дуго су јурили боровом шумом,
прошараном светлошћу... Најзад су се зауставили, опростили. Коњи су јурнули, кола су
постала скоро невидљива, прапорац је замирао — „а Достојевски још увек стоји као укопан,
ћутљив, опуштене главе, сузе му се сливају низ образе ... Вратили смо се у зору".

Рађа се преписка, можда још мучнија него што су то били лични односи. Марија
Дмитријевна ни из далека не престаје да кињи Достојевског својим јадањима на немаштину,
на своју болест, на тужно стање мужа и суморну будућ-ност. Достојевског су, наравно, још
јаче узнемиравала и мучила јадања његове пријатељице на неиздржљиву усамљеност и
потребу да пред неким отвори душу. Када је у писмима све чешће и са све већим
одушевљењем почело да промиче име новог познаника из Кузњецка, „симпатичног младог
учитеља", који је имао ретке особине и „узвишену душуа, Достојевски је постао потиштен,
лутао је као сенка и чак је занемарио Записе из мртвог дома, на којима је већ у то време
радио са великим одушевљењем.

Августа 1855. године Достојевски је добио од Марије Дмитријевне обавештење о смрти

њеног мужа. Она му је саопштила да је Исајев издахнуо у тешким мукама. Селидба је за њега
била фатална. Како је касније писао Достојевски, он је умро од каменаца, „једино због
недостатка медицинске помоћи, које није било у забити, где је он радио". Обудовела жена је
саопштила да је дечак избезумљен од суза и очајања, да је она измучена несаницом и
појачаним наладима своје болести; она је даље причала да је мужа сахранила туђим новцем,
да јој није остало ништа осим дугова, да јој је неко псслао три рубље. „Нужда је гурала руку
да их примим — и примила сам . . . милостињу."

„И остала је она после њега у далеком и зверском срезу, остала је у тако безнадежној беди
да, иако сам видео много различитих догађаја, нисам то чак у стању ни да опишем."

Тако је неколико година касније овековечио творац Злочина и казне ту свакодневну

трагедију своје сибирске прошлости.

Достојевски се у потпуности посвећује сређивању ситуације Марије Дмитријевне. Он од

Врангеља набавља новац, покушава да смести осмогодишњег Пашу у војну школу, он се са
херојским самопожртвовањем стара о свом супарнику, „спреман је чак на коленима да
моли" за свог супарника — кузњецког учитеља Вергунова (према Врангељевом
сведочанству, „потпуно безбојној личности").
Али све то, изгледа, није у стању да пријатељско сажаљење Марије Дмитријевне промени у
узајамно осећање. Скоро годину дана после смрти Исајева, улето 1856. године, Достојевски
шаље Врангељу писма пуна очајања?

„Ја сам као луд ... сада је већ касно!"

„Ствар стоји рђаво, и ја сам скоро очајан. Тешко је патити колико сам ја пропатио."

„Ја дрхтим од страха да се она не уда; часна реч, или ћу у воду, или ћу почети да пијем
вино”

А нешто раније, у писму од 23. марта:

„О не дај Боже, ником то страшно, ужасно осећање/ Велика је радост љубави, али патње
су тако ужасне да је боље никада не волети..."

За овај лични роман Достојевског карактеристична је атмосфера узајамног мучења, која је

тако својствена његовим стваралачким фабулама.

Наведимо одломак из неких његових писама А. Е. Врангељу из тог периода — дневник

његовог најстрашнијег и најболнијег романа.

„13. априла 1856. За време поклада био сам понегде на палачинкама, на забавама сам чак
играо ... О свему томе, о томе да сам чак играо и о неким овдашњим дамама написао сам
Марији Дмитријевној. Она је уобразила да почињем да је заборављам и да се заносим
другима. Касније, кад смо почели да се расправљамо, писала ми је да ју је измучила помисао
да сам ја, њен последњи верни пријатељ, почео већ да је заборављам. Пише да се мучила и
кидала, али да ми ни за шта на свету не би поверила своју тугу, сумње, ,умрла бих, али не
бих рекла ни речи. Ја то схватам, она има поносито, племенито срце. И зато она пише: ,Ја
сам нехотице постала равнодушна према вама у својим писмима, скоро сигурна да не пишем
оном човеку који је још недавно тволео само мене\ Приметио сам ту хладноћу у писмима и
она ме је убијала. Изненада чујем да се она удаје. Да знате како ми је тада било/ Искидао
сам се у мукама, поново сам прочитао њена последња писма и њихова хладноћа ме је бацила
у сумњу, а затим у очајање..

Тог тренутка стиже питање Марије Дмитријевне: „Шта да одговори ако је запроси човек с
одређеним врлинама?"

Достојевски је ужаснут и спреман на све. „Али трачак наде ме је зауставио. Чекао сам њен
одговор и та нада ме је спасла. А сада, ево шта је било. У мукама љубоморе и туге за својим
изгубљеним пријатељем, сама, окружена подлацима и ништацима, болесна и сумњичава,
далеко од својих и од ма какве помоћи, она је одлучила да сазна сигурно: какви су моји
односи према њој, да ли сам је заборавио, јесам ли исти као и пре, или не?.. Достојевски
одговара „очајним, ужасним“ писмима, „која су је искидала". Она признаје да је само
кушала његово срце. „Али ипак било је основа за ту удају. Некоме у Томску је била потребна
жена, и сазнавши да у Томску постоји удовица још релативно млада и оцењена као
привлачна, преко кузњецких сплеткашииа (гадура које су је стално вређале), понудио јој је
своју руку. Она се насмејала [у лице] кузњецкој проводаџики... За мене је све то бол и
пакао... Понекад заиста мислим да ћу полудети/'

Јуна 1856. године Достојевски службено одлази у Барнаул и самовољно свраћа у Кузњецк
(„Спреман сам да идем на суд, само да бих се с њом срео"). Овде проводи два дана са
Маријом Дмитријевном. Она му прича о свом осећању према Вергунову. Сусрет је био тужан
али не безнадежан.

Песма је била прочитана у оригиналу. Строфа је наведена у касиијем руском преводу В. А.

Курочкина.

П, М. Ковалевски, Сусрети на животном путу. Мих. Ив. Глинка. Л. 1928.

Командант Петропавловске тврђаве.

Они су стајали у другом реду иза Достојевског. У Сибиру је Достојевски говорио

пријатељима да ништа није знао о предстојећем помиловању и потпуно се припремио да
умре: „читав живот је пролетео кроз његову главу, као у калеидоскопу, брзо, као муња, и
сликовито"

Специјални штамбшћи са челичним игличастим словима пробадали су на робијашевом челу

и образмма крваву ознаку КАТ (каторжнЂШ = робијаш), у коју је утрљавзн барут или
посебна хемијска боја, те је постајала неизбрисива. Само су представници привилегованих
класа и жене били ослобођени ове додатне казне.

М. Н. Гернет, Историл царскои тпр&ми, т. II, М., 1946.

Већ пред крај живота Достојевски је на једном дечијем празнику гледао Петрушку и
прогласио је ову „бесмртну народну комедију" у највећој мери веселом, уметничком,
изврсном". Јунак комада Пулчинела је, према тумачењу Достојевског, нешто налик на Дон
Кихота шш Дон Жуана, а Петрушка је нешто налик на потпуно русификованог Санча Пансу и
Лепорела. То је лик из народа. „Увек ми се чинило да се Петрушка може поставити на нашој
Александријској сцени... Публика би нагрнула у позориште." Концепт за Пишчев дневник
1876. године. Русские писатели о литературном труде, т. III, стр. 160—161.

В. зборник Петр Петрович Семенов-Тлн-Шансиии, под редакцие# А. А. Достоевского, Л.,

1926. И Врангељ је био донекле научник. Правник по професији, бавио се археологијом и
ускоро је учествовао у научним експедииијама по Средњој Азији, Источном Сибиру и Кини.
Он се спремао да са Достојевским преводи Хегела и Психеју Каруса, у то време популарног
зоолога и лекара, који се одушевљавао натурфилософијом.
„Плакала је, љубила ми руке, али она воли другог. Тамо сам провео два дана. У току та два
дана она се сетила прошлости, и њено се срце поново окренуло мени. Не знам да ли сам у
праву или не, кад тако говорим! Али она ми је рекла: ,Не плачи, не тугуј, ништа још није
решено, ти и ја, и нико више Та њена реч је коначна. Ја ни сам не знам каква сам два дана
провео, то је било неиздржљиво мучење и блаженство! Крајем другог дана отпутовао сам
пун наде. Али сасвим је вероватно да су криви они којих нема. Тако је и било! Писмо по
писмо, и ја опет видим да она тугује, плаче и опет њега воли више од. мене/ Ја нећу рећи —
нека је! Ја још не знам шта ће бити са мном без ње. Ја сам пропао, али и она исто тако...
Она има 29 година; образована је, паметна, видела је света, познаје људе, патила је,
мучила; се, болесна је од последњих година свог живота у Сибиру, тражи срећу, самовољна
је, јака, спремна је сад да се уда за младића од 24 године, Сибирца, који ништа није видео,
ништа не зна, мало образованог, који; почиње тек прву мисао свог живота док она можда
доживљава своју последњу мисао, — [човека] безначајног, без властите судбине на свету,
среског учитеља, чија је перспектива (ускоро) плата од 900 рубаља у сребру. Реците,
Александре Јегоровичу, зар она тиме не уништава себе и други пут? Како да се у животу
зближе тако различите нарави, различити погледи на живот, разне потребе. И неће ли јој
он [пребацитиЈ касније, после неколико година... неће ли је позвати [у] смрт! Шта ће бити
са њом, сиромашном, с гомилом деце, осуђеном на Кузњецк? Ко зна до чега ће довести
препирка коју ја обавезно предвиђам у будућ-ности... Шта ће бити ако је он увреди ниским
пребацивањем да је рачунала с његовом младошћу, да је сладострасно хтела да упропаст
његов живот, и она ће, она чисти, дивни анђео, то можда морати да слуша!

... „Моје срце се кида."

Марија Дмитријевна је инсистирала на разговору Достојевског с Вергуновим. Колебајући се

у избору, она је, изгледа, рачунала да ће се они без ње лакше споразумети и да ће пресећи
Гордијев чвор њене судбине. Али то се није десило. „Ја сам се са њим зближио" — писао је
Достојевски Врангељу — плакао је преда мном, он само и уме да плаче!" Достојевски није
хтео да процењује и да наговара, схватајући колико је бесмислен покушај да се разумно
решавају проблеми људских страсти и односа.

Али из Семипалатинска је написао једно велико заједничко писмо, њему и њој заједно.
„Рекао сам им све што може да проистекне из неравног брака."

Достојевски је писао о трагичности настале ситуације.. Он је молио младића да „размисли о

томе шта ће постићи, да ће можда уништити жену због своје срећеВергунов се осетио
увређен и одговорио је оштрим писмом.

Она га је ватрено бранила, али после првих испада се опет окренула Достојевском, „опет је
нежна, опет умиљата"* опет воли обојицу.

„Како ће се то свршити, не знам, али она ће себе упропастити, и срце ми се стеже."

Достојевски одлучује да се жртвује и да уреди њену срећу. То је значило остварити у животу

племенити идеал самопрегорних заљубљеника, као што су то учинили Жак, Сакс,
Дјевушкин. Он се обраћа утицајном Врангељу с молбом да среди службену каријеру
Вергунова ради животне сре~ ће Марије Дмитријевне. „Она не сме патити." Он зарађује
само 400 рубаља у новчаницама (што чини тек око 10 рубаља у сребру месечно). Како се
тиме може обезбедити породица, усрећити такву жена као што је Марија Констан! Требало
би разговарати са генералгубернатором, дати мишљење о Вергунову, као о младом човеку,
честитом, дивном, способном. Требало би о њему написати и главном начелнику Алтајског
округа. „Све је то због ње, само због ње“ — завршава своју очајну молбу Достојевски. „Бар
да не живи у сиромаштву, бар то!“

То писмо Врангељу од 14. јула 1856. године — драгоцен је људски докуменат и драгоцен
извор за моралну биографију Достојевског. То је показатељ висине коју је у животу могла да
досегне његова успламтела и силовита душа, кад је понесена. Морална лепота његове
личности овде је испољила сву своју чистоту.

Ускоро ће он показати и право херојство, високу животну енергију, спремност јаког човека
да се бори за вољену жену.

Све тешкоће настале психолошке ситуације произлазиле су из бесправног положаја

Достојевског, још увек државног преступника под казном — „војника без одређеног рока“.
Неопходни услов за толико жељену женидбу било је унапређење у официра. „Па неће се,
ваљда, удати за војника".

Још почетком 1856. године Марија Дмитријевна је питала Достојевског — како да поступи
ако је запроси човек у годинама, запослен и обезбеђен? Он јој одмах одговара да ће умрети,
ако је изгуби. „Или ћу полудети или скочити у ИртишI Али њему је јасно: „Ако би ми
послови пошли за руком, ја бих био у преимућству!" Неопходно је убрзати званичне догађаје,
борити се за властиту срећу! Он прави смео и широк план.

У младости, у Инжењерској школи, он се познавао са браћом Тотлебен. Старији Едуард

Иванович је постао севастопољски херој. Он је успео да у јеку рата прекрије град
јединственом одбрамбеном линијом, која је приморала савезнике да се одрекну директног
напада. Страни стручњаци оценили су га као најсјајнијег инжењера XIX века. Тотлебенове
идеје су заиста отварале нову еру у вештини грађења утврђења. Његово име понављала је
цела земља поред имена Нахимова и Корнилова.

Достојевски се одлучује да напише исповестмолбу браниоцу Севастопоља и моли Врангеља

(старог Тотлебеновог пријатеља) да је лично преда.

24. марта војник, упркос правилима војне дисциплине, пише незванично писмо
генералађутанту његовог величанства — једно од најважнијих у епистоларном пишчевом
наслеђу.

Подсећајући на старо познанство са славним адресатом, Достојевски му је укратко изложио

своју „тужну причу".

„Доказана је моја намера (али ништа више) да радим против владе: био сам осуђен
правично и законито; дуго искуство, тешко и мучио, отрезнило ме је и у многоме изменило
мој начин мишљења. Али тада, тада сам био слеп, веровао сам у теорије и утопије". Робија
је била ужасна..„Али кунем вам се, за мене није било горег мучења од оног када сам схватио
своје заблуде. У исто време сам схватио да сам својим прогонством одсечен од друштва и
да више нисам користан колико бих према својим могућностима, жељама и способностима
могао бити. Ја знам да сам осуђен због маштања, због теорија. Мењају се мисли, па чак и
убеђења, мења се и сав чОвек, и како ми је сада што испаштам због онога што више не
постоји, што се у мени изменило у супротном смислу..."

Достојевски је изражавао своју потајну молбу:

„Не сматрам да је служба главни циљ мога живота. У своје време био сам охрабрен
благонаклоним пријемом код публике на свом књижевном путу. Хтео бих да ми се дозволи
да штампам. Посао писца одувек сам сматрао најплеменитијим, најкориснијим послом.
Сигуран сам да само на том путу могу бити заиста користан..."

На крају он указује и на своје личне проблеме:

„Нећу да кријем од вас... једну околност, од које можда зависи срећа читавог мог живота
(околност потпуно личне природе) и која ме је подстакла... да вас подсетим на себе."

Врангељ је стигао у Петербуг фебруара 1856. године и одмах предао писмо Достојевског
Тотлебену. Истовремено је молио за подршку његовог млађег брата Адолфа (био је у истом
разреду са Достојевским у Инжењерској школи). Обојица показују топло саучешће према
прогнаном другу и обе-ћавају да ће учинити за њега све што је у њиховој моћи.

Ускоро се Едуард Тотлебен у вези с тим лично обратио Александру II и лично је забележио
високу одлуку.

„Његово величанство је изволело наредити да се напише представка у виду кратког

писменог извештаја господину војном министру, молба за унапређење Фјодора
Дастојевског у чин заставника у једном од пукова II армије. Али ако се то буде сматрало
незгодним, онда га у чину 14-ог разреда пензионисати и упутити у цивилну службу. У оба
случаја дозволити му бављење књижевним пословима, са правом штампања, у складу са
законом."

То би било потпуно помиловање, да сам цар није одмах смањио своју милост наређењем да
се на Достојевског тајно мотри све док не буде потпуне сигурности у његову исправност, па
тек онда тражити да му се дозволи да штампа своје књижевне радове.

На тај начин дозвола за штампање одлаже се на неодређено време и главни циљ писма,
упућеног Тотлебену, остаје неостварен. Достојевски није постигао да му се признају
ауторска права, он је само официр који нема дозволу да се појављује у штампи. Његов
положај у свету часописа је крајње неодређен. Он ће још неколико година морати да се бори
за своја права на књижевни рад.

Ипак 30. октобра 1856. године генералгубернатор Западног Сибира, Гасфорт, добија из
главног штаба „највишу заповест" о унапређењу Фјодора Достојевског у заставника.

Тај крупан догађај, који је изазвао потпун прелом у животу подофицира регуларне војске,
обрадовао га је само због могућности да ускоро види Марију Дмитријевну.

„Ја ни о чему више не мислим. Само да је видим, само да је чујем — писао је Врангељу
Достојевски 9. новембра. — „Несрећан сам, луд. Оваква љубав је болест. Ја то осећам."

Истог дана он пише брату:

„Ону коју сам волео, обожавам и сада... То је анђео божји, кога сам срео на свом путу, а
повезала нас је патња"

Ову везу сматрао је нераскидивом.

Последњих дана новембра Достојевски је у официрској униформи дошао у Кузњецк. Он јој је

„поштено и отворено" објаснио своју ситуацију —. недостатак материјалне обезбеђености,
неодређеност његових ауторских права, али и велике наде на повратак литератури. Његова
чврста увереност у коначну победу убедила је најзад Исајеву да је пред њом човек с
будућношћу.

Али остајала је једна препрека — њена љубав према Вергунову, која ипак није угасила њено
осећање према Достојевском.

Десет година раније аутор Газдарице је већ описао раздвојеност женског срца, између два
супарника која га је заинтересовала својом драматичношћу: разбојник Мурин или праведник
Ординов?

Сада му је сам живот откривао такву мучну алтернативу у женској души. Марија
Дмитријевна је грозничаво тражила излаз и мучила се у потрази за спасењем из тог погубног
вира сударених привлачности: писац Достојевски или полусиромах учитељ из забити, али
млад и леп.

Дубоки познавалац човекове психе верује да право осе-ћање те паметне и јаке жене не може
да припадне ограниченом и безбојном бићу, неспособном да се уздигне до њеног духовног
нџвоа.

„Она ме воли — у то сам сигуран... Она се готово разочарала у своју нову симпатију. Знао
сам то још летос, по њеним писмима. Мени је било све отворено. Она никада није имала
тајни преда мном. О, кад бисге знали каква је то жена”
Зар не би било богохуљење затворити тај богати свет заноса и мисли у круг забачене среске
школе.

Достојевски поново одлучује да разговара са Вергуновим. Овога пута сам живот је на

пишчевој страни. Марија Дмитријевна се изгледа одлучује у његову корист. Учитељ се
повлачи. Достојевски се труди да му узврати за принесену жртву. Он „на коленима"
преклиње Врангеља да уреди живот злосрећног Вергунова: „он ми је.сада дражи од рођеног
брата". Побратимљени супарници — то је једна од главних тема у будућем Идиоту.

Почетком децембра Достојевски одлази из Кузњецка, одлучивши да свадба буде пре великог
поста.

Али своју срећу требало је ковати у свету где новац све одлучује. Изнајмити стан, наместити
га, платити путовање на тројкама од Семипалатинска до Кузњецка и натраг (1500 врста у оба
правца), комплетирати своју официрску опрему, обући своју сиромашну вереницу, платити
венчање и свадбу. А вереник тек што се ослободио подофицирског следовања.

Достојевски показује изузетну енергију. Он пише рођацима у Петербуг и Москву, упознаје се

с условима подизања зајма у тим крајевима, преговара, путује, неуморно прикупља средства
за уређење свог дома и своје будућности. Све то чини пословно, одлучно, паметно и
беспрекорно. Размах необичног човека осећа се и у овој борби за живот, за рад, за породицу,
за срећу. И овде Достојевски остаје градитељ и творац.

Рођаци су, наравно, против те женидбе. Московска тетка Александра Фјодоровна Кумањина,
која је у своје време учествовала у васпитавању дечака Феђе, изразила је мишљење
породице: „И сам тек што је изашао из бескрајне несреће, необезбеђен је, увлачи у своју
невољу друго биће, а и себе везује двоструко, троструко".

Али Кумањини шаљу 600 а брат Михаило и старије сестре по 200 рубаља у сребру. Угледни
чиновник Локтевске железаре, капетан Ковригин позајмљује му на неодређено време 600
рубаља у сребру, подржавају га и поједини пријатељи (генерал Хоментовски и други). Битка
је сјајно извојевана.

СВАДБА У КУЗЊЕЦКУ

27. јануара 1857. године Достојевски одлази у Кузњецк. ради своје свадбе.

То је било сиромашно насеље ловаца и копача злата, крај древне тврђаве. О таквим забитима
Достојевски је писао у Записима из мртвог дома:

„У удаљеним крајевима Сибира, усред степа, планина или непроходних шума, могу се с
времена на време срести мали градови са хиљаду, највише с две хиљаде становника, дрвени,
неугледни, са две цркве — једном у граду, другом на гробљу, сличнији подмосковским селима
него градовима."

Овде је Достојевски доживео своју прву срећу, овде се одиграо један од најважнијих догађаја
у његовој личној биографији. 15. фебруара 1857. године он је повео пред олтар месне цркве
Богородице Одигитрије жену коју је ватрено волео.

Свадба је била веома скромна и са мало света. Достојевски у Кузњецку уопште није имао
познаника, Марија Дмитријевна као сиромашна удовица живела је веома повучено-Ипак,
стари сват и старосватица били су месни окружни начелник и његова жена. „Младенце је
венчао отац Јевгеније Тјуменцев. Према сведочанству Достојевског, девери су „такође доста
пристојни људи, једноставни и добри", и још су се појавиле две породице познаника,
вероватно суседи.

Било је још и званичних учесника обреда: четири јемца - Међу њима и учитељ Николај
Вергунов.

То је, без сумње, стварало велику напрегнутост на свадби и у празнику венчања откривало
сложену унутрашњу драму супарништва, љубоморе, непријатељства и страсти.

Сви присутни су знали за те односе, али нико им није придавао већи значај. И само је велики
писац, који је проживљавао своју љубавну драму у кругу паланачких малограђана, видео
дубоко подводне корене целе те драме осећања, која се већ таложила у његовој стваралачкој
свести.

Марија Дмитријевна је стајала испод венчане круне, блиска свим својим бићем можда не
свом веренику већ деверу

који је стајао крај ње. Ко ће одгонетнути унутрашњу драму одбаченога, његову увређеност,
љубомору, очајање, гнев — можда Зкељу за осветом? До каквог би окрутног и страшног
краја могле довести тако усијане страсти? Да вереница побегне испод венца, да мучитељицу
убије њен љубавник, да напуштени вереник полуди? Достојевски се највише плашио да
Марија Дмитријевна не погине од самовоље ватреног и бездушног Вергунова са његовом
„рђавом" и тврдоглавом нарави. „Хоке ли је позвати у смрт?“ — пита се Достојевски 14.
јула 1856. године у писму Врангељу. Дванаест година касније, он ће овековечити ту драму у
свом генијалном роману о грешници која је заволела праведника и коју је убио
сладострасник. Кузњецка свадба 1857. године развиће се ту у потресну слику беспримерне
брачне ноћи кнеза Мишкина.

„Настасја Филиповна је изашла заиста бледа као крпа: али њене крупне црне очи севале су
према гомили као ужарено угљевље; тај поглед гомила није издржала; негодовање се
претворило у одушевљене покличе. Већ су се отворила врата на кочији, већ је Келер пружио
невести руку, кад она наједном крикну и јурну са трема право у народ. Сви који су је
пратили скаменили су се од запрепашћења, гомила се размакла пред њом и на претшест
корака испред трема изненада се појавио Рогожин. Његов је поглед Настасја Филиповна
била уловила у гомили. Она је дотрчала до њега као избезумљена и ухватила га за обе руке.

— Спаси ме. Одведи ме! Где било, одмах.

Рогожин је скоро подиже на руке и готово принесе кочији.

Неколико сати касније на крају петербуршке беле ноћи он ће је позвати у смрт. Супарници
ће се последњи пут срести крај њеног тела, с осећањем дубоке узајамне сапатње пре него
што обојица утону у мрак безумља.

Тог епилога ради Достојевски је, како сам каже, написао читав роман. Књига се родила из
душевних потреса писца у време његове семипалатинске љубави, коју је он сам сматрао
јачом од смрти. Зато финале Идиота спада у највеће странице светске поезије!1

Неколико дана после свадбе Достојевски су из Кузњецка кренули у Семипалатинск. Пут је

водио кроз четинарске шуме, завејане снегом, на југозапад преко Алтаја, према киргиским
степама. Уз пут путници су се зауставили у Барнаулу код Петра Петровича Семјонова Тјан-
Шанског, кога је Достојевски веома ценио и поштовао.

„Ту ме је задесила несрећа: сасвим изненада добио сам напад епилепсије, који је страшно
уплашио жену, а мене испунио тугом и потиштеношћу."

То је заиста био страшан призор.

Барнаулски лекар одмах је констатовао „праву епилепсију“ и прорекао да ће се песник

приликом једног од таквих напада угушити од спазме у грлу и умрети! Достојевски је жалио
што се оженио болујући од тако озбиљне болести.

Тако је, очигледно, сматрала и Марија Дмитријевна: њен муж болује од неизлечиве болести,
која је препрека за војну службу, а можда и за сваки посао.

Крајем фебруара, после тужног свадбеног путовања, Достојевски су стигли у

Семипалатинск. Они уређују свој дом, али већ са осећањем привременоста, с предосећањем
блиског одласка из Сибира заувек.

Њихово је друштво прилично скромно и мешовито: то је командир чете седмог Сибирског

батаљона Гејбович, пуковник Гуљткевич, поручник Снаксарев, економ тамошњег трговца
Давидов, помоћник управника поште Ситников, мајорица Акимова, судски чиновник Попов,
госпођа Шмејстер... Чини нам се као да смо у градићу Ревизора.

Војна служба не смета више његовом књижевном раду. Заставник Достојевски командује
својим водом, али је већ

заузет преписком са редакцијама Савременика, Отаџбинских записа, Руског весника, Руске

рени. Он пише две приповетке: Ујкин сан и Село Степанниково. Августа 1857. године у
Отаџбинским записима појављује се његова приповетка Мали херој под псеудонимом М-иј
(то је нови наслов Деније прине написане 1849. године у Алексејевском равелину).

Карактеристична је изјава Плешчејева: „Њекрасов и Панајев су се са великим саучешћем

распитивали за вас и говорили да ће вам, ако желите, одмах послата новац и неће вас
узнемиравати док не будете у могућности да за њих нешто напишете ...“ То је већ повратак
литератури, иако још увек писац нема права да прекорачи границе Сибира.

Рад одвраћа Достојевског од непредвиђених невоља његовог породичног живота. Жељену и

очекивану срећу он није нашао у свом браку.

„Марија Дмитријевна је вечито побољевала, била ћудљива и љубоморна" — каже Врангељ о

том несрећном браку.

Већ у Семипалатинску су почеле љубоморне драме, које су касније потпуно поткопале

породичну слогу.

Љубав Достојевског, која је још децембра 1855. године пламтела као ватра у његовим
писмима, очигледно се изродила већ 1857. године и престала да се осећа у његовом животу.
Карактеристична је и значајна његова изјава у писму од 13. децембра 1858. године. „Мој
живот је тежак и болан". Али то окрњено и мучно осећање наставља нечим да греје и радује
кроз тугу и бол дубоких разочарења.

СИБИРСКЕ СВЕСКЕ

После насилне неплодности на робији потреба за стварањем. избила је нарочито снажно. У

време боравка у Семипалатинску Достојевски је писао Записе из мртвог дома (завршене
1862. године), стварао комичне приповетке, смишљао, а делимично и остваривао,
патриотске песме, чланке о Русији, о уметности, о савременим песницима и најзад „велики
роман", „обиман као Дикенсови романи", који је изискивао много година рада (и захтевао
широке епске просторе).

Веома су интересантна, у низу тих планова, Пнсма о уметности, о којима Достојевски пише
А. Е. Врангељу 13. априла 1856. године.

Замисао овог естетичког трактата била је изазвана великим научнодруштвеним догађајем. 3.

маја 1855. године изашао је као посебна књига истраживачки рад Чернишевског Естетинки
односи уметности према стварности, који је као магистарска дисертација брањен на
петербуршком универзитету 15. маја и доживео велики друштвени одјек.

Према речима Н. В. Шелгунова, који је присуствовао одбрани рада Чернишевског, „то је

била читава проповед хуманизма, читаво откровење љубави према човечанству, а уметност
се позивала да му служи". У слушаоници петербуршког универзитета први пут је био
проглашен револуционарнодемократски правац 60~тих година.

Скоро истовремено са том јавном декларацијом, у јунској свесци Савременика аутор је

објавио „ауторецензију" о свом раду у коме је формулисао основне поставке
материјалистичке естетике. То је била рушилачка критика Хегелове филозофије уметности,
коју је Достојевски прихватио још четрдесетих година и којој је остао веран до краја.
Изворима свог рада Чернишевски је сматрао чланке Бјелинског и Херцена из 40-тих година.

Замерајући Чернишевском, званични опоненти су бранили „постојане идеалне циљеве

уметности". У том смислу су ускоро почели да му стављају примедбе Тургењев, Лав Толстој,
Григорович и други. Против нове револуционарне естетике иступили су и критичари
либералног крила: С.С. Дудишкин у Отаџбинским записима, рецензент Ђиблиотеке за
читање и Ањенков у Руском веснику. Све су то били оштри испади против материјалистичке
филозофије стваралаштва у заштиту чисте уметности.2

Достојевски одлучује да одреди своју позицију у започетој генералној бици савремених

идеја о лепоти. Он припрема своју реплику на трактат Чернишевског. То је у суштини
продужетак његове естетичке дискусије са Бјелинским.

„Мој чланак је — плод десетогодишњих размишљања" — саопштава он Врангељу. Целог сам

га, до последње речи, смислио још у Омску.

Чланак о уметности Достојевски је био замислио као полемички („ватрен"), опречан многим
мишљењима — то јест владајућем демократском програму руске штампе — и чак написан у
званичном тону (аутор је намеравао да га посвети председнику Петербуршке академије
уметности). Он је одговарао конзервативним схватањима Аполона Мајкова и служио као
побијање атеистичке позиције Бјелинског — Достојевски јасно формулише своју идеју: „То
је, заправо, место хришћанства у књижевности".

Неколико година касније, у свом часопису Време (1862, IX), Достојевски је изнео своје
мишљење о теми „основна мисао читаве уметности деветнаестог века", у вези с првим
издањем у Русији Ђогородичине цркве у Паризу.

Формула ове мисли је, према његовом објашњењу — „рехабилитација пропалог човека,
неправично смрвљеног под притиском околности, вековне заосталости и друштвених
предрасуда. Та мисао је — оправдање понижених и друштвених партија, које су сви
одбацили. Достојевски очекује да ће се бар крајем столећа појавити велико књижевно дело,
које ће изразити ту идеју исто тако потпуно и овековечено као што је „Дантеова
Божанствена комедија изразила заветне идеале и веровања средњег века."

Тако је Достојевски у Семипалатинску припремао своју естетику, осмишљену у Петербургу

1846. године у јеку дискусија са Бјелинским. Није му пошло за руком да је оствари ни 1856.
године. Али ускоро, почетком 60~тих година, он ће у полемици са Чернишевским,
Доброљубовим, Салтиковим бранити своја хегелијанска схватања суштине лепог,3 не
престајући да допуњује своје теорије о чистој уметности борбеним страницама идејних
романа о савременој Русији.

Он није могао да их пише у Сибиру. Интимне замисли Достојевског и тада су се одликовале

оном дубином и трагичношћу које нису одговарале захтевима званичних кругова према
писцу у немилости — да докаже своју лојалност одрицањем од критике савремене
стварности и умешношћу да покаже руски живот у светлим и радосним тоновима.

Достојевски је морао да „остави по страни" своје омиљене идеје и да се лати разраде за

штампање и цензуру погодних, безазлених, па чак и занимљивих сижеа. Крајем 50-тих
година он ствара две приповетке: Ујкин сан и Село Степанниково.

Достојевски није волео та изнуђена семипалатинска дела.4 Али сибирске новеле су

занимљиве због стварања типова који ће касније бити развијени у стваралаштву
Достојевског.

Оне су занимљиве и као покушај романтичаратрагичара да пише у комичном жанру. „Почео

сам да пишем комедију шалећи се — писао је Достојевски Мајкову 18. септембра 1856.
године, али ускоро га је привукла обична епска форма: „Укратко, ја пишем комичан роман"
... Сценска комичност била је својствена пишчевом таленту. Обе приповетке оживљене су
већ у XX веку на сцени и дале су богат материјал за истакнуте руске глумце.

Ујкин сан је веома интересантан по својој структури. Овде Достојевски први пут примењује
композициони закон који ће послужити као основ архитектонике свих његових великих
романа.

То је очевидно Гогољева школа. Историја Москаљеве подсећа на судбину градоначелника. У

тренутку кад отац објављује сјајну ћеркину удају, она доживљава бродолом свих својих
сујетних планова пред очима читавог скупа њених непријатеља.

Таква казна у тренутку светковине или сценска ситуација „изигране наивчине", по Гогољу,
један је од најважнијих закона комедије. По том узору, је и саздан скуп дама у Ујкином сну;
цело друштво злурадо присуствује приликом стрмоглавог пада свог омрзнутог деспота. Тај
композициони закон се може назвати „расплетом Ревизора".

Тако је Достојевски први пут разрадио за његово зрело доба карактеристачан поступак
бурних сцена, са много људи, које као да потресају читаву структуру романа — скупина,
дискусија, скандала, хистерија, шамара и напада.

Према истом закону створено је и Село Степанчиково. Али овде се Достојевски у многоме
оријентише на Мртве душе. Сликар суморног Петербурга постаје сликар патријархалних
племићких имања.

Огромна старинска башта и непрегледна поља са пшеницом која дозрева наговештавају

благостање и ситост свих становника села Степанчикова. Ништа не подсећа читаоца на
страшне догађаје недавних неродних година, када су спахије морале да хране своје сељаке и
када су их хранили жировима, дивљим лободом и иловачом. Читава села су лутала по
друмовима просјачећи. Честе гладне буне николајевске епохе прохујале су Русијом и нису
додирнуле село Степанчиково. Флигелађутанти се нису овде чудили хлебу који је личио на
тресет нити су овамо били упућивани коњички ескадрони ради умирења гомила гладних.
Реалне географске области где су се оружаном снагом гушили очајнички устанци просјака,
немају ничег заједничког с овом идеалном губернијом, где се простирало имање пуковника
Ростањева.

То острвце блажених усред мрачне стихије николајевске Русије ствара посебан лик
„власника душа" који веома слабо подсећа на праве фигуре епохе.

Да је Достојевски имао могућност да бира своје теме и да их обрађује „из свег гласа", како
би јаке импулсе за свој дубок и болан таленат могао да открије у свим чињеницама кметства
у агонији/

Али крајем 50-тих година он се осећао спутаним и окованим.

Зато историјским робовласницима николајевске епохе Достојевски супротставља свог

„идеалног спахију".

То је његов омиљени лик наивног и кротког „дивног човека", овај пут оваплоћен у лику
осредњег руског земљопоседника — пуковника Ростањева. Потпуна власт је Достојевском
увек изгледала као нека врста очинске бриге, а проблем управљања државом градио се по
аналогији с односима у породици.

Према ауторовој замисли, власник села Степанчикова, Ростањев, сматра своје „сељаке"
правом малом децом, неразумном и занимљивом, коју треба и научити памети, и није грех
насмејати им се, а могу се понекад и помазити. Сељаци обожавају таквог господина.

Као противтежу овом представнику владајуће социјалне категорије Достојевски приказује и

супротан друштвени тип, њему посебно мрзак — тип ситног малограђанина.

Фома Опискин је одвратан; Достојевски не штеди боје и речи да би приказао његову

наказност. То је морални и физички изрод. Прљава неукост спојена је у њему с ниским
додворавањем, злобна завист — с окрутним тиранством. За разлику од расне лепоте
витезапуковника, Фома је ружан и „кржљав": „најбезочнија самоувереност огледала се на
његовом лицу и на читавој његовој ситничавој спољашњости".

Достојевски веома верно одређује социјалну природу свог јунака. У приповеци се разговетно
и више пута подвлачи да Фома није племићког порекла и да се незаконито увукао у
привилеговани круг.

Тако одређена сталешка карактеристика личности помаже Достојевском да веома опрезно

реши неизбежно класно питање своје сеоске слике. Конфликти са сељацима нису последица
деспотске властелинове руке, већ су искључиво резултат непојамног деспотизма неког
пробисвета, готована. Село се узнемирује само зато што добродушни господар дозвољава да
га превари неки злобни малограђанин. Ствара се неочекивана ситуација, чија је последица
да сељаци, који уживају под кротком влашћу степанчиковског спахије, почињу да пате због
његовог безобзирног готована.

Уосталом и њихове патње, као и све у Степанчикову, пре спадају у хумор него у трагедију.
Устаљеним историјским условима кметовске привреде, са свим мучењима и убиствима,
Достојевски супротставља само „моралне" неспоразуме, изазване потпуно случајним
разлозима: ту послугу и сељаке не муче, него их „уче“. Фома Опискин их насилно учи
француском језику или их испитује о њиховим сновима. О „камаринском сељаку" и слично.
Ако су у руским спахилуцима фактички постојали окови, ланци, рогуље, ако је ту било
мучења, потајних кажњавања и „права прве ноћи", онда свеска са француским речима, које
треба да научи стари Гаврила, не збуњује и не ужасава читаоца. Напротив: приповедач
очигледно рачуна на сложан смех свог аудиторијума. Јер према законима феудалне Русије,
сељаци нису имали право на образовање. И покушаји Фоме Опискина да сељаке научи
астрономији, страним језицима и да им створи представу о електрици и подели рада,
морали су због неочекиваног контраста изазвати оштар комичан ефекат. Није тешко
запазити да је Достојевском мрски малограђанинкњижевник наговестио далеку будућност и
упркос ауторовој вољи неочекивано премашио у овом погледу његове намере.

У Фомине прототипове обично се убраја бесмртни Молијеров богомољац и лицемер. Али у

поређењу са Тартифом, новина лика је у особини коју је Достојевски тако ценио — у
извесним ублажавајућим цртама доживљене патње и незаслужених понижења, које добија
лакрдијаш и готован. То није само грабљивац или похлепник, који нечувеним лицемерјем
прикрива своје злочиначке замисли, то је један из) „оне огромне фаланге огорчених, из које
касније излазе сви јуродиви, луталице и ходочасници". Он не тиранише само своју околину
— он се свети друштву за нанесене увреде. Он не тежи само непосредној користи, он је и
песник, спреман на жртве утилитаристичким схватањима да би задовољио своје
частољубље. Све то у многоме продубљује и обогаћује лик.

Фомина књижевна професија чини његов карактер финијим у поређењу с Молијеровим

бившим криминалцем. Писац ниже врсте, аутор петпарачке књижевности за покућаре и
колпортере, уз то још и злехуде среће у свом ауторском раду, Фома читавом својом судбином
показује како „змија књижевног самољубља уједа дубоко и неизлечиво". То што је понешто
и штампао развило је у њему „ружну хвалисавост", жеђ за похвалама и одликовањима,
поштовањем и дивљењем, неутољиву потребу „да буде први, да пророкује, да се кравељи и
да се хвалише." Достојевски је фино запазио карактеристичне црте доњих слојева
књижевних „боема", које је у своје време посматрао, и те карактеристичне особине ситних
пискарала с огромним претензијама вешто су уметнуте у изванредну уметничку варијанту
познатог лика Молијеровог лицемерног богомољца.

Све те особине у великој мери продубљују лик руског Тартифа, у поређењу са његовим
прототипом, и дају му колорит „понижења" и „злостављања", тако својствен писцу Записа из
подземља.

Достојевски, на жалост, не показује у својој приповести „метаморфозу Фоме од лакрдијаша

до великог човека", тако да је период увреда и понижења које је Опискин доживео сакривен
од читаоца и јунак је показан већ у време своје владавине у оштро сатиричном аспекту.
Доследан стилу и тону читавог дела, он служи задацима „комичног романа" свим својим
гестовима и репликама. Ова хумористична усмереност лика даје могућност аутору да
оштрим потезима нацрта оригиналан тип сталешког тупоглавца — племића у недостатку
бољих, среског господина Журдена руског „малограђанинаплемића".

Новина у третирању јунака обезбедила му је дуг живот. Фома Опискин остао је жив у борби
за постојање књижевних ликова, и његово име је постало заједничко за сваке дрске паразите
било које средине или епохе.

Треба веровати да се низ неуспеха, које је доживео писац у свом раду на Селу Степанникову,
може објаснити његовим одрицањем од актуалног проблема и грешком у форми: крајем 50-
тих година болна и актуална тема руског села није се смела обрађивати као комедија или
комични роман; исто тако погрешно је било весело сиже и занимљиве авантуре обрађивати
на плану спахијског живота у тренутку последњег очајничког покушаја феудалаца да
одбране своја пољуљана права на сељакову личност и његов рад.

У поред изузетне спремности часописа да свим снагама подрже прогнаног писца—

повратника у књижевност, два уредништва му враћају рукопис и тек треће, мање утицајно и
са скромнијим захтевима прима новелу са низом примедаба, стављајући на знање аутору да
хумор није његов фах.

Такав неуспех Достојевски још није познавао, и он се касније никада није поновио. То је
била лекција коју је писац потпуно схватио: убудуће он не само што неће мењати своје
уметничко лице већ ће тежити да га испољи у свој његовој оштрини и својеврсности
особина.

Крајем 50-тих година истиче политичка казна петрашевцима. Марта 1859. године
Достојевском је дозвољено да поднесе оставку и добио је право да живи било где у Русији,
осим престоница, и да објављује према општеважећим правилима.

Писац је изабрао Твер за место боравка, имајући на уму његову близину Москви и
Петербургу. 2. јула 1859. године он је најзад напустио Семипалатинск. Повратни пут је
водио преко Омска, Тјумења и Јекатеринбурга.

„Једне лепе вечери, око пет сати после подне, лутајући огранцима Урала, усред шуме
набасали смо на границу Европе и Азије... Изашли смо из кола и ја сам се прекрстио што ми
је Господ најзад дозволио .да видим обећану земљу ...“

Целих десет година патњи остало је иза њега. Наступао је препород човека, грађанина,
уметника. Путник је са собом носио свеске непознатих бележака, које су му ускоро донеле
светску славу. То су биле прве скице и планови за Записе из мртвог дома.

ШЕЗДЕСЕТЕ ГОДИНЕ

ПРОГРАМ „ПОЧВЕ"

Када је децембра 1859. године Достојевски, после краткотрајног боравка у Тверу,

сишао на перон Николајевске железничке станице, земља је била захваћена
необичном живошћу.

Влада, већ пет година принуђена да демонстрира нов либерални смер, покушава да одговори
на узбуђена очекивања читавог руског друштва. Били су дозвољени нови часописи, штампа
се донекле ослободила притиска цензуре, проширене су могућности за упис омладине на
универзитете, учестала су слања младих научника у иностранство. Изашла су допуњена
издања Пушкинових и Гогољевих дела, песме Кољцова са великим уводним чланком самог
Бјелинског (његово име је било под најстрожом забраном од краја 40-тих година).

„Јавно мнење све више шири крила", — писао је почетком 1856. године публициста Кавелин
— „руши се каравансарај солдатеске, батине и незнања."

Достојевски је увек показивао изузетну осетљивост према драматичним заокретима

савремене историје. Он је са стваралачким узбуђењем пратио смену епоха, ницање новог
света из развалина трошног и срушеног (према стиху његовог омиљеног Шилера). Из далеког
Семипалатинска он је посматрао невиђену прекретницу века, трудећи се да је одмах одрази у
свом стваралаштву. Маја 1858. године Достојевски је у писмима говорио поводом
припреманог романа новога карактера, да је то актуална слика савремене Русије, „судећи по
кретању и идејама, којима су сви испуњени".

Приближавао се главни историјски догађај, који је народ у први мах схватао као свенародно
ослобођење. Крајем 1857. године цар је потписао рескрипте о организацији сељака на новим
начелима. Та врховна наређења, објављена ускоро у штампи, износила су најоштрије питање
тог времена из тајних комитета на општу дискусију. Године 1858. руској штампи је први пут
омогућено да поведе реч о кметству, о чему је она ћутала током векова. То се свугде схватало
као долазак нове историјске ере. Маркс је у то време сматрао сељачки покрет у Русији и
еманципацију робова у Америци највећим светским догађајима.

Али у тренутку повратка Достојевског у Петербург реформа села је већ доживљавала оштру
кризу. Испоставило се да је одлучено да сељаци буду ослобађани без земље. „То је
ослобођење у глад и без крова над главом" — гневно је упозоравало Херценово Звоно. После
објаве манифеста 19. фебруара, преко читаве Русије је прешао талас сељачких устанака.
Демократске снаге руског друштва истакле су свбје вође. Чернишевски, који је од средине
50-тих година стао на чело читавог ослободилачког покрета, одбацивао је племићку реформу
и очекивао је општенародни преврат. Земља је, према Лењиновим речима, живела у
револуционарној ситуацији.

У таквој узбуђеној атмосфери, после принудног десетогодишњег ћутања, Достојевски се

враћа прекинутом послу. Наступа епоха повратка у живот, плахе, енергичне, грозничаве
делатности. Писац као да хоће да надокнади све што је изгубио у току сибирских година.

Он се није вратио поражен и сломљен и није изгледао разочаран или морално осакаћен.
Своју околину он је изненадио плимом животних снага и полетном енергијом. Он је гледао
ведрије него раније, одликовао се веселошћу и смиреношћу у опхођењу, то су биле особине
које су га касније напустиле. „Верујем да мој живот још није завршен и нећу да умрем" —
пише он Врангељу на путу из Сибира.

Још 1858. године, искористивши владин либерални курс, Михајло Достојевски је измолио
одобрење да издаје књижевни политички недељник Бреме, у омањим свескама, до четири
штампарска табака.

Тај скромни пројекат, у пролеће 1860. године, обнавља се у проширеном облику.

Часопис је замишљен као месечник великог формата; обим сваке свеске се повећава до
тридесет штампарских табака. Уводе се економски проблеми, финансијски, филозофски.

Нов књижевнополитички преглед званично уређује Михајло Михајлович, он води и све

послове публикације. Водећи сарадник часописа и његов фактички уредник постаје Фјодор
Достојевски.

Септембра 1860. године излази оглас о часопису Време. То је манифест новог књижевног
правца — идеологија почвеништва и истовремено одговор Достојевског на најактуалнија
питања.

Идејни задатак новог органа је помирење цивилизације са народним начелом, синтеза

руског културног слоја са скривеним силама народних маса.

„После реформе Петра Великог, између народа и нас, сталежа образованих, био је само један
случај сједињавања — 1812. године, и видели смо како се народ показао!... Уверили смо се
најзад да смо и ми посебна нација, у највишој мери својеврсна, и да је наш задатак да за себе
створимо нов облик, наш, рођени, узет са нашег тла, из народног духа и из народних начела.
Ми предвиђамо да карактер наше будуће делатности мора бити у великој мери општсљудски,
да ће руска идеја можда бити синтеза свих оних идеја које тако упорно и тако срчано развија
Европа у својим посебним нацијама, да ће можда све мрско у тим идејама наћи своје решење
у даљем развоју руске народности."

Програм почвеништва ослањао се на идеалистичко схватање историје, на романтичарско

мишљење о руској стварности и на славјанофилско учење о смерности и покорности руског
сељака. Све је то демонстративно оповргавало материјализам и револуционарност
Савременика. Окомљени на борбене идеје разночинске литературе и негирајући
револуционарне методе преображаја Русије, почвеници су прихватали стварање буржоаске
монархије као најпрогресивнији облик управљања за своју земљу. У томе су они видели
патријархалну идилу стапања интелигенције са сељаштвом, цара с народом.

У сељачком питању почвеници су стајали на умереној позицији. Часопис је бранио

конзервативни принцип, доказујући да не постоји сталешки антагонизам у руској историји и
да су у њој владали мир и слога између кметова и спахија. Двадесет година касније, Иван
Карамазов ће одлучно оповргнути тај мит о класном пацифизму у Русији.

Достојевски је поздрављао прелазак народне масе у нов правни положај, када су продавање
или губљење људи на картама постајали фактички немогући. То је још увек било недовољно,
али ипак је то био велики догађај у патничкој историји руског народа. „Велика реформа" —
писао је Лењин — „била је крајње назадњачка и није могла бити друкчија, јер су је
спроводиле спахије". Али, правно, сељак више није био власништво свог господара.

Достојевски је подржавао нов грађански положај „сељака Мареја", у својим

публицистичким написима, тако далеким од борбених позиција стегоноше сељачке
револуције — Чернишевског.

Није било ни трага револуционарном духу у кружоку сарадника Времеиа, потврђује Страхов.
У њиховој средини 'су преовладавали морални и интелектуални интереси или чисти
либерализам без икакве помисли о насилном преврату. Тога се придржавао и Фјодор
Михајлович, коме су биле мрске све принудне мере.

Али уметнички таленат Достојевског, ватреност његових идејних тражења, борбени

темпераменат публицисте, безгранична љубав према стваралаштву властитог народа
сачували су мишљење о његовом првом часопису као о значајној појави у историји наше
периодике. Заслуга часописа је била што је сматрао руску књижевност јемством велике
историјске будућности народа који ју је створио. „Ломоносов, Пушкин, Љермонтов,
Тургењев — дају нам право на фактичко учешће у општеевропском животу" — тако
Достојевски наговештава будуће светско признање руске поезије и уметничке прозе.

„Овде он изговара своју крилатицу: „Реч, реч — то је велика ствар!и

Застава Достојевског је Пушкин. Генијални песник објашњава нам у потпуности шта је то

руски дух: „Појава Пушкина је доказ да је дрво цивилизације већ зрело да даје плодове и да
његови плодови нису трули већ раскошни, златни плодови..."

Достојевски је само две и по године уређивао Време (од јануара 1861. године до маја 1863).
Али за то кратко време ту је био објављен низ значајних дела, која су и до данас сачувала
свој значај.

Поред дела самог Достојевског, ту су биле објављене две драме А. Н. Островског: „Женидба
Баљзаминова, Грех и сиромаштво сваког могу снаки; Сабласти Тургењева; пси четак
Њекрасовљеве поеме Мраз — Црвени нос (Смрт Про-кла) и поема Сељачка деца; Недавне
комедије и Наш губернијски дан Салтикова; Зимско вече у богословији и Типови из
богословије Помјаловског; Огледи из простонародног живота А. Левитова; Газда Никитина;
песме Мајкова, Плешчејева, Полонског, Меја, Апухтина, Вас. Курочкина, путне белешке
Григоровича; Моја књижевна и морална лутања Аполона Григорјева. Све је то или било од
прворазредног значаја, или је у најмању руку припадало правој књижевности. Достојевски
се несумњиво показао као изузетан уредник.

Од првих бројева часопис почиње објављивати историју манчестерских радника — први

руски превод пролетерског романа Мери Бартон, историја манчестерског живота. Аутор
је била Елизабета Хаскел, а њен роман су похвалили Дикенс и Карлајл. Карл Маркс,
карактеришући савремену сјајну школу „романописаца у Енглеској, чији су очигледни и
речити описи открили свету више политичких и социјалних истина него што су то учинили
сви политичари, публицисти, моралисти заједно", поред Дикенса и Шарлоте Бронте,
спомиње у то време мало познату Хаскел. Њен први роман био је заиста значајан међаш на
путу развоја новог, демократског епоса коме је припадала будућност.

Шта привлачи пажњу Достојевског у тој књизи?

Повратак Достојевског у књижевност после десетогодишњег прогонства био је у исто време

и његов повратак „старом начину", темама и типовима славног времена почетништва младог
писпа — својим приповеткама 40-тих година са њиховом социјалном узнемиреношћу и
хуманистичком забринутошћу. Упркос умереном програму свог часописа, Достојевски
сматра да је неопходно окренути се првом роману о радницима, објављеном још 1848.
године, али који је био неприхватљив за николајевску цензуру и зато остао непреведен. Тема
„бедних људи“, тема пауперизма, која је толико узнемиравала Достојевског још на почетку
његове делатности, искрснула је пред њим у тој књизи под потпуно новим углом. Роман из
живота манчестерских радника 30-тих година слика ужасну незапосленост, беду, глад и
социјално утњетавање у великом индустријском граду, са свим оштрим контрастима живота
предузимача и фабричких радника. О томе још ништа није било речено у руској уметничкој
књижевности.

Приступајући издавању часописа, Достојевски без колебања уводи у часописну прозу 60-тих
година нову велику тему. То је тема о одбаченима у капиталистичком свету, али више не
пасивним и ћутљивим већ о оним који дижу наоружану руку на своје угњетаче. Помирљиви
тонови у другом делу романа, па чак и одјеци хришћанског морала нису могли да ослабе
револуционарно звучање основне теме и само су пробудили нову поетику љубави и
саосећања према угњетенима, створену после моралне кризе Достојевског на робији.5

Али највреднији допринос часопису били су, несумњиво, дела његовог фактичког уредника:
Понижени и увређени и Записи из мртвог дома. Упркос општој умереној политичкој
позицији часописа, ове две књиге припадају новом ослободилачком покрету и као да теже да
подсете читаоца на страшну социјалнохуманистичку проповед са раних страница
Достојевског, које је тако благонаклоно прихватио Бјелински.
Као критичар и публициста, Достојевски полемише са највећим часописима о
најразноврснијим питањима. Али његови чланци добијају посебан сјај и снагу када брани
свој језик и домаћу литературу.

Своје прве битке Достојевски је почео водита против Руског весника, у то време још
умеренолибералног органа. Почетком 60-тих година Катков се одушевљавао енглеским
државним правом и, после пута у Енглеску постао је присталица њених политачких
институција. Отуда либералистички критикује духовно добро своје заостале земље, која
1861. године наводи новопеченог англофила на мисао да је руска књижевност — „мала,
сиромашна, тек почиње да живи, тек је створила свој језик".

Достојевски је на тај нетачан испад одговорио убитачном примедбом: „она уопште није
сиромашна, ми имамо Пушкина, Гогоља, Островског. У тих писаца се види континуитет
мисли, а та мисао је јака, свенародна... Зар Руски весник не види у Пушкиновом таленту
снажно оличење руског духа, и руског смисла? ..."

Када се Катков усудио да тумачи Египатске ноћи као еротски одломак, Достојевски је
написао тако надахнут и снажан коментар о том „чуду поетске уметности" да ће он и после
сто година бита једино и недосежно објашњење бесмртне поеме, „Да, ми рђаво схватамо
уметност", — завршава уметник своју студију — „томе нас није научио ни Пушкин, који је и
сам страдао и изгубио живот у нашем друштву, изгледа углавном због тога што је био песник
у потпуноста и до краја."

Од великог је значаја, у том циклусу чланака у Времену, разговор о уметности, који је

уредник часописа водио 1861. године са Доброљубовом.

Постоје два табора у руској естетици — утилитаристи и присталице чисте лепоте.

Доброљубов је припадао првом. Другоме — Фет. Достојевски се појављује са својом — тре~
ћом — позицијом, независном и свеобухватном; он је за слободну уметност, за слободну
поетику, за уметност неограничених могућности и бескрајних тежњи, које доносе велику
корист човечанству. У њој се стичу крајности: „Уметност /е увек савремена и стварна,
никада није постојала друкније и, што је најважније, она друкчије не може ни постојати“
(подвукао Достојевски). Са браниоцима „уметности ради уметности" Достојевски се
разилазио. „Ми баш тежимо да уметност увек одговара човековим циљевима, да није у
раскораку са његовим интересима."

Али ту долази до неочекиваног обрта у трактату Достојевског: „Ако ми и желимо

уметности највећу слободу, онда то чинимо баш зато што верујемо да је она кориснија за
човекове интересе уколико је слободнија у свом развитку. Уметности се не могу
прописивати циљеви или симпатије".

Таква „виша слобода" уметникова искључује захтев да његово стваралаштво буде обавезно
актуално, а његова дела блиска захтевима стварности. Достојевски, који је увек спајао
непомирљиве крајности у својим политичким или религиозним погледрша, повезује
непријатељске контрасте и у својој естетици. Он се, наравно, слаже с утилитаристима да
песник на дан бородинске битке, када се решава питање спаса отаџбине, не може да се
загњури у антологију грчке поезије, или да на дан лисабонског земљотреса пише: „Шапат,
притајено дисање, биглисање славуја ..." У истој мери он одлучно протестује против
офанзиве „вође утилитаризма у уметности", Доброљубова, на Уметничке вредности, на
Пушкина и Тургењева. Уметност ће, закључује Достојевски, увек живети са човеком правим
животом . .. И зато је најважније: не ограничавати уметност разним циљевима, не
прописивати јој законе", не спутавати слободу њеног развоја. „Идеал лепоте и нормалности
у здравом друштву не може пропасти ... Лепота је корисна зато што је лепота, зато што у
човечанству одувек постоји потреба за лепотом и њеним високим идеалом".

Достојевски на својеврстан начин повезује у својој синтетичкој естетици оба супротна

учења о суштини лепог. Лепота је корисна сама по себи без пристрасних мисија. Корнеј и
Расин, највећи француски песници XVII века, доживели су препород век касније и створили
стил велике француске револуције. Таква је слободна и савршена поезија, неопходна
човечанству. Оваквим уздизањем лепоте у апсолутну категорију Достојевски се неосетно
приближавао теоретичарима „чисте уметности" и удаљавао од принципа материјалистичке
естетике, коју је у својим чланцима доследно развијао млади критичар Савременика.

НОВЕ ВЕЗЕ

Као и 40-тих година, Достојевског су почели да привлаче кружоци и редакције. Он почиње

да посећује уторнике А. П. Миљукова (јединог пријатеља из младости, који га је 24.
децембра 1849. године испратио из Петропавловске тврђаве у Сибир). Сада је Миљуков био
уредник часописа Бук-тиња и окупљао је у свом дому сараднике свога издања. Ту су
долазили А. Н. Мајков, В. В. Крестсвски, Д. Д. Минајев, Н. Н. Страхов, доктор С. Д.
Јановски, Аполон Григорјев, Ј. П. Полонски, Л. А. Меј, Г. П. Даниљевски, М. И. Семевски.

„Прво место у кружоку припадало је, наравно, Фјодору Михајловичу", — сећао се Н. Н.

Страхов — „њега су сви сматрали великим писцем и он је био први не само због тога што је
био чувен већ и због мисли и ватрености са којом их је исказивао ..." Када га је нешто
посебно узбуђивало, он се страсно одушевљавао и дизао свој тихи глас скоро до крика. У
сећање су се урезивале његове дивне очи, огромно чело и простонародне црте лица, озарене
и обасјане надахнућем.

Правац кружока формирао се под утицајем француске књижевности и био одређен

политичким и социјалним проблемима. Уметник је сматран васпитачем и вођом друштва.

Преовладавала је теорија која је захтевала служење савременом тренутку. Достојевски се

слагао са њом.

„За њега је најважније било утицати на читаоца, исказати своју мисао, оставити утисак у
одређеном правцу. Важно је било не само дело већ тренутак и утисак, макар и непотпун. У
том смислу он је био у потпуности новинар и отпадник теорије чисте уметности.. ,"6

Ускоро су чланови миљуковског кружока почели да се састају у радној соби Михајла

Достојевског на Јекатерининском каналу, где се ставарала нова редакција часовиса Време.

Достојевски се зближава са два мислиоца, који су имали несумњив утицај на развој његових
филозофских схватања. То је био изванредни руски критичар Аполон Григорјев и његов
најближи ученик и настављач Н. Н. Страхов.

Аполон Григорјев

То је био човек изузетних особина, правих стваралачких надахнућа и смелог естетског

новаторства. Од група које су се створиле у уредништву Времена једна (готово
најталентованија) „држала се Аполона Григорјева, који је умео да окупља око себе младе
људе привлачним особинама свог ума и срца, а нарочито искреном бригом за њихов
књижевни рад. Он је умео да буди њихове способности и да их доводи у стање највеће
напрегнутости". На челу друге су стајали Страхов и Достојевски.

Васпитан на идејама касног романтизма, Аполон Григорјев је несумњиво био близак

Достојевском. Скоро истих година, они су ишли кроз исте духовне покрете и одушевљавали
се истим јунацима и делима. Критачару је заувек остала блиска епоха његових раних
поетских заноса, кад су младе душе биле склоне „мрачном, немирном, злокобном" и
одушевљавале се Љермонтовим и Мочаловим.

Ове је заносе заменио утопијски социјализам, који је интересовао Аполона Григорјева. Он

је ценио песничку страну новог учења, док су му политички закључци остали страни.

Када је почетком 50-тих година дошао на чело младе редакције Московљанина, он је у њему
створио читав ток филозофске и политичке мисли, који је несумњиво утицао на
Достојевског у послесибирском периоду. Тај славјанофилски правац огледао се у највећим
радовима Григорјева из зрелог периода: у чланцима о комедијама Островског, о руским
народним песмама, о Племикком гнезду Тургењева-Он је у основи његових чланака
монографског карактера, објављених у Времену: о Лаву Толстоју, Њекрасову, Шевченку,
руском позоришту, и његових теоријских огледа: Народност и књижевност, Нихилизам и
уметност, Наши књижевни правци.

Заједно са Мељниковим-Печерским, Островским и Писемским, Аполон Григорјев је

истицао задатак препорода националне руске уметности. Њихов „манифест" била је Мејова
Попевка, веома позната по двема каснијим музичким интерпретацијама — Балакирева и
Глазунова:

Време ти је да слободно кренеш, руска песмо,

Благовесна, победничка, слободна,
Градска, сеоска, пољска,
Непогодомнесрећом савијена,
У крви, у сузама крштенаумивена I...

Систем своје критике Аполон Григорјев је називао органским. „Песници су глас маса,
националног карактера, крајева, проповедници великих истина, и великих животних тајни,
носиоци речи које служе да би се схватиле епохеорганизми у времену и народиорганизми у
простору." Тако огромне појаве као што су народ и епоха, које одређују делатност великих
песника, основа су и за критику њихових дела.. „Између уметности и критике постоји
органска веза ... и критика тежи да буде исто толико органска као и сама уметност..." Њене
карактеристичне особине су — народност, историчност, уметничко, а ако се пође од
Карлајлових дела„ кога је Григорјев сматрао својим учитељем, онда и проди-рање у тајне
човекове душе, и приоритет моралних проблема над социјалним, и схватање уметника као
надахнутог видовњака, пророка, проповедника. У уметности ваља откривати „мисао срца“ и
борити се са „мишљу главе“. Таква је ова идеалистичка теорија, чији корен лежи у
Шелинговом учењу, и која интуицији приписује пресудну улогу у уметности и критици.7

Није чудно што су програмски огласи Времена били писани на основу омиљених идеја
Аполона Григорјева, тј. народности, вредности староруске културе, домаће поезије и
уметничке речи, култа уметности, фолклорног позоришта, музике, водећег значаја Пушкина
и Островског за савремену књижевност. Све је то обухватано кратким термином „почва",
који се често среће већ 50-тих година у написима Аполона Григорјева. У часопису
Достојевског он је бранио схватање о руској драми као свенародној уметности: „По нашем
мишљењу, позориште је велика ствар, велика зато што у својој суштини треба да буде
народна ствар ... Маса одржава позориште". На основу таквог схватања Григорјев је написао
низ чланака о руским глумиима средине XIX века, и ови члании откривају да је он био један
од највећих руских позоришних критичара и да је оставио читаву галерију портрета мајстора
руске сцене, као што су Мочалов, Каратигин, Шчепкин, Садовски, Мартинов, Никулина-
Косицка.

У том духу и као да сумира ова проучавања великих руских глумаца, Достојевски је 1864.
године писао: „Спајање са цивилизацијом, тј. са нама, догодило се код кмета Шчепкина
једино и искључиво непосредном снагом уметности (позориште) — то је питање уметности,
па чак и њене материјалне и друштвене корисности.

Поменућемо, у краткој дигресији, да је ускоро после повратка у Петербург и сам Достојевски

први пут наступио на сцени (касније је био на гласу као рецитатор). Он се топло одазвао на
понуду да наступи у представи књижевног фонда и одабрао је улогу управника поште
Шпекина у Ревизору.

„То је“ — рекао је он — „једна од најкомичнијих улога не само у Гогољевом већ и у читавом
руском репертаору, а уз то је и испуњена дубоким друштвеним смислом ..." У представи
одржаној 14. априла он се показао као одличан комичар, „уз то фини комичар, који уме да
изазове прави гогољевски смех", како је његову игру оценио режисер те необичне представе,
П. И. Вајнберг.
Богатству стваралачке мисли Аполона Григорјева у потпуности је одговарао и шарм
уметничке личности, овог „последњег романтичара", како је сам себе волео да назива. Један
од сарадника Времена оставио је карактеристичан портрет тог искреног и непосредног
човека, отворена погледа и паметног, чисто руског лица, и храброг у мишљењима — то је
било у тренутку када је Аполон Григорјев ступио у редакцију браће Достојевских:

„Живео је у малом стану, близу Знаменске цркве. Ја сам код њега затекао неколико лица,
која до тада нисам познавао, међу њима и А. А. Фета. Гости су пили чај, а домаћин је у
црвеној кошуљи руског кроја, с гитаром у рукама, певао руске песме. Глас Аполона
Александровича је био неусиљен и леп, посебно лепим га је чинила нека присност у осећању
и танано схватање карактера наше народне поезије. Он је мајсторски свирао на гитари..."

Једном, у току неке дискусије, Страхов му је приметио: „Ја се не слажем са тобом, али је
могуће да си ти више у праву ..

„Да ли сам у праву или не, — прекинуо ме је он — то не знам... Ја сам струјање." Григорјев
је тако волео да назива правце, школе и токове у савременој уметности.

Страхов завршава своја сећања о том пријатељу~учитељу летимичним и јасним портретом:

„Григорјев је био лепе спољашности, која је будила дивљење спојем снаге и грације, у њему
је заиста било грандиозности, која је тако пристајала његовој снажној природи. Мале, сиве
очи, али веома размакнуте, имале су необичан сјај, који ме је изненадио када сам га видео
први пут. Орловски нос. Руке, према којима се опходио крајње немарно, биле су мале, нежне
и лепе, као код жене."

Такав је био један од најјачих и најталентованијих сарадника Достојевског у време када је

овај издавао своје часописе.

Тлумица Шуберт

На прагу нове главе у биографији Достојевском се живот насмешио ведром

лирскодраматичном епизодом: с њим се спријатељила млада, талентована, привлачна руска
глумица, жива и духовита, која је изнад свега ценила друштво познатих глумаца и писаца.
Њено име је било Александра Ивановна Куликова. Била се удала за глумца Шуберта, чије је
презиме задржала, мада је убрзо ступила у други брак са лекарем Степаном Дмитријевичем
Јановским, оним истим, који се дружио с Достојевским четрдесетих година и тада га лечио.
Сада је он упознао старог пријатеља и пацијента са својом младом згодном женом, са којом
је увек долазио у књижевномузички салон Михајла Михајловича Достојевског, на концерте,
плесове, и на живахне разговоре.

У својим познатим мемоарима Александра Ивановна избегава подробно описивање својих

односа са Достојевским.

Али веома су значајни њени летимични помени имена великог писца, који је постао њен
пријатељ у зимским и пролећним месецима 1860. године.

„Ф. М. Достојевски се веома везао уз мене. Он је жалио што се играју само глупости,
наговарао ме да се латим озбиљнијих улога. Али којих? ... Молила сам Дружињина да
преправи Полињку Сакс, није се прихватао тога. Достојевски је говорио о Њетонки
Њезвановојч Ја сам се досађивала, патила сам и зажелела сам да се преселим у Москву.
Разговарала сам с мужем, пристао је да ме пуста. Околина је одобрила мој план, барочито ме
је подржао Ф. М. Достојевски."

Према томе, скоро да се не може сумњати у искреност осећања Достојевског према

Александри Ивановној Шуберт. Њен муж, чиновник министарства здравља, није могао ни да
је одушеви ни да је заинтересује својом доброћудном, али просечном личношћу. Песник
Плешчејев је прилично тачно окарактерисао тог сладуњавог говорника, у писму
Достојевском од 23. марта 1860. године, тј. баш у тренутку конфликта у породици Јановских.
„Мислим да је досадно живети са Јановским, то је као кад би неког осудили да целог живота
не једе ништа друго осим слатко од јагода." Њу су увгк привлачили писци. Код Шчепкина
она је виђала његове пријатеље књижевнике. У Одеси се сретала са Гогољем. Познавала је
највеће драмске писце.

Достојевски са својом херојском судбином био је за њу интересантнији од осталих. Његове

стваралачке снаге биле су у пуном процвату. У својим писмима он јој пише о раду на
Пониженим и увређеним, о часопису који планира, о својим драмским замислима.

То нас упућује уметничкој биографији Шубертове, без које ће историја њеног пријатељевања
с Достојевским умногоме остати несхватљива.

Александра Ивановна је била ћерка кметова и расла је међу послугом. То је рано развило у
њој демократичност погледа на живог, антипатију према племству и симпатију према
простом народу. „Скоро све што је чинило понос руског драмског позоришта, опере и
музике потекло је од кметова“ — то је било њено основно уверење.

Александра Шуберт била је у двадесет трећој години, али је већ сматрана једном од
најбољих руских „енжени" тј. интерпретаторком улога наивних и заљубљених девојака. Од
њених првих корака на сцени прорицали су јој будућност познате Варваре Асенкове. Али
она је кренула властитим путем и изградила свој стил, чак и за водвиљски репертоар.

Младу Сашењку Куликову сматрали су најомиљенијом ученицом Шчепкина, од кога је

прихватила сценски реализам. Она је веома ценила и свог омиљеног партнера — „тужног
комичара" Мартинова, са његовим тананим лирским тумачењем патњи заплашеног и
бесправног „малог човека". Нова школа уметничке истине уливала јој је одвратност према
рутинским ефектима и придавала је њеној глуми привлачну природност интерпретације и
узнемирену интонацију блиску животу. Када је Шубертова једном назвала Достојевског
добрим психологом, овај није прихватио тако високо признање: „Ваше речи се не односе на
мене; какав сам ја познавалац људске душе у поређењу с вама. То је, као што ћемо видети,
било сасвим искрено.

У то време и нешто касније, 60-тих година, Шубертовој је пошло за руком да да низ

изузетних ликова у озбиљној комедији, понекад и у драми: Лиза у Невољама због памети,
Агнеса у Молијеровој Шкбли за жене, Марија Андрејевна у Сиромашној удавани
Островског, нешто касније и мисис Квикли у Шекспировим Веселим женама виндзорским.
За то је већ био потребан убедљив психолошки живопис, лиричност, хумор.

Све то објашњава заљубљеност Достојевског. Његова писма Шубертовој су веома нежна и

брижна, њега интересује сав живот његове нове познанице, хоће да јој буде користан у свим
њеним пословима, нарочито у њеном уметничком раду.

„Писао сам Плешчејеву и подсетио га да свакако најави у Московском веснику ваше наступе.
Ја сам му чак писао како би се по мом мишљењу могао окарактерисати ваш таленат... Нећете
ми поверовати како бих хтео да присуствујем вашим првим наступима.

Достојевски се ради тога чак спрема да свакако крене у Москву. Он је младу глумицу
наговарао да не учествује у популарном репертоару и подржавао је њену жељу да ради на
озбиљним улогама:

„Да имам и најмање талента да напишем коМедију, макар једночинку, написао бих је за вас.
Хоћу да покушам. Ако ми успе (други ће о томе одлучити), поклонићу је вама у знак свог
најдубљег поштовања..

Има и отворенијих изјава, које сведоче о искреном одушевљењу:

„Веома бих желео да будем вредан вашег пријатељства. Ви сте веома племенити, ви сте
паметни, ваша душа је симпатична, пријатељство са вама је добра ствар. А имате и
дражесну нарав: ви сте глумица, ви се понекад тако љупко смејете свему што је прозаично,
смешно, уображено, глупо, да је пријатно слушати вас."

Кроз принудну уздржаност писма удатој жени и познатој глумици пробијају тонови душевне
узнемирености:

„До виђења. Још једном љубим вашу ручицу и искрено вам од свег срца желим све најлепше,
безбрижно, светло и срећно у животу. Потпуно ваш, бескрајно вас поштујем Ф.
Достојевски.44

Овде нема преувеличавања. Мишљења Достојевског потврђују многи савременици. В. Н.

Давидов, који је себе сматрао учеником Шубертове, ценио ју је као изузетно талентовану
жену и изузетног човека. „Она је пажљиво пратила све што је руски живот, према уметности
се односила озбиљно, а позориште је дубоко волела ... Паметна по природи, она је била
добро васпитана, била је помирљива, скромна и срдачна ..." Њене савете и инструкције
веома су ценили почетници, тада још сасвим млади, Стрепетова, Савина, Варламов. Због те
учитељске везе са младима Шубертову су седамдесетих година у шали називали
„конзерваторијум".

Марта 1860. године Шубертова се одлучује да раскине са мужем. Она прихвата ангажман у
Малом позоришту и сели се у Москву, где може слободно да се састаје са човеком који јој је
драг и који отворено подржава тај план. У писму од 12. јуна 1860. године Достојевски
детаљно преноси А. И. Шубертовој разговор који је водио насамо с њеним мужем.

Степан Дмитријевич је развијао мисао како његова жена није способна да самостално живи
и води домаћинство и да ће он морати да се пресели у Москву, да би јој уредио живот.

— Уредити свој дом није ипак тако тешко — приметио је Достојевски — нарочито ако
постоје нека материјална средства, што ће вашој супрузи обезбедити добра плата у
позоришту.

— Не, ја ћу се свакако преселити у Москву, где ми нуде место главног лекара у болници —
није попуштао Јановски са неком личном раздраженошћу против Достојевског, спремног већ
да се пресели у свој родни град. — А ако ми то не пође за руком, вратићу жену из Малог
позоришта у Петербург, у Александринку.

— Ви, изгледа, хоћете да лишите изванредну глумицу њеног рада у позоришту?

— А шта да се ради, ако то буде потребно?

— Па то је исто што и одузети човеку светлост, ваздух, сунце. Зар ћете се одлучити на тако
нешто?

— Ето, и Мичурина8 живи без позоришта. Може се играти и на домаћим сценама.

— Па то је тиранија! Да сам ја на месту Александре Ивановне, не бих вам се покорио.

— Закони је обавезују: она не може да ме не послуша.

— Зар бисте могли у тој ствари да се послужите законом? Признајем, од вас нисам то
очекивао, ви са вашим хуманим правилима и убеђењима.

— До тога неће доћи, ја сам говорио о крајњој могућ-ности. Ви нешто исувише браните
Александру Ивановну. Ви се, изгледа, непрекидно дописујете са њом — она се, по свему
судећи, управља према вашим саветима и ви њој верујете више него мени. Ви сте изневерили
наше пријатељство. Она ми је отворено рекла у Москви: „Ти још не познајеш Достојевског,
он ти уопште није пријатељ".

Стављен између две ватре, Фјодор Михајлович покушава да објасни младој жени
компликовану ситуацију.

Степану Дмитријевичу је „познато да сте ми ви много штошта поверили и почаствовали ме

сматрајући моје срце достојним вашег поверења, он зна да се ја поносим тим поверењем...
Осим тога, у читавој тој породичној историји више сам на вашој страни него на његовој, што
нисам ни крио од њега, не слажући се са њим у многоме, и бранећи тиме ваша права."

Достојевски примећује да је доктор Јановски љубоморан на њега: он сматра „да сам ја

заљубљен у вас ...“

На столу Јановског стојао је велики портрет његове жене: то је била „мала мршава црнка с
дивном црном косом (тако је нешто касније описује М. Г. Савина), са ситним али
правилним цртама и малим, али необично живим очима". Спољашност је изванредно
одговара основним улогама глумице — улогама „седамнаестогодишње девојке". Портрет је и
нехотице привлачио изразом озбиљности и замишљеном тугом. Осећала се не толико
водвиљска глумица са веселом живахношћу манира и мимике, колико интерпретаторка
класичне комедије и лирске драме. Достојевски, изгледа, није могао да се одвоји од тог
њему драгог лица.

„Спазивши ваш портрет на његовом столу, погледао сам га. Затим, када сам други пут
пришао столу,... он је, разговарајући са мном одједном окренуо ваш портрет тако да га не
видим. Мени се то учинило смешним, покрет је био начињен срдито..."

Достојевски саветује жени љубоморнога мужа да се растане од њега: „Ваш заједнички живот
је мучење".

Али га живот ускоро приморава да промени насталу ситуацију. Достојевски мора да поступа
опрезно, прецизно и исправно, да би прекинуо свој опасни роман, ничим не повређујући
познату глумицу и жену свога пријатеља.

„Хоћу ли вас срести, драга моја? Јула ћу свакако бити у Москви. Хоће ли нам поћи за руком
да искрено поразговарамо. Колико сам сре-ћан што ми ви тако племенито и нежно верујете:
то се зове пријатељ! Ја вам отворено кажем: волим вас ватрено и много, толико да сам вам
рекао да нисам у вас заљубљен, јер сам држао до вашег лепог мишљења, и, боже мој, како
сам туговао када су ми објаснили да сте ми ускратили своје поверење; себе сам кривио. То је
било мучење! Али својим писмом ви сте све то растерали, бескрајно добра моја. Нека вам
Бог да среће! Ја сам тако задовољан што сам сигуран, у себи, да нисам заљубљен у вас! То ми
да;е могућност да вам будем још оданији, не страхујући због свог срца. Ја ћу знати да сам вам
несебично одан..."

Глумица је исувише много испричала своме мужу о односу Достојевског према њима обома.
Писац, који је пре тога очигледно био очаран љупком Агнесом, уздржавао се од
пребацивања или свађа и више је волео привидну беспрекорност опроштајног објашњења, уз
одлучну изјаву о слободи свог срца и несебичној оданости. Карактеристичан је сам почетак
објашњења: „с уживањем сам прочитао ваше писмо”

Достојевски утолико пре што се нисам надао да ћу добити још које." Читав одговор
Достојевског је маскирани прекид са глумицом уз беспрекорно љубазно опхођење са њом.
На томе су се њихови односи прекинули заувек.

Комичарка која је заблистала на хоризонту Достојевског, недавног повратника из Сибира,

оставила је траг у његовом сентименталном сећању. М. Т. Савина је причала како је
Достојевски с одушевљењем узвикнуо, кад ју је први пут видео у улози Верочке, у Месец
дана на селу:

— Ви сте у оваквим улогама подједнако добри као што је у њима била добра Шубертова ...

То име је за њега, изгледа, остало највећа похвала.

Скоро пола века је Александра Ивановна чувала код себе три писма Достојевског и тек се
пред саму смрт растала од њих. Она је умрла у Москви 1909. године, напунивши осамдесет
две године. Сахрањена је тихо и неприметно. Новој генерацији глумаца и гледалаца њено
име није ништа говорило. Али највећи глумци тога доба Савина, Давидова и Варламова
положили су на њен гроб венац са натписом: „Незаборавној учитељици".

Пријатељ или непријатељ?

Међу главним сарадницима Времена Достојевском је био најближи Н. Н. Страхов. По

образовању природњак и математичар, по професији професор гимназије, по научном
степену магистар зоологије, он се тек сада, тј. 1860. године, када се нису оствариле његове
жеље за професорском катедром, окренуо књижевном раду.

Млади натурфилозоф сматрао је себе у журналистици учеником Аполона Григорјева и

присталицом програма Достојевског. Отуда његова разрада проблема органске критике
„почве", обновљеног славјанофилства, идеалистичке естетике и у исти мах неуморна
полемика са материјалистичком филозофијом и револуционарним радом. Упорност у
идејној борби и искуство научника, употребљено у критици непријатељских струјања,
придавали су његовој публицистици актуалност.

Достојевски је пао под утицај његове генерализоване анализе, исказане елегантном научном
прозом.

„Посебно поздрави Страхова", — пише он брату из Торина ујесен 1863. године — „реци му
да ревносно читам славјанофиле и да сам ишчитао понешто ново.“

Упознавши се с његовим чланком о Злочину и казни, Достојевски је рекао Страхову: „Само

сте ме ви схватили".

Године 1873. он убеђује Страхова: „Половина мојих схватања су ваша схватања".

Страхов је затекао Достојевског у књижевном кружоку, где су политичкосоцијална питања

потпуно апсорбовала чисто уметничка. Овде се сматрало да је најважнија обавеза писца да
марљиво прати друштвени развој и подређује вечите и опште интересе пролазним и личним.
Питање о утицајима средине преовладавало је над свим схватањима о независном развоју
моралне личности, и публицистика је постала основ уметничког стваралаштва. Према
сведочанству Страхова, Достојевски је у оно време био у потпуности прожет тим општим
правцем свога кружока. Ако је у њему, прикривено тим текућим доктринама, и сазревало већ
друкчије, самостално схватање о мисији уметника и суштини стваралаштва, оно је још било
сасвим неприметно чак и за тако проницљивог посматрача као што је био критичар
Времена.

У редакцију Достојевских овај литератапочетник је унео потпуно нов дух. Страхов је прешао
„социолозима" из уског књижевног друштва, у коме је господарило дивљење за науку,
поезију, музику, Пушкина, Глинку. У свом малом кружоку он је изградио схватање слободе
уметника и доследно се придржавао теорије немачке филозофије, која је продрла к нама још
за Пушкинова живота. Страхов је могао одушевити Достојевског својом дубоком вером у
највиши смисао уметникове стваралачке слободе, читајући му своје чланке, још у рукопису,
стално разговарајући и дискутујући са њим о естетичким темама. Достојевски је, по многим
својим духовним тежњама био склон да прихвати ту веру, прожео се њоме и до краја, у
властитом схватању света, сачувао трагове утицаја песникамислиоца Аполона Григорјева и
логичараестетичара Страхова.

У критичарском наслеђу овог водећег сарадника Времена сачувани су заиста мајсторски

написани чланци: о Оневима и деии, о Рату и миру, о Херцену, о Пушкину. Уз
конзервативну идеолошку оријентацију борбеног „почвеника", Страхов је и робовао
реакционарним схватањима, али притом је ипак показао да је озбиљан истраживач
најважнијих појава руске културе духа и речи (тумачене наравно веома оригинално и
једнострано). Уосталом, у оцени научних схватања Страхова не треба заборавити да је он
био убеђени хегелијанац, и да је као основу својих истраживања прихватао дијалектички
метод. Лав Толстој је, као што је познато, високо ценио писање овог руског мислиоца, дуги
низ година се дописивао и лично састајао са њим. Достојевски је упознао Страхова на самом
почетку његовог рада и много пута га прихватао као свог једномишљеника и саборца.

Без обзира на претежно интелектуални карактер њиховог пријатељства, осећање узајамне

наклоности прелази понекада у праву приврженост. После напада епилепсије, у
неиздрживом депресивном стању, Достојевском тешко пада присуство најближих људи. Он
се пријатно осећа само у друштву Страхова. Они се стално састају да пријатељски
поразговарају, раде један поред другог у редакцији, одлазе у заједничке шетње ван града,
заједно путују по иностранству и са подједнаким жаром, независно од услова — у
библиотечкој ћелији научника, крај стола у редакцији Времена, у женевским кафанама, у
локалима Фиренце — они воде оне бесконачне, страсне и узбуђујуће разговоре, које Страхов
сматра најбољим у свом животу.

Средином седамдесетих година је дошло до узајамног хлађења. Неки нерасветљени догађај

заувек квари њихове односе. Страхов неодређено помиње у својим биографским
материјалима некакво неповерење Достојевског.
Тек пошто је објављено писмо Страхова Толстоју, то јединствено писмооптужбе, у коме
аутор даје убиствену карактеристику личних особина Достојевског, видело се да овај
сарадник уопште није био пријатељ свог уредника, да се односио према њему
непријатељски и да је знао да му се освети тешко и смишљено због неких њихових
несугласица и неслагања.

После смрти Достојевског Страхов је понудио његовој удовици да њему, Страхову, повери да
за прво посмртно издање дела Фјодора Михајловича напише пишчеву биографију, која би
обухватила период 1860—1881. године, када је критичарфилозоф присно познавао и стално
општио с уредником Времена, Епохе, Грађанина (први део тог рада, тј. до 60-тих година
написао је Орест Милер). Та биографија, написана у облику успомена, под насловом
Успомене Н. Н. Страхова о Ф. М. Достојевском, вредна је као први извор за биографију
великог писца. Написана је одмах после пишчеве смрти и изашла већ 1883. године. У њој
има низ живих, дубоких, па чак и одушевљених карактеристика, из којих се у поузданим и
веродостојним цртама појављује портрет великог писца у најважнијем периоду његовог
рада.

Међутим, у тренутку излажења те књиге, Страхов се у писму Л. Н. Толстоју од 26. новембра

1883. године одриче свог рада о Достојевском:

„У току целог времена док сам писао, ја сам се борио, борио се против одвратности која је
у мени расла, трудио сам се да угушим у себи то рђаво осећање... Ја не могу да сматрам Д.
ни добрим ни срећним човеком (што се у суштини поклапа). Он је био зао, завидљив,
развратан, читав је живот провео у немирима који су га чинили бедним, а чинили би га и
смешним да притом није био тако зао и тако паметан. А сам је себе, као и Русо, сматрао
најбољим и најсрећнијим човеком. Поводом биографије ја сам се живо сећао свих тих
особина. У мом присуству у Швајцарској он је тако кињио слугу да се тај увредио и рекао
му: ,И ја сам човек. Сећам се како ми је тада било чудно што је то било речено
проповеднику хуманости и што су ту одјекнула схватања слободне Швајцарске о човековим
правима."

Прелазећи на тему порока и похоте, уобичајену у делима Достојевског, Страхов тврди да „он
није имао никакав укус, никакво осећање за женску лепоту и дражи. То се види из његових
романа. Лица која су му највише налик су — јунак Записа из подземља, Свидригајлов у
Злочину и казни и Ставрогин у Злим дусима. Исповест овог јунака, према тврђењу Страхова,
има аутобиографски карактер.

„Са таквом нарави, он јс био веома склон сладуњавој сентименталности, високим и

хуманим сањарењима, и та сањарења су његов правац, његова књижевна муза и његов пут. У
суштини, сви његови романи су самооправдање, доказују да у човеку могу да се сложе
племенитост и разне прљавштине.

То је био заиста рђав и несрећан човек, који је уображавао да је срећник, херој и нежно је
волео само себе.
Ето малог коментара уз моју биографију; могао бих да забележим и испричам и о тој страни
Д., многе случајеве видим много живље него оне што сам их описао, а и, причање би било
много истинитије; али нека та истина нестане, поносићемо се само лицем живота, као што
то чинимо увек и у свему."

Писмо Страхова објављено је први пут тридесет година касније, 1913. године. Неће можда
бити сувишно испричати како је на ту публикацију реаговала Ана Григорјевна. То је било у
зиму 1916/17. године. У једном од разговора са мном о Достојевском, његова жена је почела
да говори о свом изузетно срећном животу и о свом осећању према покојнсм мужу.

„Наравно да су и мени познати тешки ударци. Последњи ме је задесио релативно недавно —

приметно се ражалостила Ана Григорјевна прелазећи на тешки утисак из своје старости. —
Можете замислити — наставља она приметно узбуђена — какав је ужасан утисак оставило
на мене пре неколико година објављивање Страховљевих писама, у коме он Фјодора
Михајловича назива злим и развратним човеком, и окривљује га за злочин против морала.
Смркло ми се пред очима од запрепашћења и негодовања, каква нечувена клевета! И од кога
да потекне? Од нашег најбољег пријатеља, од нашег сталног посетиоца, сведока на нашој
свадби — од Николаја Николајевича Страхова, који ме је молио да му после смрти Фјодора
Михајловича поверим писање биографије Достојевског за посмртно издање његових дела.
Да је Николај Николајевич жив, ја бих, без обзира на своје поодмакле године, одмах отишла
к њему и ударила бих га по лицу због те нискости."

Бледе образе Ане Григорјевне, код тих речи, покрива руменило негодовања.

Очи пламте ватром младости, глас се диже од гнева и увреде. У том тренутку, иза њене
достојанствености симпатичне старице, јасно избија лик младе жене са познатог
портретаскице Виктора Боброва на маргинама најбоље слике Достојевског у гравири. Исти
проницљив ватрени поглед пламса испод одлучно оцртаних обрва.

„Ја сам тада одлучила да то не оповргавам у штампи. Али одговор Страхову дајем у својим
Успоменама — књизи која ће угледати светлост дана тек после моје смрти. Она ће много
штошта објаснити у личности мога мужа. Ја бих хтела да поновим свима оно што сам
одговорила Лаву Толстоју на његово питање: ,Какав је човек био Достојевски?' — ,То је био
— одговорила сам ја — најбољи, најнежнији, најпаметнији и највеликодушнији човек, од
свих које сам икада познавала. А недавно морала сам то да поновим у сасвим друкчијим
приликама."

И Ана Григорјевна с осмехом препричава догађај коме очигледно придаје значај.

„Вама је познато да се у Маријинском позоришту сада припрема извођење опере

композиторапочетника Прокофјева, са сижеом из приповетке Достојевског Коцкар. Млади
музичар се није обавестио о ауторским правима наше породице и ми смо морали да
поставимо питање наших права. Ствар је сређена. Али у прошлу недељу маестро ме је
посетио, да лично заглади своју грешку. Он ми је донео партитуру своје опере с ауторском
посветом. У замену замолио ме је да му напишем нешто у албум. Ја сам узалуд одбијала,
морала сам да попустим пред његовим наваљивањима. Али кад сам се већ латила пера, мој
гост ми је рекао: ,Ана Григорјевна, морам да вам скренем пажњу да је овај албум посвеђен
искључиво сунцу. Ту се може писати само о сунцу\ И знате ли шта сам написала?"

Сетио сам се косих зракова залазећег сунца које је Достојевски тако волео, величанственог,
раскошног, лепог заласка у причи јуродиве, залазећег сунца поред енглеске катедрале у
Младнћу.

„Не, — рекла ми је Ана Григорјевна — написала сам једноставно: „Сунце мога живота је
Фјодор Достојевски. Ана Достојевска."

Требало је чути са каквим је озареним поносом и срећом изустила сапутница Достојевског

те речи да би се схватило каква је дубока животна истина дисала у њима.

Упркос својим поодмаклим годинама, Ана Григорјевна се посветила специјалном послу

детаљне анализе писма Страхова. Она је прикупила много чињеница и аргумената да би
побила те тешке и недоказане оптужбе. Немогуће је не сложити се с њом у основном. Зашто
заиста, не поштујући до те мере човека о коме се прихватио да пише, Страхов није одбио тај
посао? Случај са келнером у Швајцарској не сведочи о „злоћи" Достојевског, већ само о
његовој претераној раздражљивости. Да ли је „човек злог срца, који је волео само себе",
могао преузети на себе тешке новчане обавезе везане за судбину многобројних рођака (после
братовљеве смрти)? Коме је Достојевски могао да завиди у савременој, па и у класичној
књижевности? Сачувана су његова одушевљена мишљења о Толстоју, Гончарову, Њекрасову,
Тургењеву. Према карактеру свог талента Достојевски је много писао о злочинима, о
свирепости и о рђавим страстима. Да ли је прихватљиво да се томе придаје аутобиографски
карактер? Зар уметник не може да опише убицу не извршивши крвопролиће? Да ли
материјална и свакодневна страна живота Достојевског, који је увек живео у оскудици,
радио преко своје снаге, даје повода да се претпостави да је он могао извршавати
ставрогинске злочине.

Оптужба Страхова и јесте дубоко аморална зато што је немогуће оповргнути је фактички или
документовано.

РОМАН-ФЕЉТОН

Време је 1861. годину почињало новим романом Пони-жени и увређени. Сам назив дела
наговештавао је његову основну тему, жанр и стил. То је био повратак Достојевског
социјалном роману, али — за разлику од Бедних људи — разрађеном у више планова и с
једном централном личношћу демонског јунака, који утиче на судбине свих недужних и
напаћених личности те суморне велеградске драме. Фабула је грађена на контрастима
порока и врлина, што је сижеу придавало појачану оштрину.
Историју једне несрећне љубави читали су с одушевљењем, али критика је, поред високих
домета, истицала и недовршеност плана и удаљеност фабуле од живота. Доброљубов је ту
књигу сматрао најбољим књижевним остварењем године због ауторовог високог
хуманистичког идеала и искреног бола због човека, али у целини ју је оценио горе него
естетичка критика. Аполон Григорјев, рецензент другог правца, исто је тако одлучно
подвлачио у новом роману непомирљиве уметничке контрасте. „Какву мешавину необичне
снаге осећања и детињастих бесмислица представља роман Достојевског” Разговор са
кнезом у ресторану је извештачен, „кне — то је просто књига", Каћа и Аљоша — „дечији
састав", Наташа морализатор, али зато „каква је дубина у грађењу НелиЈ...“ „Уопште, каква је
снага свег сањарског и изузетног и какво непознавање живота!"

Овим оценама се никако не може порећи проницљивост.. Али потребно је допунити их

закључком о пишчевим тражењима. У то време он је био на раскрсници. Он не престаје да
експериментише у трагању за жанром, који му дуго времена не полази за руком (понекад из
чисто спољних разлога„ на пример, у недовршеној Њеточки Њезвановој). Обнављајући
десет година касније своју делатност, Достојевски се одлучује да испроба снаге у жанру
друмтвеног романа Ежена Сиа, који је назван романфељтон.

То је значило да је роман намењен великој дневној штампи, где је објављиван у току године
дана у мањим одломцима. То је претпостављало специјалан крој сваког одломка, са
повећањем занимљивости пред крај, са позоришним! ефектима, са прекинутим
кулминацијама, са условним и упрошћеним типовима, нацртаним као на плакату.
Исцепкани? роман претварао се у текући новински фељтон, који је читалац лако усвајао.

Извесни поступци романафељтона својствени су многим делима Достојевског. Али сам тип
романа „мелодраме" највише се осећа у Пониженим и увређеним. По свим правилима
спопеје доживљаја, Достојевски групише јунаке на супротним позицијама — духовне
озарености моралног пада — обавијајући тајном главне догађаје и приказујући
аристократузлочинца упоредо са његовим племенитим и чедаим жртвама, описујући олош
великог града упоредо са таквим цвећем у љеговим подрумима као што је Нели. На крају
припог.етке испоставља се да је она рођена ћерка кнеза Валковског, који је упропастио њену
мајку. Овде се осећају кретања сижеа као у Сиовим Париским тајнама, где се открива да је
дивна девојка, бачена у сиромаштво и јазбине великог града, ћерка кнеза Херолштајнског,
који је на крају спасава од престоничког „дна“, али она се убрзо гаси од споре болести. На
историју немилосрдне експлоатације петербуршке девојчице од стране страшне Бубнове
оставили су трага неке особине из историје те исте Флерде-Мари, коју муче власнице
јазбина — Људождерка и Сова. У својој младој јунакињи Си је хтео да покаже жену која је
сачувала душевну чистоту усред страшног разврата. Достојевски је проценио драматику и
поезију такве замисли.

Начин излагања у Пониженим и увређеним је нервозан и испрекидан, са романуфељтону

својственим неочекиваним преокретима интриге и посебно интонираним свршецима делова
и поглавља. Карактеристични су завршеци епизода у одсудним тренуцима, на прелому
догађаја, у тренутку великих потреса, непредвиђених удараца, крајње узнемирености јунака
и читаочеве заинтересованости: „Он као да је био ван себе. Ја сам јој примакнуо фотељу.
Она је села. Ноге су јој се пресекле". „Ја сам крикнуо ужаснуто и јурнуо из стана". „Њено
лице се згрчило, и она је у страшном нападу пала на под ...“ То су карактеристични завршеци
испрекиданих поглавља романафељтона.

Достојевски следи и опште принципе ове врсте романа. Ежен Си је изјављивао да његова
епопеја није уметничко дело, да су Тајне Париза са становишта уметности — рђава књига,
али да је она добра по својим моралним задацима.

Тачније би било рећи — по значају свог сижеа и друштвеној актуалности.

На такав начин брзог и плахог приповедања, необрађеног, али упечатљивог и занимљивог,

написани су и Понижени и увређени. Достојевски се донекле слагао са својим критичарима.
„Ја сам написао фељтонски роман", у њему „има много лутака, а не људи", „у њему су
отрцане књиге, а не уметнички обликоване личности". Али аутор је веровао да ће у његовој
творевини бити поезије, дватри страсна јака места; да ће два карактера бити верна и на
уметничкој висини. „Испало је страшно" — закључује Достојевски — „али у њему има
педесетак страна на које сам поносан..."

„Прави карактер" био је песнички привлачан Нелин лик.

Достојевски продубљује традиционалне особине девојчице која пропада и открива

социјалне корене њене душевне драме.

То је изванредна студија у дечијој галерији портрета Достојевског. Али она није наишла на
признање критичара.

Несумњиво је да се неке недоумице рецензената могу објаснити парадоксалном формом коју

је одабрао Достојевски. У току десетогодишњег прогонства аутора Двојника, у руској
књижевности се учврстио критички реализам, који је створио нове типове приповедака и
романа. Већ су се били појавили Детињство и дечаштво, Племићко гнездо и Уош но-вих
дана, Обломов и Губернијске скице. Романфељтон четрдесетих година изгледао је
публицистима шездесетих година преживелом и напуштеном формом.

Касније се Достојевски више никада неће вратити јединственом типу романафељтона који
ће се само делимично сачувати у његовим композицијама.

„МЛАДА РУСИЈА"

Средином маја 1862. године Достојевски је у кључаоници својих улазних врата нашао
револуционарни проглас, који га је запањио. То је, како га је касније одредио, „једна од
најсјајнијих прокламација међу онима које су се тада појављивале“. Звала сс „Млада Русија"
и позивала јс одмах на социјални преврат:
„Ускоро ће, ускоро наступити дан када ћемо раширити велику заставу будућности, заставу
црвену, и са гласним повиком »Живела руска социјална демократска република!* —
кренућемо на Зимски дворац да уништимо оне који тамо живе..."

Русија ступа у револуцију, клицао је глас непознатог аутора. Рађа се непомирљива борба
између две партије, које деле земљу.

Једну од њих, императорску, чине спахије, трговци, чиновници и цар. Она влада земљом,
капиталом и војском. Тој државној снази супротстављени су сиромаси, опљачкани,
ненаоружани сељаци. То је и јесте народна партија.

„Данас потлачена и шибана, она ће се сутра дићи с Разином — у име опште једнакости и
руске републике, с Пугачовом — да уништи чиновништво, да додели земљу сељацима. Она
ће кренути да коље спахије, као што је то било у источним губернијама ЗО-тих година, она
ће се дићи са племенитим Антоном Петровом9 — и против читаве императорске странке."

Кад се дигне, Русија ће захтевати федеративну републику, преношење све власти на

национални комитет, национализацију фабрика, давање политичких права женама,
уништавање манастира, укидање породице и брака.

Може се десити да се све заврши затварањем царске породице — стотинак људи. Али није
немогуће да се и цела императорска странка дигне да би спасла тих стотинак људи.

„У том... случају, потпуно уверени у себе, у властите снаге, у симпатије народа према
нама, у славну будућност Русије, којој јепало у део да оствари велику ствар социјализма, ми
ћемо пустити један повик: „На секире" — и тада... удри императорску странку, не жалећи
је, као што ни она нас сада не жали, удри по трговима, ако се тај олош усуди на њих да
изађе, удри по кућама, по узаним градским сокацима, удри по широким престоничким
улицама, удри по селима и засеоиима!"

Тај летак је наљутио и онерасположио Фјодора Михајловича. На позадини пожара, који су

тих дана захватили Петербург, „Млада Русија" му је одјекнула злокобно. Достојевски
одлучује да се обрати Чернишевском, вођи револуционарне странке. Истог дана предвече он
га посећује.

„Затекао сам Николаја Гавриловича потпуно самог, чак никог од послуге није било, и он ми
је сам отворио врата. Дочекао ме је веома срдачно и повео у своју радну собу.

— Николају Гавриловичу, шта је то? — извадио сам прокламацију.

Он је узео као нешто њему потпуно непознато и прочитао...

„Не мислите ваљда да се ја са њима слажем, не мислите ваљда да сам ја могао

учествовати у састављању ове хартије?
— Нисам ни мислио — одговорио сам — и сматрам да је непотребно да вас у то убеђујем.
Али, у сваком случају, треба их зауставити по сваку цену. Ваша реч има утицаја на њих, они
се свакако боје вашег мншљења.

— Ја никог од њих не познајем.10

— И у то сам убеђен. Али уопште није ни потребно да их познајете и разговарате са њима

лично. Потребно је само негде гласно да искажете своју осуду и то ће допрети до њих.

— Можда и неће утицати. Те појаве су, уосталом, као пратеће чињенице неизбежне.

— Па ипак штете свему и сваком.

Тада је зазвонио други гост, не сећам се ко. Ја сам отишао."

Тог сусрета 1888. године сећао се и Н. Г. Чернишевски. Према његовим речима, Достојевски
га је молио да утиче на паликуће, јер је помишљао да пожаре у Петербургу потпаљују
револуционари.11 Могло би се претпоставити да се у току разговора Ф. М. Достојевског са Н.
Г. Чернишевским говорило и о пожарима и о прокламацијама.

Пожари су у Петербургу букнули 16. маја 1862. године (истраживачи данас претпостављају
да су били резултат владиних провокација). Време је било суво и топло, ватра се необично
брзо преносила на суседне зграде и захватала читаве четврти. 22. и 23. маја су настали
страшни дани, тада су изгореле Велика и Мала Охта и већи део Јамске. Крајем маја су били
уништени Толкучиј трг, Апраскина и Шчукина здања с хиљадама дућана. Кућа и робе је
пропало у вредности од много милиона. Немогуће је било одредити сву масу унесре-ћеног
народа.

„Пожари су изазивали ужас, какав је тешко описати — вели Страхов. »Сећам се да смо
Фјодор Михајлович и ја кренули ван града на забаву. Издалека, са пароброда видели су се
облаци дима, на три или четири места су се дизали изнад града. Стигли смо у неку башту,
где је свирала музика и где су певали Цигани. Али ма колико да смо хтели да се разонодимо,
није нас напуштало рђаво расположење и ја сам ускоро зажелео да одем кући."

Савремене гравире (на пример, у француском часопису 11и$*га1оп, куда је послао из

Петербурга своје цртеже А. Кузњецов) приказују заиста потресне призоре вишеспратних
кућа у центру града, потпуно захваћених разбеснелом стихијом пламена који се у густим
повесмима, вијугајући и ширећи се, диже према небу, захваћеном одасвуд џиновском ватром,
пред чијим су бесом биле немоћне збуњене власти.

Уредништво Времена припремило је о том догађају чланке, који су, како се говоркало, били
из пера „познатог књижевника Достојевског" (али ни Фјодор ни Михајло Достојевски нису
били аутори). Њима су обојици свакако били познати и чак су, вероватно, као редактори они
инспирисали чланке сарадника Времена, у којима се одлучно оповргавало клеветање
„студената" и „нихилиста" као престоничких паликућа. Таква „бунтовничка" позиција
довела је до тога да цензура забрани оба чланка, који су, по царевом наређењу,. били упућени
у „истражну царску комисију" кнеза Голицина. Тамо је ради давања исказа био позван
уредник часописа Михајло Достојевски. Тако је почео незванични прогон Вре-мена, које је
фактички уређивао доскорашњи „државни злочинац". Голицин је предложио да се обустави
излажење часописа Достојевског за осам месеии. Александар II је донео одлуку: „Слажем
се". Тек је реферат који је цару поднео министар унутрашњих послова Валујев12 довео до
„највише" наредбе: „сада не прекидати" издавање часописа, али „мотрити га“. Судбина
Времена била је, у суштини, већ одлучена.

Петербуршки пожар из 1862. године послужио је Достојевском као уметнички материјал за

пејзаж Заречја у пламену, у Злим дусима, запаљеног са три стране, што је изненада открило
злочиначке планове потпаљивача и безумље очајних погорелаца, каква је, на пример, била
осамдесетогодишња старица, која својим старачким рукама кроз разбијено стакло куће
захваћене пожаром извлачи своју перину„ што се дими и гори.

На истом месту је изванредан „Филозофски пејзаж" пожара.

„Велика ватра у ноћи увек раздражује и весели", — написаће неколико година касније
Достојевски — ,.то је основа ватромета. Али у тој прилици ватра се распоређује у
елегантним и правилним облицима и, при потпуној сигурности, оставља лак и ведар утисак,
као послечаше шампањца. Друга су ствар прави пожари и ужас и извесно осећање личне
угрожености, уз одређену раздраганост под утиском ноћне ватре, као да потресају
посматрачу мозак и као да изазивају његове личне инстинкте..

На јаком ветру, сејући ужас и панику, пламен се невероватно снажно шири по дрвеним
зградама убогих села и градова саграђених од балвана, где као ломача пламте читаве улице.

Власти су, окрививши револуционаре за паљевину, искористиле „згодан тренутак" да даље

ојачају реакцију. Почели су беспримерни прогони периодичне штампе и њених напредлих
радника. На осам месеци било је обустављено издавање Савременика и Руске речи, затворен
Шаховски клуб, II одељење књижевног фонда, које је водило рачуна о пружању помоћи
студентима, недељне школе. Многи напредни радници били су ухапшени и бачени у тврђаву.
А међу њима и Чернишевски, Писарев, Серно-Соловјович ...

„БЕЛЕШКЕ О ПРОПАЛОМ НАРОДУ"

У часопису Време, 1862. године, завршавало се штампање Записа из мртвог дома.

Сложена и дугачка била је историја тог рукописа. Доктор Троицки, главни лекар омског
затвора, трудио се да олакша окованом писцу његову тешку казну. Он је продужавао
„физичком раднику Достојевском" рокове лечења у болници и чак му је омогућавао да пише,
што је било забрањено. Ту је, изгледа, Достојевски почео да ставља на хартију прво поједине
изреке, „речи", разговоре, стихове, робијашке песме, а затим и различите догађаје, спене,
случајеве, кривична иризнања, од којих је неколико година касније настало његово бесмртно
дело о затвореницима феудалне Русије.

У личном разговору, Ана Григорјевна Достојевска саопштила ми је неколико допунских

података о првом браку Достојевског: „Фјодор Михајлович је веома волео своју прву жену. У
његовом животу то је било прво право осећање. Младост му је у потпуности прошла у
књижевном раду. Под утиском првог великог успеха, сав је био обузет својим књижевним
радом и није имао времена за прави роман. Заљубљеност у Панајеву била је исувише
летимична и не рачуна се. Али са Маријом Дмитријевном ствар је била друкчија. То је било
право јако осећање са свим радостима и мукама. Погоршана болест покојнице последњих
година учинила је њихове односе посебно мучним. Од лекара који су лечили Марију Дмитри
евну сазнала сам да пред крај живота она ни психички није била потпуно здрава."

Достојевски је имао све те чланке. Он је у Семипалатинску читао највеће престоничке

часописе.

Естетика Достојевског се углавном ослањала на идеалистичку филозофију лепоте: Кантову,

Шилерову, Хегелову. В. горе Дијалог о уметности (стр. 81).

Значајно је писмо Достојевског, написано о томе студенту Фјодорову 1873. године. „15
година нисам поново прочитао своју приповетку Ужин сан. Сада, прочитавши је, сматрам да
је рђава. Написао сам је тада у Сибиру, и први пут после робије, једино да бих опет почео
литерарни пут и ужасно се бојећи цензуре (као бивши робијаш). И зато сам мимо своје воље
написао стварчицу голубије доброћудности и изузетне невиности".

Тако је у исто време, углавном, било писано и Село Степанчиково.

В. мој чланак: Достоевскип и нартистскип роман. „ВопросБ1 литературв!", 1959, IV.

Достојевски је по том питању заузимао разне позиције у разним етапама своје делатиости.
Почетком 60-тих година он је тачно одредио уметнинко као „склад, по могућности потпун,
уметничке идеје и оне форме у коју је она оваплоћена". (Г-бов и вопрос об искустве.)
7

Б. Ф. Егоров, Аполлон Григоркев — Критик. „Ученме записки Тартуского государственного

университета", 1960, вмп. 98, стр. 205—206.

Вера Васиљевна Мичурина-Самојлова (1824—1880) — драмска глумица, коа је играла у

комадима Грибоједова, Тургењева, Молијера, Шекспира. Године 1853. удала се за официра и
напустила сцену.

Вођа сељачког устанка у селу Бсзана у Казанској губернији. Ухватила га је војска генерала
Апраксина и стрељала на основу пресуде војног суда 19. априла 1861. године. Достодевски
помиње његово име у концептима за Зле духе.

10

Чернишевски заиста није имао везе са „Младом Русијом" и негативно се односио према њој.
Изазов који су аутори летка бацили старом свету он је сматрао непромишљеним и зато
штетним по ствар. Черншпевски је био противник завереничке тактике, какву је развијао П.
Г. Заичњевски у прокламацији. Чернишевски није прихватао револу цију без одлучујућег
учешћа народних маса. Познато је да је московски кружок, по објављивању Младе Русије
послао Чернишевском неколико примерака. Чернишевски је хладно дочекао гласника и
одбио је да прими послате примерке. Има такође података да је Чернишевски наложио А. А.
Сљепцову да отпутује у Москву П. Г. Заичњевском и да му посаветује да „ублажи утисак"
који је направила „Млада Русија", Осим тога, познат је летак Упозорење, који није угледао
светлост дана и који је исправљао Младу Русију.

11

Н. Г. Чернишевски#, Полн. собр. соч., т. I, стр. 777.

12

Био је близак књижевности и ожењен ћерком П. А. Вјаземског.

Ти листови су се чували код лекарског помоћника и полако су се гомилали. С ауторовом
сеобом у Семипалатинск рад је оживео. Достојевски је читао своје записе новим
пријатељима — Врангељу и П. П. Семјонову (Тјан-Шанском). ТТостепено је растао широки
план романа с измишљеним јуиаком, са богатим сижеом, у који су имали да се слију
„озбиљно и мрачно, дирљиво и народно."

У коначној редакцији сачувани су трагови оне изузетне личне драме која је била основа тих
тачних и веродостојних записа.

„То је био опис, мада невезан, десетогодишњег робијашког живота..." — објашњава аутор
публиковање рукописа тобоже умрлог сибирског досељеника — али „местимично овај спис
прекида нека друга прича, неке чудне, ужасне успомене, набацане неравномерно и грчевито,
као под некаквом принудом. Неколико пута сам прочитавао те »одломке и готово сам
сигуран да су писани у лудилу."

Ова изјава није даље развијана. Али она је необично важна за схватање стваралачког метода
Достојевског и првобитног обима његове сибирске замисли. Значи, чувене мемоаре он је
замислио не само као белешке из омског затвора, они су повезани са другом причом, мучном
и ужасном. Према сажетом излагању Достојевског, та свеска прогнаника садржи историју
незадрживе страсти, сумануте љубоморе, неминовног убиства ватрено вољене жене —
можда далеки наговештај догађаја између Рогожина и Настасје Филиповне.

Роман напрегнутих и необичних доживљаја на позадини прецизно приказаног живота,

страшног, али истинитог и социјалнозначајног — тако је, изгледа, првобитно била
замишљена будућа хроника робије: грагична епизода на чврстој реалистичној основи,
веродостојне затворске белешке, које уоквирују исповест једног неукротљиво љубоморног
човека.

Али сиже романа овог пута је отпао, оставивши белешке с описима сибирског затвора, од
којих је и сачињена цела књига. Замишљени роман распао се у читав низ скица са
психолошким студијама и уметнутим новелама.

Композиција Записа из мртвог дома веома је својеврсна. Одрекавши се првобитног сижеа

(историја женоубице), аутор је своју хронику градио углавном на три компоненте:

1. Живот у политичкокриминалистичкој тамници, тј. живот и обичаји затворске касарне и

стражаре: одећа, храна, умивање, бријање главе, окивање у ланце, купатило, болница,
позоришна представа, пијанка, картање. Све су то изванредне слике, дагеротипије, епизоде,
сцене, дијалози — физиолошке скице из света одбачених.

2. Карактеристике робијаша, тј. експресивно скицирање социјалних типова у уском процепу

једног затвора, али и у широком захвату смелих и јаких народних типова, скупљених
Тобољском наредбом из свих крајева Русије. У таквим психолошким студијама и моралним
портретима створена је чувена формула, записана у прогнаниковим сибирским писмима:
„Постоје дубоки, дивни, јаки карактери и како је било лепо пронаћи злато испод грубе
коре.“

3. Уметнуте приче робијаша о њиховој прошлости — то су својеврсне криминалне новеле,

робијашки фолклор о страсти и одмазди у бесправљу и самовољи мрачне и поробљене
земље. То је у многоме враћање натуралној школи, савршени примери критичког реализма
четрдесетих година, на материјалима са робије и у новом жанру сурове приповетке.

На те три основе: описима живота, портретима, исповестима — изграђена је композиција

Записа из мртвог дома. Сам Достојевски овако је окарактерисао свој задатак: „Показати у
једној прегледној и уверљивој слици цео наш затвор и све што сам тих година доживео."
Овде је и фотогарфија живота и бескрајна усредсређеност моралних тражења великог
уметника. Ту је утврђен и непоновљиви стил касног Достојевског и формулисан постојани
закон епоса, увек грађеног на тачним подацима, тј. на догађајима из живота, кривичним
делима, политичким догађајима и разноврсним људским документима, из којих бурно
израстају необичне личне драме јунака.

Замишљена у јеку последњег страшног периода николајевске реакције, књига Достојевског о

сужњима кметске Русије била је довршена у земљи већ ослобођеној од ропства. О ужасима
феудализма сада се могло отворено говорити у штампи, патње потлаченог сељаштва могле
су се приказати у свој својој ужасној истинитости. Јучерашњи аутор идиличног Села
Степанчикова у закључку својих Белешки о пропалом народу (како је једно време намеравао
да назове свој Мртви дом) доноси пресуду недавној државној власти, која је упропастила
„најдаровитији, најјачи народ у свем нашем народу." То је одјекнуло као оптужба читавог
система, читаве епохе.

Али аутор књиге о омском затвору достигао је праву величину и као уметник своје мучне
теме. Није чудо што је она одмах задивила савременике. Најосетљивије и најпроницљивије
читаоце Достојевског странице Записа из мртвог дома подсетиле су на највећа уметничка
дела. Добро је познато мишљење Тургењева: „Приказ парног купатила просто је
дантеовски". Херцен је писао са својом уобичајеном пластичном изражајношћу:

„ ... Та епоха оставила нам је једну страшну књигу, својеврсну сагшеп ћоггепЈит,1 која ће увек
светлети над излазом из мрачног Николајевог царства, као познати Дантеов натпис изнад
уласка у пакао: то је Мртви дом Достојевског, страшна прича, за коју вероватно ни аутор
није претпостављао да — описујући својом окованом руком силуете друговаробијаша, на
материјалу нарави једног сибирског затвора — ствара фреске а Виопаго”

Омска касарна у строгом реалистичком опису подсећа на симболику Страшног суда у

Сикстинској капели, где стотине грешника, згрчених од ужаса, пролећу као вихор поред
гневног судије, који им прети одмаздом и вечитим мукама.

Формира се један од основних закона стваралаштва Достојевског: физиолошки оглед

прераста у филозофску поему, етнографске белешке граде представу о судбини великог
народа, жигосаног и окованог у царским тамницама, али у будућности позваног у борбу,
слободу и велико стваралаштво.

СВЕТСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ

Дастојевски је од младости маштао о путовању по Европи. Романи Ен Редклиф су му још у

детињству пробудили нејасну чежњу за Италијом. Четрдесетих година он машта о томе да се
усами, као Гогољ, на неколико година у Риму да би написао велики роман. Али вољом
судбине он на целих десет година одлази у Сибир.

Да оствари свој сан и да види европске градове с њиховим чудима, Достојевском је пошло за
руком тек 1862. године, и то у врло брзом темпу: у току нека два и по месеца пројурио је
кроз Берлин, Дрезден, Визбаден, Баден-Баден, Келн, Париз, Лондон, Луцерн, Диселдорф,
Женеву, Ђенову, Ливорно, Фиренцу, Милано, Венецију и Беч.

Достојевски је путовао необично, као што је и све друго чинио. Он није разгледао знамените
историјске споменике, сем у ретким изузецима, и није уживао у славним пределима, него се
интересовао само за људску масу, становнике, типове. Било му је важно да улови општи
утисак уличног живота, прича о њему Страхов, који га је пратио на путовању по Италији.
Приликом њиховог првог сусрета у Женеви писац је ватрено почео објашњавати Страхову
„како презире обичан, баналан обичај да се према водичу разгледају знаменита места". Он је
само пажљиво посматрао људе и много читао.

Европа је дубоко разочарала Достојевског.

У Времену Достојевски је 1863. године објавио Фељтон за цело лето, или листиће из
путописног дневника по Немачкој, Италији и Енглеској — Зимске белешке о летњим
утисцима. Уобичајеним одушевљеним описима знаменитости старе Европе Достојевски
супротставља њене мрачне и страшне појаве, традиционалним пределима и портретима
чувених личности — трагедију великог града с његовом распојасаном, порочном,
ошамућеном гомилом. По свом социјалном тону то је једно од најнапреднијих дела
Достојевског, где су критика бужоаског света и горка сатира на његове вучје нарави
обележени правим антикапиталистичким патосом, иако аутор не показује путеве борбе. По
жанру, то су градске гравире, које у неким скицама Лондона добијају онај неумољиво суров
и очајно мрачан колорит, који је Ван-Гог дао познатој шетњи лондонских затвореника на
дну тамног двориштабунара.

Достојевски је посредно знао и волео град Балзака, Игоа и Сија — Париз. Он је поштовао
традиције велике буржоаске француске револуције и, нашавши се први пут на њеној арени,
одмах се сетио речи вођа Народне скупштине, Конвента и клубова, као и чувених афоризама
опата Сијеса о будућој свемоћи трећег сталежа. У својим „белешкама" он наводи историјом
овековечену паролу побуњених грађана, која се претворила у девизу републиканске
Француске: „Слобода, једнакост и братство".

Своју цртицу о Паризу Достојевски гради на оштрој антитези: размаху херојске буржоазије
1789. године он супротставља пад савременог грађанства, напредни борци против феудалног
поретка постали су израбљивачи сиротиње. Парижанин је створио нов катехизис: „стећи
новац и купити што је могуће више ствари". Само се тако може обезбедити политички мир,
то јест даља неограничена превласт власника. Отуда њихова страст за ефектно говорништво
у свим јавним пословима. Чувене говорнике Жиронде и Монтање сменили су лојални
посланици Трећег царства, известиоци, правници, водичи. Достојевски је имао прилику да
на неком чувеном судском процесу чује првог адвоката Француске — Жила Фавра (будућег
шефа владе 1870. године). То је био фразер узвишеног и патетичког стила, пуног
мелодраматике и осећајности. Достојевски изванредно преноси узвишени манир овог
мајстора француске трибине успешно пародирајући његов метафорички и благозвучан стил.
Убрзо после тога, он је такав исти патетични монолог чуо од старог инвалида, који је
страном туристи показивао чувене гробнице Пантеона.

„Одједном ми постаде смешно. Узвишеним стилом све се може банализовати..."

Тако су лажном великодушношћу банализовали француско позориште епохе Молијера,

Расина и Корнеја, тих љубимаца Достојевског од младости. Последња муза трагедије,
„велики Рашел" (тако се зове у Злим дусима), била је умрлаI На сцени националног
позоришта владали су, водвиљ и мелодрама. Над фабулом позоришних комада лебде начела
победоносног буржуја — обогатити се, задивити свет својом несебичношћу и узвишеним
стилом.

Ево, пред рампом је сироти младић Гистав, заљубљен у сиромашну Сесил. Она неочекивано
добија милион. Али „Гистав гордо и презриво одбацује милионе. Зашто? То је потребно због
лепоречивости. Али наилази мадам Бопре, банкарка ... Она саопштава да Сесил само што не
умре од љубави према њему... Гистав покупи милионе, одлази к Сесил и венчава се са њом.
Банкарка одлази на своје имање. Бопре ликује."

Оваквом прецизном и оштром сатиром на популарни репертоар Сардуа, Ожијеа, Скриба,

Диме завршава Достојевски преглед овога чудног света, у коме не познају љубав, а „брак је
већином женидба капитала44.

Достојевски је оценио Париз само као инжењерградитељ. Годину дана касније (1863.
године), он је писао брату: „Овога пута ми се свидела спољашност Париза, тј. његова
архитектура, Лувр је изванредан, и цела обала све до цркве Нотр-Дам је дивна ствар ..."

Али је у целини свет стицања и лицемерности откривао Достојевском немирну будућност

европског друштва. Француски дипломата и критичар Вогије саопштава свој разговор с
руским романописцем, објављен много касније, кад га је импресионирао пишчев надахнути
гнев.
— Једне ноћи ће се у Кафе-Англе појавити пророк и на зиду исписати три пламене речи. Оне
ће бити сигнал пропасти старог света. Париз ће се срушити у крви и пожарима, са свим што
сада представља његову гордост, са свим његовим позориштима и кафанама.

Врло снажан утисак оставио је на Достојевског савремени „Баал", како је сам назвао центар
светског капитализма — Лондон.

Писацтуриста видео је у Кенсингтону највећу грађевину на свету — нову палату Светске

изложбе 1862. године. Џиновска грађевина раширила је усред краљевских паркова своје
стаклене блокове, шиљате кулепагоде и две огромне полиедарске куполе. Овде су били
скупљени узорци људског труда из свих крајева света. И када би се увече та огромна
грађевина купала у светлости, изгледало је као да је центар кслонијалне империје, скупивши
на једно место труд и мисао читаве земљине кугле, у пуној мери показивао своју моћ,
величину, надмену охолост и несаломљиву снагу.

Тај „кристални дворац", како га је називао Достојевски у Зимским белегикама о летњим

утисцима, спада у својеврсну терминологију Достојевског, која ће ускоро одјекнути у
Белешкама из подземља: на пример, мравињак, то јест инстинктивна тежња живих бића као
што су мрави, пчеле, човек, ка друштвеном поретку; кокошињац — привремено склониште од
кише, неудобно и ружно, али не и некорисно; кристални дворац, то јест идеални заједнички
дом за човечанство и др. На те термине наилазимо и у Пишчевом дневнику и у Великом
инквизитору.

„Да, изложба је изванредна", — записао је ускоро Достојевсш — „осећате страсну снагу,

која је овде сјединила све оне безбројне људе, који су из целог света дошли у једно стадо;
постајете свесни горостасне мисли, осећате да је овде нешто већ постигнуто, да је ту
победа, славље .. "

Утолико су страшније биле сиромашне улице гигантског града, као нагрижене губом црне
немаштине и најстрашнијих људских понижења. Достојевски је посетио „сабат белих
црнаца“ — суботњу ноћ у радничким квартовима Лондона. Запрепастио га је страшни
Вајтчепел „с његовим полуголим, дивљим и гладним житељима". Био је на Хај-Маркету, где
врве хиљаде јавних жена — лепотица, старица, шипарица. Лстимично је незаборавно
скицирао женске ликове Енглеске: „У целом свету нема тако лепог типа жене као што су
Енглескиње". Али каква је њихова судбина?

„Горе, на галерији, угледао сам једну девојку и застао просто забезекнут: кишта слично
тако идеалној лепоти још нисам био срео. Она је седела за столом с неким младићем,
изгледа богатим џентлменом и, по свему судећи, ненавиклим посетиоцем касине. Разговор
су често прекидала дуга ћутања. Она је такође била веома тужна. Црте њеног лица су биле
нежне и фине, нешто скривено и тужно било је у њеном дивном и помало гордом погледу,
нешто мисаоно и тужно. Чини ми се да је била грудоболна."

Достојевски по њеном лицу слути да је у њој узвишено биће, али њу је захватио страшни
живот Хај-Маркета.

„Ускоро је он отишао из касине, а она је са руменилом, које је од вотке избило у црвеним

пегама на њеном лицу, отишла изгубивши се у гомнлн јавних жена.44

То је тема за читав роман у духу Достојевског. Девојка необичне лепоте, горде душе и
непролазне туге, бачена у друштво куртизана огромног светског града са његовим
сладострасницима и богаташима! Такав роман Достојевски ће написати кроз неколико
година.

Он је запамтио и необичан сусрет с дететом у гомили тих удешених и тужних жена.

„ ... У Хај-Маркету сам приметио мајке које доводе своје малолетне кћери да се
проституишу. Мале двзнаестогодишње девојчице хватају вас за руку и моле да пођете с
њима. Сећам се — једном, у гомил>и народа, на улици, угледао сам неку девојчицу, која није
имала више од шест година, сву у ритама, прљаву, босу, испијену и истучену: њено тело,
које се видело кроз дроњке, све је било у модрицама. Ишла је, као изгубљена, не журећи се
никуда, бог зна зашто је лутала кроз гомилу; можда је била гладна. Нико није обраћао
пажњу на њу. Али најзише ме је запрепастило то што је ишла с изразом такве горчине,
таквог безизлазног очајања на лицу, да је видети то мало биће, које у себи већ носи толико
проклетства и очајања, било чак некако неприродно и ужасно болно. Она је стално вртела
својом чупавом главом с једне стране на другу, као да размишља о нечем, ширила своје мале
руке гестикулирајући, а затим изненада пљескала рукама и притискала их на голе груди.
Вратио сам се и дао јој пола шилинга. Она је узела сребрни новчић, а затим ми је дивље,
бојажљиво запрепашћена, погледала у очи и изненада потрчала из све снаге напред, као да
се бојала да ћу јој одузета новац."

Та шестогодишња девојчица, коју је Достојевски овлаш насликао, потресена неизрецивом

тугом у разузданој и бездушној гомили, остаће заувек у низу његових великих и бесмртних
ликова.

У ХЕРЦЕНА

Пред њим је омален, снажан човек живих гестова и ватрених очију, озарена испупчена чела
и кратке браде а 1а Гарибалди. Из њега зрачи необична лепота педесетогодишњеактивне и
стваралачке мужевности. Са веселим узбуђењем студента и лаким трагом спахијске
размажености опчињава га својом искричавом речју, забацујући лаганим покретом
непокорну гриву на којој је густо сребро, као на кавкаско} резбарији, још приметно
просечено тамним пругама.

Лондон? Енглеска? Какав, вероватно, контраст после омског затвора и семипалатинског

гарнизона? Да, Достојевски је збуњен и потиштен утисцима с изложбе, изгледом града,
карактером становништва. Он је скоро са страхом говорио о гордом и мрачном духу, који
лебди над овим зачараним и проклетим местом.

Херцен скептички врти главом. Благо се и тужно осмехује. Он је заволео Лондон. И, као о
свему, он говори о својој љубави према огромном граду, немарно изговарајући тако
неочекиване, сликовите и узбуђујуће речи.

Да, он воли да ноћу усамљен лута по тим каменим просецима, по задимљеним ходницима,
гурајући се у густој опалној магли с неким санкама које јуре. Кроз мрак се једва назиру
готски сталактити парламента и губе се у бескрајном низу фењери. „Један, сит град је
заспао; други, гладан, још се није пробудио — пусто је, само се чује равномеран корак
полицајца са његовим фењерчићем. Догађало ми се да поседим, посматрам и у души ми
постане тише и мирније ...“

— И, ето, због свега тога сам заволео тај страшни мравињак, где сто хиљада људи сваке ноћи
не зна где да склони главу, и где полиција често налази децу и жене, који су умрли од глади,
поред хотела у којима се без две фунте не може ручати.

— Зашто га, онда, волети?

— Ту ћеш упознати англосаксонску расу — људе пословне, људе практичне поезије и посне
слободе ...

Достојевски је слушао и пажљиво посматрао говорника. Некада, док је био млад, он је са

стрепњом пратио блиставе победе Искандера, који је претио да потамни његову рану славу
романописца. Од тога времена путеви њихових живота и мисли тако су се оштро разишли.
Док је он чамио у затворима Азије, Херцен је постао европски писац, сјајан политичар и
новинар, а потом и оснивач у Лондону прве слободне штампарије с руским слогом. Чар
његовог забрањеног имена у Русији могла је превазићи било коју славу. Оно је електризовало
омладину смелом независношћу његове делатности, суровом истинитошћу његове борбене
речи, избрушене недостижном оштроумноћшу. Спој префињене филозофске културе и
праксе револуционарног чина стварао је необично заразну снагу.

Лаке кочије су их повезле по Лондону.

— Цела историја Енглеске је истесана у камену.

Пред њима се уздизао Тауер — стара тврђава, дворац,

тамница и место погубљења, комадић Великобританске империје, у коме су биле

концентрисане најкрвавије драме њеног летописа.

Одвезли су се до докова, где су се уз звекет ланаца, завијање дизалица и шкрипу вагона

пунила и празнила огромна складишта робе, коју је Лондон увлачио у себе из свих крајева
света. Центар светске трговине простирао се унаоколо у сложеном сплету конопаца,
блокова, ланаца, бала, буради, врећа, мердевина, лествица, кука, дизалица налик на вешала, и
безбројних јарбола, који су се као коље забадали у безбојно лондонско небо.

Овај град је сисаљка нечувене снаге, који је у себе усисавао све што је цео свет производио
за њега. Чудовишно тржиште које никада није осетило ситост. То за Лондон плантатори
немилосрдно муче Црнце Сан Франциска, Викторије и Колумбије. За Лондон Аустралијанац
и Зеланђанин шишају небројена стада, а кулији на убиственом сунцу гаје шећерну трску. То
за Лондон каравани тужно пресецају пустиње тражећи златни песак и слонову кост. За
Лондон Индуси у далеком Кашмиру тку најраскошније тканине и на медитеранском сунцу
цветају најсочнији плодови и најмириснији цветови. Све то прождире овај незасити гигант .
..

Страхов је први приметио да у Зимским белешкама о летњим утисцима „помало одјекује

утицај Херцена, према коме се Достојевски у то време односио врло меко". Критичар је
имао на уму три Искандерове књиге: Писма из Француске и Италије, С друге обале и
Крајеви и почеци. То су била посматрања ума и запажања срца сјајног писцаемигранта,
трајно забележена у његовим писмима московским пријатељима: из Париза, Рима, Напуља.
Основна тема је ту била борба победничке буржоазије са водећом снагом прогреса — класом
„раденика" која се дизала. Ту су и тужна Херценова размишљања после пораза јунског
устанка 1848. године и нада у будући револуционарни развој пролетаријата. Ту је и решење
дилеме о Русији и Западу — духовни повратак публицистепесника отаџбини и његово
порицање западно--европске цивилизације, немоћне да се дигне на висину стваралачке
делатности и да уметности обезбеди нови препород. Политичка проблематика тих књига је
много шира него у Зимским белешкама о летњим утисцима, али Достојевски--уметник диже
се овде, нарочито у поглављу Баал, на недосежну висину трагичног у представљању ужаса и
патњи савременог града. Не може бити сумње да су му биле блиске и друге Херценове идеје
о осуђеној Европи са њеним „самодржављем својине", као и мисао да руском народу
припада мисија уједињења свих људи на темељу слободног духа његове књижевности и
филозофије.

Све то не може се објаснити само „Херценовим утицајем“ и захтева да се обратимо личном

искуству и самосталним концепцијама нашег великог романописцамислиоца.

По извештајима агената III одељења, обично поузданим, Достојевски се 1862. године у

Лондону сретао са М. А. Бакуњином. Та чињеница не подлеже сумњи, јер се чувени
анархиста, вративши се после дугогодишњих битака и тамница у Западну Европу, настанио
код свог пријатеља Херцена, кога је после пола године посетио аутор Мртвог дома.

Достојевски је први пут чуо за Бакуњиново име у кружоку Бјелинског. Сугестивни

пропагатор немачке филозофије често је изазивао оштру полемику свога
пријатељакритичара, али га је још од 1836. године одушевљавао својим „узаврелим животом,
немирним духом, живом тежњом ка истини“. Напустивши Русију 1840. године, Бакуњин је
од чистог мишљења прешао на политичку борбу, и 1844. године био осуђен на вечито
прогонство из Русије. Бјелински није без осећања другарске гордости дочекивао сваку вест о
револуционарној делатности свог старог пријатеља далеко изван граница домовине.
„Какав је наш Мишел/" — понављао је он, дивећи се размаху његове активности и размерама
светске арене, коју је био освојио овај члан московског студентског кружока. „Уосталом,
смешно би било и сумњати у њега" — додавао је он, обично, са најрадоснијим осмехом.
Њему је импоновала девиза Жила Елизара,2 која је била обишла целу Европу: „Страст према
рушењу је — стваралачка страст”

Достојевски је, очевидно, запамтио овог истакнутог мислиоца по оној усменој легенди о
њему која је настала у кружоку његових пријатеља. Временом ће он иступити као
префињени психолошки портретиста, а понекад и сурови памфлетиста „људи 40-тих
година". Кроз романсијерове сижее, а често и кроз његову мемоарску публицистику, проћи
ће, понекад преображени маштом или критиком, фигуре Тургењева, Грановског, Херцена,
Бјелинског, а међу њима и најактивнијег пропагатора немачког идеализма у старој Москви и
најистакнутијег учесника европске револуције на дрезденским барикадама 1849. године —
Михаила Бакуњина.

Њихов лични сусрет је несумњив догађај у књижевној биографији Достојевског. Од тренутка

кад је Достојевски први пут чуо то име, Михаил Бакуњин је проживео читаву епопеју.
Године 1847, он иступа на пољском банкету у Паризу, жигошући Николаја I и предсказујући
блиску пропаст његове империје. Он руководи устанцима у Прагу 1848. и Дрездену 1849.
године. Два пута осуђен на смрт, у Саксонији и Аустрији, и заточен тамо у неприступачне
тамнице (у Оломоуцу је чак био прикован ланцима за зид), он је био предат руским
властима. Пошто је провео шест година у самицама Петропавловске и Шлиселбуршке
тврђаве, био је прогнан у Сибир, одакле му је пошло за руком да преко Јапана и Америке
побегне у Енглеску. 27. децембра 1861. године увече он је ушао у Херценов дом, затекавши
целу породицу за столом. „Треба дејствовати" — биле су његове прве речи после измењених
поздрава и радосних усклика.

— У Пољској су за сада само демонстрације — одговорио је Херцен.

— А у Италији?

— Мирно.

— А у Аустрији?

— Такође.

— А у Турској?

— Свуда је мирно и ништа се не предвиђа.

— Па шта онда да се ради? — љутито је и гневно узвикнуо Бакуњин. — Зар да путујем у

Персију или Индију и да тамо започињем посао? ...

Без посла, то јест без борбе, он није могао живети.

Убрзо је осетио да се Русија пробудила и да је обухваћена револуционарним превирањем.

„Бакуњин долази к нама с удвострученом љубављу према руском народу“, — писао је Херцен
у Звону 15. јануара 1862. године — „са несаломљивом енергијом нада и снаге, очеличених
здрављем, свежим, младим ваздухом Сибира... Са Бакуњином и нехотице ожзивљава војска
сенки и слика бурне 1848. године!"

Члан кружока Бјелинског враћа се сновима своје младости о слободној словенској

федерацији. У фебруару 1862. године он је штампао проглас Руским, пољским и свим
сло-вепским пријатељима, у јулу је написао брошуру Романов, Пугачов или Пестељ. Он је
бранио руску народну револуцију, поздрављао сељачку Русију и напредну разночинску
интелигенцију — „семинаристе и нихилисте, ту једину свежу снагу изван народа." Он је
позивао на рушење климавих ослонаца царске империје и није престајао да из далека
организује руковођење револуционарним покретом у својој отаџбини.

О чему су могли разговарати тако различити мислиоци, као што су били Бакуњин и
Достојевски, који су се налазили на дијаметрално супротним политичким позицијама?1 У
чему се могао сложити организатор руске почвености с пророком пропасти света?
Заједничка тема била им је само руски народ са његовом паћеничком прошлошћу и
херојском будућношћу.

Није без разлога Херцен, који је присуствовао тим разговорима, следећег дана писао
Огарјову „Јуче је био Достојевски. Он је наиван, није сасвим јасан, али је веома драг човек.
Одушевљено верује у руски народ."

Бакуњин се одморио тих месеци од деветогодишњег ћутања и самоће. Он је окупио око себе
лондонске Словене и, према Херценовом опису, дискутовао, проповедао, наређивао, викао,
одлучивао, управљао, организовао и храбрио цео дан, целу ноћ, читавих двадесет четири
сата.

У сваком случају, дан 16. априла 1862. године, када је Достојевски разговарао са Бакуњином
и Херценом о руском народу, остао је у низу најзначајнијих дана будућег творца Ставрогина
и Версилова.

„СУДБОНОСНО ПИТАЊЕ"

Међутим, на часопис Достојевског сручила се неочекивана катастрофа. Још крајем 1862.

године уредник Времена је у позиву на претплату поновио своју постојану тезу о „спасењу
Русије преко тла и народа" као основу свог програма и у следећој новој години.

Али већ пред крај маја 1863. године, царском наредбом је заувек обустављено издавање
часописа Време као антипатриотског органа, који „вређа народно осећање."
Шта се десило за то кратко време?

Већ почетком 1863. године оштро се изменила међународна ситуација. У ноћи уочи 23.
јануара, централни национални комитет Пољске обзнанио је оружани устанак ради
обнављања Жечпоспољите3 у границама из 1772. године. Одреди устаника су напали царске
гарнизоне размештене у Пољској. Али поједина разједињена дејства устаника нису прерасла
у народни рат, и Пољска је, лишена подршке западних влада, неизбежно срљала у пораз.

11 (23) фебруара 1864. године устанак је био угушен, а 1 (13) маја за генералгубернатора
шест северозападних губернија био је постављен М. Н. Муравјов, који је за своју угушивачку
делатност у Пољској добио надимак Вешатељ.

Ти изузетни догађаји узбунили су Русију и изазвали дубоко превирање њених унутрашњих

снага. Реакционари са Катковим на челу у потпуности су подржавали ратоборни Петербург.
У либералним круговима се већ осећала скривена тежња да се нађе компромисно решење
конфликата. Руска револуционарна мисао се отворено изјаснила за подршку устанку, Херцен
је са свом одлучношћу стао у заштиту Пољске и, по Лењиновим речима, „спасао част руске
демократије“. У Звону је одјекнуо снажан позив на међународну револуцију: „Ми желимо
независност Пољске, зато што желимо слободу Русије".

Достојевски није био нашао тачну оријентацију. Уредништво је Времена у току три месеца
потпуно ћутало о догађајима и најзад је затражило од филозофа и књижевног критичара
Страхова, који никада није писао о питањима међународног значаја, да напише веома
одговоран чланак.

Неуспешни корак је довео до праве невоље.

Било је одлучено да чланак буде написан не толико са војнополитичког гледишта, колико са

филозофског, и да се осветљавање конкретних чињеница разбуктале борбе замени
разматрањем проблема националне културе. Чланак се појавио у априлском броју Времена
под врло двосмисленим насловом — Судбоносно питање. Он је алудирао на чувене
Пушкинове стихове, написане сличним поводом 1830. године:

Ко ће се одржати у неравном спору:

Хвалисави Пољак или верни Рус?
Хоће ли се словенски потоци слити у руско море?
Или ће оно пресушити? То је питање!

Руски публициста је истицао неопходност да се настало питања не решава оружјем, него

помоћу супротстављања културног стваралаштва две нације: њихово супарништво ће бити
решено у корист Русије само онда када „духовно победимо" Пољаке.

Московске новине су гневно оптужиле Време да погрешно решава најактуалније политичко

питање дана.
Достојевски је одговорио Московским новинама великим чланком, у коме је оправдавао став
часописа.

Али ствар је ишла својим неизбежним током. После најпознатијег извештаја министра
унутрашњих послова Валујева о чланку бунтовничке садржине — Судбоносно питање, који
се директно супротстављао свим државним поступцима и вређао народно осећање, цар је
„благоизволео наредити 24. маја да се прекине издавање часописа Време44.

Нешто касније Достојевски је причао свом брату Андреју како је било обустављено
издавање Времена. Московски генералгубернатор је у приватном писму саопштио цару да је
стара престоница „узбуђена чланком Судбоносно питање44. Министар унутрашњих послова
Валујев у редовном рапорту цару није додиривао то питање, али га је сам Александар II
после завршетка рапорта запитао:

— Какво се то Судбоносно питање појавило у тебе?

— Часопис Време је већ забрањен, ваше величанство — журно је одговорио препредени

Валујев.

Вративши се у Петербург, он је издао наредбу да се часопис обустави.

Достојевски је, бранећи на све начине патриотизам своје едиције, ипак окривљавао
Страхова због претерано бираних и сложених формулација, које су изазивале двосмислена
тумачења и доводиле до жалосних неспоразума: „и писац је делимично био крив, претерао је
у префињености и био је схваћен обрнуто". Страховљево супротстављање две националне
културе било је лишено праве историјске конкретности и постављало је питање
полонофилске тенденције његовог иступа. С других, напредних позиција, Херцен је
оцењивао чланак Судбоносно питање као наклоњен Пољацима и директно је скретао пажњу
на то да је часопис Достојевског „поводом Пољске штампао неколико хуманих речи44, које
су озлоједиле самодржавну Русију.

Напади реакционарних кругова и званичне штампе су отворено претили аутору чланка и

уредницима Времена даљим репресалијама.

Али уредништво Московских новина је у Руском веснику штампало објашњење, у коме је

упоредо с оштрим побијањем свих ставова Судбоносног питања одбацивало политичку
неисправност уредништва које је чланак објавило. Даљих репресалија није било.

Крајем јануара 1864. године Михајлу Достојевском је било „милостиво дозвољено" да издаје
часопис Епоха. У кружоку Достојевског се сматрало да ће то бити потпуни препород
Времена са његовим незапамћеним успехом, али тим надама издавача није било суђено да
буду остварене.
АПОЛИНАРИЈА СУСЛОВА

Једна од најјачих љубави Достојевског била је на почетку 60-тих година. Предмет љубави:
млада девојка Аполинарија Суслова.

Она се родила у сељачкој породици кметова грофа Шереметјева, у једном селу забаченог
села Нижњегородске губерније и ту је провела детињство. То је заувек оставило дубок траг у
њеној свести. Како је сама причала, негде већ 1864. године, љутили су је политички
емигранти из париског салона грофице Салијас зато што се нису са довољно поштсн вања
односили према руској нацији. „Не, ја нећу ићи са тим људима. Ја сам се родила у сељачкој
породици, васпитавала сам се у народу до петнаесте године и живећу са мужицима, мени
није место у цивилизованом друштву. Ја идем мужицима и знам да ме они ничим неће
увредити". А нешто раније, доспевши први пут у центар светске културе, она се испуњава
мржњом према достигнућима сјајне европске цивилизације буржоаског Запада и машта да
побегне од свих њених саблазни у забачена руска села, која су тек ослобођена из ропства.
„Мислим да се настаним у селу међу сељацима и да им нечим помажем" — записује она у
свој дневник 27. августа 1863. године.

Очигледно, 1855. године, с падом николајевског режима и уочи ослобођења сељака, њен
отац Прокофиј Суслов, писмен и уман кмет, откупио се од свог спахије и остао код њега у
служби као главни управитељ његових огромних имања. Он се настањује у Петербургу и
добија могућност да својој деци пружи више образовање. Најстарија кћи Аполинарија слуша
на Петербуршком универзитету јавна предавања чувених професора и посећује популарна
предавања — концерте, на којима учествују Чернишевски, Њекрасов, Писемски, Антон
Рубинштејн, Вењавски и два доскорашња политичка прогнаника: Шевченко и Достојевски.

Аутор Записа из мртвог дома је својим страсним читањем о пропалом народу електризовао
омладину и изазивао бурне овације „нових људи“, који су испуњавали његов аудиторијум.

Сачувала се једна „агентска достава" у III одељењу о чувеној књижевној вечери у сали
Руадзе, где је, по речима агента, Достојевски „гостио слушаоце одвратним причама
преступника са робијашког рада, из ухапшеничких чета и затвора, и другим, због чега је који
од њих био прогнан или затворен после кнута, корбача или проласка кроз строј..

Можемо замислити одушевљење младог народњака Аполинарије Суслове. Њој, још тако
неискусној, њој која није знала живот и која је била наивно одушевљена, Достојевски се
учинио херојем и мучеником. Жртва идеје, политички преступник, бивши робијаш,
страдалац за револуционарну мисао, чувени писац, који је у затвор Мртвог дома унео из
легендарне дененије велику наду и предсмртни благослов самог Бјелинског, био виши и
дивнији од свих, болестан и оронуо, омален и смркнут, огрубелих руку и ногу, које су знале
само за тешке наруквице робије. И када је дубоким гласом грудоболног човека читао са
катедре потресне странице о робијашком паклу, изгледало је да непрестано расте и шири се
над потресним и немим аудиторијумом, као чудесни хероји древних веровања, који су у
наручју односили велике грешнике ка звездама. Он је задивио њену машту, која је болно
трагала за нечим, заслепио је својом патњом и славом, одговорио целим својим ликом
прогоњеног и напаћеног уметника њеној страсној жељи да се поклони и потпуно преда
великом и херојском.

Иако у постојећим архивима Достојевског не постоји ниједно љубавно писмо Аполинарије к

њему, може се веровати пишчевој кћери да је такво писмо Достојевски стварно добио и да га
је оно дубоко дирнуло искреношћу и поетичним тоном: изгледа да му је млада девојка,
заслепљена генијем великог уметника, изражавала своје безгранично дивљење. Достојевски
је кренуо у сусрет том ватреном младом осећању.

Претрпан тешким радом на роману и читањем коректура часописа који је уређивао, писац је
високо ценио ту нову животну радост, коју му је судбина подарила.

„ — Твоја љубав се спустила на мене као божији дар, неочекивано, неслућено, после умора и
очајања. Твој млади живот покрај мене обећавао ми је тако много и тако много ми је већ
дао, он је у мени васкрсао веру и остатак раније снаге."

Тако говори Достојевски у причи Суслове Туђа и сво/, у којој она веома истинито приказује
њихов роман. Тако је у прво време њихове блискости своју љубав схватила и сама
Аполинарија. Она је у свом дневнику испричала да до сусрета с Достојевским никог није
волела, ни са ким се није зближавала. То је била њена прва страст. „Ја сам му се предала
волећи га, не питајући, не рачунајући" — сећала се доцније Суслова. 16. новембра 1864.
године она је записала у свој дневник одломак оваквог разговора:

„ ... Једном, говорећи о лепом Грку, ја сам рекла да у раној младости нисам обраћала пажњу
на лепоту и да је прва моја љубав било човек од четрдесетих година.

— Би сте тада, сигурно, имали шеснаест — рекао је он.

— Не, двадесет и три."4

Тој егзалтираној девојци није била потребна ни сјајна спољашност ни младост. Она је
тражила духовног титана и нашла га је. Сматрала је да је њихова љубав лепа и чак
величанствена. Била је срећна. Достојевски јој је отворио књижевно поприште објавивши у
свом часопису, заједно са По-ниженим и увређеним, скромни покушај Суслове — причу
Засад.

Али убрзо су се у њиховим односима појавиле злокобне пукотине. У младој души се буди
осећање протеста и расте потреба за раскидом. Страст Достојевског према њој изгледа јој
као проста свакидашња потреба заузетог човека да се за тренутак заборави у чулним
уживањима.

Фјодор Михајлович јој је, очевидно, у шали наводио познати Балзаков афоризам — да и
мислилад мора једанпут месечно да се загњури у бурну оргију. То је било у оштрој
опречности са њеним култом хероја и поклоништва творцу Мртвог дома. Она „црвени" због
својих односа са њим и жели да их заувек раскине.

Тако већ први стадијум њиховог романа пролази тешко и мучно. „Мени се не свиђа када ти
пишеш циничне ствари" — говорила му је она мало касније — „то ти тако не личи; не личи
теби, онаквом каквим сам те ја раније замишљала" (то јест великом патнику, снажном
песнику, надахнутом учитељу).

То показује чистоту и дубину њеног првобитног осећања према Достојевском и као да га

прекорева што није умео да задржи њену љубав на првобитној духовној висини. Осећање се
смањило и замрло. Никакав таленат у њеним очима није могао искупити „ситне стране
његовог карактера". Она се „снажно бунила против свега што је сматрала недостаком или
слабошћу... Она се према њима односила утолико непријатељскије што јој је тај човек
некада изгледао савршен". С годинама овај унутрашњи протест добија све оштрији израз. У
септембру 1864. године она записује у свој дневник:

„Говоре ми о Фјодору Михајловичу. Ја га просто мрзим. Он ме је приморавао да толико

много патим, када је могло бити без патње.

Сада осећам и јасно видим да не могу да волим, не могу да тражим срећу у љубавном
уживању зато што ће ме милошта мушкараца подсећати на увреде и патње."

И у децембру исте године: „ ... када се сетим шта сам била пре две године, почињем да
мрзим Достојевског, он је први убио веру у мени..."

Ми никада нећемо сазнати због чега је, у суштини, Суслова кривила Достојевског, какву јој
је патњу он причињавао, какве јој је увреде наносио, какву јој је веру убијао. Допуштајући
чак да су њене формулације нешто преувеличане, не усуђујемо се да их лишимо сваке основе.
Достојевски је први пут упознао љубав у тридесет петој години живота, када је срео Марију
Дмитријевну Исајеву. То је било изузетно снажно осећање, али је венчање са вољеном
женом необично брзо заменило страст жалошћу.

Аполинарија Суслова је била прва чиста и културна девојка на његовом живогном путу, која
му је пришла с узвишеном маштом да ће њену личност озарити његов геније и да ће она
својом љубављу подржати тог повратника из робијашког пакла, новог Дантеа, спасеног
љубављу Беатриче. Достојевски још није био срео такво осећање и, по свему судећи, није
издржао то тешко искушење.

Постојао је још један разлог сталних несугласица ових необичних љубавника. Њиховој
потпуној срећи сметала је опречност њихових друштвених програма. Присталица покрета
шездесетих година, Суслова је ратоборно порицала „стари свет" и његову уметност,
религију, националну културу, идеалистичку етику, то јест главне духовне вредности погледа
на свет Достојевског. Отуда непомирљива неслагања између писцапочвеника и младе
нихилисткиње, поклонице Њекрасова (Излажење на трновит пут), и бунтовника
Љермонтова, нарочито као аутора стихова:
И ништа у целој природи Он није хтео да благослови.

Отуда њихови спорови о „еманципацији жене", које Суслова спомиње у свом дневнику,
бранећи своја права на слободу и независност осећања. Отуд, несумњиво, и страсне
дискусије о револуцији, јер је одлучна и ватрена Аполинарија понекад била блиска крајњим
политичким струјама и чак била спремна да се придружи антивладином терору, толико
карактеристичном за царевање Александра II. То је трајало шестседам година, док је с
прекидима и растанцима трајала напрегнута и мучна веза та два пријатељанепријатеља.

Време био обустављен. Његов главни уредник је утонуо у тежак период ликвидације великог
петербуршког издања, које је имало више од четири хиљаде претплатника. Паралелно теку и
бриге око спасавања или васкрсавања часописа. Све то дуго задржава Достојевског у Русији.
Уморна од њиховог све компликованијег живота, Суслова, почетком лета одлази у Париз,
где намеравају да се ускоро састану ради заједничког пута у Рим и Напуљ.

Али Достојевског задржава у Русији мноштво и сложеност искрслих послова. Он пише за

штампу Одговор уредништва „Времена" на напад „Московских новина“, који цензура не
пропушта. Предузима кораке да обнови укинути часопис или да добије дозволу за нови, али
се власти плаше утицаја бившег петрашевца на читаоце друштвенополитичког часописа и за
неко време се уздржавају од давања сагласности. Отежу се тешки и тужни дани.

Једне такве вечери, посматрајући нејасне одразе плинских светиљака у тамним струјама
Јекатерининског канала, он се сетио најбољег што му је остајало у животу — Аполинарије.
Из свог великог свиленог портфеља извукао је велики фотографски портрет младе жене у
светлој елегантној хаљини париског кроја. Дубок, туп бол му је преплавио срце. Почео је
пажљиво посматрати те строге црте. Млада жена у белој блузи, са мало откривеним вратом,
посматрала га је из дубине тамне позадине фотографије. Издужени овал лица и контуре
светле главе изненађивали су својом беспрекорном чистотом. Тамна коса, раздељена
глатким раздељком и високо подигнута у дебелој плетеници која је обавијала главу,
блистала је као свилена тканина на сунцу. Огромне, замишљене, дубоко усађене очи гледале
су зачуђено и скоро наивно, као да питају нешто или као да саучествују у некој тузи. Изнад
свега — осећање ведрине. У цртама — префињена продуховљеност напрегнуте мисли,
можда прикривене патње. И само у уснама нешто од простог народа, чак сељачко. То је била
руска лепота, иако у омотачу европске одеће, сеоска девојка са тужним очима и високим
грудима. Ту врсту лепоте он је страсно био заволео у последње време, као рођено, своје, као
јаруге и шумарке Черемошње, као ширину, велику воду и брзо мрешкање Иртиша.

Даље није могао продужавати растанак. Средином августа он напушта Петербург.

Заморна путовања по Европи, кроз оштри мирис угља и ружне станичне калпаке. Умор,
усамљеност, талири и сребрни грошеви и понова ти суморни стаклени тунели. Ево најзад и
Париза. Је ли могуће да му је суђено да удвоје са вољеном девојком прође кроз легендарна
огњишта западне уметности, политичких битака, историје и знања? ...
Париз! Град Бонапарте и Балзака. Квазимодова звона, брежуљци Пер-Лашеза, одакле је
Растињак бацио свој изазов целом друштву ...

Из хотела он журно шаље писампе у Латински кварт. Не дочекавши одговор, он нервозно

ускаче у најмљени фијакер и највећом брзином јури ка Луксембуршком парку. Ево најзад и
њене собе. Ипак, колико га дуго пушта да чека! То је скоро неиздржљиво. И најзад —
дубоко, једва чујно, као пригушивано ударцима срца: „Здраво". Збуњеност, без радости, сгид
и бол, и непријатна изненађеност.

— Ја те више нисам чекала, ти си, ваљда, добио моје писмо.

То писмо, које је тек следећег дана стигло, заувек му се урезало у памћење.

„Ти долазиш мало касно... Још не тако давно, маштала сам о томе да са тобом путујем у
Италију и чак сам почела учити италијански језик. Све се променило за неколико дана.
Једном си рекао да ја не могу брзо да дам срце. Ја сам га предала недељу дана после првог
позива, без борбе, без убеђења, скоро без наде да сам вољена. Била сам у праву љутећи се на
тебе кад си почињао да ми се дивиш. Немој мислити да ја осуђујем себе, хоћу само да
кажем како ме ниси познавао, како ни ја сама нисам познавала себе. Збогом, драги..."

Али он је тада, и без писма, схватио да се догодило нешто што се не може поправити.

— Ја морам све знати, хајдемо некуда, и реци ми, или ћу умрети.

Фијакер их носи натраг у његов хотел. Затворена кочија. Они седе удвоје и ћуте.

У неукусној соби другоразредног хотела на левој обали Сене — хтео је да јој буде што ближе
— као одговор на његово јецање, прекоре и молбе она му кроз сузе једва одговара.

— Јеси ли срећна, срећна? Реци ми само једну реч, јеси ли срећна? — и не диже се са
колена.

1едва чујно је зазвучао њен одговор — „не".

— Како то? Волиш и нерсећна си? Је ли то могуће?

— Па он мене не воли.

— Ко је он? Песник, уметник, филозоф?

— О, не...

И, смиривши се мало, она му је све испричала.

Зове се Салвадор, студент је медицине, лепотан и кицош, његови родитељи су се у прошлом

столећу населили на Антилским острвима. То је чувена породица копача злата,
морепловаца, конквистадора и колонизатора. Они су покорили цео архипелаг. Домороце су
претворили у робове. Са својих шећерних и дуванских плантажа они се враћају на вечеру с
поломљеним бичевима и крвавим панталонама. Салвадора је већ угладила Европа, али ипак
се у њему осећа укротитељ, грабљивац, освајач и робовласник.

— Замисли — како је то необично за нас — он се у књиге ништа не разуме.

Она као да је била дирнута његовом жалошћу и хтела да га нечим утеши.

И стварно мало му је лакнуло. Добро је што се не разуме. Студентчић-странац, није херој,

није песник, ни1е иронични мислилац, није демонски Љермонтов. То је добро! То неће дуго.
Незадрживо ће је повући Русија. Тамо у Петербургу она се заљубила у писца, пре свега као
мученика за отаџбину, као песника њене патње, као храброг заштитника покореног народа.

Париз је за неколико дана све преврнуо. Сјајни кицоши медицинске школе, богати
студентистранци, опаљени јужним сунцем и с егзотичним именима, у свошм припшеним
жакетима и лакованим ципелама, са корбачима јахача у бронзаним рукама и ватром
неуморних пожуда у огромним јужњачким очима, одмах су истисли из њеног сећања бледи и
болешљиви лик петербуршког литерате. Можда се уморила од његове чаме, раздражљивих
експлозија, вечите забринутости и деспотских порива страсти. А овде префињена драж
младог и елегантног странда у свем сјају његове самоуверене младости, тако укусно и тако
строго опремљене по елегантним канонима париског укуса и нарави. Салвадор! Какво име...
Али може ли руска девојка да се не заљуби у звучност и победоносну снагу та три слога, који
одјекују као труба? Први сусрет је решио судбину изгнаника. Он ју је изгубио зато што није
имао права на њу, све слабији, болестан, истрошен, са ватреним и наглим експлозијама
страсти која је догоревала, као да прелази преко нерава попут ватре по сувим гранчицама.
Њој су, са том жудном душом и снажним простонародним темпераментом, биле потребне
друге снаге и друге страсти.

И слабо, беспомоћно, малаксало је моли да остану пријатељи, да се срећу, дописују. „Можда

ћемо ипак отпутовати у Италију? Пријатељу мој, не бој се, ја ћу ти бити само брат..."

Он је поново у улози несебичног утешитеља, непотребног „трећег", самопожртвованог

пријатеља. Шта је то — да ли му је од рођења суђено да не буде вољен, суверен и страсни
владар жене, него некакав супруг, несебичан старатељ и чак мирилац заљубљених? О, није
му ваљда и овог пута суђено да постане повереник своје љубавнице и заштитник свога
супарника? Зар није доста такве племенитости? Зар није време да престане играти улогу
вечитог мужа?

Али тежак карактер његове пријатељице опет га је извео на тај пут. Аполинарија није крила
да се до лудила заљубила у Салвадора. А он ју је обмањивао, сматрао да је слободан од свих
обавеза, избегавао састанке, хтео да раскине са њом. После случајног сусрета на улици и
хладног објашњења, напуштена жена је одлучила да убије или њега или себе.
У седам сати ујутру она куца код Достојевског. Тога дана му је испричала целу историју
своје несрећне љубави, не скривајући ништа.

— Како можеш људске односе решавати проливањем крви?

— Ја не бих хтела да га убијем, него да га веома дуго мучим.

— Којешта — рекао јој је он — не вреди, ништа неће схватити. А упропашћивати себе због
њега бесмислено је.

Она се делимично слаже, али жеља за осветом остаје у њеном срцу и још ће дуго тињати,
мењајући облике и добијајући неке нове, неочекиване и опасне форме.

С Аполинаријиног прозора се пружао диван поглед на Париз; нарочито на најближи кварт,

Сен-Женевјев. Једнога дана она је Достојевском скренула пажњу на архитектуру
средњовековне базилике иза самог храма револуционарног Пантеона.

— У тој цркви сам недавно исповедила једну злочиначку замисао.

Он је задрхтао.

— Зар ти саму себе клевећеш пред овим католичким патрима, које је развратио целибат?

— Ни најмање, говорила сам истину. А по чему је католички свештеник гори од нашег

протођакона?

Поново га је обузела мучна стрепња за њу. Срце му је малаксавало од бола. Она се нежно
осмехнула.

— Не тугуј, боље погледај како је то дивна капела! Она се сматра једном од најлепших у
Паризу. То је Сент Етјен ди Мон. Истина је, ту вреди исповедити и најстрашнији грех... Тебе
није било у Паризу, и ја сам отишла у ту капелу да се исповедим опату.

— Али шта? Шта? ...

Тада му она признаде један свој тајни план. Њој је пала на ум страшна и крвава мисао, која
је у потпуности и тотално завладала њом. Необична и крупна замисао ју је ухватила и није
пуштала из својих снажних шапа. Она је се до сада није ослободила.

— Шта то? Да убијеш Салвадора?

— Не, не њега.

— Не њега? Па кога онда? Можда мене?...

— О, не! — одговорила је она тако лако и мирно, да он осети горчину од презриве

мирољубивости. — Не, не тебе. Кажем ти — необична и грандиозна замисао.,.

Очи су јој гореле херојском одлучношћу.

— Реци, олакшаћеш души.

— Да, рећи ћу ти. — Њој је, очевидно, било тешко да призна чак и њему, — Слушај, ја сам
пропадала од туге и огорчења. Осећала сам да ми је неопходно потребно да убијем, али сам
се слагала с тобом — не њега: он је ситан, не вреди да се због њега учини велики грех... Ти
си, можда, у праву ... Упропастити себе због непознатог студента ... О не, ја ћу своју освету
претворити у подвиг, жртвујући себе, стећи ћу славу, светећи се због презрене љубави, ући ћу
у историју човечанства.

— Па шта си то замислила? — изрече он у дубокој стрепњи, предосећајући нешто нечувено.

— Зар није свеједно који ће мушкарац платити за увреду нанесену мени. Сви сте ви криви,
сви на савести носите преваре, издајство, сурово сладосграшће. Па ако се већ светим, онда
тако да цео свет сазна о јединственој, нечувеној, невиђеној, непоновљивој освети ...

— Поља, освести се! Зар би заиста била у стању да убијеш човека?

— Не размишљајући.

— Па кога?

Она га погледа с дубоком и скоро презривом равнодушношћу.

— Зар је могуће да не погађаш? Цара.

Он се трже. Је ли могуће? Колико се морала напатити та жена, да би се одлучила на такву

муку!

— Закуни се да више никада нећеш помислити на то.

Он ју је молећиво гледао. Кроз сећање су му пролазили разговори 1848. године, Спешњев,

Дубељтов кабинет, равелин, страшни пут из затвора на губилиште. Три стуба усред мучне
беле пустиње. Збијени ред војника. Мртвачки покрови. Неумољив одјек многократног
„стрељати.

— Хоћеш ли да као Ди Бари лежиш под ногама џелата и вапиш: „још један тренутак"?

Она га погледа уморно и некако равнодушно.

— Не, одрекла сам се тога. Сад је прошло...

Њему лакну.
— Како си се ослободила те чудовишне мисли?

Она се замисли, некако се безбрижно сећајући:

— Недавно сам тумарала по нашем кварту, смишљала свој план. У петербуршким круговима
се није говорило о томе. Одлучила сам да погледам оно мало гробље, тамо, иза ограде Сент-
Етјена, где су била сахрањена тела Мара и Мирабоа, избачена из Пантеона. А покрај њега —
лепотица капела са гирландама и ружама. Улазим. Служба је била завршена. С узвишеног
дрвеног амвона крај стуба католички патер завршава проповед. Нечим ми је одмах освојио
душу. Одлучила сам да му све признам. Следећег дана куцам на његову ћелију. „Амин, уђите.
На дану ми се учини сасвим друкчији: огроман, дебео мушкарац пише нешто за пултом.
Једва се окренуо. „Шта вам треба?" И још тако грубо и раздражљиво. Потпуно сам се
збунила. „Па, де?“ И даље оштро и нестрпљиво. Нисам издржала и заплакала сам. Он се
окренуо. Најзад сам проговорила неколико речи. „Ако сте Рускиња, требало је да одете
православном свештенику". — „Али мени су толико говорили о вама“. — „Чиме вам могу
користити? Тражите ли место? Немате новца? Немате рођака, ни пријатеља? Јесте ли
згрешили против морала?" Нарочито строго. Ја сам му, најзад, признала: у свету има толико
патње и злочина, у нас у Русији нарочито, и ја сам се одлучила да убијем виновника зла у
мојој отаџбини. „Глупост. — повикао је. — „Постоје закони, пате само ленштине и
пијанице, император Александар је — идеал цара и човека.' То је било грубо и сасвим
просто. Као да ме је полио чабром хладне воде. Од тада ме је и прошло.

— Али како си могла доћи на такву мисао?

Она опет као да се замисли.

— Веома ме привлачи. Огромност корака. На крају крајева, како је једноставно, помисли —

само један гест, један покрет, и ти си у друштву знаменитости, генија, великих људи,
спаситеља човечанства ...

— Слава се зарађује радом — мрачно је рекао он.

— Или нечувеном храброшћу.

— А на патњу ниси помислила?

— То ме је и зауставило. Изненада сам помислила: осудиће ме, а проживети негде до

осамдесет година у тишини, на сунцу, крај јужног мора, веома је добро. ..

Њена искреност је била скоро бестидна. Он се окренуо и није наставио разговор, потиштен
изненадном темом цареубиства, која као да га је прогонила на свим путевима.

Почетком септембра они одлазе из Париза. Достојевски четири дана проводи у Баден-Бадену
са својим неуништивим сном о великом добитку на коцки. Он губи три хиљаде франака и
мора да тражи из Русије сто рубаља да би наставио пут.
У Женеви Достојевски игра за последњих 250 франака и све губи. Да би стигао до Торина,
он залаже сат, а Суслова прстен.

Очекивање новца у загушљивом Торину, где наши путници седе без копејке и чекају
пошиљку од сто рубаља из Петербурга, даје тужну боју тадашњој престоници Италијанског
краљевства! За Достојевског је Торино — „најдосаднији", чак „проклет" град. Суслову љуте
офарбане куће чудовишне архитектуре.

Али у том досадном граду долази до изненадног мирења. Овде Аполинарија уноси у свој
дневник :

„Опет осећам нежност према Фјодору Михајловичу. Ја сам му пребацивала, а онда сам
осетила да нисам у праву: пожелела сам да изгладим ту кривицу и постала сам нежна
према њему. Он ми је одговорио с таквом радошћу, да ме је то дирнуло, постала сам
двоструко нежнија. Док сам седела поред њега и посматрала га с љубављу, он је рекао:
,Ето, тај ми је поглед познат, давно га нисам видео. Ја сам му се припила уз груди и
заплакала."

Следећег дана су пристали у Ливорну, где су усидрени престојали цео дан. 16(28) септембра
су стигли у Рим.

После два дана Достојевски је писао Страхову о књижевним пословима и стваралачким

замислима. „Чудно: пишем из Рима и ни речи о Риму. Путници су већ били разгледали храм
св. Петра („утисак — снажан, Николају Николајевичу, са језом у леђима"), Форум и
Колосеум.

На самом почетку октобра стигли су у Напуљ. На целом путу од Рима стално су их

претресали и непрестано им тражили пасоше.

У Напуљу су на броду срели Херцена са целом породицом. То је био најважнији догађај у

току путовања. Суслова се упознала са чувеним емигрантом и његовим сином Александром,
двадесет четворогодишњим младићем, ускоро познатим физиологом.

У писмима с пута Достојевског само је неколико редова о чувеним градовима: „Рим и

Напуљ су ме веома задивили. Али... ужасно желим да сам у Петербургу".

Суслова је у свом дневнику забележила само шаренило и живост напуљске гомиле.

Заједно су стигли у Берлин. После два дана Достојевског је незадрживо повукао рулет — он
је отпутовао у коцарску бању Хомбург.5 Покоравајући се условима тог невеселог путовања,
Суслова се растаје са Достојевским и враћа у Париз. Кроз неколико дана је стигло писмо
Фјодора Михајловича: он је у Хомбургу све прокоцкао и моли је да му пошаље новац.
Аполинарија узима од познаника и шаље му 300 франака. Такав је епилог овог пута. Они се
растају скоро заувек.
— Зашто сте се разишли, Аполинарија Прокофјевна? — питао ју је много касније њен муж.

— Зато што он није хтео да се разведе од своје жене, туберкулозне, јер она умире.

— Значи она је умирала?

— Да. Умирала је. После пола године је умрла. Али ја сам већ <5ила престала да га волим.

— Зашто сте »престали да га волите?

— Зато што није хтео да се разведе.

Ћутим.

— Ја сам му се предала из љубави, без захтева, без рачунице. И он је био дужан да тако
поступи. Он није поступио, и ја сам га оставила."

Тај раскид Суслова ставља у 1863. годину. Али њихово лознанство још траје.

Несумњиво је занимљива преписка између Достојевског и млађе Аполинаријине сестре,

Надежде Прокофјевне Суслове, у пролеће 1865. године, када је та девојка студирала на
медицинском факултету у Цириху. Достојевски ју је знао у почетку шездесетих година као
слободног слушаоца Петербуршког универзитета, а затим Војнохируршке академије, и према
њој је гајио дубоко поштовање. Она је била револуцисн еарка, и из сусрета и разговора са
њом Достојевски је понео низ неуобичајених за њега позитивних утисака о новом поколењу
руске омладине — о „људима шездесетих година". То је имало велики значај и у његовим
даљим тежњама да схвати и чак оправда водеће људе тог круга. Зато епизода његовог
кратког, али врло озбиљиог и чистог пријатељства са том истакнутом представницом руске
медицине (она је била прва жена лекар у Русији) много шта објашњава у његовим доцнијим
политичким ставовима и изјавама и осветљава његову непрестану помну пажњу и дубоко
интересовање за такве фигуре, као што су Каракозов или Вера Засулич.

Априла 1865. године Надежда Суслова је оптужила Достојевског што тобоже нечасно
поступа према њеној старијој сестри: он је лаком на туђе патње и сузе; груб је и суров са
девојком која га је заволела.

У одговору Надежди Сусловој Достојевски наводи у своју одбрану низ оправдања. Он тврди
да је Аполинарија велика егоисткиња. „Она је увек према мени поступала с висине" ... „Она
не дозвољава равноправност у нашим односима". „Уј њој уопште нема човечности". Она га
је у Паризу дочекала фразом: „Ти си мало закаснио". Она није престајала да га мучи. „Мени
је жао ње, јер предвиђам да ће увек бити несрећна". Последње предсказање се несумњиво
обистинило.

Аполинарији Сусловој Достојевски супротставља њену млађу сестру: „Кад год ми је било
тешко, долазио сам к вама да олакшам душу. Ви сте ме видели у мојим најискренијим
тренуцима... Ви сте ми драги, као нешто младо и ново, поред тога што вас волим као
најдражу сестру".

Он подвлачи у чему се о«а битно разликује од Полинке: „Ви имате срце. Ви нећете
залутати/"

Живот је то ускоро доказао.

„Ових дана сам прочитао у новинама" — саопштава Достојевски својој нећаки Соњи
Ивановој 31. јануара 1867. године — „да је мој некадашњи пријатељ Надежда Суслова
положила на Циришком универзитету испит за доктора медицине и сјајно одбранила
своју дисертацију. То је још млада девојка — ретка личност, племенита, часна,
узвишена”

2. новембра 1865. године Аполинарија Суслова записује у свој дневник:

»Данас је био Фјодор Михајлович и стално смо се препирали и противуречили једно другом.
Он ми одавно нуди руку и срце и само ме љути тиме. Говорећи о мом карактеру, он је рекао:
,Ако се удаш после три дана ћеш замрзети мужа и напустити га... Ти не можеш дз ми
опростиш, што си ми се једном дала, и светиш се за то"

Треба веровати да је Аполинарија Суслова била предмет најснажније страсти Достојевског.

Жена крајности, увек склона крајњим осећајима, свим психолошким и животним
поларитетима, она је животу постављала оне „захтеве" који су говорили о природи страсној,
склоној одушевљењу, похлепноЈ на емоције. Њена спремност да људе дели само на свеце и
подлаце исто је тако карактеристична, као и њени стални чулни заноси, отвореност,
деспотизам, одлучност и, очевидно, права „пакленост". Срце склоно племенитим изливима
било је исто тако склоно и слепим полетима страсти, бурним прогањањима и освети.

ЦРВЕНО И ЦРНО

Путовање с Аполинаријом Сусловом по Европи послужило је Достојевском као материјал за

један од његових најбољих романа, за Коцкара.

Та замисао није настала 1863. године, како се обично мисли, него много раније. Још у
Семипалатинску, 1859. године, Фјодор Михајлович је прочитао жив и занимљив чланак под
насловом Из коцкаревих бележака. То је била скица о обичајима у иностраним
коцкарницама, које су држале рулет, и истовремено новела о личној драми једног љубитеља
ризика за столом европског курсалона.

Име аутора тих записа, Фјодора Дершау, несумњиво је било познато Достојевском. Оно је
припадало истакнутом Петербуршком литерати пореклом Финцу, који је издавао часоцисе и
зборнике, посвећене, у првом реду, руском и скандинзвском северу. Оријентишући се на
чланке Бјелинског и Херцена, он је успео да успостави у својим издањима сарадњу са
напредним публицистима: Валеријаном Мајковим, Адолоном Григорјевим, Паљмом и
Дуровим. Петрашевски је чак маштао да Фински весник претвори у орган свог политичког
кружока.

Чланак Дершауа о рулету појавио се у априлској књизи Руске рени за 1859. годину, у којој је
само месец дана раније била штампана прича Достојевског Ујкин сан. Уредници тог
месечника, А. А. Григорјев и Ј. А. Полонски, несумњиво су прогнаном писцу слали у
Семипалатинск свој часопис, у ком је он већ био стални сарадник.

Скица Из коцкаревих бележака послужила је Достојевском као праизвор за невелики роман

Град рулета, коме је издавач Стеловски променио наслов у Коцкар. У штампи се роман
појавио 1866. године са поднасловом Из бележака младог новека.

У лето 1859. године Достојевски је, како претпостављамо. прочитао чланак Дершауа, где је
детаљан опис иностраног казина био сједињен са лутајућом анегдотом о једном страсном
коцкару, који је на рулету добио огроман иметак да би га ускоро прокоцкао до последњег
пфенига. Он се чак једва уздржао од страшног злочина: по професији бријач, умало да
бријачем закоље и опљачка свог клијента, који је дан уочи тога добио велики новац.

Та поучна историја имала је призвук мелодраме. Али увод у њу био је од несвакидашњег

интереса. Прогресивни новинар је откривао читав свет лаке добити, мало познат руском
читаоцу, и оштро критиковао сопственичку цивилиза" цију Запада. Пријатељ петрашеваца је
разоткривао трагичну суштину сјајних светковина око коцкарских столова Хомбурга,
Визбадена, Нојхајма, Бадена, Женеве, где се неприметно, у заметку, гнезде најстрашније
несреће људске судбине: сиромаштво, бешчашће, самоубиство. Са правим сатиричким
негодовањем он је представаљо коцкарски вертеп, прикривен пријатним називом „сала за
забаву". Ту беспрекорни џентлмени са врпцама од ордења у запучку седају покрај поитера и
вешто завлаче руку у њихове новчанице и злато, а затим се безбрижно удаљавају из сале лако
звиждућући.

Наводе се поједине потресне епизоде.

„У Визбадену се још не тако давно један млад човек, прокоцкавши тамо сав свој иметак, у
наступу очајања убио у коцкарници на очиглед многобројне публике, која се тискала око
рулета. Карактеристично је што тај тужни догађај није чак ни прекинуо саму игру, а
извикивач бројева је наставио исто онако хладнокрвно да врти цилиндар као што. је
послужитељу наредио да очисти зелено поље подмуклог стола, попрскано мозгом из
разбијене главе коцкара који се убио."

Све то је одговарало потреби Достојевског за оштром социјалном темом и изненадним

обртима савременог сижеа.

Дершау је приказивао и веште љубимце среће. У похлепној лоповској гомили курсалона

наилази се и на проналазаче система сигурног добитка. Они се задовољавају свакодневном
умереном зарадом од неколико талира, али је увек стичу својом хладнокрвношћу,
срачунатошћу и чврстином. У таквој уметности се нарочито истичу Енглези, који
захваљујући рулету годинама живе у сјајним коцкарским градовима југозападне Европе.

То је било читаво откриће за Достојевског. Постоји, дакле, сигуран пут за добитак: он ће

жудно читати хиљаде описа рулета. Отада ће он читаве ноћи мапггати о краху банке крај
подмуклог точка. Осетиће се као поседник скривеног кључа за тајну стидања огромног
богатства: хладнокрвност, скромни улози, одрицање од ризика! После петнаест година он ће
написати у Младику: „Ја до данас сматрам да је у хазардној игри, уз пуно спокојство
карактера, које би сачувало сву изоштреносг ума и прорачуна, немогуће не савладати слепи
случај и не добити..."

Али писца је заносила не само трка за добитком него и нова књижевна тема, пуна страсти,
борбе и опасности. Достојевски је маштао о непознатом ремекделу, изазваном нечувеним
обртима људских судбина у зависности од пара и непара, црвеног и црног, нуле и првих
туцета. Хазардна игра отварала је просторе за филозофска размишљања и широко развијање
смелих карактера. Почиње се формирати лик изузетног руског човека у интернационалној
гомили помодне европске бање.

Достојевски се у току скоро читаве деценије претвара у страсног коцкара.

Још четрдесетих година он се одушевљавао билијаром, имао крупне губитке и упознао

варалице. После изласка са робије, у Сибиру, страст која је у њему тињала испољава се још
одлучније.

„Достојевски" — по причању једне његове ученице из Семипалатинска — „једно време као

да се сав занео хазардном игром; тада су се овде много коцкали". Једном је причао својим
пријатељима о невероватној игри, коју је посматрао уочи тог дана. „Та игра је оставила
снажан утисак на њега: причајући о њој, он је журно ходао по соби и узбуђено завршио: ,Ух,
како су ватрено играли! Гадно је што немам новца. Таква ђаволска игра је — вртлог. Видим
и свестан сам све одвратности те чудовишне страсш... а ипак ме тако привлачи, тако
усисава."

Вртлог га је стварно усисао.

Нашавши се у лето 1862. године први пут у инострансгву, Достојевски се пре свега упућује у
једну од познатих коцкарских бања у Немачкој и добија, „пре но што је стигао у Париз",
десет хиљада франака. То се, очевидно, десило у неком од градића, близу француске границе
— Визбадену, Хомбургу, Баден-Бадену — који су у току целих десет година ушли у
биографију Достојевског као места његових врло јаких, а понекад и веома тешких
доживљаја. Снага страсти која га је обузела била је јача од свих разумних разлога: „Најгоре
је што је моја природа подла и претерано страсна. Свуда и у свему ја идем до крајње
границе, целог живога сам прелазио преко црте“.
Страст га неодољиво вуче, као опасна и погибељна саблазан: „Главна је — само игра. Знате
ли како она увлачи. Не, кунем вам се, није ствар само у добити, иако ми је пре свега био
потребан новац ради новца."

8 (20) септембра 1863. године он саопштава брату.

„Пријатељу Мишо, ја сам у Визбадену сачинио систем игре, употребио га и одмах добио
10.000 франака. Сутрадан сам изневерио тај систем, јер сам пао у ватру, и одмах сам
изгубио. Увече сам се опет вратио том систему, строго га се придржавао и без муке и брзо
опет добио 3000 франака. Реци: како после тога да се не занесем, како да не поверујем да
треба само строго да се држим система — и срећа ми је у рукама. А мени је потребан
новац. За мене, за тебе, за жену, за писање романа. Овде као од шале добијају десетине
хиљада. Да, путовао сам с намером да све нас спасем и себе извучем из неприлика."

Године 1863, док га у Паризу чека А. П. Суслова, он се поново задржава уз пут неколико
дана у Визбадену маштајући да добије сто хиљада. Он одмах добија 10.400 франака и
одлучује да отпутује следећег дана не залазећи у коцкарницу: али одступа од одлуке и губи
више од половине добијене суме. Од преосталих пет хиљада франака он знатан део шаље у
Петербург с молбом да буде предат тешко болесној Марији Дмитријевној. Али већ после
неколико дана јавља из Баден-Бадена рођацима да је „на рулету све изгубио" и моли их да му
брзо врате послат новац.

Брат Михајло не крије да је љут: зашто шаље своје добитке у Русију кад их треба одмах
следећи дан поново слати натраг за нове губитке? А што је главно: „не схвагам како можеш
да се коцкаш кад путујеш са женом коју волиш". Тај сложен психолошки проблем
Достојевски ће решавати у роману о једном страсном и заљубљеном коцкару.

Први утисци од рулета сређују се сада у јасну замисао. Достојевски саставља „прилично
срећан план приче" о тој теми и прави за њу прве фрагментарне забелешке на комадићима
хартије. Он о томе из Рима обавештава Н. С. Страхова 18 (30) септембра 1863. године. Њега
интересује „тип Руса у иностранству" — непосредна природа, човек, ипак, веома развијен,
али још недовршен ...

„Главна је ствар у томе што су сви његови животни сокови, снаге, разузданост, храброст,
отишли на рулет. Он је коцкар, и то не прости коцкар — као што Пушкинов шкрти витез
није прост шкртац... Он је песник своје врсте, али ствар је у томе што се он сам стиди те
поезије, јер дубоко осећа да је она ниска, мада га потреба ризика и оплемењује у сопственим
очима. Сва прича је — прича о томе како он већ трећу годину игра по коцкарницама на
рулету."

То је први програм будућег Коцкара. У њему је споме-Нут Витез тврдица који је више пута
надахњивао Достојевског. Али још више се овде осећа Дама пик. Старица која располаже
тајном чаробног добитка и сиромашни коцкар, који од судбине захтева неизмерно богатство,
појединим цртама су се одразили у главним ликовима Коцкара. Године 1880. Достојевски је
у свом предавању објашњавао слушаоцима о Пушкину Германов карактер, „шта је и како је
требало да се осећа када је своју срећу ставио на карту, верујући дубоко тој карти, а
истовремено губећи дах и дрхтећи од највећег душевног узбуђења...“ Тако игра, стављајући
живот на карту, и јунак Коцкара Алексеј Иванович.

Достојевски није сматрао хазардну игру срамотним занимањем, нарочито за уметника, који
треба свестрано да упозна живот. Фјодор Михајлович је у потпуности био на страни
„коцкара" и говорио је да је многа његова осећања и угиске и сам осетио (каже његова друга
жена). Тврдио је, да се може бити чврстог карактера, да се то може доказати животом, а
ршак не имати снаге да се у себи победи страс? према игри на рулету.

У томе је била посебна драма. Окретање „точка среће у градићима дуж Рајне изгледало му је
као неко ново „робијашко купатило".

Већ пошто је написао Записе из мртвог дома, Достојевски је у кодкарским салама осетио
страшни свет порока и злочина, близак његовим запажањима, само не више у загушљивим
робијашким касарнама, где звече ланци и брује страшне псовке, него испод позлаћених
сводова огромног дворца, где се уз опојну музику балова и концерата за неколико сати губе
огромна имања и руше животи.

„Ако је Мртви дом привукао на себе пажњу публике као приказивање робијаша, које нико до
Мртвог дома није представљао по сопственом виђењу" — пише он Страхову из Рима 18.
септембра 1863. гог дине — „онда ће ова прича несумњиво привући пажњу као очигледнз и
веома детаљна презентација игре на рулету... Ствар може бити веома добра. Јер Мртви
дом је побудио интересовање. А ово је опис својеврсног пакла, својеврсног робијашког
„купашла". Хоћу и потрудићу се да направим слику."

Достојевски раскринкава легенду о раскоши тих међународних клубова и 0 бескрајној

чврстини карактера финансијске аристократије која их испуњава. „Никакве велелепности
нема у тим гадним салама, а злата не само да нема у гомилама на столовима него једва да га
имало има". Ништа не изгледа „раскошно", него срамно, све је „некако морално гадно и
прљаво". Одвратан је „сав тај рулетски олош", „сви ти ништаци, што дрхте над гулденом",
спремни да украду туђ улог. Исто тако су гнусни и крупјеи, који пазе на ред и чувају
интересе банке са њеним замкама и пљачком. Достојевски одбацује сваку естетику тог
вашаришта грабљиваца, који цинички показују зверске инстинкте капиталистичког света у
његовој незадрживој трпи за лаким богаћењем, за брзо стеченим иметком, за изненадним
добитком. Аморалност ове вешто организоване масовне пљачке, у друштву саграђеном на
култу новца и обузетог златном грозницом, и лишава чувене дворце на Рајни било какве
лепоте или величине.

Таква је једна од најбољих повести Достојевског, издиктирана за двадесет и шест дана,

између петог и шестог дела Злочнна и казне. Наслов Рулетенбург, који јој је дао Достојевски,
променио је његов издавач Стеловски у Коцкар и изашла је са поднасловом Из бележака
младог човека. Она носи печат необичног стваралачког полета романописца из 1866. године,
преломне за њега, када је почела нова епоха у његовој личној и књижевној биографији. Иако
сажето испричане те Белешке младог човека постављају крупна савремена питања о
погубној улози новца у буржоаском друштву са његовим вашаром изненадних богаћења, то
јест коцкарским кућама. Повест развија целу серију сјајних сатиричних скица
капиталистичког човека Запада и супротставља типичним фигурама европског „тецилаштва
широке и слободне природе руских људи, које је случај бацио у туђину, али су остали верни
просторима своје отаџбине. То је један од најинтересантнијих аутобиографских записа
Достојевског, који је у лицима и драми отеловио његове страсне и тужне утиске из Енглеске,
Немачке и Француске. То је као нека ствралачка паралела протестне публицистике његовог
Искуства буржуја и Баала.

Најснажнији је у Коикару Полинин лик. Непоновљив је карактер те изванредне руске

девојке, горде, смеле, независне, заљубљене у живот, паметне и страсне, тигрице и
мучитељке: „она је спремна за све ужасе живота и све страсти". Тако је Достојевски схватао
Аполинарију Суслову.

У роману је она „генералова пасторка" и после мајчине смрти остала је да живи у очуховој
породици као гувернанта свог малог брата и сестре по мајци. Она је заљубљена у њиховог
учитеља Алексеја Ивановича, духовитог и даровитог младог човека, кандидата универзитета,
који је ватрено воли. Генерал је заљубљен у сјајну париску куртизану мадмоазел Бланш и
хоће да се ожени њом. Али његове су прилике у потпуном расулу и новчано му помаже
млади Француз де Грије, зеленаш, који генерала снабдева крупним сумама узимајући у залог
куће и поседе старе генералове тетке, која је већ скоро у агонији. За време одсуства Алексеја
Ивановича, Полина постаје вереница Француза, који ју је освојио својом „савршеном лепом
формом". То служи главном јунаку као предмет читаве расправе о теми „Француз и руска
госпођица“. Де Грије ускоро пред девојком која га је заволела открива у потпуности своју
подлу и рачунџијску природу. Он се растаје од ње кад му се сруше наде у велики мираз, и
свечано јој поклања педесет хиљада као попуст из обавеза њеног очуха. Полина је увређена и
одлучује да Французу врати понуђену суму. Може је спасти само британски витез мистер
Астлеј, освојен лепотом и умом своје нове познанице. Али га Алексеј Иванович упозорава да
је „мис Полини потребно веома, веома дуго времена за одлуку да вас претпостави хуљи де
Гријеу. Она ће вас и ценити, постаће вам пријатељ, отвориће вам пело своје срце: али ће тим
срцем владати мрски нитков, одвратни и ситни лихвар де Грије“.

Таква је нова студија Достојевског о западноевропском буржоа. Устима свог Коцкара он

набацује сатиричну скицу „немачког начина богаћења часним радом“. За бањским
заједничким столом руска луталица и безбрижни расипник исмејава систем упорног и
наследног сакупљања гулдена да би се после пет поколења остварили ти вишемилионски
Хопеи и Комп., који сматрају да имају право да „суде целом свету и да кривце, то јест тек
мало различите од њих, одмах казне".

Том францусконемачком типу шпекуланата Достојевски супротставља ширину и слободу

руског карактера. Поред Полине и Алексеја, као да стоји на челу њиховог савеза, уздиже се
истинска епска фигура — изванредна бабушка Антонида Васиљевна Тарасевич, московска
дама из трговачког сталежа, живахна, пркосна, заповедничка, штедра, деспотска. У њој је
Достојевски с великим мајсторством представио другу жену свог деде Нечајева — Олгу
Јаковљевну Антипову, старицу која је још волела да се „поразмеће". Страст према рулету
кошта старицу у Коцкару добрих стотинак хиљада и, пошто је упознала пред саму смрт
саблазан хазарда, она се враћа у отаџбину да на ивици гроба молитвом окаје свој грех.

Рулет немилосрдно притиска и судбину скромног учитеља. Да би спасао Полину, Алексеј

Иванович с очајничким ризиком игра на рулету. Чинило му се да се његова судбина ломи
надвоје: „Улог је био сав мој живот".

Неустрашиви коцкар побеђује. Он добија две стотине хиљада франака. Али вреба га страшан
душевни слом. Страст, добитак, злато — све то је засенило његову неизмерну љубав према
вољеној девојци.

„Кунем се, било ми је жао Полине, али чудно, од тренутка кад сам јуче додирнуо коцкарски
сто и почео сакупљати свежњеве новца, моја љубав као да је отишла у позадину... Нисам
могао да одолим новцу и мене је ухватила вртоглавица". Таква је била и трагедија
италијанског путовања Достојевског и Аполинарије Суслове. Она запрепашћено посматра
тог великог човека, обузетог манијом хазардерства и као зараженог општом битком у том
неумољивом царству новца. Он сам ужаснут примећује да његова страст према привлачној
жени слаби и нестаје, да рулет и његове магичне бројке гута потпуно сав његов живот.

У таквим условима Полина одбацује и помоћ вољеног човека, који тек што је за њу добио
две стотине хиљада.

„ — Ја нећу узети ваш новац — рече она презриво.

—* Како? Шта је то? — повикао сам. — Полина, зашто?

— Ја не узимам новац бадава.

— Нудим вам као пријатељ; нудим вам живот.

Она ме погледа дугим упитним погледом, као да је хтела да ме прободе њиме.

— Много дајете — рече она, смешећи се — љубавница де Гријеа не кошта ни педесет

хиљада франака..."

У таквој бурној промени расположења протиче ноћ. Ујутро се она враћа на јучерашњи
разговор.

— Е па дај ми сада мојих педесет хиљада франака.

— Полина, опет, опет! — почех ја.

— Да се ниси предомислио? Можда ти је сада већ жао?

Двадесет пет хиљада флорина, одбројаних још јуче, лежало је на столу; узео сам и пружио
јој.

— Они су, дакле, сада моји? Зар не? Је ли? — јетко ме је питала држећи новац у рукама.

— Али они су одувек и били твоји — рекох ја.

— Е, па ево ти твојих педесет хиљада франака! — Она замахну и баци их на мене. Свежањ
ме болно удари у лице и расу се по поду. Учинивши то, Полина истрча из собе.

Тако постојано и неразлучиво Достојевски спаја два основна мотива своје повести: власт
новца у савременом друштву и снагу осећања у души његових малобројних изабраних
природа. Полина воли само свог „коцкара", али свим срцем и заувек. Мистер Астли
саопштава Алексеју Ивановичу, приликом њиховог последњег разговора, да је „намерно
дошао у Хомбург, на њену молбу, да бих вас видео, говорио са вама, дуго и срдачно, и да бих
јој пренео све — ваша осећања, мисли, наде и успомене!: да, она вас је волела, она вас и сада
воли!"

За годину и по дана њиховог растанка скромни учитељ генералске деце је сасвим пропао. Он
је служио као собар, лакеј, седео у затвору због дуга, одакле га је искупило непознато лице,
тражио је часове руског језика, коцкао се, хазардирао, губио, проћердавао све своје добитке
и сачувао само наду да ће, можда, једног тренутка променити своју судбину. Повест се
завршава отвореним финалом са непознатим перспективама, али пропаст јунака је
неизбежна, као у античкој трагедији.

Полина се опасно разболела оног дана кад је Алексеј Иванович добио нечувену суму и нашла
је уточиште код мистера Астлија, који је позвао лекара, поверио болесницу бризи своје
рођаке и саопштио „коцкару". „Ако она умре, ви ћете ми положити рачун за њену смрт".
Ускоро ју је одвезао у Швајцарску, где је дуго боловала, затим у северну Енглеску, где је
живела у породици његове мајке и сестре. „Бабуљка", која је умрла, оставила јој је седам
хиљада фунти стерлинга. Очигледно је да ће Полина ускоро постати мисис Астли. Али њено
срце је припадало само руском сиромаху, човеку великих способности и племенита срца,
несрећном Алексеју Ивановичу, који нам је посебно драг, јер нам је у његовом лику
Достојевски оставио један од својих најбољих аутопортрета из бурне деценије своје страсти
према рулету.

НА ПРЕКРЕТНИЦИ

ДРУГИ ЧАСОПИС
Цела је историја другог часописа браће Достојевски •— лагано пропадање. Покушај да се у
новом облику спасе изванредни месечник Време био је безнадежан. Епоха је дошла на свет
као мртворођенче, и сав уреднички таленат Фјодора Михајловича није био довољан да ново
издање буде онако сјајно као прво.6 Али борећи се да спасе своју штампану трибину,
Достојевски је испољио велику храброст, и његова очајничка битка за живот другог органа
почвеника била је пуна драматике.

Још 15. новембра 1863. године Михајло Достојевски се обратио министру унутрашњих
послова Валујеву с молбом да му се дозволи да издаје у 1864. години часопис Истина — не
би лрг обештетио претплатнике Времена, чије је излажење било обустављено у мају. Правац
новог периодичног издања означен је као „потпуно руски", то јест патриотски и народни. То
је значило да ће се часопис придржавати званичног курса.

Власти су заузеле сложен став. Оне су дозволиле Михајлу Достојевском да издаје часопис за
који је молио (под другим називом — Епоха), али су ту дозволу издале тек краг јем јануара,
кад су сви часописи већ завршили с уписивањем претплате. Притом се од часописа тражио
„беспрекоран правац", а над њим је био успостављен посебан надзор.

У таквим приликама, први број Епохе могао је изаћи тек 21. марта, кад више никакве наде на
годишњу претплату није било. То је, у суштини, предодредило брз и неизбежан крах едиције.

Показало се да је судбина Епохе неодвојива од великих историјских криза времена. Како је

приметио Н. Н. Страхов 1863. године, одиграо се дубок прелом у расположењу друштва:
„После велике прогресивне опијености дошло је до наглог отрежњавања и неке збуњености".
То је био одлучан заокрет власти и друштва према реакдији, који је одредио и курс Епохе —
потпуни раскид с нихилизмом и отворена полемика са Савремеником.

У огласу за часопис Епоха говорило се да уредништво чврсто намерава да води часопис у

духу „претходних издања М. Достојевског", тежећи разради друштвених и земских појава у
руском, националном правцу. То је био продужетак почвеничества, али сад већ у духу десног
славјанофилства. Раскринкавање постојећег поретка било је оштро осуђивано, друштвена
критика одбаиивана, политичка сатира искључивана. Треба поздрављати посебност
историјског пута Русије и чувати се „свеуништавајуће цивилизације" Запада. Не треба
падати у апстракцију и живети на туђ начин (то јест, према социјалистичким доктринама).
Све је то појачавало конзервативне тенденције Епохе и није остављало простора за свежа,
нова, животна мишљења о великим појавама стварности. Остајало је значајно тврђење да су
се посебност и оригиналност народног живота најпотпуније изразиле у руској књижевности.
У Епохи ће учествовати Тургењев, Островски, Ф. Достојевски, Ап. Мајков, Плешчејев,
Полонски и други познати аутори, омиљени међу читаоцима.

Такав конзервативан програм, али с општом усмереношћу ка великом стваралачком идеалу

— руској књижевности — Достојевски је и хтео да спроводи у Епохи. Задатак се у основи
показао погрешним, и часопис је једва издржао прву и једину годину свог постојања.
Завршио је пррфодном смр-ћу са својом тринаестом свеском, по календарском рачуну
фебруарском, али која је угледала свет 22. марта 1865. године.

Такав је био кратки живот и брза пропаст Епохе.

Година 1864 — је била „страшна година" у животу Достојевског. Наравно, не само због
судбине његовог часописа него и због врло тешких личних губитака и нарочито због
коначног преокрета у пишчевом погледу на свет. Он је заузео позидију на којој су и највећи
писци, какав је и он несумњиво био, увек доживљавали пораз: устао је у одбрану реакције,
против напредног покрета свог времена. То је ваљда највећа трагедија целог његовог
паћеничког бивствовања. Достојевскиуметник је сачувао свој стваралачки дар, али, као
борца и политичког мислиоца, њега је вихор историје одбацио у табор њених мрачних и
злокобних снага.

У томе је не само лична трагедија његове списатељске судбине него, можда, и једна од
дубоких катастрофа руске књижевности. Вреди на тренутак замислити какву би снажну
епопеју будућем човечанству оставио мудрац и трагичар Достојевски, да је наставио да живи
са социјалистичким заносима своје младости, да би се схватиле огромне размере тог
догађаја и сав тужни смисао тог губитка.

Али генијалног романописца је сломила његова епоха и он више није могао храбро и дрско
кренути слободним путем Херцена, Хајнеа или Игоа. Гвоздени загрљај царизма прекинуо је
наговештени раст слободољубивих снова Достојевског, сурово је унаказио његову младу
судбину, деспотски га приковао за себе и, вероватно, однео најмрачнију и најтужнију
победу, отргнувши силом ову огромну стваралачку снагу од оне књижевности „будућег
препорођеног света", уз који се тако жудно припио, у освит своје делатности, млади ученик
Бјелинског и Спешњева.

РОМАН-ДЕКЛАРАЦИЈА

У првом броју Епохе Достојевски је објавио почетак свог новог романа Записи из подземља.
Писац као да за тренутак одлучује да буде доследан до краја и искаже свој болни
скептицизам, набујао за две деценије.

Записи из подземља су — једна од најотворенијих страница Достојевског. Никада више он

није тако потпуно и тако искрено откривао сва најинтимнија, ненамењена јавности
скровишта своје душе. То је прва критика социјализма у Достојевског, прва отворена објава
егоцентричног и аморалног индивидуализма. С презиром и богохулним подсмехом
Достојевски спаљује све чему се дивио у годинама блискости са Бјелинским и
Петрашевским. Он као да искаљује тешке године робијашких мука на духовним вођама своје
младости, жигошући их увредљивим прекорима и памфлетским испадима. Романтизам и
социјализам, који су му напајали снове и размишљања у младости, Достојевски сада сматра
оним „лепим и узвишеним" које је „ипак снажно пригњечило затиљак у току четрдесет
година". Вође утопијског социјализма сада иронично назива: „љубитељи људског рода",
морални и паметни људи, надзвездани романтичари, а њихова учења — „системи среће",
теорије објашњења човечанству његових правих нормалних интереса, који тобоже
противурече непобедивим инстинктима његове унутрашње слободе и урођене независности
карактера.

Једном и заувек се, у име човекове ирационалне природе, одбацује могућност да се људи
организују по унапред замишљеном плану и, насупрот утопистичким организацијама
фуријериста, проглашава се неограничена слобода човекове воље, законитост његове
страсти према рушењу и хаосу, неприкосновеност свих прохтева и разарачких ћуди
индивидуалне самовоље. Фуријеризму се опет супротставља Штирнер, али овога пута је
победа на његовој страни.

Роман је био замишљен као полемика са Чернишевским.

Револуционарни демократи су тежили да изграде разумно друштво успостављањем

социјалистичког поретка. Почвеници су изнад свега ценили унутрашњу културу личности,
етичке норме понашања, моралне патње. „Теорија разумног егоизма", по њиховом
мишљењу, не може одговорити на све захтеве људске природе. Не може се сав живот
регулисати само разумом, постоји још осећање и воља. Човек из подземља не прихвата
социјалне теорије, систем, класификације, које ће временом донети корист свима, он не
цени тај утилитаризам и претпоставл>а му „слободну вољу", то јест „најкориснију корист".

Све то ни у чему није могло поколебати револуционарно учење Чернишевског — начело

борбе маса, филозофски материјализам као делотворну животну снагу, ослобођење
трудбеника од сваког ропства, прелазак државне власти у руке народа, нове основе
стваралаштва за изграђивање свенародне реалистичке уметности. Огромне размере тог
учења нису могли поколебати критички покушаји вођа „почве", који су само открили
немогућност да оборе теорију разумног егоизма, нову етику и естетику тог „генијалног
видовњака".

Оштри и бесни напади Достојевског на роман Шта да се ради? објашњавају се дубоком

кризом његовог погледа на свет, која је довела до одрицања од социјалистичког хуманизма
четрдесетих година. Он се сада бори у име безграничног индивидуализма, супротстављајући
личну вољу светској историји. Утопијски социјализам са његовим обећањима опште среће
јунаку Достојевског изгледа као сентиментална лаж, одвојена од праве стварности — од
данашњег Петербурга с његовим мрачним улицама, мокрим снегом и девојкама које
пропадају. Полемика Достојевског са револуционарним демократима завршава се епизодом
сусрета завереника „парадоксалисте" са једном „палом". Њекрасов се таквој одбаче ној
обраћао племенитим позивом:

И у дом мој храбро и слободно,

Као права домаћица уђи.
Почвеници нису делили та етичка схватања револуционарних демократа. Роман Шта да се
ради изазвао је бурне протесте конзервативних кругова, пре свега, због свог новог морала.
Одрицање од застарелих форми феудалног брака изгледало је као слом непомеривих
породичних темеља савременог друштва.

Достојевском је био познат случај који се кратко време пре тога догодио с Аполоном
Григорјевим. Године 1859. критичарпесник се загрејао за девојку из света одбачених. Звали
су је „устјушка госпођица" (по њеном пореклу), име јој је било Марија Фјодоровна, презиме
јој је остало непознато. Кћи среског учитеља, алкохоличара, скептика и слободоумника, она
се истицала „радозналим умом“ и страсном природом. Григорјева је занела њена тежња за
новим животом, као и њена оригинална спољашност:

Некакав профил циганке,

Некаква тужна лепота...

Он је дуго маштао о томе да је „спасе", преваспита, уведе у свој живот, али прошлост и
жабокречина која ју је увукла у себе били су несавладиви. Године 1861. он је одводи у
Оренбург, где доживљава потпуни пораз својих последњих нада у срећу. Године 1862. они се,
очито, растају заувек. У епилогу његове поеме, посвећене тој многогрешној Марији, описана
је, по речима самог Григорјева, „њекрасовска“ ноћ: зима, глад, болесно дете (у жанру Идем
ли ноку улицом тамном . . .)

Ти мотиви страсног копрцања и безизлазног раскида одјекнули су на нов начин у Записима

из подземља — грубо, подсмешљиво и оштро. Полемичка критичност Достојевског овде није
управљена против девојке осуђене на пропаст, са чијом несрећом он отворено саучествује,
него против њеног раздраженог и безвољног сабеседника, и поред све своје памети
немоћног пред свеопштом појавом човека који пати.

Ко је безимени јунак Записа из подземља? То је усамљени, затворени и саркастични

мислилац, који је замрзао све „прогресисте" што су правили каријеру, тобож стицали славу
својим напредним начелима, у која сами не верују и које становник подземља сматра
замком и лажју.

„Ја се поносим" —* писао је Достојевски у својим бележницама — „што сам први приказао
правог човека руске векине и први открио његову наказну и трагичну страну. Трагика се
састоји у свести о наказности. Ја сам једини приказао трагику подземља, коју чини патња,
самокажњавање, свест о бољем и немогућност да се оно достигне и, што је главно, јасно
убеђење тих несрећника да су и сви остали такви и да, значи, не вреди поправљати се.“

Такав невиђени лик сам Достојевски назива антијуна-ком. Његова је историја — повест о
томе како је он „обезвредио свој живот моралним распадањем у неком углу, недостатком
средине, ненавикнутошћу на живот и помном мржњом у подземљу". То усамљивање води
развијању неповерења и безосећајности срца. „Мени не дају... ја не могу бити добар!“ —
налази, најзад, кључ за своју драму тај човек, који је себе лишио права на просту
општељудску срећу. Зато је он и одвојен од свега херојског од сваког хуманизма, борбе,
праведности, алтруизма — свега што живот чини јаким.

Али у роману постоји и јунакиња. Она је такође супротност свему „узвишеном и дивном".
Она припада свима, али је заволела једног, иако најнедостојнијег. И то је спасава, изводи у
„живи живот", у наду и маштање о бољем, о породичном...

Зове се Лиза, и она заиста заслужује да њено име запамтимо.

Подземни „парадоксалиста", који тек што се изложио јавној, увреди, искаљује се на њој за
своју повређеност. Он је морално мучи призорима чистог живота и материнске среће, које
јој заувек ускраћује њена професија. Непобитно убедљиво јој описује судбину која је очекује
— прелазак из једне јазбине у другу, гору од горе, све до подрума у Сеној улици, где је чекају
досадне болести, батине, дугови газдарици те установе, опака туберкулоза, а затим и смрт и
јама с водом ... У одговор на та предсказивања она почиње страшно јецати. Сам
немилосрдни приповедач је збуњен и изгубљен.

После неколико дана она му је дошла са речима наде, са чежњом за чистим животом, са
потајним признањем: „Ја хоћу ... сасвим да изађем ... оданде ..."

Њему све то изгледа као сентиментална комедија и доводи га до беса. „Подземл»е“ га

захвата потпуно и он бесно прекорева несрећну девојку због њених добрих побуда.

„Али ту се одједном десило нешто необично... Лиза, коју сам ја увредио и дотукао, схватила
је много више него што сам ја замишљао. Од свега она је схватила оно што жена, ако
искрено воли, увек пре свега схвати: да сам ја несрећан."

Достојевски сатиричар израста овде у мајстора најфинијег духовног портрета. Она је

постала јунакиња, а он понижено и сломљено створење. Али на њено одушевљење и
нежност он одговара новом увредом, која већ личи на освету.

Лиза је отишла, не одазивајући се његовим позивима, сачувавши своје људско достојанство.

Тек тада је он угледао на столу згужвану плаву новчаницу, коју је она бацила, „ону исту, коју
јој је малочас тутнуо у руку“ да би јој заувек одсекао пут ка нади, чистоти, препороду,
човечности, љубави.

Тако изгледа пролог великим романима Достојевског. Записи из подземља су непосредна

студија за Злочин и казну. Били су написани управо пре те књиге. Није чудо што су оставили
снажан утисак на Аполона Григорјева, који је сматрао да је баш у овом делу уметник нашао
свој манир. „И пиши тако" — такав је био предсмртни завет критичара пријатељу--
романописцу.

Достојевски је послушао савет. Роман Злочин и казна је продубљен развој романа из 1864.
године, написан по истом методу филозофске проблематике, уплетене у јунакову личну
драму. Раскољников се, као и човек из подземља, издваја из света да би слободно
критиковао његове несаломиве законе у складу са својом слободном вољом, и у тој
одвојености од људи, умно измучен и душевно изнурен, он тражи спас у уличној девојци,
која одговара на његове моралне патње великим уздарјем саучешћа и сапатње. У читавом
низу основних момената Злочин и казна су даљи развитак 3аписа из подземља,
компликованих трагедијом убиства и целим комплексом психолошких и моралних проблема
везаних за њу. Тако ће убудуће бити грађени сви романи Достојевског — идеолошки и
трагедијски.

Писац је сам одредио композициони закон свог романа: „по свом тону, он је исувише чудан,
и тон је оштар и диваљ; може да се не свиди; значи, потребно је да све то умекша и извуче
поезија". Поезија — то је Лиза. Њен лик осветљава сав тај мркли мрак. Првобитно су се
Записи из подземља састојали од три главе, различите по садржини, али унутрашње
јединствене. Прва глава је монолог, полемичан и филозофски; друга — драматична епизода,
која припрема катастрофални расплет у трећој глави. У писму брату, поводом очекиваног
изласка Записа из подземља, Достојевски је писао:

„Роман се дели на три главе... У првој има, можда, један и по табак... Зар да је штампам
одвојено? Исмејаће је, утолико пре што без остале две (главне) она губи сав свој сок. Ти
схваташ шта је то прелаз у музици. Баш тако је и овде. У првој глави је, очевидно,
брбљање; али одједном се то брбљање у последње две главе изненада завршава
катастрофом."7

Достојевски веома префињено уноси у план књижевне композиције закон музичког прелаза
из једне тоналности у другу. Роман је грађен на темељима уметничког контрапункта.
Психолошко мучење пале девојке у другој глави одговара увреди коју је у првој доживео њен
мучитељ, и у исто је време по својој покорности супротно његовом осе-ћању увређеног и
раздраженог самољубља. То и јесте пункт контрапункта (рипсШт соп{га рипсШш). То су
разни гласови, који различито певају на исту тему. То и јесте „многогласје", које открива
разноликост живота и сложеност људских доживљаја. „Све у животу је контрапункт, то јест
супротност" —- говорио је у својим Записима један од најомиљенијих композитора
Достојевског, М. И. Глинка.

У такву сложену форму зааденуо је Достојевски своје декларативно одрицање од раних

снова о будућем социјалистичком поретку, започињући низ великих дела, у којима неће
престати да тражи истину будућег, обновљеног света, изван великих социјалних идеја, које
су обасјале његову младост.

ТРИ НЕКРОЛОГА „Мама лежи на столу"

Прелазак Достојевских, 1859. године, из Семипалатинска у Петербург био је права несрећа,

за Марију Дмитријевну. Према мужевљевој породици она је одмах заузела подозриво
непријатељски став болесне и сиромашне рођаке, која је сумњичаво слутила непријатељство
и журила да на њега одговори целокупном залихом властите раздражености и огорчења. Она
је целог живота била убеђена да у свом деверу, Михајлу Михајловичу, има тајног
непријатеља, и тек на самртничком одру је изразила жељу да се помири са њим. Необично
жива делатност њеног мужа у време издавања два часописа пролази поред ње. Достојевски
има своје друштво, у које она нема приступа.

Прелазак се нарочито погубно одразио на њеном слабом здрављу. На сувом ваздуху Сибира
болест Марије Дмитријевне развијала се сразмерно лагано, али у влажном Петербургу
процес на плућима се нагло погоршава и, по тадашњем медицинском термину, прелази у
„опаку туберкулозу". У зиму 1862/63. године болесници већ прети отворена опасност, и
лекари захтевају да промени место боравка. По сведочанству Достојевског, његова је жена
„преживевши пролеће, то јест не умревши у Петербургу, напустила Петербург преко лета, а
можда и на дуже време, при чему сам је ја сам испратио из Петербурга, чију климу она више
није могла да подноси".

За продужење већ осуђеног живота био је изабран Владимир, смештен у шумском крају, у то
време слабо насељен и тих провинцијски градић. Али, очевидно, услови за лечење ни овде
нису били одговарајући, и ујесен 1863. године болесницу преносе у Москву, где се њеног
лечења прихвата шурак Достојевског, др А. П. Иванов. Као главни лек против туберкулозе у
то се време сматрао кумис, али у последњем стадијуму болести кумис је већ био немоћан.
Психичко стање болеснице је било потпуно поремећено:

„Имала је чудне халуцинације. Понекад је изненада почињала шапутати: аволи, ево ђавола.
И тек пошто би доктор пред њом отворио прозорче и правио се да истерује ђаволе из собе,
болесница би се смиривала."

С пролећем се обично болест туберкулозе погоршава, и средином априла Достојевски

саопштава брату: „Јуче је Марија Дмитријевна имала тежак напад; из грла јој је покуљала.
крв и почела да јој залива груди и да је гуши . ..“

Следећег дана, 15. априла 1864. године, наступио је епилог најболнијег романа
Достојевског: Марија Дмитријевна је умрла.

„Она ме је безгранично волела" — писао је доцније Достојевски. „Ја сам је такође

неизмерно волео, али ми нисмо живели срећно... И поред тога што смо и једно и друго били
потпуно несрећни — због њеног страсног, сумњичавог и болесно фантазерског карактера —
нисмо могли престати да се волимо; штавшие уколико смо били несрећнији утолико смо се
јаче везивали једно за друго."

А 16. априла, пред жениним телом које се кочило, Достојевски уноси у своју бележницу
неколико мисли о смислу љубави, брака, мисији јединке на земљи:

„16. априла. Маша лежи на столу. Хоћу ли се видети с Машом?'

Заволети човека као самог себе, по Христовој заповести, није могуће. Закон личности на
земљи спутава. Ја смета...

Дакле, човек на земљи тежи идеалу супротном његовој природи. Кад човек није испунио
закон тежње идеалу, то јест није љубављу приносио на жртву своје Ја људима или другом
бићу (ја и Маша), он осећа патњу и то стање назива грехом. Дакле, човек непрестано
треба. да осећа патњу, која се уравнотежава рајском насладом испуњавања завета, то
јест жртвом. То је та земаљска равнотежа. Иначе би земља била бесмислена..."

У том запису има много мистицизма, али је јасно једно: Достојевски је на свој начин дубоко
волео покојницу и њену смрт је доживљавао трагично.

Она је надахнула уметника да напише једну од најве-ћих страница, и годину и по после њене
смрти, у Злонину и казни, у лику Катарине Ивановне Мармеладове Достојевски је очитао
своју стваралачку молитву за умируће својој првој животној сапутници. Излажући
уобичајеном уметничком претапању сирови материјал стварности, он је у судбини и лику
напаћене пријатељице Мармеладове поновио многе чињенице из биографије своје прве
жене. Безбрижна младост, брак са древном пијанипом, „безнадежно сиромаштво", развој
туберкулозе, напади беса и потоци покајничких суза — све те црте Катарине Ивановне
пресликане су са блиске природе. У стварању тог лика Достојевски је искористио и неке
црте кузњецких писама Марије Дмитријевне: на дан Мармеладовљеве смрти Катарина
Ивановна добија „милостињу" — зелену новчаницу од три рубље.

Чак је и у спољном изгледу своје јунакиње Достојевски пресликао црте своје прве жене из
времена пред њену смрт:

„То је била страшно омршавела жена, танка, прилично висока и стасита, са још увек
дивном тамносмеђом косом и образима са стварно црвеним печатима. Она је ходала тамо
и амо по својој малој соби, стиснувши руке на груди, спечених усана, и нервозно, искидано
дисала. Очи су јој гореле као у грозници, али јој је поглед био оштар и непомичан, и то
туберкулозно и узбуђено лице остављало је болестан утисак, осветљено умирућом
светлошћу угарка, која је треперила на њеном лицу ..."

Тако је Достојевски запамтио своју прву животну сапутницу. У рембрантовском осветљењу

петербуршких станова, у игри густих и немирних сенки, које су играле на њеним испијеним
образима и сенчиле јој непомично сјајне очи —- лик великомученице, која издише на
губилишту живота — таквим је мрачним медаљоном украсио Достојевски гроб своје
другарице.

„Неколико речи о Михаилу Михајловичу“

„Невоље иду у поворкама" — говорио је за време епохе кметства руски народ. Биографија
Достојевског је често потврђивала ту сељачку мудрост и, можда, у највећој мери 1864.
године.

Нису стигли ни да сахране Марију Дмитријевну, а установило се да је старији брат

Достојевског — Михаил озбиљно болестан.

Болест се прикрадала лагано и неприметно. На почетку, запаљење јетре није будило никакав
страх. Болесник је и даље интензивно радио на следећим књигама Ћпохе. Болови су се
лагано појачавали, појавио се немир и раздражљивост. У јуну су доктори почели
упозоравати на опасност, али главни уредник обновљеног часописа није хтео да прекида
свој посао: „он је радио чак и уочи смрти, и болест је изненада прешла у безнадежно стање“.

10. јула 1864. године Михаил Достојевски је умро.

Од свих рођака, Фјодору Михајловичу он је био најближи, главни помоћник и саборац (ако
не рачунамо године прогонства, када је старији брат испољавао крајњу опрезност у
односима са млађим братом „лишеним свих права на располагање имовином").

Али они нису били сличних карактера. Само у раној младости Михаил се заносио поезијом и
веровао у свој позив песника. „Нека ми узму све, нека ме оставе голим, али нека ми даду
Шилера, и ја ћу заборавити на цео свет!" — пише он 1837. године свом оцу. — „Онај ко
верује у лепоту, већ је срећан.'

Живот је ускоро прекинуо тај рани романтични период. Младић, већ оптерећен породицом,
прелази са интимне лирике на књижевне зараде и постаје сарадник петербуршких часописа
у рубрикама белетристике и критике.

Бурна 1849. година одразила се и на његову судбину. Фјодор Михајлович је то поменуо у

чланчићу, посвећеном покојнику у јунској књизи Епохе за 1864. годину: Неколико речи о
Михаилу Михајловичу Досгојевском. Чланак није без уобичајених у таквим елучајевима
похвала и далеко је од биографске поузданости.

„Некада, у својој младости, он је био најстраснији, нај" оданији фуријериста" —

карактерисао је покојника млађи брат, иако је Михаил Михајлович био далеко од сваке
страсти и опозиционарства. Он је бивао на вечерима које су се петком одржавале у
Петрашевског, али никада није учествовао у дискусијама. Њега су сматрали веома
уздржаним, промишљеним и опрезним.

Песму ужаса.

Бакуњинов псеудошш.

2ес2ро$роНга (КгесгровроШа) — према латинском Ке$ риШсп — термин којим је

означавана Пољска у периоду своје независности. — Прим. прев.

Достојевски је напунио четрдесет година 30. октобра 1861. године. Суслова је тада имала
двадесет једну или двадесет две године.

Нипошто „слободни град" Хамбург, како се говори у свим публикацијама о Сусловој.

Сарадници Достојевског су у штампи саопштавали да је његов часопис Време имао

несумњив и брз успех: у првој, 1861. години, имао је 2300 претплатника, у другој — 4302, а у
априлу треће — око 4000, што би пред крај године несумњиво достигло годишњу цифру
претходне године. Посао је од почетка био солидан и доносио је велику зараду. „Моје име
кошта милион" — рекао је Достојевски Страхову 1862. године.

Коначна редакција Записа из подземља има само две главе: „Подземље" и „Због мокрог
снега“. Епизода о сусрету са школским друговима, која је претходила новели о Лизи,
очевидно је првобитно била издвојена. Али у доцнијем раду се тај сусрет, очевидно,
Достојевском учинио недовољним за самостално поглавље.
Ни његова улога у процесу петрашеваца није јасна. Он је био ухапшен маја 1849. године, али
је у јуну ослобођен уз објашњење полицијског одељења: „Потпоручник у оставци М. М.
Достојевски не само да није начинио никакве преступе против власти него их је чак и
спречавао." За то га је царска канцеларија и наградила. Сачувано је његово писмо начелнику
III одељења, Дубељту:

„Ваше Превасходство,
Милостиви Господине
Леонтије Васиљевичу.

На милостиво писмо Вашег Превасходства, од 16. јула, имам част да Вам одговорим да сам
свемилостиво поклоњену помоћ од две стотине рубаља у сребру добио 28. овог месеца.

Са најдубљим поштовањем имам част бити најпокорнијим слугом Вашег Превасходства.

Михаил Достојевски“

30. Јула 1849. године

Према сећањима трећег брата, Андреја Михајловича Достојевског, који је такође био
ухапшен априла 1849. године и ускоро ослобођен јер није био умешан у заверу, у друштву чак
и у чиновничким круговима, ширили су се гласови о томе да је један од тројице браће (то,
наравно, није могао бити Фјодор Михајлович, послат на робију) издао своју браћу приликом
процеса Петрашевском и сам се тако извукао читав и неповређен. То није могао бити ни
Андреј Михајлович, који није имао уопште никакве везе са друштвом петрашеваца и није
добио никакву царску награду за погрешно хапшење. Тако изгледа помало тајанствена
страница старог политичког процеса, која још очекује да буде потпуно осветљена и решена.

У свом некрологу Достојевски високо оцењује брата као уредника великих месечних
часописа. У ствари, он скромном литерати Михаилу приписује оне живе, ватрене и
стваралачке црте сјајног публицисте којима се одликовао он сам, сјајан и занимљив
новинарфилозоф, сатиричар и полемичар огромне снаге, понекад оштар фељтониста и
мајстор пародије. Званични уредникиздавач Времена и Епохе био је претежно комерцијални
администратор тих издања и веома далеко од учешћа у стварању програма оба часописа и
идејног руковођења њиховим правцем. Сам Михаил Михајлович је називао себе трговцем
(50-тих година он је стварно био власник фабрике дувана). Фјодор Михајлович је писао
Врангељу о стварној структури њихове редакције: „Па и Време сам ја започео, а не брат, ја
га усмеравао и уређивао ...“ То се у још већој мери односи на Епоху.

Михаил Достојевски је био само способан преводилац--песник, који је дао за своје време
успешне руске верзије Разбојника, Дон Карлоса, Рајнекелисице. На то се ограничио
допринос најстаријег брата руској култури.

Његова смрт донела је потпуну пропаст осиротелој породици и непоправљив ударац

великом књижевном послу, који су својим даром створили његов брат Фјодор, Аполон
Григорјев, Страхов, Сјеров. Они су стварно остали без издавача.

„Иза брата је остало само три стотине рубаља, и о том новцу је сахрањен. Сем тога, око
двадесетпет хиљада рубаља дуга... Сав кредит часописа се рушио. Ни копејке за његово
издавање, а треба додати још шест књига, што је коштало 18000 рубаља питтит, а сем
тога задовољити повериоце, за шта је било потребно 15000 — укупно је било потребно
33000, да би се завршила година и стигло до нове претплате на часопис. Његова породица је
буквално остала без икаквих средстава, — била је пала на просјачки штап. Ја сам им остао
једина нада, и сви су се они, и удовица и деца, скупили у гомилу око мене, очекујући спас од
мене. Ја сам свог брата неизмерно волео — зар сам их могао оставити?..."

Најпрактичније је било, како је сматрао сам Достојевски, прекинути издавање часописа и

живети од књижевне зараде. Али да би спасао част братовљевог имена и у потпуности
задовољио повериоце, он одлучује да настави издавање Ћпохе, великог часописа, коме уз
највећи напор воље хоће да прибави значај једног од најбољих руских часописа.

„Тада су све шансе биле на страни часописа", — сећао се он 1868. године — „његовим
успехом исплаћивали су се сви дугови и спасавала цела породица од сиромаштва. Не
издавати часопис било би тада злочин..

Стални сарадници два издања браће Достојевских одлучују да својим радом потпомогну
уредника.

„Руски Хамлет“

Аполон Григорјев је с одушевљењем радио у Епохи, где је за мање од пола године објавио
чланке о руском позоришту, два отворена писма Фјодору Достојевском — Парадокси
органске критике и нова поглавља значајних уметничких мемоара о идејнополитичким
струјањима свога времена — Моје књижевне и моралне скитње.

Јула 1864. године Аполон Григорјев поново доспева у затвор због дуга, где покушава да
настави свој рад за Епоху. Али живот у затвору је неиздржљив — он болује, „луди“ од
досаде.

21. августа га поеећује Фјодор Михајлович. Григорјев моли свог уредника и пријатеља да га
искупи. За то је било потребно око сто рубаља. „Ако сам потребан Епохи, онда принеси ту
жртву... Спаси ме и избави.'

После неколико дана он писамцетом моли Достојевског да му пошаље мало новца за

књижевни рад, јер му је одело сасвим изношено и неопходно му је да кројачу плати 15—20
рубаља, да би могао изаћи на улицу.

2. септембра он своди тужан рачун своје двадесетогодишње књижевне делатности. Он пише

Кратак списак о току моје службе за успомену мојим старим и новим пријатељима. Кратка
аутобиографија звучи као завештање или последњи опроштај са блиским људима. Она се
завршава речима:

»Ово, наравно, није писано да изазове сажаљење према мојој особи непотребног човека,
него да покаже да је та особа увек... живела фанатички предана својим самовољним
убеђењима."

Вечни Дон Кихот, или херој од Ла Манче (како је самог себе називао Аполон Григорјев),
лутајући софиста, последн>и романтичар, одлазио је из књижевности и живота.

21. септембра, после двомесечног боравка у затвору, критичарпесник сазнаје да га је из

затвора за дужнике искупила нека непозната жена.

22. септембра он излази из Тарасовског дома.

А после три дана, 25. септембра 1864. године, умире од. изненадне апоплексије.

Творца органске критике и аутора Циганског нардаша,, ког је велики песник другог
поколења, Александар Блок, назвао „јединственим у својој врсти бисером руске лирике",
сахрањивали су 28. септембра на Митрофанијевском гробљу. Није било много присутних:
сарадници часописа Епоха — Ф. М. Достојевски, Н. Н. Страхов, Д. В. Аверкијев, Ј. П.
Полонски; неколико литерата из Еиблиотеке за читање, са њеним редактором П. Д.
Боборикином на челу; неколико глумаца, који су ценили позоришне рецензије једног од
најбољих критичара руске сцене, међу њима П. В. Васиљев, глумица Владимирова.
Присуствовале су такође и непознате личности у изношеним оделима — другови Григорјева
из дужничког затвора. У празној гробљанској цркви у углу су приметили неку младу девојку
у марами. Она као да се скривала од свих и тихо плакала.

Време је било облачно. Присутни су свратили у бифе да презалогаје. Ту се налазила и

постарија дама, генералица Бибикова, која је своје друштво забављала причом о томе како је
баш она искупила из Тарасовог дома малочас сахрањеног књижевника, за шта јој је он тобож
оставио право на тантијеме од преведене драме Ромео и Јулија. Све је то стварало мучан
утисак мешавине лажи и сплетке. „Сва беспомоћност, сва нискост друштвеног положаја
руског књижевника ту се неумољиво испољила" — сећао се Страхов.

Над отвореном раком нису држани говори. Али у јесењим књигама Епохе из 1864. године
била су објављена књижевна писма Григорјева и чланци о њему Н. Н. Страхова, Ф. М.
Достојевског, Д. В. Аверкијева.

У свом мемоарском некрологу Страхов је описивао последњи сусрет с Аполоном

Григорјевим у дужничком затвору десет дана пре критичареве смрти: „Његова бледа
орловска прилика зрачила је светлошћу мисли“. Григорјев је почео развијати своју омиљену
идеју о неопходности да се заштити оригинални живот области, које су се дигле још у време
смутње против власти Москве. Избијала је и дубока народност његових историјских погледа
и безгранична љубав критичара према руским песмама, предањима, попевкама, који су га
увек привлачили својом ширином и слободом.
„Наш разговор се водио ујутро, после једне од оних ноћи које је Григорјев проводио без сна“.
Он је у таквим случајевима испуњавао време неком врстом унутрашњих дијалога са својим
најближим пријатељимамислиоцима.

„Одушевљење Григорјева одликовало се овог пута неком нарочитом живошћу и снагом. И

нехотице је могла пасти на ум мисао да у животу постоји и нешто више од личне патње.
Пред тим човеком, болесним, обученим у изношено одело, који је седео у дужничком
затвору и који се, ипак, свом душом утапа у опште проблеме и само о њима мисли целе
бесане ноћи, пред тим човеком би се застидео свако ко би се исувише ревносно посвећивао
са својим личним проблемима."

Какав узбудљив и драматичан портрет тог витеза књижевности, који је пао у сиромаштво,
али и у својој језивој „јами“ био препун одушевљења за мисао, реч и стваралаштво.

Друкчије је његов лик осветлио Достојевски. Он је писао о изванредним историјским

писмима Аполона Григорјева, у којима се тако типично оцртава један од руских Хамлета
нашег времена.

„Без сумње сваки књижевни критичар треба у исти мах да буде и сам песник. Григорјев је
био несумњив и страстан песник... Он је непосредно, и у много чему, несвесно био човек тла,
темељан... Можда је од свих својих савременика он био највише Рус, као природа (не
говорим, као идеал; то се разуме)."

Достојевски је прихватио многе идеје Аполона Григорјева о народу, о „почви", о Пушкину, о

уметности. Али критичар--песник је био близак романописцу и као човек, и као тип, и као
таленат. Достојевски је волео такве широке руске карактере, слободне, необуздане,
надахнуте, стваралачке и, вероватно је, не без размишљања о том песникумислиоцу и
критичаруфилозофу, стварао ликове необузданих руских људи, који су један од својих
највиших израза добили у страсној, крилатој, ватреној и надахнутој природи Мићенке
Карамазова.

Три смрти у току пола године изазивају у Достојевском осећање потпуне усамљености.

„И тако сам одједном остао сам, и просто ми је постало страшно. Сав живот се одједном
преломио на двоје" — пише он Врангељу 31. марта 1865. године — Око мене је све постало
хладно и пусто."

Душевној драми одговарало је потпуно банкротство часописа Достојевског.

„Сем тога имам и око 10000 меничног дуга и 5000 на часну реч ... О пријатељу мој, радо бих
опет отишао на робију на исто толико година, само да исплатим дугове и опет се осетим
слободним."

Али Достојевски се никад није предавао очајању. Он је сада био спреман за борбу за свој
стваралачки рад.
МАРТА БРАУН

У једном писму Аполинарији Сусловој, сећајући се свог неподношљивог бола после смрти
жене и брата, Достојевски није крио да се жеља за животом и страшћу у то време није била
угасила у његовој души: „Мислио сам да ћу још наћи срце које би ми се одазвало, али га
нисам нашао".

Ујесен 1864. године то тражење узајамног осећања довело је Достојевског до врло кратког,
али необично оригиналног романа. Њега је очигледно, била освојила оригинална личност и
нечувена судбина једне непознате жене, коју је случајно био срео на свом путу.

Сарадник часописа Досгојевског, писац скица Петар Горски, довео је крајем 1864. године у
редакцију Епохе своју пријатељицу Марту Браун (Пањину), која је тражила књижевну
зараду.

То је била млада руска жена из грађанске средине, не без интелигенције и способности. Она
је добро владала енглеским језиком, била одличног и смелог карактера, писала је живо и
духовито. „Ја сам одувек сматрала да је живот створен за утиске" — изјављивала је она
Достојевском. Очевидно, судбина ју је још у младости бацила у силовиту и мутну бујицу
неких међународних догађаја. Крајем педесетих година, она је пристала да отпутује у
иностранство на емигрантском броду, у бучној гомили иностраних авантуриста, међу
тражиоцима среће и свакојаким шпекулантима, без икаквих средстава и ризикујући живот,
као хазардни улог.

„Не изгубивши ништа у Русији, ја ништа нисам добила својим путем у иностранство", —
сећала се она после повратка — „мени је сасвим свеједно — где ће ме судбина одвести; и,
ако треба, овог тренутка сам спремна да отпутујем било куда; свуда сам морала да се
борим са нуждом, свуда ме је очекивао само рад, и није било време за филозофирање чак ни
онда када су ме доживљаји и против моје воље одвлачили од послова."

У писмима Браунове могу се наћи подаци о покушајима да се приближи образованим

људима, покушајима да се лати интелектуалног рада, што није могла остварити због вечитог
сиромаштва.

Пошто ју је емигрантски брод избацио на енглеску обалу, она је покушала да среди свој
духовни живот, али без успеха. Судбина је бацала по разним земљама и градовима и неко
време се нашла и у Аустрији. Тако су прошле четири године.

„Непредвиђен случај приморао ме је да потражим уточиште у Турској. Незаконито

ухваћена у Бечу, ја никада нисам остварила свој животни задатак.”

Почињу исто таква бесциљна и бесмислена лутања по свим европским земљама у друштву
неких сумњивих индивидуа, као у непрекидној потери, као да се спасава од прогона, затвора
и погибије.

„По Аустрији и Пруској сам јурила као вихор са неким Мађаром, затим седам месеци са
некаквим Енглезима, пустоловима, од јутра до вечери, не знајући уопште за одмор, час
пешке, час на коњу, морала сам пропутовати целу Швајцарску, Италију, Шпанију и, најзад,
јужну Француску. У Марсељу сам се растала од њих, обрела сам се у Гибралтару, али неки
шупљоглави ловац на славу, Француз, за одређен новац је право са бала под маскама
отпутовао са мном у Белгију, а одатле у Холандију. Из прве земље су нас удаљили, из друге
једноставно протерали и ја сам се, после војног затвора у Ротердаму, нашла у Енглеској
без средстава и без знања језика. Два дана сам живела у полицији због покушаја
самоубиства, затим две недеље са лондонским скитницама под мостовима и канализацијом
Темзе; затим сам, ни сама не знајући, ступила у службу код саучесника фалсификатора
новца; пошто нисам знала добро језик, привукла сам пажњу разних мисионара са духовним
трактатима, који су ми сви, упадајући један другом у реч, али врло разноврсно и ревносно,
давали своје пастирске савете, тако да сам се за два месеца не само упознала са енглеским
језиком него и са свим могућим енглеским сектама, најзад ме је један методиста одвезао к
себи на острво Гернси, где сам се после неког времена удала за неког морнара са брода који
је стигао из Балтимора, и отпутовала сам, испраћена благословима мог патрона, да се
наизменично настањујем у Ајмуту, Брајтону, и најзад, у Лондону."

То је био, наравно, један од најинтересантнијих људских докумената који су икада пали у

руке Достојевском. Он није познавао ниједну руску жену са тако необичном судбином, а уз
то испричаном са таквом истинитошћу, а понекад и са таквим очајањем (како каже сама
коресподенткиња).

Ужас њеног положаја повећао се од тренутка кад се вратила у отаџбину (то је било 1862.
године). Осетила се потпуно усамљеном — ни рођака, ни пријатеља, ни познаника: „нико
ме не зна, ниједан близак глас ми се не одазива"; скоро нико јој не признаје да је Рускиња.
Она поново покушава да оствари своје снове о интелектуалном раду и најзад доспева у свима
приступачне кружоке књижевне боемије око убогих редакција трећеразредних часописа. Ту
се упознаје с уредником народних речника Карлом Флемингом, који живи у крајњој беди,
„јер пије на мртво", али се ипак решава да се настани код њега да би му „водила послове"
или домаћинство.

После годину дана она се населила код талентованог писца скица и белетристе Петра
Горског, чија је дела Достојевски радо штампао у својим часописима (на пример, Бедни
станари у болници и на мразу, Висока љубав). Али и овај књижевник, који је очевидно
искрено заволео Марту Браун, живи гладујући и пати од алкохолизма. „Са Флемингом сам се
спустила до сиротиње" — саопштава она Достојевском 24. децембра 1864. године — „са
Горским сам долазила до крајњих граница скитништва, која понекад нису била нимало гора
од мојих енглеских скитања." Отуд овај јадник моли своју пријатељицу да напише Путовање
по Енглеској или да одгодк отпуштање из болнице, и поред потпуног оздрављења, само да се
не би предавала разврату услед глади и сиромаштва, што би за њега било неиздржљиво. „Он
ми је и јадан и страшан“ — описује ту драму сама напаћена жена.
Какви потресни душевни конфликти, какав материјал за великог романописца!

И ево, најзад, на том дугогодишњем путу непрекидних невоља и искоришћавања, кратке али
неизмерне среће! Као Магадев бајадери у Гетеовој балади, к њој силази велики геније с
дубоким и ватреним срцем. Он све схвата и на све одговара љубављу и саосећањем.

И поред тегобног стања послова око Епохе која је у агонији, Достојевски пружа својој новој
познаници материјалну помоћ и ангажује је у књижевном раду. Она, несумњиво, одговара на
његово интерееовање и захтеве широко и отворено, саопштавајући му у писмима своју
искидану и узбудљиву биографију, која као да је сва била у тону његових великих и мрачних
романа. Он разговара с њом о духовној хармонији, која се може створити у њиховим
односима. Нуди јој да, у случају погоршања њене животне борбе, одмах остави свој павиљон
и дође к њему.

И поред тешке болничке ситуације — због црног пришта, тифуса и осталих инфекција у
Петропавловској болници, овај измучени и нервозно сумњичави човек, без размишљања
одлазм к њој ради дугог пријатељског разговора. Она му одговара писмом. Кроз учтиве
фразе епистоларног стила осећа се безгранична захвалност према том необичном човеку.

„Опростите ми због опширности мог писма и дозволите ми да вам искрено захвалим за

вашу доброту према мени и за задовољство и част коју сте ми учинили својом посетом. Ја
никада нисам смела ни да се надам таквој, за мене ласкавој, пажњи с ваше стране. Што се
мене тиче, ако могу да вам било чим будем од користи, својим трудом и оданошћу, ја сам у
души спремна да Вам служим."

Средином јануара она та писма не потписује више презименом, него само именом. У томе се
такође осећа Мартина жеља да покаже своју душевну оданост ономе који има „тако висок
ауторитет међу умним људима", у средини руских писаца. Она се осећа озареном и
огрејаном његовим именом. Најзад, долази до највећег догађаја у њеном несрећном
скитачком животу.

Општи тон њених писама је необичан. Она не рачуна да ће њихови односи трајати дуже и
захвална му је чак и за краткотрајну радост. У тренутку пријатељске отворености
Достојевски је некако започео разговор са Мартом Браун о могућности продужетка њиховог
познанства, отшкринуо јој је отвор у срећну будућност. То ју је препородило и испунило
великим надама, али се даље није развило. И Марта Браун је написала своје последње писмо
Достојевском.

(Друга половина јануара 1865. године.)

„Љубазни господине Фјодоре Михајловичу!

Можда злоупотребљавам вашу предусретљивост и пишем вам сувише често, но ви сте ми

већ толико указали своје пажње и толико сте ме удостојили својим поверењем да ја, са
своје стране, сматрам да би било незахвална нискост да не будем са вама потпуно искрена
... Моја веза са г. Горским је таква да бисте ви, из мојих писама њему, могли стећи о мени и
о мојим приликама бар некакву представу. У сваком случају... оствари ли се међу нама она
духовна хармонија од које ће зависити продужетак нашег познанства, верујте ми, ја ћу вам
увек остати захвална што сте ме, макар у једном тренутку или за неко време, удостојили
вашег пријатељства и ваше наклоности. Кунем вам се да се до данас нисам усудила готово
ни са ким да будем тако искрена, као што сам то учинила са вама. Опростите ми због мог
егоистичког заноса, али у мојој души се у току ове две робијашке године, проведене у Русији,
накупило толико јада, туге и очајања, да се, Бог ми је сведок, радујем, срећна сам, што сам
срела човека који има такав духовни мир, трпељивост, здрав смисао и истинитост, којих
није било ни у Флеминга ни у Горског. Мени је у овом тренутку сасвим свеједно да ли ваш
однос према мени траје дуго или кратко; али, кунем вам се, неупоредиво више од
материјалне користи ценим то што нисте осетили одвратност према палој страни моје
личности, што сте ме поставили више него што сам у сопственим очима. Дакле, усуђујући
се да вас најучтивије замолим да, пошто прочитате, пошаљете моја писма г. Горском,
имам част, пожелевши вам свако добро, бити, љубазни господине, ваша покорна слуга,
Марта Браун."

На томе се, очигледно, њихови односи прекидају заувек. Ни прекора, ни протеста, ни јадања.
То делимично подсећа на мотиве раног романа Достојевског Беле ноћи, са његовим
епиграмом из Тургењева:

Или је он био саздан за то Да бар један тренутак проведе У суседству срца твог? ...

И са његовим лирским завршетком:

„Читав тренутак блаженства! Зар је то мало чак и за цео људски живот?..."

Такав је овај свежањ женских писама. Она су написана једноставним стилом, поузданим,
тврдим и јасним. Ничег сентименталног! Она исувише добро зна живот са свим његовим
ужасима и суровостима, да би се разнежавала, жалила или бар надала. Она пише о годинама
патње лаконски и готово записничарски. Али то није мушки манир — то су писма жене, која
је много претурила преко главе и свакодневно била понижавана. Достојевски је волео да
каже: „Да би се добро писало, треба патити, патити!" У другим приликама она би могла
постати писац. Она има огромно искуство, душевну проницљивост, „памћење срца“, тачност
и прецизност изражавања. Њена су писма можда најзначајнија у интимном архиву
Досгојевског. Он је нигде није помињао, али сенка њеног лика пала је на његово
стваралаштво. Они су се растали узиму, а већ напролеће он размишља о једној од својих
најснажнијих замисли, делимично везану за овај зимски сусрет. У једној канцеларијској
књизи Епохе, у којој су остале многе чисте странице, он улето почиње записивати невелику
причу, која је ускоро нарасла у велику књигу. То је монолог постарије пијанице (такве као
колешки саветник Флеминг и штабскапетан у оставци Горски). То је прича оца о његовој
младој кћери, која је у сумрак изашла на плочник, зато што више није имала куда да иде.
Тако почиње Злонин и казна.
СЕСТРЕ КОРВИН-КРУКОВСКЕ

Године 1864. у редакцију часописа Епоха стигле су из далеке витебске забити две приче,
преписане женском руком и потписане скраћеном ознаком имена неког Јурија Орбелова.

Прва прича је била написана у духу најновије белетристике и као на мотив чувене
Доброљубовљеве песме:

Бојим се да ми се све што сам тако жарко желео,

И тако узалуд, жив,
Не осмехне радосно
Над мојом надгробном плочом.

Девојка из наших кругова, заљублена у сиромашног студента, не пушта на вољу своме

осећању и тек после јунакове смрти схвата да је прокоцкала своју срећу.

Друга прича је обрађивала сложенију тему и морала је на себе привући пажњу Достојевског.
У њој је описивана сложена душевна криза богатог младића племића, кога је рано обузела
идеја моралног усавршавања и који је у својим трагањима за истином стигао у монашку
ћелију. Он постаје ученик строгог испосника, оца Амвросија, и потчињава се суровој
монашкој дисциплини. Неочекивани сусрет са младом кнегињицом буди у њему чежњу за
другим светом и другим животом. Он напушта ћелију да би међу људима потражио виши
смисао постојања, доживљава разочарање, враћа се стариу и умире, савладан дубоком
разочараношћу у могућ-ност праведног пута.

Недовољно зрело уметнички писана, прича је откривала у аутору несвакидашњу способност

за „душевни живопис". Унутрашње кризе јунака (у Успенском сабору, у Лаври, на Тверском
булевару) биле су представљене убедљиво и драматично. Уз извесну неуједначеност
причања, психолошки контрасти приче били су истакнути с пуним разумевањем
композиционих ефеката.

Обе приче Достојевски је сматрао веома вредним пажње. Указавши на грешке почетника,
уредник Епохе је у одговору врло топло оценио дар непознатог аутора и обавезао се да ће
послати материјал објавити у првој следећој књизи свог часописа.

Ускоро се Достојевски упознао с младом девојком која се скривала иза псеудонима Јурија
Орбелова. И треба признати да је, у низу жена које су освајале Достојевског, Ана Васиљевна
Корвин-Круковска била једна од најистакнутијих и најдаровитијих.

Сестра доцније славне Софије Ковалевске, ова почетница у списатељском занату била је
велика лепотица и имала поносан карактер. _

Висока, витка, финих црта лица, дуге светле косе и сјајних зелених очију, она је „скоро од
седме године навикла да буде царица на свим дечијим баловима."1

У младости је она, у тражењу погледа на свет, преживела низ душевних етапа, које приказују
њену несвакидашњу природу.

Кћи генераллајтнанта артиљерије и богатог спахије, она је своје младе године провела на
породичном витебском имању Палибину. Досађујући се у забити, она се већ у петнаестој
години бацила на старе енглеске романе у богатој библиотеци спахијске куће. Ликови
средњовековних витезова су је зачарали.

„Да би невоља била већа“, — прича у својим успоменама Софија: Ковалевска — „наш сеоски
дом, огроман и масиван, са кулом и готским прозорима, био је саграђен помало по угледу на
средњовековни замак. За време свог витешког периода сестра није могла да напише ниједно
писмо, а да не стави у заглављу: Сћаеаи РаИБто. Горњу собу у кули, која дуго није била
употребљавана, тако да су се чак и стрме степенице,. које су водиле у њу, прекриле плесњу и
биле расклимане, она је наредила да се очисти од прашине и паучине, украсила је старим
ћилимима и оружјем, ископаним негде у старудији на тавану, и претворила је у своје
стално боравиште. Као сада видим њену гипку витку прилику, обучену у тесно пригпијену
белу хаљину, са две тешке плетенице које су јој се спуштале до испод појаса. У тој одећи
сестра седи за ђерђефом, бисером везе породични грб краља Матије Корвина и гледа кроз
прозор на друм, не долази ли, можда, витез."

Један Булверов роман о прекрасној Едити Лабудовом Врату и њеном љубљеном Харолду
произвео је на егзалтирану девојку врло снажан утисак и изазвао у њој дубоку моралну
кризу. Оштро постављен у том фантастичном роману проблем љубави и смрти поразио је
шеснаестогодишњу читатељку. „Највећа срећа, најватренија љубав — све се завршава
смрћу..." Витези и прекрасне даме са њиховим љубавним турнирима одједном су изгубили
сву своју занимљивост. Нови циљ — самобичевањем и самоодрицањем заглушити пробуђене
сумње; нова приручна књига — Подражавање Христу Томе Кемписког.

Уосталом, ускоро домаће представе откривају изванредан сценски таленат младе јунакиње и
скрећу њене мисли ка позоришној школи и потом сценским тријумфима. Али ни тај је позив
дуго не радује.

У спахијином дому се појављује син месног пароха, тек свршени богослов најновије
формације. Одрекавши се духовне каријере, он се уписао на природословни факултет и,
долазећи к оцу о распусту, запрепашћивао старца изјавама да човек потиче од мајмуна, да
нема душе, него да постоје рефлекси, што је доказао Сеченов.

Недавна витешка дама, хришћанска испосница и чувена глумица се веома била

заинтересовала за тог петербуршког студента. Почела је да се облачи у црне хаљине са
равним оковратником, косу је почела зачешљавати уназад (да би личила на мушкарца),
презриво је говорила о баловима, скупљала је код себе ујутру служинчад и учила је да чита,
дуго је разговарала са сељанкама. Осетивши снагу нових идеја, које су плениле петербуршку
младеж, она се окренула читању књига и часописа, који су узбуђивали њене вршњаке. У
спахијском дому, где су држани само такви полузванични органи као Кеуие Ае Аеих МопЈез,
А^кепаеит и Руски весник, јављају се Савременик, Руска рен и Херценово Звоно. Нове књиге,
као што су Физиологија живота или Историја цивилизације, поручују се сандуцима.
Родитељима се саопштава неочекиван захтев: да пусте кћер у Петербург да студира
медицину.

У том новом расположењу, не добивши дозволу за одлазак, Ана Круковска одлучује да се

посвети литерат>фи. У Петербург, у редакцију Епохе тајно се шаљу рукописи из Палибина.

Достојевски је објавио обе приче, које му је послала кћи витебског предводитеља племства,
Сан и Послушник (на предлог црквене цензуре промењен у Михајла) и поштом јој послао
хонорар за оба ова дела. То је у породичном замку Круковских изазвало читаву буру. Отац
новопечене списатељке је изјавио:

— Од девојке, која је у стању да тајно од оца и мајке започне преписку с непознатим

мушкарцем и да од њега прима новац, може се све очекиватиЈ...

Ипак је било организовано породично читање приче, и генерал је био дирнут књижевним
талентом своје кћери. Ускоро јој је дозволио да настави преписку с Достојевским и да се,
приликом будућег пута породице у Петербург, лично упозна са њим.

— Памти само — додао је, обраћајући се жени — да ће на теби лежати одговорност.

Достојевски није човек наше средине. Шта ми знамо о њему? Само да је новинар и бивши
робијаш. Лепа препорука! Нема шта!...

Крајем фебруара 1865. године Јелисавета Фјодоровна Корвин-Круковска са кћерима одлази

својим престоничким рођацима, а почетком марта долази до познанства „палибинских
госпођица" с Достојевским.

Први сусрет је био неуспешан и натегнут. У присуству надувених рођака Достојевски се

осећао непријатно, очигледно није био расположен, изгледао је стар и болестан „и цело
време је нервозно чупкао своју ретку риђу брадицу и гризао бркове, при чему му се цело
лице грчило".

Али следећа посета, када је Достојевски у кући затекао само две сестре, одмах је учврстила
односе. Ускоро се писац одомаћио у кући, врло се загрејао за старију сестру и неочекивано
постао предмет прве љубави млађе — шипарице Соње, која је заувек сачувала осећање
дубоког пријатељства „према првом генијалном човеку кога је срела на свом путу". „Она је
осећала страхопоштовање не само пред његовом генијалношћу него и пред оним патњама
које је преживео" — саопштава о свом раном, али дубоком осећању Софија Ковалевска, у то
време већ професор Стокхолмског универзитета и лауреат многобројних академија света.

Када је био сам са сестрама, Достојевски је постајао живахнији, говорио је занимљиво,

сликовито и рељефно, причао о својим најдражим стваралачким замислима.
„ — Да, ипак ме је добро изломио живот — говорио би он — али зато му се одједном
прохте, па почне да ме мази, да ми чак дах застаје од среће".

Једном приликом, на ужас присутне мајке својих младих саговорница, Достојевски им је

изложио психолошку схему будуће Ставрогинове исповести.

Али на великим вечерњим пријемима он се очигледно лоше осећао. Међу важним

достојанственицима, старим академицима, сјајним гардистима и рођацима-Немцима из
удаљенијих линија Васиљевског острва, Достојевски се губио, збуњивао и, прикривајући
стидљивост, држао изазивачки.

На једно такво вече био је дошао у фраку, који му је стајао ружно и љутио га током целе
вечери. Одмах је изразио намеру да потпуно окупира Ану Васиљевну и није је пуштао од
себе. Девојчина мајка је покушала да стави на знање Достојевском да се не понаша по
правилима, али он ништа није хтео да схвати.

— Извините, Фјодоре Михајловичу, али она, као дома-ћица, треба да забавља и друге госте
— одлучно је изјавила она тада и одвела кћер.

Он се завукао у угао и упорно је ћутао, посматрајући љутито све.

Нарочито га је љутио далеки рођак Круковских, млади пуковник главног штаба Андреј
Иванович Косич, учесник и јунак кримског рата, лепотан и занимљив саговорник, по
општем мишљењу већ признати младожења своје палибинске рођаке.

Достојевском је било довољно да погледа ту лепу, високу, самозадовољну прилику, прича у

својим успоменама Софија Ковалевска, па да је одмах почне бесно мрзити.

„Млади коњаник, који је сликовито седео у наслоњачи и мало се нагињао над моју сестру,
причао јој је нешто забавно. Ањута је, још збуњена малопређашњом епизодом с
Достојевским, слушала Косича са својим помало стереотипним салонским осмехом,
,осмехом кротког анђела, како ју је заједљиво називала гувернанта-Енглескиња".

Фјодор Михајлович је погледао ту групу и у његовој глави је настао цео роман: Ањута мрзи и
презире тог „самозадовољног безобразника", а родитељи хоће да је удају за њега и на све
начине их састављају...

Измисливши тај роман, Достојевски је одмах поверовао у њега и страшно се побунио.

Помодна тема разговора те зиме била је књига коју је био издао неки енглески свештеник —
паралела православл>а и протестантизма. У нашем русконемачком друштву то је био за све
интересантан предмет, и разговор је, дотакавши га се, мало оживео.

— Зар је јеванђеље написано за светске даме? — одједном је извалио Достојевски, који је

дотле тврдоглаво ћутао. — Тамо стоји: „У почетку Бог створи мужа и жену", или пак: „Нека
човек остави оца и мајку и прилепи се уз жену". Тако је Христос схватао брак. А шта на то
веле све мајке, које само и мисле како да што уносније удоме кћери?

Достојевски је то изговорио са необичним патосом... Ефекат је био неочекиван. Сви лепо

васпитани Немци су за~ ћутали и исколачили очи на њега.

Достојевски их још једном све погледа бесним, изазовним погледом, затим се опет завуче у
свој угао и до краја вечери није више прозборио ниједне речи.

Овај великосветски раут послужио је као знак да Ана Васиљевна треба да прекине са
недовољно спретним поклоником. Својеглава девојка је пожелела да противуречи
Достојевском, што је с његове стране изазвало невероватну раздражљивост и чангризавост.

Сталан и врло жесток предмет спорова међу њима, саопштава С. Ковалевска, био је
нихилизам. Препирке око тога су трајале понекад до дуго после поноћи и што су обоје више
говорили, све више су падали у ватру и у ватри препирке изражавали крајње погледе.

„ — Сва садашња омладина јс тупа и неразвијена! — викао је понекад Достојевски. — За све

њих изгланцане чизме више вреде од Пушкина;

— Пушкин је заиста застарео за наше време — мирно је приме-ћивала сестра, знајући да га

ничим не може тако разбеснети као презривим односом према Пушкину.

Достојевски би, ван себе од беса, понекад зграбио шешир и одлазио, свечано изјављујући да
је узалудно препирати се с нихилисткињом и да више к нама неће доћи. Али сутрадан је,
разуме се, опет долазио као да ништа није било."

Уосталом, расплет се приближавао. Заљубљена у Достојевског млађа сестра Соња научила је

ради њега Бетовенову Патетинну сонату. Док је она за њега свирала то тешко дело, није ни
приметила да је остала сама у сали.

„Подигавши мало завесу, која је заклањала врата у малу гостинску собу у углу, угледала сам
тамо Фјодора Михајловича и Ањуту...

Они су седели једно поред другог на малом отоманчићу. Собу је слабо осветљавала лампа са
великим абажуром, сенка је падала право на сестру, тако да јој нисам могла видети лице,
али сам лице Достојевског видела јасно: оно је било бледо и узбуђено. Он је држао Ањутину
руку у својим рукама и, нагнувши се према њој, говорио оним страсним, плаховитим
шапатом који сам ја тако знала и тако волела.

— Драга моја Ана Васиљевна, схватите, ја сам вас заволео од првог тренутка, чим сам вас
угледао: а и раније сам из писама већ предосећао. И ја вас не волим као пријатељ, него
страшћу, целим својим бићем ...

Мени се смркло пред очима. Одједном ме је обузело осећање горке усамљености и тешке
увреде, крв ми је прво јурнула према срцу, а затим, у врелом млазу, у главу. Спустила сам
завесу и истрчала из собе...

Још недоживљено осећање горчине, увреде, сшда испуњавало ми је душу, пре свега — стида
и увреде. До тог тренутка ја чак ни у својим најскривенијим мислима нисам била свесна
својих осећања према Достојевском и ни сама себи нисам говорила да сам заљубљена у
њега."

Али старија сестра је већ била свесна својих осећања. Она је већ знала да се може високо
ценити човек због његове даровитости и не желети удати се за њега. Женским инстинктом је
ова седамнаестогодишња девојка осетила да се жена Достојевског мора потпуно посветити
њему, дати му сав живот, одрећи се личних осећања. За три месеца њихова познанства она је
већ била схватила да ју је нервозни и строги Достојевски потпуно хватао, као да је „усисавао
у себе", лишавајући је сасвим могућности да буде оно што јесте. Просидбу Достојевског она
је могла само одбити.

Ускоро по завршетку зимске сезоне породица Круковски је отпутовала из Петербурга. А

касно ујесен исте године Ана Васиљевна је добила обавештење о зарукама Достојевског са
једном „дивном девојком, коју је заволео и која је пристала да се уда за њега".

Али нихилисткиња из аристократске средане оставила је свој траг.

— Ана Васиљевна је једна од најбољих жена, коју сам срео у животу — говорио је касније
Достојевски својој другој жени Ани Григорјевној. — Она је необично паметна, развијена,
књижевно образована, и има дивно добро срце. То је девојка високих моралних особина, али
њена убеђења су дијаметрално супротна мојим, и она не може одступити од њих, исувише је
праволинијска. Тешко да би наш брак могао бити срећан.

Године 1869. Ана Васиљевна је отпутовала у иностранство на школовање и ускоро се удала

за француског револуционара Жаклара, Најзад је нашла своју мисију. За време Париске
комуне била је члан Централног комитета савеза жена, иступала је са трибине и у штампи,
радила као милосрдна сестра у болницама. За време пораза комуне Жакларовима је пошло за
руком да се спасу бекством, захваљујући томе што су у Париз допутовали Софија Васиљевна
и њен муж, В. О. Ковалевски, а такође и генерал В. В. Корвин-Круковски, који је имао веза
са Тијером лично. Проживевши неколико година у Швајцарској, Жакларови су отпутовали У
Русију.

Седамдесетих година обновљени су пријатељски сусрети Ане Васиљевне и Достојевског, а

учврстили су се 1879. године када су обе породице живеле у Старој Руси.

Списатељка, која је дебитовала у Епохи 1864. године, завршавала је своју делатност у

Северном веснику 1887. године, где је била објављена њена последња прича. У то време је
радила на својим сећањима о опсади Париза и о комуни, која до нас нису стигла.

А. В. КорвинОКаклар, умрла је у Паризу 1887. године. Четири године касније, 1891. године
умрла је у Стокхолму прва у свету женапрофесор универзитета и дописни члан академије
наука, Софија Ковалевска, која је први пут у четрнаестој години заволела писцаробијаша.

ИСТОРИЈА ЗАМИСЛИ

Дуг је био уметников пут до ремекдела. Извори Злонина и казне сежу у почетак педесетих
година. Писац је свој централни лик носио око петнаест година.

Још 9. октобра 1859. године Достојевски је писао брату:

„Децембра ћу почети роман... Сећаш ли се да сам ти говорио о једном романуисповести,

који сам хтео да пишем после свега, сматрајући да би и сам требало да преживим. Ових
дана сам чврсто одлучио да га пишем одмах... Све моје срце са крвљу биће у том роману.
Замислио сам га на робији, лежећи на душеми, у тешком тренутку туге и самораспадања.
Исповест ће коначно учврстити моје име.“

Наговештаји разасути у писмима и свескама Достојевског, показују да је под Исповешћу

мислио на Раскољниковљеву историју.

На робији међу одбаченима њега прожима ново схватање човекове личности. Он је

изненађен јединственошћу унутрашњег света и прекаљеношћу снажне воље убица које га
окружују. „Видело се да тај човек" — описује Достојевски робијаша Орлова — „може
бескрајно да влада собом, да презире све муке и казне и да се не боји ничега на свету. У
њему смо видели само бескрајну енергију".

Тако се први пут поставља врло споран проблем — о праву на злочин, као филозофска и
етичка тема. Формира се лик савременог титанаиндивидуалисте, аморалног хероја, који
себи дозвољава „крв по савести". Поуздано се развија замисао, записана касније:

„У роману његов лик изражава мисао прекомерног поноса, охолости, и презира према овом
друштву. Он хоће да влада и не познаје никаква средства. Приграбити власт што пре и
обогатити се. Идеја убиства му је пала на памет готова."

Ту варијанту главне замисли Злочина и казне објашњава и утврђује, као и скоро увек код
Достојевског, један од централних Пушкинових ликова. У концептима Достојевског постоји
драгоцена белешка:

„Алеко је убио. Свест о томе да није достојан свог идеала, који мучи његову душу. То су
злочин и казна."

Белешка је направљена шездесетих година. Али она потиче, очигледно, из семипалатинског

периода, када је Достојевски набавио ново Ањенковљево издање Пушкина и поново читао
његове поеме.
Према томе, убиство и изопштеност Алекова су један од главних извора крвопролића и
усамљености Раскољникова.

Цигани су најслободољубивија Пушкинова поема. Овде посебно снажно одјекује његов

протест против подјармљују-ћег поретка савремене деспотске државе, изграђене на
нераскидивој вези „новца" и „ланаца“. Његов се јунак гуши у „ропству загушљивих градова"
и из њихових ограда бежи онима које је одбацила савремена цивилизација.

Али сам бунтовник подрива свој подвиг бескрајним уздизањем самога себе, свеобухватним
култом властите воље, сматрајући да има право на виши суд над људима. Тај грабљиви
индивидуализам песник оштро осуђује једноставним речима које изговара отац убијене
Земфире:

Остави нас, горди човече,

Ми смо дивљи: немамо законе,
Ми не мучимо, не кажњавамо —
Нису нам потребни јауци и крв —
Али нећемо да живимо са убицом...

Бескрајна слободарска и бунтовничка замисао доводи Пушкиновог јунака до потпуне

моралне катастрофе у чину освете, окрутности, убиства. Он је далеко испод бескрајног
идеала слободе и правичности. У томе је, за Достојевског, суштина трагедије грехова и
одмазде, што је погодила и његовог Раскољникова.

Наредних година првобитни план Злонина и казне није престајао да се обогаћује читањем и
утисцима.

Припремајући материјал за прве свеске свог часописа Време и желећи да повећа

интересовање за будуће издање занимљивим извештајима о чувеним злочинима, Достојевски
је крајем 1860. године поново прочитавао зборнике о кривичним делима у Француској.
Његову пажњу је привукао чланак Ласенеров процес. Ускоро се у другој свесци Времена за
1861. годину појавио детаљан извештај о тој чувеној судској драми.

Пјер Франсоа Ласенер био је син лионског трговца. Имао је фине црте лица и племенит
израз. На ироничним уснама стално му је лебдео готов сарказам. Желео је да се посвети
проучавању права. Године 1829. убио је у двобоју синовца познатог политичког говорника
Бенжамена Констана. Тај двобој био је финале првог чина Ласенеровог живота, и у исто
време први повод да себе уброји у групу изузетних људи, необичних природа.

После изласка из затвора, он је одлучио да се бави књижевношћу — пише песме. Али

књижевна делатност не задовољава Ласенара: поново је склопио пријатељство са друговима
из затвора и пламтећи глађу и неутољивом жеђу према злату и уживањима, почео је да
учествује у њиховим лоповским подухватима. Ускоро се одлучује на велики злочин — убија
ради пљачке. У време тамновања објављује зборник песама. Пред скупом писаца, правника,
лекара он развија своје мисли о литератури, моралу, политици и религији. Прецизност и
сналажљивост у судовима, многострано и сигурно памћење изненађивали су све његове
слушаоце.

Тај тип злочинпафилозофа или убицетеоретичара заинтересовао је Достојевског својим

психолошким контрастима и учинио му се веома захвалан за обраду у роману.

„У навсденом процесу" — писао је редактор Времена — „реч је о феноменалној личности,

загонетној, страшној и занимљивој. Ниски инстинкти и малодушност пред сиромаштвом
учинили су од њега злочинца, а он се усуђује да себе представља као жртву свог времена. И
све то са безграничном охолошћу..."

Лик који се већ одавно формирао у свести Достојевског добијао је низ нових особина. Тип
криминалда из буржоаске средине, који претендује да игра улогу романтичног титана,
продубљавао је структуру лика. Као што је критика тачно истицала, Раскољников је један од
последњих у низу јунака--песника, уметника, музичара, просто „изабраних природа" или
„загонетних природа", које је тако волео романтизам. Свој коначни и наказни облик овај тип
је добио у лику правог убицекњижевника Лаеенера, који је успео да привуче напрегнуту
пажњу Достојевског2

Тешка и мрачна 1864. година донела је Достојевском обиље материјала за његову главну
замисао. После братовл>еве смрти Достојевски непрестано грозничаво тражи новац и, да би
се извукао испод рушевина материјалне катастрофе, потписује менице, исплаћује повериоце,
бранећи се од протеста бележника, спасавајући се од пописа имовине. Он сваког часа осећа
опасност од затвора за дужнике. У току целе године Достојевски је принуђен да стално
општи са петербуршким зеленашима, полицијским надзорницима квартова, правним
заступницима и шпекулантима свих врста и категорија: међу повериоцима Достојевског
биле су петербуршке трговкиње, адвокати, војна лица у пензији, чак и неки сељак. Никад
дотле зеленаши и полиција нису играли тако значајну улогу у његовој биографији, као у току
те страшне године зајмова, исплата и принудних наплаћивања.

У роману, који ће Достојевски почети да пише одмах чим доврши ликвидацију свог
несрећног потхвата, у први план ће избити проблем новца у карактеристичним приликама
Петербурга из 1865. године — са његовим зеленашима, детективима и полицајцима, ситним
залагањима Раскољникова, безвредним новчаницама Аљоне Ивановне и новчаницама од
хиљаду рубаља које су Лужин и Свидригајлов давали уз камату од пет посто.

Први пут ће у руској књижевности тема капитала, оштро постављена у центар романа,
добити у току развоја карактер и дубину напете сопијалне трагедије.

Те материјалне напрегнуте године Достојевски узајмљује десет хиљада рубаља од старе

московске тетке Кумањине. У властитој породици писац је сасвим реално осећао проблем
Раскољникова: с једне стране унесрећени млади животи, деца покојног брата Михајла, међу
којом је било музички надарених младића и лепих девојака, с друге стране излапела старица,
власница огромних кумањинских капитала, која завештава огромне своте за украшавање
цркава и помен своје душе — исто као и зеленашица Аљона Ивановна, у роману.

Цела та тешка година, од тренутка смрти Михајла Михајловича до одласка Достојевског у

иностранство, веома је притискала писца принудном неплодношћу: „У току читаве године
није ми пошло за руком да напишем готово ниједан ред!“ Али утолико упорније он посматра
и упија у себе утиске из те за њега нове средине, у којој се отворено и цинично води борба за
новац. Као што се раније, ослободивши се затвора, усредсредио на приказивање Мртвог
дома, тако је сада, ослободивши се пословних притисака, приступио роману чију позадину
чине фигуре мрачних пословних људи и престоничких власти.

Зеленашица Аљона Ивановна, газдарица намештених соба Реслих, која позајмљује новац уз
камату, шпекулант Чебаров, који наплаћује дугове према туђим признаницама, лупеж Кох,
који откупљује менице од зеленаша — све су то, очевидно, скице зајмодаваца Достојевског,
које је касније описала његова жена („прекупци меница — чиновничке удовице, газдарице
намештених соба, официри у пензији, посредници ниже категорије...“) Исто је тако Пјотр
Петрович Лужин, који се бавио разним тужбама и споровима и који се спремао да отвори у
Петербургу јавну адвокатску канцеларију, очевидно представљао скицу оног „адвоката
Павла Петровича Лижина", коме је Достојевски дуговао четири стотине педесет рубаља и
због чега је његова имовина била пописана 6. јуна 1865. године. У концепту за роман он се и
зове Лижин. Могло би се претпоставити да је у лику полицијског надзорника кварта
Никодима Фомича у роману насликан онај надзорник трећег кварта Казанског рејона са
којим је Достојевски 6. јуна 1865. године уређивао осетљиву ствар око предстојећег пописа
имовине и који му је саопштио много драгоценшх података за полицијске сцене у његовом
будућем роману.

Ужасан напор Достојевског, 1864. године, када је штампао истовремено у три штампарије,
није жалио снагу и здравље, читао коректуре, бактао се са ауторима и цензуром, поправљао
чланке, проналазио новац, седео до шест ујутру и спавао по пет сати дневно, не даје
очекиване резултате. Почетком пролећа 1865. године јасан је несумњив крах читавог
подухвата. Средства за издавање часописа су исцрпена, Епоха престаје да излази, а лични
дуг Достојевског у меницама достигао је сада цифру од петнаест хиљада рубаља. Неопходно
је од новинског посла и издавачке грознице вратити се свом основном и главном —
књижевности.

Достојевски намерава да напише роман о теми актуалној у то време, о пијанству. Од 1.

јануара 1863. године уведен је нови монополистички систем убирања пореза на алкохолна
пића, уместо ранијег откупљивања пића од државе, када су кафеџије и крчмари гнусно
опијали народ. Али места на којима је држава продавала алкохолна пића убрзо су густом
мрежом прекрила сву Русију. Баш 1865. године испољила се потпуна разочараност у
„алкохолну реформу", немоћну да оствари „народну трезвеност".

Већ у свом првом часопису Достојевски подвлачи најдраматичнију страну проблема

пијанства — судбину деце у породицама алкохоличара. У великом чланку о књизи
француског публицисте Жила Симона Радница описане су суботње пијанке париских
фабричких радника у крчмама на периферији и тежак живот радника у којима „деца умиру
делимично од глади, делимично од туберкулозе у незагрејаним просторијама, на креветима
без мадраца и без покривача".

Од те теме Достојевски полази и у роману који је замислио и који започиње одмах после
пропасти Епохе. Већ 8. јуна 1865. године он нуди уреднику Отаџбинских записа А.

А. Крајевском свој роман Поднапити, који ће „бити у вези са садашњим проблемом

пијанства (слике породице, васпитања деце у таквим приликама и сл.)“. Тако се ствара
бесмртни групни портрет породице Мармеладових.

Новчана криза спречава Крајевског да откупи нови роман, и Достојевски се одлучује да

отпутује из Петербурга у иностранство, да се тамо, далеко од послова, поверилаца и
полиције, посвети стваралачком раду.

У иностранству се новчана драма наставља и чак добија нову оштрину. За пет дана у
Визбадену он на рулету губи све што има, чак и џепни сат. Ако су га у Петербургу опседали
повериоци и непрекидно га притискала претња да му попишу имовину и да га пошаљу у
затвор за дужнике, сада долази права немаштина са сасвим реалном глађу.

Визбаденска писма из 1865. године су запањујући докуменат биографије Достојевског:

„ ... Рано изјутра у хотелу су ми саопштили да ми неће давати ни ручак, ни чај, ни кафу..„И
даље не ручавам и живим на јутарњем и вечерњем чају већ трећи дан — и чудно: уопште
ми се не једе. Лоше је то што ме муче и понекад ми увече не дају свећу...“

То је психолошки извештај о једном злочину. Радња је савремена, дешава се ове године.

Млад човек, искључен са универзитета, ситног грађанског порекла, који живи у крајњем
сиромаштву, због своје непромишљености и нестабилних схватања, подлегао је неким
чудним ,недовршеним идејама које се осећају у ваздуху и одлучио да одједном изађе из свог
рђавог положаја. Одлучио је да убије једну старицу, саветниковицу, која је позајмљивала
новац уз камату... да би усрећио своју мајку, која је живела у унутрашњости и спасао
сестру, која је живела као дружбеница код неких спахија, од похотљивих захтева главе те
спахијске породице — захтева који су значили пропаст, да би завршио школовање,
отпутовао у иностранство и после тога читавог живота био поштен, чврст,
непоколебљив у извршавању »хумане обавезе према човечанству, чиме би ,искупио злочин,
ако се тај поступак уопште може назвати злочином, тај поступак према глувој, глупој,
рђавој и болесној старици, која ни сама не зна зашто живи на свету и која би, можда, за
месец дана и сама умрла.

Иако се такви злочини веома тешко извршавају, тј. скоро увек грубо остављају видљиве
доказе и сл., и страшно много зависе од случаја, који скоро увек издаје кривца, њему је
потпуно случајно пошло за руком да оствари свој подухват, и брзо и успешно.
Он проводи после тога скоро месец до коначне катастрофе. Нико не сумња у њега и нема
разлога за то. Тада и почиње да тече сав психолошки процес злочина. Нерешива питања
искрсавају пред убицом, неочекивана осећања, на која није ни помишљао, муче његово срце.
Божја правда, овоземаљски закон узима маха, и он завршава тако што је принуђен да себе
самог пријави. Принуђен је, макар пропао на робији, да се опет приближи људима, осећање
отуђености и одвојености од човечанства, које је осетио одмах после извршења злочина,
измучило га је. Закон истине и човекова природа победили су. Злочинац одлучује да ирихвати
патњу, не би ли искупио свој поступак..."

Замисао великог романа створена је, као што видимо, почетком јесени 1865. године, са
таквом запањујућом јасно-ћом да нас чак и у кратком ауторовом писму осваја дубином своје
проблематике.

„И сам план Пакла већ је плод великог генија" — писао је Пушкин о Дантеовом делу. То
исто се може рећи за наведено писмо Достојевског.

Пошто је прочитао овај генијални план, у коме је све катастрофално и све трагично,
уздржани и опрезни Катков одмах шаље аутору аванс од триста рубаља.

Целе јесени Достојевски ради крајње напрегнуто: „Крајем новембра је много било написано
и готово; све сам спалио ... Одушевили су ме нова форма, нови план, и почео сам из
почетка". Али ризичан оглед је успео. У фебруару 1866. године Достојевски пише Врангељу:

„Пре отприлике две недеље, у јануарској свесци Руског весника објављен је први део мога
романа. Зове се Злонин и казна. Чуо сам већ много одушевљених мишљења. Тамо има
оригиналних и нових ствари."

Достојевски је био у праву. Први пут су се у руском роману радња и драма градиле на
економској кризи доба, која је водила у велике идејне конфликте и личне катастрофе.

Када се после десетогодишњег прогонства Достојевски враћа у Петербург, пред њим је

потпуно измењени град са новим животом и новим социјалним односима.

Распад феудалног уређења водио је у нов друштвени систем.

Драма Раскољникова ниче и развија се на позадини дубоке новчане кризе 60-тих година.
Часописи тог времена, посебно издања самог Достојевског, не престају да пишу о
економским тешкоћама послератног времена. У једној од првих свезака свога часописа
Достојевски објављује велики Шилов чланак: Куд се дену наш новац?

Трговачка, привредна и новчана криза достигла је нарочити развој баш 1865. године, што се
јако одразило на послове самог Достојевског и чак га приморало да потпуно ликвидира своју
издавачку делатност. Часописи се гасе, општи кредит невероватно опада, влада расписује
један зајам за другим, новчано тржиште преплављено је новчаницама, државна благајна је
„притиснута" дефицитом.
Таква је била година, када су студенту Раскољникову сажаљиви пролазници пружали на
улици копејку, а титуларни саветник Мармеладов стварао своју варијанту народне
пословице: „Сиромаштво није порок, али, беда, милостиви господине, беда је порок ..."

Да би се схватио цео ток Раскољникове мисли, неопходно је укључити његову, „као бритва
изоштрену дијалектику" у паничне услове новчане кризе 1865. године.

Цела је радња романа условљена у свом извору пробледом новца. Једна од личности
директно објашњава злочин= Раскољникова економским разлозима и, конкретно,
привредним преокретом почетка шездесетих година. На питање Лужина „чиме да се објасни
разузданост цивилизованог дела нашег друштва", које гура у злочин, доктор Зосимов
одговара: „Много је економских промена ..." Од првих речи Злонина и казне ми сазнајемо да
је „сиромаштво загушило јунака“ и његов први разговор у роману је са зеленашицом о
незнатном залогу. Потпуно нов стил романа наговештен је језиком књиговодства или
дисконтирања у тим чудним разговорима о рачунању процената и ситних калкулација мале
позајмне касе („ако се на рубаљ месечно плаћа 10 копејки, за рубљу и по — ви ћете платити
петнаест копејки, плаћа се унапред за месец и слично).

Такве су прве, намерно дрхтаве ноте романа: јад, безизлазност, сиротињска шпекулација,
бедна пљачка. Неколико страница даље, Раскољников у разговору са служавком формулише
своју мисао: „Шта да учиниш с копејкама?" — „А ти би одмах читав капитал?" Он ју је
чудно погледао: „Да, читав капитал" — одлучно је одговорио после кратког ћутања и
наставио: „Шта бих урадио са ситним новцем?" Ускоро његову основну мисао формулише
студент у билијарници, преносећи финансијски проблем на нови план — право на
поседовање новца ради праведне расподеле народне имовине.

„Сто, хиљаду племенитих дела и потхвата, који се могу уредити и поправити за старичин
новац, намењен манастиру! Стотине, можда, уиљаде живота, изведених на прави пут;
десетине породица спасених беде, распадања, пропасти, разврата, венеричних болница — и
све то за њен новац."

Окрутна економика епохе продубљује и заоштрава Раскољниковљеву замисао. У роману се

та економика конкретно развија пред њим у суморним епизодама и трагичним сценама
огромног државног центра. Силоване девојке, проститутке, пијанице, дављениии упоредо са
благостањем зеленашица, лужина, свидригајлова — сви ти сусрети и лица не престају да
челиче и сштре бунтовну вољу Раскољникова. Он одлучује да својом замисли победи и да
својим поступком савлада страшно чудовиште, које прети свим младим бићима — нови
капиталистички град, упориште власти и снаге читаве империје, заиста градхоботницу, који
својим пипцима стеже Соњу, девојку са Коногардијског булевара, целу породицу
Мармеладова, самог Раскољникова.

Почетком шездесетих година руски роман је био заокупљен мишљу како да наслика
напредног представника младе генерације. Пола године пре него што је Достојевски почео
да ради на Злочину и казни, његов часопис Епоха истицао је као најзначајнију појаву
савременог живота то што је руска књижевност збуњена мишљу о новим људима.

Веома осетљив на актуалне теме, Достојевски 1865. године почиње да разрађује најновији
проблем, који је истакао сам живот. У Злочину и казни он истовремено даје трагедију
нихилизма у лику Раскољникова и сатиру о радикалном правцу у епизодним личностима
Лебезјатникова и донекле Лужина.

Достојевски преко ових личности наставља у новом облику идеолошку борбу, коју је
покренуо у својим часописима. У споровима који се воде у роману укрштају се идеје
почвеништва и револуционарног демократизма, као да се наставља полемика Времена и
Епохе са Савремеником и Руском речи.

На роман Чернишевског Шта да се ради, објављен у Савременику 1863. године,

Достојевски, као што смо видели, одговара полемиком Записа из подземља. У Злочину и
казни он покушава да се бори са нихилизмом помоћу уметничких уопштавања. Упоредо са
великим, по дубини и драматици ликом Раскољникова, он даје карактеристичну сатиру о
радикалној омладини, која прихвата учење Чернишевског.

Роман Шта да се ради био је одмах прихваћен као манифест револуционарне демократије.
Достојевски је одабрао као мету своје полемике централно дело непријатељске партије.

Чернишевски је у својим конструкцијама полазио од оног фуријеризма који је у многоме био

основ вере младог Достојевског. Утопијске визије златног века и будуће свеопште среће
оставиле су у његовој стваралачкој свести дубок траг. Али еволуција тих идеја постајала је за
њега неприхватљива. Фуријеризам је водио у револуционарни демократизам, а то
Достојевски није могао да прихвата.

Његов утисак о роману Чернишевског изговара Степан Трофимович Верховенски у Злим

дусима:

„Ја се слажем да је основна пишчева идеја тачна — али утолико горе. То је наша идеја, баш
наша: ми смо је први посадили, одгајили, припремили, и шта би они после нас могли да кажу
новога. Али, Боже, како је све то изражено, изопачено, искривљено! Јесмо ли таквим
закључцима тежили? Ко ту може да препозна првобитну мисао?“

Степан Трофимович такође не прихвата нову фазу покрета, када се „мирна демократија 40-
тих година", прошавши кроз материјализам људи шездесетих година, претворила у
револупионарну борбу.

Тако је, несумњиво, и Достојевског наљутио славни социјалистички роман. Полазећи од

револуционарне проповеди Чернишевског, он сада ствара своју филозофску концепцију о
бесмисленом „идеолошком" убиству и о страшној психолошкој казни због учињеног.
Кирсановим, Лопуховим и Рахметовим он супротставља свог Раскољникова — нихилисту
посебне врсте.
Од свих савременика суштину овог лика најбоље је схватио најближи сарадник
Достојевског, Н. Н. Страхов. Он је потпуно јасно запазио да је у Злонину и казни „првн пут
пред нама приказан несрећни нихилиста, нихилиста који дубоко, људски пати ... Аутор је
узео нихилизам у његовом коначном развоју, у оној тачки после које се нема куд... Да
покаже како се у човековој души боре живот и теорија, да покаже тај сукоб на случају где он
достиже најснажнију тачку, и да покаже да је победио живот — такав је био задатак
романа." У критици је било уобичајено упоређивање Раскољникова са Базаровом.

Али тенденција борбе са нихилизмом јаче је испољена у сатиричним ликовима романа. То

као да је коментар~пародија уз Шта да се ради? Када Лебезјатников изјављује: „Све што је
корисно човечанству, то је племенито; ја схватам само једну реч: корисно!" — он до
карикатуре доводи теорију утилитаризма, коју исповедају Лопухов и Кирсанов.

Када је, развијајући основне поставке радикалне журналистике, Лебезјатников тврдио да

чишћење помијара „далеко надмаша делатност неког Рафаела или Пушкина, јер је
корисније" или поводом „рогова": „Тај ружни, хусарски, Пушкинов израз чак је и
незамислив у будућем лексикону" — у роману се пародира „уништење естетике" и критичко
оцењивање Пушкина, тако карактеристично за Руску рен и делимично Савременик.

Али посебну пажњу Лебезјатников поклања питању о савременом браку и односу између
полова. Неверство жене га не збуњује: „Пријатељу мој, до сада сам те само волео, сада те
поштујем, јер си умела да протестујеш!"

Све је то пародијска парафраза изјава Лопухова Вери Павловној. У роману Чернишевског, су

као што је познато, проблем брака и нови облици љубави били у центру сижеа.

Тако се, у искривљеном огледалу пародије погледа оних који су се прилепили уз нихилизам,
одражавају оне велике идеје романа које ипак за „ирационални" идеал Достојевског
представљају највећу опасност: разум, власт теорије, отвореност и суровост, рационални
прорачуни, који као да игноришу законе живог живота и слободне воље.

— Теорија би сама по себи требало да буде хладна. Ум треба да просуђује хладно — каже
Лопухов у роману Чернишевског.

— Али она је немилосрдна? *— пита Вера Павловна.

— Према фантазијама, које су празне и штетне — одлучно одговара њен саговорник.

Против владавине хладних и неумољивих теорија, у име права на стваралачки полет

личности, Достојевски се у свом роману и бори, доводећи свог јунака у ону кризу
ослобођења када је „уместо дијалектике наступио живот и у свести је морало да се створи
нешто сасвим друго".

Потребно је да се одмах оградимо за разлику од Раскољникова, покрет 60-тих година ни у

ком случају није бранио право сиромашних студената да убијају зеленашице, и хладна
теорија, према речима Чернишевског, учила је човека како да стиче топлину: „Та теорија је
бездушна, али следећи је, људи неће бити јадни предмети празног сажаљења... Та теорија је
прозаична, али она открива праве животне мотиве, а поезија је у истинитости живота...“

Са становишта „слободне воље" и свог схватања разноврсних „животних мотива",

Достојевски истиче против таквог учења аргумент идеолошког убиства, које наводно
проистиче из ледених теорија и неумољивих апстракција револуционарне мисли. У такве
кривичне форме уобличена је у Злочину и казни једна од главних етапа борбе „почве" са
нихилизмом, Епохе са Савремеником, Достојевског са Чернишевским.

АНАТОМИЈА РОМАНА

Злочин и казна трајно успостављају карактеристичну форму Достојевског. То је његов први

филозофски роман на криминалној основи. То је у исти мах и типичан психолошки роман,
донекле чак и психопатолошки, са веома приметним траговима криминалног
романафељтона и „црног" или мрачно авантуристичког романа енглеске школе.

Али то је пре свега, као и прво дело Достојевског, социјални роман, који у жижу догађаја и
под ватру дијалектике ставља велике и болне теме савременог политичког тренутка.

Свој први, обиман мали, социјални роман из 1845. године Достојевски је заоденуо у
традиционалну форму писама, Свој први велики социјални роман он је градио
компликовано и оригинално у току двадесет година као проблемски „унутрашњи монолог"
јунака, прекидан филозофским дијалогом на позадини детективског сижеа.
Раскољниковљева дуготрајна и дубока самоанализа, његови разговори са Порфиријем,
Свидригајловим, Соњом, усред непрекидне игре убиде са полицијским и истражним
органима — таква је широка потка Злонина и казне.

Висока пишчева уметност испољила се у органском сплету те основе са најактуалнијим

темама савремене публицистаке, који је криминални роман претворио у грандиозну
социјалну епопеју.

Принцип форме „извештаја о једном злочину" није одмах пронађен. Достојевски је одредио
три основна облика за свој роман: 1) прича у првом лицу или јунакова исповест, 2)
уобичајени начин приповедања у пишчево име и 3) мешовита форма („завршава се прича и
почиње дневник"). Прва форма (тј. „Јаприча") претпостављала је две варијанте: успомену на
давни злочин („то је било пре равно осам година") или исказ у току суђења („Мени се суди и
све ћу испричати").

Тешкоћа да се обухвате све сижејне могућности јунаковом причом, која неизбежно одбацује
све епизоде у којима не учествује онај који прича, приморава Достојевског да се замисли
над прихваћеним системом и да одбаци прву и тре-ћу форму.
Али га ни други („уобичајени манир") не задовољава.

Он скипира нов план, у коме писац преузима излагање, али је оно усредсређено искључиво
на главног јунака. „Још један план. Скривени али свезнајући аутор говори, али не оставља
Раскољникова ни за тренутак ..Овај је план ускоро и надвладао, као што је познато, само с
том разликом што централни јунак, који је заиста скоро цело време у читаочевом видном
пољу, испада из неких епизода Свидригајловљеве епопеје.

У процесу тах уметничких трагања израђени принцип ауторовог приповедања, које не

напушта, колико се може, главног јунака, дао је Злонину и казни ону сабраност, јединство и
концентрацију радње, што овај роман чини композиционо најбољим делом Достојевског.

Трагови првобитне структуре, који су се сачували у коначној редакцији у виду излагања

догађаја скоро увек са субјективног гледишта главног јунака, као да претварају читав роман у
својеврстан унутрашњи монолог Раскољникова, што историју његовог злочина чини
изузетно целовитом, напетом и занимљивом.

Цео опширни роман усредсређен је на једну тему, која га прожима сталном радњом. Све је
повезано са центром и оцртано јединственим кругом. Од првих пасуса романа читалац
сазнаје да се спрема убиство. У току шест поглавља њиме господаре идеолошки мотиви
злочина и материјални поступци у припремању злочина. Одмах после убиства открива се, по
својој психолошкој драматичности, веома сложена унутрашња борба Раскољникова са
властитом замисли, властитом теоријом, властитом савешћу и спољашња — против власти
оличене у веома јаком противнику Порфирију Петровичу и делимично у полицајцу. У драму
убице постепено се увлачи околина, пред којом он или сам открива своју тајну (Разумихин,
Соња, Дуња) или није у стању да је сакрије (Заметов, Свидригајлов, Порфирије Петрович).
Три разговора с иследником су ремекдело интелектуалног двобоја. Тачан „психолошки"
прстен, који невидљиво и сигурно од првих дана после убиства почиње око Раскољникова да
оцртава његов изузетни супарник у дијалектици, сигурно се и прецизно затвара у олујној
ноћи њиховог последњег, у почетку тако умирујућег разговора. Раскољникову само остаје да
се покори логичком притиску Порфирија и Соњином моралном утицају — он признаје
кривицу.

Драмска развојна линија нигде се не прекида и не ломе је споредне епизоде. Све служи
јединству акције, наглашавајући и продубљујући је. Трагедија породице Мармеладових је
најјачи аргуменат за Раскољниковљеву теорију и поступке, као и „свидригајловски" мотив у
сестриној судбини (власт домаћина над сиромашном девојком), који је никао из мајчиног
писма и ускоро добио у роману потпун и дубок развој Лик Свидригајлова уопште не
представља самосталну уметнуту епизоду, он изванредно осветљава судбину и личност
главног јунака.

Код нас је запажен одређен утицај на Раскољниковљеву теорију књиге Наполеона III
Историја Јулија Цезара (Париз, 1865—1866). Аутор је истицао изузетан значај у историји
таквих необичних људи као што су Јулије Цезар, Карло Велики или Наполеон, који су
означавали пут народима и за неколико година свршавали посао од неколико столећа.
Прогонства, погубљења, тријумвирати, државни преврати, то су оруђа помоћу којих су
историјски јунаци извршавали оно што им је провиђење наложило.

Али док за себе решава све те проблеме, Раскољников не мисли толико на освајаче и
владаоце, колико на посленике у области културе духа: научнике, мудраце, законодавце,
реформаторе. Он се сећа Њутна, Кеплера, Ликурга, Солона, Мухамеда, а од великих
војсковођа и врховних властодржаца — само Наполеона I. Уз то, у разговору код Порфирија,
објашњавајући Наполеона, он гозори само о његовом прогресивном законодавству и
просветитељској делатности, који потичу од револуционарних принципа 1789. године.
Раскољников подвлачи како је право да се „пређе преко појединих препрека" дато вођи и
реформатору само да би остварио високу замисао и, уз то, једино у случају „кад остварење
његове идеје (понекад можда спасоносне за читаво човечанство) то захтева". Млади
мислилац Достојевског дозвољава жртву само у име високог хуманизма, управљеног на то да
спасе и обнови свет.

У току читаве своје декларације Раскољников ни за тренутак не напушта врсту људи са

новом мишљу, које и сматра правим вођама човечанства. То нису себични славољупци, већ
великомученици својих ослободилачких мисли о срећи људи. Ма колико да је погрешна
хипотеза петербуршког студента, који по речима његовог опонента дозвољава, „крв по
савести", Раскољниковљева схватања испуњена су историјском трагичношћу и немају ништа
заједничко с династичком агитацијом политичког каријеризма, коју је издала „осредња и
смешна личност" (како је Наполеона III назвао Маркс). За Достојевског су велики људи, као
и за његовог Раскољникова, пре свега носиоци широке свести и дубоког срца, они осећају
дубоку тугу због вековних и масовних патњи у историјском процесу. Д. И. Писарев је тачно
схватао и правилно протумачио, у том погледу, мисао Достојевског у свом чланку о Злочину
и казни поводом теорије Раскољникова: „Људи слични Њутну и Кеплеру никада се нису
користили крвопролићем као средством да популаришу своје доктрине."

Прави извори Раскољниковљеве теорије су, после запажања са робије његовог творца, били
романи љубимца Достојевског — Балзака, нарочито Чича Горио и Изгубљене илузије.

Према причању Достојевског, сачуваном у концепту Говора о Пушкину, у једном Балзаковом

роману „сиромашни студент", потиштен због моралне дилеме коју нема снаге да реши,
поставља у виду параболе о старом, болесном мандарину питање свом пријатељу о праву на
убиство некорисног бића. Дилема је постављена необично јасно и оштро: „Ти би, бедниче,
хтео да кажеш: ,Умри, мандарине, па да одмах добијеш тај милион?". У том питању париског
студента већ се назирао онај морални задатак који је пожелео да реши и сиромашни
петербуршки студент Раскољников.

Одломак који је Достојевски навео налази се у Чича--Гориу. Историја Ежена Растињака су

фазе формирања „натчовека" који се коначно прекаљује у злочину. Једна од главних идеја
Балзаковог романа је увереност охолог јунака у своје право да гази преко лешева да би
стигао до постављеног циља. Ту постоје неки наговештаји Раскољниковљеве судбине.
Али роман Достојевског грађен је на самосталан начин.

У Злочину и казни, на помен Мармеладову скупља се шарено друштво. Ту је цела

покојникова породица, с његовом удовицом Катарином Ивановном на челу, обузетом
„пароксизмом поноса и охолости", тј. она машта о отменој и лепој даћи међу угледним и
поштованим људима.

Али уважени гости се нису појавили. Присутна су само три непозната „Пољачића", пијани
интендантски чиновник, Немицагаздарица, неки глуви старчић. Расположење је нервозно и
узнемирено: сви очекују свађу. Љутња Мармеладове расте и прелази у препирку с Амалијом
Липевехзел која је довикнула нешто о „жутој карти". Диже се „бука и лупа." Разлежу се
крици, претње, плач заплашене деце. Општа напетост се завршава страшним ударом: Лужин
окривљује Соњу да му је украла новчаницу од сто рубаља. Новац је пронаћен у девојчином
џепу где га је подметнуо лукави препредењак. То је прави позоришни скандал, који достиже
кулминацију.

Али у том тренутку банална епизода прелази у највишу патетику. Разлежу се јецаји напаћене
душе. Усред општих узвика и вике Катарина Ивановна чврсто привија уз себе Соњу, као да је
одлучила да је грудима брани од свих непријатеља. „Соња! Соња! Ја не верујем/ Видиш, ја не
верујем!..."

„Плач сироте, туберкулозне, јадне Катарине Ивановне оставио је, изгледа, снажан ефекат
на публику. Толико је било јадно, толико напаћено то болом искривљено, испијено,
туберкулозно лице, те суве, крвљу запечене усне, то промукло викање, то грчевито плакање
налик на дечији плач, та искрена, детињаста ш у исто време очајна молба за заштитом —
да су се, изгледа сви сажалили над несрећницом."

Тај трагични интермецо допуњен је сугестивним говором Раскољникова у Соњину заштиту

(непосредно пошто је Лужина раскринкао Лебезјатников). Својим топлим заузимањем
студентправник оставља на све изузетан утисак. Оклеветана девојка је оправдана по општем
мнењу.

Али пијани скандал пробија још последњим пламсајима, све док Катарина Ивановна не
истрчи на улицу да тражи неодложну и коначну правду. То је тренутак кад „неприлична
анегдота" потпуно прелази у највишу трагедију трагања за истином, са једним завршетком
— смрћу. Измучена жена пада на калдрму а крв јој куља из грла. Немирна саветниковица
израста у праву трагичну јунакињу, прегажену и осрамоћену, али величанствену у свом
мајчинском очајању и протесту против светског зла. Не знамо за сцену у Шекспира која би
јаче потресала срца гледалаца.

Достојевски је хтео да својој причи прида карактер живе савремености, да код читаоца
створи утисак текућег друштвеног дана. Шездесете године, богате догађајима продрле су у
роман као одјеци разноврсних научних, журналистичких, пословних, новинских, економских
и социјалнополитичких чињеница, осветлиле су обраду једног психолошког случаја
најактуалнијим проблемима тренутка и зоаштриле дискусије и дијалоге јунака у жаргону
савремене журналистике. Ако се Цреено и црно требало у почетку звати 1830, због
карактеристичног одражавања духовних токова и нарави тог тренутка, роман Злочин и казна
би се с истим правом могао назвати 1865. година. Независно од ванвременског значаја, за
схватање Достојевског, то је пре свега био роман о текућој епохи.

Лик Мармеладова кореспондира са низом материјала, објављених у часопису Достојевског о

проблему пијанства. На позадини многобројних чланака који откривају везу између
алкохолизма и проституције, туберкулозе, незапослености, беде, напуштене деце, физичкот
изумирања читавих породица, пробијају потпуно јасно главне линије историје
Мармеладових, у којој су основни моменти антиалкохоличарске публицистике шездесетих
година: туберкулоза, жута карта, избацивање из службе, црна беда, изнурена деца, родитељи
који умиру на улици — показани су скоро плакатски јасно а писац их је истовремено
продубио до правог уметничког трагизма. У светској литератури, где се тема пијанства
обрађивала са своје веселе и безбрижне, чисто „фалстафске" стране, скоро да је први пут
показана у целом свом тешком безнађу једноставна и ужасна прича о распадању и пропасти
читаве породице, коју је нагризао страшни „званични" отров. Тема Мармеладових не само да
је дала необичну дубину општој трагичној боји Злочина и казне него је истовремено
повезивала роман са једном од тема напредне друштвене мисли, дајући Раскољниковљевој
историји ону „визу времена“ којом је Достојевски тежио увек да обележи своје странице.

Томе је служио и Соњин лик. Алкохолизам родитеља, немаштина, рани губитак мајке, очев
други брак, оскудно образовање, незапосленост и упоредо са тим незасита јурњава за
младим телом у великим капиталистичким центрима са подводачима у јазбинама — то су
главни разлози бујања проституције. Уметничка проницљивост Достојевског без грешке је
уочила ове социјалне факторе и помоћу њих одредила биографију Соње Мармеладове.

Али велики песникроманописац високо се винуо изнад тог материјала санитарне статистике
и у судбини своје несрећне девојке открио изворе дубоке и самопожртвоване љубави, који су
њен лик поставили упоредо са дивном хероином духовног подвига — Антигоном.

Лик Свидригајлова произлазио је из општег система конструкције карактера у роману,

изоштрених социјалном актуалношћу епохе. Пред нама је угледни спахија, коме је сељачка
реформа већ ограничила посед и у личну власт, иако су му остале шуме и водоплавне ливаде.
Достојевски уводи у његову биографију епизоду мучења слуге, кога доводе до самоубиства
прогони његовог господара. У рукописним белешкама јунакови робовласнички инстинкти
избијали су још јаче: он је шибао своје кметове и „користио се невиношћу својих сељанки".
Часопис Достојевског бележи гнусан поступак једног спахије према девојци која је у
његовој породици проживела преко шест година као гувернанта и била принуђена да
побегне из његове куће (читава епизода подсећа на одлазак Дуње Раскољникове са
Свидригајловљевог имања у сељачким колима по пљуску).

Али ту је најинтересантнији покушај Достојевског да преобрази овог окорелог злочинца

јаким осећањем и да покаже да је и он способан да се одриче и да буде несебичан у име
снажне љубави коју је први пут осетио.

Најзад, лик Порфирија Петровича исто је тако невидљиво и нераскидиво везан за напредну
публицистику времена „реформи". Тај виртуоз психолошке анализе сматра да је посао
иследника „својеврсна уметност". Он утиче на Раскољникова не само логиком и спретном
игром, а у последњем разговору и моралним упливом, према окривљенима се понашао са
симпатијом и пажњом, па чак и с искреним осећањем. Свим тим особинама уметника и
хуманисте Порфирије одговара најактуалнијим задацима реформе суда: створити „уместо"
судског пристава, чиновника и подмитљивца, нови тип културног криминолога, судијиног
помоћника, позваног да замени преживелог сапутника старог инквизиционог процеса. „Ја
сам тог Миколку заволео!" — завршава Порфирије своју сјајну карактеристику сељачета
одгајеног на народној мудрости и народном стваралаштву, које је спасао од суда и затвора. У
страшном граду, усред посрнулих и оних који пропадају, пљачкаша и жртава,
сладострасника и блудница, огорчених мислилаца и победничких буржуја, за Достојевског
тај дошљак са села, син родне земље, изгубљен, али који не губи своју истину у камену
престоничког града, блиста вечитом ватром спасења. То и јесте она чврста основа на којој ће
нова интелигенција подићи будућу Русију.

Николај Дементјев, сељак жарајског округа рјазанске губерније, осумњичен због убиства
које је починио студент Раскољников, супротстављен је свом својом нагонском моралном
снагом „теоретичару" откинутом од тла, који је „из принципа" пролио крв.

Лик који је Достојевски приказао као безазленог великана, одрасло „мало детеа, донекле се
продубљује цртама трагичних погледа сектаната. Миколка је спреман да „прими патњу" —
да се убије или да невин оде на робију.

Упоредо са значајним проблемима прелазног времена, оваплоћених у главним ликовима

романа, у њему је оличена и основна тема филозофске публицистике Достојевског —
сељаштво, са којим се он непосредно зближио у Сибиру и које је било у средишту пажње,
немира и надања руске интелигенције у време реформи.

Тако је Достојевски повезивао горуће савремене теме са значајним моралним проблемима о

правима личности, о границама самопожртвовања, о границама добра и зла.

Из бележница за Злочин и казну познато нам је да је Достојевски стављао себи обиман

задатак: да „у том роману преоре све проблеме". Ма колико то чудно звучало, овај задатак
писац је у потпуности остварио. „Преорана" су била „сва питања" — како она што
узнемиравају човекову мисао у свим временима, тако и она која привлаче пажњу
савременика баш средином шездесетих година.

У Злонину и казни Достојевски је — према Пушкиновом омиљеном епитету — „брзи“

живописац. Такву исцрпну сажетост портрета из 1866. године не срећемо више ни у Младићу
ни у Карамазовима. Неколико брзих потеза замењују странице опширних описа. У шест
редова старичиног портрета Достојевски даје тако изванредно жив лик да се много
неочекиваног у поступку Раскољникова може објаснити спољном одбојношћу одвратне
зеленашице. О Свидригајлову читамо:

„То је било неко чудно лице, слично маски: бело, румено, са руменим, црвеним уснама... Очи
су биле некако исувише плаве, а њихов поглед некако исувише тежак и непокретан; било је
нечег ужасно непријатног у том лепом и веома младоликом, судећи по годинама, лицу.“

Филозофски роман Достојевског даје веома богату колекцију петербуршких типова, који
личе на албуме или „панораме" истакнутих сликара 40—60-тих година. У општим
синтетичким облицима Злонина и казне, тако карактеристичним и животним, без обзира на
повремену присутност гротеске („са тим писарчићима он се повезао, у ствари, зато што су
обојица имали криве носеве: једном је нос ишао укриво, удесно, а другом — улево“),
Достојевски је својеврстан и оштар цртач природе. Он није без разлога ценио Га-варнија,
кога помиње у Пониженим и увређеним, а у младости се одушевљавао илустратором Мртвих
душа, Агиним.

У петербуршким скицама у Злонину и казни има нешто од специфичности графичара

средине века, који су својом спретном иглом оживљавали појединости из живота
разноврсних престоничких „физиологија".

Карактеристичност појединих личности Достојевски танано изражава и језичким

особеностима сваког од њих. Инокентије Ањенски је тачно приметио Лужинов стилистички
„бирократизам", ироничну немарност Свидригајлова и одушевљену фигуративност
Разумихина. Није тешко запазити и саркастичну пословност правника Порфирија и
извештачену учтивост чиновничког говора Мармеладова, обилато засићеног прквеним
славјанизмима ради изразите живописности потресних прича о његовом паду и патњама.
Ако не и сама лексика, онда су „говорни гест", интонациони систем јунака показани у
роману са незаборавном оригиналношћу.

Упоредо с обрасцима портрета и жанра, у роману има ремекдела градског пејсажа у описима
„централних улица" престонице са њиховим смрадом и прашином, еснафским и занатским
становништвом, крчмама и разним другим рђавим „установама".

„Тужни, одвратни и смрдљивм Петербуг лети" — писао је Достојевски у јеку рада на

Злонину и казни — „одговара мом расположењу, и могао би чак да ми пружи нешто лажног
надахнућа за роман..."

Али надахнуће је било право, животно и јако. У Злочину и казни унутрашња драма је
својеврсним поступком изнесена на петербуршке улице и тргове, препуне света. Радња се
цело време преноси из тесних и ниских соба у буку престоничких четврти. Соња себе
приноси на жртву на улици, ту пада мртав Мармеладов, на калдрми крвари Катарина
Ивановна, на проспекту испред пожарне куле убио се Свидригајлов, на Сеном тргу
Раскољников покушава јавно да се покаје. Вишеспратне куће, узани сокаци, прашњави
скверови и грбави мостови — сва компликована конструкција великог града средине века
израста као гломазна и неумољива громада над сањаром о безграничним правима и
могућностима усамљеног интелекта. Петербург је неодвојив од личне драме Раскољникова:
он је тканина по којој црта своје шаре његова окрутна дијалектика. Царска престоница га
увлачи у своје крчме, полицијске станице, ресторане, хотеле. И изнад све те пене и талога
живота са његовим древним пијаницама, заводницима малолетница, проституткама,
лихварима, агентима, туберкулозом, венеричним болестима, убицама и безумницима,
уздиже се у строгим контурама својих архитектонских линија град славних градитеља и
вајара, простирући се раскошно својом „величанственом панорамом" и безнадно одишући
„духом немим и глувим".

Уз овакву сложеност унутрашње тематике изненађује својохм јединственошћу и пуноћом

основни тон приповедања. Он као да упија у себе све интонације и нијансе појединих сцена
и ликова — тако разнородне мотиве Соње, Свидригајлова, Раскољникова, Мармеладова,
старице — да би их стопио уједно и сталним враћањем на ове теме, које превладавају и
смењују се, придао роману известан призвук симфоније савременог Петербурга, што стапа
његово богато многогласије пригушених јецаја и протестних крикова у јединствену и снажну
целину раскољниковске трагедије.

Епилог романа испуњен је величином и дубином. Раскол>ников је на рубу моралне

пропасти. Али његов титански ипх ивидуализам руши се пред једноставним законима мудрог
општељудског живота. Усред робијашких напора и мука он схвата неоснованост својих
претензија на име генија и на улогу вође. Он схвата своју кривицу пред људима и одриче се
егоцентричне филозофије, у име живих и светлих покретача свог широког срца. Схватајући
виши смисао добра и несебичности, сиромашни студент, који је већ једном улетео у
запаљену кућу да би спасао двоје мале деце, осећа сада у себи испод затвореничког халата
рађање новог човека, који самопожртвовано даје своју личност и судбину за срећу свих.
Рафинована и лажна мисао повлачи се испред јаког осећања, које је препородило поносног
мислиоца за нов, скроман и човечан живот: „Њих је љубав вратила животу, срце једног
садржало је бескрајне изворе живота за срце другог". Обореног борца не спасава апстрактно
јеванђељско праштање, које се помиње узгред, већ одважност јаког карактера и занос
самопожртвоване женске душе, који улива самопоуздање. Драма мисли која се родила у
загушљивом петроградском собичку, скученом као гроб, расплиће се на обалама
многоводног Иртиша, у бескрајним руским степама. Нови Раскољников, очишћен патњом,
који у своју душу прима „царство разума и светлости, и воље, и снаге" послужиће великој
домовини. Таквим откривањем путева у нови живот завршава се ова велика књига о
човековом паду и препороду.

ЛЕТО У ЉУБЛИНУ

Те године када је писао Злочин и казну Достојевски је провео лето у околини Москве. Било
му је неопходно да се лично договори са Катковим и његовим „уредникомизвршиоцем"
Љубимовим о даљем распореду поглавља Злочина и казне у наредним свескама часописа.
Као што се ускоро испоставило, сазревао је озбиљан конфликт између аутора и редакције.
Средином јуна 1866. године Достојевски је стигао у Москву. Био је одсео у хотелу Дисо
поред Малог позоришта..

Била је неиздржљива врућина. Сви пријатељи и познаници су већ били отишли на село због
врелог „самума“ с облацима московске беле прашине. Породица Вере Михајловне (њен муж
је био лекар и професор физике у средњој војној школи и у Геодетском институту), најдраже
сестре Достојевског, живела је осам врста од града, у сеоцету Љублину, недалеко од
Кузминака. Крајем јуна Фјодор Михајлович изнајмљује ту летњиковац — празну двоспратну
кућу од камена. Набавља самовар, шоље, покривач и сели се из загушљивих Дисоових соба
на усамљено и прохладно имање,. које као да је створено за стваралачки рад — са великим
језером, старинским парком и густом мешаном шумом. Крај њега, у швајцарској кући с
огромном баштом, живели су његови рођаци.

Могуће је да је Достојевског подстакла да се тако одлучно и брзо досели у Љублин једна

битна околност интимне природе, о којој он ником ништа није говорио.

Код Вере Михајловне је тог лета боравила њена снаха, љубимица целе породице — Јелена
Павловна Иванова. Она је била жена Константина Павловича, млађег брата доктора Иванова.
Млада жена је све освајала својим шармантним карактером и паметном животном
пословношћу. Али она није била срећна у брачном животу: њен муж је био тешко болестан,
то је веома утицало на његов карактер, он је мучио жену својим љубоморним сумњама и
немилосрдно јој је тровао живот. Лекари су га већ осудили на смрт, и сви су Иванови
отворено маштали о скором браку њихове обожаване снахе и тетке са обудовелим Фјодором
Михајловичем, другИхМ поносом и симпатијом читаве породице.

Сам писац је био благонаклон према том плану. Његове последње љубави према Сусловој,
Корвин-Круковској, Марти Браун — донеле су му много разочарања и душевног умора. Он је
сада тражио мирну луку, добру, тиху, интелигентну, чуварну женупријатеља. Јелена
Павловна је била баш таква. Он ју је ценио и поштовао. Често је одседао у Москви у њеним
намештеним собама, сматрао је да је она увек била бескрајно добра према њему и био је
спреман да проживи други део свога живота са тако блиским и привлачним створењем. У
пристанак Јелене Павловне није се ни сумњало.

Створена ситуација је, изгледа, у сваком погледу погодовала роману који се рађао.
Истовремени летњи боравак обоје суђеника на селу, у заједничкој породичној средини,
могао је да унесе јасноћу у тај сложени брачни проблем, чије би се коначно решење ипак
одложило на неодређено време (тј. до смрти Константина Павловича).

Такви скривени и компликовани мотиви срца уопште су веома својствени страсној и

затвореној природи Достојевског, што се у датом случају несумњиво осећало. Ускоро се то у
потпуности потврдило.

Стални сусрети и разговори у „сеоском" амбијенту Љублина, вожња по језеру, шетње по

шумарцима створили су расположење за озбиљна објашњења о стварима срца. Достојевски
поставља Јелени Павловној директно питање: да ли би се удала за њега да је слободна? Она
не одговара отворено, сматрајући да за то није прави тренутак док њен муж полако умире,
али ничим не одбијајући могућу перспективу. Тактички она је подржава ћутке и тајно, али то
не крије од најрођенијих, који показују велико разумевање за везу која се рађа.

Све се то разјаснило 3—4 месеца касније, када се Достојевски неочекивано заручио с А. Г.

Сњиткином и, по њеним речима, веома га је мучила мисао што је кратко време пре тога улио
наде другој жени, а сада није могао да их оствари. Он чак сматра да је неопходно да лично
саопшти Јелени Павловној о предстојећим променама у својој судбини и да од ње добије
дозволу. Све то сведочи о томе да му је лето у Љублину пружило нове душевне доживљаје,
скривене од туђинаца, да му је донело радост због наступајућег новог живота, наговештај
блиске среће с интелигентном, опште омиљеном и њему наклоњеном женом из блиске
породице.

У Љублину се ствара нов пишчев радни дан. Достојевски је устајао у девет сати ујутру и,
пошто би попио чај, седао би да ради до три сата после подне.

Лето у Љублину било је мучно због тешке пишчеве борбе да спасе једно од најснажнијих
поглавља које је био написао. Али овде је створио и друго изванредно поглавље Злочина и
казне; то су помен Мармеладову, смрт Катарине Ивановне, странице којима Достојевски
удара у срца као највећи геније. Цело лето је протекло у великом стваралачком напону.

У три сата је напуштао свет својих јунака и одлазио на ручак код Иванових, код којих је
остајао до касно у ноћ.

Ту га је чекало весело младо друштво, са којим се искрено и топло спријатељио.

Сестрина породица је била велика, сложна, весела: у то време она се састојала од пет кћери
и три сина; најстарију, двадесетогодишњу Соњу, Достојевски је посебно ценио и волео као
девојку ретке душевне чистоте и безграничног саосећања за блиске људе. Друга,
осамнаестогодишња Маша, била је одличан музичар, ђак Московског конзерваторијума и
ученица Николаја Рубинштејна. По мишљењу Достојевског, она је „грациозна, наивна,
љупка" и уз то „сјајно испољен таленат". Трећа, Јулија, имала је свега четрнаест година (али
Достојевски ју је у писмима посебно поздрављао), четврта Нина — тринаест; са њом се
Достојевски дописивао пред крај свог живота, када је она хтела да се бави књижевношћу и
писала роман. Била су још два сина: младић Александар и дечак Виктор. Он је уносио део
своје живости у општи ведар и добронамеран породични живот.

Млади Иванови су расли у атмосфери поверења и љубави. Они су се рано навикли на

слободу и самосталност, а држало их је на окупу родбинско осећање. Вера Михајловна је
могла мајчински поносно да у старости пише једној од својих кћери: „Једва да у Москви
постоји породица као наша, где деца живе тако слободно". Принцип слободног васпитања,
правилно схваћен и од срца примењен, доносио је вредне плодове живота. Достојевски је
1868. године писао Вери Михајловној: „Ко ми је дражи и милији него ви и ваша породица?
... Душа ми се радује сада кад гледам твоју децу. Код вас је весело, бучно, несташно —
додуше; али на свему лежи печат чврсте, добре, сложне породице."

Друштво Достојевског чинили су сада и неки млади пријатељи Иванових. Ту је боравио

пишчев сестрић, други син његове сестре Варваре, млади лекар Александар Петрович
Карепин, који је тражио за себе идеалну вереницу. Њему су се прилично подсмевали, али то
је био оригиналан и занимљив човек. Он се одликовао изузетним памћењем и необичном
начитаношћу, могао је да импровизује читава предавања о различитим темама, научио је
шпански да би могао да чита свог омиљеног Дон Кихота у оригиналу. То је био необично
кротак човек, особењак и чудак, због чега су га чак називали „идиот. Због наивности и
доброте он је својој рођаци Машењки Ивановој личио на Дикенсовог Пиквика.

Да није тај нећак Достојевског одиграо неку, макар и најскромнију улогу у стварању кнеза
Мишкина?

Старије ћерке су имале сусеткепријатељице из оближњих летњиковаца, које су радо

посећивале весео и раздраган круг породице Иванових. Тричетири године касније
Достојевски је описао те младе девојке из љублинске баште у својој новели Венни муж, где
су млади Захлебињини делимично пресликани са младежи Иванових.

„Почеле су да се појављују и девојке, једна за другом или по две. Али нешто је много дошло
девојака — десет или дванаест — Вељчанинов није могао ни да их преброји." Најстарија,
Каћа, „љупка особа", с оригинално зачешљаном бујном косом, личила је на кудраву Софију
Александровну Иванову; млађа сестра узвикује у приповеци: „КаћаI Зар постоји боља душа
него што је њена? Наш заједнички анђео, ја сам у њу заљубљена". Друга сестра, Нађа
Захљебињина, делимично је копија Машењке Иванове: она је најлепша од сестара —„мала
црнка с изгледом дивљакуше и смелошћу нихилисткиње; обешењак и ђаволица с ватреним и
дражесним осмехом, често опаким, са дивним уснама и зубима; танка, витка, са мишљу
која је почињала да се рађа у топлом изразу лица, које је у исто време скоро још сасвим
дечије." Али она већ пева романсе и прати саму себе на клавиру. Нарочито је живо описао
Достојевски живахну и отреситу пријатељицу својих сестричина, Марију Сергејевну
Иванчину--Писареву, „шаљивчину, чак и мудрицу" (она се у новели зове Марија Никитишна).
Ту је Достојевски дао једини портрет свог пасторка Паше Исајева, који је брзо дошао к
њему из Петербурга и био срдачно примљен у круг ивановске омладине. Оцртано је „лепо,
самоуверено, охоло лице", „црна, густа коврџава коса и велике, одважне, тамне очи“.

Цела та слика безбрижне и веселе младости тако је необична за Достојевског да је можда

баш зато приказана тако свеже и поетично. Неуобичајена средина одушевљава писца и мења
његов строги радни режим. Достојевски са младима прави забавне драматизације, на
пример, Пушкиновог Црног шала, суди свом сестрићу Карепину; пише оде и куплете у част
прекобројног доктора Павловске болнице и др.

„Шетње су се обично свршавале разним забавама у парку, које су понекад трајале и до

поноћи" — прича један од ученика А. П. Иванова из Геодетског института, Н. Н. Фон Фохт
— „Ф. М. Достојевски је активно учествовао у тим играма и у том погледу показивао
велику досетљивост. Једном му је чак пало на ум да направи нешто као летње позориште, у
коме бисмо ми давали импровизоване представе... Једном речју, он се са нама забављао као
мало дете, налазећи можда у томе одмор и смирење после интензивног умног и душевног
рада на свом великом делу."

Достојевски је веома волео музику. Он је скоро увек певушио и то је најбоље показивало

расположење његовог духа. У том погледу, друга ћерка А. П. Иванова, Марија
Александровна, ученица Московског конзерваторијума, причињавала му је велико
задовољство својим дивним свирањем. У једном су се само разилазили: она је била велики
љубитељ Шопена (као уопште све жене), међутим, Фјодор Михајлович није нарочито ценио
музику пољског композитора, називајући је „туберкулозном". Он је изнад свега стављао
музику Моцарта и Бетовена, а од руских композитора веома је волео дела Глинке, Сјерова,
нарочито оперу последњег Рогнеда.

„ ... Једном сам у присуству Фјодора Михајловича одсвирао на клавиру немачку романсу на
познате Хајнеове стихове: ,0и ћаз Ојатагиеп ип<1 Регкп.3

Та романса се веома свидела Фјодору Михајловичу и он се заинтересовао где сам је чуо.

Одговорио сам да су је свирали верглаши у Москви. Изгледа да је Достојевски чуо ту
романсу први пут и почео је често да је певуши. Не смем да тврдим, али можда се због тога
појавила мисао да у петој глави свог романа Злонин и казна стави у уста Катарине Ивановне
Мармеладове која умоире исте речи из те романсе."

Судећи према опису Љублинских забава у новели Вечити муж, младо друштво се забављало
и „умним играма". На пример, пословицама, бавили су се озбиљном музиком — свирали
Хајдна. Достојевски се, наравно, није само шалио и правио детињарије већ је и говорио о
својим омиљеним стваралачким темама. То потврђује иста овај Н. Н. Фохт који је у својим
успоменама оставио сугестиван портрет Достојевског сабеседника.

Према његовим речима, „ ... Фјодор Михајлович је говорио споро и тихо, усредсређено.
Видело се да му се за то време у глави развија огроман мисаони рад. Његове проницљиве,
мале, сиве очи продорно су гледале саговорника. У тим очима се увек огледала
добродушност, али су оне понекад почињале да светлуцају неком притајеном злобном
светлошћу, баш у тренуцима када се дотицао питања која су га дубоко узбуђивала. Али ма
шта да је говорио, у његовом говору се увек осе-ћала нека тајанственост, као да је и хтео да
каже нешто директно, искрено, али је у истом тренутку скривао мисао у дубини своје душе.
Понекад је намерно причао нешто фантастично, невероватно, и тада је стварао изванредне
слике, које је слушалац дуго задржавао у глави..."

Једном недељно Достојевски је одлазио у Москву да преговара са својим редакторима из

Руског весника. Увек се враћао незадовољан и нерасположен. Рукопис његовог романа су
читали Катков и Љубимов, кога Достојевски у својим писмима назива „стварним
редактором" часописа. Његов утицај и значај у редакцији били су одлучујући. Као доктор
физичкоматематичких наука и истакнути академски радник (нешто касније члан савета
Министарства народног просвећивања), он је био далеко од уметничке књижевности и
углавном је обраћао пажњу на доследност свог издања. Али у том погледу он је био строг и
неумољив.

Баш он је обратио посебну пажњу на четврти део Зло-нина и казне, нарочито на познату
четврту главу тог дела,4 где Раскољников љуби Соњину ногу („Ја се нисам теби поклонио, ја
сам се поклонио свој патњи људској") и слуша кад она чита причу о Лазаревом васкрсењу,
коју она пристаје да прочита тек на његову молбу. Испрва је неодлучна и не сме, као велика
грешница, да изговара за њу свети текст, али постепено се надахњује и верује да ће том
поетичном легендом обновити сурову и заслепљену душу свог саговорника. У њеном гласу
звучи стваралаштво и радост, она у читање улаже све своје душевне снаге и завршава га
гласно, усхићено, дрхтећи и хладећи се.

«... Њено грозничаво дрхтање је потрајало. Остатак свеће већ се одавно гасио у искривљеном
свећњаку, нејасно осветљавајући у тој бедној соби убицу и блудницу, који су се чудно
зближили у читању вечите књиге."

Такви су одломци и остаци овог поглавља, исцртаног црвеним писаљкама Каткова и

Љубимова, које је сам Достојевски скратио и изменио према њиховим захтевима, да се не
може препознати, чак изменивши све особености ове драматичне сцене.

Јеванђеље је било званична основа руске државности. Професор Љубимов није могао
дозволити слободан однос према њему. Он се категорично противио начину на који је
представљено читање тог бедема православља, који у роману чита жена са улице, која на
себе преузима улогу духовног пастира. Да ли је дозвољено да се у чину свештеника појави
проститутка? Аутор романа ставља своје друштвене отпатке изнад највећих принципа цркве
и врховне власти. Он губи морални критеријум и пада у нихилизам. Он идеализује палу и
одбачену жену до светости и духовног спасења страшних грешника, које су осудили друштво
и закон. Светлост и сенке живота овде су потпуно помешани. У том хаосу немогуће је
разликовати добро и разум од порока и злочина. Орган са званичним програмом не може
саблажњавати читаоце таквим нејасним оценама. Редакција предлаже аутору да радикално
измени ову епизоду и унесе потпуну јасноћу у религиозноетичке категорије којима оперише.
Такво је било мишљење Љубимова.

Катков је подржавао свог суредактора и инсистирао на одстрањивању филозофског дијалога

између Раскољникова и Соње, као „дисхармоничног места", које наводно смета јединству и
уметничком ефекту читаве сцене.

То је био велики ударац за Достојевског. Он се борио, препирао, доказивао, али је био

принуђен да се потчини и латио се мучног посла прераде њему драгог фрагмента. Према
изјави Љубимова, „није му било лако да се одрекне замишљене преувеличане идеализације
Соње као жене чије је самопожртвовање досегло тако ужасну жртву. Фјодор Михајлович је
веома скратио разговор приликом читања јеванђеља, који је у првобитној редакцији
поглавља био много дужи него оно што је остало у штампаном тексту.

„О том поглављу не умем сам ништа да кажем", — саопштио је средином јула Достојевски
А. П. Миљукову — „ја сам га написао у правом надахнућу, али можда је оно рђаво; али код
њих није проблем у књижевној вредности, већ у бојазни за морал. У томе сам био у праву —
ничег није било против морала, чак је било супротно, али они виде друго и, осим тога, виде
трагове нихилизма. Љубимов је одлучно изјавио да је потребно прерадити поглавље. Ја сам
пристао и та прерада великог поглавља коштала ме је рада бар за три нова поглавља, судеки
по раду и потиштености, али прерадио сам га и предао. Али ето невоље! Нисам видео
Љубимова и зато не знам хоће ли бити задовољан прерадом, и неће ли сами прерађивати?
Исто је било са још једним поглављем (од ова четири), када ми је Љубимов саопштио да је
много штошта изоставио ...

Не знам шта ће бити даље, али ово неслагање са редакцијом које је почело да се испољава
током романа веома ме узнемирава."

Истовремено је Достојевски писао и Љубимову о својој преради:

„Зло и добро су у највећој мери одељени, помешати их и искористити у искривљеном смислу

никако неће бити могуће. Исправио сам и остало што сте означили, мислим чак и обилно...

А сад, моја велика молба: Христа ради, оставите све остало онако како је сада. Све што
сте рекли ја сам учинио, све је подељено, разграничено и јасно. Читању Јеванђеља је дата
друга боја. Једном речју, дозволите ми да се у вас поуздам: чувајте моје јадно дело, добри
Николају Алексејевичу”

Али редакција је и даље тражила скраћења. Ускоро је Катков писао Достојевском:

Поштовани Фјодоре МихајловинуI

Шаљем Вам коректуру девете главе да је погледате и најлепше Вас молим да се не љутите
на мене због тога што сам био слободан да променим поједине редове које сте дописали да
би објаснили Соњин разговор и понашање. Нисам имао могућности да Вам у овом
писамцету објасним компликоване разлоге који су ме, после зрелог размишљања, навели на
такав поступак. Приликом личног сусрета положићу Вам рачун. Рећи ћу Вам сам да ниједна
битна уметничка особина није страдала. Одстрањивање размишљања само је допринело
оригиналности.

Црте портрета и карактеристике А. В. Корвин-Круковске реконструишем према описима

њене млађе сестре, знамените математичарке Софије Васиљевне Ковалевске (С. В.
Ковалевскал, Воспоминанил детства и автобиографические очерки. М—Л., изд. во
Академии наук СССР, 1945, гл. VII. „Мол сестра").
2

Ласенерово презиме спомиње Достојевски у Идиоту и у беле шкама уз Младића.

„Ти си сва у бисерима и дијамантима..."

Делове и поглавља наводимо не према тексту штампаном у часопису, него према коначној
редакцији.
Душом Вам одани, Мих. Катков"1

Ма колико се уредниии Руског весннка трудили да ублаже своју кривицу пред великим
писцем, чији су рукопис немилосрдно прерађивали упркос ауторовој вољи и пристанку,
тужна чињеница је очигледна: четврто поглавље Злонина и казне, онако како га је
Достојевски написао, остаће за нас вероватно заувек непознато. Ми располажемо само
унакаженим примерком тог централног места читаве књиге, коме су два назадњачка
професора на сваки начин хтела да даду уобичајен и пристојан облик, што је било у потпуној
супротности с бескрајно дубоким објашњењима, којима је генијални уметник на свој начин
осветљавао древни мит о препороду грешника.

У Љублину је Достојевски доживео још један велики душевни догађај, можда јединствен у
његовом животу — дубоку, чисту, духовну љубав. Такво високо поетско осећање он је гајио
према својој сестричини, двадесетогодишњој Соњечки (како је волео да је назива,
ословљавајући је увек на „ви“ у знак посебног поштовања и љубави). Она је била најстарија у
породици. Од свог оца — лекара и педагога — наследила је драгоцене особине његовог
карактера, којима је Достојевски тако свесрдно одавао признаље: „Овом човеку су дужност
и убеђење били изнад свега". Он је саосе-ћао са сваком несрећом и невољом — по рођачкој
линији прихватио се напорног и ревносног лечења Марије Дмитријевне кад су је у
безнадежном стању пренели у Москву, да ту умре.

Може се претпоставити да је у неговању болесне рођаке учествовала и ћерка лекара који ју је

лечио и њена нећака, седамнаестогодишња Соњечка. Достојевски ју је тада и приметио. Он
је уопште није познавао као дете, а кад се вратио из Сибира, она је улазила у четрнаесту
годину, „а најбоље сам вас упознао оне зиме када је умрла покојница Марија Дмитријевна...
Ја сам вам необично привржен и та приврженост је заснована на изузетном утиску који је
тешко сецирати и објаснити. Мени се свиђа ваша уздржаност, ваше урођено високо осећање
сопствене вредности ..Осим тога, чврсто усађено осећање части, погледа, убеђења и, најзад,
ум смирен, бистар и сигуран. Чак је и Достојевском заиста веома тешко да анализира и
формулише такво осећање, али то што се неуморни трагалац за душевном лепотом духовно
диви таквом младом и чиигом бићу, као што је Соњечка Иванова, разумљиво је и без личних
изјава, у појединим наговештајима и тону писама.

У породици Иванових било је десеторо деце и најстарија Софија Александровна рано је

морала да помаже родитељима, а после очеве смрти она је сигурно и ефикасно заузела
његово место. Она је усавршила своје знање енглеског језика и специјализовала се за
превођење Дикенса, зарађујући до двеста рубаља месечно. Достојевски је сматрао да је она
наследила његов књижевни таленат (макар и у границама уметничког превођења) и дивио се
њеном неуморном и самопожртвованом раду, који је био узрок појавама туберкулозе. То је
био тип руске интелектуалке оног времена, са животним радним задацима, са спремношћу
да оствари једноставан, неприметан и прави подвиг.

Није чудо што Достојевски њу ставља изнад најсјајнијих међу онима које су му се чиниле
најбољим представницама нове генерације, као што је Аполинаријина сестра, Надежда
Суслова, прва руска жена која је добила степен доктора медицине на Циришком
универзитету — „ретка личност, племенита, чиста, узвишена". Он пише улето 1866. године
А. В. Корвин-Круковској: „У Москви ми је моја најстарија сестричина Соња пружила
неколико дивних тренутака. Како је то дивна, паметна, дубока и искрена душа и како сам
био задовољан што ћу је можда заволети, веома, као пријатеља.

Софија Александровна има паметно отворено, озбиљно и светло лице. Густа светлоплава
коса расута је у коврџама по раменима. Поглед дубок, замишљен, проницљив. То је жена
неисцрпног саосећања и непоколебљиве воље.

У писмима Достојевског Софији Александровној исказана су непоновљива признања. „Ви

сте дете мога срца. Ви сте и моја сестра и моја кћи“; „Мили пријатељу мој, гледам у вас као
у више биће, поштујем вас бескрајно"; „Ви сте оличење моје савести"; „Довиђења, драга,
злато моје. Потпуно, потпуно ваш, пријатељ, огац, брат, ученик — све, све!“ И већ 1873.
године: „Волим вас, драги монаше мој, Соња, као своју децу, и можда још мало више“.

Изгледа да је духовни утицај сестричине на Фјодора Михајловича био огроман. Он је једно

време маштао да Соња станује са њима у Петербургу. Али њихово се пријатељство
неочекивано прекинуло.

29. марта 1871. године умрла је Александра Фјодоровна Кумањина. Подела наслеђа изазвала
је дубока размимоилажења међу рођацима и завадила Достојевског са његовим блиским. То
је изазвало прекид односа чак и са вољеном сестром Вером Михајловном. Софија
Александровна је стала уз мајку. Дописивањс са Фјодором Михајловичем се прекинуло.

„Нека је, ако јој је тако лако да окриви човека и да је ништа не кошта да прекине са њим“ —
писао је Достојевски 5 (17) јуна 1875. године њиховом заједничком пријатељу Јелени
Павловној Ивановој — „уосталом, како хоће: можда је само мени тако тешко да поцепам све
што је било, остали су много паметнији од мене“. У тим опроштајним редовима пуним
горчине, пуним увређености и прекора, он последњи пут допушта да се осети дубина и снага
његовог осећања.

Тек неколико година касније, 1876. године, Достојевски је добио писмо, или кратку вест, од
сестричине:

„Поштовани фјодоре Михајловичу. Ако ме још бар мало волите, ви ћете се обрадовати што се
удајем за човека кога волим и поштујем. Његово име је Д. Н. Хмиров. Он је друг брата Саше
из гимназије и са универзитета и он ме одавно воли... Честитајте ми, драги мој пријатељу (ја
се још увек усуђујем да вас тако зовем, без обзира на све сплетке и на сву прљавштину, што
су нас раздвојили). Волим га свим срцем и он мене воли исто толико. Ми смо срећни и
надамо се да ћемо биш срећни целог живота."2

Такав је био епилог најсветлије и најчистије љубави Достојевског.

 НОВИ ЖИВОТ

ДРАКОНСКИ УГОВОР

Крајем септембра 1866. године Достојевски се вратио из Москве. Остајало му је три месеца
до завршетка Злочина и казне. То је било сасвим довољно и писац је био убеђен да ће
последњи део предати о року. Али за то је било потребно уклонити једну важну препреку.

О томе у својим успоменама А. П. Миљуков прича следеће:

„1. октобра (1866. године) навратио сам код Достојевског, који је кратко време пре тога био
допутовао из Москве. Он је брзим кораком шетао по соби, са цигаретом, и на изглед је био
нечим врло узнемирен.

— Што сте се тако смркли? — питао сам.

— Како се не бих смркао, кад потпуно пропадам! — одговори он, не престајући да корача
горедоле.

— Шта је? Шта се десило?

— Знате ли ви за мој уговор са Стеловским?

— О уговору сте ми говорили, али ми детаљи нису познати.

— Онда погледајте.

Пришао је писаћем столу, из њега извадио хартију, пружио ми је, и наставио да корача по
соби.

Забринуо сам се. Не говорећи о незнатној суми за коју је било продато издање, у условима је
стајао члан којим се Фјодор Михајлович обавезивао да до 1. новембра те исте 1866. године
преда нов, још необјављен роман, чији обим не би био испод десет штампарских табака
великог формата. Ако то не изврши, Стеловски добија право на велику одштету. У случају да
роман не буде испоручен ни до 1. децембра (о том проблему Достојевски је писао и у писму
А. В. Корвин-Круковској), ,Стеловски има право да у току девет година издаје бесплатно и
како му падне на ум што год напишем, без икакве накнаде."

Последњи услов је био нечувено безакоње, али потпис Достојевског испод њега давао је тој
самовољи карактер правог споразума.

Зато је Достојевски (што се види из његових других писама) понудио Стеловском јуна 1866.
године да му плати пенале. Али овај је то одбио. Писац је тада молио да му се рок помери за
три месеца, али је опет био одбијен. Достојевски је схватао шта стоји иза тог одбијања:
„Пошто је убеђен да више немам времена да напишем роман од дванаест табака, утолико пре
што сам у Руском веснику објавио тек половину, њему иде у прилог да се не сложи са
одгађањем и пеналима, јер тада ће све што убудуће напишем бити његово".

Миљуков је схватио да је ситуација озбиљна и да је потребно брзо нешто учинити.

„ — Да ли сте много написали од новог романа? — упитао сам.

Достојевски се зауставио испред мене, одсечно раширио руке и рекао:

— Ниједан ред.

То ме је запрепастило.

— Схватате ли сада зашто пропадам? — упита он жучно.

— Шта ће бити? Ваља нешто чинити/ — приметио сам.

— А шта да радим кад остаје један месец до рока. Летос сам писао за Руски весник,3
написано сам морао да преправљам, а сада је већ касно: за четири недеље не могу савладати
десет великих табака.

Ућутасмо. Ја сам сео, а он се опет усшетао по соби.

— Чујте, — рекао сам — не можете се заувек заробити, потребно је пронаћи неки излаз из
ове ситуације.

— Какав излаз! Ја не видим никакав.

— Знате шта, — настављао сам ја — ви сте ми, чини ми се, писали из Москве да већ имате
готов план романа?

— Имам, али, кажем вам, до сада није написан ниједан ред.

— Пристајете ли овако да урадимо: скупићемо одмах неколико пријатеља, ви ћете нам

испричати сиже романа, ми ћемо означити н»егове делове, поделићемо поглавља и
написаћемо га заједничким снагама. Ви ћете затим прегледати, изгладићете неравнине или
противречности које ће при том искрснути. Заједнички ћемо стићи да завршимо на време:
ви ћете предати роман Стеловском и ишчупаћете се из ропства...

— Не, — одговорио је он одлучно — никада нећу потписати своје име испод туђег рада.

— Онда узмите стенографа и сами издиктирајте цео роман. Мислим да ћете стићи за
месец дана да завршите.

Достојевски се замислио и опет се прошетао по соби.

— То је друга ствар. Ја још никада нисам диктирао своја дела, али могу да пробам... Хвала
вам: то је неопходно да урадим, иако не знам да ли ћу умети. Али где да пронађем
стенографа? Да ли познајете неког?

— Не, али није тешко пронаћи га."

Миљуков се обратио познатом професору стенографије П. М. Ољхину, који је дан касније

упутио Достојевском своју најспособнију ученицу, двадесетогодишњу Ану Григорјевну
Сњиткину.

РОМАН-СТЕНОГРАМ

Око дванаест сати, 4. октобра 1866. године, она се приближила кући на углу Мале
Мешчанске и Стољарног сокака, где је становао аутор Понижених и увређених.

Већ сама кућа у којој је живео Достојевски подсећала ју је на неугледно Раскољниковљево

пребивалиште — уносан петербуршки „ковчег" средине века са мноштвом малих станова,
насељених трговцима и занатлијама. У његовој радној соби било је мрачно и тихо: осећала
се нека потиштеност од те буке и тишине.

Први утисак који је Достојевски оставио на Ану Григорјевну био је мучан. С незаборавном
патњом сећала се она, педесет година касније, првог сусрета са својим будућим мужем:

„Нема речи којима би се могао описати онај тежак и жалостав утисак какав је Фјодор
Михајлович оставио на мене приликом нашег првог сусрета. Изгледао ми је збуњен, тешко
забринут, беспомоћан, усамл»ен, узрујан, скоро болестан. Изгледао је тако притиснут
неким несрећама да не види ваше лице и да није у стању да води повезан разговор...

Понудио ми је да седнем уз његов писаћи сто и, најбрже што се може, прочитао неколико
редова из Руског весника. Нисам стигла да запишем и рекла сам му да не могу да га пратим и
да у разговору или при диктирању никада не говоре тако брзо као он.

Он је прочитао спорије, а затим ме је замолио да му стенографисано писмо преведем у

обично. Цело време ме је пожуривао, говорио је: ,Ах, како је то дуго, зар се то тако дуго
преписује? Ја сам пожурила и између две реченице нисам ставила тачку, иако је следећа
реченица почињала великим словом и видело се да је тачка само испуштена. Фјодор
Михајлович је био необично револтиран због те испуштене тачке и неколико пута је
поновио: ,3ар се може тако..."

Расејаност и нерасположење Достојевског су се испољили у моменту када је његова нова

сарадница одлазила. Он је, изгледа, хтео да буде бар на растанку љубазан, али и то му није
пошло за руком.
„ — Био сам задовољан кад ми је Ољхин понудио девојкустенографа, а не мушкарца, и
знате ли зашто?

— Зашто?

— Зато што би се мушкарац сигурно пропио, а ви се, ја се надам, иећете пропити.

Мени је било ужасно смешно, али сам се уздржала.

— Ја се сигурно нећу пропити, у то можете бити убеђени."

Следећег дана, у договорено време, Ана Григорјевна је ипак дошла код Достојевског, али са
већ преписаном њеним лепим рукописом првом епизодом нове приповетке.

Она је била збуњена и пуна сумњи. Хоће ли аутор примити њен рад? Хоће ли наставити свој
диктат? И да ли је потребно наставити то тешко бележење онога што изговара глас тако
нервозног и строгог човека?

Она би била крајње озлојеђена, примећује тим поводом њена кћи Љубов Фјодоровна, да јој је
тог дана неко прорекао како ће још током четрнаест година стенографисати дела
Достојевског.

Први диктати су протицали у напрегнутом и узнемиреном расположењу: аутор је, изгледа,

сматрао да му нови метод писања романа неће поћи за руком и да ће ствар бити изгубљена.

Али савесни и тачни стенограми његове секретарице помало су га смиривали. Новела о

коцкару му је очигледно ишла од руке. Откривао се нов, веома плодан метод прераде
првобитних записа, сасвим сигурно се побољшавао квалитет излагања и нагло је био убрзан
темпо стваралачког рада. Аутор се одушевљавао новом темом и није престајао да
продубљује своју замисао.

Успех који је растао и сигурност која је јачала изазвали су и нов однос аутора према својој
помоћници. Он је најзад приметио њену љупкост, младост и оригиналну привлачност: дивне
сиве очи, паметне и сјајне, високо чело, енергичну браду. Писац је почео радо да прича о
својим плановима и успоменама тој симпатичној девојци и духовитом саговорнику. И она је
ускоро осетила да се Фјодор Михајлович понаша према њој сваки дан све пажљивије и
срдачније.

29. октобра Достојевски је последњи пут диктирао своју новелу. Тридесетог је Ана
Григорјевна донела преписан последњи диктат. То је био рођендан Фјодора Михајловича,
али он га је провео вршећи коначне исправке свог новог дела.

31. октобра, с дебелом свеском испод мишке, аутор Рулетенбурга је стигао код Стеловског;
слуга му је саопштио да је господар на путу. Достојевски је отишао у канцеларију свог
издавача, али је управитељ одбио да прими рукопис, написан према њему непознатом
уговору. Тек увече је писац успео да уручи свој рад уз потпис полицијском чиновнику у
кварту где је живео Стеловски.

Бескрајним напором ствралачке воље ствар је била добијена. Роман од десет табака био је
написан за двадеест шест дана. Преко сваког очекивања, бржи темпо рада веома се
благотворно одразио на општу композицију тих Бележака младог новека, додавши им
појачану напрегнутост и занимљиву динамичност.

Опасност од страшних пенала била је заувек и коначно ликвидирана.

Али заједно са њом била је ликвидирана још једна претња која је тиштала Достојевског:
перспектива усамљености, опасност да траје свој живот болесног трудбеника без
охрабрујуће близине човека који би га волео.

ДРУГЕ ЗАРУКЕ

Још у јеку рада Достојевски је изјавио једном приликом свом преписивачу, да му изгледа као
да стоји на животној раскрсници. Пред њим су три могућности: да отпутује на Исток, у
Цариград или у Јерусалим и да тамо заувек остане, да отпутује у иностранство због рулета и
да утоне у хазард свим својим бићем, или, најзад, да се ожени по други пут и да потражи
срећу у породици. Ана Григорјевна му је посаветовала да изабере овај последњи пут.

Трећег новембра Достојевски први пут посећује своју сарадницу да би јој понудио да
стенографише последњи део Злочина и казне.

Морао је да иде далеко око четири врсте. Ана Григорјевна је живела на периферији
Петербурга, на Песку, тј. крај самог Смољног манастира.

Тај удаљени део престонице изненађивао је у оно време својим необичним контрастима.
Богато декорисане зграде руског барока и класицизам, са раскошним колонадама и
забатима, које су створиле такве архитекте као што су Растрели и Кваренги, још увек су биле
окружене пустарама, повртњацима, убогим уџерицама, где су животарили „бедни људи" без
чинова — занатлије, трговпи, ситни грађани.

Овде је, крајем четрдесетих година, службеник дворског ресора, Григорије Иванович
Сњиткин, купио два велика комада земље (око две десетине) на Јарославској и Костромској
улици. На једној од пустара сада су се налазиле три дрвене зграде и двоспратна камена кућа,
у којој су живели кућевласници, тј. недавно обудовела мајка наше стенографисткиње,
пореклом Швеђанка или Финкиња, Марија-Ана Милтопеус, са две кћери. Она је руководила
градњом или презиђивањем својих кућа, често падајући под утицај разних посредника и
шпекуланата, који су је полако али сигурно водили у пропаст. На другом комаду земље биле
су саграђене две дрвене куће, у вредности од петнаест хиљада свака, намењене ћеркама за
мираз.
У једној од тих уносних зграда становала је старија удата сестра, Марија Григорјевна
Сватковска. Другу је поседовала од 1865. године млађа, још непунолетна девојка Ана. Према
њеном властитом причању, судбина ју је од младих дана претворила у потпуну власницу те
куће, у којој је она издавала станове, дотеривала их, водила књигу станара и остало. То је у
њој рано развило пословност, схватање новчаних односа као основе савременог друштва,
спретност да се лако сналази у правним случајевима, способност да управља некретнином у
граду, тј. јасан и одлучан практицизам, који је до краја остао карактеристично својство њене
природе. Може се поверовати њеној кћери: „Достојевски је био зачуђен са каквом је лакоћом
моја мајка сабирала велике бројеве и служила се тешким бележничким језиком.

Када је Фјодор Михајлович стигао до двоспратне куће Сњиткиних, угледао је изнад првог
спрата фирму трговине поврћем и зеленишом, а попевши се и ушавши у огромну собу за
примање, обратио је пажњу на мноштво украсних стварчица од порцелана. Због своје
необичне службе, везане за дворске просторије, покојни Григорије Иванович стекао је
склоност према вазама, фигуринама, шољама севрске, саксонске, руске израде, од којих је
прикупио за себе читаву колекцију, коју су наследиле његове кћери.

Овог пута разговор је био пословне природе. Договорили су се да следећих дана приступе
стенографисању последњег дела романа Злонин и казна, чије је штампање требало у Руском
веснику да се заврши почетком године.

Осмог новембра Ана Григорјевна је дошла на свој нови посао. Она је затекла Достојевског
нешто узнемиреног.

„Ја сам пожурила да упитам Фјодора Михајловича шта је радио последњих дана.

— Смишљао сам нови роман — одговорио је.

— ... Ко је јунак вашег романа?

— Уметник, не више млад, једном речју мојих година.

— Испричајте, испричајте, молим вас — молила сам, веома заинтересована новим

романом.

И у одговор на моју молбу потекла је сјајна импровизација. Никада, ни раније ни касније

нисам од Фјодора Михајловича чула тако надахнуто причање, као тада. Што је даље причао,
све ми је бивало јасније да Фјодор Михајлович прича о сопственом животу, само што мења
лица и околности. Ту је било све оно о чему ми је говорио раније, узгред, у одломцима. Сада
ми је детаљна, повезана прича много шта објаснила у његовим односима према покојној
жени и родбини...

— ... И ето, — настављао је своју причу Фјодор Михајлович — у том одлучном тренутку
свога живота уметник на свом путу сусреће младу девојку ваших година или годинудве
старију...
... Је ли могуће да млада девојка, тако различита по нарави и по годинама, може заволети
мог уметника? Није ли то психолошки неистинито? О томе бих, ето, и желео да знам ваше
мишљење, Ана Григорјевна.

— Зашто би то било немогуће? Јер, ако ваша Ана, како кажете, није празна кокета, већ има
племенито, саосећајно срце, зашто не би заволела вашег уметника? Шта мари што је он
болестан и сиромашан? Зар се може волети само због спољашности и због богатства? И у
чему је ту жртва с њене стране? Ако га она воли, онда ће и сама биш срећна и неће се
никада покајати!

Ја сам говорила ватрено. Фјодор Михајлович ме је гледао узбуђено.

— И ви озбиљно верујете да би она могла да га заволи искрена и за цео живот?

Он је неко време ћутао, као да се колебао.

— Ставите се за тренутак у њен положај — рекао је... — Замислите да сам ја тај уметник,
да сам вам изјавио љубав и да сам вас молио да ми будете жена. Реците, шта бисте ми
одговорили?

Лице Фјодора Михајловича је одавало такву збуњеност, такву пометњу, да сам ја најзад
схватила да то није само књижевни разговор, и да ћу његовом поносу нанети страшан
ударац ако му одговорим неодређено. Погледала сам толико ми драго, узбуђено лице
Фјодора Михајловича, и рекла:

— Ја бих вам одговорила да вас волим и да ћу вас волети читавог живота."

Сам Достојевски је своје ново осећање доживљавао мирно. Оно ничим није подсећало на
бурне страсти према Исајевој и Сусловој. Ускоро је сам говорио о својој женидби:

„При крају романа4 сам приметио да ме моја стенографкиња искрено воли, иако ми о томе
никада није говорила ни речи, а мени се она све више допадала. После братовљеве смрти
мени је ужасно досадно и тешко да живим и ја сам јој понудио да се уда за мене. Она је
пристала и, ето, ми смо венчани. Разлика у годинама је ужасна (20 и 44), али ја се све више
уверавам да ће она бити срећна. Она има срца и она: уме да воли."

У томе није погрешио.

Период зарука тако различитих људи текао је узнемирено, па чак и драматично. Достојевски
није крио од својезаручнице дугове после краха Епохе. Морао се старати о многобројним
рођацима: о читавој породици покојног брата (потпуно осиромашеној), о
двадесетогодишњем пасторку Фјодора Михајловича — Павлу Исајеву, донекле и о брату
Николају, најзад и о незаконитоме сину Михаила Михајловича — дечаку Вањи и његовој
мајци Прасковји Петровној Аникијевој. Број поверилаца умрлог уредника часописа Време и
Епоха и суме њихових меничних потраживања биле су тако велике да је тек годину дана пре
смрти, тј. 1879—1880, Достојевски. успео да исплати дугове (и то само захваљујући
изузетној енергији, коју је у ту ствар уложила Ана Григорјевна). Само је у својој породици
Достојевски био стално окружен десетином људи, којима је он био једина материјална
потпора у животу. А то је било и време када је он скоро бесплатно писао роман Коцкар и
добијао веома мали хонорар од Каткова за своје ремекдело Злочин и казна (150 рубаља по
табаку). Време је било сурово, а беспарица се осећала неумољиво.

Ана Григорјевна је схватила да ће такав систем рада ускоро довести њеног будућег мужа до
потпуне пропасти и једва му оставити снаге да настави свој напорни посао. Она је знала да
Достојевски не престаје да даје у залог своје ствари због неодложних текућих исплата:
сребрне приборе за јело, кинеске вазе из Казахстана, чак и одећу. Тако практичној и
самопожртвованој девојци, као што је Ана Григорјевна, која је маштала да уложи сав свој
иметак не би ли вољеног човека ослободила од страшног терета туђих дугова све је то
изгледало непоправива несрећа.

„Једна од наших вечери на Песцима", — сећала се после пола века Ана Григорјевна —
„обично мирних и веселих, прошла је за нас преко очекивања веома бурно."

Једне вечери, крајем новембра, долази Фјодор Михајлович на Песке, озебао и укочен.

Одмах су га напојили врелим чајем.

— Немате ли, можда, коњака?

— Чини ми се да немамо, али има вина.

Он је наискап попио дветри чашице и поново затражио врелога чаја.

Домаћица се забринула.

— Зар ниси данае дошао у бунди?

— Н-не, — збунио се Фјодор Михајлович — у мантилу.

— Али зашто не у бунди?

— Рекли су ми да је данас југовина.

— Одмах ћу послати да однесу мантил и донесу бунду.

— Не треба! Молим те, не треба!

— Како не треба? Ти ћеш назепсти у повратку: ноћас ће бити још хладније.

— Па ја немам бунду...
— Како немаш? Зар су ти је украли?

— Не, нису је украли, али сам морао да је однесем у залагаоницу.

Испоставило се да су се тога јутра код њега били скупили рођаци. Свима је био неопходан
новац да би се покрила неодложна дуговања и да би се платиле хитне потребе. Али Фјодор
Михајлович није имао пара. Породични савет је одлучио на липу места да се, пошто наступа
југовина, може заложити његова бунда. То би тренутно било довољно за најхитније
трошкове. А онда ће стићи новац из Руског весника.

Паша Исајев је однео бунду свог очуха у најближу залагаоницу.

„Дубоко ме је револтирала бездушност рођака Фјодора Михајловича". Дошло је до бурног

објашњења. „Ја сам почела мирно, али са сваком речи мој гнев и туга су расли; изгубила сам
власт над собом и говорила сам као безумна, не бирајући изразе, доказивала да он има
обавеза према мени, својој заручници; тврдила му да нећу поднети његову смрт, плакала
сам, викала, јецала, као у хистерији. Фјодор Михајлович је био врло ожалошћен, грлио ме је,
љубио ми руке, молио ме да се умирим ...

— ... Ја сам тако навикао на та залагања да ни овог пута нисам томс придао никакав
значај. Да сам знао да ћсш ти то примити тако трагично, нипошто нс бих дозволио Паши
да однесе бунду у залагаоницу...

Мајка Ане Григорјевне је понудила Достојевском да постане старатељ своје заручнице, да

би неконтролисано могао да располаже њеним иметком. Али он одбија.

— Та кућа је намењена Ани — рекао је он. — Нека је она и добије на јесен, кад јој прође
двадесет и једна година. Ја не бих хтео да се мешам у њене новчане послове.

„Док је Фјодор Михајлович био мој заручник, увек је одбијао моју новчану помоћ. Ја сам му
говорила да, ако волимо једно друго, онда и све мора бити заједничко.

— Наравно, тако ће и бити кад се венчамо, — одвраћао је он — а дотле ја нећу узети од

тебе ниједну рубљу."

Достојевски је отпутовао у Москву и добио пристанак Каткова да му се исплати аванс од две

хиљаде рубаља.

Фјодор Михајлович је после повратка уручио својој заручници 500 рубаља за њихову свадбу.

— Ања, држи их чврсто, памти да од тога хоћемо ли их сачувати, зависи наша будућа срећа.

Изгледало је да је свадба осигурана и да је више ништа не може осујетити. Али између

пехара и уста, каже француски афоризам, остаје још довољно места за несрећу. До ње умало
да није дошло у напрегнутим пословним приликама ових двеју породица.
Послови Ане Николајевне Сњиткине били су после мужевљеве смрти крајње замршени и
сваким даном су се све више компликовали. Почетком фебруара 1867. године, тј. неколико
дана пред свадбу Ане Григорјевне, у њихов стан је дошао заступник једног од зајмодаваца
њене мајке, великог зеленаша, у пратњи судског чиновника, да пописује имовину младе
девојке, наводно због неплаћених 500 рубаља по налогу за заплену. Све је то очигледно било
неосновано, јер је дужник била Сњиткинамајка, али тужитељи су рачунали са неискусношћу
њене ћерке.

Ана Григорјевна је паметно-, храбро и вешто отклонила претњу која се била наднела.
Шпекуланти су се повукли. Могле су се слати позивнице на свадбу.

13. фебруара 1867. године Достојевски је писао својим блиским пријатељима:

„После много брига и разноврсних недоумица (чак и болести), судбина је одредила да моја
свадба буде у среду 15. фебруара у Троицко-'Измајловској саборној цркви, у 8 сати увече. И
то је, изгледа, сигурно.

Подсећам вас на ваше љубазно обећање да ме у то време посетите... Осећам посебно

задовољство при самој помисли да ћете ви хтети да присуствујете првид! тренуцима мог
обновљеног живота..

Прошло је скоро десет годана од првог венчања Достојевског — 6. фебруара 1957. године у
Кузњецку.

То је био забачени део феудалне Русије. Насеље ловаца и испирача злата, убога црква,
свештенициполупросјаци; млада — сиромашна удовица са грозничавим руменилом на
образима; сведоци — сељак, државни кмет, и провинцијски учитељ, који је до јуче био
сматран заручником Исајеве. То је била једна од најтужнијих успомена Достојевског.

Сада је он пред олтар Измајловске цркве био довео двадесетогодишњу љупку девојку у
венчаници од белог моареа са богатим невестинским велом. Свећњаци и лустери били су
препуни свећа, службу је пратило свечано певање хора. Међу сведоцима, деверима и гостима
истицали су се познати књижевници и научници: Аполон Мајков, Страхов, Аверкијев,
Стојуњин, Ламански, Миљуков и многи сарадници браће Достојевских у часописима Време
и Епоха. Код куће су младенце дочекивали рођаци и пријатељи са пехарима шампањца.
Насмејана млада, заљубљена невеста била је срећна и уживала у оном опчињавајућем утиску
какав је остављао њен славни муж.

Али ово друго венчање Достојевског, тако раскошно и успело, мање је одговарало начину
његовог живота него његово прво скромно венчање у одигитријевској цркви у забаченом
Кузњецку. Зато се у његовом стваралаштву одразило само прво венчање, тако убого у свом
обреду и тако величанствено по снази осећања и трагичности доживљаја.
МЕДЕНИ МЕСЕЦ

Трајали су пријеми поводом венчања, посете, забаве. Неочекивано, Ана Григорјевна је

открила да јој је муж тешко, неизлечиво болестан.

„Последњег дана поклада ручали смо код рођака, а вече смо отишли да проведемо код моје
сестре" — прича Ана Григорјевна. —• „Весело смо вечерали... уз шампањац... гости су се
разишли, а ми смо остали да поседимо. Фјодор Михајлович је био веома живахан и причао
је нешто занимљиво мојој сестри. Изненада је прекинуо причу у пола речи, побледео је,
придигао се са дивана и почео да се нагиње према мени. Ја сам запрепашћено гледала његово
промењено лице. Али одједном се разлегао ужасан, нељудски крик, тачније вапај, и Фјодор
Михајлович је почео да се нагиње напред...

Ја сам обухватила Ф. М. око рамена и силом га посадила на диван. Колики је био мој ужас
кад сам видела да онесвешћено тело мог мужа клизи са дивана, а ја немам снаге да га
задржим. Одмакнувши сто са лампом која је горела, омогућила сам Фјодору Михајловичу да
се спусти на под; и ја сам села на под и, догод су трајале његове спазме, држала сам му
главу на својим коленима. Никог није било да ми помогне: моја сестра је била у хистерији, а
мој зет и служавка су се бринули за њу.

Мало-помало, спазме су нестале и Фјодор Михајлович је почео да долази к себи: испрва није
схватао где се налази и чак је изгубио слободу говора: стално је покушавао да нешто каже,
али уместо једне речи изговарао је другу и било је немогуће схватити га. Тек смо можда
после пола сата успели да дигнемо Фјодора Михајловича, да га положимо на диван.
Одлучили смо да му дамо средство за смирење пре него што кренемо кући.

На моју велику жалост напад се поновио сат после првог и овај пут са таквом снагом да је
Фјодор Михајлович преко два сата, већ дошавши к себи, из гласа јаукао од бола — то је
било нешто страшно. Двоструки напади су се касније дешавали, али релативно ретко. Тог
пута лекари су их протумачили великим узбуђењем, које је изазвао шампањац...

Морали смо преноћити код моје сестре, јер је Фјодор Михајлович био веома слаб, а и
плашили смо се новог напада. Какву сам ужасну ноћ тада провела! Тада сам први пут
видела од како ужасне болести болује Фјодор Михајлович. Слушајући његове јауке и крике,
који сатима нису престајали, видећи његово патњом унакажено лице, које није више било
налик на његово, сумануто укочене очи, уопште не схватајући његов неповезани говор, била
сам скоро сигурна да мој драги, вољени муж луди, и какав страх ми је уливала та помисао!

Али Фјодор Михајлович је одспавао неколико сати, и опоравио се толико да смо могли да
одемо кући...

... У току те тужне недеље почеле су и оне неприлике и неспоразуми који су тако затровали
прве недеље нашег брака, и ја се нашег »меденог месеца сећам с тугом и жалошћу."

Најближи рођаци Фјодора Михајловича, породица покојног брата Михаила и пасторак Павел
Исајев, понашали су се, са ретким изузецима, према новој жени Достојевског љубоморно и
непријатељски. Појавили су се и повериоци због Епохе са налогом за заплену великих
износа и са претњом пописа имовине. Прави се план да младенци бар до јесени отпутују у
иностранство. Али чак ни нови аванс добијен од Каткова није довољан за тако велики
расход. Ана Григорјевна одлучује да жртвује сав свој мираз да би спасла своју среку. Она
даје у залог свој нови намештај, клавир, крзно, златне и сребрне ствари, лутријске срећке.
„Ми смо одлазили у иностранство на три месеца, а у Русију смо се вратили после четири
године" — сећа се Ана Григорјевна. За то време пропала је скоро сва њена имовина. „Али
тамо је за мене и Фјодора Михајловича почео нов срећан живот, који се прекинуо тек са
његовом смрћу."

У ДРЕЗДЕНУ

Маршрута лутања Достојевског по Европи одређена је следећим етапама: пре свега Дрезден,
који је писад нарочито ценио због тишине, галерије слика и дивних вртова; затим Баден-
Баден, где се аутор Коцкара одавао својој хазардерској страсти и где је дошло до његове
познате расправе са Тургењевом поводом романа Дим и проблема Русије и Европе; одатле се
зналац европске уметности упутио у Базел ради једног од највећих узора касне немачке
Ренесансе. Затим ,су наставили до Женеве, где се Фјодор Михајлович зближава са Огарјовим
и присуствује познатом конгресу Лиге за мир и слободу. После лета 1868, проведеног у
Вевеју, Достојевски одлазе у Италију. Они дуго живе у Милану и Фиренци, свра-ћају у
Болоњу и Венецију, три дана проводе у центру Западних Словена — „златном Прагу". И
најзад се враћају у вољени Дрезден, одакле одлазе у Русију 5. јула 1871. године.

Лутајући Европом, Достојевски се вероватно више пута сетио песме Хомјакова, коју је
одавно заволео:

О тужан сам, тужан! Пада густа тама На далеки запад, земљу светих чуда...

У току четворогодишњег боравка Достојевског у иностранству, тешки облаци нису

престајали да се навлаче над европским континентом. Наступило је предвечерје француско-
пруског рата и Париске комуне. Први пут се уредник Епохе налазио у непосредној близини
арене светских збивања и могао је да прати међународну политику не само из новина.

Дрезден је у то време представљао тужну слику тек изгубљеног рата. Улето 1866. године
Саксонија, која се придружила Аустрији у њеном сукобу са Пруском, претрпела је, за својом
савезницом, потпуни пораз и била окупирана од пруске армије. Није прошла ни година дана
откако је саксонска престоница доживела ужас бомбардовања, а краљ јој побегао у Чешку.
Мештани су причали путницима о болницама, препуним рањеника и о тутњави битке под
зидинама престонице. Достојевски су посматрали у ресторанима и на Бриловој тераси
пруске официре са црвеним оковратнршима и са раздељцима до потиљка. То су биле праве
газде града и реални тумачи Бизмаркове политике, који је припремао уједињење Немачке
„гвожђем и крвљу". Догађај дана био је формирање севернонемачког савеза, на чијој су се
територији нашли и наши путници. Али тиме не само да се није окончавао грандиозни војни
поход, него су се наговештавале нове опсаде и генералне битке.

Достојевски је стигао у Дрезден забринут замислима о својим новим делима. Он се обавезао

да ће написати чланак Моје познанство са Бјелинским за московски зборник Пехар. Он се
посебно интересује за све што окружује великог критичара и упорно код антиквара и у
читаоницама трага за материјалима о Херцену, Бакуњину, Огарјову и петрашевцима.
Потребне су му свеске Звона и Поларне звезде, Прошлост и размишљања, низ забрањених у
Русији брошура. Завршивши Злонин и казну, он почиње да размишља о типовима и
карактерима људи четрдесетих година, претходника нихилизма и „савремених немира",
отаца и деце руске револуције, који су се заиста нешто касније појавили као крупне фигуре у
Злим дусима, Младићу, Пишневом дневнику.

Али, упоредо са тим, Достојевског је у то време могао да занима и роман филозофског типа,
у чијем би центру стајали етички и естетички проблеми, које аутор још није био тачно
одредио и формулисао. Ускоро ће он рећи да је његова омиљена тема духовни подвиг
узвишене моралне личности — лик идеално савршеног човека. Зато је, по доласку у Дрезден,
1. маја 1867. године Достојевски с Аном Григорјевном отишао у сликарску галерију: „Мој
муж је прошао кроз све сале и одвео ме пред Сикстинску мадону — слику коју је сматрао
највећим изразом човековог генија".

Велики догађај у стваралачкој биографији Достојевског тих година је откриће сликарства

касне Ренесансе.

У традиционалним религиозним ликовима средњег века велики мајстори XV—XVI века

изражавали су свој култ према савршеном човеку, своје дивљење моралној лепоти
материнства и светлосној снази разума. Интересовање за природу и живот, за активног
човека, његова осећања и мисли створило је снажну и истиниту уметност новог хуманизма
са његовим стремљењем ка свеопштој срећи и светској хармонији.

Дела светског сликарства интересују Достојевског пре свега са филозофске стране, као
моћни стимуланси његових будућих замисли, као генијално оваплоћење вековних ликова,
који су кадри да створе високе типове и у најновијем роману.

Према причи А. Г. Достојевске, Фјодор Михајлович је веома ценио Тицијана, нарочито

његову познату слику Царски денаријус, пред којом је обичавао дуго да стоји не скидајући
очију са ње. „Ова изванредна слика" — рекао је Достојевски жени — „може се упоредити са
Рафаеловом Мадоном" Контраст два Тицијанова лика Достојевски ће изразити у свој снази и
у последњем роману, у који је делимично ушла Књига о Христу коју је био наумио да
напише. Пророк поред инквизитора у поеми Ивана Карамазова као да је дат у духу познате
слике венецијанског мајстора, коју је Достојевски 1873. године супротставио као високи
узор Тајној венери передвижника Ге: кад би савремени уметник, сматрао је Достојевски, дао
учитељу оно лице „са каквим га је приказао у својој познатој слици Цару царево Тицијан,
онда би много шта одмах постало разумљиво".

Истог дана Достојевски се упознаје са митолошким пејзажима Клода Лорена, који постаје
један од његових омиљених сликара. Право уметниково име је било Клод Желе из
Лотарингије (одатле његов надимак Лорен, тј. Лотариншки). То је био мајстор идиличног
пејзажа, који је уоквиривао сцене среће првобитних људи. Такво је његово ремек-~дело Ацис
и Галатеја, с узбурканим таласима и зрацима сунца на заласку, са невиним и дивним
људима на обали обасјаног мора. На његовом хоризонту се плави испрекидани планински
профил. Поред обале, у сенци литица, згушњава се сумрак, али у даљини је све у сјају,
ваздушасто и свечано. То уметниково виђење је надахнуло Достојевског да напише
изванредну малу поему у прози, овековечену у Ставрогиновој исповести и у монологу
Версилова. „Ја сам га увек називао златним веком" — примећује о том пејзажу сам писац.

Достојевски је високо ценио познати аутопортрет младога Рембранта, са женом Саскијом на

коленима, уметника са којим су често упоређивали жанрсцене у његовим романима —
згуснуте тамне сенке, кроз које се пробија блештава светлост. У Дрездену, камо је дошао са
младом женом, писац је нарочито живо могао примати тему ведрине и непомућене среће,
која обасјава ту слику у свим њеним детаљима — огромна чаша пенушавог вина,
заслепљујуће перје на сомотској капи и занос самозаборава у осмеху ликујућег сликара.
Достојевски је у Рембрантовој збирци Дрезденске галерије видео још два изванредна
портрета истог модела: Саскија ван Ајленбург и Саскија са црвеним цветом. У духу
Раскољниковљевог творца била је насликана Старица која мери злато, а његовом
психолошком начину је одговарао Портрет старца у црном береу, финога лика и са
дубоким погледом пуним туте и самилости. У светском сликарству Рембрант је био скоро
најближи Достојевском као геније продуховљеног и поетског реализма, али романописац
није нам оставио своје утиске о мајстору трагичног портрета.

Љубимац Достојевског у Дрезденском Цвингеру постао је један од највећих уметника XVI

века — Ханс Холбајн--млађи. Његову Мадону градоначелника Мајера Достојевски је
сматрао највећим оличењем притајене и тихе туге. „А моја Мадона Холбајнова, како је
чиста, како прекрасна" — забележиће у своје свеске аутор Идиота. И на истом месту он ће
фино приметити да писма руске девојке као да су писана стилом Холбајнове Мадоне. Какво
понирање у суштину типа,. како високо поимање речи и лика \

„Вечити извор" — тако је Достојевски назвао Гетеову галерију. И баш тако је осетио у
својим страственим трагањима за великом темом и херојским карактером творад кнеза
Мишкина.

Шта је највише привлачило Достојевског у тој збирцод највећих драгоцености сликарства

Ренесансе?

Најпре, поетски мит о блудници, препорођеној недосежном душевном чистотом савршеног

човека. То је једна о& најпопуларнијих јеванђељских епизода: безброј пута обрађена у
уметности, нарочито у сликарству. Магдалену покајницу су сликали Тицијан, Веронезе,
Муријо, Рубенс, Ван-Дајк,. Рембрант, Коређо, Рибеира, Клод Лорен, фра Бартоломео,-Карло
Долчи, Грез, Пусен, Делакроа и многи други велики светски уметници. Та тема је, као што
смо видели, узбуђивала аутора већ у младости. Он у Њетонки Њезвановој помиње слику
савременог француског сликара Емила Сињола Христос који прашта грешници. Двадесет
година касније та стара песничка легенда поново је открила Достојевском своју драматику и
дубину на платнима Дрезденске галерије. Ту је он видео Батонијеву слику Препород
блуднице, која му је пружила „велико уживање"; Грешницу Бартоломеа Бисканија, ту
елегантну куртизану, потресену смртном пресудом изреченом мудрацу и праведнику;
Лејсово Покајање Марије и Магдалене, где млада жена крши руке и забацује главу као да
своје сапутнике преклиње да јој помогну у тренутку жестоке побуне њене пробуђене
савести.

Све то Достојевски усваја у оним немирним и тегобним седмицама, када размишља о новој
књизи, у којој намерава да ту драматичну стару легенду развије на позадини свог окрутног
времена. Почетком јесени 1867. године он планира Идиота.

У белешкама за роман Достојевски често указује на аналогију своје теме и легенде и

објашњава своју идеју: „Кнез је Христос"; „Ватрена и нежна сцена са кнезом (према
јеванђељу опраштање грехова блудници у цркви) ... Аглаја посећује Настасју Филиповну,
каже да је подло играти улогу Магдалене" и слично.

Почетком 1868. године он формулише коначну идеју новог романа: да позитивно прикаже
дивног човека. Он осе~ ћа да је то његова стара и омиљена, али бескрајно тешка тема.
Повезује је са њему драгим, чистим ликом љупке и светле девојке, њему блиске по крви и по
срцу: „Роман се зове Идиот, посвећен је вама, тј. Софији Александровној Ивановој. Мили
мој пријатељу, како бих желео да роман испадне бар донекле достојан посвете."

Од јануара 1868. године поглавља из нове књиге Достојевског почињу да се појављују у

Руском веснику.

Живот Достојевских у Дрездену је текао мирно па чак и лепо. Они су много шетали по
енглеским парковима и разноврсним шеталиштима градабаште, испред отворених естрада
слушали су у интерпретацији симфонијских оркестара Моцартове композиције, Росинијеву
§1а\)а1 шаХег, Вагнеров марш из Ријенција и Бетовеновог Фиделија. „Ништа узвишеније од
тога није створено" — пише Достојевски нешто касније својој жени. „Код Бетовена је свугде
страст и љубав. То је песник љубави, среће и љубавне чежње."

Достојевски су били чланови неколико библиотека са француским и руским књигама

(Фјодор Михајлович поново чита Игоове Јаднике, које високо цени, и омиљеног Дикенса —
Продавницу старина и Николаса Никлбија).

Он стално посећује кафане са страним и руским новинама, које су подстицале његове

замисли. Ана Григорјевна, која се од младости одушевљавала за порцелан, посећује
антикваријате и специјалне збирке, диви се познатим израдама из У1еих-$ахе и задивљује
мужа својом неуморном радсзналошћу. „У природи Ане Григорјевне је интересовање за
антикварство (то ми је драго и занимљиво)" *— пише Достојевски 28 (16) августа 1867.
године А. Н. Мајкову. „За њу је, на пример, посао то што иде да разгледа неку глупу градску
већницу, записује, описује је (што она чини стенографским знапима и исписала је седам
књига), али изнад свега ју је заинтересовала и одушевила галерија..."

Познаника у Дрездену нису имали, али таква усамљеност се свиђала супружницима. Обоје
се активно дописују: жена са рођацима и пријатељицом Стојуњином, муж са књижевним
пријатељима — А. Н. Мајковим и Н. Н. Страховим, с уредником Руског весника М. Н.
Катковим и пријатељем свога срца Софијом Александровном Ивановом.

Али породични живот не пролази и без извесних драматичних епизода. Достојевски добија
писмо од Аполинарије Суслове. Он јој одговара из Дрездена о новом прелому у његовом
животу. Веома нежним и присним тоном он у њему карактерише и личност свога
кореспондента:

„Твоје писмо оставило је на мене тужан утисак. Пишеш да си врло тужна. Није ми познат
твој живот у последњих годину дана и шта је било у твом срцу, али судећи по ономе што
знам о теби, тешко да можеш бити срећна. О, драга, ја те не позивам на јефтину
неопходну срећу. Ја те поштујем (и увек сам те поштовао) због твојих захтева, али ја знам
да твоје срце не може а да не захтева живот. А опет, људе вмдиш или као бескрајно сјајне
или одмах као ниткове и простаке. Ја судим према чињеницама. Закључак изведи сама. До
виђења, вечити пријатељу."

Из дрезденског дневника Ане Григорјевне види се да су „Полинина" писма остављала на

Фјодора Михајловича потресан утисак. У дневнику је овако описано читање једног од
писама које је Достојевски добио у Дрездену:

„Ја сам цело време пратила израз његовог лица, док је он читао то значајно писмо. Он је
дуго, дуго изнова прочитавао прву страницу, као да није био у стању да схвати шта је
тамо било написано; онда је, најзад, прочитао и сав се зацрвенео= Учинило ми се да су му
руке дрхтале. Ја сам се направила да не знам и упитала га шта пише Соњечка. Он је
одговорио да писмо није од Соњечке, и као да се горко смешио. Такав осмех још никад нисам
видела на њему. То је био или осмејак презира или сажаљења, не знам заиста, али неки
дирљиви, изгубљен осмех. Затим је постао ужасно расејан, једва је схватао о чему
говорим."

Ништа мање нису узбуђивала писма Суслове и Ану Григорјевну. Њој се чинило да ће је
Достојевски напустити због своје раније страсти.

„Било ми је хладно, ја сам дрхтала и чак сам плакала. Плашила сам се да ће се обновити
стара симпатија и да ће његова љубав према мени нестати. Господе, немој ми послати
такву несрећу. Била сам грозно уцвељена. Чим помислим на то, срце ми се стегне! Господе,
само то не. Биће ми исувише тешко да изгубим његову љубав!"
Писма од Суслове долазе и даље и доспевају у руке Ане Григорјевне. Она не може отворено
да разговара, али њене алузије постају све отвореније и јасније. То љути Достојевског.

„Он ми је брзо пришао, брада му је подрхтавала, и почео је да ми говори како је, најзад,
схватио моје речи, како он задржава право да се дописује било са ким, како он има односе и
како му ја не смем сметати."

Али дуги боравак Достојевских у иностранству и њихови чести преласци из места у место
ометају даље дописивање.' Односи са Сусловом, чак и епистоларни, полако се прекидају
заувек.

Проборавивши два месеца у Дрездену, Достојевски су почетком јула отишли у Баден,

помодно летовалиште, где је постојао рулет.

БАДЕН. СУСРЕТ СА ТУРГЕЊЕВОМ

На путу за Баден Достојевски су пролазили поред средњовековних замкова с округлим

кулама и сећали се крсташа и турнира. Франкфурт на Мајни освојио је Ану Григорјевну
белим багремом у цвету, какав она још никад није била видела. Разгледали су споменике
Гутенбергу и Гетеу. Достојевског је задивила веома стара готска црква поред трга, коју је он
назвао „савршенством у уметности".

У Бадену су одсели у великом хотелу „Златни витез", али губици на коцки од првог дана
натерали су их да се преселе у удаљени део и да изнајме две мале собе изнад ковачнице, где
су читав дан заглушено лупали ковачи. Безбројни малишани испуњавали су кућу својим
плачем и виком. Покорна Ана Григорјевна се повинује судбини: „Ја не обраћам пажњу да
буку у ковачници, всћ сам сс привикла на њу; а Феђа, он примсћујс", нсиспаван јс, постаје
раздражљив...

Баден је био, можда, најтужније место у четворогодишњем путовању Достојевских по

европским земљама. Њихов боравак овде претворио се пред крај у праву драму. Већ на
почетку баденског периода десио се важан догађај, који је оставио видан траг у животу и
стваралаштву Достојевског: то је био идејни спор са Тургењевом о Русији и Европи, који је
изазвао прекид њихових односа за дуги низ година.

Тај необични конфликт родио се и развијао овако:

Једне вечери кад се враћао са женом из курсалона Достојевски је срео И. А. Гончарова, који
је тек недавно био стигао. Достојевски га је упознао с Аном Григорјевном.

Гончаров их је обавестио о доласку Тургењева, који је у то време стално живео у тој

помодној бањи, где је градио себи кућу поред виле Полине Виардо. Посећивале су их све
славне европске личности.
Гончаров је, тобож у име Тургењсва, рекао Достојевскима да је дан пре тога овај видео
Фјодора Михајловича на рулету, али му није пришао, знајући да коцкари то не воле. „Феђа је
дужан Тургењеву педесет талира" — бележи у свом дневнику, речи Гончарова Ана
Григорјевна — „и зато обавезно мора да оде до Ивана Сергејевича, иначе би Тургењев могао
помислити да Феђа не долази из бојазни да ће му бити затражен новац". Достојевски је
следећег дана одлучио да посети Тургсњева.

Реч је била о дуту части, направљеном још пре две године. Подсетимо се предисторије
познатог баденског инцидента.

Односи Тургењсва и Достојевског у време издавања почвеничких часописа били су веома

пријатељски. „Сабласти" су се појавиле у Епохи. Ускоро, 1865. године, док је с А. П.
Сусловом боравио у Визбадену, где је почео да пише Злочин и казну, Достојевски је, после
губитака на картама писао Тургењеву и замолио га да му пошаље 100 талира, које би му
вратио за три недсље. Тургењев му је одмах послао део тражене суме, тј. 50 талира,
пропративши пошиљку пријатељским писмом. Достојевски је топло захвалио „добром
Ивану Сергејевичу", јер је и тај новац „ипак много помогао".

Али у току протекле две године дуг није био враћен. Сада је Достојевски био у великом
губитку и било му је потребно одгађање.

Све би се то, претпостављамо, могло уредити без нарочитих тешкоћа. Али постојала је још
једна околност, која је веома компликовала целу ствар.

У току последњих месеци Достојевски је осетио потпуни унутрашњи прекид са Тургењевом.

Сада је могао отићи к њему само ради ватреног спора.

Почетком 1867. године био је завршен роман Дим. Он се појавио у мартовској свесци Руског
весника и изазвао је буру негодовања у критици свих партија и праваца. „Сви ме грде, и
црвени и бели" — писао је Тургењев Херцену.

За Достојевског је било неприхватљиво „крајње западњаштво" аутора Дима, „негирање

националних идеала славјанофилства и почве".

У подне 10. јула Достојевски је посетио Тургењева. Аутор Дима је одмах почео да говори о
изузетној кампањи штампе против тог романа.

„Чини ми се да никога никада нису тако сложно грдили као мене због Дима. Камење лети са
свих страна" — писао је тих дана Тургењев П. В. Ањенкову. „У Москви, у Енглеском клубу,
племство је прикупљало потписе против Дима и чак су се изјашњавали за моје искључење из
сталешких редова."

Он је почео да говори о главној идеји Дима.

— Постоји један општи, за све неминовни пут, то је цивилизација, а сви покушаји русизма
да буде самосталан су — глупост. Ја пишем велики чланак против свих русофила и
славјанофила.

— Ради веће удобности поручите телескоп из Париза.

— Зашто?

— Усмерите на Русију телескоп и посматрајте нас, иначе, нас је тешко видети. Одавде је
далеко.

Тургењев се намрштао, али није ништа одговорио.

— Нисам очекивао — настављао је посетилац — да ће све те критике (тј. напади) и неуспех

Дима до те мере да вас наљуте; часна реч, не вреди .. .

— Ја се уопште не љутим .. .

Достојевски је узео шешир и пред полазак је изговорио све што се у његовој души за три
месеца било скупило против Немаца.

— Знате ли каквих овде има лопужа и хуља. Прост народ овде је много гори и непоштенији
од нашег, а да је глупљи —- у то нема никакве сумње. Ви, ето, говорите о цивилизацији. Шта
им је учинила цивилизација и чиме се могу похвалити пред нама!

— Говорећи на такав начин, ви вређате мене лично. Знајте, ја сам се овамо доселио заувек...

— Иако сам читао Дим и сада са вама разговарао читав сат, ипак никако нисам могао да
очекујем да ћете ми ово рећи. Зато извините што сам вас увредио.

Они су се учтиво поздравили. „Зарекао сам се да ногом нећу никад више крочити код
Тургењева."

И Тургењев је донео исту одлуку. Он је свратио код Достојевског следећег јутра у 10 сати
(знајући да овде не устају пре 12) и оставио је своју посетницу, као знак прекида личних
односа.

Они су се још једном срели на рулету, али се чак нису ни поздравили.5

Визбаденски дуг Достојевски је вратио Тургењеву марта 1876. године (о чему постоји
признаница).

Чини част обојици писаца што се њихово дугогодишње непријатељство завршило

помирењем кратко време пред њихову смрт, на Пушкиновој прослави 1880. године.

Једном од значајних особина карактера Фјодора Михајловича Ана Григорјевна је сматрала

његову повећану жестину, плаховитост, страсност, што га је често доводило до очајања.
Свративши у Дрездену на неку лицитацију, Достојевски се одушевио комплетом ваза и
тањира од чешког кристала, боје труле вишње са златом. Тешко би било набавити свих
осамнаест комада, али Фјодор Михајлович је уверио једну непознату Францускињу, која се
загледала у ту колекцију, да је купе попола. Он је отворио лицитацију, повећавајући цену
навелико, по талир.

„Из тренутка у тренутак страст се у њему повећавала" —-сећа се Ана Григорјевна — „ја сам
видела да цена расте, и ужаснуто сам помишљала: шта ће бити ако Францускиња
одустане?..."

Достојевски нису имали много новца. Они су се спремали на пут у Русију, девет ломљивих
кристалних предмета немогуће је било пренети у коферима. Борба за њих је губила смисао и
претила беспарииом. Али Достојевски је био обузет незадрживом страшћу коцкара и није се
смирио док скупоцене вазе и тањири нису постали његово власништво.

У току првих путовања у иностранство, 1862. и 1863. године, Достојевски се први пут без
размишљања одаје хазарду. Он испробава своју срећу на рулету и добија велику суму. Али
током наредних путовања он два пута све губи.

Снага страсги која га је обузела јача је од свих разлога разума.

Неодољиво га привлачи коцка као опасна и кобна саблазан. „Најважнија је сама игра. Знате
ли како то привлачи. Не. Кунем вам се, то није само добит, иако ми је пре свега потребан
новац ради новца".

Касније је Ана Григорјевна, која је осетила на себи све мучне последице коцкарске страсти
Достојевског, детаљно описала његово стање за време тих грозничавих напада несавладиве
болести:

„Све процене Фјодора Михајловича о могућности да добије на рулету својим начином

играња биле су потпуно исправне и успех је могао да буде потпун, али уз услов да овај метод
примењује неки хладнокрвни Енглез или Немац, а не тако нервозан, занесен човек, који у
свему иде до последњих граница, какав је био мој муж. Али осим хладнокрвносш и
самосавлађивања, коцкар на рулету мора поседовати солидан иметак, да би био у
могућности да поднесе лоше обрте игре. И у том погледу Фјодор Михајлович је имао
недостатак: ми смо имали релативно мало новца и никаквих могућности да их у случају
неуспеха ма откуда набавимо. И није прошла ни недеља дана, а Фјодор Михајлович је
изгубио све што смо имали. Почела су узбуђења око тога где пронаћи новац да би се
наставила игра. Морали смо да заложимо ствари. Али, и кад би заложио ствари, муж
понекад није могао да се уздржи и понекад је губио све што би добио за заложену ствар.
Понекад му се дешавало да изгуби све скоро до последњег талира, а онда би му се срећа
опет осмехнула и он би доносио кући неколико десетина фридрихсдора. Сећам се да је
једном донео набијен новчаник, у коме сам избројала 212 фридрихсдора (по 20 талира
сваки), значи 4.300 талира. Али тај новац није дуго остао у нашим рукама. Фјодор
Михајлович није могао да издржи: не смиривши се још од узбуђења, он је узимао по 20
комада, губио их и враћао се по нових 20, губи и тако се у току дватри сата враћао неколико
пута по новац и, на крају крајева, све губио...

Морам себи одати признање: никад нисам пребацивала мужу због губитка...

.. .Али ми је до дна душе било тешко да гледам како пати Фјодор Михајлович: он се враћао
са рулета... блед, изнурен, једва се држећи на ногама, тражио новац од мене (он ми је давао
сав новац), одлазио и после пола сата се враћао по новац још смркнутији, и тако све док не
изгуби све што имамо.

Кад више не би имао чиме да се коцка нити одакле да узме новац, Фјодор Михајлович је
бивао потиштен, почињао је да јеца, на коленима ме преклињао да му опростим што ме
мучи својим поступцима, падао је у крајње очајање. И требало је много напора, убеђивања,
наговарања да га умирим, да му нашу ситуацију прикажем мање безнадежном, да измислим
излаз, да његову пажњу и мисли окренем на нешто друго."

Историја непрекидних губитака Достојевског, његових надања, безумних ризика, неразумног

хазардирања, немогућ-ност да савлада злог духа коцке, да се потчини провереном систему
(„чим почнем да добијам, ја одмах почињем да ризикујем; не могу да се савладам ...“) — све
то ствара сдику тешког моралног мучења, са којом писац није престајао да упознаје своју
жену, најдетаљнијим описима својих неуспеха. „Све сам изгубио", „заложио сам сат“,
„молим те пошаљи новац за повратак", „спаси ме последњи пут..." — то је прави трагични
лајтмотив ове преписке, прожете сталним вапајима покајања, самооптужби, покушаја да се
оправда, ватрених заклетви и нових молби за новац.

Ана Григорјевна, у туђем граду, без познанстава и веза, усамљена, трудна, нервозна, скоро
без средстава за живот, напреже све снаге и шаље тражених двадесет империјала. Само да се
што пре сврши тај пакао, та усамљеност, тај растанак, та нервна грозница блиског човека аа
коцкарским столом у туђој земљи.

Као одговор добија писмо:

„Ања, драга, пријатељу, жено моја, опрости, немој ме назвати подлацем. Ја сам учинио
злочин, изгубио сам све што си ми послала, све до последње крајцере, јуче сам добио и јуче
сам изгубио. Ања, како ћу погледати себи у лице, шта ћеш ти рећи о мени?“

Шта ће рећи Ана Григорјевна? Она ће поново послати новац за пут и поново ће очекивати
вести о губитку.

„ ... Изгубио сам све до пола десет и изашао као помахнитао. Толико сам патио да сам
одмах одјурио свештенику (не брини, нисам био и нећу да идем). Уз пут сам мислио, јурећи к
њему по мраку, непознатим улицама: он је божји пастир, нећу са њим разговарати као са
приватним лицем, него као да се исповедам... Али сам се изгубио у граду. Дојурио сам кући:
сада је поноћ, седим и пишем ти. (Свештенику нећу ићи, нећу отићи, кунем се да нећу
отићи/)**

Та од стида и патње дрхтава писма Достојевског делују јаче него најстрашније странице
његових романа.

Баден је био прво место где је Ана Григорјевна присуствовала тој свакодневној, изнурујућој
и безнадежној драми, записујући свако вече у своје стенографске свеске утиске протеклог
дана. Не може се проћи поред тих бележака, које нам откривају великог човека, генијалног
мислиоца и песника, обузетог неодољивом страшћу, која је њему и бићу које је он волео
наносила неподношљив бол.

Навешћемо један случај, карактеристичан за читав систем коцкања Достојевског и за читав

њихов баденски живот.

Ујутро 16. јула они су имали 166 златника.6 Коцкао се читав дан и много пута се обраћао
домаћим изворима. Предвече им је било остало 66 монета: губитак тог дана је износио
хиљаду франака.

Следећег дана, 17. јула, претекло је — свега 20 златника. 18. јула сума је потпуно изгубљена.
Тада он моли жену да му да накит да га заложи.

„Извадила сам наушницс и брош и дуго, дуго сам их разглсдала. Чинило ми се да их видим
последњи пут. (Тако је и било.) Било ми је ужасно тешко: ја сам толико волела те ствари,
Феђа ми их је поклонио..." Ана Григорјевна се опраштала са њима, љубила их, молила га да
их заложи на месеи дана да би их касније откупила.

„Феђа је клекнуо пред мене, љубио ме у груди, љубио ми руке, говорио да сам добра и драга,
да нисам ни здрава, и да нико на свету није бољи од мене..."

Он је отишао. Ана Григорјевна је почела да јеца. Било јој је неиздржљиво тешко. Све је
изгледало ужасно, тешко, безнадежно, непоправиво. То је било очајање, како јој се чинило,
блиско лудилу. Јецаји су је гушили... „Господе, како ми је тешко! Не знам хоћу ли често у
животу имати такве страшне тренутке."

Прошло је око три сата. Достојевски се најзад вратио. „Рекао ми је да је све изгубио, чак и
новац добијен за заложене наушнице (120 франака). Феђа је сео на столицу и хтео да ме
посади себи на колена, али ја сам се спустила на колена пред њим и почела да га тешим.. Он
је почео да је убеђује како је то последњи пут, али није могао да настави, наслонио се на сто
и заплакао. „Да, Феђа је заплакао; он је рекао: Ја сам ти украо последње, однео и прокоцкао.
Почела сам да га тешим, али он је стално плакао. Било ми је тешко због њега, то је ужасно
како се он мучи...“

Али следећег јутра, 19. јула, са последњим остацима уштеђевине (један златник, један
петофранак и четири флорина) он је поново био крај рулета и поново је све изгубио. И своју
бурму је био заложио за 20 франака — и изгубио. Ана Григорјевна даје свој скупи чипкани
огртач (мајчин поклон) и своју бурму, изгубивши сваку наду на успех. Мучи је неподношљив
бол.

Касно увече се вратио Фјодор Михајлович. Овај пут јој је поклонио букет белих и
ружичастих ружа. Пружио јој је обе бурме (друга је била тако заложена и тек сада
откупљена). После разних преокрета среће, он је добио 180 франака и смогао снаге да у том
тренутку остави рулет. Стари лихвар, Немац, који му је враћао бурме, дао му је савет:
„Немојте више никад да играте, иначе ћете све изгубити".

Није послушао. Два дана касније свих 180 франака је однео точак рулета. „Ми сада заиста
немамо од чега да живимо", записује у свој дневник 21. јула Ана Григорјевна.

Она је у Дрездену волела да слуша музику. Овде јој је и то било тегобно. Сувише много
накинђурених госпи! „А ја треба да идем у старој црној хаљини, у којој ми је ужасно врућина
и која је још и ружна. Шта да се ради кад тако треба да буде!" Обућа је дотрајала и треба
крити ноге. Није остајало ништа друго до попети се на брдо иза станице и одатле слушати
удаљену музику, „која је изванредно добра". У Бадену свирају Бетовеновог Егмонта,
Моцартовог Дон Жуана и Чаробну фрулу, Доницетијеву Лучију од Ламермура. Ана
Григорјевна се труди да заборави ужас баденске стварности уз те звуке... „Наше стање је
безизлазно" — записује она у свој августовски дневник. „Страшна врућина, деца гласно
плачу, у ковачници неиздрживо лупају, немамо ни копејке ствари су заложене и могу
пропасти, собе тесне, досадни звук клепетуше, нема књига, а постоји могућност и да
останемо без ручка..."

Уз то су обоје болесни. Њу море мучнина, тешка повраћања, јаки болови. Он има нападе
епилепсије, које прате наступи страха од смрти.

Али рођаци Ане Григорјевне шаљу јој нешто новца и Достојевски могу да напусте тај
„проклети град", тај „пакао“, ту коцкарску јазбину, која им је причинила толико патње.

23. августа 1867. године они напуштају Баден и упућују се у Женеву, скрећу са правца пута и
свраћају у Базел, где их очекују ремекдела једног од најпознатијих мајстора немачког
Препорода.

ХАНС ХОЛБАЈН-МЛАЂИ

Један од најјачих и најтрајнијих уметничких утисака Достојевског била је слика Ханса

Холбајнамлађег Христов леш.

Достојевски је од детињства знао Писма руског путника, где Карамзин говори о томе са
каквим је интересовањем гЛедао у Базелу „слике славног Холбајна, родом из Базела и
Еразмовог пријатеља". „У Христу скинутом са крста нема ничег божанског, али као мртвац
је приказан веома природно.. “г
Са великом вероватноћом се може претпоставити да је Достојевском био познат и предговор
Жорж Санд за њену књигу Ђавоља мочвара, који је откривао огроман значај Холбајна за
новију напредну уметност.

„Први подсшиај за писање овог дела" — писала је о својој књизи Жорж Сандова — „била је
Холбајнова гравира Игра смрти, која буди низ важних мислих, што књижевност
постављају на широку социјалну основу. Уметност је у Холбајново доба приказивала живот
са његове мрачне и тешке стране. Холбајново схватање света је обојено немилосрдним
песимизмом који је изузетно тежак зато што свим животом унесрећенима обећава само
патње. Пред савременим уметником је исти проблем о гладнима и голима о социјалној
мржњи и хуманости."

То је била и главна тема Достојевског. Према изјави његове жене, Фјодор Михајлович је
(очигледно, средином шездесетих година) чуо од некога о Христовом лешу Холбајна. Он је
одлучио да приликом својих путовања по Европи сврати у Базел и види то невиђено, а већ
блиско му дело. На путу за Женеву, августа 1867. године, Достојевски преседају на једној
успутној станипи и 12 (24) август проводе у граду Еразма Ротердамског и његовог славног
портретисте.

Дан је био тмуран. Базел их је изненадио својом тишином, ћутњом и чамотињом. Али у
градском музеју су видели познату сатиричну Холбајнову Игру смрти, где представници
свих сталежа, професија и звања ступају у коло неумитног коловође. Ту се налазило и
необично платно, кога се Достојевски сетио у Идиоту.

„Изнад врата на улазу у другу собу висила је једна слика доста чудна по својој форми, дуга
око два и по аршина и висока не више од шест вершака.7 На њој је био насликан Спаситељ,
тек скинут са крста.

— Али то је... то је копија Ханса Холбајна — рекао је кнез, осмотривши слику — и мада
нисам велики зналац, чини ми се, одлична копија. Ја сам ту слику видео у иностранству и не
могу да је заборавим...

— Лаве Николајевичу, одавно сам хтео да те упитам да ли верујеш у Бога или не? —
неочекивано опет проговори Рогожин, пошто је направио неколико корака.

— Како чудно питаш и... гледаш! — примети кнез нехотице.

— Волим да гледам ову слику — промрмљао је Рогожин поћутавши, као да је заборавио на

своје питање.

— Ову слику! — викну кнез под утиском неочекиване мисли. — Ову слику! Од ове слике
понеко може изгубити веру!

— Губи и то — неочекивано потврди Рогожин."

Достојевски је намеравао да укључи у роман расправу кнеза Мишкина о Холбајновом
ремекделу (можда, његов разговор о тој теми са Рогожином, која је само набачена у
наведеном одломку). Питања атеизма и вере, реализма и натурализма би ту добила више
места. Али тај филозофски коментар Холбајна он није написао, иако га је слика у базелском
музеју одушевила и задивила.

«... Необично дело", — прича у свом дневнику Ана Григорјевна — „али оно је на мене
оставило утисак ужаса, а Феђу је тако задивило да је Холбајна прогласио изванредним
сликаром и песником," Упркос традицији, Хирстос је овде приказан „са мршавим телом,
виде се кости и ребра, руке и ноге са пробијеним ранама, натекле и веома модре, као код
мртваца који је већ почео да се распада. Лице исто тако страшно измучено, са
полуотвореним очима које више ништа не виде и ништа не изражавају. Нос, уста и брада
су помодрели; то, уопште, толико личи на правог мртваца да се ја не бих усудила да
останем насамо са њим у истој соби. Претпоставимо да је то веома верно, али то није
лепо, и у мени је изазвало само одвратност и некакав ужас. Феђа је био одушевљен том
сликом."

Тако је забележила А. Г. Достојевска у свом дневнику, вероватно истога дана. Али она се
вратила на тај значајни догађај свог путовања по иностранству у својим каснијим
успоменама, додавши низ допунских прта о томе како је Достојевски примио потресно
новаторство Холбајна.

„Слика је оставила на Фјодора Михајловича тежак утисак и он се зауставио пред њом

запањен. Ја нисам била у стању да гледам слику; утисак је био исувише тежак, нарочито у
мом болесном стању, и ја сам отишла у друге сале. Када сам се 15—20 минута касније
вратила, Фјодор Михајлович је и даље стајао пред сликом, као да је прикован. Његово
узбуђено лице имало је неки уплашен израз, који сам често примећивала у првим тренуцима
епилептичног напада. Ја сам полако узела мужа под руку, одвела га у другу салу, посадила
на клупу и сваког тренутка очекивала напад. На срећу, то се није догодило: Фјодор
Михајлович се полако умирио и, одлазећи из музеја, инсистирао да још једном стратимо да
видимо слику која га је толико задивила."

Та грандиозна студија нагог тела приказивала је легендарног мученика као мртваца који се
распада и није способан да васкрсне за нови живот. Сурови уметников реализам одбацивао
је условну лепоту и канонски сјај, које је таквим предањима придавала званична црква. То
антирелигиозно тумачење познате базелске слике истиче кнез Мишкин и потврђује
Рогожин.

ЖЕНЕВА

Аустријскопруски рат 1866. године изазвао је у политичким круговима Европе стрепње од

неизбежног и скорог сукоба између Француске и Пруске. Почела је антимилитаристичка
агитација. Пацифистички кругови одлучили су да сазову међународни конгрес напредних
радника Запада као манифестацију идеја мира и слободе народа. Конгрес је био предвиђен
за септембар 1867. године у Женеви. У њему су пристали да учествују Виктор Иго,
Гарибалди, Џон-Стјуарт Мил, Херцен, Бакуњин, Огарјов, Луј Блан, Пјер Леру, Жил Валес,
Елизе Рекли, Едгар Кине, Жил Фавр, Литре, Бихнер. Скупови су се морали одржавати у
палати народних представника под заставом Лиге мира и слободе.

Достојевски су већ око две недеље боравили у Женеви, где су одлучили да се настане преко
зиме. Фјодор Михајлович је течно говорио само француски и зато је одлучио да за време
предстојећег жениног порођаја живе тамо где би он могао слободно да се споразумева.
Изабрали су француску Швајцарску.

Баш ту је Достојевски најбоље могао да проучи савремене револуционаре. Обала Женевског

језера и главни град кантона били су у то време велики центар европске и, посебно, руске
политичке емиграције. Од половине шездесетих година ту је дуго живео Херцен, а навраћао
је овамо и оне године када је ту боравио Достојевски. Улето 1867. године овамо је
допутовао ветеран социјализма Пјер Леру. Када и Достојевски, у Женеви су живели Н. П.
Огарјов, Ал. Серно-"Соловјович, Карл Фогт, Н. Ј. Николадзе и М. К. Елпидин, и најзад
Гарибалдијев ађутант — Лав Мечников. Према сведочанству А. Г. Достојевске и Н. Н.
Страхова, Достојевски се дружио са Огарјовим, који је често навраћао код добровољног
петроградског изгнаника, доносио му књиге и новине, па му чак често и позајмљивао по
десет франака. Из Херценових женевских писама сину види се да је и Достојевски често
посећивао Огарјова, где се морао сретати са многобројним руским емигрантима. Најзад,
скоро у исто време кад и Достојевски, почетком септембра 1867. године у Женеву је стигао
М. А. Бакуњин, који је стално долазио Огарјову и око годину дана живео на обали Женевског
језера, прво у самој Женеви, а затим у околини Вевеја и Кларана, где је и Достојевски
проводио лето. 27. фебруара 1868. године Херцен пише сину о болесном Огарјову: „И што је
главно — исувише га узнемиравају: Бакуњин, Утин, Достојевски, Мерчински, Черњецки,
Данич, и ..

Нема сумње да је за време тог свог женевског периода Достојевски много пута видео
Бакуњина и вероватно је много пута разговарао са њим, много чуо о њему и могао
непосредно и слободно да га посматра као једног од најпознатијих представника руске
ревлуционарне емиграције. Сада је требало да се сретну на политичком конгресу светског
значаја.

То је била велика манифестација прогресивних снага Европе. Истакнути друштвени радници

разних земаља Гијом, Бихнер, Цезар де Пап — говорили су у име разних организација и
савеза. У раду конгреса је учествовао Гарибалди. За потпредседнике су били изабрани
Огарјов и Бакуњин. Није чудно што је Достојевски — који је у младости био близак
утопијским социјалистима, а затим доживео пресудну кризу и придружио се супротном
табору — био природно заинтересован за конгрес који је са великом пажњом пратила главна
политичка штампа читавог света. Овде је он први пут видео делатнике савременог европског
социјализма и револуције 60~тих година. Те нове социјалисте и револуционаре Достојевски
још није познавао, и за њега је конгрес у великој мери био занимљив због непосредне
могућности да посматра „ту господу", „коју“ — пише он С. Н. Ивановој 29. септембра (11.
октобра) 1867. године — „први пут нисам видео у књигама већ на јави". За уметника,
филозофа и публицисту, какав је био Достојевски, овај призор је, наравно, био од
прворазредног интереса. Из његових писама се види да је прво непосредно виђење
савремених левичара, њихових декларација и дискусија, изазвало у њему повећано, иако
негативно, интересовање. Тезе о рушењу хришћанске вере и великих монархија, о укидању
капитала и о томе да „све, по наредби, буде заједничко" — тако је Достојевски примао
проповед његових савременика социјалиста — из основа су противречиле његовом погледу
на свет. А како су га идеје обично подстицале на уметничко стваралаштво, женевски конгрес
се мора имати на уму када се говори о историји касног романа Досгојевског.

Један говор је морао посебно привући његову пажњу. Најпознатији војник међународне
револуције, ветеран Прага и Дрездена, заточеник Саксоније, Аустрије и Русије, који је два
пута осуђен на смрт и спасао се бекством преко три дела света, Михаил Бакуњин, још за
живота легендарни јунак, потресао је огромни аудиторијум женевске палате тезама свога
говора.

Он је привлачио општу пажњу конгреса. Први пут после двадесет година Бакуњин се појавио
на политичкој трибини, с ореолом неустрашивог борца против деспотизма и мученика
реакционарних влада. Његови говори, према сведочењу очевидаца, били су необично
ефектни.

„Када се пењао својим тешким и тромим кораком уз степенице које су водиле на подијум
где је заседао биро, одевен аљкаво као увек, у некаквом сивом џаку, зачули су се повици:
,Бакуњин! Гарибалди, који је заузимао председничко место, устао је, направио неколико
корака и бацио му се у наручје. Тај свечани сусрет два стара опробана борца револуције
оставио је необичан утисак. Сви су устали и одушевљеном пљескању није било краја."

Бакуњинов говор је имао велики успех.

„Његова величанствена појава, енергични покрети, искрен, сигуран тон, кратке, као
секиром одсечене реченице — све је то остављало снажан утисак."

Он је почео одлучним протестом против самога постојања руске империје, засноване на

негирању сваког људског права и слободе. Захтевао је уништење централизованих држава у
име стварања слободне федерације провинција и народа — будућих Сједињених Држава
Европе. Он је предсказивао неизбежност страшног светског рата с неизбежним повратком
„страшних времена Валенштајна и Тилија".

„Тешко народима", — завршио је он уобичајеним својим говорничким патосом — „тешко

народима чије ће се вође победнички вратити са бојних поља I Ловори и ореоли претвориће
се у ланце и окове за народ, који ће уобразити да је победио."
Гомила од шест хиљада људи, наелектрисана снажним ритмом тог разорног говорништва у
напрегнутом ћутању је слушала оратора.

Све што се одигравало у женевској палати дубоко је потресло и Достојевског. Кратко али
сугестивно, неколико дана касније, у писмима руским пријатељима о раду конгреса, он
негодује против пројеката за укидање хришћанске вере, рушење великих држава и насилно
одржавање мира.

Све је то без икаквог доказа, све је то, научено напамет још пре 20 година, остало исто. И
главно — ватра и мач — а кад се све уништи, онда ће, по њиховом мишљењу, настати мир."

Тако се преломио Бакуњинов говор у свести Достојевског. Њему је било познато то бурно и
страшно учење о пропасти старог света у грандиозној бици. Он је и овај пут тачно запазио
основне особине комунистичког анархизма са његовим водећим принципом социјалне
револуције као стихијског бунта и неодложног рушења држава рукама декласираних
елемената — разбојника, злочинаца, робијаша, просјака. Он је и сада правилно схватио
основне поставке бакуњинизма шездесетих година, да је само на бази атеизма и
материјализма могуће потпуно духовно ослобођење личности, тј. постизање највишег циља
историјског развитка. „Бог постоји, значи човек је роб. Човек је разуман, правичан,
слободан, значи Бога нема". Таква Бакуњинова формула као да је наговештавала
антирелигиозне афоризме слободољубивих јунака касног Достојевског. Он је осетао
деспотски и категорични карактер, који је анархичном покрету придавао овај пророк
будућих аутономних заједница, као и безграничност тог светског разарања, какво је требало
да претходи њиховом формирању. Зато је суштину тог необичног позива на општи мир
Достојевски изразио речима „ватра и мач". Као мислилац и публициста, он је са гневом и
ужасом примао ту страсну пропаганду рушења великих држава, али као уметник је осећао
снагу и моћ ове изузетне руске природе, која се већ тридесет година налазила у центру
пажње његових најзначајнијих савременика. Зато је писац са толико жудње био загледан у
моћне црте овог великана, кога је већ одавно знао из прича у кружоку Бјелинског и из
личних сусрета код Херцена у Лондону и у Женеви код Огарјова. Сада је он пред његовим
очима немилосрдно судио са висине светске политичке трибине читавој савременој
цивилизацији. Потресни говорнички дар чувеног емигранта, ореол бунтовничког хероизма и
затворског мучеништва, жива легенда о његовим подвизима и патњама нису могли да не
узбуде његовог сабрата по губилишту, затвору и Сибиру. И док су се те челичне речи о
рушењу религије и патриотизма болно заривале у пишчево срце, личност говорника који их
је изговарао као да је израстала пред њим, откривајући компликована скровишта свог
побуњеног и вечито незаситог духа. Загледајући то лице, Достојевски је осетио наступ мучне
узнемирености, која је наговештавала рађање новог стваралаштва. Бакуњинова личност као
да је расковала притајену стихију неких стваралачких могућности. И нов, још потпуно
загонетан, али неиздржљиво узбудљив лик почео је мучно да се пробија у његовој свести.
Тог дана Достојевски се учврстио у својој намери да прикаже Бакуњина у роману о руској
револуцији, чија се замисао родила још почетком 60~тих година. После дветри године он ће
почети да ствара Ставрогинов лик.
Главни догађај у личном пишчевом животу тог времена је повећање породице. У Женеви 5.
марта 1868. године рађа се прво дете Достојевског — девојчица Соња.

Фјодор Михајлович је, према сведочанству његове жене, био најнежнији отац и посвећивао
је много времена и бриге својој новорођеној кћери. Он је могао читаве сате да седи крај
њене постеље, час јој певушећи песмице, час разговарајући са њом на свој начин. Прво
питање, кад би се пробудио или вратио кући, било је: „Како је Соња? Да ли је здрава? Да ли
је добро спавала, јела?" Очинско осећање, које је открио први пут тако касно — при крају
пете деценије живота, испунило га је безграничном срећом.

Али она је кратко трајала.

У свом личном архиву Достојевски је увек са дубоким поштовањем чувао кратак и један од
најтужнијих докумената читаве своје биографије.

„Женева. Погребно одељење.

Доктор Силвестар је обавештен да је смрт госпођице Софије Достојевски, старе три месеца,
наступила 24. маја 1868. гсдине, погреб ће се обавити 26. маја 1868. године у 4 часа
поподне."

Достојевски је своју несрећу доживљавао заиста трагично. У његовом дугом и тужном

животу то је био најјачи ударац који је засенио чак и ранија страшна искушења.

„Дубоко потресена и ожалошћена њеном смрћу, ја сам се страшно бојала за свога

несрећног мужа, његово очајање је било бурно. Он је јецао и плакао као жена, стојећи пред
хладним телом своје љубимице, и прекривао је њено бледо лишце и ручиие врелим
пољупцима. Такво бурно очајање никад више нисам видела. Обома нам је изгледало да
нећемо поднети нашу тугу... У Фјодора Михајловича је било страшно погледати, толико је
пропао и ослабио за недељу дана Соњине болести... Недељу дана касније, на њеном гробу су
били засађени чемпреси, а усред њих је био стављен бели мермерни крст. Муж и ја смо
сваког дана ишли на њен гроб, односили цвеће и плакали."

Неколико дана касније он је писао Мајкову:

„То мало тромесечно створење, тако јадно, тако оићушно — за мене је већ било лице и
карактер. Она је почињала да ме препознаје, да ме воли и да ми се смеши кад сам јој
прилазио. Када сам јој својим смешним гласом певао песме, она је волела да их слуша. Она
није плакала и није се мрштила кад сам је љубио. Она је престајала да плаче када сам јој
прилазио."

Убијен тим губитком, Достојевски је испричао жени целу своју тужну животну причу.
Напуштајући Женеву, у топао али обичан дан, на палуби теретног брода, он се присећао
тужних етапа своје личне судбине.
„Под утицајем опроштаја са Соњечкиним гробом," — прича Ана Григорјевна — „Фјодор
Михајлович је био веома ганут и потресен, и тада сам први пут у животу (он је ретко
роптао) чула његова горка јадиковања на судбину која га је прогонила читавог живота.
Присе-ћајући се, он ми је причао о својој тужној, усамљеној младости, после смрти нежно
вољсне мајке, сећао се подсмеха другова са књижевног попришта, који су му прво признали
таленат, а затим га дубоко увредили. Сећао се робије и колико је пропатио за четири
године боравка на њој. Говорио је о својим жељама да у браку с Маријом Дмитријевном
нађе тако жељену породичну срећу, која се није остварила: са Маријом Дмитријевном није
имао деце, а њена »чудна, сумњичава и болесно--фантазерска нарав била је разлог што је са
њом био веома несрећан. И ето сада, када га је та ,велика и једина људска срећа, да има
рођено дете посетила и он имао могућност да упозна и оцени ту срећу, љута судбина га
није поштедела и одузела му је то драго биће. Никада, ни раније ни касније, он није
препричавао са тако ситним, а понекад и дирљивим детаљима, те горке увреде, које је
морао да поднесе у свом животу од блиских и вољених људи."

Цело лето Достојевски проводе у Вевеју. Ана Григорјевна тугује и плаче, Фјодор Михајлович
много ради — „дан и ноћ“ — на Идиоту (2. и 3. део). Градић му личи на забачену руску
провинцију (Бронице или Зарајск). Али зато: „то је једна од најлепших панорама у Европи.
У најраскошнијем балету нема таквих декорација, као што је ова обала Женевског језера...
Планине, вода, сјај — чудесно". Кнез Мишкин је приказан у том бескрајном пространству:
„Пред њим је блиставо небо, доле језеро, наоколо хоризонт светао и бесконачан, коме нема
краја..." Али ту је могућ само усамљени живот, а Достојевски воли велике европске градове
са њиховим прометним улицама.

Почетком септембра он одлази у Италију, где се завршавала дугогодишња Гарибалдијева

борба за ослобођење земље.

СИЖЕ

Полако и са много напора стварао се сиже новог романа Идиот, али уз напрегнути рад
његовог творца, он се формирао сигурно и складно, драматично и монументално Из
разуђености радње оштро се оцртавају главне линије огромне и необичне замисли, која
доминира у свим епизодама, одступањима и уметнутим деловима.

Какве су коначне контуре најомиљенијег дела Достојевског?

Изданак осиромашене кнежевске породице, Лав Николајевич Мишкин, нема никаквих

средстава за живот и, уз то, треба да се лечи од епилепсије. Неки добротвор га је послао у
иностранство познатоме лекару на лечење. Неколико година касније он се враћа у
Петербург.

У кући свог угледног рођака, генерала Јепанчина, Мишкин види фотографију изванредне
лепотице — Настасје Филиповне, раскошне петербуршке „камелије", коју хоће да удају за
секретара генерала Јепанчина — Гању Иволгина. Деликатан и осећајни Мишкин одмах
примећује у лицу те дивне жене израз притајене унутрашње патње. Портрет Настасје
Филиповне је једна од најбољих описних страница Достојевског. Александар Блок ју је
ставио као мото својој познатој песми Незнанка.

Судбина те жене је трагична. Рано осиротелу лепотицу-"Девојчицу, кћер сиромашног

спахије, васпитавао је пословни човек и богаташ Тоцки, коме је касније постала предмет
животних разонода. Паметна, дубока, талентована и жена јаке воље, она протестује против
тог деспотизма и увреде. У њој расте осећање негодовања против бесправља, неправде и
угњетавања човека. Спремна је да се свети друштву које се наругало њеној машти о
човековој срећи и чистом животу. Она жуди да се ишчупа из загушљивог света лажи,
цинизма и нискости, да би се препородила за дубоко осе-ћање и душевну срећу. Када је срела
кнеза Мишкина, који није био налик на представнике аристократског Петербурга из њене
околине — она га је заволела.

Кнез Мишкин оличава представу Достојевског о савршеном човеку. Скроман, искрен и

осетљив, он саосећа с пониженима и увређенима, машта о срећи и миру свих људи, пријатељ
је деце, заштитник болесника, покровитељ „палих". Зато он свим срећним члановима
друштва и изгледа као „јуродиви", „идиот", ништавило.

Али Достојевски изванредно приказује надмоћ свог јунака над свим представницима
владајућег круга. Аутор га уводи у круг меценаспахија, генералазакупаца порезе,
предузимљивих људи из финансијског света, каријериста и мрачних шпекуланата. Такви су:
члан трговачких предузећа и акционарских друштава, Тоцки; власник уносних кућа, имања и
фабрика, његова екселенција Јепанчин; „нестрпљиви просјак" Иволгин, човек црне душе,
похлепан, завидљив и безгранично частољубив. У тој јазбини, којом влада добит, превара,
култ новца и презрење према човеку, осуђени су на пропаст сви поштени и чисти људи.
Трагична судбина надарене руске жене, Настасје Филиповне, и племенитог сањара — кнеза
Мишкина — предодређена је зверским обичајима овог бездушног света.

Упознавши Настасју Филиповну, кнеза Мишкина прожима дубоко осећање — љубав-

сажаљење.

„Ви сте патили и из овога пакла сте изашли чисти" — каже јој он, потресен њеном
лепотом паћенице. Да би је избавио из раскошног и ужасног престоничког „полусвета", он
јој је понудио да постане његова жена. Она му узвраћа љубављудивљењем и
љубављужртвом: „милосница Тоцког" неће да „упропасти младића" — она ће своје осећање
према њему угушити у разврату. Одлазећи на тројки са Рогожином, она открива Мишкину
сву своју душу: „Збогом, кнеже, први пут сам видела човека".

Њихови односи се ускоро компликују. У Настасју Филиповну се лудо заљубио млади

трговачки син, милионер Рогожин, необуздан у својим инстинктима и похоти.
Тај фанатични страсник делимично је у вези са познатим судским процесима оног времена,
које Достојевски помиње у Идиоту да би допунио укупну представу о мрачном и
злочиначком времену опште разуздане борбе за новац и власт. Али њему је стран тај
пљачкашки криминал и он је способан да воли до самозаборава. Рогожин је широка
природа, човек необузданих заноса и великих осећања.

Не смејући ни да мисли о везивању своје осрамоћене судбине са животом светлог

праведника, Настасја Филиповна прихвата дивљење необузданог Парфјона, али сву снагу
свог ватреног срца и финог ума поклања стварању среће свог одраслог детета: чини јој се да
кнежев брак са ћерком генерала Јепанчина — лепотицом и мудрицом Аглајом — вреди да
буде остварен. Она се обраћа девојци дивним посланицама, откривши у њима сву љубав
кнеза према њој и потпуну одлучност да га се заувек одрекне.

Али ускоро лични сусрет две жене доводи до жестоког раскида. Мишкин је испуњен
оданошћу и пријатељством према обема, али у одлучном тренутку остаје са пониженом и
напаћеном Настасјом Филиповном. Они су на прагу среће, Кнез је води на венчање.

Али Настасја Филиповна и даље грозничаво тражи излаз из свог моралног ћорсокака. Зато је
немоћна да се бори кад се појављује Рогожин. Он одводи заручницу кнеза Мишкина и убија
је у наступу очајања и љубоморе. Страшни *свет грамзиваца и развратника упропастио је
двоје дивних .људи који су доспели у његов зачарани круг.

Главне сцене романа су снажне и драматичне. Таква је епизода која изванредно открива
улогу новца у тадашњем свету — Настасја Филиповна баца у камин где пламти ватра.

Достојевски свежањ са сто хиљада рубаља, нудећи Гањи Иволгину да их извуче за себе.
Таква је сцена кад љубоморни Рогожин покушава да убије кнеза Мишкина, а овај није у
стању да поверује да би његов пријатељ и побратим могао пожелети његову смрт. Такав је
сусрет Настасје Филиповне с Аглајом и њихов двобој због „савршеног човека", који не
доноси победу поноситој девојци, већ несрећној жени којој је кротки кнез поклонио своју
љубав и сажаљење. Такав је и епилог, који роману даје призвук праве трагедије. У свим тим
фрагментима испољила се снажна уметност Достојевског, великог реалисте наше савести,
дубоког психолога и непоновљивог лиричара.

Аутор је кнеза Мишкина одредио као идеалног човека због његове љубави, доброте,
несебичности. Али у свету где влада златно теле он је подређен општем закону патње,
безнађа, пропасти. У тако дубок поетски симбол заодева Достојевски своју мисао о судбини
духовне лепоте у царству добити, сладострашћа и злочина.

ЛИКОВИ Кнез Мишкин

Од типова светске књижевности које је сам Достојевски упоређивао са својим јунаком,

Мишкину је најближи Сервантесов „витез тужнога лика". Руског писца је нарочито
привлачила тежња аутора Дон Киота да свом јунаку прида тачну и верну социјалну
карактеристику, која је одредила и објашњавала његову личност и подвиге. Пред нама је, као
што је познато, ситни осиромашени племић, сиромашни сеоски хидалго, који је изгубио
разум читајући витешке романе а о себи уобразио да је витез луталица, позван да се бори у
суровом свету феудалног самовлашћа за спасавање свих угњетених и покорених. Узвишени
хуманиста и поштовалац духовне лепоте, он се бори за победу праведности и свеопште среће
у име своје чисте витешке љубави према прекрасној дами Дулчинеји из Тобосе. У свом
наивном одвајању од грубе стварности лик Дон Кихота може изгледати смешан, али у својој
моралној усмерености ка вишој истини он је трагичан. Виктор Иго је тачно запазио да је
Сервантес у дубини душе на страни Дон Кихота.

Достојевског је освојио тај вечни лик. „У целом свету нема дубљег и јачег дела" — пише он
нешто касније — „то је засад последња и највећа реч човекове мисли". То је најгорча
иронија коју је могао да изрази човек. То је „највећа и најтужнија књига коју је створио
човеков геније". Достојевски даје дубоку карактеристику драме Дон Кихота, који није могао
да преживи крах својих илузија и, када га је „победио разумни берберин Караско, негатор и
сатиричар..., одмах је умро тихо, са тужним осмехом, тешећи расплаканог Санча, волећи цео
свет свом великом снагом љубави, садржаном у његовом светом срцу, схватајући, ипак, да
нема више шта да ради у овом свету..

Тако је углавном грађен и лик кнеза Мишкина: последњи изданак старе породице,
полусиромах и болесник, прожет безграничном љубављу према дивној и несрећној жени, он
је немоћан да је сачува од свих зала овога света и заувек одлази за њом, у свет свог безумља.

То је јадни витез, како га је тумачио Пушкин. Достојевском је био познат само непотпуни
текст ове баладе, која се у оно време није могла штампати у целини због забрана духовне
цензуре. Испуштена је трећа строфа: „Путујући у Женеву, Уз пут крај крста Угледао је
Маријудевицу" и остало. Испуштена је и последња строфа („Али пречиста се, наравно,
Заузела за њега"), због чега је смисао целе песме био нејасан. Остале су изврсне и нејасне
формуле: „Имао је једину визију, несхватљиву...“ Или „Одонда, сагорео је своју душу, Није
више гледао жене..." Сачувани су тајанствени иницијали А. М. Д. или за читаоца мало
разумљиви називи литургијског латинског: ,Хитеп соеН, бапсСа Коза!..." Али Достојевски је
тачно протумачио овај Пушкинов одломак, изградивши свој лик на теми чисте љубави:

Испуњен чистом љубављу,

Веран драгом сну...

„ — Постоји једна чудна руска песма о Јадном витезу — одломак без почетка и краја —
објашњава друштву код Јепанчиних један од присутних."

Али Аглаја узима реч.

„ — Песник је, изгледа, хтео једним изузетним ликом да изрази огроман појам
средњовековне витешке платонске љубави... — тумачи католичку легенду паметна руска
девојка. — Разуме се, све је то идеал... Јадни витез је исти што и Дон Кихот, само озбиљан, а
не комичан."

Девојка чита „На свету је живео витез јадни" са дубоким понирањем у дух и смисао баладе.
„Њене очи су блистале и једва приметан грч надахнућа и заноса два пута је прелетео преко
њеног лепог лица."

Ради веће животне уверљивости Достојевски је одлучио да своме јунаку припише низ
аутобиографских особина: своју болест, своју спољашњост и своју моралну филозофију.
Родословље „идиота" прилично тачно одражава породичну хронику Достојевских, а његова
компликована сталешка психологија мора, према ауторовој замисли, да одреди који слој
савремене Русије мора издвојити из своје средине позитивног дивног човека, који ће моћи да
својом моралном величином засени бесмртног витеза из Ла Манче.

Лав Николајевич Мишкин је, као што је познато, једини и последњи представник старе и
потпуно пропале кнежевске породице; међу његовим најближим прецима било је већ сељака
слободњака, тј. по начину живота сељака--земљорадника, који су од свог племства сачували
извесно право да поседују људе и да самостално располажу плодовима свог рада. „Сам оре,
сам и приход убира" — вели народна пословица о сељаку слободњаку. То осиромашено
племство бринуло је царску владу својим материјалним падом и привлачило упорну пажњу
Достојевског. У свом часопису он је чак и забележио значајну и тужну појаву тог времена у
кратком чланку: Племик који хоке да постане сељак. Из те средине изашао је и његов
омиљени јунак — кнез Мишкин, епилептичарсиромах. Његов је отац, уосталом, покушао да
избегне изумирање своје породице и чак је од јункера дослужио до чина пешадијског
потпоручника. Али није могао више да се дигне и умро је у војној болници под истрагом. По
мајчиној линији кнез је потицао од ситних трговаца. Његова мајка је била ћерка московског
трговца треће гилде, Папушина, у ствари, грађанина који је умро у сиромаштву, као банкрот.

Али могућности социјалног препорода живе негде у побочним линијама трговачке родбине
кнеза Мишкина. Најстарији брат његовог деде био је веома богат трговац и читав његов
милионски капитал неочекивано прелази у руке последњем изданку породице и тиме отвара
неограничене животне могућности сиромашном младићу са мршавим завежљајем.

Достојевски приближава Мишкина висинама свог духовног живота. Кнез се појављује међу
улагачима акпионарских компанија, сјајних официра и мрачних петербуршких шпекуланата
као праведник међу грешницима. Њега сматрају „идиотом", али нема човека који би му био
сличан по „племенитој простодушности и безграничној поверљивости“, каже о њему Аглаја.
Достојевском изванредно полази за руком да створи, нарочито у првом делу романа, утисак
изузетне привлачности и неодољиве чари тог „јуродивог" који као да је стао „изнад сукоба"
људских страсти и похлепа. У њему има неке чистоте и топлине, које откривају ону мудрост
срца што превазилази најоштрије и најсјајније разлоге разума.

У концептима романа Достојевски је отворено открио кнежеву љубав према животу, према
савремености, према домовини. У духу Пушкина — али не оног из Јадног витеза, већ из
Бахантске песме — он узвикује: „Нека живи сунце! Нека живи живот!" Главна кнежева тема
је Русија. Писац хоће да покаже „како се Русија огледа" у кнежевим речима; паралела „о
страним и руском народу" (омиљена тема Достојевског „Русија и Европа"), „кнежев говор у
летњиковцу код Аглаје: упоређивање Запада и Истока" његов „опис Москве". И најважније
— грандиозност нових утисака о Русији.

Али сам аутор је увидео да је замисао у целини била неуспешно остварена. Он је нежно
волео свог Идиота али је увиђао да није испунио постављени задатак. Капиталистички
Петербург шездесетих година, приказан у традицији натуралне школе, није отварао довољно
далекосежних и дубоких перспектива за откривање високог моралног идеала у самом
животу. Противречности у судбини и карактеру кнеза Мишкина — бескућна луталица која
постаје милионар и добра прилике за удаваче; декласирани и осиромашени изданак
породице што изумире, који држи говор у одбрану и у част господе са титулама и
достојанственика, очигледно кваре суштину замишљеног лика. Уз то, Мишкин није показан
као радник и реформатор, каквим се увек замишља прави „идеални човек": усвојивши идеју
Дон Кихот се лаћа оружја.

Али „виши смисао" свог реализма, који је остао неостварен у кнезу Мишкину, Достојевски је
са великом снагом открио у лутањима и борби своје „грешнице", која је много волела и
платила животом буру својих осећања, управљених ка духовној лепоти, која не може да
потамни.

Настасја Филиповна

Једно од највећих достигнућа романа Идиот, као и читавог стваралачког пута Достојевског,
јесте лик Настасје Филиповне. То је центар коме теже све нити сижеа и од кога потичу сви
импулси радње.

Постоје два тумачења овог сложеног и дубоког женског лика. Према једном од њих,
јунакиња Достојевског је баханткиња, хетера, „махнита", опседнута пожудом која је
упропашћује. Не назива она без разлога саму себе „уличарком“, „рогожинском",
„бестидницом". Њено лице изражава „бескрајну охолост". Она је осветник који не зна за
милост. Њену лепоту један јунак романа назива „фантастичном и демонском".

Према другом тумачењу, Настасја Филиповна је оличење моралне осетљивости и чистоте,

управљености према идеалу и љубави. Она воли музику, она је читала многе поеме, она има
непогрешив укус и урођену културу. Она сања о човеку који ће доћи и схватити је. Она је
храбра и неустрашива, способна да протестује и да се бори.

У коначној редакцији преовладала је ова друга, „чиста" Настасја Филиповна. Достојевски

„оправдава" своју јунакињу. Он је показује на позадини расточеног високог петербуршког
друштва и изванредно излаже рађање њеног великог осећања према првом човеку необичне
душевне озарености, кога је срела. Препорођена за нови живот, она се буни против света
тоцких, јепанчиних и иволгиних. Протести што их је бацила у лице својим похотљивим
удварачима, који су младу девојку лишили високог права на љубав и срећу, истинити су и
праведни.

Њен лик је контрастом наглашен у Аглаји Јепанчиној. То је јака и паметна девојка. Она је
способна за критички однос према својој средини и отима се да одлети из свога гнезда на
слободу. „Нећу да одлазим на њихове балове, хоћу да будем корисна...“ Она се заноси
револуционарном литературом, она је „прочитала све забрањене књиге". У епилогу романа
Аглаја прекида са својом аристократском средином и везује своју судбину са пољским
револуционаром да би се борила за ослобођење његове поробљене домовине.

Отуда душевна наклоност Настасје Филиповне према тој генералској ћерки и „двобој" којим
се окончава њихов необични однос — познати сусрет супарница, из кога бесправна и
одбачена излази као победник. Достојевски мајсторски открива и недосежно осећање
достојанства те „пропале жене“ и буру патње која је пред крај обузела њену увређену душу.

Лик израста до велике трагичности.

Писац приказује своју јунакињу као морално обдарену природу. Она има репутацију
необичне жене. Нико се не може похвалити успехом код те куртизане коју сви знају. Њена
веза са Тоцким у Петербургу само је привид — она га је већ заувек напустила и строго се
усамила. Њено друштво су неке сиромашне чиновнице, пропале глумице, породица
непознатог учитеља. Она воли јуродиве и старице. Њу привлачи све неприметно, скромно,
убого.

С времена на време код ње се скупљају поклоници њене раскошне спољашњости. Тада је она
тип Периклове драгане. Духовита, одушевљена, неодољива, она има фини дар вођења
разговора, вештину духовите реплике, способност вођења опасног спора. Слушаоци су се
дивили „сјајном уму" и светлим осећањима, са којим је причала кад би се нечим одушевила".

Њен изглед задивљује савршеним цртама и неком сетном продуховљеношћу. „Таква лепота
је снага — ватрено је рекла Аделаида — са таквом се лепотом може преокренути свет"!
Поносито савршенство њене појаве прожето је унутрашњим болом и као да наговештава
безумље. Код Мишкина њен портрет буди најдубље сажаљење и мисао о доброти која би
могла да спасе ту немирну природу. Њене заносне црте уливају му немир и ужас, он се
плаши тог изванредног лица, у коме има нечег окрутног као у Аполоновом лику.

Али она је способна за највећу срдачност и самопожртвовање. Таква је у једној од најбољих

сцена романа — приликом сусрета главних јунака ноћу у Павловску крај летњиковца
Јепанчиних.

„Најзад је стојала пред њим, лицем у лице, први пут после њиховог растанка; она му је
нешто говорила, али он је ћутао и гледао у њу; срце му се препунило и стегло од бола. О,
никад касније није могао да заборави тај сусрет са њом и сећао га се увек са подједнаким
болом. Она се спустила пред њим на колеиа, ту на улици, као у заносу; он је узмакнуо у
страху, а она је хтела да дохвати његову руку, да би је љубила, и као ономад у његовом сну,
сузе су јој блистале сада на дугим трепавицама.

Устани, устани! — говорио је он уплашеним шапатом, подижући је. — Устани, брже!

— Јеси ли срећан? Срећан? — питала је она — реци ми само једну реч, јеси ли сада срећан?
Данас, сада? Са њом? Шта је рекла?

Она се није дизала, није га слушала, журно је питала и журила да говори, као да је неко
прогони.

— Ја сутра путујем, као што си ми наредио. Нећу... Видим те последњи пут, последњи!
Сада је то сасвим последњи пут!

— Умири се, устани — изусти он у очајању.

Она је жудно гледала у њега, ухвативши га за руке.

— Збогом — рече, најзад, устаде и брзо га напусти, скоро трчећи. Кнез спази да се крај ње
неочекивано створио Рогожин, ухватио је испод руке и повео!..."

Немогућност да „милосница Тоцког" својом близином оскрнави чисти лик јаднога витеза
присиљава је да побегне са венчања Рогожину и да од његове руке прими смртни ударац.

Рогожнн

На истој уметничкој висини је и Рогожинов лик. То је оличење импулсивне и разорне

страсти, која под притиском. борбе прелази у исту такву рушилачку и стихијску љубомору.
Њиме влада „нешто страствено, што достиже патњу". Да би показао ту помаму инстинката,
што тако лако прелазе у бол и патњу, Достојевски је одабрао непосредну, примитивну, лако
распаљиву природу, у свој првобитној свежини њених нагона и полета. Нико га никада није
васпитавао, оњ није навикао на систем кочница унутрашње дисциплине. Он се као ветар
креће по свим пространствима живота. Парфјоњ је неук, ништа није читао, „није знао чак ни
за име Пушкин". Он говори простим народним изразима. Он је одевењ неукусно и упадљиво:
дречава кравата са скупоценом иглом, велики брилијантски прстен на прљавом прсту.

Објављује се први пут.

Ове наде су се испуниле. Д. Н. Хмиров је био наставник математике, добар и културан човек,
добио је службу у провинцији, а касније у Москви. Софија Александровна се потпуно
посветила својој породици и васпитавању деце. Умрла је 1907. године, кад јој је било
шездесет две године.

Злонин и казна.

Тј. завршавајући диктирање Коцкара.

Разговор двају писаца овде се наводи према верзијама Достојевског, од којих је једну Ана
Григорјевна забележила стенографски неколико сати касније, а другу Фјодор Михајлович
изложио у писму А. Н. Мајкову 16 (28) маја 1867. године. Запис о овом разговору, према
писму Достојевског Мајкову, био је анонимно послат септембра 1867. године уреднику
Руског архива, П. И. Бартењеву, с молбом да га сачува за потомство у Чертковској
библиотеци и да не буде објављен пре 1890. године. Сазнавши за то, Тургењев је писао
Бартењеву да су у писму Достојевског „изложена гнусна и бесмислена мишљења о Русији и
Русима, која он приписује мени... Ја сам се са г. Достојевским видеосамо једном. Он је био
код мене мање од једног сата. Растеретио се изгрдивши жестоко Немце, мене и моју
последњу књигу, и отишао је. Готово да нисам имао времена ни воље да му се успротивим.
Понављам, ја сам се према њему понашао као према болеснику." Тургењев је 1871. године
писао Ј. П. Полонском, а 1881. године Е. М. Гаршину, да је Лостојевски поистовећивао
Потугина са Тургењевом и о Диму рекао: ,„Ту књигу треба да спали џелатова рука".

Златник, како се то види из даљег излагања А. Г. Достојевске, вредео је десет или двадесет
франака (полуимперијал или империјал); наведена сума је чинила 1660 франака или 3200
франака. У оба случаја то је обезбеђивало живот двоје младих људи у иностранству за
неколико месеци („2000 франака — то је за 4 месеца живота... са свим петербуршким" —
писао је Достојевски Мајкову из Женеве 16 (28) августа 1867. године).

вершок = 4,445 см. — Прим. прев.

Култура није дотакла тог „милионара у кожуху". Његова породица је блиска токовима
раскола: отац на изглед чува „закон", али га привлаче сектанти: ушкопљеници, хлистовци.
Тетка, калуђерица звањем, живи у центру старовераца — Пскову. И сам млади наследник
фирме предодређенје, према Мишкиновом предвиђању, да се крсти са два прста и да чита
дониконовску Библију. Снажни трговачки род Ро гожиних далеко је од новина европског
живота — од типа подшишаних и налицканих велетрговаца у шареним прслуцима; он чува
чврсте везе са народним традицијама и веровањима старих времена. У њему живи
целовитост старе побожности заједно с претећом неустрашивошћу стрелецких буна.

Овај национални лик широке и смеле природе Достојевски је градио управљајући се према
свом омиљеном јунаку из Шекспира — Отелу. Карактеристична је Рогожинова
спољашњост: он има кудраву црну косу, широк и спљоштен нос, истакнуте јагодице, груб
доњи део лица, ватрене очи. Аутор га често зове „црномор", „црнокоси", „мрачан".

Није случајно што је Парфјонова спољашњост слична венецијанском Мавру — он је на исти

начин искључив у својој страсти и мржњи. Схвативши дубину осећања Настасје Филиповне
према Миш1шну, он се одлучује да га убије.^Али по природи племенито Рогожиново срце
подлегло је кнеже-вој љупкости. Он се бори и спреман је да се одрекне злочиначке намере.
Он чак намерава да себи пресече све путеве који воде смераном злочину. Због тога се
братими с Мишкином — по народном обичају мењају крстове — и моли старицу мајку да
благослови његовог супарника „као рођеног сина“. Он жели да планираном злочину прида
карактер братоубиства — једног од најстрашнијих грехова — и самим тим га учини
немогућим. Све је то једноставно и величанствено, као катарса у античкој трагедији.
Рогожину је приступачан патос херојског жртвовања. Осуђујући себе на највећу патњу, дах~
ћући и дрхтећи, он улаже огроман напор да се задржи на рубу провалије.

„ — Узми је, ако је суђеноЈ Твоја јеПН Препуштам ти је!...“

Та жртва превазилази његове снаге: до покушаја убиства ће доћи и само ће страшни вапај као
одговор кнеза--епилептичара: „Парфјоне, не верујем. — зауставити Рогожинову руку.

Али његова љубомора ће провалити бурно и незадрживо у мртвачкибелој ноћи, кад одведе
своју «,краљицу“ са свадбе са Мишкином и заувек заустави њено немирно срце, пре-пуно
чисте љубави и обузето грешном страшћу.

Пресуду је саслушао ћутке и замишљено, спреман да ступи на пут очишћења и препорода.

Ови централни ликови романа у својим компликованим узајамним односима и напрегнутој

борби изражавају једну од најдражих мисли Достојевског — о величини самопожртвоване
љубави према напаћеном човеку. У роману је та тема 1868. године звучала максимално јасно
и снажно: „Самилост је најважнији, а можда и једини закон постојања читавог човечанства".

Композиција

Достојевски је сам формулисао нов конструктивни принцип, који је ставио у основу Шиота.
Главна радња је пропраћена безбројним паралелним догађајима или споредним фабулама,
које осветљавају или истичу током читавог романа еволуцију централне замисли и основни
развој радње. „И зато има безброј прича у роману (ппбегаБ1~а свих сталежа) упоредо са
током главне радње.“

Монографија о Мишкину пропраћена је подређеним јој скицама о одбаченима који

припадају разним групама и типовима. Такви су пропали генерал Иволгин, чиновник
Лебедев, „скаредни лакрдијаш" Фердишченко, зеленаш Птицин, „позитивиста" Бурдовски и
његово друштво, Рогожинова чета и остале разноврсне личности, чије су скандалозне фигуре
оштар контраст основној причи о јунаку праведнику. Овакав контрапункт или
супротстављање гротескних личности јединственом свецу или моралном аскети, изгледа,
потиче од Игоовог метода романтичарских антитеза у једној од најомиљенијих књига
Достојевског, где је свратишту наказа супротстављена Богородичина црква, а лепа
Есмералда изазива страст наказног Квазимода. У својим реалистичким романима
Достојевски се, као што је познато, користио понекад методима касног романтизма,
преиначеног у духу нове епохе, који је неочекивано и смело заокретао ка средишту
савремене стварности.

Зато основну тему Идиота прате честе епизоде, које као да пародирају основни мотив.
Уметнута новела о Мари је у минијатури разрађена доминантна фабула о трагичној судбини
недужне, осрамоћене жене. Сцена Рогожиновог одрицања пародијски је наговештена
празнословијем генерала Иволгина: „Кнез виче: твоја! Ја вичем: твоја!..." — и остало.
Неповезана Лебедевљева прича о грофици ди Бари допуњује присна размишљања Мишкина
о последњем дану осуђеног на смрт. Иполитов запис о Холбајновом Скидању с крста као да
представља иронично тумачење утиска Мишкина и Настасје Филиповне о истој слици. Све
то ствара низ сагласја, паралела или „сижејних рима", уз главну тему романа, и лајтмотиве
који се провлаче у различитом тоналитету и звуче с различитом снагом у читавој епској
целини ове тако сложене оркестрације текућих догађаја.

Достојевски је овде применио свој омиљени метод конклава, тј. изузетног скупа са веома
важним задацима и непредвиђеним компликацијама, који откривају главни чвор сижеа.

Кулминација првог дела је рођендан Нас!Тасје Филиповне. Као и увек код Достојевског,
овде се рсећа прикривено и узнемирено ишчекивање важног догађзја — званичне веридбе
јунакиње са Гањом Иволгиним. Све је на изглед мирно и пристојно: друштво се забавља
салонским играма. Али унутрашња драма прекида се неочекиваним епизодама. Кнез хоће да
се ожени Настасјом Филиповном. Сазнало се да му припада милионско наслеђе. Рогожин
доноси стотину хиљада својој „краљици". Она баца новац у камин где гори ватра, да би
испробала несебичност и част свог вереника Гаврила Ардалионовича. Овај издржава
искушење, али пада у несвест. Конфликти и сцене испресецани су грозничавим речима
Настасје Филиповне. Љубавница Тоцког не жели да упропасти праведника: „Кнеже, сада ти
је потребна Аглаја Јепанчина”

Завршавајући Идиота, Достојевски је у својим писмима говорио о посебном начелу његове

структуре „скоро да је због расплета романа и био замишљен и написан читав роман".

наЈМчих сцена Достојевског,— кнез_Ми-шкин крај тела Настасје Филиповне — представља

„заметак" читавог романа. 12мрт јунакиње, узајамно сажаљење двају супарника, двојице
побратима, над лешомжене коју воле, ооТици~1Јм зеПнаговештавала безЈаадни одлазак_на
робију или у лудницу — из таквог је трагичног расплета никао роман о дивном човеку
к.огаЈе бездушна епоха осудида. на пропаст. Од бурних сцена, тражења, лутања, Достојевски
је ишао преко низа потреса и побуна до „коначне катастрофе" (према његовом термину).
Врхунац драме сливао се са њеним епилогом.

Идиот Џ најлирскије од свих великих дела Достојевског Аутору је овде најбоље пошло за
руком оно чему је увек тежио — романпоема: тако је схватао дело у коме су се главни
ликови одликовали посебном пуноћом и снагом осе-ћања, њихови односи откривали дубоку
унутрашњу драму и означавали пут ка великим идејама о човеку и свету. Го гољ је
Мртве_душе назвао поемом. Лица су се код њега претварала у вечите ликове, иза шеретске
шале чули су се ауторови јецаји о домовини. Достојевски је стално тежио таквом
преображају свега ситног и баналног у трагично и потресно. Централни ликови у Идиоту
заиста су дубоко поетични, односи јунака дижу се овде на ниво праве душевне трагедије.
Смело и оригинално изграђени сиже романа омогућује аутору да искаже низ својих основних
уверења о судбини чистог и усамљеног човека, окруженог „јадницима из свих сталежа".

Обиље уметничких утисака, изазваних славним сликарима Ренесансе, дају Идиоту карактер
својеврсног естетичког трактата, испуњеног изванредним афоризмима о лепоти. То је, према
Достојевском, велика снага, способна да свет лажи и злочина преобрази у царство правде и
високе хармоније. Баш овде Достојевски је изрекао своју познату сентенпу: „Лепота ће
спасти свети.

ПО ИТАЛИЈИ. ПОНОВО ДРЕЗДЕН

Достојевски се рђаво осећао у Швајцарској. Он је волео широке хоризонте. Планине које су

окружавале Женевско језеро лоше су деловале на њега. „Оне сужавају мој хоризонт" —
говорио је жени — „овде не бих могао да напишем ништа значајно".

Достојевски су одлучили да проведу зиму у Италији. Почетком септембра 1868. године они
на коњима прелазе Симплон. Рано јесење сунце грејало је опрезно и нежно. Путници су се
пењали споредним путељцима скупљајући уз пут китице алпског цвећа. „Најживља машта
не може да замисли како је живописан брдски пут преко Симплона" — писао је ускоро
Достојевски својој сестричини. Ана Григорјевна је ишла полако, ослањајући се на
мужевљеву руку. Чинило јој се да је сва несрећа остала с оне стране Алпа и да ће јој се
живот у Италији поново осмехнути.

Ломбардијски сељаци су се веома свидели Фјодору Михајловичу — они су га подсетили на

руско село и ратаре у његовој далекој домовини.

Милано га је поново изненадио својом катедралом: „огромна, мермерна, готска...

фантастична, као сан". Достојевски су се попели на кров катедрале да би се дивили статуама
које су је красиле, и видели Ломбардијску равницу, која се протезала до хоризонта.

Јесен је у Милану била кишовита, у читаоницама нису добијали руске новине, које су
Фјодору Михајловичу у иностранству постале неопходне.

У новембру су путници прешли у Фиренцу.

Овде су им се вратили срећни дрезденски дани — посете сликарским галеријама и

разгледање уметничких споменика. Достојевски се дивио архитектури двораца, музеја и
цркава. Према изјави његове сапутнице, он је често одлазио у Палату Пити и био је усхићен
Рафаеловом сликом Мадона у фотељи. У Уфичију је заволео другу слику истог уметника
Јован Крститељ у пустињи. Он је и скулптуру Медичијеве Венере сматрао генијалним
делом.

После разгледања галерија, каже Ј1. Ф. Достојевска, „они су шетали градом, дуж Арна. Ако
је било лепо време, одлазили су у шетњу у Кашини или у Боболијев врт. Руже које су цветале
у јануару оставиле су јак утисак на њихову северњачку фантазију. Моји родител>и су
навикли да у то годишње доба виде улице покривене снегом и људе увијене у бунде. Чинило
им се да је цвеће у јануару невероватна појава Мој отац говори о ружама у Боболијевом врту
у својим писмима пријатељима, а моја мајка у својим успоменама".

Фиренца у сунчане дане, „то је скоро рај" — писао је он С. А. Ивановој 6. фебруара (25
јануара) 1869. године. — „Ништа се боље не може замислити од тог неба, ваздуха,
светлости... Овде су такво сунце и небо и заиста тако незамислива и нечувена уметнинка
нуда,1 буквално речено..."

Као резултат овог сталног понирања у свет уметности Достојевски је из Фиренце 1869.
године предлагао Мајкову теме за историјске билине као нпр. Сабор у Констанци, претежно
о руској прошлости; али „одједном" већ у другој балади Достојевски наставља:

„ .. .прећи на описивање XV — почетка XVI века у Европи и Италији, папства, уметности

храмова, Рафаела, обожавања Аполона Белведерског, првих гласова о реформи, о Лутеру, о
Америци, о злату, о Шпанији и Енглеској — читава њива слика као паралела, претходним
руским сликама — али с алузијама о будућности те слике, о будућности наукег о атеизму, о
правима новенанства2, схваћеним на западни а не на наш начин, што је и послужило као
извор свега што постоји и што ће бити.“

Такво схватање и тумачење Ренесансе као материјала за светскоисторијске поеме

Достојевски је понео са својих уметничких лутања по Европи.
Дантеов и Микеланђелов град створио је код Достојевског расположење за писање. Писац
овде интензивно ради на последњем делу Идиота, трудећи се да га заврши до краја године.
Овде је 11. новембра планирана Сцена двеју супарника: скициран „поносан и племенит
говор Настасје Филиповне, једноставан, са високим вредностима. Овде у Фиренци била су
написана поглавља о свадби кнеза Мишкина и смрти Настасје Филиповне: супарници крај
њеног тела.

Почетком пролећа Достојевски одлучују да напусте Фиренцу и да се преко зиме населе у

Прагу, што би одговарало живом интересовању Достојевског за зближавање Русије с осталим
Словенима. Јула они напуштају тосканску престоницу и уз пут проводе један дан у „ученој
Болоњи" са њеним древним универзитетом, да би видели још једну Рафаелову слику —
Свету Цецилију. Они се задржавају четири дана у Венецији. Јединствени град је нарочито
утицао на уметничку пријемчивост и креативну машту Достојевског. Он је био одушевљен
архитектуром цркве св. Марка и читаве сате је разгледао њене мозаике. Дивио се снажној
конструкцији и познатим таваницама Дуждеве палате. Све је то у његовом уметничком
сећању будило бурну прошлост Венеције — Казановино бекство испод челичних кровова
старе тамнице, тзв. „пјомби" — смела авантура, коју је уредник Времена описао у свом
часопису према Мемоарима славног пустолова; или карневал на живој и шареној пјаци, где
тајанствени људи под маскама и плаштовима плету своје крваве интриге, као што то прича
Шилер у свом Видовњаку.

Венеција је очаравала и својим савременим животом. „Могло би се рећи да сва четири дана
нисмо одлазили са трга св. Марка — толико нас је он дању и ноћу опчињавао" — завршава
А. Г. Достојевска опис свог италијанског путовања.

У Прагу су Достојевски боравили свега три дана — ту није било намештених соба за
издавање. Остало је једино да се врате у оближњи Дрезден, где су се опет настанили преко
зиме.

Овде се 14. септембра 1869. године родила њихова друга ћерка — Љубов.3

ЖИТИЈЕ ВЕЛИКОГ ГРЕШНИКА

Године 1868. било је окончано пет томова Рата и мира. Читаоци и критика су их дочекали с
одушевљењем. Ускоро, кад је изашао последњи том, Страхов је писао: „То је нечувена појава
— епопеја у савременим формама уметности.

Достојевски осећа потребу да се и сам опроба у таквом „хомеровском" жанру и да у великој

епској творевини искаже своју писану мисао о савременом човеку. „За целу идеју су
потребне велике размере, чији би обим био исти, бар, као Толстојев роман" — пише он
Страхову упролеће 1870. године. А из писма Мајкову сазнајемо да је Достојевски већ крајем
1868. године био створио тему за велики роман Атеизам: то је историја руског скептика,
који је, после дугогодишњих лутања по разним теолошким школама и сектама простог
народа, „пред крај открио и православље и руску земљу".

Таква је, по мишљењу Достојевског, централна идеја његовог властитог духовног искуства и
погледа на свет за своје остварење захтевала многострану форму најновије филозофске
епопеје. Тема би се развијала на друкчијим равнима и у друкчијем тоналитету проблема и
стилова, али би обавезивала аутора на широк захват материјала и научну мотивацију читаве
фабуле. Пре него што се латио писања романа, Достојевски, ће морати, како сам каже, да
„прочита скоро читаву библиотеку атеиста, католика и православаца."

Идеја о таквом делу потиче од књиге које је Достојевски читао у младости. У кружоку
Бјелинског, још почетком четрдесетих година, одушевљено су читали оригиналну и
занимљиву књигу — роман Жорж Санд Спиридион.

Панајев је специјално за Бјелинског и Њекрасова преводио из њега поједине делове.

Могућно је да је, интересујући се за стваралаштво Жорж Сандове, Достојевски прочитао овај
роман још у младости и још тада осетио у њему нов, оригиналан и смео жанр, који је
сјединио у себи савремену политику и религиознофилозофску проблематику, што је,
очигледно, одговарало неким скривеним стваралачким околностима писца почетника. Он је
проценио тај покушај идеолошког епоса и прихватио га у тренутку планирања своје књиге о
атеизму, а онда десет година касније, у време стварања свог последњег дела Браћа
Карамазових.

Роман Жорж Сандове био је написан у сарадњи са Пјером Леру и постављао је битну тему
епохе: социјализам или хришћанство? Та тема је узбуђивала Достојевског већ у годинама
његове младости, и она је, али већ из друкчијег угла, постала основ његовог другог романа. У
целини Спиридион је широко постављена критика католицизма на позадини утопијског
социјализма.

Радња романа се дешава средином XVIII века, а финале — пред велику француску
револуцију. Драма се састоји у трагањима младог монаха Алексеја, чије се мисли растржу у
борби двеју страшних снага — атеизма и вере. „Истовремено католик и јеретик, ја сам се
једном руком дотицао ауторитета римске цркве, док је друга листала странице препуне
бунтовничког духа и слободних истраживања..." Прожет најдубљим сумњама, млади калуђер
одлучује да се одрекне свог духовног чина и да пође у свет, „да збаци монашку камилавку у
трње на великом путу, да крене људима у потрази за слободом савести и знања". Од
католичког богослова јунак постаје ватрено слободоуман, непомирљиви негатор римске
цркве. Његова религија добија филозофске форме, а он сам од верника постаје научник:
„Чинило ми се да Сократ није ништа мање достојан да искупи грехе човечанства него Исус
из Назарета". Раније место светаца заузимају сада у његовој свести Платон и Спиноза, да би
најзад и они убрзо уступили своје место утицају егзактних истраживача — оцима
геометрије, Њутну, Кеплеру, Декарту. Дигавши се на те врхове сазнања, монах је осетио
„вртоглавицу атеизма".
Та интелектуална лутања католичког калуђера, који је прочитао све томове велике
манастирске библиотеке, као да наговештавају немирна лутања великог грешника код
Достојевског. Трагањима младог бенедиктинца код Жорж Сандове господари тема
неверовања, која је тако продубљено обрађена и у Браћи Карамазовима.

Достојевског је привукла главна замисао Жорж Сандове, која је утицала и на стварање

својеврсног стваралачког метода. Према тумачењу саме списатељице, опат Спиридион је
оличење човечанства које пролази кроз све религије. Нешто налик на такву уметничку
енциклопедију веровања маштао је да да и Достојевски у своме Атеизму.

Пишчева мисао је стално радила на тој компликованој замисли, тако богатој идејама и
драмама. 25. марта (6. априла) 1870. године Достојевски се, у писму Мајкову, враћа својој
омиљеној теми. Роман је сада добио назив Житије великог грешника. Њега су чиниле пет
посебних приповедака, уједињених само личношћу главног јунака (композициони закон
Јунака наших дана4).

За прву приповетку дат је увод: руски културни круг четрдесетих година, детињство и
младост будућег јунака, његов боравак у пансионату и његово суделовање у злочину.

Радња друге приповетке дешава се у манастиру, где у миру живи архијереј Тихон Задонски.
Овамо су родитељи послали свог тринаестогодишњег дечака да се школује и поправи;
изопачено „дете~нихилиста“ пада под Тихонов утицај, који га мучи самосавлађивању:
„савладај себе и победићеш свет". У манастиру издржава казну Чаадајев, кога посећују
Пушкин, Бјелински и Грановски. Овде су и представници народних веровања — расколници
Павле Пруски и Голубов, калуђер Парфеније.

Трећа приповетка је јунакова младост. Године школовања: интересовање за позитивизам и

атеизам. Осећа се бескрајна охолост и презир према човечанству, сигурност у то да је он
највећи међу људима. Ужасни зеленаш му улива мисао о гомилању злата. Откривају се
изузетни контрасти необичне личности: подвиг и страшни злочин. У овом одељку
злочинство великог грешника достиже кулминацију.

У четвртој причи је дубока криза: охолост га води у испоснике и луталице, путује по Русији.
Настаје неочекивани преокрет: „Роман. Љубав. Жеља да се смири".

Пета књига је наговештавала потпуни препород грешника: „Постаје кротак и милостив баш
зато што је далеко изнад свих... Завршава поправним домом и постаје Гааз.5 Све се
разбистрило. Умире, признајући своје злочине".

Могуће је замислити замах и обим епопеје остварене према таквом плану: тридесет година
руског живота, представљених у главним токовима друштвене мисли и филозофских
тражења, и у ликовима истакнутих историјских личности; лутања по Русији и утапање у свет
народних схватања истине и греха, Христа и Антихриста; дубока еволуција једне изузетне
природе, од убиства до душевног смирења и плодног рата у корист несрећних и
обесправљених — каква би свеобухватна и разнолика слика Русије средине XIX века изашла
пред нас са тог широког епског платна.

Али да би се стваралачки приказао овај „трновит пут“ савременог руског трагања за

истином, неопходно је било вратити се у Русију, како у својим писмима пише сам аутср ове
велике замисли. То исто је било неопходно и због започетог романа о руској револуцији.
Достојевски се спремају за повратак у домовину.

У то време долази и до важног преокрета у карактеру и судбини Фјодора Михајловича: он

заувек напушта коцку, излечен је од те „проклете обмане", „бунила", „проклете фантазије".

28. априла 1871. године Достојевски је писао жени:

„Мени се догодила велика ствар, нестала је гнусна фантазија, која ме је мунила скоро
десет година. Десет година (или тачније од братовљеве смрти, кад су ме неочекивано
притисли дугови) стално сам маштао о добитку. Маштао сам озбиљно, жарко. Сада је све
свршено. То је заиста било последњи пут. Верујеш ли, Ања, да су ми сад развезане руке, био
сам спутан коцком, сада ћу мислити на посао, нећу целе ноћи маштати о коцш, како се то
дешавало ..."

Непосредно пред повратак Достојевских у Русију, у њиховом се животу одиграва неупадљива

епизода која није лишена драматике: спаљивање свих рукописа Фјодора Михајловича,
написаних у току боравка у иностранству, тј. Идиота, Венитог мужа, Злих духова (првих
делова).

Ана Григорјевна га је преклињала да сачува те драгоцене свеске и да их понесу са собом.

„Али Фјодор Михајлович ме је подсетио да ће га на руској граници сигурно претресати,

одузеће му све папире, и они ће нестати, као што су нестале све његове хартије приликом
хапшења 1849. године. Могло се претпоставити да ће нас пре прегледа папира задржати у
Вержболову. Ма колико да ми је било тешко да се растанем од рукописа, морала сам да се
повинујем убедљивим разлозима Фјодора Михајловича. Заложили смо камин и спалили
папире."

Највећа невоља је била што су изгубљене многобројне варијанте у концептима, чиме су увек
обиловали рукописи Достојевског. Али Ана Григорјевна је успела да спасе најважније:
белешке за романе, које су биле изузетно богате плановима, набаченим пројектима,
„пробама", првим редакцијама, скицама, карактеристикама, одломцима, што је изузетно
значајно за проучавање стваралаштва овог неуморног посленика пера.

Бележнице је Ана Григорјевна дала својој мајци, која је| требало знатно касније да се врати
у Русију. Те свеске су биле спасене. Белешке за Идиота су биле издате 1931. године, а за Зле
духове 1935. године.

Почетком јула 1871. године Достојевски су поново били у Русији. Завршен је изузетно важан
период у животу Достојевског. У иностранству су се коначно обликовале основне замисли
читавог његовог даљег рада и чврсто се повезале уметничкофилозофске идеје његових трију
последњих романа.

Али стваралачке замисли имају своју судбину. Нове горуће теме су у уметниковој радионици
потиснуле план из 1868. године и само су се појединости из циклуса који је био замислио
одразиле у његове три последње књиге.

Зли дуси, Младик и Буаћа Кауамазовитсу фрагментарна остварења из Житија великог

гуешника. То се очигледно види из бележница Достојевског.

СТРАШНА ГОДИНА

Последња година боравка Достојевског у Европи била је један од најважнијих момената

њене новије историје. Освајачка пруска политика претварала је неуспели европски рат јула
1870. године у праведни рат Француза за одбрану своје територије и своје националности.

Достојевски у својим бележницама води дневник ратних догађаја.

Крај јула: „Сва транспортна средства користи армија. Чак ни пошта не стиже. Јуче из
Берлина нису стигле новине. Битка ће вероватно бити кроз недељу дана."

„Сада је већ 3. август... С обе стране Рајне скупило се по око триста хиљада. Још јуче су
стајали једни насупрот других, спремни сваког часа да се баце једни на друге. Курс новца
пада. Све је поскупело. Ни једни ни други неће дуго издржати рат. Међутим, спремају се за
дугу борбу. Шта ће бити! Сутра или прекосутра ће вероватно уследити одлучујући сусрет."

„Данас је 11 [август]. Французи су поражени шестог.. .*

„Данас је 14. септембар и војска се, можда, приближила Паризу".

„10. октобар... Париз је опседнут. У Француској делује инерција администрације, нема

чврсте власти."

Осећа се дубока узнемиреност и тачно схватање текућих светских догађаја. Већ на самом
почетку рата, када се још могло нагађати о исходу будунег ратовања, он 17 (29) августа пише
својој сестричини у Русију:

„Француска је исувише отврднула и постала ситничава. Привремени бол ништа не значи;

она ће га поднети и васкрснуће за нови хсивот и за нову мисао. Биле су то све саме старе
фразе с једне стране, и кукавичлук и телесна уживања с друге. Наполеоново презиме биће
немогуће...
Наша руска, европска, немачка седамдесетогодишња политика мораће такође сама од себе
да се промени. Ти исти Немци откриће нам најзад какви су. Уопште у Европи ће свугде бити
великих промена. Какав импулс! Колико ће новог живота бити свуд изазвано.

Достојевски је у Немачкој проживео читав период францускопруског сукоба. Он је читао на

свим зидовима плакате које су се неочекивано појавиле „рат је објављен!“ и годину дана
касније присуствовао је свечаном дочеку победничке војске, која се враћала из Француске.
За то време он је стигао да чује од немачких професора захтев да се уништи Париз и у
рукопису је читао одломке из дневника активне војске — писма немачких војника о
ужасима рата. Он је из центра Саксоније чуо славан одговор Жила Фавра Бизмарку, речи
пуне гнева и очајања, којих ће се он касније сетити у Злим дусима, као лајтмотива за своју
фантастичну Марсељезу:

— Ни педаљ наше земље, ни камен наших утврђења!

Он је пажљиво пратио стварање нове народне државе на рушевинама оронуле империје и

чуо позиве нове демократије на братство трудбеника свих земаља и на мир међу свим
народима. Париска комуна изазива у њему немирна размишљања о судбини човечанства и о
будућим путевима историје.

4. маја 1871. године Страхов је питао Достојевског:

„Шта кажете о француским догађајима? Код нас се по обичају, појавило мноштво

ватрених присталица комуне... Шта мислите? Да не почиње нова ера? Да не свиће нов
дан?...“

Достојевски одговара у духу својих формираних погледа, далеких од револуционарне акције,

али ватрено управљених на тражење више социјалне правичности. Он је веровао у посебан
пут постизања општељудске истине. „Лепота ће спасти света — томе га је учила стара
Европа, „земља Светих чуда“, скупљених у Цвингеру, Уфичију, палати Пити, базелском
Музеуму, што су се дизала на трговима Милана, Келна, Штразбурга, својим шиљатим
звоницима и фантастичним скулптурама. Може ли пред лицем такве драгоцене духовне
културе савремена револуција „рећи нову реч“? „Пожар Париза је чудовишна ствар, иако он
присталицама комуне личи на лепоту“ Према томе, „естетска идеја се у новом човечанству
помутила". Идеално друштво се не ствара тако, друкчији путеви воде социјалној обнови. „На
Западу су изгубили Христа, и зато Запад пропада. ..“ Достојевски је заробљеник својих
религиозноестетичких идеја, које изумиру, усред нових моћних закона историјске борбе,
који су се отворили пред човечанством.

Али ускоро ће ипак признати да ће се започета битка између буржоазије и пролетаријата

завршити неизбежном победом комунизма. Он ће у концептима за Младика написати
запањујуће речи:

„Версилов о неминовности комунизма. Живот људи дели се на две сгране: историјску и ону
какву би морао имати (коју је Христос оправдао, дошавши у лику човековом). И једна и
друга страна имају непроменљиве законе. Према тим законима, комунизам ће
тријумфовати (били у праву комунисти или били криви). Али њихов тријумф биће крајња
тачка удаљавања од царства небеског. Али тријумф треба очекивати. Нико га од оних што
управљају судбином овог света, ипак, не очекује..

ИСТОРИЈА СТВАРАЊА

„ ... Нека то буде макар и памфлет, али ја ћу се изјаснит"” Писмо Н. Н. Страхову од 5.

априла 1870. године.

Док децембра 1869. године Достојевски планира своје Житије великог грешника, у
дрезденску читаоницу, где он проводи своје вечери читајући руске и стране новине, стижу
алармантне вести. Оне говоре о тајанственом убиству у Москви, о злокобној завери, која је
разапела своје мреже по целој Русији, о страшној организацији политичког терора, о
друштву Народни обрачун или секира, о јачању руске револуције, о страшним именима
остарелог Бакуњина и младог Нечајева, који угрожавају мир читавог европског човечанства..

Московски дописи потресају Достојевског:

„У Разумовском, у Петровској академији, пронађен је убијени студент Иванов. Детаљи

злочина су страшни. Иванов је пронађен смрзнут у санти леда, кроз коју се назирало његово
тело. Његова глава је пробијена метком у потиљак, метак је прошао кроз око. Пуцано је
очевидно из непосредне близине. Ноге су му биле замотане у капуљачу у коју су стављени
црепови, а врат чврсто стегнут шалом. Очигледно је да су убице вукле леш од места
злочина до рибњака. Капа (туђа), која је била на глави Иванова, јако је изгужвана, као од
удараца тупим предметом... Како се прича, Иванов је дошао у академију пре три године из
казанске губерније, био је омиљен међу друговима, али је био затворен и недруштвен. Он је
био стипендиста академије; највећи део новца давао је својој мајци и сестри."

Тајанствени злочин ускоро је био разјашњен. Истрага је утврдила да је неколико младих

људи, под руководством илегалног завереника Сергеја Нечајева, блиског пријатеља и
следбеника Бакуњиновог, створило у Москви тајно друштво терориста, по узору на пољски
народни жонд, с амблемом секире и називом Комитет народног обрачуна. На тајним
састанцима стални опонент Нечајеву био је студент Петровске пољопривредне академије,
Иванов. Он није крио намеру да се одцепи од њиховог кружока и да стане на чело новог
револуционарног друштва. Нечајев је убедио своје другове да „одстране" опасног члана, који
их може издати властима. И 21. новембра 1869. године петорица завереника су касно увече
одмамила Иванова на усамљено место у Разумовском парку, у тој клопци био је убијен, а
његов леш је био бачен у рибњак.

Такав нечувени политички линч ускоро су осудили сви напредни кругови, с Марксом и
Енгелсом на челу.

Испоставило се да је Нечајев извршавао вољу и план Бакуњина, код кога је живео у Женеви
упролеће 1869. године. Бакуњин је кратко време пре тога објавио у женевским новинама
Народна ствар, које је издавао, низ чланака где је захтевао да се установи веза између руске
и светске револуције, како би се ослободио вишемилионски радни народ испод
капиталистичког јарма, наследног власништва и царске владавине: „Ми морамо у народу
пробудити свест о његовој властитој бескрајној снази, уснулој од времена Пугачова“. У име
тог циља млади бунтовник је наименован за представника руског огранка Бакуњинове
светске револуционарне Алијансе, како би се у Русији изазвао насилни преврат, а
самодржавна деспотија се претворила у грандиозни савез слободних општина.

Са таквом политичком директивом — дићи до 19. фебруара 1870. свенародни устанак на

несигурном тлу оронуле империје и сравнити са земљом њен трули поредак — Нечајев се
августа 1869. г. враћа из Швајцарске у Русију.

Достојевски се није двоумио ниједног тренутка. Он одмах схвата колико ће својих интимних
мисли моћи да стави у роман о Нечајеву. Пред њим је опет, као и 1885. године, лик
студентабунтовника с рушилачком филозофијом у устима и терористичком праксом
(„Слично Злочину и казни“ — пише он пријатељима о тој новој идеји — „али још ближе, још
потребније стварности и директно се тиче најважнијег савременог питања"). Он осећа како
ће занимљиво моћи да развије историју тог идеолошког злочина, какве ће актуалне
проблеме, што узбуђују читаву савремену Европу, моћи да покрене и развије приказујући то
убиство „по теорији".

Материјали и подаци му не недостају. Он је видео главне штабове руске револуције у

Петербургу 1848. године и у Женеви 1868. г. Он је лично познавао и видео „очеве и децу"
руске револуције у Коломни и на Каружи, на скуповима петком код Петрашевског и на
скуповима Лиге за мир и слободу. Он је познавао и видео сву ту младу женевску емиграцију,
у чију је средину неколико месеци касније стигао Нечајев да склопи савез са патријархом
Бакуњиним и да велику Русију преда уништењу и паљевини. И када је Достојевски сазнао о
тим „женевским директивама" завере Нечајева, он је осетио да је пред њим изванредно
блиска и непосредно позната тема. Он се одмах одлучује да од чињенице текуће политичке
борбе створи симболе свог романа, фантастично повезујући своје утиске из новинске
хронике с размишљањима над текстовима јеванђелиста. Приступајући раду на фресци свог
пакла илегалности, он се одлучује да широко развије огромну галерију портрета активиста
две генерације револуционара, спајајући у ликовима својих ставрогина и верховенских
најзначајније појаве петрашеваца и нечајеваца.

Напуштајући прве, већ изванредне по драматици и дубини, белешке за Житије великог

грешника, Достојевски се брзо и неповратно окреће најтежој теми политичког романа о
савремености на беспућу. Крајем 1869. године, само месец дана после пуцња у пећини
Петровско-Разумовске академије, он већ уноси у своје бележнице прве белешке за Зле духе.
Савремена штампа дала је Достојевском опширне и разноврсне податке о главним
личностима „руске револуције“, и пре свега о оном кога су публицисти разних земаља и
праваца гласно, вишеструко и сложно називали покретачем убиства, организатором завере, и
подстрекачем Нечајева — о „женевском вођи руске револуције", Михајлу Бакуњину.

Тим чувеним именом била је пре свега узнемирена велика немачка штампа. Низ пруских,
келнских, франкфуртских новина посвећује посебну пажњу „нихилистичкој револуцији у
Русији".

И то није нимало чудно, јер је познати вођа био 1848. године немачки политички
преступник и развио је живу револуционарну делатност у оном истом Дрездену, где је, уз
гред речено, Достојевски у току године и по дана радио на својим Злим дусима.

„Тачно је" — писали су у А\1%ешете геИип%-и — „да је Бакуњин оснивач и вођа те завере,
чији је циљ, ни мање ни више, уништење сваког државног начела, одбацивање сваке личне
својине и успостављање комунизма."6

У руској штампи се појављује први чланак о славном Бакуњину. Написао га је његов

пријатељ из младости, а касније политички и лични непријатељ, М. Н. Катков.

Уредник Московских новина извештава да је штаб руске револуције пренесен из Лондона у

Женеву.

„Оданде стижу позиви да се латимо секира, оданде нам долазе емисари, тамо јуре за
надахнућем и наређењима Худјакови и Нечајеви.

О издавачима Звона већ и да не говоримо. Скиптар руске рволуционарне странке прешло је у

друге славне руке, ономе Бакуњину који је 1849. године дизао буну на дрезденским улицама,
због тога доспео у аустријски затвор, затим био предат нашој влади, тамновао у тврђави,
оданде писао умилна писма пуна кајања, био помилован и послат да живи у Сибиру, где му
је била дата потпуна слобода. У Сибиру је радио на откупима, оженио се младом
Пољкињом из породице прогнаника, зближио се с многим сународницима своје жене и, када
је букнуло пољско питање, побегао из Сибира. Године 1863. заједно са неколико мангупа из
пољске емиграције предузео је поморску експедицију против Русије, али је више волео да се
искрца на шведској обали. Такав је вођа руске револуционарне странке, организатор завере,
која је сада својом мржњом прекрила читаву Русију. Занимл>«ива појава. Њена сенка пада
на читаву колосалну Русију."

Бакуњина узгред називају врховним командантом наше револуције или њеним женевским
вођом, који као узор својој младој братији истиче личност Стењке Разина.

Катковљевом чланку се не може порећи вредност материјала који наводи. За искусног

уметника ту је било скривено ретко благо, и Достојевски није прошао мимо њега.

Атор Злих духова враћа се из иностранства у Петербург баш у дане бучног политичког
процеса завере нечајеваца, који је вођен јавно у Петроградском врховном суду од 1. јула до 1.
септембра.

Општу пажњу привукла је правна анализа најважнијег политичког документа на процесу,

Катехизиса револуционара. Достојевски је свестрано проучио овај агитациони кодекс према
извештајима Владиног весника, где је био штампан у целини. Трагови тог документа јасно се
осећају у поглављу Петар Степановин у послу, које се појавило у Руском веснику три месеца
касније, октобра 1871. године.

Упоређивање материјала са процеса и страница романа открива методе Достојевског

приликом обраде историјских докумената.

Тако је писац замислио Верховенског као лупежа и авантуристу, као неког Хљестакова
револуције, који по женевским прописима проповеда стварање јазбина, зближавање са
градским интригантима и проституткама, познанство са полицијош и светом старих ситних
чиновника, успостављање везе са разбојницима и злочинцима, утицање на високе
достојанственике преко њихових љубавница итд. (такав је у роману однос Петра
Степановича са губернатором и његовом женом, са Кармазиновим, са Феђом Каторжним).

Следећи материјале са процеса, Достојевски упућује на Бакуњина као на аутора Катехизиса

(иако се његово име у роману не помиње). Ово питање је на процесу нарочито занимало
одбрану. Адвокатима прве групе окривљених било је веома важно да докажу како није било
никакве руске завере и да су нечајевцима и самим Нечајевим управљале вође емиграције.
Ствар није у Успенском, Кузњецову и Прижову — подразумевало се у говорима одбране —
већ у Бакуњину, страшном вођи европске револуције, који је из Женеве распаљивао
лаковерну руску омладину својим лецима и прогласима. Зато се у питањима и говорима
Спасовича, Урусова и других криминалиста осећала тежња да се докаже како је невидљиви
покретач процеса Бакуњин. Он је кодификовао у страшни устанички кодекс принципе
крајње револуционарне борбе. „Наш посао је — страшно, потпуно и свеопште уништење.
Ујединимо се са дивљим разбојничким светом, тим правим и јединим револуционаром у
Русији." Нико на процесу није ни сумњао у Бакуњиново ауторство. Такав је, наравно, био и
утисак Достојевског. Петар Верховенски каже Ставрогину поводом организације подземља:

„— Сами сте писали правила, нема шта да вам се објашњава."

У тој необичној декларацији заиста је била скупљена сва Бакуњинова филозофија

револуције. То је срж његовог политичког програма и борбеног метода. Овде одјекују
херојски мотиви рушења старог света у име окованог и поробљеног човечанства. Ту има
снажних и тачних тврдњи на којима се могу васпитати борци за нови живот. Али све то гасе
принципи „макијавелистичке политике и језуитски систем“ (према речима самог аутора тих
прогласа). То је упутство бунтовника новога типа да угуши у себи сва осећања: пријатељства,
љубави и части — у име страшног, потпуног, свеопштег и немилосрдног уништења.

Сасвим је могуће да је Достојевски посећивао суд и видео главне окривљене који су постали
јунаци његовог романа. Потпуно је несумњиво да је арену завере проучио на лицу места, о
чему је сам узгред у роману напоменуо: „То је било веома мрачно место на крају огромног
Ставрогинског парка. Ја сам касније намерно ишао тамо да погледам; те хладне јесење
вечери мора бити да је изгледало суморно..Достојевски је у Москви провео крај децембра
1871. године и почетак јануара 1872. године; он је несумњиво то искористио да оде у
Петровско-Разумовско и да непосредно проучи топографију нечајевске завере, тачно
реконструисану са рибњацима и шпиљама у Напорној ноки.

Истражни материјал Достојевски строго селекционише према потребама своје сложене

замисли, придајући читавом том необичном злочину непоновљиви колорит идејафантазија и
судбинатрагедија.

Када је Достојевски почео да ради други део романа, настало је централно поглавље читаве
композиције — Ставрогинова исповест. Али Катков одбија да штампа девето поглавље
другог дела Злих духа у свом „породичном" часопису и тиме осуђује аутора да наруши целу
структуру великог романа, који је већ великим својим делом био објављен. Достојевски
узалуд тражи излаз из катастрофе која га је снашла и ствара варијанте са компромисним
решењима, надајући се да ће спасти свој план и идеју, бар у основном смислу. Тема злочина
извршеног над малолетницом, која је делимично већ била одјекнула у историји
Свидригајлова, у поглављу Злих духова обрађена је тако дубоко да Катков не пристаје да
штампа ниједну њену варијанту. Достојевски је покушавао да прикаже како је Ставрогинов
грех постојао само у његовој уобразиљи као плод његове болесне маште, а не као чињеница.
Али редакција и то одбија. Достојевски је приморан да прихвати последице „вета" и да из
Злих духа избаци централно поглавље Код Тихона са његовим другим делом —
Ставрогиновом исповешћу. Замишљени одломак из Житија великог грешника се руши. У
њему је аутор доводио револуционарног илегалапа Ставрогина у калуђерску ћелију да се каје
због свог моралног пада. Као и у осталим својим романима, Достојевски је овде социјализму
и побуни супротставио религиозно начело — православну цркву. То је баш и био водећи
мотив планираног Житија или Атеизма, чији је јунак најзад проналазио руског Христа и
руског Бога, постајао васпитач сиромашне деце и добротвор робијаша осуђених на пропаст,
као идеални пријатељ унесрећених, доктор Гааз.

Пошто је доживео потресни ударац, задат његовој најдражој замисли, Достојевски читавих
четрнаест месеци прекида са публиковањем свог романа. И када се крајем 1872. године у
Руском веснику појављује последњи део Злих духа, епопеја препорођеног грешника губи
особине романапоеме типа Дантеове Божанствене комедије, и као да добија нешто
заједничко са мрачним средњовековним моралитетима о страшној пропасти грешника који
се није покајао. Лагано распадање Ставрогина у новим падовима и греховима доводе га до
очајања и самоубиства.

Покоривши се привидно својим антагонистима, Достојевски је интимно сачувао верност

идеји очишћења. У тренутку када завршава роман, он наставља да тражи пут за остварење
своје првобитне замисли о смиривању помрачене савести јавним покајањем. Крајем
новембра или почетком децембра 1872. године Достојевски још увек не одустаје од
објављивања Ставрогинове исповести. О томе сведоче последњи редови рукописа Злих
духова:

„После Николаја Всеволодовича остале су кажу, неке белешке, које нико није видео. Ја их
веома тражим. Можда ћу их наки и ако буде могуке . .. Р/Ш5."7

То је драгоцено сведочанство о односу Достојевског према једној од својих кључних тема,

којој је обезбедио отворено финале, са перспективом остварења у будућности.

ПРОТОТИПОВИ И ТИПОВИ

Првобитно главни јунаци романа су били Нечајев и Иванов — први под знаком
Раскољникова, други под знаком Мишкина, теоретичарубица и „савршен човек" који
пропада. Историјски савременици — студент Нечајев и расколник Голубов — морали су да
се сударе у роману и да баде искру како би запалили читаву фабулу.

Али од првих вести о убиству новине, како видимо, поред Нечајева и Иванова помињу и
трећег савременика, чија је појава, нарочито 1870. године, значајно надмашивала ове
студентске активисте — Ђакуњина. Његову личност, која је у руској и европској штампи у
вези са нечајевским убиством добила велики значај и актуалност, Достојевски је ставио у
основу централног лика у роману — Ставрогина. Само тако осветљен, загонетни јунаков лик
се издваја из сумрака веома сложне психолошке тајне и добија неопходно објашњење. У том
лику Достојевски је одлучио да отелотвори своју представу о славном руском бунтовнику,
желећи да покаже да је сва његова громогласна делатност јалова и беспредметна, као и
његова прослављена личност. Носилац светске револуционарне славе је, према тумачењу
Достојевског, рефлексијом оковани руски господичић, луталица по Европи, отргнут од
коренова домаћега тла, заточеник префињене мисли, немо-ћан да ма шта учини и осуђен на
неактивност и неславну пропаст.

Ставрогин је оличење искључиво умне, интелектуалне снаге. Његов интелект апсорбује све
остале духовне манифестације, парализујући и чинећи неплодним читав његов душевни
живот. Мисао доведена до чудовишне снаге, која прождире све што би крај ње могло да се
развије у духовном организму, неки феноменални Разум-Баал, коме је жртвовано све
богатство осећања, фантазије, лирских емоција — то је формула Ставрогинове личности.
„Ви сте поново опседнути неком ужасном мишљу“, „вас подрива велика мисао“ — говори
му околина, осећајући нешто трагично и страшно у том човеку, кога до краја прождире идеја.
Тај голи мозак, који је достигао неку невиђену хипертрофију, изненађује снагом својих
грандиозних концепција, осуђених да пропадну због своје интелектуалне природе. Пред
нама је геније апстракције, великан логичког мишљења, опседнут бескрајним
перспективама опсежних, али јалових теорија. Њихов патос је у горостасној снази, која
умртвљује све чега се Ставрогин дотакне; њихова трагичност је у немоћи да Достојевски
постану стваралачке, да рушење претопе у стваралаштво. Ставрогиново мртвило је
окамењеност генијалног теоретичара, који није у стању да идеју рушења претвори у
категорију стварања, да витално поистовети вољу за разарањем са стваралачким жаром.

То је крупан и тужан лик и није чудно што је Достојевског у процесу стварања освојио
прототип његовог јунака.

„Николај Ставрогин је такође мрачњак, такође злочинац" — пише он у једном од својих

писама. „Али мени се чини да је то трагичан лик... Почео сам да пишем поему о том лицу
зато што већ одавно хоћу да га прикажем. По мом мишљењу, то је и руско и типично лице.
Ја сам га из срца извадио."

Сасвим друкчији био је уметников однос према Нечајеву.

Одлично схватајући рушилачко деловање ироније, Достојевски је одлучио да баш тим

оружјем казни организатора „народног обрачуна". Подсмехом да умањи његов лик,
карикатуром да уништи сва његова права на признање савременика или дивљење омладине,
Достојевски се, у ствари, користио опробаним политичким средством, омаловажавањем
партијског противника, исмејавањем његове репутације, уништавањем „херојског" у вођи и
„величанствености" револуционара, показивањем његове ништавности, апсурдности, и
комичности. Резултат је био неочекиван: историјска личност, која је савременике
задивљавала трагичношћу своје нарави и чврстом вољом, у роману је испала крајње плитка и
ништавна. Сатирични уметников задатак је био постигнут, али писац је пропустио прилику
да изузетно снажан историјски лик искористи за велике и широке узлете
уметничкофилозофских концепција. Верховенски се само једном диже до висине надахнутог
пророка, очигледно излазећи из утврђених оквира лакрдија и криминала. Достојевски је то
намерно учинио. Чак је и тужилац у процесу нечајевцима истицао у свом говору да су
психички и социјално најразноврсније организације жртвовале све и ишле у пропаст због
Нечајева, који је заиста успео да уједини револуционарно друштво, јединствено „по свом
унутрашњем саставу, по духу који га је надахњивао, по снази коју је имало“.

С друге стране, ни неке мрачне особине Нечајева нису довољно одражене код Достојевског,
јер је писац тежио да истраје у тону карикатуре и одстранио је све страшне особине, које су
стварно одликовале Нечајева. Тежња да у лику Петра Степановича представи лупежа,
авантуристу и ниткова дезоријентисала је аутора Злих духова и лишила га могућ-ности да
створи веома сложен карактер.

Али неки ликови Достојевског су одолели притиску његове памфлетске замисли. То се

нарочито осећа у фигури, коју је аутор тако исмејао, „цењеног Степана Трофимовича“
Верховенског. Замишљен у знаку сатире, он је необично израстао под пером Достојевског и,
ломећи контуре карикатуре, у процесу рада добио дубоке и дивне животне особине, које
старог сањара чине сродним са великим ликовима светске књижевности. Неколико година
после Злих духова Достојевски је и сам изразио своје дубоко саосећање за старог
Верховенског, чак и за његов историјски праузор. У Пи-шчевом дневнику 1876. године он
између осталог пише:
„Грановски је био најчистији од тадашњих људи; то је било нешто беспрекорно и дивно. То
је био један од наших најпоштенијих Степана Трофимовича (тип идеалисте четрдесетих
година, који сам приказао у роману Зли дуси и који су наши критичари сматрали
истинитим. Па ја волим Степана Трофимовича и дубоко га ценим).. .*

Баш је ово лице носилац најдражих идеја Достојевског о уметности, Пушкину, Рафаелу,
Шекспиру. Баш је њему поверено да изрази основну идеју романа о томе да ће велики
болесник бити исцељен од болести које су се скупиле у „Русији у току векова и векова". Тако
је, можда, упркос првобитној ауторовој замисли, Степан Трофимович у роману лик око кога
се све окреће. Над вихором догађаја он се уздиже не само као главни узрок већ и као
најпроницљивији и највидовитији тумач. Недовољно испитан у критичкој литератури о
Достојевском Верховенскиотац може да уђе у светску књижевност као својеврсни прекрасни
лик руског Дон Кихота.

Достојевски се веома интересовао за судбину старовераца који су емигрирали у Турску,

Аустрију и Пруску, оних који су се од социјализма вратили православљу. За њега су то били
први „нови руски људи" који су у његовој свести супротстављени Лопуховима и
Рахметовима. Убудуће ће они постати идеални јунаци његових романа.

Аналогну политичку еволуцију доживео је бивши петрашевац Н. Ј. Данилевски, који је 1849.

г. био прогнан из Петербурга као убеђени фуријериста. Године 1869. он је објавио своју
монографију Русија и Европа, о културнополитичким односима словенства и германства. То
је био покушај да се на новим начелима препороди учење славјанофила. Тако се стварао лик
Шатова. Достојевски, који је Данилевског познавао четрдесетих година топло је поздравио
његову идејну еволуцију и сматрао је себе његовим истомишљеником:

„Од фуријериста се опет окренути Русији" — писао је он Мајкову 11 (23) децембра 1868.
године — „постати опет Рус и заволети своје тле и супгшну. По томе се познаје широк
човек тоновима, Достојевски није презао ни од крајње оштрих цртежа. То је одговарало
његовој намери истакнутим политичким фигурама двеју револуционарних генерација, као
што су Петрашевски, Спешњев, Бакуњин, Нечајев, да уништи углед у кругу најближих
сабораца и чланова нечајевске петорке.

Уз то Достојевски никада није ограничавао себе правим обележјима прототипа. Он пише

Мајкову: „У мене није Чаадајев, ја само узимам за роман тај тип ...“ Он изјављује у
Пишчевом дневнику: „Лице мог Нечајева, наравно, не личи на лице правог Нечајева".
Достојевски се трудио да својом оштром кичицом створи саркастичну галерију портрета у
Гојином стилу. И он ју је створио.

Уметнички прагматизам у циљу далекосежније експресије руководи Достојевским и у

описивању места радње и времена романа. Анализа Злих духа показује да је Достојевски
верно описао последње место свога прогонства — Твер, где је провео јесен 1859. године.
Изабравши тај град као место где се одиграва радња романа, Достојевски у основи и
углавном следи оно што се збило: то је град којим је лутао млади тверски спахија Бакуњин, и
баш је овде, на обалама Тверце и Ћмаке, живео у манастиру Тихон Задонски. Писац даје
себи право да споји две историјски раздвојене епохе, и да у разговору састави два историјска
лика која су га освојила: он доводи Бакуњина у ћелију Тихона Задонског. Из тог необичног
зближавања двеју контрастних фигура рађа се једна од најгрчевитијих страница светске
књижевности — Ставрогинова исповест.

Време радње романа готово у потпуности одговара периоду боравка Нечајева ујесен 1869.
године у Москви, где је дошао 3. септембра из иностранства и одакле је отишао 22. новембра
у Петербург. Петар Верховенски долази у губернијски град почетком септембра и одлази у
Петербург крајем октобра. У складу са тим хронолошким подацима, у роману се цело време
описује јесењи град и јесењи пејзаж: кише, блато, ветар, разлокани путеви, „ниски, мутни,
поцепани облаци", „полуоголело дрвеће", „ситна, спора киша, као кроз сито", „одавно
пожњевене њиве“ „мрачан као подрум, влажан и мокар стари врт".

Али, одступајући од календарског приказивања стварности, Достојевски је у сцени убиства

Шатова приказао незалеђени рибњак. Нечајев је, као што је познато морао да ломи лед да би
спустио леш у отвор. У роману су леш просто заљуљали и бацили у воду, по чијој се
површини шире кругови. Крај новембра Достојевски замењује октобром, кад још није била
наступила зима, и то вероватно није случајно. Сав роман је у суморним тоновима умирања и
распадања. Туробан јесењи колорит, безбојни суморни тонови северне руске јесени у
сиромашној губернији, у мрачној вароши. Може се претпоставити да их је уметник намерно
узео да би исказао своју мисао о болесној Русији, о мрачној епохи, о пропасти која се
приближава. Као што се и у Злочину и казни Раскољников готово гуши под теретом својих
кошмарних замисли у прашњавој атмосфери петербуршког лета усред врућине, малтера,
песка, спарине — тако се и Ставрогин распада и пропада уз безнадежни плач упорних и
ситних јесењих киша, усред поцрнелих поља и разлоканих друмова, испод хладног оловног
неба и обнаженог дрвећа пустог наслеђеног парка, који тек што је у свој честар прихватио
завереникеубице.

Каква је идеолошка равнотежа ове сложене целине? Зли дуси су памфлет против
револуционарног покрета. Задатак о коме Достојевски детаљно пише у својим писмима —
то је уништење револуционарног покрета у његовим „очевима" и „деци" — утопистима
четрдесетих година и практичарима из шездесетих. Достојевски покушава да заштити руску
монархију, ударајући на снаге које је подривају или угрожавају.

Али без обзира на сав критички патос у роману, постављени задатак писцу није пошао за
руком. Низ важних појава у историји револуције на граници двеју деценија (између
шездесетих и седамдесетих година) измиче пажњи Достојевског.

Формирање руске секције I Интернационале, социјалистички савези радника, масовно

одлажење у народ, кружок чајковаца, чији је циљ био да се супротставе утицају Нечаева на
младу генерацију, све то није наишло на одјек у публицистици и стваралаштву Достојевског.

У свом сатиричном негодовању полазећи од великих токова савремене револуције, он у

роману углавном оперише ситнијим појавама, често чак и другоразредним, својом критиком
дотиче само руски либерализам, индивидуалну побуну и нечајевске ексцесе. Из табора
политичке реакције он напада поједине, можда најприметније, али не и најјаче, позиције
свог противника. То упућивање ударца тамо где је изгледало да се победа може лакше
постићи није оправдало пишчев стратешки прорачун. Анализа романа показује да је прилаз
Достојевског — идеолога својој огромној теми био унапред осуђен на пораз и да је
припремио крах саме политичке замисли. Близак идејама социјалистаутописта у својој
младости, писац романа, изгледа, није имао снаге да одржи прихваћени тон раскринкавања
и при крају романа он води Степана Трофимовича кроз озарену „апотеозу". Исти такав крах
доживела је и планирана сатира на Бакуњина у лику Ставрогина, који је у роману сачувао
своју озбиљност и значај, и до краја уливао свом аутору осећање упорне и дубоке пажње,
која се граничила скоро са поштовањем. Најзад, прави Нечајев својом трагичношћу и снагом
потпуно потискује карикирани лик Петра Верховенског. Пишчева скица је далеко испод
историјске стварности.

Такав је био раскорак између задатка и остварења.

Неопходно је истаћи да је неуспех политичке замисли Злих духова одређен и неким

субјективним моментима. Велики психолог није до краја могао у том питању да буде на
позицијама Каткових и Мешчерских. На појединим местима романа Достојевски — уметник
и мислилац — савладао је публицисту и победио представника државне партије са његовим
пристрасним и крутим тенденцијама. Већ смо видели да се Достојевски у питању о Париској
комуни, уза сву критику и осуду није налазио на крајњем десном крилу негатора и хулитеља
тих збивања. Проучавање романа показује да то није једини случај у Злим дусима и да је
аутор у низу места знатно више одолевао прихваћеном званичном курсу. Приказани
нечајевци у већини случајева имају занимљивих и привлачних особина. Устима Степана
Трофимовича Достојевски изражава симпатију према младој генерацији, што је очигледно
супротно основној борбеној тенденцији романа. Стари научник види вредности и величршу
младих чак и у грешкама које чине.

„Степан Трофимович на самрти: ,Нека живи Русија, у њој постоји идеја. У њима, у
нихилистима постоји идеја."

„ — Код њих је идеја скривена. И ми смо били носиоци идеје. Та вечита руска потреба да се
има идеја, то је оно што је дивно.

}е пе раг1е ра$8 да је све код њих како треба и пристојно: јадно стадо божје."

У пројекту ненаписаног предговора роману, Достојевски је у руском револуционару истицао

особину „да себе и све жртвује за истину" и отворено је, пред свима, проповеда. На тој
основи Достојевски супротставља Каракозова терористи—Италијану Орсинију, који је
бацио бомбу у кочију француског императора. Према изјави Достојевског, задатак Злих
духова је да се установи она истина за коју мора да се бори млада генерација.
„Предговор

У Кирилову је народна идеја — одмах се жртвовати за истину. Чак је и несрећни слепи

самоубица 4. априла веровао у своју истину (кажу, он се касније покајао — хвала Богу) и
није се крио као Орсини, него је стао лицем у лице.

Жртвовати себе и све због истине — то је национална особина поколења. Благослови га

Боже, пошаљи му смирену истину. Јер је читаво питање у томе шта прихватити као истину.
Роман је зато и написан."

Достојевски је завршавајући Зле духе, као и Степан Трофимович, покушао да схвати младо
поколење, верујући у искреност његових трагања, која су, према пишчевом мишљењу, само
случајно скренула с правог пута. Такве симпатије биле су код Достојевског потпуно
разумљиве и скоро неизбежне. Он не само да је познавао револуцију, он ју је доживљавао.
Већ 1870. године у писму Мајкову Достојевски признаје да је на робији сачувао „јак
ферменат руског либерализма". Нешто касније, у Пишневом дневнику, он јавно изјављује да
је у младости могао постати и нечајевац. У самом себи види она начела опозиције, па чак и
активне револуционарности, која осуђује у својим млађим савременицима. Устајући против
слободоумних представника и бунтовника два поколења, Достојевски на политичком плану
спаљује све чему се дивио у младости. Али у наведеним изјавама Степана Трофимовича, у
појединим записима о пожртвовању, искрености и ентузијазму младе Русије, он као да
последњи пут поздравља све што спаљује у ватри свог памфлетског гнева. Кад се проучавају
Зли дуси и истиче оштра сатира Достојевског на ослободилачки покрет, не могу се прећутати
ауторове тежње да схвати нараштај револуционара, чак и у лику „цареубице" Каракозова.
Своје разумевање Достојевски је скупо платио и наша је дужност да истакнемо и признамо
постојање тог супротног тока у његовом памфлету против револуције.

Обломова ..." (С. — Петербуршке новине, 13. јануар 1873. г.). Чак је и Н. К. Михајловски,
који је строго осудио Достојевског због преласка у табор „десничара", низ личности у
његовом новом роману сматрао „успешним", а понекад и „од-.личним" (супрузи Лемке,
Кармазинов). Критичар нарочито проучава „омиљене јунаке" Достојевског, који су на
граници „памети и безумља", али притом решавају најважније животне и моралне проблеме.
Ту линију Раскољникових и Мишкиних продужују у различитим варијацијама Ставрогин,
Петар Верховенски, Шатов, Кирилов — „људи које прождире идеја", и притом често
религиозна идеја. Н. К. Михајловски не прихвата да су овакви „мистичари" типични за
револуционаре свога времена.

Они су веома карактеристични за стваралаштво Достојевског, зато су занимљиви и за његове

читаоце. Они одређују својеврсни пишчев уметнички манир, карактеристичан начин његовог
мишљења, заинтересованог за велика историјска кретања. „Зашто Достојевски не напише
роман из европског живота XIV — XVI века?" — пита Михајловски. — „Све то
самобичевање, демономаније, ликантропије, све те сулуде игре, пирови за време куге, и сл.,
све то страховито преплитање егоизма и осећања греха и жеље за искупљењем — каква би
то била захвална тема за Достојевског". Али писац се окреће материјалу који му је туђ —
руском револуционарном покрету XIX века и осуђује себе на неуспех, приписујући својим
јунацима властите „ексцентричне идеје".

Из тога проистиче и нејасност главних ликова његовог последњег романа — Ставрогина,

Кирилова, Шатова. Отуда и нејасноћа главне идеје читавог дела Зли дуси, то је наводно
губљење способности за разликовање добра и зла.

„КакоЈ" — закључује публициста. „Русија, тај махнити болесник, кога сте приказали,
опасује се железницом, прекрива се фабрикама и банкама, а у вашем роману нема ни цртице
из тог света...! У вашем роману нема злодуха националног богатства, најраспрострањенијег
злодуха, који мање од свих осталих познаје границу између добра и зла ... Ви нисте ударили
на праве злодухе."

Критичарева мисао је очигледна; снажну сатиру треба управити на праве зле духове
савремености — монструме нагомилавање новца, банкаре и акционаре, фабриканте и
берзијанце, капиталисте свих врста и степена, а никако не на активне и напредне борце „са
кристално чистом савешћу и чврстином."

То је био један од најбољих чланака о Злим дусима. Његове основне тезе поновио је у својим
Болесним људима П. Н. Ткачев, револуционар и књижевник, који је 1869. године заједно са
Нечајевим руководио студентским покретом и био осуђен на затвор (1873. године је
емигрирао у иностранство). Он је у часопису Дело (1873. г. III, IV) објавио чланак о Злим
дусима. Са горчином пише о „одрицању" и „покајању" Достојевског, о његовом односу
према Чернишевском. Млади јунаци у Злим дусима — Ставрогин, Верховенски, Шатов,
Кирилов — све су то „витезови идеја", али према условима свог развоја и васпитања они
имају извештачену или „воштану" душу, откинуту од здраве хране, и зато склону душевним
аномалијама. Пред нама је читава галерија поремећених младића са разним манијама —
самоубилачком, рушилачком, култа народа богоносца и сл. Све је то апстрактно бунцање,
лишено било чега реалног. То нису личности, то су манекени подметнути под популарне
идеје.

Критичар Руске рени Ј. Марков тачно је приметио да је већ у Злонину и казни Свидригајлов
придигао крај завесе иза које се крије Ставрогинова исповест (у оно време још неиздата).
Већ у том роману, у Раскољниковљевом сну на робији, пред нама се откривају ужаси куге
која претвара здраве људе у умоболне и сулуде. „Људи себе никада, никада нису сматрали
тако паметним и непоколебљивим у истини, као што су то сматрали заражени" — бунпа
јунак Достојевског. То је већ потпуни наговештај Злих духа. Роман служи само као
илустрација тог кратког текста који је мучио Достојевског педесетих и шездесетих година.

Сатирично приказивање револуционарне омладине; И1игаљевљева теорија, суманути

инжењер Кирилов, манијак Шатов, то није слика друштва, већ памфлет и сатира оштре
светлости. „Мрачна муза Достојевског гони човека што даље од човековог лика,
немилосрдно откида крила његовој нади... и насилно тера његова осећања и мисли у
неплодну усамљеност личне патње!"
Али ми, ипак, „овог сировог, нездравог, једностраног и на свој начин грешног, али на свој
начин и генијалног писца“, достојног да се назове „Шекспиров ученик, више волимо од
многих пристојних и општепризнатих песника, завршава Ј. Марков свој чланак.

Тако је још за живота Достојевског критика тражила метод и начин да адекватно протумачи
његово последње дело. Најсмелије и најубедљивије писао је 1876. године А. М.
Скабичевски: Достојевски је — „генијалан писац, кога треба ставити не само у исти ред са
прворазредним руским уметницима век и у ред највећих европских генија нашег векаи. Али и
то мишљење било је умањено низом примедби.

Само је у чланку Горког }ош о карамазовштини, поводом МХАТ-ове представе Николаја

Ставрогина, одјекнуо позив младој Русији за нови живот:

„Њој (Русији) не треба данас показивати Ставрогина, већ нешто друго. Неопходно је
проповедати ведрину, неопходно је духовно здравље, акција, а не самопосматрање,
неопходно је врашти се извору енергије — демократији, народу, друштву и науци."

В. Д. Бонч-Брујевич у својим успоменама о Лењинучитаоцу наводи неколико судова

Владимира Иљича о делима Достојевског.

„Он је о Злим дусима говорио изразито негативно, али је говорио да приликом читања овог
романа не треба заборављати да су ту приказани догађаји везани не само за делатност С.
Нечајева већ и М. Бакуњина. Баш у време када су писани Зли дуси К. Маркс и Ф. Енгелс су
водили огорчену борбу против Бакуњина. Посао критичара је да одреде шта се у роману
односи на Нечајева, а шта на Бакуњина!"9

Данас се роман Зли дуси проучава свестрано — историјски, социјално, филозофски,

уметнички, што омогућује читаоцу да свестрано види ту многострану и сложену творевину.

ЧАСОПИС-НОВИНЕ

Ускоро после повратка Достојевског у Петербург, пријатељи — А. Н. Мајков и Н. Н. Страхов

— уводе га у кружок кнеза В. П. Мешчерског, вође руских конзервативаца. Он је био аутор
празних романа из високог друштва. Он је био веома утицајан на двору, истицао је
кандидате за министарске фотеље и био умешан у скандалозне новчане махинације својих
штићеника. С. Ј. Вите, који га је упознао касније, записао је у својим успоменама да је циљ
Мешчерског у понашању према монарсима и онима на власти био да обезбеди новчану
помоћ за свој часопис Грађанин и да што боље награди своје љубимце на рачун државне
благајне. Зближавање са таквим политичким шпекулантом био је тужан догађај у животу
Достојевског и његова готово највећа грешка. У то време Мешчерски је био заузет
организацијом недељног листа Грађанин „са конзервативним борбеним задацима" (као што
је сам писао). Новом издању су кумовали А. Н. Мајков Ф. И. Тјутчев, Ф. М. Достојевски, Н.
Н. Страхов и Б. М. Маркевич. За уредника је био позват млади публициста Г. К. Градовски.
Али већ ујесен 1872. године он се разишао са програмом Мешчерског „да се стави тачка на
реформе".

Ф. М. Достојевски постаје уредник Грађанина и руководи публикацијом 1873. и на почетку

1874. године.

Он ствара нов облик публицистике — пишчево мишљење о темама дана. Тако настаје
Пишнев дневник — о ауторовим споровима са Бјелинским, о његовом сусрету са
Чернишевским, о Власу Њекрасова и о мисији руског народа, о изванредној приповеци
Љескова Оличење Анђела (једној од најбољих у његовој књижевној заоставштини), о драми
из живота фабричких радника („то је права трагедија, а њен фатум је водка ...“), најзад о
одушевљењу Достојевског за утопијски социјализам — све су то важне и занимљиве теме.
Писац--новинар их је живо обрадио. Ту 1873. године оштром сатиричном причом Бобок
почиње циклус изванредних касних новела Достојевског (Кротка, Сан смешног човека,
Дечак на јелки код Христа) које су представљале нов успех у малим жанровима његове
приповедачке уметности. Такав је био драгоцени допринос Достојевског празном,
чиновничком, високосветском органу кнеза Мешчерског.

Рад у Грађанину ускоро постаје неиздржљив за Достојевског.

Напредна штампа оштро напада славног писца због отпадништва. Преговори с ауторима,
читање рукописа, прерађивање чланака, све то протиче у неспособној средини
полузваничног издања.

Али „главна горчина" је: „у глави се роје и у срцу стварају ликови приповедака и романа.
Измишљам их, бележим, сваки дан додајем нове особине уз забележени план и одмах видим
да је читаво моје време заузето часописом, да више не могу да пишем — и почињем да се
кајем и да очајавам."

— Хајдете, реците ми, шта ви овде радите? Знате ли ви зашто живите?

У првом тренутку ја сам се збунила од изненађења, али некако сам се прибрала. Некако сам
ипак одговорила и рекла чак своју најскривенију мисао.

— Хоћу да пишем... да се бавим књижевношћу — бојажљиво сам промуцала.

И, зачудо, Ф. М. се није насмејао.

— Хоћете да пишете? Тако значи! — отегнуо је. — О чему хоћете да пишете? То јест шта:
роман, приповетку или неки чланак?

— Ја волим психолошко ... унутрашњи живот... — мрмљала сам, бојећи се да га погледам, а

и осећајући се као потпуни идиот.
— А ви мислите, то је лако: приказивати унутрашњи живот?

— Не, не мислим да је то лако. Ја зато и учим... и спремам се.

— У свету има само једна жена писац достојна да се тако назове — значајно је наставио.
— То је Жорж СандЈ Можете ли постати нешто као Жорж Санд?

Ја сам се скаменила од очајања. Он ми је одузимао сваку наду за будућност... И као

изгубљена, као у сну, ја сам му бесмислено понављала: Ја хоћу да пишем... Ја осећам
потребу... само због тога живим.

— Ви само због тога живите? — озбиљно ме је упитао. — Ако је тако, онда пишите. И
запамтите мој завет: никада немојте измишљати ни фабулу ни интригу. Узимајте оно
што пружа сам живот. Живот је кудикамо богатији од наших измишљотина! Никаква
машта вам неће измислити оно што даје најобичнији свакодневни живот. Поштујте
живот!

Понекад је био мрачан и раздражљив. Ћутао је читаве вечери. На растанку би пружао

безживотномлитаву, суву и хладну руку.

Али било је и неочекиваног заноса, неочекиваног читања песама. Пророк Пушкинов и

Пророк Љермантова.

„ — Пушкина стављам изнад свих. Код Пушкина је то скоро надземаљско", — говорио је —

„али у Љермонтовљевом Пророку има оног чега нема код Пушкина. Код Љермонтова је
много жучи, његов пророк је са бичем и отровом. Они су тамо!

И он је прочитао са горчином и отровом:

Почео сам да проповедам љубав,

И чисто учење истине,
Сви моји ближњи
Почели су бесно да ме каменују..

Само се једном скромна коректорка одлучила да са Достојевским поразговара о његовом

стваралаштву.

Целе сам ноћи читала ваше Белешке из подземља ... и не могу да се ослободим утиска...
Какав је то ужас — човекова душа! Али и каква ужасна истина!...

Фјодор Михајлович се насмешио смирено и отворено.

— Аполон Григорјев10 ми је тада говорио да је то моје биће и да увек тако пишем. Али ја се
са њим не слажем. Сувише је мрачно.
Еб 151: бсћоп ет иеБепуипсЈепег 5*апс1рипк11. Сад могу да напишем ведрије, помирљивије.
Сада пишем једну ствар...

Међу утицајним сарадницима Грађанина био је К. П. Победоносцев, у то време члан

државног савета и наставник за правне науке великим кнежевима. То је био један од
најмрачнијих представника државне реакције на заласку царизма. Он је одбацивао
ослобађање сељака, поротнички суд, нове сталешке и градске институције, световну школу
(коју је маштао да замени црквенопарохијском).

Он је високо ценио аутора Злонина и казне и активно је помагао Достојевском да саставља

бројеве часописа, желећи да идејно утиче на њега. Из њихових писама се види да је будући
врховни тужилац синода будно пратио публицистичку делатност Достојевског, достављао
му материјал за Птинев дневник, исцрпно оцењивао поједине свеске његових издања.

Али то високо покровитељство не може да учврсти положај Достојевског у Грађанину. Још

је био постављен за уредника овог недељника, III одељење је одбило да „на себе прими
одговорност за будућу делатност овог листа". На часопис Мешчерског почеле су као град да
пљуште административне казне због кршења прописа о цензури. Јуна 1873. године комитет
за цензуру позива Достојевског на судску одговорност, а суд га осуђује на новчану казну и
војни затвор. 11. марта 1874. године министар унутрашњих послова окривио је Грађанина
„због ставова који могу да изазову мржњу против једног дела становништва империје", и 12.
марта изрекао прву опомену насопису, преко његовог издаванауредника Фјодора
Достојевског.

То је означавало практично одстрањивање руководиоца „политичког часописановина" са

његове дужности, под претњом укидања издања. Достојевски је то тако и схватио. 19. марта
он подноси молбу главној управи за штампу да буде ослобођен уређивања Грађанина због
слабог здравља.

Априла 1874. године Њекрасов је посетио Достојевског и неочекивано му понудио да идуће

године припреми за Отаџбинске записе један роман. Обећао је да ће му платити 250 рубаља
по табаку, што је знатно превазилазило његов уобичајен хонорар (150 рубаља).

Напредни часопис, који је излазио под редакцијом Њекрасова, Салтикова и Михајловског,

желео је да објави ново дело једног од најзначајнијих руских писаца, надајући се
истовремено да ће га у будућности одвојити од Руског весника и Грађанина.

Али Достојевски је придавао велики значај својој верности прихваћеном правцу.

— Николаје Алексејевичу, ја вам не могу позитивно одговорити из два разлога — одговорио

је Достојевски — прво морам писати Руском веснику и питати да ли им је потребно моје
дело. Ако имају материјала за идућу годину, ја сам слободан и могу вам обећати роман. Ја
сам стари сарадник Руског весника, Катков је увек био пажљив према мојим молбама, и биће
безобзирно с моје стране да им окренем леђа не понудивши им свој рад. То се може
разјаснити у току једне или две недеље.

Достојевски је отпутовао у Москву и сазнао од Каткова да у Руском веснику има материјала

за идућу годину (Ана Карењина), а редакција нема средстава за нови роман. Али питање
учествовања Достојевског у органу револуционарних демократа и после тога остаје
отворено. Достојевски оклева да одговори Њекрасову и тек пола године касније, октобра
1874, најзад му саопштава да пристаје.12 Од прве свеске Отаџбинских записа 1875. године
часопис и публикује роман Достојевског Младићг са подаасловом Записи младог новека.

У ДОМАЋЕМ КРУГУ

По доласку у Петербург Достојевски изнајмљују стан од четири собе на Серпуховској улици,

у близини Технолошког института, и набављају неопходан намештај. Ствара се могућност да
се друже са људима, да позивају пријатеље, да воде филозофске дискусије, без којих
Достојевски није могао да живи.

Материјална ситуација породице била је веома тешка. Сва имовина, која је пред полазак у
иностранство била поверена „сигурним људима", пропала је. Све покућство и судови, стакло
и порцелан, бунде и одећа, драгоцена библиотека коју је прикупљао Фјодор Михајлович
шездесетих година — све је то било однето, развучено и изгубљено заувек. Три куће
Сњиткиних на Песцима (са великим дворишним зградама и огромним парцелама) услед
лошег управљања прешле су у руке вештих шпекуланата и ускоро постале њихова својина.
Ана Григорјевна, њена мајка и брат ништа нису добили. Породица Достојевски морала је из
почетка да кући кућу.

Уз то, ускоро су се појавили повериоци са својим неумољивим потраживањима. То би могло

да доведе Достојевског до потпуне пропасти да није било пословних способности, памети и
енергије његове жене.

Ана Григорјевна вели да су после повратка у Русију сви рођаци открили у њој велике
промене: од бојажљиве и стидљиве девојке она је постала жена одлучног карактера, која је
повела успешну борбу са главном тешкоћом њиховог живота — повериоцима издавача
часописа браће Достојевских. Износ дуговања Фјодора Михајловича достигао је у то време
25 хиљада. Знатан део тог новца налазио се у рукама прекупаца меница. Међу тим људима
било је окрутних и безобзирних зеленаша, који су захтевали од Достојевског да врати велике
износе позајмљене још М. М. Достојевском за потребе фабрике дувана, и претили да ће му
пописати сав иметак или га чак ставити у затвор за дужнике.

— Зар ћу ја у затвору моћи да пишем? Чиме ћу вас пла-ћати, ако се лишим могућности да
радим?

— О, ви сте познати књижевник, вас ће из затвора искупити књижевни фонд . ..

Достојевски је понудио да исплаћује дут у месечним ратама, али је наишао на оштро
одбијање.

Ана Григорјевна је, сакривши то од мужа, отишла да преговара с неумољивим „повериоцем".

Он ју је дочекао с ултиматумом:

— Или новац на сто или ће за недељу дана ваша имовина бити пописана и јавно продата, а
ваш муж ће бити затворен.

— Наш стан је изнајмљен на моје име, а не на име Фјодора Михајловича — рекла је

Достојевска. — Намештај је узет на кредит и до коначне исплате припада трговцу
намештаја, и зато се не може пописати. Што се тиче ваше претње о затвору за дужнике,
морам вам скренути пажњу да ћу преклињати свог мужа да тамо остане до истека казне за
дуг. Ја ћу се настанити у близини, посећиваћу га са децом и помагаћу му у раду. И ви тако
нећете добити ни марјаша, а поврх тога ћете морати да плаћате „хранарину". Дајем вам реч
да ћете бити кажњени!

Прекупац се замислио и прихватио услове које му је понудила Достојевска.

Ана Григорјевна се није ограничила на те дипломатске преговоре. Она почиње да објављује

поједине романе свог мужа и постепено постаје искусан издавач. Само као резултат
десетогодишње борбе и чврстог система уштеде дуг је био исплаћен у потпуности. То се
десило годину дана пре пишчеве смрти.

„Нигде се тако очигледно не испољава карактер човека, као у свакодневном животу, у

породици" — формулише своје дубоко уверење жена Достојевског. И поседујући о томе
мноштво материјала, Ана Григорјевна нам открива непознате и неочекиване особине у
личности 'свога мужа. Фјодор Михајлович који песмом успављује децу, спрема им божићну
јелку, игра са женом валцер, кадрил, па чак и мазурку као „правцати Пољак", уз пратњу
дечије усне хармонике; мислилац и психолог који испољава фино осећање за дамске хаљине,
све до избора тоалета за своју жену, гаји склоност према лепим стварима: кристалу, чешком
стаклу, вазама, уметничким стварима — све то допуњује непознатим и карактеристичним
особинама пишчев животни лик.

У писмима Достојевског жени осећа се тиха радост уморног и болесног човека, који је
најзад, после пола века тешког и мукотрпног живота, успео да оствари свој давнашњи сан —
да створи породицу и да се устали. У сећање нам долазе усклици из његовог писма Н. Н.
Страхову. „У браку је три четвртине човекове среће, а у свему осталом — једва једна
четвртина".

Када су деца поодрасла, Достојевски је хтео да их упозна с уметношћу, поезијом, романом,

позориштем. Улето 1880. године он им је читао своје омиљене дело — Разбојнике, које,
уосталом, његов малолетни аудиторијум није схватио.

Последњих година он их је водио у оперу, и то само на Руслана и Људмилу. Када је једном

велико Пушкиново и Глинкино дело због болести певача било замењено Оберовим
Бронзаним коњем, Фјодор Михајлович је био огорчен и одлучио је да се врати кући.
Међутим, попустио је пред наваљивањем деце и остао. „Били смо усхићени од бајне
представе" — прича Љубов Фјодоровна — „али отац је био незадовољан, он је хтео да
останемо верни његовој драгој Људмили".

Читао им је Капетанову ккер, Пуцањ, Мећаву, Пушкинове песме. Једну није могао да чита
без суза — Јадног витеза.

Прочитао им јс Тараса Буљбу, Бородиио и Тамањ, Шилерову Рукавицу у преводу Жуковског;

1880. године — Сиромаштво није порок. Он је одушевљено рецитовао деци Невоље због
памети, нарочито је ценио лик Репетилова, у коме је видео претходнике либералазападњака.
Романе Валтера Скота и Дикенса сматрао је основном лектиром своје деце.

Од 1872. године Достојевски проводе летње месеце у Старој Руси, старом градићу
новгородске губерније са богатом прошлошћу. Уморни писац је заволео то тихо и забачено
место. Живео је обично на периферији у пространој кући на обали реке, усред старих
брестова. Када је упролеће 1874. године Њекрасов понудио Достојевском да напише роман
за Отаџбинске записе, Фјодор Михајлович се настанио у Старој Руси читаву годину дана. Ту
је био написан Младић. Овамо се повукао маја 1880. године када је припремао Говор о
Пумкину.

У свом последњем роману Достојевски је приказао Стару Русу. Описао је њене уске улице,
испресецане плитким јаругама, и бакалницу Плотњикових, и широки пејзаж предграђа, који
се видео са пишчевих прозора: то је било зелено поље, опасано боровом шумицом, где се,
према пишчевој замисли, беласао стари манастир, одакле је изашао у свет млади
човекољубац Аљоша да се бори за свеопшту срећу (тако је смишљан други роман о
Карамазовима).

Од 1873. године Достојевски живе у вили потпуковника Грибеа, коју купују 1876. године. То
је била кућица са баштом у немачком стилу. Она је била препуна неочекиваних изненађења
— тајних ормана у зидовима, покретних врата, тамних завојитих степеништа. Поједине
особине Грибеове виле Достојевски је описао у свом последњем роману, приказујући кућу
Фјодора Павловича Карамазова са скученим собичцима, компликованим ходницима,
полумрачним собама и са пацовима који свуда шврљају.

После усамљености и повучености у иностранству, Достојевски тежи да општи са људима,

нарочито онима из света руске научне и уметничке мисли. Ствара се нов режим породичног
и друштвеног живота, који замењује доскорашњи скитачки.

Упролеће 1872. године, на молбу оснивача московске сликарске галерије П. М. Третјакова,

Достојевски је примио уметника Перова и позирао му за портрет.

Проницљиви посматрач живота радио је методично и много. „Пре него што је почео да
радиа — прича Ана Григорјевна — „Перов нас је посећивао сваки дан у току недеље дана.
Затицао је Фјодора Михајловича у најразноврснијим расположењима, разговарао,
дискутовао и умео да ухвати најкарактеристичнији израз на мужевљевом лицу, баш онај који
је имао Фјодор Михајлович када је био занесен у своје мисли. Може се рећи да је Перов на
портрету ухватио ,стваралачки тренутак4 Достојевског."

Пред нама је велики мислилац, који улази у свој касни, завршни период са последњим
романима и Говором о Пу-шкину: једноставна и уздржана поза, дубока и бескрајна мисао.

Руска уметност остаје у центру пажње Достојевског. Он је дао високу оцену младом Репину
за његове Бурлаке, видећи у његовој уметности велику истину, снагу, непосредност и верност
животу: „Рећи ћу једноставно: гогољевске фигуре .. . Морате да их заволите, те беспомоћне ...
Морате да помислите на то шта дугујете народу, заиста шта му дугујете ..."

Достојевски поздравља оригиналност младих уметника, који у свом сликарству обрађују

домаће мотиве. Он приме-ћује две брезе у пејзажу Куинџија Поглед на Валаам и националну
типичност трију фигура у Перовљевом Одмору ловаца. Њему је блиско исцрпно
приказивање руског живота на слици Маковског Љубитељш славујеве песме. Такво
жанрсликарство, према његовом схватању, отвара пут правој уметности, лиричности и
човечности.

Године 1873. млади филозоф Владимир Соловјов послао је Достојевском свој чланак о
негативним начелима западног развитка уз писмо, што је послужило као почетак њиховом
познанству и пријатељству. Двадесетогодишњи научник и песник постао је последњи
пријатељмислилац Достојевског и утицао на основну концепцију Браке Карамазових.

У почетку њиховог познанства то је био кандидат наука који тек што је завршио школовање.
Фјодор Михајлович га је веома заволео због његове памети и велике образованости. Он је
говорио да га лице Вл. Соловјова подсећа на омиљену слику Анибала Карачија Глава младог
Христа.

Једном приликом је објаснио своме госту разлог своје симпатије према њему.

„Необично ме подсећате на једног човека", — рекао је Фјодор Михајлович — „неког

Шидловског, који је имао на мене, у време моје младости, огроман утицај. В-и сте му
толико слични ликом и карактером да ми се понекад чини како се његова душа преселила у
вас."

Средином седамдесетих година они се срећу релативно ретко. Вл. Соловјов предаје на
Московском универзитету, путује по Европи и тек се 1877. године настањује у Петербургу.
То доводи до присног пријатељског зближавања.

Године 1878, Вл. Соловјов је у Петербургу одржао циклус јавних предавања о

религиознофилозофским темама. Достојевски није изостао ни са једног од тих предавања.
Упролеће 1880. године присуствовао је одбрани Соловјовљеве докторске дисертације
Критика апстрактних начела и са симпатијом писао о њој својим пријатељима:

„На недавној одбрани дисертације младог филозофа Влад. Соловјова (историчаревог сина)
за степен доктора филозофије, чуо сам од њега једну дубоку фразу: »Човечанство, по мом
дубоком уверењу (рекао је он), зна много више него што је до сада успело да искаже у својој
науци и у својој уметности."

НОВЕ ТЕМЕ

Године 1873. Достојевски посећује одељење за малолетнике у петербуршкој затворској

тврђави и прикупља материјале о душевном стању детета препуштеног улици. Улето 1877.
године А. Ф. Кони му показује дечију колонију на Охти. Писац је дуго разговарао са малим
колонистима и, према речима његовог сапутника, оставио је јак утисак на све који су се
окупили око њега: „лица многих који су већ окусили отров велеграда постала су озбиљна и
изгубила извештачен изглед подсмеха и кочоперности ..."

Достојевски мећу питомцима издваја оне младе душе које су „жељне дивних утисака" и
размишља о средствима како утолити ту чежњу за лепим. У то време аутор Њетонке
Њезванове смишља роман о деци, само о деци и о јунакудетету, где је хтео да прикаже и
малолетне преступнике, и политичке заверенике, и протестанте, и атеисте. Та замисао се
донекле одразила у десетој књизи Браће Карамазових, названој Денаца. У скицама за роман
има записа о деци из фабрика.

Године 1878. Достојевски присуствује у петербуршком суду суђењу Вери Засулич, која је
пуцала у петербуршког градоначелника. Он исказује своје слагање с ослобођењем
окривљене, али тражи формулу која би истовремено изразила и осуду терористичког чина.
Он уноси у своје бележнице речи Вере Засулич на суду, о моралним тешкоћама њеног
подвига, и сматра да су изнад њеног самопожртвованог поступка.

Руски друштвени живот је до краја изазивао код Достојевског живе одјеке. У свом Дневнику
Достојевски широко анализује текуће судске драме, које су изазивале његове гневне прекоре,
нарочито поводом низа процеса због мучења деце и сувише еластичних метода познатих
адвоката приликом одбране мучитеља.

У то време се увелико развија редакцијски, публицистички и општи књижевни рад славног

писца. Док уређивање Грађанина изазива у напредној руској журналистици низ полемичких
протеста, самостално издање Пишневог дневника наилази на признање и у удаљеним
крајевима Русије. Достојевски добија безбројна писма, води преписку са непознатим
липима о разноврсним личним питањима, прима код себе непознате посетиоце, слуша
исповести, упућује, учи и указује пут. Достојевски је 1877. године изабран за дописног члана
Академије наука у Одељење руског језика и књижевности. Његова иступања на књижевним
вечерима, где чита властита дела или песме великих песника, увек изазивају ентузијазам
аудиторијума.

Али и то време фантастичних успеха, које писцумученику надокнађује све доживљене

патње, има своје тамне стране. Стваралачки успон, који траје све до краја, не даје
одговарајућа достигнућа на пољу пишчеве политичке мисли, која не престаје да се смрачује
и да све више нагиње борбеној реакцији. То понекад сенчи последњи период пишчева
живота тако тужним и сумрачним тоновима да ограничава онај култ лепоте коме је он до
краја хтео да остане веран. У том погледу чланак Горког О карамазовштини има много
тачних, необоривих примедаба о писцу Злих духа и Кара-мазових.

Али радник и мајстор остао је на недостижној висини. Достојевски није знао за препреке
када је требало савладати огромне тешкоће у уметничком остварењу својих идеја. Често је,
како сведоче његова писма, посртао под тежином постављених задатака. Напрегнутост
стваралачког процеса, непрекидно стављање на хартију десетина ликова и епизода,
неочекивано се прекидало, што је у писцу будило мучне сумње да ће успети да оствари оно
што је наумио. Улето 1865. године почео је да ради на Злонину и казни, новембра је спалио
све што је написао и приступио новој разради плана. Идиот пролази кроз осам редакција. Из
писама Достојевског књижевним пријатељима види се да у току првог полугођа рада над
Злим дусима није престајао да цепа и преиначује, план је мењао скоро десет пута, нагомилао
је безброј варијаната, у огромној гомили исписане хартије изгубио је чак и систем података
и с времена на време падао је у право очајање пред изузетном сложеношћу планираног
романа. „ ... Никад му ниједно дело није теже пало“ — пише Н. Н. Страхову 9 (21) октобра
1870. — „ ... Плашим се да тема премашује моје могућности. Озбиљно се плашим". А
саопштавајући својој сестричини да је, после дугих месеци напрегнутог рада, „прецртао све
што је било написано (око 15 табака, укупно) и да је почео изнова од првг странице", он
завршава своју стваралачку маритирологију безнадежним јадиковањем, које са страница
његових писама звучи као истински вапај: „О Соњечка! Да знате како је тешко бити писац,
тј. подносити ту судбину!"

У таквом стању он жестоко прекорева себе као аутора. „Више сам песник него уметник,
вечито сам одабирао теме које су превазилазиле моје могућности" — писао је 1870. године
А. Н. Мајкову. „Не водећи рачуна о својим могућностима и повучен песничким заносом,
лаћам се да изразим уметничку идеју која превазилази моје снаге — пише Страхову 1871.
године. Али све те стрепње поречене су високим стваралачким остварењима.

РОМАН О ВАСПИТАЊУ

Средином седамдесетих година осећа се код аутора Злих духа криза форме романа. У
Младику се нарочито осећају тражења нових путева у приказивању савременог живота, смела
и опасна, као и увек код Достојевског. Он напушта криминал као централну тему, приметно
слаби главне линије сижеа, ставља пред читаоца низ тешкоћа приликом коначног
дешифровања свог јунакамислиоца. Одличан мајстор женског портрета лишава ликове
својих јунакиња уобичајене изражајности, као да их намерно оставља недовршене овај пут.

Уз несумњиву изражајност појединих епизода и филозофског значаја многих дијалога,

роман Младик као да се раствара у грозничавом ређању чињеница, које читаоцу заклањају
контуре његове главне замисли. Низ ауторових напомена и објашњења, нарочито на крају
романа, сведочи о напрегнутим уметниковим тражењима, која не постижу увек постављени
циљ. Тургењев је, као што је познато, оштро осудио „тај хаос".

Критика је истакла да изврстан писац није схватио тежње и надања „младе Русије". Друштво
је било запрепашћено чињеницом да је аутор Бедних људи и Понижених и увре-ђених
иступио у одбрану руског племства као, наводно, јединог носиоца најбољих идеала светске
цивилизације.

Неочекивана апологија племићке класе од стране писца--демократе (што се, уосталом, већ
осетило у говору кнеза Мишкина у Идиоту) појачана је у Младику и ту чак добија борбени
карактер: „Ја, Версилов, племић од дванаестог века"; „Није далеко време када ће цео руски
народ постати племић“; „Ја сам пре свега племић и умрећу као племић" (у оригиналу — на
француском језику) — такве пароле и заклетве изговара овај „племић најстаријег порекла и
у исто време париски комунар", како га назива писац последњег писмаепилога. Овај исти
моралиста и резонер у роману формулише идеју о старом руском племству као јединственом
типу руских културних људи, који могу дати „лепог јунака" белетристици. Он се оријентише
на руске класике: „Пушкин је већ означио сиже будућих романа у својим Предањима руске
породице и верујте да је ту све што смо досад имали лепо“.

У појединим редакцијама има сличних позивања на Лава Толстоја:

„Ја, драги мој, волим једног руског писца. Он пише романе, али за мене је он скоро
историограф нашег племства или, боље речено, нашег културног слоја, који завршава
,васпитни период наше историје... Било како било, добро или лоше, ту је преживела и
одређена форма, ту су својеврсна част и дужности..Ту су и херојски типови: „Они умиру за
отаџбину, они срљају у бој као ватрени младићи и воде у бој читаву домовину као
истакнуте војсковође."

Достојевски се труди да тој сликовитој и хармоничној епопеји супротстави неред и

безобличност „случајне породице". Детињство и младост Иртењевих и Ростових смењује
породична хроника разночинца.

По жанру то је васпитни роман, као Телемахови доживљаји, Вилхелм Мајстер или Давид
Коперфилд. Достојевски показује да младог јунака не васпитавају школа и учитељи, него сам
живот, са свим својим мрачним и страшним странама, чему се не подаје урођено племита
душа, која себи пробија пут ка схватању света и плодном раду. Првобитно Младић је био
замишљен као део Житија великог грешника,13 што је лако могло да добије облик
педагошког романа, али Достојевски се ускоро одрекао манира житија и окренуо се обичној
форми савремене аутобиографије.

Незаконити син спахије и сељанке, повређен у свом самољубљу, жели да се осами како би
остварио своју ексцентричну идеју („да постане Ротшилд"), али неприметно пада под утицај
свог оца, истакнутог мислиоца, представника „типа високе културе, каквог нема у целом
свету — типа који саосећа са свима". „То је руски тип" — додаје Достојевски. Према
првобитној замисли, овај племићки интелектуалац симпатише париске комунаре и чак
прориче неизбежну победу комунизма (иако сам Достојевски није томе наклоњен).

Душевни развој надареног и симпатичног младића није протицао у француском пансиону

Тушара, где се он васпитавао, већ у трулом капиталистичком Петербургу са његовим
ресторанима, коцкарским јазбинама, разноврсним „прљавим клоакама", изнад којих се
уздижу тихе мансарде, где маштари и мислиоци воде своје надахнуте дијалоге о златном
веку, о Париској комуни, о пропасти Европе, о претварању камена у хлебове. Као и увек код
Достојевског, ови одсјаји историје и легенде пуни су драматике и поезије. Да би морална
лутања била потпуна, јавља се руска луталица, која осваја младог тражитеља изрекама
простонародне мудрости. Али „нови живот", чије приближавање младић пред крај осећа,
неће га одвести у манастирску ћелију, него у универзитетску слушаоницу. Отвара му се
широк пут у науку, у рад, у живот.

У својим лутањима и тражењима младић долази у додир и са револуционарном групом,

приказаном у роману према извештајима са политичког процеса Алекснадра Долгушина и
његових присталица, који су позивали на уништење царске породице. Тема цареубиства за
Достојевског је значила испољавање крајњег распадања руског друштва и захтевала је
посебну обраду и посебан роман. Године 1874. он прекида приповетку о долгушинцима, а
тему цареубиства ће ставити у основу свог следећег романа, Брака Карамазови, насталог у
„време атентата".

Одатле је проистекла за Достојевског огромна тешкоћа да на одговарајући начин реши

проблем стила за свој роман о формирању младе личности усред свеопштег превирања.
Њему је неопходно да пронађе нове форме за остваривање искрслих друштвенополитичких
тема, које ће до краја гск сподарити његовом свешћу.

„Распадање је главна видна мисао романа", „распадање Русије у време после реформе;
дегенерација руске породице; свеопшти хаос, збрка и расуло, вечити прелом", „подривеност
наших моралних начела из основа", „право на нечастност", умна пометња и морално
беспуће, „збрка нашег садашњег тренутка" — све се то поставља као проблем већ у
белешкама 1874—1875. године, али се разрешава тек пред пишчеву смрт.

С уобичајеном смелошћу новатора Достојевски поставља себи веома тежак задатак —

приказати тај сверуски хаос на одговарајући хаотичан начин. Уобичајени општеприхваћени
сиже, као јединство и целина радње главних личности у логичној, узрочновременској
повезаности њихових доживљаја (мајсторски разрађен у Злонину и казни), аутор овде
одбацује и замењује појединим парадоксалним мотивима или кратким епизодама које
побуђују радозналост, а објашњење одлаже и никада не остварује. Све то ствара посебан стил
— појачано динамичан, грозничав, варљив, узбуркан, или, према изванредној дефиницији
Достојевског, „бунцав или облачан", у коме се природа романа као жанра са чврстим епским
законима растапа и као да нестаје у визијама које промичу или у нејасним представама,
независним од законите кристализације и органског развоја.

Отуда необично убрзан темпо приповетке. Ту радња јури и доводи се до екстравагантног

финала, са вртоглавом сменом потресних догађаја, са Ламбертовим безобзирним
уцењивањем, несвестицом Ахмакове, покушајем Версилова да убије уцењивача, са
покушајем да убије јунакињу, са изненадним лудилом јунака, револвером, ранама, крвљу,
тучом, пљувањем у лице. То је згуснути криминал и ругоба, који треба да послуже као
расплет романа о једној „случајној* породици и сведоче о неком бесмисленом и страшном
паду читавог друштва, неспособног за живот.

Васпитном роману Достојевског не одговара мирно и течно приказивање постепеног

формирања једне личности (као што је то код Гетеа или Толстоја), он тежи, како каже сам
аутор, да „погоди шта је могло да се скрива у души неког младића из времена метежа". Други
метод, друга тематикаЈ Одгонетање тајне младе свести, уздрмане терориотичким актима, то
нису само „године учења“ или „године лутања", то је већ рађање политичке трагедије,
избијање титанске борбе, алтернатива између живота и смрти.

За тако неуобичајено књижевно приказивање, далеко од приступачне фактографије и

прихваћеног шаблона, било је неопходно неисцрпно новаторство уметника, кадро да оживи
окамењене облике класичног реализма XIX в. Штошта је у овим огледима имало вредност и
сачувало нам посебан сложени стил касног Достојевског, који је наговештавао токове
савремене уметности, остварене тек после пишчеве смрти. У последњем периоду он је
нарочито волео противречности, па чак и „необичности", у својим конструкцијама,
сматрајући да не мора све бити приступачно и разумљиво на први поглед и да аутор има
право да прећуткује и да буди радозналост. „Нека се сами читаоци потруде" — пише он 1872.
године, истичући своје право на посебан, тежак, компликован, настран, па чак и наприродан
стил.

Роман није имао успеха код читалаца и збунио је ве-ћину критичара. На удаљености од
једног века пред нама се открива изузетна храброст остарелог уметника да тражи нове
форме романа, осуђене понекад на привремени неуспех, као у Младику, али убрзо потврђене
блиставом победом у славноме делу, као што су Брака Карамазови. Оно је проистекло из
немирног превирања идеја и догађаја у доба револуциоларне ситуације и одразило формом
уметничког оваплоћења распадање дотрајале империје.

ТРАГИЧНЕ НОВЕЛЕ Кротка

Стваралачки поступак у Младићу, који није наишао н& благонаклоно признање, изазвао је
нове уметничке покушаје Достојевског.

У том критичном тренутку своје књижевне биографије писац открива за себе нов пут и
налази „неиздату" форму. Он ствара необично снажну, непобитно истиниту трагичну новелу.
Он се уздиже на нову висину своје приповедачке уметности. Његов лиризам и његова
филозофија живота изражени су сугестивно у кратким и завршним приповеткама, сажетим и
дубоким као Пушкинова дела. То су мале траг гедије Достојевског — Кротка и Сан смешног
човека.

Историја стварања Кротке пуна је унутрашње драматике. Период њеног развоја је релативно
дуг. Још 1869. године Достојевски је набавио план приповетке са ретком темом за њега — о
породичном раздору и раскиду. Већ овде је низ мотива наговештавао новелу из 1876. године.
Наведимо најважније међу њима:

„Заклао је после читања Библије (тип из подземља, који није поднео љубомору). Удовац,
прва жена умрла. Намерно је нашао и изабрао сироче да би био мирнији. Био је прави човек
из подземља, у животу увреде. Озлојеђен. Бескрајна сујета... Жена не може а да не
примети да је образован, касније је схватила да и није баш толико, свакојаки подсмеси (а он
све схвата као подсмех) раздражују га, сумњичав је. Кад је схватио да она нема намеру да
му се смеје, страшнО је задовољан. У позориште и на скуп по једанпут...

... Мучио се. Посвађао се са гостом који се према њему понашао са висине. Љубавника је
открио у дворишној кући, из прозора у прозорче. Прислушкује састанак. Пред женом
подноси шамар ...

Неко време је између њега и жене постојала права љубав. Али он је измучио њено срце.“

У тој првобитној замисли је друкчији трагичан расплет; муж је „заклао жену која је била
крива". Али контуре будуће Кротке већ су назначене потпуно јасно.

Подвукао Достојевски.

Подвукао Достојевски.

Љубов Фјодоровна Достојевска (1869—1926) појављивала се у књижевности као писац

приповедака и романа: Адвокатица, Емигранткиња, Болесне девојке, и као мемоариста —
књига успомена на оца објављена јој је у Минхену 1921. године. Скраћени руски превод:
Достојевски у описима своје ћерке Љ. Достојевске, М.—П., 1922.
4

Достојевски је високо ценио архитектонику Љермонтовљевог романа (пет самосталних

новела о истом јунаку), на том принципу је градио 1846—1849. г. и Њеточку Њезванову, и
већ 1856. године размишљао о „дугачком роману — доживљајима истог лица, који су између
себе повезани на јединствен, заједнички начин, а састоје се од потпуно независних и
завршених, самосталних епизода". Свака епизода је посебна прича, заједно оне чине
јединствени роман. (Писмо Е. И. Јакушину 1/У1 1857. године; исто А. Н. Мајкову 18/1 1856.
и М. М. Достојевском 9/Х1 1856. г.)

Истакнути филантроп доктор Гааз, кога Достојевски помиње у Идиоту.

Наведено у Московским новинама, 1870, 8. јануара, бр. 5.

Објављује се први пут.

Не кажем. — Прим. прев.

Влад. Бонч-Бруевич, Ленин о книгах и писателлх Литературнап газета, 21 апрелл 1955 г.

10

Исправљам грешку. У тексту је наведен Крајевски.

11

То је већ превазиђено становиште.

12

То оповргава изјаву В. В. Починковске, коректора Грађанина, да је сам Достојевски тајно,

преко ње, нудио свој нови роман појединим сарадницима Отаџбинских записа, наводно,
молећи је да сазна хоће ли Уредници часописа пристати на његову сарадњу. Достојевски је,
као што је познато, увек отворено и директно нудио уредницима своја дела (в. напред његово
писмо Каткову, у коме нуди Злонин и казну).
13

Један од првих наслова романа је: Младић. Исповест великог грешника, писана за себе.
Године 1876. Русијом је прошао талас самоубистава. Фјодор Михајлович је туговао за
сваким самоубицом као за блиским човеком, прича списатељица Л. Симонова. И он се
уноси у положај самоубице, дубоко продире у психичко стање несрећника и све то казује у
Пресуди, у октобарској свесци Пишчевог дневника за 1876. годину.

Аутор успомена наводи и свој разговор са Достојевским поводом овог чланка. Интересантан
је следећи одломак:

„ — Одакле вам та Пресуда — јесте ли је сами створили или сте њену суштину извукли
однекуд? — питала сам га.

— То је моје, сам сам написао — одговори он.

— Ви сте атеиста?

— Ја сам деиста, филозофски деиста! — одговори он и упита ме: — А што?

— Ваша Пресуда је тако написана, да сам помислила да сте сами доживели оно што
износите."

Подсетимо се да су себе сматрали деистима Волтер, Русо и други слободоумни мислиоци

XVII—XVIII в. Они су у том правцу видели скривени облик атеизма: Бог је прихватан само
као безлични праузрок света који је у свему осталом био препуштен деловању закона
природе. И у Кроткој је изражено атеистичко схватање света.

Ускоро је Достојевски прочитао у новинама белешку како је млада девојка, нека Марија
Борисова, по занимању кројачица, допутовала из Москве у Петербург, где није имала рођака
и где је рачунала да ће живети искључиво од свог заната. Али планови за нови живот у
престоници брзо су се рушили. И једног тмурног јесењег јутра очајна девојка, притиснувши
на срце икону мајке божије, којом су је благословили родитељи, скочила је са мансарде
шестоспратнице на Гаљерној и убила се.

То необично самоубиство дубоко је узбудило Достојевског. Њега је потресао унутрашњи

контраст догађаја — необичан спој очајања и вере, уништења и наде, смрти и љубави.

„Та икона у рукама је чудна и нечувена црта самоубица!" — писао је под непосредним
утиском аутор Пишчевог дневника. „О појединим стварима, које на први поглед изгледају
једноставне, дуго се размишља, оне се некако привиђају, као да сте чак и ви криви због њих.
Та кротка душа која је уништила себе и нехотице мучи мисао".

Такав је некролог непознатој шваљи написао велики писац. Лик те усамљене и сиромашне
девојке, пропале у огромном раскошном граду, настављао је да узнемирује његову мисао. И
он ставља на страну све своје започете рукописе и пише свој уметнички коментар уз обичан
случај из „вести из Русије". Уместо текуће међународне публицистике, новембарска свеска
Пишневог дневника за 1876. годину садржи само приповетку Кротка.
Достојевски не поставља себи задатак да прикаже несрећну судбину самоубице у туђем и
бездушном граду. Он је често приказивао пропаст младе увређене душе у капиталистичком
Петербургу. Кратко време пре тога 1875. године он је написао неку врсту „уметнуте новеле"
у роман Младић — о Ољи која је допутовала у престоницу без средстава, тражила часове
према огласима, а стално падала у шапе старих развратника и подводачица и најзад се
обесила. Није вредело понављати тему. Достојевски извлачи из својих старих бележница
план приповетке о женоубици и, сачувавши интимну драму, придаје јунакињи нове особине
и ствара потпуно нов расплет који мења тоналитет читавог дела. Смрт Марије Борисове, која
се размрскала на камену петербуршког дворишта, али је притискивала на срце икону својих
родитеља, као да уоквирује сада његову стару идеју о мужутиранину и женижртви.

Достојевски руши устаљену форму класичне новеле. Он приказује необичан догађај, како су
то захтевали мајстори новеле, али преко њега показује сву патничку биографију јунакиње,
што одговара његовом методу. Паралелно он развија сложену психолошку историју човека из
подземља, који се зеленашењем свети друштву, за све увреде. Тако се откривају две судбине
у свом потпуном развоју (што искључује техника новеле), али до оног крајњег степена
напрегнутости, који захтева теорија жанра. То је заиста новелистички напрегнута садржина
приповетке и затвара радњу у јединствен круг унутрашње катастрофе. Достојевски
занемарује канонски сижејни акценат који се ставља на крају и смело почиње од трагичног
расплета: „муж, коме на столу лежи жена~самоубица“, труди се да схвати шта се догодило.
Крај који је постао по четак одређује прстенасту конструкцију приповетке. То је
„новеласпирала" (према познатом термину Паула Хајзеа). Завоји спирале све више се
удаљавају од полазне тачке, али размотана опруга се неочекивано стеже у правцу полазне
тачке, тако да се расплет — крај спирале — налази баш изнад њеног почетка, увода у
приповетку.

Тај фини поступак сведочи о томе да је Достојевски беспрекорно схватао законе новеле и да
је непосредно познавао њене најбоље обрасце. Али ма каква била његова ерудиција у том
жанру, он је поуздано знао да је главни задатак новелисте да вешто и одједном изазове
интересовање за карактер и за радњу. Тако је и градио Кротку.

Прво поглавље се зове: Ко сам био ја, и ко је била она. То је почетак и експозиција. Развија
се предисторија сложене и мучне драме. Низ лајтмотива стваралаштва Достојевског звучи
изузетно интензивно и снажно.

Јунакиња је од дванаесте године потпуно сироче. Слабог је здравља: склона туберкулози.

Две срдите тетке претвориле су је у своју робињу. Тукле су је, пребацивале јој сваки комад, и
најзад одлучиле да је продаду. И осуђена девојчица се баца на новинске огласе у потрази са
спасоносним местом. Да би платила огласе, она односи у залагаоницу своје последње
јефтине стварчице које су јој остале од родитеља Овамо доспева и старинска породична
икона у сребрном оквиру, која ће се појавити у финалу драме и одиграти одлучујућу улогу у
обради замисли Достојевског.

Карактеристична је и „предисторија" јунака. Власник приватне залагаонице је усамљени

средовечни човек, који се повукао од свих. Њега је суд части искључио из пука због тога што
после нанесене увреде није изашао на двобој. Он сам није признавао ту увреду и храбро је
занемарио јавно мнење и драстичну осуду. И ето „највеликодушнији" међу људима постао је
зеленаш.

И поред лаконизма новелистичке композиције, Достојевски се овде није одрекао свог

омиљеног портретисања јунака. Он полази од уверења (формулисаног тада у Младићу): „ ...
само у ретким тренуцима људско лице изражава своју главну особину, своју
најкарактеристичнију мисао. Уметник проучава лице и погађа ту главну мисао лица ..." У
Кроткој оно изражава тугу и зачуђеност пред ужасима живота, али и племенитост младе
душе. Она има спољашњост Соње Мармеладове: танана, плавокоса, плаве, велике,
замишљене очи. Неповерљиви осмех. Али зато младалачка широкогрудост: „иако на рубу
пропасти, велике Гетеове речи сијају".

Природно, аутопортрет јунака је више уопштен: то је достојанствен и озбиљан „капетан II

класе у оставци, из сјајг ног пука“, висок, стасит, лепо васпитан.

Романтични заплет је у карактеристичном маниру Достојевског: веза узвишеног лихвара и

девојке која пропада открива карактеристичну „свидригајловску" ситуацију („ја имам
четрдесет једну, њој је тек шеснаест... то је веома пријатно, веома пријатно").

Она се удаје за зајмодавца. „Истина је и то да она више није имала куд“ — опет чувени
мармеладовски мотив.

Радњу успорава поступак „међурадње" — удаљавања, размишљања, откривања намера и

тајних помисли. Он је одлучио да охлади ентузијазам младости, отворено срце, потребу за
великим осећањем. Хладноћа, ћутање, прорачунатост, одмерен живот, пристојан, али строго
економичан: било му је неопходно да скупи тридесет хиљада, да би се заувек усамио на
Криму. А она је „хтела да воли, тражила је љубав ..."

И тако се Кротка побунила (повод је био незнатан, али су разлози били дубоки). Она
одлучује да се освети свом пристојном мучитељу.

Из освете јунакиња се састаје са бившим мужевљевим другом — официром Јефимовичем,

који је био главни ини цијатор његовог избацивања из пука.

Али већ први њихов састанак мотри муж из суседне собе, са револвером у џепу. Она остаје
чиста и изнеђује свог тајног ухода памећу и племенитошћу. Он прекида састанак и одводи је.

Традиционална ситуација се оштро мења.

Уобичајени сижејни триптих је фикција, али он ипак заоштрава драму до трагичне колизије.

Долази кулминација новеле. Млада жена приноси револвер слепоочници заспалог мужа.
Али он не спава: све види, не противи се: „шта ће ми живот после револвера који је на мене
уперило обожавано биће“.

И безосећајни лихвар живи у свом подземљу са великим осећањем, притајеним и безнадним.

Истовремено се „јучерашња кукавица", истерана из пука, рехабилитује: он није задрхтао

испред цеви која је уперена у његову слепоочницу.

Тако је Достојевски мајсторски изградио централну тачку приповетке. То је онај

неочекивани и изненадни заокрет интриге којим је означена најдубља криза читаве
унутрашње радње.

» ... Брак је био раскинут, она је побеђена, али јој није опроштено." Тиме се завршава први
део новеле. Побуњена Кротка тешко се разболела. Настаје дубока пауза у сижеу.

Већ у првом делу своје приповетке Достојевски даје карактеристичне особине

новелистичког жанра — концентрацију приповедања, минимални број јунака, јединство
места радње, оштрину сижеа, необичан или „чудан" догађај, његову занимљивост и дубок
животни значај. Све то унапред одређује даљи развој ове узорне трагичне новеле.

Друга глава обухвата нов психолошки конфликт и одређује диспозицију финала. Кад муж
схвата да га је Кротка напустила заувек, ужаснут, покушава да је задржи: „Љубио сам, опијен
и срећан, њене ноге ...“ Звао је на југ, на море, у Француску, у Булоњ: „Тамо је сунце, тамо је
наше ново суние..."

Сазрева коначна катастрофа. Измучена жена је иживела своје осећање. Закаснело

мужевљево обожавање ужасава је и одбија. Никаквог зрачка у будућности! Са последњом
светињом — родитељском иконом у рукама — она одлази у смрт, скочивши кроз прозор.

Трагични крај пресеца чвор замршених односа. Јунак још покушава да се оправда
случајношћу. Кобна подударност, неочекивана непажња, слепа грешка или равнодушна игра
судбине — то је извор његове трагедије.

„О, глупо, глупо! Неспоразум! Невероватно! Немогуће. — јечи и зове у помоћ муж
самоубице. Он је закаснио свега пет минута!... „Све је то случај, једноставан, варварски,
бесмислени случај. Каква штета!

У поговору новели приказано је усамљено очајање човека коме су све отели. „Шта ће ми
сада ваши закони? Чему ваши обичаји, ваше ћуди, ваш живот, ваша држава, ваша вера?“
Пресушила је култура. Космос је опустошен. Срушио се читав свет. Угасила се Булонијева
звезда. „Кажу да сунце оживљава свемир. Сунце ће се дићи и, погледајте га, зар оно није
мртвац? Све је мртво, и свугде су мртваци". Природа, религија, етика, аманет несебичности,
хришћанство? Ништа неће испунити бескрајну пустош живота из кога је нестало једино
вољено биће, смртно увређено законима живота. Оно је добровољно отишло испод њихове
власти.
То је једна од најснажнијих новела очајања у светској књижевности. Јунак који се исповеда,
како објашњава аутор, потресен катастрофом, труди се да „сабере своје мисли у једну тачку“;
кроз његову веома сложену дијалектику пробија мукотрпно тражење истине, која мора да
буде откривена по сваку цену, али остаје скривена и недостижна.

То је скоро најбољи образац унутрашњег монолога у читавом стваралаштву Достојевског. Не

изјављује јунак без разлога: „ ... ја сам мајстор да ћутке говорим, читавог сам живота ћутке
разговарао и сам са собом сам проживео читаве трагедије ћутке“.

Жанр ове исповести нарочито је занимао писца. Кротку је назвао „фантастичном причом“ и
у предговору истакао да свој покушај сматра у „великој мери реалним“. Аутор је овде
замишљени стенограф, који фиксира несређени ток мисли измученог човека, који се у
очајању обраћа својим замишљеним судијама и ужаснут схвата своју дубоку и потпуну
усамљеност.

Све то сведочи о крупним стилским променама у стваралаштву Достојевског. Од слободне и

неограничене форме романа он прелази на ограничену и затворену форму кратке историје,
поштујући особине које су јој својствене: напрегнуту радњу, експресивност ликова,
интензиван сиже. Све се концентрише око једног нечувеног догађаја и ствара нераскидиво
јединство драме: све нити приповетке стичу се у централном јунаку; све епизоде воде ка
великој идеји, што животним чињеницахма придаје дубину филозофског уопштавања. Све је
у најбољем стилу Достојевског — његовом искреном и неустрашивом начину приказивања
потресене душе, која се неочекивано пробила до дубоке истине. Трагедија мисли, крах
погледа на свет, духовна пропаст, смртоносни крај, овде је све затворено у границе кратке
приповетке са неодољивом сугестивном снагом у свакој реплици и у сваком детаљу.

Правила класичне поетике овде мењају и укидају виши закони уметникаствараоца. Он ће у

своју малу форму ставити читав живот својих јунака, отвара у њој пут ка откривању
последњих граница огорчене свести и кроз новинску хронику обнажује исконску човекову
трагедију.

Сан смешног човека

Сан смешног човека, објављен у априлској свесци Пи-шчевог дневника 1877. године, имао је,
као и Кротка, поднаслов Фантастична прича. У овом случају то је подразумевало утопијску
садржину тог малог дела — приказивање идеалног друштва у духу златног века античких
песника, што су га прихватили француски утописти XIX века као симбол буду-ћег
социјалистичког поретка. Али, као и увек, Достојевски ствара својеврсну „државну новелу".
Он приказује како се срећна царевина безазлених срећних људи претвара помоћу насилног
ширења „цивилизације" у страшни свет окрутности, злобе, порока и насиља. Те невоље, по
мисли аутора Пишче-вог дневника са његовим конзервативним тенденцијама, потичу
наводно од једног „савременог руског напредњака",. који је својим схватањима инфицирао,
„као што атом куге инфицира читаве државе", сву ову срећну и безгрешну земљу. Лаж,
сладострашће, љубомора, окрутност, проливена крв, жеља да се муче други, законици,
гиљотине, ратови — то је оно до чега су доспела ова „деца сунца", како их назива
Достојевски. Очајнички покушаји да се поврати ранија срећа само су повећавали општи
раздор и мржњу. Све иде ка пропасти. Али смешни човек се пробудио и формулише свој
спасоносни закон заједничког живљења људи: „главно је — воли друге као себе“.

У Сну смешног човека крајње сажето су разрађени мотиви и ликови претходног

стваралаштва Достојевског — теме златног века, дивног човека, могућност остварења
„свеопште среће", чињенице о сталним патњама људи, нарочито деце.. У кратким скицама
осећају се познати ликови и „размишљање" јунака Достојевског — митолошки рај, који је
надахнуо Версилова у Младићу (првобитно Ставрогина у његовој Испо-вести) да надахнуто
тумачи слику Клода Лорена Ацис и Галатеја. Ликови Кирилова, Раскољникова, Лебјадкина,
човека из „подземља", малих девојчица доведених до очајања и изгубљених у великом граду
(Њеточка Њезванова, Нели, лондонска просјакиња). Као и остала дела Достојевског
(нарочито седамдесетих година), прича није без противречности и местимично открива у
касним тражењима њиховог аутора зрачке будуће „хармоније": „Видео сам и знам да људи
могу бити дивни и срећни, а да притом не изгубе способност живљења на земљи. Нећу и не
могу да верујем да је зло нормално стање људи ..." „Не знам како направити рај“ —
закључује „смешни човек", убеђен у то да на земљи „никад неће бити раја“. Скептицизам,
својствен касном Достојевском, осећа се већ у овој новели.

Такве изјаве унеколико слабе „тужна запажања" Достојевског о историјским путевима

човечанства и перспективама његовог будућег развоја, али никаква конкретна упутства за
удруживање људи у разумно друштво не дају.

Опроштај од Њекрасова

Крајем 1877. године умирао је Њекрасов. Кратко време пре тога, познати бечки хирург
Билрот био је позван у Петербург, оперисао га је и тиме му продужио живот за неколико
месеци. Али и том одлагању смрти истекли су рокови. Пријатељи и поштоваоци осећали су
са дубоком тугом приближавање краја.

Из свог јакутског прогонства Чернишевски је у писмима пријатељу изразио расположење

свих напредних кругова руског друштва, изазвано гашењем великог песника:

„Ако Њекрасов буде још дисао када добијеш ово писмо, реци му да сам га жарко волео, као
човека... убеђен сам да ће његова слава бити бесмртна, да ће љубав Русије према њему,
најгенијалнијем и најплеменитијем од свих руских песника, бити вечита. Плачем због
њега!...“

Достојевски није припадао тим круговима, али је у потпуности делио њихову тугу. Он никад
није могао да заборави како је Њекрасов плакао над рукописом Бедних људи и први изразио
своје дивљење његовом таленту. Заувек је запамтио да му је песник већ шездесетих година,
по повратку Достојевског из Сибира, поклонио свешчицу својих песама и прочитао му
одломак из своје поеме Несрећници о храбром и мудром политичком осуђенику, по надимку
Крот, који схвата и воли своје другове из затвора. Он их је учио да буду одани домовини и
вери у народне снаге. Он им је тумачио суштину и мисију Русије:

Она не познаје средину — Ма где се осврнеш, мрачно је,

Али је порок није нагризао До сржи. У њеннм груднма Тене жив и нист поток Још снажних
народних снага,

Тако под кором леденог Сибира Има много златоносних жица.

„На вас сам мислио када сам то писао," — рекао је Достојевском (тј. „о мом животу у
Сибиру" — објаснио је писац) — „то је о вама написано"1.

Почетком децембра Достојевски је посетио самртника. Њекрасов је био потпуно исцрпен,

али је сачувао бистрину ума. Настављао је да пише своје дивне опроштајне стихове, о којима
је Достојевски ускоро написао у свом Дневннку:

„Прочитао сам Последње песме Њекрасова у јануарској свесци Отаџбинских записа.

Страствене песме и недоречене речи, као и увек код Њекрасова, али какви тешки
болесникови јауци! Наш песник је тешко болестан и — он ми је сам говорио — јасно види
свој положај...“

У сличним ситуацијама избија оно битно у људским односима, што је било у протеклом
животу, и подједнако обузима оба пријатељасаговорника. Тако је било и у овом случају.
Обојица су заувек запамтили свој први сусрет, неизбрисиви историјски тренутак двеју
биографија, „најдивнији тренутак у читавом мом животу. Сећајући га се на робији ја сам се
духовно крепио".

На мемоарским страницама Достојевског запис о последњем разговору са Њекрасовом исто

је тако значајан као и познати опис њиховог првог сусрета јунске беле ноћи 1845. године.

„Недавно сам свратио код Њекрасова, а он болестан, измучен, од прве речи поче од тога
како се сећа тих дана. Тада (пре тридесет година) десило се нешто тако младо, свеже,
лепо — оно што остаје заувек у срцима учесника. Имали смо тада нешто преко двадесет
година..."

У лагану агонију продрла је пролећна живост њихове младости. Јер баш је он, Њекрасов,
увео Достојевског у књижевност, упознавши га са Бјелинским и објавивши у свом
петербуршком зборнику прву приповетку бојажљивог новајлије.

„И, ето, после тридесет година, ја сам се поново сетио тог тренутка, и као да сам га
поново проживео, седећи крај болесног Њекрасова... А читав живот смо проживели
одвојено. На својој патничкој постељи он се сада сећа својих пријатеља.

Њихове пророчке песме нису допеване,

Пали су као жртве злобе, издаја У најбољим годинама; њихови портрети Прекорно ме
посматрају са зидова.

Овде је тешка та реч: прекорно — али прочитајте те патничке речи сами и нека поново
оживи наш омиљени страсни песник! Страсни песник патње..."

Све је то писано већ после смрти Њекрасова. Он је преминуо 28. децембра (по старом
календару). Достојевски је о томе сазнао следећег јутра, отишао је да ода последњу пошту
његовом праху. Вративши се кући, он је направио необичан помен Њекрасову — поново је
прочитао скоро читаво његово књижевно наслеђе. Још једном је осетио сву снагу
Њекрасовљевих ремекдела, која је ускоро набројао у чланку о њему — то су били Витез за
тренутак, Тишина, Руске жене, „велики" Влас (по дефиницији Достојевског) и „једна од
његових најјачих и најгласнијих поема На Волги*.

„Те ноћи сам прочитао скоро две трећине онога што је Њекрасов написао и први пут сам
стварно схватио како је Њекрасов као песник, у току ових тридесет година, заузимао
велико место у мом животу!"

Достојевски је одлучио да одржи говор на сахрани Њекрасова.

На гробљу се скупило неколико хиљада његових поштовалаца, много ђака. Држани су

говори, читане песме, говорио је и један радник.

„Био сам под дубоким утиском", — сећао се Достојевски — „прогурао сам се до његовог
још отвореног гроба, који је био засут цвећем и венцима, и после осталих својим слабим
гласом изговорио сам неколико речи. А почео сам од тога да је то било срце рањено, једном
за читав живот, и та незацељена рана била је извор све његове поезије, све болно страсне
љубави тог човека према свему што пати... Изразио сам такође своје убеђење да је у нашој
поезији Њекрасов последњи у низу песника који су долазили са својом ,новом речи... У том
погледу он мора стати непосредно иза Пушкина и Љермонтова."

На овом месту Достојевског је прекинуо глас из гомиле: „Њекрасов је био изнад Пушкина и
Љермонтова, они су били само бајронисти ...“

У својим успоменама Плеханов каже да је та примедба потекла од њега и групе

револуционара око њега. Поређење Њекрасова са Пушкином учинило им се „недопустивом
неправдом".

Али то није збунило говорника. „Није изнад, али није ни испод Пушкина" — строго је
одговорио Достојевски, окренувши се према омладини. „Изнад, изнад. — одјекивало је и
дзље из те групе.

Не настављајући спор над отвореним гробом, Достојевски је својим опонентима одговорио у

једној од наредних свезака Пишчевог дневника. Он је дао дубоку карактеристику Пушкина,
Љермонтова, Њекрасова и Бајрона, изрекавши уз пут свој сјајни афоризам: „реч бајрониста
није погрда".2

У децембарској свесци Пишчевог дневника Достојевски је објавио свој говор, претворивши

га у сјајан чланак. Дубоко је окарактерисао Њекрасова, као човека и као песника, у свим
противречностима његове компликоване природе, као „руски историјски тип“, који ће
заувек остати у срцу нашег народа, јер је „у љубави према народу осећао нешто постојано,
неки несаломљиви и свети излаз за све што га је мучило".

У судбини великог народног песника то је баш и био главни извор његових суморних и
бесмртних песама. Тако су се ти спојеви јаука и крикова заодевали стиховима.

ПОТПОРУЧНИК ИЉИНСКИ

Основу сижеа Браће Карамазових чини историја једног пријатеља Достојевског из Омског
затвора, потпоручника у јоставци Иљинског, који је раније служио у тобољском бата-јљону
стајаће војске, коме је било суђено због оцеубиства и који је био осуђен на двадесет година
робијашких радова.

Од две стотине омских затвореника Достојевски се по~ ^себно заинтересовао за овог

„оцеубицу племића". Он се појављује на првим страницама Записа из мртвог дома и отвара
галерију психолошких портрета знамените књиге. „Посебно не могу да заборавим једног
оцеубицу" — бележи сам Достојевски. У Записима он пише да је то био раскалашан човек
огрезао у дугове, који је убио оца да би добио наследство. Али он није био признао свој
злочин. Писац сазнаје све подробности његовог поступка од „људи из његовог града" и
сматра да о том злочину има сасвим веродостојна обаве-!штења: „цео град у ком је раније
служио овај оцеубица причао је о том догађају на исти начин".

Реч је о Тобољску: међу омским затвореницима могло је бити и бивших житеља тога града,
али треба веровати да је Достојевски о случају Иљинског чуо и од тобољских декабриста, са
којима се сретао за време својих сибирских година, нарочито од породице Ањенкових
(дугогодишњих Тобољчана): „Чињенице су биле толико јасне да је било немогуће не
веровати". Очевидно је да се Достојевски још тих година био заинтересовао за овај морални
„феномен", али је судбине овога лица, у свој њеној трагици, постао свестан много касније.

Прва глава Записа из мртвог дома са причом о робијашу--оцеубици била је објављена 1860.
године и за годину и по дана штампана је четири пута. Није чудно што је она стигла до
Сибира и, очевидно, до Тобољска — родног града тобожњег злочинца. Маја 1862. године
Достојевски је добио обавештење из Сибира, у коме се говорило о невиности „оцеубице“
кога је био описао. У мајској свесци Времена из 1862. године, у VII глави другог дела Записа
из мртвог дома са насловом Претензија Достојевски је саопштио читаоцима да је, према
неоспорним обавештењима које је добио, у првој глави описани „оцеубица из редова
племства десет година неправедно патио на робији, да је његова невиност судски званично
доказана."

Ту „страшну чињеницу", која му је открила „сву дубину трагичне“ историје „живота

упропашћеног још у младости због тако ужасне оптужбе“, Достојевски је запамтио као
захвалан материјал за уметничку обраду. Много касније, у јесен 1874. године, Достојевски је
у своје бележнице унео следећи запис:

„13. септембра 74. Драма. У Тобољску, пре двадесетак година, историја слична оној Иљског.
Два брата, стари отац, један има вереницу, у коју је потајно и завидно заљубљен други брат.
Али она воли старијег. Старији, млади заставник, лумпује и прави лудости, свађа се с оцем.
Отац нестаје. Неколико дана се ништа не зна. Браћа разговарају о наследству и одједном
власти извлаче тело из подрума. Сумња се на старијег (млађи не живи заједно са њим).
Старијег изводе на суд и осуђују на робију. (Свађао се с оцем, хвалисао наследством од
покојне мајке и остале лудости. Кад је ушао у собу и кад се чак и вереница окренула од њега,
он је пијан, рекао: зар и ти верујеш? Млађи је изванредно подметнуо доказе.) Публика не зна
поуздано ко је убио.

Сцена на робији. Хоће да га убију. Власти. Он не издаје. Робијаши му се куну братством.

Управник му пребацује што је убио оца.

После 12 година долази брат да га види. Сцена у којој се без речи узајамно разумеју. Од тог
времена још седам година, млађи је стекао чин, унапређење, али пати, постао је хипохондар.
Саопштава жени да је он убица. ,Зашто си ми рекао?’ Он одлази к брату. И жена је дојурила.
Жена га на коленима моли да ћути, да јој спасе мужа.

Робијаш каже: Ја сам се навикао. Мире се. ,Ти си и без тога кажњен — каже старији.

Рођендан млађем. Окупили се гости. Он излази. Ја сам убио. Мисле да га је ударила кап.

Крај: онај је враћен, овај у етапном затвору. Шаљу га на робију. (Клеветник.) Млађи моли
старијег да буде отац његовој деци.

Ступио је на праведан пут.

У првим записима за Браћу Карамазове старији брат сс обично назива Иљински. То име
сачувано је и касније упоредо с утврђеним именом јунака — Дмитриј Фјодорович.

Није тешко видети у том запису реминисценцију историје потпоручника Иљинског и прве
контуре Браке Карама-зових. Сем историје Дмитрија Фјодорович, овде је дата и фабула
уметнуте новеле у роману — Тајанствени посетилац, Покајање тајног убице пред скупом
гостију, који су дошли да му честитају рођендан, потпуно је разрађено у Зосиминој причи.

Из наредаба руској војсци четрдесете године види се да је преступ, који је узет за основу
Браће Карамазових, извршен у другој половини 40~тих година, јер је Иљински поднео
оставку 1845. године, а почетком 1850. године, када је Достојевски стагао у затвор, он је
тамо већ био затекао „оцеубицу племића".

У пишчевом личном архиву, на жалост, није се сачувало никакво писмо о невином

осуђенику, које би могло бацити светлост на историју једне од његових најзначајнијих
замисли. Међутим, животни извор фабуле романа довољно осветљавају наведени
материјали.

У бележницама средине 70-тих година Достојевски записује низ планова које ће разрађивати
у Браћи Карамазо-вима. На пример:

— Дакле, један брат је Атеиста и очајање.

— Други — сав фанатик.

— Трећи — будуће поколење — жива снага, нови људи. (И — најновије поколење — деца.)

Завршивши 1875. године Младића, Достојевски поново, као и после Злих духова, прави
велики прекид у свом уметничком раду, и следеће две године — 1876. и 1877. — углавном се
задржава на Пимчевом дневнику.

На самом почетку 1878. године Достојевски се привремено растаје од читалаца.

„Све године одмора од журног објављивања, позабавићу се једним уметничким послом, који
сам смислио неприметно и нехотице за ове две године издавања Дневника"

Треба претпоставити да се првог полугођа 1878. године Достојевски, заузет низом догађаја и
послова, није могао озбиљније латити писања романа и вероватно је само правио обичне
„припреме" за њега (претходне белешке, конспекте, планове, читао потребне књиге).
Почетком 1878. године, по сведочењу Ане Григорјевне, Фјодор Михајлович је „био задубљен
у састављање плана романа Браћа Карамазови.

После изненадне смрти трогодишњег сина Достојевског Аљоше, 16. маја 1878. године,
очевидно, и тај почетни рад престаје.

Заједно са Вл. Соловјовим Достојевски 18. јуна одлази из Петербурга и, после

четвородневног боравка у Москви, 25. јуна већ се налази у Оптиној пустињи. На путу Фјодор
Михајлович саопштава свом сапутнику замисао и тему замишљене епопеје. „Црква, као
позитиван друштвени идеал, треба да постане централна идеја новог романа или новог низа
романа, од којих је написан само први — Браћа Карамазови — обавештавао је Вл. Соловјов.

Али, наравно, то није била једина идеја последњег романа Достојевског, у ком је аутор
решавао низ врло значајних проблема, који су целог живота узбуђивали његову немирну и
радозналу мисао.
ЕПОС САВРЕМЕНЕ РУСИЈЕ

У јулу 1878. године Достојевски је већ био почео писати своју огромну епопеју Брака
Карамазови. То је био роман--синтеза, који је резимирао целокупну пишчеву делатност и
тежио да оствари све његове најдраже мисли.

Опширан, са више планова и шаролик роман о карамазовштини различит је у својим

деловима и компонентама. Необична оштрина карактеристика, напрегнута трагичност
страсти, порока и надахнућа, избрушена дијалектика разговора и спорова, најзад, генијална
богословска критика у поеми о Великом инквизитору — све то заклања од нас политичку
природу романа. Међутим, и ово је ремекдело социјалнопсихолошког живописа замрачено
реакционарним и мистичким схватањима његовог аутора, који је младу Русију 60-тих година
представио као општи трулеж, распад и „неред".

Достојевскипублициста, који је у својој „историји једне породице" широко разрађивао теме

савремене државе, то јест питања суда и штампе, школе и националности, цркве и
револуционарне пропаганде, постојано решава све основне проблеме унутрашњег живота
самодржавне Русије у строгом духу званичног програма. Он брани идеје и тенденције оног
владајућег круга са којим је стално одржавао везу у последњем периоду своје делатности.
Тако, основна Победоносцевљева идеја о стварању снажне Русије помоћу успостављања
допетровске црквености у руском животу одјекује у публицистици и у последњем роману
Достојевског. „Свог Зосиму он је измислио према мојим упутствима" — писао је врховни
тужилац синода у својим писмима — „у време кад је писао Браћу Карамазове, суботом је
долазио к мени увече и узбуђено ми причао нове сцене романа."

Али, како је тачно истицала већ савремена критика, идеали Достојевског су узвишени и
човечни, а учење које је из њих издвојено погрешно и неодрживо. Читалац пролази покрај
његове проповеди, али прихвата његове ликове и драму, зато што „све покрива страсна
ауторова љубав према људима, његово дубоко понирање у душе које пате. И поред свих
напора које је чинио да постане поборник мрака, он је био лучоноша."

Огроман материјал породичне хронике укључен је у прост и јасан план, саграђен на три
главна одељка:

1. љубавно супарништво ода и његовог старијег сина Дмитрија, које их доводи до смртног
непријатељства;

2. тајанствено убиство старца Карамазова;

3. судска грешка, која осуђује безбрижног и плаховитог Мићку на дугогодишњу робију

окрививши га за оцеубиство.

Смена тих бурних догађаја увукла је у свој вртлог све чланове карамазовске породице и две
младе жене, које су јој се приближиле. То је „провинцијска пакленица" Грушењка, која је
својом чулном лепотом пробудила непомирљиву мржњу између старог сладострасника и
његовог необузданог првенца. То је горда девојка, недавна институткиња Катарина
Ивановна, пуковничка кћи, дубоко захвална Мићки због његове витешке великодушности
према њој, која је маштала да га спасе од моралне пропасти, преваспита и препороди за нов
живот.

Из таквог жаришта неукротивих страсти и високих осе-ћања ничу главни сукоби те чувене
криминалне историје, која је одјекнула по целој Русији.

Сиже овог последњег дела Достојевски организује према провереним законима своје
поетике, али крајње напето и максимално експресивно, доиста {ог11бб1шо. Роман је грађен
на оштром супротстављању ликова и догађаја; на једном полу су моралне наказе — Фјодор
Павлович и Смердјаков, на другом — „анђелил — Аљоша и његов духовни вођа Зосима.
Скотопригоњевску је супротстављен манастир, сладостраснику — руски монах, беседи уз
коњак — старчеве поуке, оцу--изроду — „преподобни отац“. Антитеза остаје до краја главни
принцип архитектонике Достојевског.

Његов омиљени поступак — сусрети свих јунака — овде добија нови замах. Збор свих
Карамазових у скиту ради мирног решења домаћих распри убрзо се претвара у нечувени
скандал — најпре у старчевој ћелији, а затим и у игумановој трпезарији. Свађа Фјодора
Павловича са Дмитријем, изазов на двобој, увреда монаха — све то усијава атмосферу скупа
до крајње границе. Али у том тренутку долази до неочекиваног обрта. Старац Зосима спушта
се пред Дмитријем на колена и до земље му се клања због његових будућих патњи. То је
прелазак свађе у драму. Таквом експозицијом почиње роман.

Аналогни „скупови" регулишу и централна поглавља: таква је пијанка у Мокром. Ево шта је
томе претходило у судбинама јунака.

Заљубивши се страсно у Грушењку, Дмитриј је спреман да се ожени њом, и води очајничку

борбу са оцем, који је овој лепотици понудио три хиљаде за један једини сусрет са њим.

„А ако Грушењка изненада дође? — пита Аљоша Мићу. — Упашћу и спречику. — А ако... — А
ако, убићу. — Кога ћеш убити? — Старца. Њу нећу убити. — Брате, шта ти то причаш!..."

Али Мићка ни пред ким не крије своју мржњу према оцу. Сви с ужасом осећају да се у
среској забити припрема злочин.

Непредвиђен случај мења ситуацију. Грушењка је добила поруку да јој долази њен „ранији и
неоспорни" официр Мусјалович, њен „увредилац", кога она није престала да обожава. И
„Грушењка је полетела у нови живот". Али тамо — у приградску крчмујазбину — појурио је
за њом и очајни Мићка, већ спреман на самоубиство.

Примили су га у друпггво. Игра банк уз раскринкавање варалица пролазника, увреда коју је

Мусјалович нанео Грушењки, избацивање Пољака, оргија — лудачки пир: циничне песме,
цимбала, пијанство, игре. Из те теревенке и лудила издиже се и одјекује као чиста и опојна
песма Грушењкина изјава љубави Мићки. Живот се прелама надвоје. Јунаку однекуд почиње
светлуцати његов морални препород. Али у том тренутку светлости и духовног узлета долази
до катастрофалног пада:

„Господине поручниче у оставци Карамазове... оптужени сте за убиство свог оца Фјодора
Павловича Карамазова, које је извршено ове ноћи..."

Тек започети нови Мићкин живот прекинут је немилосрдним уплитањем власти: пред њим
је заменик јавног тужиоца, судски иследник, начелник полиције, пристав. Њега тешко
окривљују. У целој кући, уместо песме и пијане буке, изненада завлада мртва тишина.

Убиство старог Карамазова открива трагичну судбину и његовог другог сина, Ивана. Тај
блистави ум, који је својом стваралачком мишљу обасјао страшни мрак породичне драме и
светског хаоса, увучен је у прљавштину и крв одвратног злочина и са врхова свог узвишеног
мишљења бачен у лудило и у смрт. Трагични несклад генијалне свести, расцепљене
злочиначком мишљу, доводи до пропасти јунака.

То је искупљење непоправљиве грешке. Он је саблазнио свог млађег брата, лакеја

Смердјакова, анархичном девизом „све је дозвољено". Потомак несрећне идиоткиње
Лизавете Смердјашче, овај морални монструм и духовни леш, цинички западњак и
непријатељ Русије, постаје оцеубица.

Одговорност за свој злочин он у потпуности пребацује на Ивана, оштужујући га за

интелектуално убиство њиховог оца: „Главни убица у свему овде сте само ви, а ја сам
најмање главни, иако сам ја убио“. Али, осуђен од свог учитеља, Смердјаков се уочи суђења
брату Дмитрију веша.

Састанак главних јунака ради коначне катастрофе добија пред крај романа нов смео ток. То
је као у хору, шШ, то јест сви гласови. На суду се сусрећу три брата, обе супарнице, капетан
II класе Сњегирјов, Ракитин, собар Григориј, крчмар Трифон Борисович, Мићкини другови
са пијанке у Мокром; присутни су и чувени правници, старцидостојанственици, накинђурене
даме, престонички новинари, градски житељи, сељаципоротници. Доиста невиђени
конклав. Процес прати цела Русија. Обичној бучној домаћој гужви овде одговарају планска
истрага, достојанствени спорови и блистава полемика противника.

Али већ саслушавање сведока прекида „изненадна катастрофа" (како је названо поглавље о
преокрету у тој судској хроници). Иван изјављује пред свима да је старца убио Смердјаков,
„а ја сам га наговорио да убије“. Сведока износе из сале у наступу махнитости. Потресена
Катарина Ивановна, уобразивши да је Иван, кога је волела, упропастио себе својом изјавом,
одлучује да га спасе жртвујући Дмитрија. Она подноси суду писмо окривљеног, трудећи се
да га представи као оцеубицу. Тај поступак, избезумљене жене претвара се у оптужбу
изузетне снаге, која је зазвучала као права оптужба окривљеног. „Мићка! упропастила те је
твоја змија.' — виче да је цела сала чује, тресући се од беса, Гру<-шењка. Катарину Ивановну
износе у хистерији.
Одлуком поротника Мићка је осуђен на двадесетогодишњу робију. Али њега је већ обузело
непознато радосно осе-ћање — у његовој души се рађа нови човек.

СОДОМА И МАДОНА

Као што је било и у животу главни јунак романа је — природа сложена и у основи
племенита. Према тумачењу Достојевског, у животу је то обичан лумпачофицир, сензуалан и
разуздан, неуздржан, тип обесног војниканасилника, увек спремног на увреду и насиље, на
„лумперајку и погром“. Али испод те грубе коже животних наслага крије се живо и
осетљиво срце. Човек „два понора", смртнога греха и животворне лепоте, он не познаје само
падове и провалије него и узлете у блештаве висине. То је умно и морално даровита личност,
дубока и болећива душа, то је човек заноса и одушевљења, ватрени поштовалац Шилерових и
Хамлетових монолога, и сам писац песама и заљубљен у живот и поезију. То је рођени
импровизатор ватрене беседе о интимним или општефилозофским темама, непосредан и
наиван мислилац, обдарен примитивним и веома изразитим говором.

Из бележака за Браћу Карамазове види се да је по замисли Достојевског Мићка на суду

требало да изјави: „Ја сам љубитељ Шилера и идеалиста. Ко је закључио да сам нитков, тај
ме још не познаје". Своју „исповест ватреног срца“ Димитрије Карамазов би, како сам каже,
„хтео да почне Шилеровом химном радости" — Ап сНе РгеисЈе. Али да би тријумфовао и
био срећан потребно му је још да каже о патњама и тугама, које испуњавају људски живот. И
он се обраћа Елеузинском празнику са његовим мрачним почетком о првобитним временима
људског рода. „Плашљив, наг и диваљ, скривао се Троглодит у стеновитим пећинама" —
почиње Димитрије своју исповест и убрзо прелази на потресну садржином патње строфу о
пониженом човеку.

Пољски плод и слатко грожђе

Не блеште на пировима;
Само се диме остаци тела
На крвавим олтарима ...

Димитријева судбина је дубоко трагична. Човек високих душевних узлета, он није у стању да
се отме из вртлога порока који су га ухватили.

Али у тренутку катастрофе долази као до неке унутрашње озарености целог његовог бића. Он
у сну види спаљено насеље, поцрнеле греде, измршавеле жене са расплаканом од глади
децом на рукама. Он хоће да зна „зашто су људи сиромашни", „зашто је дете јадно, зашто је
степа гола, зашто се они не грле, не љубе, зашто не певају радосне песме ..." И он хоће да
ступи у борбу против тог зла, „да од овог тренутка уопште не буде суза“.

Тако Достојевски уочи смрти изражава у овом лику своју исконску жудњу за руским селом.
Димитрије Карамазов 'је прожет осећањем туге због сиромаштва и патње сељачког света. Он
тежи да постане заступник његових житеља који изумиру, градитељ њихове среће, патник
њихове опште невоље. Таква је једна од последњих великих страница Достојевског о вечитој
патњи свенародне Русије.

КУЛМИНАЦИЈА СТВАРАЛАШТВА

„Од свих Шекспирових јунака само би Хамлет могао написати његове трагедије" — добро је
приметио један шекспиролог. Ми ћемо дозволити себи да парафразирамо ову дубоку опаску.
Од свих јунака Достојевског само би Иван Карамазов могао написати његове романе. То је
изванредан писац, филозоф и публициста. Ми располажемо трима његовим значајним
делима; условно ћемо их назвати: Рускн Кандид, Књига о Христу, Дилајог са ђаволом. У
роману им одговарају заглавља Достојевског: Побуна, Велики инквизитор, Ђаво, Кошмар
Ивана Фјодоровина.

У среској крчми, у посебној одаји, Иван и Аљоша решавају вечите проблеме.

„ ... Прихватам бога непосредно и просто", али „ја не прихватам овај божји свет" — баца свој
изазов млади мислилац.

Позната теза Ивана Карамазова води порекло из области текуће политике и криминалне
хронике. Своју оптужбу „творца света" млади мислилац аргументује збирком „чињеница" и
„анегдотица" из новина, брошура, историјских часописа, судских извештаја. Ратна зверства,
погубљења, мучења деце откривају на аутентичном штампаном материјалу цео „ђаволски
водвиљ" савремене стварности. Људске сузе, којима је натопљена сва земља „од коре до
центра", и нарочито мучења сасвим недужне деце доводе га до закључка да је религиозна
концепција будуће хармоније, када ће се гласови свих измучених и напаћених слити у један
хвалоспев: „Праведан си, господе. — неодржива, невероватна и неприхватљива. „Зато се
сасвим одричем више хармоније .. . Не желим да мајка загрли мучитеља, који је њеног сина
бацио псима да га растргну/... Не желим хармонију, због љубави према човечанству је не
желим". То је протестни и богоборачки хуманизам, који се диже против религиозних
утопија да би заштитио људе од сурове историјске стварности. То је Руски Кандид
Достојевског.

Подсетимо се мисли једне књиге светске књижевности,, чувене по снази протеста против
људске патње. У свом филозофском роману Кандид или оптимизам Волтер се, потресен
катастрофама XVIII века: разбојничким седмогодишњим ратом, лисабонским земљотресом,
суровошћу власника, потоцима крви и људским хекатомбама — гневно диже против свих
учења о светском напретку и благостању човечанства. Његов доктор Панглос, који
отеловљава утешну Лајбницову доктрину: „Све је најбоље у овом најбољем од свих светова",
као да сугерише Волтеру његову тезу о неспојивости милосрдног бога и човечанства које
пати, о бесмислености теорије о преображају свих садашњих патњи у будућој великој
хармонији, о непомирљивој побуни пред чињеницом патње, нарочито дечије: „Какав
злочин, какву кривицу су направила та деца, која смрвљено крваре на материнским груди"
ма? ..Да би могла бити решена настала проблематика, причање се пребацује на
историјскофилозофски план —) Иван прича замишљену поему Велики инквизитор. То је, у
основи, критика хришћанства.

Савремени социјалиста изјављује да узвишени морални захтеви јеванђеља превазилазе

људске снаге и да је оснивач учења преценио њихову слабу природу и малодушни карактер
тражећи од њих хероизам за који они нису кадри. Потребно је било пре свега нахранити
гладне. „Нахрани, па онда тражи доброчинства!" Критика једне од централних страница
јеванђеља води се тобож са позиција напредне мисли XIX века, коју је Достојевски
представио у лику шпанског првосвештеника: вредностима „духа" овде је супротстављена
гвоздена неумитност инстинката, машти о херојским личностима — сурова истина о
људским масама, унутрашњој слободи — неумитни закони „хлеба", најзад, идеалу „Лепоте"
— крвава чудовишност историјске стварности. Разговор се води о римском католичанству, о
инквизицији, о папи, језуитима, „који су исправили Христов подвиг" и његове неостварљиве
моралне завете заменили атрибутима реалне власти: мачем цара, чудом, тајном и
ауторитетом. Али под Ватиканом се ту све време подразумевају и најновија социјална
учења, која су још 40~тих година позивала на преуређење човечанства на основу правилне
расподеле материјалних добара.

Критикујући тезе Достојевског у „поеми Ивана Карамазова", А. В. Луначарски обара

скривену у њој тврдњу: „социјалисти су сродни Великом инквизитору — они доносе ситост
и ланце". По Марксовој формули, „социјализам ствара услове за максималан развитак свих
могућности које постоје у човеку". „Социјализам се" — пише Луначарски у чланку Ру~ ски
Фауст — „гради на безграничном поверењу према радном човеку, постављеном у нормалне
услове ..." Не верујући у човека ни у његов друштвени инстинкт, Достојевски одбацује и
истински човечну атеистичку револуционарну етику.

У целом току поеме Ивана Карамазова осећа се лична патња и испаћена искреност њеног
аутора, који је тешко доживео драму одрицања од ослободилачких идеја социјализма у име
„мача цара" или ауторитета самодржавне власти.

За место у коме се догађа његова легенда Достојевски бира Севиљу XVI века. У кратким и
сажетим цртама реконструисан је стари католички град. На његовим трговима само што су
дан раније, пред краљем и дивним дамама, спалили стотину јеретика. Тим „величанственим
аугодафе" руководио је у својој пурпурној кардиналској мантији остарели инквизитор.
Изванредан је његов мрачан и грозан портрет, који подсећа на бездушне ликове старих
шпанских владара на платнима Ел Грека: „висок и усправљен, испијена лица, упалих очију,
из којих још блиста сјај, као огњена искра; његова су деведесетогодишња уста бескрвна. У
тој појави је дата не само карактеристика и биографија лика него и цела идеолошка
атмосфера епохе са њеним узвишеним девизама и буктећим ломачама.

Финале причања је у духу романтичне драме. Под сводове тамнице, у грубој монашкој ризи,
усред ноћи силази свом заточенику, са светиљком у руци, древни кардинал. Његовој ужасној
старости и крвожедној осветољубивости на тренутак је супротставељна лепота света: врели
сумрак Шпаније и Пушкинов стих — ноћ „мирише на ловор и лимун“. Разлеже се оптужни
говор првосвештеника, који прераста у монолог о судбини човечанства. Покрећу се светски
проблеми. Као узвишени хорал, ораторијум или „дан гнева" — страшни судњи дан — изнад
породичне хронике Карамазових диже се омиљена тема Достојевског о патњама и срећи
човечанства. Све се мења. Из запуштене крчме руске забити одјекује критика еванђеља,
блиска историјској трагедији.

Иванов монолог, који обухвата три главе романа, са необичном пуноћом показује
приповедачки жанр Достојевског. У току догађаја то је само „познанство" или прво
зближавање млађих Карамазова, који су се сакупили у свом Скотопригоњевску да би
отклонили породичне распре. Али у ружну „историју једне породице", са њеним свађама око
новца и љубавним супарништвом, неочекивано упада грандиозна проблематика религије и
социјализма. Као вешт говорник, Иван поставља своју тему на текући политички материјал и
развија је на најактуалнијим одјецима унутрашњег живота Русије. Али ратни дописи и
судска хроника под његовим радозналим погледом прерастају у светску слику безизлазне
патње недужних бића: он је потресен судбином деце која страдају. И над прегледом
новинарских догађаја, који испредају ту трагедију савремености, уздижу се легендарни
ликови, који својим сусретом завршавају филозофску беседу два „руска дечака" о темељима
и циљевима створења света.

КАРАМАЗОВ ИЛИ КАРАКОЗОВ

Опширну епопеју о револуционарној Русији, Браћу Карамазове, Достојевски је замислио у

два романа.

„Главни роман је други/ — саопштавао је аутор свом читаоцу — „то је делатност мог
јунака у наше време, управо у нашем садашњем текућем тренутку", то јест на граници 70-
их година. „Први је роман настао још пре тридесет година и скоро да није роман, него само
један тренутак из прве младости мог јунака. Без тог првог романа не могу, зато што би
много шта у другом било неразумљиво."

Дејство првог дела дилогије3 тече, на тај начин, у 1866-~ој години (то потврђује и то што је
суд поротника, који разматра Мићенкин преступ, у Русији почео дејствовати тек од априла
1866. године). Два романа требало је да сачињавају једну биографију — управо Аљоше
Карамазова.

Завршивши први роман у новембру 1880. године, Достојевски је одлучио да се врати

историји свог јунака у 1882. години, после једногодишњег прекида. Али више није стигао да
уради ...

Сачувани су неки подаци о идеји и теми тог ненаписаног другог дела, који омогућавају
реконструкцију његових главних линија.

По сведочанству А. Г. Достојевске, „над последњом страницом првих томова требало је да

прође двадесет година. Радња је пренесена у осамдесете године. Аљоша није више био
младић него зрео човек, који је доживео сложену душевну драму са Лизом Хохлаковом.
Мићка се враћао са робије ...

Друго сведочанство о другом роману Браћа 'Карамазови припада А, С. Суворину, који је у

свом дневнику забележио да му је Фјодор Михајлович испричао 20. фебруара 1880. године
„како ће каписати роман у коме ће јунак бити Аљоша Карамазов. Хтео је да га проведе кроз
манастир и начини револуционаром. Он би начинио политички преступ. Њега би осудили.
Он би тражио правду и у том тражењу, природно, постао би револуционар".

Ова белешка је, и поред све своје краткоће, веома значајна.

Главни јунак епопеје Браћа Карамазови, по замисли Достојевског, требало је да буде

Аљоша. То је, очевидно, био жртвени лик револуционарамученика. Страсни тражитељ
истине, он је у младости прошао кроз одушевљење вером и личношћу Христа. Али из
манастира је кренуо у свет, упознао његове страсти и патње. Доживео је буран и тежак
роман са Лизом Хохлаковом. Душевно сломљен, он тражи смисао живота у делатности у
корист ближњих. Њему је потребна активност и подвиг. У друштвеној атмосфери краја 70-их
година он постаје револуционар. Њега привлачи идеја убиства цара као повода за
општенародни устанак, у коме ће потонути све невоље земље. Монахмислилац постаје веома
активан политички радник. Он учествује у једном атентату на Александра II. Пење се на
губилиште. Главни јунак епопеје о савременој Русији открива трагедију целе епохе са њеном
осуђеном влашћу и младим поколењем спремним на жртве.

Пралик Аљоше је — Дмитриј Владимирович Каракозов. Студент из осиромашеног племства,

он је учествовао у кружоку социјалистичке пропаганде. Али мирна опозиција му је
изгледала неплодна. 4. априла 1866. године он долази у Летњи сад за време императорове
шетње. Меша се у гомилу која крај капије очекује царев одлазак. У тренутку када
Александар стаје на папучу својих кочија, разлеже се пуцањ. Метак пролази поред.
Атентатор је притворен. То је бивши студент Казанског универзитета и слободни слушалац
Московског, Дмитриј Каракозов.

О утиску који је на Достојевског начинио пуцањ 4. априла, постоје сведочанства

савременика. По причању П. И. Вејнберга, који се у тренутку атентата налазио у А. Н.
Мајкова:

„ ... у собу је као без главе утрчао Фјодор Михајлович Достојевски. Он је био страшно блед,
био је сав збуњен, и сав се тресао као у грозниии.

— Пуцали су у цара! — повикао је, не поздрављајући се са нама, гласом испрекиданим од

великог узбуђења.
Ми смо поскакали с места.

— Јесу ли га убили? — повикао је Мајков неким нељудским, дивљим гласом.

— Не ... спасли су га ... срећно ... али су пуцали... пуцали ... пуцали ... пуцали ...

Пустили смо га да се мало смири — иако је и Мајков био готов да се онесвести — и сва
тројица смо истрчали на улицу." а главни руководилац покрета Н. А. Ишутин, својим
методима дејствовања, претходио је начинима самог Нечајева.4

Ускоро се сазнало да је атентатор на цара у Москви пришао тајном друштву које је себи
поставило за циљ да сруши постојећи државни поредак. Једни учесници те организације
заступали су постепену промену владајућег режима, други су захтевали да се без одлагања
подигне револуција, то јест да се цар убије. Међу последњима се налазио и Каракозов.

Друштво је организовало посебан тајни кружок, који се звао Ад, ради спровођења крајњих
мера и остварења главног задатка: један члан је одређен за убицу и имао је код себе отров и
прокламацију која би народу објаснила разлоге и сврху државног преврата.

Ту замисао је подржавао и Каракозов, који је ускоро покушао и да је оствари.

31. августа 1866. године врховни кривични суд донео је пресуду: Дмитрија Каракозова,
старог двадесет пет година, уз одузимање свих права на имовину, казнити смрћу вешањем.

Пресуда је била извршена 3. септембра у 7 сати ујутро на Смоленском пољу.

Тако је изгледао један чин трагедије младог поколења на граници 70-их и 80-их година.
Величина Достојевског је у способности да се у својој уметности издигне изнад својих
убеђења, духовних склоности и политичких схватања и да разоткрије дубоку патњу епохе у
свој њеној нагости и непобитности. „Несрећни самоубица 4. априла" стојао је пред његовом
мишљу, када је завршавао свој роман о нечајевцима, и јављао се пред њим као носилац
некакве недостижне, али више истине. Аљоша Карамазов је израстао у таквог мужевног
патника, представника своје епохе у њеној најстрашнијој борби. Ето зашто му Достојевски
даје уз само малу измену презиме правог историјског јунака — Каракозова.

РЕАЛИЗАМ И СИМБОЛИКА

Достојевски је до краја одређивао свој уметнички метод као „реализам у вишем смислу",
подразумевајући под тим термином грађење књижевног дела на аутентичним и конкретним
чињеницама текуће стварности, али уздигнутим до широких филозофских оцена.

Тако су грађена и Браћа Карамазови. Говорећи о једној од најважнијих књига романа (Рго и
сопХга), Достојевски подвлачи „да чак ни у тако апстрактној теми није издао реализам“. У
целом току романа нигде нису ослабљени ти строги ауторови захтеви за ширином и
веродостојношћу документације.

Ради правилне разраде поглавља о ученицима, Достојевски се обраћа ликовима педагошке

литературе (Песталоци, Фребел, чланци Лава Толстоја о школи), ради тачног тона поуке
руског монаха богословљу, црквеној историји (Нил Сорски, Јован Дамаскин, Исак Сирин,
Сергије Радоњешки, Тихон Задонски). Најзад, ради верног осећања савременог „тренутка" он
се користи материјалом судске хронике (процес Кронеберга, Жезинга, Брунста, и других) и
различитим случајевима из савременог друштвеног живота, широко разрађеним у његовој
публицистици. Лични утисци из целог живота, од раних пишчевих сећања о мајчиној
болести и очевом убиству до његових касних доживљаја у вези са смрћу његовог детета и
путовањем у Оптину пустињу, изванредно продубљују снагу и животност целог
приповедачког тона. Чак и аргументација Ивана Карамазова у спору с Аљошом у потпуности
улази у текућу или историјску стварност.

„Све што мој јунак говори у тексту који сам Вам послао основ&но је на стварности" —
саопштава Достојевски уреднику. „Све анегдоте о деци догодиле су се, биле су објављене у
новинама, и ја могу рећи где — ништа нисам измислио."

Ништа није измишљено, али је све на нов начин објашњено, јарко осветљено и дубоко
очовечено проницљивошћу генијалног уметника.

Сједињавањем таквих поступака Достојевски у свом последњем роману достиже сугестивну

животност представљеног. Чак и у нетачним ауторовим тенденцијама говори епоха
сопственим гласом о својим безмерним патњама, откривајући пред читаоцем своје праве
ране. Местимично роман заиста добија актуалну снагу свежег новинског листа, а страсност
ауторовог тона доноси ту узбуђујућу актуалност и до потоњих поколења.

Али за Достојевског је главно — филозофска и психолошка проблематика, која далеко

прелази границе емпиријских података и у својим крајњим закључцима се додирује са
светом утопијског или „фантастичног". У Браћи Карама-зовима безгранична „поетика" и
„патетика" Достојевског достижу свој врхунац.

Интензивна животносг слика не искључује њихову симболичку уопштеност. Апстрактни

пороци и особине отеловљени су у јунацима. Сладострашће је Фјодор Павлович (као што су
приметили већ први критичари романа), егоизам (ми бисмо рекли егоцентризам) — Иван
Фјодорович, разузданост — Димитрије, морална чистота — Аљоша... „То као да су
алегорична лица која играју мистерију, као у средњем веку. Али снажни таленат је удахнуо
живот у те алегорије, широки ум је дао тој мистерији дубоко значење". Напоменимо да
централна тема романа — оцеубиство — симболише историјску појаву, која је увек дубоко
узбуђивала Достојевског — цареубиство.

У свом последњем роману он продужава да тражи оригиналну композицију, ослобођену од

обичних приповедачких шаблона. За разлику од Младића он поново гради бескрајну причу
на централном криминалу, који организује целу акцију романа. Сви ликови оцртани су
дубоким контурама и не изазивају сумњу у своје постојање. Незаборавни су женски ликови,
као величанствена Грушењка, са њеном победничком „руском лепотом".

Карактеристична црта Браке Карамазових је — највиша напрегнутост композиције и

цртежа. Овде је све узето у врхунцу, у крајности, у најоштријем изразу — како сам аутор
каже, „у грозници и синтези". Не тежећи нимало јединству конструкције и строгој
економији средстава представљања, мајсторепичар, као што је то већ било у Младићу,
поново тежи да самом формом дела изрази потресну визију свег распада, прскања и труљења
целине коју он побожно поштује. Укључујући у свој нови мит о губавој, али излечивој
Русији, сву сурову борбу савремених политичких праваца, он развија своју слику у свој њеној
уздрхталој искиданости и патолошкој збрци њених животних компонената. Управо таква,
веома сложена деформација целине, раслојавања и цепања традиционалне лепоте,
противзаконито сечење површина и контраст елемената који дезоријентише, били су
потребни уметнику да би „хаос савремености" супротставио сновима о златном веку и
свеопштој срећи.

Отуда структурална сложеност последњег романа Достојевског. Обиље тема и материјала

дели породичну хронику на „књиге", које понекад имају самостално значење, и уводе у њега
опширне уметнуте фрагменте. Политичке тенденције романсијера понекад превише
компликују Димитријев страсни роман. Иванову интелектуалну трагедију, Аљошина рана
тражења. Теорија и драма не сливају се свуда органски и местимично следе једна за другом
испреметаним редом.

Али победу не односи идеолог победоносцевске Русије нити проповедник теократије, него
велики мајстор филозофског романа. Ако Браћу Карамазове оцењујемо са позиција које је
заузимао сам уметник у складу са конструктивним законима које је сам поставио —
последња књига Достојевског искрснуће пред нас као истинити завршетак његовог
уметничког пута, синтеза његовог стваралачког искуства, проширење његовог романапоеме у
романепопеју. Задатак је остао незавршен, прекинут ауторовом смрћу, али он је у много чему
достигао постављене циљеве. Необичним полетом мисли и воље Достојевски је на заласку
својих дана створио монументалан романтипа хорске трагедије, који је и постао синтетички
и многогласан епилог целог његовог бурног стваралаштва.

СПОМЕНИК ПУШКИНУ

Велики књижевнодруштвени догађај 1880. године — откривање споменика Пушкину у

Москви — привукао је пажњу Достојевског, који је великог песника увек сматрао
најпотпунијим тумачем народне свести. Већ неколико месеци пре тог празника Достојевски
је изразио мисао о неопходности да се штампа „озбиљан чланак" о песнику. Он је чак
„маштао да о њему каже неколико речи у облику говора" у Москви (како је ускоро саопштио
у једном свом писму). Сазнавши за то, председник Друштва љубитеља руске књижевности и
уредник Руске мисли, С. А. Јурјев, обратио се 5. априла 1880. године Достојевском и
предложио му да одржи такав говор на јубиларном скупу у Москви и да га као чланак објави
у његовом часопису.

5. маја 1880. године Достојевски саопштава Јурјеву да пристаје на његов предлог и обећава
да ће доћи у Москву 25. маја.

Том говору „у спомен нашег највећег песника и великог руског човека" Достојевски је
придавао нарочит значај. Он оставља Петербург, где му нису давали могућност да се
концентрише, и одлази у Стару Русу, где интензивно ради на свом слову о Пушкину.
Сачувани концепти говора, обиље варијаната, допунски одломци и промене сведоче о
огромном раду уметника на тој похвали песнику. У потпуној тишини и усамљености
Достојевски сакупља у сажету и ударну целину све своје учење о значају уметничког генија
за будућу судбину човечанства. Те светскоисторијске теме, промишљене током дугих
деценија лутања и напора, изузетно се напрегнуто и снажно затварају сада у оквир свечаног
говора о омиљеном уметнику.

Пушкинове свечаности су протицале у атмосфери ретког заноса. По строгом Фетовом стиху,

који се из далека обратио статуи песника:

Испунила се твоја пророчка реч,

Наш стари стид погледао је твој бронзани лик...

Пред тим „бронзаним ликом" ново поколење скупило се да решава своје сумње и питања
која су га највише узбуђивала.

У подне 6. јуна, уз присуство многобројног народа, било је скинуто платно са статуе, и пред
тргом, усред свежег лишћа булевара, уздигао се изливен од бронзе лик бесмртног песника
Русије. Он као да је лагано ишао напред, замисливши се и мало нагнувши главу, као да је
поздрављао безбројну гомилу носећи јој на поклон своје бесмртне опојне строфе. Одјекнули
су оркестри, и кренуле процесије да полажу венце у подножје споменика. То је био први
тренутак свеопштег одушевљења, које је стихијно букнуло и није се гасило три дана док су
трајале свечаности.

Од споменика, делегације су се упутиле на свечани чин на универзитету, где су ректор

Тихонравов, историчар Кључевски и шекспиролог Стороженко одржали предавања о
Пушкину.

На ручку представника Думе, у салама Племићког сабора (сада Дом савеза), дошло је до
инцидента који је изазвао најживљу пажњу штампе. Лидер крајњих десничара, М. Н. Катков,
одржао је говор о помирењу свих непријатељских друштвених група „у сенци Пушкиновог
споменика". Ниједна рука се није пружила према подигнутој чаши. Тургењев је
демонстративно покрио дланом своју чашу. Глас је писао „Тежак утисак оставља човек који
доживљава своју казну и који мисли да говором уз трпезу искупи двадесет година издајства
...“

Увече, на књижевном концерту, Достојевски је иступио први пут. Он је из Бориса Годуиова

читао сцену у Чудовом манастиру: летописац Пимен био је један од његових најомиљенијих
ликова.

На првом јавном заседању Друштва љубитеља руске књижевности, 7. јуна, Тургењев је

прочитао своја духовита размишљања о „величанственом руском уметнику". Али он се
скептички питао о размерама његове величине: „Ми се не одлучујемо да Пушкину дамо име
националносветског песника, иако се и не усуђујемо да му га одузмемо". На другом
књижевном обеду Достојевски држи кратак говор о Пушкину.

Следећег дана Достојевски је опет наступио први. Његов говор је произвео потресан утисак.
Омиљена мисао уредника Времена, о неопходности стапања интелигенције са народном
масом, о излечењу народном истином „историјског руског патника" такође је одговарала
расположењу аудиторијума, као и мисао о томе да је за умирење узнемиреног руског
патника потребна светска, општељудска срећа.

„ ... Општа пажња била је потресена и апсорбована складно израженом мишљу о томе како
је руском човеку урођена туга због туђе несреће" — писао је у чланку Пушкннов празник Глеб
Успенски.

Достојевски је позивао на самообуздавање гордих индивидуалиста типа Пушкиновог Алека

или свог Раскољникова.

„ — Смири се, добри човече,5 и пре свега смири своју гордост.

Смири се, сујетни човече, и пре свега потруди се на родној њиви“

То није позив на понизну покорност, него на самоваспитање и труд.

Али у својој осуди руских скитница, које су изгубиле тле, откинули се од народа и изгубили
веру у родне идеале, Достојевски има на уму и представнике револуције и социјализам, који
му се чини јаловом и погибељном идејом. По тврђењу Достојевског, спас од њега је само у
религиозном савезу и „братској слози свих племена по Христовом јеванђељском закону".

По схватању Достојевског, Пушкин је први у Алеку представио „ту несрећну скитницу по

рођеној земљи", која се још пре социјализма, почетком 20-их година појавила „у нашем
интелектуалном друштву са бунтовничким тенденцијама у духу Жана Жака Русоа, одвојеном
од народа". Отуда води порекло даљи покрет руске револуционарне интелигенције, која је,
по мишљењу Достојевског, зашла у чорсокак и може наћи излаз само у „смиреном општењу
с народом".

У првим штампаним одзивима зачули су се протести против тих теза. Критичари из

демократског табора истицали су одвојеност идеала Достојевског од праксе текућег руског
живота и апстрактни карактер начела „свечовечности", који је он прокламовао: проповед
моралног самоусавршавања у говору Достојевског сасвим је заклонила политичке разлоге
„скиталаштва" у Русији.

Али тврдња великог романописца да је Пушкин осветлио пут руске историје новом
путоказном светлошћу и пророчански показао њен даљи развитак, нашавши рано своје
идеале у родној земљи и показавши свима спасилачки пут општења са народом, уз
признавање светских идеја и вековних ликова светске књижевности — та централна идеја
говора, као и слика наступајуће свеопште хармоније, изазвала је одушевљење целог огромног
аудиторијума Сале стубова. Људи су се осетили преображени генијалним даром мислиоца--
уметника.

Нечувен утисак говора од 8. јуна 1880. године објашњава се и говорничком вештином

Достојевског. Писац је увек испољавао интересовање за уметност говорништва, волео је да у
својим романима показује усмене уметнике речи и несумњиво је изврсно се разумевао у
технику и законе овог књижевног жанра.

„Иако је читао написано", — сведочио је Страхов — „то није било читање, него жив говор,
који је непосредно и искрено долазио из душе, сви су почели да слушају као да дотле нико
није говорио у Пушкину."

Достојевски је необично ценио у говорничкој уметности прост, скоро интимноразговорни

почетак говора. Знаменити говорник у његовом последњем роману представља управо такав
образац усмене речи: „Почео је необично непосредно; просто и убедљиво, али без и најмање
самоуверености, без икаквог покушаја красноречивости, патетичне ноте и сентименталних
речи. То је био човек који је почео разговор у интимном кругу људи са којима се разуме."
Управо је тако, у препуној огромној сали Племићког сабора, започео свој чувени говор
Достојевски. Он је поступио као префињен и искусан говорник: приступио је теми под
оштрим углом савремености и упутио аудиторијуму узбудљиве речи о његовим најболнијим
помислима. Величина песника откривала се са потресном снагом у тој духовној близини
новог поколења његовим пророчанским заветима.

„Одмах по завршетку говора" — саопштава Успенски — „Достојевски није доживео овације

већ директно идолопоклонство; један млади човек је стегао пишчеву руку и, крајње потресен
доживљеним узбуђењем, пао је без свести на естраду. .. Следећи говорник Иван Аксаков
отказао је свој говор и непогрешиво одредио значај тек изречене похвале: „Ја сматрам говор
Фјодора Михајловича Достојевског догађајем у нашој књижевности. Јуче се још могло
говорити о томе да ли је Пушкин велики светски песник или није: данас је то питање
скинуто са дневног реда; прави Пушкинов значај је показан ..."

Одушевљени слушаоци су пред крај седнице ловором овенчали победника овог тешког
књижевног такмичења.

Друштво љубитеља руске књижевности Р1забрало га је за свог почасног члана.

Градоначелник С. М. Третјаков захвалио му је у име грађана Москве.

Увече, на завршном концерту, Достојевски је читао Пушкиновог Пророка са тако напетим

одушевљењем да је било непријатно слушати, сећао се Страхов. Он је почео мелодично и
свечано а завршио надахнутим покличем:

Ренју жежи срца људи!

То је у суштини и био финале Пушкинових свечаности.

Те исте ноћи Достојевски је положио добијени венац под ноге свом учитељу.

„Ноћ је била топла, али на улицама није било скоро никога" —• прича по његовим речима
Ана Григорјевна. — „Стигавши на Страсни трг, Фјодор Михајлович је с напором дигао
огромни ловоров венац, који му је био дат на јутрошњем заседању после његовог говора,
положио га крај подножја споменика свог великог учитеља и поклонио му се до земље."

У чему је главни значај тог чувеног говора, у чему је тајна његовог нечувеног успеха?

Достојевски је у њему дубоко и снажно изразио најмилију идеју свог стваралачког пута:
жарку чежњу за општељудским савезом целог света, што је по његовом мишљењу, била
позвана да оствари, пре свега, Русија. Отуд његова пажња за она песникова дела у којима су
„засијале светске идеје", отуда његово дубоко поштовање Пушкиновог разумевања за свет „те
најглавније способности наше националности".

БОЛЕСТ И СМРТ

Још августа 1879. године Достојевски у једном писму из Емса саопштава: „Ја лежим овде и
непрестано размишљам о томе како ћу, разуме се, убрзо умрети, рецимо, кроз годину-~две
дана, и шта ће се после мене десити са три златне главице ..."

Крајем 1879. године рођак Ане Григорјевне, доктор М. Н. Сњиткин, прегледао је на њену
молбу Фјодора Михајловича и, умиривши самог болесника, саопштио јој да је болест опасно
напредовала и да у свом садашњем стању емфизем може угрозити његов живот. Ситни
судови у плућима постали су толико танки и ломљиви да од физичког напора или душевног
узбуђења могу попуцати. Требало је на сваки начин избегавати такве напоре организма.

Године 1880. Достојевски се налази на циљу свога пута. Он је доживео одушевљено

признање, нечувен утицај, свенародну славу. Година у којој је завршио Браку Карамазове и
Говор о Пугикину уздиже га као једног од највећих руских уметникамислилаца. Животни
циљ, изречен у фирентинском писму Мајкову 1868. године: „написати ... па ма и умро — сав
ћу се исказати" — углавном је постигнут. Њега још увек обузимају велике мисли,
стваралачки планови, као и његов најмилији песник о коме је са таквом одушевљеном
љубављу говорио 8. јуна 1880. године: „Пушкин је умро у пуном развоју својих снага и
неоспорно је однео са собом у гроб неку велику тајну. И, ево, ми сада без њега одгонетамо ту
тајну". Тако је и он однео са собом у гроб тајну грандиозно замишљеног другог романа о
Карамазовима. Није прошло ни три месеца од завршетка првог тома велике епопеје, а
Достојевског више није било.

Пред крај живота мајстор романа волео да чита наглас Огарјовљеве песме, које је изговарао
са заносом и надом:

Да ме задеси по вољи судбине И живот, и туга, и смрт пророка.

Дати пред крај живота свом народу хронику Карамазових и Говор о Пушкину значило је
заиста остварити мисију великог мислиоцауметника. У том смислу епилог живота
Достојевског као да одговара најбољим његовим знаменитим страницама.

Али бездушна епоха „рата свих против свију" потамнела је његов крај мрачним жељама.
Наследство Кумањиних, које је дуго година притискало Достојевског породичним
раздорима и узајамним оптужбама, задало му је, у јануару 1881. године, последњи ударац,
овога пута смртни.

Према посебној одлуци покојне тетке о њеном иметку, Достојевски је јануара 1881. године
постао власник дела њеног рјазанског имања, величине 500 десетина, под условом да својим
сестрама, које нису учествовале у овој подели, исплати новчане суме.

То је и био почетак тужног расплета. Достојевском долази из Москве његова вољена сестра
Вера Михајловна Иванова с молбом да сунаследницама уместо новца да земљу, то јест да се
у корист сестара одрекне свог дела на рјазањском имању.

По причању романопишчеве кћери, 26. јануара је, у њих за ручком, вођен пословни разговор
између сестре и брата. Говорило се о кумањинском наследству. Разговор је постајао
раздражљив, Достојевски се дигао од стола и отишао у кабинет. Ту му је из грла линула крв,
али то није потрајало дуго. Он се потрудио да умири породицу и показивао је деци
претплатнички лист за часопис Крхотине са хумористичким цртежима и песмама. Предвече
је стигао домаћи лекар Достојевских. Од куцкања по грудима поново је потекла крв и
Фјодор Михајлович је изгубио свест. Дошавши к себи, он се опростио од свих рођака и,
удаљивши децу, захвалио је Ани Григорјевној што му је пружила срећу.

Болесник је мирно провео ноћ. Дан 27. јануара прошао је без поновног крволиптања.
Породица се умирила, отац је разговарао са децом, читао коректуру Пишчевог дневника, који
је требало да изађе 31. јануара: у тој свесци разматрана су најважнија политичка питања
тренутка — о уставу и земској скупштини. Достојевски се плашио цензуре. Разговарао је са
метранпажем и дознао да је број пропуштен. Његово стање је уопште било узбуђено: „час
очекује смрт, брзу и блиску, даје упутства, брине се за судбину породице" — записао је
Суворин — „час живи, мисли, машта о будућим пословима, говори о томе како ће деца
порасти, како ће их васпитати". Професор који је био дошао утврдио је знатно побољшање и
обећао оздрављење.

У седам ујутро 28-ог, Ана Григорјевна се пробудила и опазила да је муж посматра.

— Па, како се осећаш, драги мој? — упитала га је, нагнувши се према њему.

— Знаш, Ања — рекао је Фјодор Михајлович полушапатом — ја већ три сата не спавам и
стално размишљам, и јасно сам схватио да ћу данас умрети.

— Мили мој, зашто тако мислиш? Па теби је сада боље, крв ти више не иде, очевидно се
направио „чеп“, како је говорио Кошлаков. Забога, не мучи самог себе сумњама, ти ћеш још
живети, уверавам те!

— Не, ја знам, ја данас морам умрети!

Он је отворио књигу, коју су му у Тобољску поклониле жене декабриста.

— Видиш ли „не задржавај", значи да ћу умрети.

Ана Григорјевна је плакала. Он јој је опет захваљивао, тешио је, поверавао јој децу.

— Памти, Ања, ја сам те увек жарко волео и нисам те никад изневерио, чак ни у мислима!

У једанаест часова пљување крви се пононило. Болесник је осетио необичну слабост. Позвао
је децу, узео их за руке и замолио жену да прочита причу о блудном сину. То је била
последња прича коју је Достојевски саслушао. После новог крволиптања, у 7 увече, он је
изгубио свест и у 8 часова и 38 минута издахнуо.

Соба је била пуна пријатеља и познаника, који су по старинском обичају присуствовали

смрти вољеног човека. Пред њима, на тамној позадини дивана, испод фотографије
Сикстинске Мадоне, непомично се хладило „лице измучено мишљу, као да је изнутра цело
било прожежено страсним пламеном..."

После два дана, његово тело је испратила на гробље безбројна гомила народа. Фјодор
Михајлович је изражавао жељу да буде сахрањен поред Њекрасова, кога је сматрао својим
крштеним кумом у књижевности. Али Достојевски је био сахрањен у близини надгробног
споменика свог другог омиљеног песника — Жуковског, на гробљу Александро-Невске
лавре. Изнад отвореног пишчевог гроба разлегли су се говори његових најстаријих
пријатеља, а међу њима и петрашевца Паљма. Ту су се налазили и Аполон Мајков, Д. В.
Григорович, уметник В. В. Самојлов, Д. В. Аверкијев, Орест Милер, Вл. С. Соловјов,
професори, студенти, безбројни и незнани читаоци бесмртних књига руске књижевности.
ЗАКЉУЧАК

Достојевски је волео да каже младим трагаоцима: Уздигните се духом и формулишите ваш

идеал". То је био циљ и његовог целог живота. Прошао је низ различитих етапа у трагању за
истином водиљом. Романтизам и утопијски социјализам, хришћанство и, делимично,
православље, „почва" и славјанофилство, „златни век" и борба са „умирућом" Европом,
најзад, теократија, то јест државацрква — то су били стадијуми развитка његове главне
идеје: он је сматрао да је слаб у филозофији „али не и у љубави према њој“ — додавао је у
писмима пријатељима — „у љубави према њој ја сам јак“. И он је заиста то доказао богатом
еволуцијом свог погледа на свет, који је обухватио толико теорија, система, учења, хипотеза!

Није све ту било органско и потпуно. У духовним заносима Достојевског, увек искреним и
страсним, било је много пролазног, туђег и случајног. Али је зато постојала и једна
непоколебљива догма вере.

Његов прави идеал и најдубљи извор његовог ствралаштва био је руски народ у свој његовој
историјској величини и трагици борбе коју је водио. Проучивши широко историју Русије,
запамтивши заувек мужика Мареја и његово забито сеоце, проживевши дуго са народом у
робијашкој тамници и војничкој касарни, Достојевски је у почетку шездесетих година
изградио своју најмилију идеју: највиша вредност је у духовној, песничкој и филозофској
култури његовог даровитог и непоколебљивог народа, позваног да у будукности изврши
највеку исторрјску мисију.

„Ми верујемо да је руска нација — необична појава у историји човечанства" — тим речима
уводи Достојевски читаоца у свој преглед најзначајнијих појава домаће књижевности, коју је
волео одушевљено и крвно.

Отуда његов култ руске уметности у свим њеним гранама — од Авакума до Лава Толстоја, од
Андреја Рубљова до Рјепина и Крамског, од частушки и тужбалица до Глинке и Сјерова, од
кремаљских цркава до московских звоника XVIII века. Све то му је откривало дубоки извор
његових најдражих размишљања — „мореокеан руске земље, море необухватно и најдубље",
велики народ у његовим духовним тражењима и стваралачким достигнућима.

На посебан начин је писацуметник ценио и разрађивао једну од највећих творевина свог

народа — звучни и свемоћни руски језик, који је примио непосредно из уста сеоских жена,
од дојиља из московске околине са њиховим песмама и скаскама. Ту почињу извори његовог
моћног говора, који његови савременици нису ценили и који је тек у наше дане достојно
оцењен. Из самих дубина народног говора израстала је та, по својој изразитости и важности,
неупоредива уметничка проза романсијера, осетљивог за музику и стих, романсијера који је
свуда скупљао руски фолклор, изгубљен у маси, нарочито његову традицију песме. Ових
дубоких корена књижевног стила он се много касније сетио, када је своје дубоко осећање
љубави према матерњем језику изразио лаконским и великим афоризмом: „Језик је —
народ”
Али он се није затварао у границе своје земље од других народа. Европа је, несумњиво, била
један од најснажнијих утисака његове душе, тако богате снажним осећањима. Од његових
младалачких одушевљења за Шекспира и Шилера, Балзака и Игоа до његовог касног
интересовања за Флобера и Емила Золу (кога је истовремено и одбацивао и примао) —
Достојевски је одлично познавао све корифеје европске књижевности. У музејима Запада
њега су задивили мајстори италијанске ренесансе, а Ханс Холбајнмлађи и Клод Лорен су га
надахнули за велике странице посвећене уметности у Идиоту и Младићу. У Милану, Келну и
Паризу задивили су га обрасци готског градитељства. Усхићењем га је испунио> Бетовен.
Тако је целог живота на Достојевског деловао свет уметности, тако га је одушевљавала та
„земља светих чуда", којој он у свом последњем роману речима Ивана Карамазова, изриче
тако ватрену похвалу.

Као и у руској култури, Достојевском је и на Западу најмилији свет оваплоћене и

одухотворене лепоте, коју је он много пута проглашавао основом целокупног људског
живота и делатности („сама наука ни тренутка не може трајати без лепоте/...“)

Видели смо да се мајстор социјалног романа само једном у животу приближио револуцији
— то је било у почетку 1849-године. Пре тога он се плашио борбе, касније се заувек одрекао
„ теорије и утопије". Али Достојевски се притом није одрекао хуманизма. Све његове
памфлете против нихилизма засењује мудро и осетљиво срце великог уметника. Њему је жао
тих храбрих младића и девојака, који сами себе осуђују на смрт. Као што смо видели, у Злим
дусима, он том несебичном поколењу говори о свом дубоком саосећању: „Ја свечано
објављујем да дух живота зрачи као и пре и да жива снага није усахла у младом поколењу.
Десило се само једно: премештени су циљеви, једна лепота замењена другом". Тако
Достојевски неочекивано проглашава револуцију новом лепотом за руску омладину. О тим
аргонаутима слободе дивно говори његов најдражи јунак — кнез Мишкин. Он их назива
„жудним и узбуђеним Колумбовим сапутницима", надахнутим и храбрим откривачима новог
света.

Закључимо.

Сложен и противречан је био пут Достојевског. У његовим романима се понекад налазе

сликовити изрази реакционарног става, али њих обично побеђује генијални потез
уметникове кичице и његово дубоко саучешће у људској патњи. Изузетан дар помогао му је
да савлада многе спорне токове филозофске и политичке мисли. Својом изванредном
уметношћу Достојевски је знао да створи бесмртне типове, међу којима истакнуто место
заузимају сатрвене жртве оног режима који је пред крај живота бранио: сибирски робијаши,
■сиромашни студенти, гладни и „пијани" чиновници, девојке које се продају, сви они које је
гонио и одбацио немилосрдни ток развитка капиталистичке државе.

Достојевски је дао незаборавне портрете и потресне драме, прожете ватренрш социјалним

протестом, које су с правом ушле у светску књижевност као класични обрасци. То му је
одржало значај и за наше дане. Ми ценимо великог уметника због његовог непрестаног
трагања за истином, због огромне снаге његове реалистичке вештине и, пре свега, због
бесмртних ликова руских људи које је створио и који су добили светско признање.

ГЛАВНИ ДАТУМИ ИЗ ЖИВОТА И СТВАРАЛАШТВА ДОСТОЈЕВСКОГ

1821, 30. октобар — рођен Фјодор Михајлович Достојевски у згради московске Маријинске
болнице за сиротињу, у породици војног лекара Михаила Андрејевича Достојевског.

1833 — 1837 — школовање Достојевског у московским пансионатима.

1837, 27. фебруар — смрт мајке Фјодора Михајловича, Марије Фјодоровне Достојевске
(девојачко презиме Нечајева).

Мај — одлазак старије браће у Петербург.

Јесен — Достојевски у припремном пансионату капетана К. Ф. Костомарова.

1838, 16. јануар — Достојевски се уписује у Главну инжењерску школу.

1839, 8. јуни — смрт Михаила Андрејевича Достојевског од руку његових кметова.

1840 — 1841 — Достојевски пише историјске драме Марија .Стјуарт и Борис Годунов.

1841, 5. август — Достојевски је произведен у официра.

1843, 12. август — завршетак школовања у вишој официрској класи и ступање Достојевског у
инжењерски корпус.

1844, јуни—јули — у VI и VII свесци Репертоара и Пантеона излази Балзаков роман

Евгенија Гранде у преводу Достојевског.

19. октобар — наредба о отпуштању из војне службе инжењера потпоручника Ф.

Достојевског у чину поручника, због породичних разлога.

1845, мај — Достојевски завршава приповетку Бедни људи. Упознаје се са Њекрасовом и

Бјелинским.

Јесен — Достојевски у кружоку Бјелинског.

1846, 15. јануар — излази из штампе Петербуршки зборник H. А. Њекрасова са Бедним

људима.6

I. фебруар — Двојник у Отаџбинским записима. Октобар — Господин Прохарчин.

Октобар — децембар 1847. приповетка Газдарица.

1847, почетак године — разлаз Достојевског са Бјелинским. Април — јули — у С.

Петербуршким новинама излазе четири фељтона Достојевског под заједничким називом
Петербуршки летопис.

Пролеће — Достојевски почиње да посећује скупове који се одржавају петком код

Петрашевског. Децембар — Беле ноћи.

1849, јануар — фебруар — мај — Њеточка Њезванова.

Почетак године — Достојевски учествује у револуционарном кружоку Н. А. Спешњева.

15. април — Достојевски на скупу код Петрашевског илегално чита Писма Бјелинског
Гогољу.

Март — април — суботом Достојевски посећује кружок Дурова.

23. април — хапшење Достојевског. Заточење у Алексејевском равелину Петропавловске

тарђаве.

29. април — 16. новембар — истрага и суђење петрашевцима. Осуде на смрт важнијих
преступника, међу њима и Достојевског.

19. новембар — одлука генералаудиторијата о Достојевском: „робија у тврђави у трајању од

8 година." Коначна пресуда: „Четири године, а после у редове".

22. децембар — припрема за извршење казне на Семјоновском тргу, читање одлуке о

„помиловању".

24. децембар (ноћу) — одлазак групе затвореника у оковима, међу њима и Достојевског, у
Сибир.

9 — 16. јануар — боравак у Тобољску. Сусрет у етапном затвору са женама декабриста.

23. јануар — Достојевски је одведен на робију у Омску тврђаву.

1850,

1850,

1854

1856,

1857,

1859,
1860, 1860 1861,

1861

јануар — 1854, фебруар — робијашки рад.

— 1859 — у војсци у Семипалатинску. Познанство са Врангељем, Валихановом, Исајевом.

Сусрети са П. П. Семј оновом-Тј ан-Шанским.

24. март — писмо Достојевског Тотлебену са молбом да му помогне да се рехабилитује.

1. октобар — унапређење у официрски чин.

6. фебруар — Достојевски се у Кузњецку венчава са Маријом Дмитријевном Исајевом.

18. март — оставка.

Март — приповетка Достојевског Ујкин сан.

Новембар — децембар — Село Степанчиково и његови житељи.

2. јули — Достојевски одлази из Семипалатинска у Твер и ту проводи јесен.

Децембар (друга половина) — Достојевски се сели у Петербург, где му је дозвољено да

живи.

1. септембар — у новинама Руски свет штампан је почетак Записа из мртвог дома.

— прва сабрана дела Достојевског, која је у Москви, у два тома, издао П. А. Основски.

јануар — појава прве свееке часописа браће Достојевских Бреме, у коме почиње излазити
роман Понижени и увређени.

— 1865 — познанство, преписка и путовања са А. П. Сусловом.

— 1862 — у Времену излазе Записи из мртвог дома. Мај (средина) — појава прокламације
П. Г. Заичњевског Млада Русија, поводом које Достојевски посећује Н. Г. Чернишевског.

7. јуни — Достојевски први пут одлази у иностранство, где се среће са Херценом и упознаје
са Бакуњином.

фебруар — март — Зимска белешка о летњим утисцима.

24. мај — „Царска одлука" о забрани часописа Време због чланка Н. Н. Страхова Судбоносно
питање, Август — октобар — боравак Достојевског у иностранству.
1863,

1864,

јануар — Михаил Достојевски добија дозволу да издаје часопис Епоху.

21. март — први број Епохе са почетком Записа из подземља.

15. април — смрт Марије Дмитријевне Достојевске у Москви.

10. јул — смрт у Павловску Михаила Михајловича Достојевског.

— Необинан догађај или пролаз у пролазу (Крокодил). Март — април — познанство и сусрет
Достојевског са сестрама Корвин-Круковски.

1865

1866

1867,

Јуни — одлука о забрани Епохе.

Јули — октобар — Достојевски у иностранству.

— Злонин и казна.

4. октобар — Достојевски почиње да диктира стенографисткињи Ани Григорјевној

Сниткиној роман Коикар.

15. фебруар — свадба Достојевског и А. Г. Сниткине. 14. април — одлазак Достојевских у

иностранство. Дрезден. Баден. Базел. Женева.

Роман Идиот.

12 (24) мај — смрт тромесечне ћерке у Женеви. Лето у Вевеју.

Ујесен прелазак у Милано. Достојевски уз пут свра-ћају у Базел да би се упознали са

стваралаштвом Ханса Холбајнамлађег. Зима у Фиренци.

Децембар — план романа Житије великог грешника.

— приповетка Венити муж.

1870

1871,
8. јул — повратак у Петербург. Роман Зли дуси (завршен 1872. године).

— Достојевски проводе лето у Старој Руси, која постаје њихово уобичајено место за одмор.

— уређивање недељног листа Грађанин. Чланци Достојевског под заједничким називом

Пишчев дневник.

1872

1873

1874,

1875, 1876

1877,

1878,

1879

1880.

19. март — Достојевски подноси молбу Главној управи за штампу да га ослободе уређивања
Грађанина. Април —* Достојевског посећује Њекрасов са понудом да за Отаџбинске записе
да роман.

Зима — Достојевски живи у Старој Руси и пише роман Младић.

јануар — у Отаџбинским записима почео излазити Младић.

— Пишчев дневник излази поново, сада као посебно издање.

новембар — Достојевски често посећује тешко болесног Њекрасова, који му чита своје
последње песме.

2. децембар — Достојевски постаје дописни члан Академије наука у Одељењу за руски језик
и књижевносг.

30. децембар — говор Достојевског на сахрани Њекрасова.

31. март — Достојевски присуствује суђењу Вери Засулич, која је пуцала у петербуршког
градоначелника Трепова.

— 1880 — Браћа Карамазови.

23. мај—10. јуни — Достојевски у Москви на свечаностима откривања Пушкиновог
споменика.

8. јуни — говор Достојевског о Пушкину на другом јавном заседању Друштва љубитеља

руске књижевности.

јануар (друга половина) — рад Достојевског на првој свесци Пишчевог дневника за 1881.
годину.

28. јануар — смрт Фјодора Михајловича Достојевског у 8 сати и 38 минута увече.

1. фебруар — сахрана Достојевског на Тихвинском гробљу Лавре Александра Невског.

Проучаваоци Њекрасова разилазе се у одређивању Кротовог прототипа. Али наведени редови

скоро се у потпуности поклапају с одломцима из писама Достојевског брату, после изласка с
робије (од 22. фебруара 1854. године): „Верујеш ли, има дубоких, снажних, дивних
карактера, и какво је уживање било открити злато под грубом кором". Писмо као да је било
први нацрт за Записе из мртвог дома. Оно је од изузетног интереса и несумњиво је било
познато у књижевним круговима. Њекрасов се лично познавао са Михаилом Достојевским и
могао је од њега да добије тако изузетан докуменат, који се и огледа у поеми из 1856—1858.
године о несрећницима, тј. сибирским робијашима.

Плеханов је 1917. године, у чланку Сахрана Н. А. Њекрасова, признао свој неправилан став у
том спору са Достојевским: „Ја сам свој говор почео запажањем да се Њекрасов није
ограничио на опевање Терпсихориних ножица, него је у своју поезију увео грађанске мотиве.
Алузија је била потпуно јасна. Имао сам у виду Пушкина. И, разуме се, уопште ннсам бно у
праву пред њнм. Пушкин није опевао само Терпсихорине ножице, које је он поменуо само
узгред. Али такво је било наше тадашње расположење. Сви смо ми мање више прихватали
став Писарева, који је „искритиковао" нашег великог песника у чланку Пушкин и Бјелински.
Због тога сам навео то место у свом говору, јер хоћу да се покајем, боље икад него никад..."
(Г. В. Плеханов, Искуство и литература, М., 1848, стр. 644).

Два уметничка дела, повезана општом темом, идејом, сижеом главним јунацима.

Та очигледна сличност Ишутина и Нечајева изазвала је претпоставку П. Е. Шчогољева

(уредника тротомног зборника Петрашевци) да је ретзолуција у Злим дусима описана не
толико по подацима о процесу Нечајеву колико према сведочанствима Каракозовљевог
ислеђења и процеса, и да прави прототип Петра Верховенског није био Нечајев него
Ишутин. Та тврдња остаје спорна, али име Каракозова се више пута спомиње у белешкама за
Зле духе.

Стих из Цигана: „Остави нас, горди човече..."

Сва дела Достојевског датирана су даном њиховог објављивања.

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ
Леонид Петрович Гросман (1888—1965) рођен је у Одеси. По струци био је правник, али га
је интерес за књижевност, књижевну историју и теорију одвео на други животни пут. Брзо се
истакао као есејиста, аутор низа портрета и биографија руских писаца XIX века (Пушкина,
Тургењева, Љескова, Достојевског) у којима је показао велику ерудицију л списатељски дар.

По својим методолошким схватањима Гросман је близак формалистима, али у својим

истраживањима ипак не занемарује проблеме тематике. Приближава се такође и естетичком
интуитивизму А. М. Јевлахова и критичарском импресионизму Ј. Н. Ајхенваљда — по свом
односу према науци о књижевности као „новој продубљеној естетици, изграђеној на
творевинама уметничке речи.

Књижевни век Гросманов трајао је преко шездесет година. Прве је своје покушаје објавио
1903. године и књижевности је остао веран до краја живота, иако је завршио право 1911.
године. Писао је песме, романе, књижевне и књижевнотеоријске расправе и есеје;
припремио је критичка кздања дела А. С. Пушкина, М. Ј. Салтикова-Шчедрина и других
руских лисаца XIX века.

Поезији је у својој књижевној делатности посветио најмање пажње; •објавио је, 1919, једну
збирку песама: Плејаде (Плелди).

Његова прозна белетристичка делатност била је у тесној вези са његовим

историјскокњижевним проучавањима. На темељу тих проучавања написао је интересантну
белетристичку трилогију Песници и врсме (Позти и времл), где у судбини три песника види
судбину целе Русије. Ову трилогију — чији су јунаци Пушкин, Достојевски и Гаршин —
чине романи: Д'Армијакови записи (Записки дАршиака, 1930), Град рулета (Рулетенбург,
1932) и Мекани диктатор (Бархатнип диктатор, 1933). Сваки роман писан је стилом писца
о коме се говори.

У свом научноистраживачком послу Гросман се бавио: проучаван>ем Пушкинове песничке

технике, прототипологије, анализом критичких система, књижевним утицајима, еволуцијом
књижевних жанрова, поређењем књижевних појава са другим сферама уметности (на пр.,
сликаркарства са позориштем), везама руске књижевности са западноевропском друштвеном
мишљу и књижевностима, као и са источним литературама, проблемима драматургије,
позоришта, живота појединих писаца, проблемима библиографије и текстологије,
психологијом стваралаштва и уметникове личности, питањима стила итд.

Своје богато научно стваралаштво повезивао је са дугогодишњом педагошком делатношћу у

московским високим школама.

У Гросманов опус спадају и даровито написане монографије о Тургењеву, Љескову, Сухово-

Кобиљину и многобројне расправе и есеји о М. Љермонтову, Ф. Тјутчеву, В. Бјелинском,
песницима кметовима, Л. Андрејеву, А. Ахматовој, В. Брјусову и низу других истакнутих
писаца и интересантних појава руске књижевности XIX века. Али највећа љубав и најмилија
тема Гросманова били су живот и стваралаштво Ф. М. Достојевског, о коме је написао више
већих и мањих студија и скупио мноштво биографског материјала — изучавајући га из
различитих аспеката.

Од своје двадесет пете године, када је у Веснику Европе, 1914. године објавио расправу о
руском Кандиду, тј. о утицају Волтера на Достојевског, Гросман до краја живота, преко
педесет година, није престао да се баш Достојевским. Гросман је, по речима М. Бахтина, био
„иницијатор објективних и консеквентних студија о поетици Достојевског". Проучавао је
структуру Злих духова, утицаје античке, ренесансне и романтичарске књижевности,
оновремене журналистике, тзв. „готског" и обичајног романа, па чак и драме и мистерија на
стваралаштво Достојевског. Резултат тих свестраних проучавања било је фундаментално
дело о пишчевој биографији Живот и рад Ф. М. Достојевског (Жизнг> и труди Ф. М.
Достоевского, М. — Л., 1935).

По проучавању дела и живота Достојевског, Гросман је и најпознатији. Завршетак тог

његовог дугогодишњег рада је велика биографија која, ево, сад постаје приступачна и нашем
читаоцу. У њој је дата и широка панорама времена у коме је Достојевски стварао. Живот
Достојевског објашњава Гросман и помоћу његових дела, а њих, опет, тумачи његовим
животом. Скоро свака чињеница пишчева живота нашла је одраз у његовом стваралаштву.
Тај хаотични, немирни, замршени живот, пун патња, сумњи, двоумица, страсти и трагике,
живот богат искуством као да је цео био преточен у књижевност.

У кратком некрологу, објављеном 1965. године у московским Књижевним новинама

(Литературнал газета), група његових пријатеља је писала: „Сјајан предавач и префињени
стилист, Гросман је увек разматрао књижевну критику као посебчу врсту уметности. У
његовим радовима, уз сву њихову скрупулозну научну опремљеност, нема ни трага
академског педантизма, у њима се чује жив и страстан глас писца, глас
истраживачауметника."

Та кратка карактеристика у потпуности се односи и на његово последње дело — биографију

Достојевски. Излагање Гросманово је увек занимљиво, засновано на прецизно направљеном
плану, композиција је јасна, а језик богат, са примесама архаичности и језика којим су
говорили руски писци о којима је писао. Истина, у напорима да свој језик учини
експресивнијим Гросман се понекад опасно приближава маниру. Али то једва да иоле
умањује уметничку и сазнајну вредност његових многобројних, разноврсних и драгоцених
књига.
 Леонид Гросман
ДОСТОЈЕВСКИ

Издавач
СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА - БЕОГРАД

Редензент
Нана Богдановић

Технички уредник
Сгојан Милеуснић

Коректор
Живка Папак

Штампа
Штампарија „КУЛТУРА", Београд