СТРАХ ОД ЗВОНА

Свима онима који успјеше да искораче из страха с којим су живјели у дјетињству,

ма гдје били.

ДЈЕЧАК КОЈИ ЈЕ ЗА СВЕ БИО КРИВ

Пред крсну славу сви Микетићи изненада живну. Не хуле, не псују, не свађају се, не
куну дјецу. Помислиш како нас Свевишњи живље него прије подучава и опомиње. Да
не повјерујеш у такву промјену. Одједном, Огњена престадоше бољети крста, не држи
више Стоја главу утегнуту у десет штедних марама а испод њих исто толико
свакојаких крпетина, не јечи више Госпава због своје вјечите бољке. Да ли је могуће
да Стеванова уста неће ниједном поменути ђавола? Ни Трифун не иде погнут као да
љуби црну земљу и шапуће јој нешто пред вјечни починак. Него се исправи и гледа
једнако у мјесец и звијезде чим их бистра ноћ открије. Договара се како ће и шта ће
радити на оном свијету. Шара очима по небу и оставља свој вјечни запис. Исписује
неку врсту тестамента. Сви су ведрији и радоснији него раније. Дјед Григорије не
испушта Библију из руку, него чита и понавља, проналази у њој слаба мјеста која
треба допунити. Љут је на њене творце што се тако мало помиње Свети Тома, крсна
слава Микетића. Како је могао Свевишњи да овај крај не помене и не разгрне оволико
камење – имали бисмо гдје засадити зелен и воћку, овако је остао само крш и го
камен. И гдје су свеци из наших крајева?
Уочи славе, дјед је у великој бризи и мислима: да ли је све припремио и урадио како
треба. Дјеци даје поклоне, извлачи скривене играчке које је до тада ко зна за кога
чувао. Увече је први легао, да сјутра пред званицама буде одморан. Ми смо се за њим
увлачили под покривач, тихо и нечујно. И таман, када би нас први сан ухватио, дјед би
се закашљао и почео да преврће. „Нијесам затворио врата од штале", говорио је тихо,
да се оправда што се облачи и излази у ноћ. Устајао је кашљући, показујући себи тако
пут. Ником није приговарао, нити је волио да му се мијешамо у посао. Чекали смо га,
претварајући се да спавамо. Убрзо се враћао, свлачио и опет лијегао. По његовом
дисању знали смо да је напет као пушка и да је сан далеко од њега. Опет ће он, убрзо,
да устане, да доврши неки посао који је заборавио. Заправо, поправљао је и довршавао
оно што смо ми заборавили.
Што се Милуна тиче, њему је свеједно који је светац, само нека се слави, нека се ждере
и пије. Зна он да је пред свима једнако грешан и мали. Јуче је клао овна за крсну
печеницу, по рукама су му још трагови крви. Од рођења је уредно боговима приносио
жртву, и сам се осјећа жртвом пред лицем заштитника светог Томе. Није ни видио како
се отимао наш ован, колико је било нијемог очаја у његовом посљедњем батргању. Као
да је хтио нешто важно да му каже. С муком су га шчепали и привукли до ћепала гдје
се сијеку дрва и гдје се одвајкада приносе жртве. Милун, који сада изгледа блажено и
тражи милост, јуче је оштром камом овну пререзао гркљан. И одједном је сада
потпуно миран. Јаков је пред том сликом вриснуо од страха и жалости, плачући као
новорођенче, као да га неко бије или да га јуре вукови – а јурили су га и ове зиме.
Ован се отргао и тако недоклан млатио ногама и главом по земљи у самртном хропцу.
Боже, како данас могу јести његово месо, зар та слика од јуче никоме не смета Да ли
су то одједном сви заборавили? Чим је мали видио овнујску главу натакнуту на

1
ражањ, одмах је отрчао у мајчино наручје, одмах је устима шчепао за сису. Прићапио
се за мајку, као да би хтио натраг у утробу. Растом је велики, мора да чучне да би сису
ухватио.
До јуче сви су се жалили на старост, сиромаштво и болест, а данас се хвале како свега
имају. Не чара Госпава, не баје Велинка, не прориче Милица. Не љути се нико на
Свевишњег да је баш њега заборавио. Пред светим Томом лица су радоснија и пунија.
Љубе му слику и тако с ње бришу прашину. Она вјечита кукњава преобрати се у
благослов и наду да ће бити боље. До јуче само ријечи патње и говор о смрти, а данас
отварање тешких челичних капија срца и пута за срећу која ће доћи.
Од раног јутра Голуб, наш даљи рођак, пристиже као прва званица на крсну славу.
Окренуо ћурак наопако, као да диже народ на устанак и иде право на бојно поље а не
на славско пиће. Добро је да се бар годишње два пута – за крсну славу и за Божић –
сјете својих обичаја. Да се покрене звоно на цркви и отме од сна и рђе. Тако се и
Голуб, налик на змију, пресвлачи неколико пута у години. Пред мијењање новог руха и
он је много тромавији као и змија, ништа не једе нити пије, а очи су му тамније и
некако тешке. Груди су му прекривене, скоро оковане ратним медаљама. Сјајкају се и
својим бљеском плаше дјецу. Такмиче се: Карађорђева звијезда, Орден легије части и
поратно ударничко одликовање. Чим уђе у нашу кућу, приђе икони на зиду, око које је
Огњен извјешао породичне слике а крај њих поставио љековито биље. Нешто му
шапну испред лица, можда је то похвала и молба свецу или ће прије бити јасно
разграничење цркве од државе. И чукундјед му и дјед и он били су и остали вјерни
свакој новој власти. Ту, крај Голуба, већ је стигао и Милун, већ чати Оченаш и тиме
свима показује да је и у његовом срцу љубав, а не вјечита свађа и мржња. Лице му
покривају црне и густе обрве тако да се не види никаква патња.
Чим Голуб сједе у чело стола, одмах снажно потегну за уво малог Јакова (кога час
зову Витковић а час Микетић, по очевом и мајчином оцу) и похвали га како је
порастао. У истом трену га и казни и помилова. Дјечак буљи у Голубов нос, кроз који
воде два широка тунела, очекујући ваљда да ће се неко чудо на улазу појавити. Јер
то је прије кука за вађење канти које падну у чатрњу него што је обични људски нос
за дисање. Вјечито шмрче и кркља као да је покупио сву прљавштину овог
свијета. За малог су све ријечи лажне без поклона, бар једног шупљег коромана
или поморанџе. Али таквих дарова од Голуба не би. Шупљи му џепови од капута,
није имао гдје да их стави. Суша и сиромаштво ове године завезали су у сто петљи
свачији новчаник.
„Само да мали престане муцати, биће нам то највећи поклон од светог Томе!" рече
Голуб и сасу чашу жежене конављанске ракије у своје грло. Иако се сви уздржавају
да о томе говоре – он то помену. Послије треће чаше запјева из свега гласа, али тек
тада схвати да је први стигао и да још нема ко да га прати. Ако он води гангу нема
ко да пјева: Ооо, ако он пјева Ооо, личиће на кријештање, а не на пјесму. Брзо се
сабра и обрати Јакову: „Шта мислиш, мали, зашто Херцеговци пјевају гангу, а не
какву другу пјесму? Сви очу: Ооо-ооо, и то тако што само један води пјесму а да се
никада не разумије шта тачно пјева!" Не сачека ни да мали трепне, а одговори: „Е,
ја ћу ти рећи! Зато да не би власт разумјела шта о њој лају! Крију га и штите да се
не чује кога псује и на кога режи. Не можеш народ зајебати ни уништити, па макар
да с њим влада и најцрњи режим. И кад каже неко да је болестан, не вјеруј му, јер
он тада говори да је држава болесна и да је власт на издисају. Они и не пјевају већ

2
јече и кукају. То је жалост за изгинулим у ратовима и биткама, али и побуна против
сваке власти, па и ове. Хоће да кажу да су јунаци бипи само они што су под земљом
а да су ови што су остали све сами изроди. Само луд то не умије да види!" Загушио
се од смијеха, очигледно да се диви својим ријечима. „То кукање није жалост за
онима што их више нема него за овима што су овакви!" Док је тријезан, овај човјек
говори против цркве, против попа и његовог ђакона, против тамјана и свијећа, а
чим се напије, увелико хвали бога и његове апостоле. Он има два лица, једно за
радне а друго за свечане дане. Милун само одобрава главом, он никада ником не
противурјечи.
Пристигоше и остале званице обучене у најљепшу херцеговачку ношњу. Ко се
мало боље разумије, видјеће да су на њима све сами знаци жалости. Црни
дијелови на џемадану жалост су за девет Југовића. Црнило на гетама жалост је за
страдањем Христа. Црна појасна каница на рајтозлама изражава тугу за посјеченим
херцеговачким главарима из турских времена. Црна марама на глави жена вјечита
је туга за пропашћу косовског царства. Све званице су загледане у нову капу –
заврату неког Велизара из Гацка, као главни знак чојства и јунаштва. Окрећу је на
све стране као божићну плећку. Голуб пољуби круг на капи – црвено поље косовско,
а затим црну каницу – жалост за изгубљеном косовском битком и српским царством.
„Хоће ли се икада ова изврнута четири ћирилична слова С окренути једно према
другом и српска неслога прећи у слогу? Али крсна слава и Божић једине су двије
светиње", рече Голуб, „када је и коретнима допуштено запјевати."
Испијају се чаше, досипају се изнова. Голуб завуче језик до у дно чаше, толики
му је да јој лиже само дно. Улази за Јевдокијом и Госпава, пратећи је као ђакон
попа у цркви. Голуб глође јагњећи гњат, навалио као да је смак свијета, може лако и
да се удави. Прича и жваће, не зна да тако дроби ријечи, да меље и уништава своју
сопствену памет. Халапљив је и на јело и на пиће и на жене. А не зна да су
судржаност и испосништво главне врлине мудрих и дуговјечних. Чаше звоне као
црквене оргуље, тресу се и једна другој нешто говоре. Једна је донесена из Баната, а
другу донесе Алекса из Америке. „Шта ти је човјек", гунђа Спасоје, „мрав, ништа
друго. Ове чаше су више видјеле свијета него сви ми заједно. Када би знале описати
зној копача руде, потом шта су све видјеле по фабрикама, улицама и продавницама
Америке, куда су их све носили, па путовање преко океана до Биша, била би то прича
какву нико никада од нас није чуо. А тек каква би била прича о штрајковима америчких
рудара, о тешком животу наших људи којих има на свим дијеловима земаљске кугле. А
можда ова чаша и прича, само је ми не разумијемо. Као што можда и Јаков говори,
али му глас нико од нас не чује."
Када се званице сакупише, кум Трифун скочи на ноге да се прави славска свијећа.
Дигао је руку, фали му само барјак па да буде главни сват или вођа у најжешћој битки.
Јакову намјестише волујски јарам на рамена а руке му забацише и провукоше кроз
тељиге, тако ће лакше да га држи. То је кажу, воља светог Томе, који ће малог да избави
и спаси од муцања. А ко се мало загледа, видјеће да на њега насрћу сви, нико поред
њега с миром не прође. Иза славског стола подиже се тијело мајчиног рођака, Ринде.
Унесе се малом у лице. Као да ће да копа и да рови по њему. И рече: „Као што близанац
свети Тома није вјеровао док није замочио прст у рану – тако ни ти, мали, нећеш
вјеровати док не осјетиш Исусове муке распећа!" Ринда загледа Јакова са свих страна
као када вук у планини наиђе на изгубљено јагње. До њега рукама тресе Трифун и ваља

3
крсну свијећу Светог тројства. Заклања видик Ринди, пресијеца га напола. Дланови су
му пуни жуљева, остаје траг тврдих печата на загријаној маси воска. Искочила му жила
на врату, као седлани колан на нашој кобили.
„Знаш ли ти, мали, ко је у сриједу био у Витанији, у дому Симона Губавога?" упита
Ринда, иначе звонар у бишовској цркви. Мали се зноји, притиснут тежином јарма
издјељаног руком неког мајстора Лазара Пивљанина. Такво име требало би да заштити
дјецу од урока.
Трифунови прсти играју, око крпице ваљају и сабијају восак донесен из манастира
Добрићева. Јединог манастира у овом дијелу Херцеговине. Томе као да се и Ринда чуди,
што богомоља више овдје нема, па рече: „Што Милутин у овом крају не направи своју
задужбину, или је сумњао у нашу вјеру или се бојао да му је војске на разруше?"
„Шта би ти, мали, рекао када би знао да се Исус облачио у најобичније одијело и да је
био ситан и изразито ружан створ?" Лице малог се кочи, не знамо да ли више од ријечи
или од тежине јарма који му је наваљен на плећа. Увија се и грби, и сам све више
личи на распеће. Када Госпава чу шта пијани Риндин језик везе – побјеже као да на њу
сасуше најврелију воду. Не каже се џабе: опрости боже пијаном шта говори и лудом
шта мисли!
„Лично сам видио мјесто гдје се Христ родио", рече Трифун, а да не трепну.
„Јеси, колко што је и пртљаг од седам сандука злата, Петра II, стигао у Лондон",
одговори му Ринда.
„Знаш ли ти, мали, ко чува платно – мртвачки покров у којем је Исус био умотан?"
Јаков се затресе под тежином јарма и под замахом снажних Трифунових руку, које
дотјерују крсну свијећу, замало паде. „Оно је закопано под темељима наше цркве!" рече
Трифун, пунећи тако неком благошћу властито лице. „И не вјеруј многима који се хвале
и измишљају, не вјеруј ни Микеланђелу који је у Страшном суду, у Сикстинској капели,
Исуса представио као младића без браде. Таква дјела су гријех и она нас кушају. То је
слика за наивне и невјерне. Исти тај мајстор сачинио је чувени кип,
гдје је Исус приказан потпуно наг. Питам ја тебе и свакога зашто је Ватикан
оскрнавио дјело тако што је једно стопало кипа прекрио бронзом? Знаш зашто: да би
народ љубио метал умјесто мрамора И тако био понижен!" Тим ријечима нас
опомену куда је све ходао и шта је видио. Мали једва чује Трифунове ријечи,
заглушује их пјесма званица и сопствени зној који му улази у очи и у уши.
Када Трифун заврши свијећу Светог тројства, унесе се малом у лице: „Васкрсли
Господ поново се јавио да би увјерио свог брата, светог Тому. И рече Господ Томи:
“Пружи руку твоју и метни је у ребра моја, не буди невјеран него вјеран. Послије
је коцка пала на Тому да оде у Индију, гдје је он основао цркву и придобио народ и
великаше за вјеру своју. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме је Тома крстио жену
и сина, послао је пет војника да прободу свеца са пет копаља. Прије смрти своје и
предаје душе Христу, Тома је, као и други апостоли, на чудан начин био пренесен у
Јерусалим на погреб пресвете Богородице. Стигавши доцкан, он горко зажали, те
по његовој молби отворише гроб, али не нађоше тијела у њему. Господ бијаше узеб
матер своју у насеља своја небеска. И тако Тома откри још једно чудо и врати се у
Индију, гдје би сахрањен."
На Трифунове ријечи надовеза се Ринда и малом рече да је свети Тома од Исуса био
кажњен да залијева главњу док поново не озелени. А то значи вјечно. „Па сад види,
мали, како пролазе невјерни и непослушни!" На те ријечи се љутну Огњен, не да

4
никоме да му куди крсну славу. И рече да је свети Тома био највећи Христов
учењак, највећи наш светац. И најправеднији апостол. Нико се не узбуђује што је
малом крв ударила у лице и што липсава под тежином јарма „Ово дијете има да буде
први пјевач у Херцеговини", рече Ринда, „па нам неће онда Конављани прекрајати
наше пјесме и пјевати како су они били главни јунаци, а не ми!"
Трифун пољуби своје дланове који су ваљали свијећу и рече: „Мораш да разликујеш,
мали, светог Тому од Томе Дефуркина. Он је био велики испосник и побједник
демона. Као што мораш знати да је живјела и света мученица Томаида, рођена негдје
у Александрији, коју свекар хтједе да обешчасти, али му се она није дала. Због тога
је старац закла, али тог тренутка и он је ослијепио.

Слијеп од страсти свекар је расјече

Ал' убицу слијепо пристиже –
Двострук слијепац по Паклу гамиже

А сви ми знамо који је свекар код нас нападао своју снају. Постојао је и Тома
Јуродиви који је знао често да се прави луд. Прича се да му неки Анастасије није
хтио дати милостињу за манастир, него му удари шамар. Тома га прокле и старац
од тих ријечи умрије првог дана. А свети Тома Јуродиви склопи очи другог дана. То
је онај исти шамар, мали, који пуче у нашој продавници. Ти знаш како се тај који га
удари провео. Постојао је и свети Тома Малејин који најприје бијаше војвода,
храбар и богат човјек. А онда је све оставио и замонашио се. Лијечио је болесне и
спашавао невољне. И на крају свети Тома, патријарх цариградски, који уз помоћ
свог испосника прорече велику несрећу и биједу за грчко царство. Кад дозна да се
његово пророчанство остварило, он се помоли Богу да му узме душу, и тога дана
заиста је испушти. Зар ти такав човјек не личи на нашег пророка Мата Глушца,
коме се многи подсмјехиваше и шпрдаше?"
Иза славског стола издужи се врат дједа Стевана који рече: „Ти ћеш, мали, морати да
преправиш Горски вијенац! Истрага потурица мора брже да се ријеши и
спроведе!"
Коначно Трифун са малог скиде волујски јарам. Дјечаково мршаво тијело се усправи.
Све званице поскакаше на ноге пред Трифуновом пламтећом шимишљиком којом
упали свијеће. Када се сви прекрстише, Трифун их окади тамјаном, а затим и сва
мјеста у кући гдје се сједи и спава. Нарочито окади прозоре и врата да би тако
спријечио улазак вјештица и вампира у кућу. Можда је било женске чељади којој се то
није допало. Ко зна шта и када у њиховим срцима тутњи и бије.
„Не само што треба препјевати Горски вијенац већ и Смрт Смаил-аге Ченгића треба
потпуно изнова преорати и наново га испјевати. Обавезно убацити пјесму о два
Микетића који су учествовали у убиству овог силника. Оно што су зборили да је можда
Његош творац пјесме – није истина. Јер да је он то спјевао, приказао би агу као
кукавицу, а не као јунака и не би изоставио наше претке који су били највећи јунаци!"
Најпослије окадише и школску торбу малог, коју ће убрзо окачити о раме, да му се ђаво
не увуче у њу и да га не би наопако учио свему – супротно од онога што ће га учити
његов учо. Мада рекоше да је и учитељ некрст и највећи невјерник.
Негдје предвече, када свијећа догорје, када свети Тома климну главом – кум Трифун
први то осјети, гурну малом у руку парче крсне погаче, наквашене црним вином, да

5
угаси свијећу. Ринда рече да је то Исусова крв, од чега се мали уплаши и задрхта.
Парче хљеба из руке малог паде на под, а Трифун му звизну такву шамарчину да су се
затресли и темељи куће. Одмах се сви уозбиљише, као да је на помолу велика несрећа.
Ринда личи на поскока који у лов иде послије заласка сунца. Навалио да дотуче малог;
зна ако почне змију тући а не доврши да ће му пола снаге однијети. Био би у стању тај
седам дана да туче силну Сулејман-пашину војску, као што је то крај Спужа радио
велики херцеговачки јунак Лазар Сочица.
Први се огласи Трифун и рече да је то увод у лијечење Јаковове муцавице. По Риндиним
ријечима мали се препао љекара, као што га се сви Херцеговци боје, и зато је почео
муцати и кркљати док говори. А пошто се клин клином избија, званице се обукоше у
бијеле чаршаве (донесе их однекуд кум Трифун), да су личили на праве љекаре. Од
неке жене узеше неколико шиваћих игала и почеше малог боцкати. Да би олакшао плач,
Голуб му гурну мараму у уста. А Велизар шутну дјечака ногом у задњицу не би ли му
бољку излијечио. Најзад Трифун подиже малог, чији плач више нико жив не чује,
зарони му главу у дрвени кабао пун хладне воде. Дјечак је кркљао и давио се.
Одједном се крсне званице претворише у сотоне које боду Јакова иглама по тијелу,
пуштају му крв, шамарају га и ударају, даве и стискају, неће ли га излијечити. Ставише
му пијавице у њедра да га изуједају и исишу вишак крви – стари народни лијек, ко зна
ко га измисли и у каквом облику до нас стиже.
Мајка би хтјела да заштити малог, али ко чује женску ријеч?
„Хајде сада реци мали: Ако ова пита није насаран-саклајисана, узми сарансака па је
насарансаклајиши! Хајде реци: Ја сам Јаков Микетић, муцавац, говно од говна, балега
од балеге!" виче пијани Ринда, кезећи своје раштркане зубе, као што је дрвеће
раштркано у овом крају Херцеговине.
„Говно је твој ћаћа био", одбруси му кум Трифун и тако малог оте из канџи пијаног
Ринде. Иако је требало да ове ријечи малог заштите од урока, Трифун их не прећута.
„Гарантовано ће га муцавица проћи за три дана!" рече Ринда, као да правда своје
погане ријечи, затим са себе баци бијели чаршав. Пјесма опет све заглуши. Дјечији
плач се утопи у овој вици коју је ракија појачавала, а мали отрча, дочепа се мајчине
дојке и поче да сиса. Госпава у њих буљи: „Зато су Херцеговци толико високи и јаки –
јер сисају све док не пођу у школу. Не пушћају женску сису ни кад су мали ни кад
одрасту!" Али Ринда ником не да да га прекида и исприча што је наумио. Говоре из
њега ракија и вигно. „Кад смо били на Сутјесци", обухвата Ринда и своје борачке
подвиге, „Сава је стално излијетао и јурио први. Вичем му – немој, човјече, тако
трчати, не иди цик него трчи цак! А он ме не слуша, излијеће право гдје не треба,
и метак га погоди посред чела. Морао сам на чело колоне. Исто тако, послије рата,
кад смо Стаљин и ја играли карте, примијетим како брка краде и увлачи карте у
рукав. Скочим тог тренутка и пљуснем му такву шамарчину да није знао гдје је ни
шта ради." Једино је заборавио да исприча како је спавао с руском царицом. На
крају је рекао да је највише господе било из Требиња и Гацка, тридесет и осам
породица биле су властелинске и имале своје породичне грбове. „Међу њима:
Љубибратићи, с којима смо близак род по мушкој линији, Старчићи који су нам
трећи рођаци, Пићевићи који су нам били кумови, са Красомирићима смо се
ородили, а једино Прељубовиће нијесмо вољели. Познановиће и Дражојевиће
увијек смо у сватове звали за барјактаре. Кобиљачићи и Јамометићи су исто наше
братство. Земићи и Чемеровићи с нама су једна фамилија." На крају је рекао да је

6
и Черчил његов тетак.
Када се званице поднапише, Ринда не остави ни тада малог на миру, него га пита:
„Шта мислиш, мали, зашто у нашем Бишу, на споменику жртава фашизма нема
имена погинулих од домаћих издајника?" И одмах одговара: „Зато што смо били
највеће кукавице и јаде и на то пристали. Бојали се да се онима који су нас клали
замјеримо. Зашто Невесиње, чувени устанички крај, остаде пука сиротиња, а ни
Биш никада неће добити пут, ни амбуланту, ни продавницу? Зато, мој мали, што су
увијек из овог краја најгори били на власти и што су се бојали и своје сјенке. А да
те и не питам зашто баш у Гацку смјестише термоелектрану? Па зато да би
потровали овај народ." Мали се насмија на те ријечи, смијешан му је Ринда који
се наљутио и ражестио на сав бијели свијет. А Ринда му одбруси: „Ништа немој да
се смијеш, немој мислити да ту нема и твоје кривице! Јер дијете је криво за сва зла
овог свијвта. Оно је повезано с најгорим сотонама!"
Заврши се слава Микетића, разиђоше се званице, а те ријечи остадоше да звоне у
Јакововој глави: „Дијете је криво за сва зла овог свијета!"

ЂАВОЉА ПРИЧА

Ђавола је све више, множе се на сваком кораку. Насрћу непрестано и ничега се не

плаше. Свуда су умијешали прсте и бацили своје чини.
Ђаво се не да описати, прерушава се и мијења, бјежи од свјетла дана у ноћ и таму. У
Херцеговини га зову Зелени Десило, у другим крајевима има хиљаду имена.
Ујутро ђаво изгледа као најбољи човјек, у подне као Григоријево шугаво јаре, а
увече личи на страшило постављено ни на небу ни на земљи. Час личи на коња, час
на вука, а често се претвори у пијевца или пса. Испричаћу вам како сам га срео.
Све је више створења с анђеоским главама и ђавољим грудима, све више дјеце с
анђеоским лицима и ђавољим очима: разроких, прекавих и буљавих. Ђаво се скрива
под разним именима; када би се могло завирити у божију матичну књигу, запрепастио
би се свако колико је анђеоских лица добило ђавоља имена а колико је ђавољих утвара
примило ореол доброте и мучеништва.
Скоро све што Херцеговци у животу раде, од рођења до смрти, није ништа друго до
одбрана од ђавола. Жена у другом стању крије се и склања од свих мјеста гдје ђаво
воли да привири. А таквих мјеста има највише. Када се дијете роди, нема времена за
радост, одмах надвлада страх и смишља се заштита од ђавола и вјештица. Мајка
дјетету ставља тисовину за уво, амајлију под колијевку, горку траву у пелене. Када је
свадба, око младе се бацају зова и пелин, у гаће младожење љутика, да би се ђаволу
пресјекао пут. На сахрани сандук мрца се кади, гроб се опаја, а на слику покојника
ставља се црна каница. За крсну славу славска икона се штити од ђавола, а божићни
полазник машом удара у главњу призивајући анђеле и забадајући тако ђаволу трн у
око. Када се заоре прва бразда, посипа се светом водицом да се њива очисти од легла
сатанских. Пошто се сабере љетина и снопље жита поређа на гувну, на врх наклађаја се
стави посуда с водом да се ђаво утопи, ако дође. Прије вађења меда из кошница,
пчелињак мора да се заштити од ђавола и то коњском главом. Прије почетка градње
куће, прије шишања оваца, прије паљења клачине, морају се очистити ђавоље чини.
Под кућне наћве, под врата штале, ставља се сув брабоњак од овце и цвијет зановети –
ђаволи ће да бјеже и рањиво да циче. Када се писмо шаље војнику, не стави ли се у

7
њега зрно тамјана, ђаволи ће га скренути и однијети на погрешну страну. И највећи су
се плашили и стрепили од ђавола. Када се Душан крунисао за цара, између средњег
прста и кажипрста држао је амајлију против ђавола. Кажу да је српско царство пропало
зато што је потоњи цар био забораван и није бацао чини против ђавола. На дан
Материца треба посебно бити опрезан, тада су ђаволи најопаснији. Као што и онај
који преписује Библију мора бити чист и окупан, тако нико на Стражњи или Туциндан
не смије псовати јер се ђаволу отварају очи и показује пут. На Богојављење и на Часне
вериге Григорије увијек распарује чарапе и тада му ђаволи ништа не могу. На Чисти
понедјељак и на Лазареву суботу Јешна лисичијом масти намаже дјецу по лицу да их
ђаволи не заведу. Једино за самоубице нема спаса, јер им ђаволи одмах зграбе душу.
Зато се они и сахрањују изван гробља."Не би ти се Григорије у петак обријао ни за
живу главу, јер би му
ђаво преко ноћи посисао крв. Бјежи с пута када сретнеш баксуза – ђаволи му испод
трепавица вире. Народ зна, када звијезде с неба бјеже да је тога часа негдје побјегао
неки осуђеник на смрт, зато нико не пали свјетиљку да га не би ухватили стражари.
Када стане жрван. у млину, треба бацити главњу у понор и покренути млински камен
неколико пута унатраг. Тако ће ђавола ухватити несвјестица и побјећи ће из млина. Тако
ниједан зид не треба започињати каменим облуцима, јер су то ђавољи хљебови.
Можда ђаво највише личи на Јецшу када ујесен, обучена у црно од главе до пете,
отпочне да тка на разбоју, теглећи и навлачећи пређу с вратила кроз брдо. Пређу је
навила у брлогу гдје се у глуво доба ноћи окупљају ђаволи и воде своје ђавоље коло.
Вратило се лагано окреће и отпушта дуге црне нити, без краја и почетка. А ткаља
једнако пљуцка и нешто шапуће, гледајући час у небо час у црну земљу, мрсећи
пређу очима и бацајући у њу неки отров. Запиње чунком да провуче нит потке, вуче
брдо на ову а ђаво на ону страну. Зна да не ваља прекинути пређу намотану на чунку,
баш као што се не ваља умивати на кућном прагу. Када се усправи у пасу, види се
колико јој је једно око ђаволски мрачно а друго анђеоски плаво, као да се бече и
свађају. Доњи зуби у вилици су јој као ниска ђердана, чврсти као од станца камена, а
горњи – осути кречњак који се црни и распада од кише и влаге. Какав несклад и каква
аљкавост природе! Свуда су ђаволи посијали своје сјеме. Види се како анђео управља
њеним срцем а глава јој се трза између анђела и ђавола. Лијева рука смјерно и
одлучно уткива вунену пређу и претвара је у кабаницу којом ће се укућани штитити од
мраза, а десна рука одбацује трње, камење, земљу и све оно што ђаво подмеће и гдје
уноси пометњу. Вратило јој придржава Григорије и кори је, јер му је крива за све
недаће од Христа до данашњих дана
„Нема народа као што смо ми у којем се ђавоље сјеме одмах прими и тако брзо
проклија. Јер ђаво је увелико умијешао прсте у нашу прошлост. Да није тако, зар
бисмо олако свог врховног бога Црнобога претворили у ђавола. И тако олако своје
вође дизали до божанског трона и онда их још лакше гурали у пакао. Да није тако, зар
би Вукашин на свога сина потегао сабљу која ће га и самог посјећи", виче Григорије и
гледа право жени под грло, као да га је опсјенио сам ђаво.
„Зар су српски великаши морали толико да се жене туђинским женама?" узврати му
Јешна храбро, као да је у њој срце Марка Краљевића.
„Јесте се Стеван Немања оженио Јевдокијом, византијском принцезом. И оћерао је
због тога што му је била шугава и невјерна. Јесте се краљ Радослав, син Стеванов,
оженио кћерком епирског цара. Милутин се прво оженио кћери с бугарског царског

8
двора, а затим византијском принцезом која је била још дјевојчица. Стеван Дечански се
оженио из владарске цариградске куће. Ђурађ Бранковић се оженио Јерином
Проклетом", набраја, као да се преслишава, Григорије.
„Као да нијесу имали својих жена, као да вам ми не ваљамо. Ђаво је ту умијешао
прсте и све их вукао у бијели свијет", прекори га Јешна.
Како само Григорије плане када му се женски глас умијеша и омета га у ономе што
је и сам хтио рећи. Звизну Јешни шамарчину да јој се вратило оте из руку и одмота, и
оно с ткањем и оно с пређом. Све се врати опет на почетак. Ђавоља рука не да анђеоској
ништа да доврши. Ђаво наводи људе на гријех и трује им душу. А ђаво је настао тако
што се Богу противио, као што се Јешна противи Григорију.
„Зар би Вук Бранковић, из такве господске породице, издао на Косову, да га ђаво не
обрлати и не врати с бојишта", преузе Григорије причу која му и припада. Јешна
ђаволски шути и покушава да размрси повјесмо. „Зар би Милош онако подмукло убио
кума Карађорђа – а кумство је у народу највећа светиња од свих светиња на овом
свијету – да га није ђаво опчинио и наговорио", цикну Григорије. Ко је могао него
ђаво натјерати официре да онако свирепо убију свога краља Александра и његову жену,
да окрваве руке. И што би се онако гложили Немањићи, Карађорђевићи, Обреновићи и
Петровићи, да црни ђаво није умијешао своје црне канџе. А ђаволу пакла никад не
мањка.
Ко је могао него сам Господ бог да уреди, у Првом свјетском рату, да бројчано мала
српска војска побиједи и проћера онолику њемачку војску? А ђаво да удеси да људи из
истог народа подијељени границом Фрања Јосифа, пуцају једни у друге. Ко је могао
него ђаво да доведе таквог човјека, као што је био генерал Симовић, да изврши
државни пуч? Само најцрња сотона је могла да створи онакву особу као што је Хитлер
био и да гурне цијели свијет у пакао. Као што је само ђаво, у потоњем рату, могао да
окрене комшију против комшије, да се лате ножева и кидишу једни на друге. Само
најцрњи од свих ђавола могао је да напуни толике јаме безданице покланом дјецом,
женама и људима, само зато што су други народ и друге вјере. Ко је могао него највећи
ђаво да створи онакав ужас и метеж.
Ко је могао други до ђаво да комунистима код нас сагради толике виле и да им да толико
богатство. Тито је, кажу, имао тридесет и седам вила, а веле да је био ко најбољи човјек
и да за тим није жудио. Ђаво му је то све подметнуо. Да није тако, не би се представљао
радничком мајком и бринуо о сиротињи. И он и сви око њега из рата су изашли као
гоље и пролетери. Држали су говоре и борили се да свима буде добро и да сви буду
једнаки. И одједном таква похлепа и грабеж за богатством. Међу њима су били најбољи
синови свих народа. Само их је ђаво могао наћерати да униште све што је грађанско,
да газде претворе у просјаке а просјаке у кулаке. То што се шушка да је Тито имао
толико богатство – помињу се сандуци злата заплијењени од краља четрдесет прве – и
да је то све он себи приграбио, могао је само ђаво да му потури и да само ђаво за то
зна. И то што износе да је имао четрнаест вјенчаних жена и толико ванбрачне дјеце
само су ђавоље опсјене. И четрдесет осме само га је ђаво могао од Стаљина
одбранити. Није ни Стаљин тек тако добио надимак Коба – то је ђавоља ријеч. Кажу
да је стријељао и уморио пет милиона највиђенијих Руса, а да је кроз Гулаг прошло
више од двадесет а неки веле и осамдесет милиона људи. И сад нека ми неко каже да то
није ђавоље дјело. Цијели је свијет у вријеме ибеа окренуо Титу леђа, а он се одржао
на власти. А то може издржати само ђаво.

9
Као што се прича да је био пробисвијет а не марксиста. И да је тридесет пете
учествовао у чисткама најумнијих земљака. Све су то само ђавоље приче, које ђаволи
испредају и праве мађије око оног вратила испод црне пређе, које навија Јешна на
разбоју.
Зашто Тито није ослободио Јасеновац, највећу гробницу Срба, Јевреја и Цигана. И
зашто никада послије рата није тамо отишао? Па, ђаволи му нијесу дали. Као што
причају да је парола Боље рат него пакт, из двадесет седмог марта 1941, била ђавоља
парола, јер да је није било не би толико народа изгинуло. Може бити. Али Срби се
нијесу ни с Турцима ни с Аустријанцима мирили, па им ђаволи нијесу дали ни
против Нијемаца да мирују. Кажу да су постојала четири Тита: Рус, Нијемац, Италијан
и Хрват. Да ли је Тито уопште био Јосип Броз или неко други, можда обичан дезертер
аустроугарске војске? И то су ђавоља питања и на њих само ђаволи умију одговорити.
Да ли их постављају ђаволи који око њега коло играју или неки други, то само они
знају.
Ко је тако могао завадити борце из потоњег рата и наћерати их да један на другог
пљују него сам ђаво.
Један другом ђавоље буве у уши бацају. Само да им ђаво опет не подметне нож у руке
и да се међусобно не почну клати. Ђавољи прст је опет на видику, он пријети и тражи
главе. А сва та ђавоља дјела могла су проћи зато што су комунисти бацили крст из руку,
престали да се крсте и иду у цркву, тако да су се сврстали на страну ђавола. Само је
ђаво могао да их натјера да забораве на Божић и крсну славу. Ко је могао други да
нареди да се поруше толике цркве и манастири него сам ђаво. И да пошаљу у затвор
толико родољуба. Ко је могао основати Голи оток и смислити онакве начине мучења него
ђаво, најцрњи и најђаволскији од свих црних ђавола. Тако се, кажу, није радило чак ни у
Гулагу нити у Аушвицу.
„А који је теби био ђаво те ме ноћу оте и одведе од родитеља, кад си могао лијепо да
ме испросиш и као човјек са сватовима одведеш?" упита Јешна.
„Свака невина дјевојка има у себи ђавола. Зато сам те ноћу уграбио и довео уз помоћ
ђавола, ђавољег старог свата и ђавољег дјевера", рече Григорије. „И прва наша брачна
ноћ била је ђавоља. Ђаволи су нам држали стражу, чуо сам их како око куће цвиле и
плачу."
Нигдје се толико не псује као у Херцеговини и Црној Гори. А псовке су ђаволи рјечник
и ђавоље дјело. Како неко може да ти псује сису из које си задојен или поњаву на коју
си испао из мајчиног стомака, и још да ти каже да је на њој раније ђаво спавао? Како
неко може псовати таву на којој свети Никола прига приганице, када је он
најзапречитији светац? Или да псује магаре на коме је Исус Христос јахао? Како неко
може да псује јаја на којима лежи квочка, из којих ће се излећи пијевац да кукурикањем
буди народ иза пола ноћи, опомињући га и бранећи од ђавола? Како неко може псовати
кишовит дан и невријеме када је то дјело Свевишњег? Све то ђаволи раде а људи
опсјењени само извршавају њихова дјела.
Ко је могао него ђаво одвратити Херцеговце да не прихвате Сартров и Дедијеров поклон
Билећи – да саграде велику библиотеку и дарују им на хиљаде књига, да тамо смјесте
Раселов суд праведних? Ко је могао него црни ђаво пола Херцеговине да потопи,
скупљајући сву воду овога свијета у Билећко, Фатничко и Поповско језеро? Ко је могао
наговорити Стамену, најљепшу дјевојку у девет држава, да одбије онолике просце и да
остане усиђелица? Ко је могао него ђаво да онако завади оца и сина Кукуријека, да се

10
један другом желе крви напити? Ко је могао него црни ђаво послије рата да расели
онолики народ из Црне Горе и Херцеговине по Војводини и којекуда још, а да њихова
огњишта зарасту у травуљину и коров? Ко је могао него најцрњи ђаво и његова свита
убиједити попа Стевана, највјернијег слугу божијег, да баци крст и кандило и почне
причати нове богохулне приче? Ко је могао него црни ђаво удесити да се Трифун
разведе под старе дане? Ко је могао него црни ђаво да нам усред ноћи запали кућу и
останемо без игдје ишта, на ледини? Ко је могао него црни ђаво да наћера Милуна да се
ожени онаквом ругобом и смутљивицом? Ко је могао него црни ђаво да убиједи
Милуна да оре на Ђурђевдан, као да нијесу црвена слова, па како онда да му ишта
роди? Ко је могао него црни ђаво да овако исквари језик политичара да их више нико
не разумије ни шта ни коме говоре? И зашто многи данас више личе на ђаволе него на
људе? Јесу ли им то смутили ђаволи из пакла, вилењаци из вјетра или нечастиви са
земље?
Зар није Григорије био кренуо правим путем а ђаво га скренуо и све му забрљао?
Ђавољи глас чуо -ђавољи му га човјек донио. Зар Јешна није ђаво а не жена када смије
онакве ријечи говорити свом мужу, када га онако прекида усред приче? Зар Милун,
онако прождрљив, није пао право у руке ђаволу? Од онаквог божијег човјека постаде
шејтан, гариб, ђавовратар, ђавомраз, врашко, ћаласан, ђаволук, злојеб, ђавомуд,
злогук, некрст и чума. Само је ђаво могао усред зиме да пресуши извор на
Григоријевом имању, који никада од постанка није пресушио. Само ђаво – нико други –
може донијети толике сњегове и мразеве у Херцеговину. Кад мећава удари и мраз све
заледи, тада ђаво купи сватове и кћерку удаје. Сваки Херцеговац мисли да је баш та
млада њега запала Само је црни ђаво могао онако ископати Велинкину кућу, да јој
умре муж и петоро дјеце. А мање би страдања било кад би народ знао да се ђаво једино
не може претворити у овцу и пчелу, да има само једну ноздрву и да се показује ономе
који се није прекрстио за четрдесет дана
Нигдје као у Херцеговини нема толико ђавола и њихових дјела Камене гомиле су
њихови дворци, ту станују ђавољи цареви и краљеви. Нигдје толико ђавољих имена.
Ђавоља јама, Вражје подине, Ђавоље брдо, Вражје језеро, Ђавоља устиколина, Вражја
главица, Ђавољи мост, Вражица, Ђавоље полице, Вражји камен. Ђавољи до, Вражје
ливаде, Ђавоља цеста, Вражје гувно, Ђавољи врх, Вражја пећина, Ђавољи гребен,
Ђавоље прескакало, Ђавољи стрменац, Ђавоља њива, Вражје локве, Ђавољи потоци.
Вражји дуб, Ђавоља уметаљка, Вражје вододерине, Ђавоље корито, Вражја чатрња,
Вражје котило, Вражје ступе, Ђавољи прњавор, Вражја уста, Ђавоља усјеклина,
Вражје уво. Вражји палац, Ђавољи опанак, Ђавоље козе, Вражје букве, Ђавоље влаке,
Ђавоља планина, Вражје баре, Ђавоље луковаче, Вражја продо. Нигдје ни једног
божијег имена Је ли заиста ту Бог давно рекао: лаку ноћ, а ђаво: добро јутро! Да није
светог Илије који громом убија демоне, ми бисмо се начисто звали ђавољи становници,
ђавољи народ.
Зашто Херцеговци и Црногорци толико воле да сједе крај брзака, на гувнима и на
раскрсницама? А зна се да су ту ђавоља коначишта
Загрми ли из облака – чуће се ђавоље цвиљење. Чујеш ли музику пред кишу – знај да
то ђаво свира. Кажу да се тада ђаво сакрије човјеку у лијеву ногавицу, жени под сукњу
или под сјекиру на ћепалу. Зато свети Илија гађа громом у дрвљаник. Ђаво мора да се
удари три пута да би цркнуо. Зато се не смије гасити ватра на огњишту уочи крсне
славе да се ђаво не би ушуњао у славску погачу. Зато Григорије тако дува и пухће када

11
прича, стално пљује, да би се одбранио од ђавола. Као да је увијек загледан у ону
фреску у дечанском манастиру гдје је насликан сусрет Бога и ђавола. Ђаво се боји
бијелог лука и змије. Зашто толико по Херцеговини расте купина а винове лозе нема?
Зато што је Бог створио винову лозу а ђаво купину. Зашто тако тешко у сумрак корача
Григорије враћајући се кући? Зато што му ђаво чучи на лијевом рамену а на десном
анђео, а да он за то не зна.
Најлакше је ђаволу да заведе дијете на крштењу. Када дијете иде натрашке – то га ђаво
води. Или када се у сну трза и грчи – то се ђаволи с њим играју. Или када неко пљуне
на божићни бадњак – то је ђавоље дјело. Чим падне мрак – не гледај се у огледалу –
умјесто себе видјећеш ђавола.
Како ђаволичу Херцеговци и Црногорци, и колико куну, добро је да и трава ниче, да и
сунце избија. Грешнији смо него цијели свијет на земаљској кугли. Не знају се
Херцеговци ни насмијати ни нашалити а да ђавола не удјену свуда Све ће ти ђаво
макнути. Ђаво му донио, ђаво ће му однијети. Ђаво ти одрао кожу и под језик ти
ставио трн. Ђаво ти спава у торби и ручак ће ти појести. Милији им је ђаво у устима
него комад најбоље пршуте на туђој свадби. Драже им је споменути ђавола него
најљепши глас да чују. Прву ријеч коју изговоре бабе кад угледају дијете јесте -ђаволе
мали. Прва ријеч коју дијете изговори јесте – ђаво. И прва ријеч која је при постању
Херцеговине уопште изговорена мора да је била – ђаво. Када видиш
како је смркнут и црн у лицу Григорије, одмах знај да је тог дана све што је радио
ђаволисао.
Ђаво ти однио црну срећу. Ђаво ти посисао и оно што си добио из мајчиних груди.
Ђаво ти искренуо вечеру. Ђаво ти џигерице полизао. Срећа ти кукала, а ђаво ти уз
гусле пјевао. С анђелима спавао, а ђаволима погачу ломио. Бијесан с ђавољијем
роговима скакао. Манит ђавоље море локао. У ђавољем лонцу варенику ти варили. У
ђавољем логору војску служио. Ђавољом бритвом туђе грање сјекао. На ђавољој свадби
барјак носио с ђавољом јабуком на врх копља. Ђавоље ти вино из ђавољег бокала
сипали. У ђавољем колу играо и поскакивао. Из ђавољег брзара сир јео. Ђавоље око ти
умјесто лампе свијетлило. Умјесто мачке ђаво ти пред кућом мијаукао. Ђавоље масло у
стапу мео. Ђаво те у шуму окренуо.
Можда ће и Херцеговци једном престати да ђаволичу. То ми је вјероватно таман колико
је вјеровати да ће ђаволи почети чинити добро. Ако је ђаво хром и у тако присним
односима с вуком, могло би се помислити да је и наш Вук Караџић био ђаво а његова
слова ђавоља азбука. Али није. Он је слова измислио и приче сакупљао и тако се
против ђавољих сила борио.
А ђаво нити оре нити копа, већ о злу мисли и ради. Сретнеш ли жену чији табани и
пазухе миришу на бијели лук, знај да је ђавоље дјело и да је то вјештица. Оне имају
рутаве ноге и прси, бркове испод носа, крваве очи и оштре зубе. Виде једнако напријед
и назад. Зато су попови у прошлости имали онолико посла. Погледаш ли такву жену
право у очи – поћи ће јој пјена на уста. Она брка кајмак у шкиповима, она не да
усјевима да никну. Она ће ти подметнути куван мозак миша или жабе. А Григорије у
свакој жени види ђавола а не жену. За сваку ће рећи да је ђаволуша, ђаволица, ђавољача,
ђавлиструк, ђавлетина, ђавлимајка, ђавлика, ђаволмуза, ђавлијезичара, ђаворук, ђавокоза,
ђавоглава, ђавлипрут, ђаветало, ђавосукња, ђаветиња, Луцифер, подземљуша, кусуља,
андрак, црњула, непоменик, устријељеница, брадаљуша, ђатара, налетница, црна поган,
анатематењакуша, ђавосмрад. За сваку ће рећи да не збори као други народ него

12
ђавосиља, ђаволиче, ђаволише, ђавовлачи, ђавлија, ђавлека. Ђаволи јој језик тресу. Да
то и није жена него сатанаило. За сваку ће рећи да би јој презиме боље пристајало
Ђаво, Ђаволовић, Ђавлетић, Ђарепина, Ђаснаја, Ђавотић, Ђакетало.
Заборавили сте оно због чега све ово и причам, обећање с почетка: да вам опишем мој
сусрет с ђаволом.
Ишао сам једног дана – бијаше сунце као да је љето а не касна јесен – кроз шуму.
Одједном се узмутило вријеме, удари киша из неба и из земље. Ни под пазухом ми
није остало ништа суво. Утрчим у једну напуштену колибу да се склоним. Таман
што сам ушао, кад на врата бану неки Видоје, потпуно сув, ни капи кише на њега није
пало. Запрепастим се, а он се смије. Кад проговори, видим да има сотонине зубе. Знао
сам да је то ђаво над ђаволима. Правим се да ништа не схватам. Али он започе. Не
бој се – ја сам ђаво, али знај да смо с вашом кућом у кумству и да вам никад нећу
ништа лоше учинити. Само пази, када будеш прелазио мостић на ријеци, узми прут од
лијеске и три пута млатни. Иначе ћеш пасти у воду и удавити се. И не иди путем
којим си наумио јер тамо је у једном гају наше коначиште. Будеш ли видио лице
ђавола, прекрсти се и реци било шта, ђаво ће побјећи. Не воли људски говор. Иди
дужим путем и остаћеш здрав. И тако сам урадио. Још ми је рекао: цар Трајан је
постао сатана. Све његове рушевине склониште су ђавола.
И ако је неко од вас који ову причу слуша прерушен у ђавола, ја му кажем да ће му
позлити. Зато је ова прича и испричана као одбрана од ђавола

Ој ђаволе, окле ти је ћаћа,

Не можемо никад бити браћа!

Не знам откуда толико ђавола у нас. Знам да мораш поклопити сваку посуду у кући јер
ђаво тамо воли да уђе више него игдје друго. Зато се треба молити светом Илији који
громом убија демоне. Он воли и да једе мјесец, али Бог то све надокнађује. Када се
олуја подигне и стане ковитлати прашину, реци: часни га крст убио! Остави амајлију
под дрвљаником у старом бунару и под жрвњем воденичким. Остави свијећу да гори у
некрштен дан. Стави тамјан под кућну стреху и у шупље дрво. Бјежи од ораха,
трњине и врбе. У трње забоди глогов колац и чућеш ђавоље дерање. Кад ђавола не
видиш – најближи је. Кад га не чујеш – најгласнији је. Ђаво је јавни тужилац, а Бог је
врховни судија. Само што се ја плашим да њих двојица понекада тајно сарађују.
Јешна приводи ткање крају. А Григорије лупа по сукну, провјерава да се ђаво није
негдје сакрио.
Ко с ђаволом тикве сади о главу му се лупају. С ђаволом не прави никакав уговор.
Угледаш ли три сложна човјека, буди опрезан јер можда су то три ђавола: Луцифер,
Велзевув и Левијатан, који се боре против Светог тројства. Зато свецу запали једну
свијећу а ђаволу двије, па ће можда одустати од зла. Увијек се чувај да те не ухвати у
своје ђавоље коло. Пљуни три пута на лијеву страну и викни: анатема га било! А-нате-
га-мате-било! Далеко му лијепа кућа. Не знам ни шта ми би те га споменух.

КОБИЛА ЗЕКА РЖЕ У НОЋИ

Ако постоји чудо земаљско и небеско, онда је то наша кобила Зека коју мајка купи од
некаквог трговца с двије грбе на леђима као двије планине, у које гледају Херцеговци,

13
Волујак и Зеленгора. Што нам заклањају видик према Карпатима. Без тог сјећања били
бисмо слијепи и заборавили своју прошлост и поријекло.
Сјатило се пред нашу кућу и старо и младо да виде ждребицу – сви би да је пипну,
повуку за реп и швесну по сапима. Има их који тако вјечито нешто чарају, бацају уроке
и чини у туђ живот, којима није важно шта се њима већ шта се другима догађа. Зека
ћули уши и не да никоме осим мајци, која је купила и довела, да јој се примакне. За
њу је свијет осињак који је непрестано напада и уједа. Не да јој мира ни у штали ни
на ливади. Не заборавимо да је трговац мајци рекао: „Дао бих ти јевтиније, али не
могу јер сте нам у далекој прошлости ви Бишовци остали дужни. Испросили смо
дјевојку за највиђенијег момка. И побјегла је."
Кобила је рзала и јурила, боље рећи вриштала, таман као када у Биш доведоше младу
из Лике, да је једва укротише и смирише. Држали су страже и дању и ноћу, ако науми
да бјежи да је спријече и на вријеме врате. Била је то звијер а не жена. Зека се тако
залијетала, као да ће одмах побјећи одакле је и дошла. Прескакала је зидове с лакоћом
– тамо гдје су највиши и најдебљи, претицала и најбрже псе који су испред ње и за
њом јурили. Покренула је многе љутње и свађе, јер је газила по младим усјевима и
трави. Једни су у њој од првог дана видјели најгорег ђавола, а други опет, истина
ријетки, препознали анђела Али се необјашњиво нагло у тим тркама заустављала,
смиривала и враћала Ко зна шта јој све њен коњски бог наређује и куда је
усмјерава. Било је тада у њеним крупним очима чак и неког кајања. То су оне исте очи
као када из цркве изађе Велизар који је тек унутра схватио колико на Свевишњег хули и
каква га казна чека На његовом челу могле су се прочитати ријечи: Шта уради црни
Велизаре?, а лако је одгонетнути ко му их је рекао. У челу ћетаста, у три ноге путаста,
свијетлозелене боје, више је личила на какву несташну принцезу него на убого
кљусе. То су печати и блиских родитеља и далеких предака. Увијек је била чиста и
уредна као да никада није мокрила ни кркалила. Уздигнуте главе пут неба, као да
много више види и разумије од свију нас. Можда смо јој личили на изгашене чикове
Велизарових цигарета. Можда она једина на небу види звијезду с барјаком која
најављује рат.
Ријеч принцеза први је изговорио Прокопије (налик на некога ко руши стару кућу да би
саградио нову и љепшу) и одмах почео да плете своју причу, озбиљну и подробну као да
саставља какву важну општинску одлуку у којој нема мјеста за сумњу нити за било какве
измјене. Непрестано се окреће десно-лијево, страх га је да ко не бане и не разруши му
заплет тамо гдје је најтањи. У покрету његове руке и пријетећег прста може се
ухватити и слика најстрожег инквизитора Он је доказ да је хиљаду наших покрета само
далеко насљеђе кога се не можемо отрести ни одрећи. Може се свијет уздићи и
промијенити кроз чуда технике, али се човјек једном ногом никада не може одвојити
од своје прошлости. Јер су то све само посебни знаци за пут којим смо прошли и
којим ћемо опет морати проћи. И с Милојичиног лица нестаје онај трачак сумње, па
му се усне лагано шире као да ће му из самог грла овог тренутка изаћи локомотива да
довуче главне јунаке Прокопијеве приче. Некада се опет чини да Прокопије толико
узбуђено дише као да му срце удара налик на кажњенички маљ у билећком каменолому
– трас-пљуф-трас-пљуф – као да је само питање времена када ће овај човјек, заједно с
онима о којима прича, трагично завршити. И оставити нам свима бол да нас раздире.
Има изглед болесног човјека од бјеснила, а када би попио само један сок од чичка –
излијечио би се.

14
Распитивао се Прокопије о Зекиној пасмини, о њеном оцу и мајци. Изгледа да је и
људски и животињски живот толико насљедан да без тога питања нема никаквог
објашњења. О, како за свакога нађе црне ријечи, како свакога уједе и затуче под камену
плочу. А упита ли га неко за нешто, као ово сада – зна ли да је Тијана купила кобилу
– рећи ће да не зна ништа нити га шта на овом свијету занима. А онда ће натјерати
тога што га је питао да му све што он зна потанко исприча, јер се не пита оно о чему
се ништа не зна, да би му Прокопије доказао како и о томе много више зна од њега. И
зато ће га исправљати и враћати, окретати и мучити, да ће се сјетити и запамтити и
када је посисао потоње мајчино млијеко. Убиједиће Прокопије тога да не зна ништа,
да је гори од овце и телета, јер како може уопште да нешто пита ако му је непознато
шта се о томе у народу шапуће. А оно што се шапуће важније је од онога о чему се
прича. А за Прокопија сваки разговор је лажан осим шапутања. У Херцеговини другог
разговора и нема. Шапуће се како је ова власт најгора од свих а гласно је хвале,
шапуће се да је држава ударила порезе и намете а гласно то и не помињу, шапуће се
како је главни херцеговачки борац побио пола своје родбине а гласно га славе у пјесмама,
шапуће се како је нови учитељ у Бишу луд и пијаница, шапуће се да је бишовски шумар
највећа будала и да личи на медвједа, а кад га сретну, све најљепше о њему говоре,
шапуће се да је кобила Зека зла и опака, а гласно говоре да је од најбоље пасмине. Зато
ће свако ко отвори уста пред Прокопијем остати као посран, да му неће више пасти на
памет да га икада ишта упита. А Прокопије свуда копа и рије, као када његов ћаћа
припрема земљу за сијање, тражећи тако трагичан почетак да би га послије данима и
мјесецима објашњавао. Радиће то макар све тумбе преврнуо и изокренуо. Као да је
немогуће направити бар мали искорак испод родитељске капе.
„Сваки би човјек своју причу требало да почне од рођења", узвикнуо је Прокопије, аутор
свих поратних општинских одлука, прописа и параграфа за бишовски крај, којим је нова
власт потчињавала и свирепо кројила наш живот. Резала, сјецкала, комадала, парала и
кидала. Изнова састављала и шила. Неком замјењивала роге, руке и уши, а неком срце,
јетру и бубреге. Зависно од тога шта је код кога стршило. Волио је домаће ријечи, знао
је да их препозна и одабере, једнако се ругао свим туђицама без обзира из чијих уста
изашле. А у општинске одлуке их је уносио. Довољно је било да стави једну њемачку
или турску ријеч па да Мијат полуди, одмах је мислио да га чека каква глоба или казна.
Једино је Прокопије бранио Вука Караџића од свих напада (пустио је и бркове по
угледу на њега), зашто из свог рјечника изостави и такву ријеч као што је предвојник.
То је онај човјек који у херцеговачкој ганги води пјесму. Жалио је због тога, али је
бранио Вука што је изоставио и многе друге ријечи као што су: омеђина, заврзан,
сигаст, котула, стећак, ћикара, ускопистити се, ћиверица, као и слово којим би започео
ријеч сјекира. А за тим је жалио и главни бишовски пјевач и продавач у највећој
продавници мјешовите робе. Како може купцу рећи: „Немамо ошвица ни од прућа ни
од жице", кад та ријеч у Вукову рјечнику не постоји. Продавач је мислио да је то Вук
намјерно урадио да би њега зафркнуо. На такве ријечи Прокопије је скакао и свађао се,
говорио је да би још били чобански народ да се хроми Вук није упутио у Европу и
показао свијету ко смо, одакле смо и шта имамо. Да би на крају додао: „У дјетињство
треба једнако завирити и највећим јунацима и пропалицама. Тамо сви догађаји постају
јасни као на длану, уређени и сложени као откос младе траве. Многи великани на тој
провјери падну, а многи се унижени уздигну. Јер све је доцније неприродно, лажно,
лоше научено и искварено!"

15
„А шта можеш тамо наћи осим сиромаштва, биједе и глади?" умијешао се Григорије
из прикрајка, тај трећи човјек, најважнији свједок који све исправља и уређује. „Тамо
мигоље буве, ваши и ухолаже. Да сам каква власт ко што нијесам, не бих никоме
дозволио да чепрка и дроби по прошлости, а садашњост је ионако сва раздробљена
као што је будућност неизвјесна. Јер кад се у прошлост завири и види какви смо били
– ово што данас радимо само је жалост, руга и кукњава!"
„А шта ако ждребица има какву болест и ако су нам подвалили?" рекао је продавач,
кривећи своју масну шију, као да све зна шта се догађало и с кобилом и с нама од
рођења до данашњих дана. Говори тако као да увијек мало гата и врача. Али је узалуд
причом опсједао Григорија, баш као што је султан Мурат седам мјесеци узалуд
опсједао Београд. Григоријево срце је закопано и тешко се до њега стиже.
„Реци нешто ако ишта знаш и кријеш, да не држим болесног створа пред кућом",
зацвшвела је пред Прокопијем уплашено мајка.
Продавач је шкиљио на око као да овог часа мјери брашно на задружној ваги и вреба
тренутак непажње муштерије, да замути и украде.
Ни послије се Зеки нико није смио примаћи осим мајке, нико натоварити нити је
везати за јасле. То кљусе као да је створено да ратује а не да тегли и вуче, као да је
гост код нас у сваком погледу. Када мајка испружи руку, кобила се мијењала као
створење које очекује најљепши дар. Наћуљене уши и нарогушена грива претварали
су се у кроткост и радовање. Круте и разбојничке очи постајале су њежно дјевојачке,
накостријешена длака се мијењапа и повијала као у младог псића који се умиљава и
тражи руку господара. Ко умије да види, врхунац су биле кобилине сузе. Једна суза
изазива другу, ова трећу, ах, како је свијет тугом повезан.
На Зекино рзање Прокопије одговара како то и није коњски глас већ људски говор.
„Видите ли да се то створење држи као царица којој само одабрани могу прићи. Можда
је она лично богиња а не кљусе, проба нас и куша колико смо зли."
„Не треба питати, зли смо више него што смо тешки!" узвикну продавач као да баш он
највише има права да то каже. Нема догађаја на овом свијету у који не би гурнуо
сопствени нос.
„Шта ће бити с нама ако је болесна?" рече мајка тужним гласом и одсутним погледом.
Умјесто да презре сваку продавачеву ријеч која не сажаљева већ хули.
Неко је рекао (а безимених је пуна прошлост и садашњост) да је овакву бедевију једино
имао војвода Зимоњић. И због тога му ни Омер-паша Латас ништа није могао. Зека
слично бије предњим ногама као она у Зимоњића, слично потврђује задњим копитама и
кад лагано хода и кад је у трку. У очима има свјетлост човјека који закорачује у
слободу. Или је то глас оног невидљивог створа који хоће да утемељи историју, што
нас враћа у наручје предака и подучава оном што смо заборавили.
„Само што жмирка и трепће као да је каква зараза на њој..." одговара мајка том
невидљивом гласу.
Причајући о злу – она се бори са злом. Причајући о добру – има шансу да га урекне и
да зло опет побиједи. Зато у Херцеговини и нема других прича осим оних против
урока. Можеш једино чути приче о несрећама и трагедијама. Када те сретне човјек у
путу, ако нема да ти изјави какво саучешће, он и нема шта с тобом причати. Све друго
је откривање пред ђаволом. Изговориш ли какву похвалу о дјетету, о кући или о стоки
– испљуваће те и зачепити уста прије него што си и зинуо. (А вјерујем да су све
античке трагедије и Шекспирове драме, а Дантеов „Пакао" да и не помињем, преузете

16
одавде, до посљедњег детаља и да су њихови главни јунаци Прокопије и они око њега.)
„Шта ће бити ако нам унесе болест у кућу и у шталу? Не само што ће слабоштина
ударити на нас двоје, већ и на пилиће у гнијезду..." Од тих мајчиних ријечи грч ми је
стезао грло и вилицу.
„Коњи су се од разарања Картагине, преко коњице Александра Македонског и Немањића
властеле, много мање мијењали него људи. Римска, грчка и византијска коњица била је и
остала брдска. Али су од њихове куге и сакагије једнако умирали и људи и коњи",
рекао је Прокопије шамарајући нас и сада као увијек лекцијом из неке књиге за коју
само он зна да постоји. Знао је увијек неке такве приче пред којима смо сви морали да
ћутимо. Без колутања очију, без знака чуђења и неповјерења. Чим си заустио нешто
да кажеш, Прокопије те прекида ријечима: „Знам шта си хтио да питаш. Али полако.
Буди стрпљив. Одговориће ти се само!" И наставља: „Знаш ли ти, мудра главо, да
Ескими не знају за ријеч рат. Јер никада нијесу ратовали! А какав ти је то народ који
није никад пуцао ни борио се. Њега ће рђа појести!" Покоси те у тренутку, иако та
упадица с претходном причом нема везе.
Све се брзо мијења када мајка приђе Зеки и почне с њом да прича. Пољуби је лагано –
да ли је то та узајамна и рођачка њежност човјека и животиње? Читала јој је снове
и преузимала је њене неизговорене ријечи. Патио сам горко што њихов немушти језик
не умијем да ухватим нити разумијем.
На јелу је Зека дозлабога пробирљива, зна да изабере младу траву а да одбаци трње и
лијетавац. Ни најмање не трпи аљкавост – везан товар – ако је боде ћошак сукнене
вреће или засјеклине дрвета, збациће одмах све са себе. Не подноси као други коњи
погрешно притегнуте колане нити неједнако попуњену стељу самара. Кад сијевне
очима, то је знак да се обрачунава са мајстором који је самар правио. Смета јој и свака
алатка невјешто окачена о главар самара, која по њој млати и звони, иако се не плаши
као други коњи већ стане и укопа се у мјесту док се грешка не исправи. Гледа те право
у очи и прекоријева. Кад је видио неки човјек да тако напета стоји, рекао је: „Изгледа да
је ово кљусе болесно!" И потврдио наше слутње. Мајка је зинула од тих ријечи и запала у
очај. Била је изгубљена не знајући шта да ради. Да ли да пренесе товар на својим
леђима а да кобилу остави у шуми гладним звијерима. Боже, да ли си видио како
заједно плачу жена и кобила, како пате и окајавају неки тежак гријех. И све то нагло
пада у воду чим је Зека благо погледа и опомене за оно што је у товару жуља.
Не трпи Зека потковице на задњим ногама, баш као ни да буде боса у првим. Она је
човјек а не животиња. Понављамо, она је анђео послат на овај свијет да чини добра
дјела и да нас опомиње. Када се на њу стави седло за свадбу или за одлазак на крсну
славу, сва се узбуди од радости. Гледа негдје далеко, као да види исход свих наших
неизвјесности. Осјећам да пита: „Е, да ли је човјек праведнији од Бога? Е, да ли је
човјек чистији од Творца свијета?" Умјесто да рже, она чита јеванђеље. И одједном
постаје блажа и друкчија. То више није онај створ који се јогуни и буни под товаром
дрва. Види се да није створена за прут нити за ударац узенгијом. А најмање за какву
повику или дерање који ће је заплашити. Батина је за неуке, за смушене и страшиве.
Није за горде, за поносите и за узвишене.
„Никада не видјех овакву кобилу, с наравима жене. Када је додирнеш, она дрхти.
Повија се и очекује ријеч њежности. Нема више у њеном челу оне чврстине налик на
јабланички гранит од којег је подигнут споменик на Авали. Када викнеш на њу –
преблиједи. На оваквој кобили је дојахао Мехмед-паша Соколовић, пролазећи кроз

17
Херцеговину, трагајући за својим коријенима и постојбином!" рекао је Прокопије. Он
све тако зна, али и толико измијеша, да ми се често његов живот чини истрошеним.
Зека је трзајем завлачила главу у јасле напуњене сијеном. Тада нешто мумља, можда
куне и неког дозива. Сумња у свијет, ко то није знао. Чим неће да једе, мајка је одмах
падала у очај плашећи се коњске болести за коју су јој рекли да се шири. Има ли ишта
на земаљској кугли што пати и страда а да му у мајчином срцу нема одјека? Када
Прокопије донесе вијест о страдању неког дјетета у далекој земљи – она га жали и
оплакује као да јој је најрођеније. Није се тек тако Христ ослонио на сиромашне и
понижене.
Наша кобила као да није подносила свијет у којем је живјела. Непрестано је била у рату
с другим коњима, једнако и комшијским и онима који залутају из далека. У њој се
нешто страшно ломило, што су можда једино мјесец и звијезде знале. А можда су
други коњи међу собом осјетили болесника, па су се зато бранили и бјежали. Када
подигне уши, што је први знак ископане ратне сјекире, када свуче губице са десни и
открије оштре зубе, била је у стању да уједе горе и јаче од најљућег пса. То је тај
тренутак ђавола који нас све мами на превару. Или је то био знак да ће вјечно остати
дјевојка и усиђелица. Није се обазирала на теле, прасе или кокошку, али зато није
подносила мачку, ни црну ни бијелу ни шарену. Вјерујем да би у близини лакше
поднијела вука него нашег мачка. Јурила је за њим, рзала и гађала чивтама трзајем
пушке, хтјела да га сатре на сваком кораку. Мачје претварање и лажна вјерност за њу су
били прозирни.
И мачак се плашио Зеке горе него најцрњег ђавола. Његова глава имала је нешто од
лукавства оног силника – турског паше – који је за казну и освету каменовано свога
стрица изнад Билеће. Имао је мачак одлучне очи попут шумара који види и иза својих
леђа кад му неко краде дрва. Увијек спава на једно око, а на друго, као у засједи, мотри
да се Зека изненада одакле не појави. Ратовали су и у штали и пред кућом и на ливади.
Увијек, у свако доба, и свуда. Крстио се чак и сам продавач пред овим чудом, и можда је
то једини тренутак у којем се с три прста куцнуо у чело и груди.
„Мачка је лукава – бјежи од болести!" рекла је мајка „Шта ћемо ако се болест прошири
на цијели Биш а затим све до Гацка и Стоца..." Понављала је те ријечи као какву молитву.
Гледала је Зеку право у очи и преклињала је да јој одговори. И она јој је, неким само
њима разумљивим језиком, одговарала.
Чули смо од Прокопија и причу да је мачка прерушено божанство које је у ове крајеве
дошло из Египта у вријеме велике сеобе народа. Или нас и он тако још више саплиће и
гони у таму. Говорио нам је како је убиство мачке у Египту кажњавано смрћу. Да њене
канџе на ногама, које увлачи и крије, нијесу ништа друго до закржљали мачеви којима
се војска била у ратовима, на чијем су челу били фараони. Мачје очи ноћу снажно
свијетле као бродске лампе и показују војсци пут. Све нам је то испричао Прокопије
оним својим прекавим очима. Без његових прича владало би право мртвило. А с
његовим причама владају неизвјесност и безнађе.
У нашој Зеки неко је препознао лице руске царице, жене Ивана Грозног, која је
поријеклом из херцеговачког краја. У лицу нашег мачка многи су опет препознали све
оне које нијесу вољели. Од порезника и шумара до матичара и џандара. А нас су
џандари јурили и кажњавали за све што би било ко урадио на овом свијету. Остало
тако још од владавине Ризванбеговића, нити то ко може исправити ни промијенити.
Довољно је видјети Николу како се усукао и накривио – био пијан био тријезан – па да

18
одмах буде сумњив. Оде ли на сточни пазар, одмах ће га милиција легитимисати и
привести. Приписаће му све неријешене прекршаје за које није ни чуо. Једном су га
питали: „Зашто је хвалио Његоша кад је он свештено лице и као такво одвојено од
државе?" На крају се убио када је неки Андрија Бјелица, главна џандарска власт, по
свједочењу очевидаца, послао џандара по њега, без икакве дозволе за претрес куће и
привођење окривљеног. И ником ништа. Како би Велизар рекао: „Појео вук магарца."
Једне зоре, баш у вријеме одвајања свјетла од таме, десио се велики пожар – изгорјела
је наша кућа. Кобила Зека, као што је читаоцу познато, била је дугим ланцем припета у
близини кућних врата. Када је мајка чула бјесомучно Зекино рзање и цијукање, ударање
чивти у врата, скочила је из сна и за трен смо побјегли да не изгоримо. И како је увијек
не поменути и не помолити се за њену душу.
О пожару су почеле да круже разне приче, као када вода почне да кружи дубећи своје
корито. Све су ми биле занимљиве, али сам се свих једнако плашио. И све као да их је
удесила рука Прокопијева, јер су увијек имале нерјешив заплет. Прва каже да је нашу
кућу, најближу до пута, запалио неки одметник који се још од рата крије по шумама
Па ти сам ударај главом о зид и бирај име које ти је воља. Друга каже да је варница
доспјела из неба, громови се свађали и сударили. У њој је, као и свуда, уплетена
прилика нашег попа, чији је поглед вјечно упрт горе а душа исувише за земљу везана.
Свака његова прича, па и ова, рачуна да ће из темеља продрмати вјечито дремљиво лице
продавача и опоменути га да, макар кријући се од власти, дође у цркву и поклони се
пред олтаром. Трећа прича каже да смо заборавили запретати ватру на огњишту и да се
мачка, која је преблизу лежала, запалила. Уплашена, јурнула је кроз отвор на крову и
тако кућу претворила у пламен. Ова прича намијењена је мајци и мени, да нас потресе
и покаже како је непажња најгора од свих људских мана.
„Легенда каже да је бог рата укључио коњицу у наоружање негдје у Персији, не знајући
да је коњ највећи клицоноша свакојаких болештина!" рекао је Прокопије. Многи су
занијемили пред овим ријечима. А нас није тешко растужити и унесрећити. И то увијек
користи Прокопије да би своју причу заплитао и отплитао, да би као паук око жртве око
нас плео своју мрежу.
Те ноћи, када нам је кућа изгорјела, наш мачак је изненада нестао.
Мајка је рекла: „Снивала сам опет да је Зека нагрђена тешком болештином. Видјела
сам много мртвих у Бишу, и много немоћних и болесних. Морамо је одмах продати!"
Кад год је саопштавала такву одлуку о продаји коња, телета, или јагњета, личила је на
кип којем једино фали натпис. И не би тешко било и обичном вајару да је исклеше у
камену. Стајала је тако дуго, без ријечи и покрета, као да је ексерима била прикована за
зидну перду. Никада нијесам знао да ли је то знак предаје или само тренутак немоћи.
Чим продадосмо кобилу – тај догађај прескачемо – однекуда се изненада појави он,
наш мачак, сав изгребан, очупан и оронуо. Као да је с просјачком торбом обишао
цијели свијет, испаштајући своје гријехе. Није више био онако пргав и љут, спреман
увијек да се бори и коље. Личио је на старијег војника без капе. И даље се скривао
негдје по цијели дан, појављивао се само када огладни. Сада је и њега мајка жалила и
оплакивала.
Све се завршило Прокопијевим ријечима: „То нијесу ни мачка ни кобила, већ момак и
дјевојка која за њега није хтјела да се уда. Отуда међу њима толико мржње и освете."
Неко му је на то узвратио: „Може бити да је то и тачно, једино што Зека није та
дјевојка већ кобила на којој је млада побјегла, а момак – мачак не може да јој опрости.

19
Јер је животињско као и људско царство састављено од самих непријатеља којима је
дато да се крве до истребљења. И паљење куће нема везе с нама, већ је то њихов лични
рат и обрачун."
Тек тада схватисмо и одгонетнусмо и оне мајчине ријечи што их је од трговца чула.
Шта се то чује сваке ноћи у девет зора, када се дијели дан од таме?
То кобила Зека рже у ноћи и бјежи пред мачком који хоће да јој се освети. А мјесец
што свијетли тако снажно није мјесец, већ Зекине зелене очи које плачу.

СВАЂА

Има ли човјека у седам држава који пред Божић бере тако огромне бадњаке као што то
чини мој стриц Вуксан Јејина. Закити дрво са свих страна, очисти околину од шибља и
драче, прекрсти се па замахне. Свако мјесто и сваки жбун отвара пред њим хиљаду
прича. Кад удари сјекиром, одјекне планина. Увијек је пред људима у свему желио да
се истакне. А пред Богом вјечито се правдао, као и многи други имао је разлога за то.
Нијесу то бадњаци већ балвани, могу бити греде носачице за кров нове куће. Сјекао их
је посебном сјекиром у шуми, изнад њиве која најбоље рађа, тек пошто би их засуо
црним конављанским вином. Прије би допустио да га змија уједе него да посијече
бадњак на погрешном мјесту. Удара и засијеца дрво, по три пута са сваке стране –
Свето тројство свуда је присутно. У сваки ударац уђе и шапат: „Зло се у коријену овако
сасјекло. Болест се прекинула. Овако прошао онај који нам у кући желио добро, а пред
кућом чинио зло. Овако прошао лакоми, лажљиви, завидни и циција Сваки онај ко нас је
лагао, ко на правди Свевишњег криво говорио и смутњу сијао. Душманин сваки овако
прошао!" (О, човјече, опусти се и ослободи се тог силног страха!) Када их довуче кући,
коње дарива новом стељом и најбољим сијеном, љуби их и захваљује што му довукоше
завјетне биљеге за највећи од свих светаца хришћанских. Како се човјек разњежи пред
лицем светитеља, прво плаче од радости што ће видјети многе рођаке и пријатеље, а
затим плаче од жалости јер се присјетио сјени својих ближњих које неће моћи да види.
Тек ће на Бадње вече принијети трупце на огњиште и напоредо их ставити као што
близанци напоредо спавају од рођења. У сваки кутак куће простријеће најљепшу сламу,
опуштен ће чучнути у угао, али са много стрепње хоће ли се зачути какав глас и плач
из дрвета. Свако цврчање и пуцкетање бадњака за Вуксана су гласови његових предака,
умрлих, погинулих и страдалих у ратним покољима.
Када се трећи дан по Божићу окупише људи и жене – дошли Крпље код Јејина, пунац
код зета – и посједаше око огњишта, Вуксан испод наћви вади књигу коју држи као
реликвију, брише је као Библију и пружа ми да читам. Поново чучну по турски – нити
сједи нити стоји – тако је најприје спреман да хитро скочи ако гдје запуца или почну
вукови завијати. У таквом положају једино је његова природна равнотежа. А у
Херцеговини сувише има трагова од пуцњаве. Чим закопаш или заореш земљу,
испливаће чауре, топовске, митраљеске и пушчане, или кости незнаних јунака
граничара. Ту је цијело складиште истрошене ратне џебане из минулих времена. У
руци Вуксан држи гвоздени жарач за ватру, жели да уђе у сваку битку до које може
доћи. Мало га ремети и њихање верига изнад ватре, изазивају га велика кука на крају
и шупљи колутови верига који ждеру дим и, као очи у какве аждаје, ко зна шта
предсказују. Да не заборавим, три недјеље пред Божић, на Дјетинце, свезали су ме
ужетом за те вериге и тражили откуп. Морао сам дати Велизару све што сам на

20
поклон добио: суве смокве, орахе и љешнике, само да ме ослободе.
У близини бадњака положени су и чобански бадњаци, три дренова прута са по три
клице, убрана на Стражњи дан или Туциндан. Тиме се штити стока од ломова,
посртања и болести. Велизар их обавија црвеном крпом, чува да се на њима не сакупи
сувише пепела јер ће онда бити јака зима.
Матија зауставља дах и чека заплет у пјесми, кога можда и неће бити. Иза њега,
наслоњена на зид, увијек у стојећем положају од рођења, Стамена као запета ловачка
пушка, чека шта ће ко да затражи и нареди. Та жена личи на паука који непрестано
тка и који ће на крају постати неминовна жртва. Помјери ли Вуксан руку, значи тражи
кресиво, које му је увијек крај стопала, да припали најбољи дуван који се сади у
Херцеговини. И као паша он чека да му се све дода. Тачно зна шта ће му у руку стићи и
из кога правца. Ако се Матија накашље, то је знак да тражи чашу воде. Уздахне ли
дубоко Огњен и отпухне, то је знак да треба затворити прозор, јер му је хладно. Пљуне
ли Милета у ватру, то је знак да треба џарнути међу главње и спасити га од дима, да се
не угуши. А све то за Стамену су Божије заповијести. Исто као кад Матија узвикне: „Е,
да!" То значи да негодује што нема довољно ракије. Она јури на све стране и стигне
свакоме да угоди. На тако малој жени онако велике шаке нико још није видио. Причао
нам је неки Милош из Гацка, а ко је њему причао то једино он и Бог милосни знају, да
је некада давно у Херцеговини и Црној Гори, а може бити да је рекао и у Далмацији,
био обичај да, када младу доведу у кућу прво спава са свекром а онда са свима
неожењеним из те породице. Тако су и праунук и унук и син могли бити браћа. А да је
још прије битке на Косову нека Бишовка рекла: „Нећу!" и од тада тај обичај престаде.
Чим ми Вуксан гурну књигу у руке, сви се уозбиљише, као пред какву причест. Дим се
шири и гуши ме, али за то никога није брига. И када бих умро, сви би рекли –
претвара се. Или, када би ми видјели мртвачки језик, и тада би рекли – руга се
некоме. Из књиге је испала црна буба и смртно уплашена почела да бјежи. Има ли
икога на земаљској кугли да се не боји смрти? Био је то знак за велику хајку и гужву
око огњишта. Млатили су и ударали по бубетини и око ње као да бију најопаснију
змијурину. Али ко зна шта Вуксан у том знаку види, и кога он замишља да бије. Једино
се не узбуђује Димитрије, који је дошао код зета у госте. Он увијек изгледа као да
преде неку невидљиву пређу којом ће повезати цијели свијет.
Отпочињем срицати стихове о Страхињићу бану, с посебним напјевом и нагласком на
крају. Како завршим који редак, тако Јаглика јекне. Почела је да плаче прије него што
сам и уста отворио, тако она прави жалобан увод у све што ће доћи и што неће доћи.
Да ли се ова жена икада насмијала и понадала каквој радости? Залијећем се у читању
као да прескачем Вуксанов плот исплетен бодљикавом жицом између које расте
трновито жбуње. Преко њега и мјесец тешко прелази када ноћу изађе из тајновитог
скровишта Док слуге седлају бановог ђогата, неко јетко куди данашњег коња који
више личи на крепаћа него на дората за мегдан. Не зна се чији је гори. „Како код кога",
рече Матија. Некако то Јејине прогуташе. Када наиђе опис одјеће коју Страхињић
облачи, Вуксан вјешто хвата малу станку и рече: „Тако су се некада јунаци облачили, у
свилу и кадифу, а не као ми данас – не знаш шта је на нама остало турско, шта
аустроу-гарско, а шта српско." И ту врати тасту оно што је малочас прећутао.
„Па зар Милош није носио турбан на глави, а Срби фесове?" рече Димитрије, а
Вуксан му одмах као шамар врати: „Облачили су се у свилу и кадифу, а ми у сукно и
дроњке!"

21
„Мој је Станимир на онај свијет отишао у најљепшој свили и ботани...", огласи се
Госпава, једина која хоће да буде мушкарац а не жена. Ако два пута ово понови, и сама
ће вјеровати да је истина. Када прочитах како у тазбини зета грле, Матија рече да су
Херцеговци дивљи народ, не умију се ни пољубити као други свијет, него се бече,
стискајући један другом руку као да је из рамена чупају. А неки женски глас додаде:
„Али има и оних који пуницу више воле него мајку!" Свима би јасно да је то глас
Вуксанове мајке, и кога кори. Обрен све шиба погледом и тражи наставак пјесме.
Дубоко је уздахнуо, може тако издржати док не прође бар пет стихова.
„Знам неке који су у тазбини остали жедни и гладни", убаци се Димитрије озбиљан као
да поставља посланичко питање.
„А има и оних којима је, када иду у тазбину, жао понијети макар и суву шљиву или
црвљиву јабуку. Па дођу празних шака!" огласи се Стоја.
„Ја знам неке који су младу довели голе гузице без икаквог мираза и поклона!"
заскочи је Огњен, баш као да је он у свему погођен. Нечији глас на те ријечи опсова оца
очинског. Свакоме ко пристане да се тако ожени. На те ријечи зачу се и женски кашаљ
који гризе и уједа, ваљда тај најбоље зна коме је намијењен.
Настављам читање једнако стојећи и сузећи од дима који ме бјесомучно гризе и гуши.
„У овој пјесми зет код таста остаје задуго, гости се и ужива. А неки код нас, када им
одеш у госте, једва чекају да ти виде леђа!" рече Вуксан. „А свакоме та гозба најпошље,
као што је и Страхињићу бану, на нос удари!" Када прочитах вијест о похараним
Бановића дворима, међу присутнима настаде комешање. Као да су баш тај тренутак
чекали да се покрену двије завађене силе. Вуксан се згражава што Југ-Богдан одбија
да помогне зету. „Коме би помогао, ако не својој кћери?" Матија гледа кроз њега и
рече: „Ако не зна сачувати жену, он је обични јадо а не јунак!"
„Ко зна шта је она видјела код Турчина и зашто је с њим побјегла!" рече неки глас
који се увијек у маси скрива
Вуксан псује све по списку и свом тасту, каже да је сваки пунац говно од говна кад се
може тако држати и такав нечовјек бити. „Мало му је што сам му узео кћер коју нико
на свијету не би ни погледао, која би остала усиђелица вавијек вјекова, сеоска
млатислама, пошпрдилица и нероткиња. Не би је нико други погледао ни да је нашао
крај пута" Лако му је тако говорити када му жена није ту, иначе би другачију пјесму
пјевао. Одмах се погођеним нађе Димитрије, који, док се прича, изгледа као неки
човјек у бдијењу, не зна се само поред каквог лика ни свеца. Не знам што брани туђу
жену. Настаје права свађа и галама. Док говори узрујано, Димитрије као да сриче
азбуку на латинском а не на матерњем језику.
Најзад их смирује Огњен, а прекида их мој глас, који чита пјесму; поново се сви
предају догађају и неизвјесности која тамо свакога чека. Знам да им час личим на
гуслара, а час на најгору жену напјевкињу и да свако од њих мисли како би ово боље,
по хиљаду пута, прочитао и изнова написао. То је та заблуда која од постања траје код
безбројних слушалаца, читалаца и гледалаца. Матија је бленуо, не миче се, чека да
застанем да би се почешао по носу који га сврби као да га напада рој пчела. Удари се
тако снажно по својој сурли да тек тада схвати како сам себе кажњава. Увијек је нервозан
као пред добру ужину. Кад га човјек погледа, онако сувог и старог, одмах види мртвачки
сандук крај њега у који га лагано спуштају. Обрен ми удари шамарчину што прекидам
читање, а знам да је несрећан ако све не прокоментарише, ако свему нешто не дода
или не одузме. Тако ме претвара у плијен пред вуковима. Једва се одржах да не паднем

22
у ватру гдје је ономад окретана божићна печеница. Кад ме тако звизне, мора да се
осјећа великим јунаком. А уста су му увијек пуна сладуњавих ријечи, као у божићног
полазника. Лице му је грубо платно, као војничка кошуља. Застој је искористила и
Јаглика која стење као да се порађа. Ко зна шта би опсовала када би само смјела.
Зато јој псовка умјесто да излети из уста силази низ гркљан и дави је.
Када чуше да Страхињић бан пролази пољем које је притисла турска сила, сви се
узбудише. „ Ја ћу први на Косово, па ко хоће са мном – хоће!" рече Вуксан. За њим
скаче Обрен, за Обреном Јешна. И пјесма и вино су их добро угријали.
Поново застајем да обришем нос и поново добијам шамарчину од које ми звони глава
као велико звоно на дечанској манастирској цркви. „Кога ли ти то жалиш?" рече Обрен
заједљиво. Када прочитах да је Бановића љуба издала свог мужа који прерушен иде
између турских шатора, а мало доцније да та жена помаже Влах-Алији не би ли јој убио
мужа, Обрен зграби нож и стаде да преврће очима. Као да сам ја крив за све што у
књизи пише и што се тамо збило.
„Треба сваку жену тући и јутром и увече, чим обуче котулу, док се ђаво у њој не
смири и не цркне!" виче Госпава, као да је заборавила да је и сама женско. Глава јој је
храпава као рељеф на карти Европе. Као да је мушко, јер мушким језиком говори,
мушким срцем расуђује. Вуксан скочи и одвали Стамени шамар, као да баца
уметаљку с рамена. Када чу да је Страхињића бана спасио хрт Караман, запријети
нашем псу Бјелову да ће га убити, јер „није у стању ни да посрану лисицу отјера од
куће". Перкан звизну шамар Јаглики. Пуче као кад се распрсне земљана вазна на два
дијела. Обрен скочи, али Јешна је већ ухватила пут под ноге и побјегла из куће. Од
силних шамара који падоше, вериге се заљуљаше и окрзнуше Димитрија по лицу. Као
да га погоди отровна стријела коју је пустио Вуксан да лети. Када на крају пјесме
сазнаше да отац хоће кћер да казни најтежом казном а да не да бан Страхињић, цикну
Вуксан као да му је чопор вукова ушао у шталу. „Кукавица, није он човјек него јадо,
што јој главу не одсијече, треба свако женско коњма на репове, и што више цичи – знај
да више лаже. Што је не баци у безданицу или пред стрвине да је развуку."
„Мислиш да не би тебе твоја и мене моја издала?" рече Матија и покуша да се са зетом
измири. Али не би одговора на његове ријечи. Када Димитрије рече: „Ми таквог
јунака немамо као што је Страхињић бан био!", Вуксан га ухвати за грло и поче да
дави. Тек када се похрваше, видјело се колико Димитрије личи на кочоперног пијевца,
очерупаног врата. Настаде туча, женски плач и вриска. Када их најзад раздвојише,
Димитрије скочи, шчепа капутину и излети из куће. Одједном се посави и стањи као
да је оболио од најгоре болести.
Био је то посљедњи сусрет зета и пунца, које је завадила јуначка народна пјесма. И опет
сам ја био крив, јер је Обрен рекао: „Што болан онако завади Јејине и Крпље? Да си
прескочио који стих, до свађе не би ни дошло! Могао си се направити као да их не
видиш или као да их ту и нема. Могао си се закашљати и загрцнути. Пасти у
несвијест, и то би боље било него овако. Баш си, као за инат, бирао и читао оне који ће
их завадити да један другом очи ископају!"

ИГРА КОЈА ТО ВИШЕ НИЈЕ

Када Григорије и Симат, кога су звали Турчин јер никада није вадио лулу из уста нити се
видио од дима, сједну за шаховску таблу, позајмљену од нашег учитеља, то није игра и

23
забава већ бојно поље Вучјег дола или крвава битка која се одиграла крај Невесиња. А
обје су потресле цијелу Европу.
Вијести о побуни и сукобима у Херцеговини 1875. стигле су брзо и прихваћене
различито у Бечу, Петрограду и Цариграду.
За Симата није важно на којој се страни бори, битно је само да је на другој и
супротној од Григорија. Ушанчи се свако у својој столици, нишанећи један према
другом и смишљајући како ће један докрајчити другог. То је борба на живот и смрт у
којој грми и тресе се на све стране, без обзира што нема нигдје ни најмањег облачка.
Први у борбу креће Симат, готово побожно. Шаље пјешака два поља напријед, као личну
царску извидницу. Ко их са стране гледа, могао је да види мали Симатов наклон пред
његовим царским величанством.
„Војници су у сваком рату жртве, биле и остале", дочекује га спремно Григорије и
истим пољем шаље свог пјешака, заустављајући га тик до Симатовог. Нађоше се прса
у прса на брисаном ратном простору. Григорије га гура у напад, рачуна на ефекат
изненађења. Војници су увијек на нишану пушчаних и топовских цијеви, док се
команданти скривају негдје у позадини.
Узвраћа Симат озареног лица покретом бијеле коњице и запријети да ће му уништити
пјешака. „Мала Херцеговина да се буни против оволике турске силе која је заузела
више од пола свијета?! Научили сте вазда да се бијете и ратујете, не поштујете ни цара
нити икакве светиње. Једном завазда ћемо вас научити памети." Григорије се чешка и
гледа у коња, као да га мало дирају ове ријечи. „Коњи су и у рату и у миру били главна
снага. Да њих није било, многи би се владари завили у црно. Можеш ли замислити
раскошни живот на толиким дворовима, госпоштину и расипништво, без коња и
њихове снаге? Када би се и како направили толики замкови и палате без њих? Сва је
грађа на њиховим леђима довучена. Прије њих то су радили робови и сиротиња. И знај,
нијесу владари ослободили човјека ропства него коњи. Њихова заслуга у историји
много је већа но што мислимо."
Симат гледа противника попријеко. „Мислите да ћете се сакрити у ова брда и рупчаге?
Пронаћи ћемо вас свуда и уништити до посљедњег. А ваша коњица научила је једино
да тегли и да вуче товаре, није она за ратовање."
Григорије поново покреће пјешака испред њеног величанства краљице да заштити сам
врх власти. Обучена у црно, како и доликује владаревој жени у ово доба када се пуца
и гине, очекује заштиту и пожртвовање потчињених. Тако Григорије отвори пут ловцу
који може да погоди сваког непријатељског војника по десној и лијевој страни. „Ловци
су у Херцеговини једнако одбрана од дивљачи и сваког непријатеља, а њих има
свакојаких!" рече Григорије. „Има нас доста и љеворуких и прекавих па нам нико не
може открити нити знати у коју страну нишанимо и гдје ћемо пуцати!" Симат се
љутну, али се не плаши, и сам је ловац, зна какву ће му противник направити засједу.
Узврати истом мјером, ослободи простор испред свога ловца. Григорије се тада
подиже на ноге, покрену коња по десној страни и тако заштити главни штаб своје
војске, а међу њима и краља. Живот би дао за краља и отаџбину. Шаљем ти Саву
Јакшића, на челу коњице, чувеног барјактара у свим херцеговачким биткама. Да ти
мало подигне узбуне међу Турцима." Војска се лагано мијеша, они у позадини праве
ровове и засједе, одакле ће крекути у јуриш, прса у прса.
У Херцеговини ни о чему нико не прича него о устанцима и ратовима, ко је
разгонио Турке на буљуке и ко их је више посјекао. Све дјечије игре су ратничке, а

24
играчака нема других осим пиштоља, пушака и бомби – макар биле и од дрвета. Ако
наиђеш у непознат крај Херцеговине умјесто дијете да ти каже: добар дан,
позваће остале да те заробе.
Симат хитну свога коња на противничког пјешака. Не зна се да ли се више коњ
ускопистио или је Симат бијесан. Скочи с мјеста раширених руку и зажарених
очију. „Нећете ви нама палити беговске куће и утврђења граничних посада. То што
сте нас побједили код Грахова – заборавите! Тако нешто се неће поновити.
Кукате да вам љетина није родила и да немате шта дати султану. Па наравно, није
вам родила јер не волите да радите. Ви једино волите да се буните и да ратујете.
Мали сте ви да кренете и пљачкате велику турску царевину. Мислите да ће и овдје
завладати хајдучија? Е, неће. Стаћемо томе на пут. Гдје може у свијету кмет да
насрће на господара? Бјежите у планине са стоком, кријете се, упадате и убијате
јањичаре, пљујете на цара и његове законе. Дошао је крај томе!"
Григорије плану, ухвати га бијес и љутња. Наби капу на чело, готово поклопи очи. А
тада је на све спреман. Поче у глави да листа и разгрће планове о устанку, затим
ушанчи топ на једном узвишењу, тражећи слабе тачке противника. Распореди
пушке кремењаче, карабине, затим три велика и више брдских топова које им поклони
једна странкиња из Беча. С оружјем их је посебно помагала госпођа Маркус,
Љубибратићева пријатељица из Холандије. Григорије прегруписа пјешадију и коњицу,
организујући нову засједу. Када ловцем збриса Симатовог коња, настаде тајац,
ишчекивање. Мирис смрти проструја бојиштем. Тада султанија остаде незаштићена с
десног бока. „Шаљем ти љуту змију, Мића Љубибратића, са хиљаду двјесто устаника, с
пријетњом да ти опколи и уништи командни штаб. Па ти види шта ћеш. Немој послије
рећи да је била превара."
Симат збриса противничког ловца као да није ни постојао. Али они који падају мртви,
чине то без страха и патње. Онај који ратује увијек мисли да се жртвује за слободу и то му
је већи идеал и од самог живота. Симат понуди пјешака као жртву. Увијек се рачуна да ће
они изгинути. „Нећете ви нама мутити с црногорским књазом Николом и са српским
кнезом Миланом. Знамо ми да вас они помажу и људством и оружјем. Као што знамо за
све ваше зборове у селу Биограду, како народ хушкате и на шта га одавно спремате. Ако
смо пореске олакшице дали Бањанима и Пиви, вама их не дамо!"
Црвен у лицу као сунце пред залазак, плећати Григорије скочи, као да ће тог тренутка
уништити цијелу турску царевину. Хитну руком и збриса противничког коња. Баци га
крај шаховске плоче, као лешину која више ничему не служи. Узбуни се и узмути цијела
Херцеговина. Што пропусте Невесињци, дочекују Гачани и Билећани. Што пропусти
Мићо Љубибратић, дочекује Сава Јакшић. „Ухватили сте рају, стисли је за грло, па не може
да дише од ваших намета. Доста смо трпјели и подносили туђе зулуме. Тресу ли се
имало гаће Али-бегу, управнику од Стоца и Херцеговине?"
Симат се не да збунити, као да се лаћа пиштоља и кубуре, ловцем уништава
Григоријева пјешака пред лицем самог краља и нападе топа. „Шта ви хоћете: зар вам
Решид-паша није дао слободу увођењем реформи?" Био је то знак за побуну и Хрвата у
Драчеву, крај Габеле, и за одметника Ивана Мусића, који су пришли на страну устаника.
„Вама је лакше одсјећи главу човјеку него се напити вина!" рече Григорије и пјешаком,
преко највеће чуке, заскочи противничког ловца. Тог тренутка Симат је личио на
човјека који слуша грмљавину у даљини, која ће донијети кишу, а он нема огртача ни
кишобрана да се заштити. Или се само тако претвара. Григорије видје како из свих

25
страна пристижу устаници у помоћ, и то га охрабри. „Шаљем ти Пера Тунгуза, са
својом четом, кога мајци не може погодити никаква пушка. Ударићемо с оне стране, од
Крекова, да посијечемо турске граничаре. А Јована Гутића шаљем на брдо Градац,
гдје ће ти приредити лијеп дочек. Само знај и то, тамо гдје Јован иде, за њим крећу
сви кнезови и попови." За то вријеме Милентије, архимандрит манастира Дужи, за
устанике прикупља оружје, одјећу и храну. Формирају се друштва за помоћ овим
људима у многим градовима Европе. Стижу вијести да устанике подржавају Руси,
Французи и Пољаци. „Нека се у Цариграду чује", узвикну Григорије, „да сте нас пет
стотина година угњетавали и понижавали, али да тако неће моћи више. Ваши султани су
халапљиви, кад на власт дођу не живе дуже од пет до десет година. И како ће живјет
када спавају са по триста жена, Измузу их брзо и униште. А признаћеш, јули и август
су лијепи мјесеци да мало запалимо и узмутимо турску царевину. И да јој мало
прекројимо карту. Стиже нам и Пеко Павловић с четама Црногораца. Мало касни, али
добро је дошао. А ни Босна неће остати мирна, а дако нешто учини и Васо Пелагић у
Хрватској!"
Симат врати ловца покрај топа и остаде гдје је и прије био. „Причувај ти кнеза Милана
Обреновића, који вас буни и сјетује наопако. Неће вам проћи његове чете, чекаћемо их
и уништити макар на Дрини. Прво ћемо направити засједу Голубу Бабићу који буни
народ на тромеђи Босне, Лике и Далмације. А вашег главног вођу, Богдана Зимоњића,
који се много осилио, ухватићемо живог и набити на колац. Избићемо вам из главе то
уједињење са Црном Гором или Србијом. Неће вам помоћи ни Петар Мркоњић, који се
придружио босанским хајдуцима, али не знате да је убрзо побјегао, без трага и гласа.
Пљачкате караване, убијате трговце и џандаре. И онда побјегнете у Црну Гору. Мислим
да ћете се до зиме опаметити."
Григорије мирно постави коња, као да се спрема на какву парадну трку. Посла у окршај
Григора Милићевића, Тодора Мујачића и Васиља Сворцана. Нема брда преко којег не
могу они претрчати нити јаметине коју не могу прескочити. „Знамо ми", рече
Григорије, „да су ваши ратни бродови с четири батаљона, а под командом Неџиб-паше,
стигли у Клек. Али њихово закашњење од пет недјеља, биће кобно за вас и за Порту. И
добро сада чуј: тражимо укидање ангалука, закупнине, тражимо да се земља и шуме
подијеле народу. Тражимо своју самосталност, слободу вјероисповијести и штампе!"
Симату се укочи лице, смрт коња дубоко га ражалости. Чује његово тужно рзање,
налик на оно када убијају дотрајало кљусе или када га гладни вукови нападају у
планини. Рука му задрхта при помисли да ће сам морати да склони њено величанство
царицу и спасити је испред разјарених налета херцеговачких побуњеника. Уз добоки
наклон, то и учини, осигура двор и одби устанички напад. Видио је како усред августа
гори невесињска касаба. Стизале су вијести о поразу Турака код Клека и у Глувој
Смокви, а успјех Црногораца на Муратовици бацао га је у очај. Био је
заглушен од грмљавине топова и бомби. Гинуло се и падало на обје стране. Команданти
и у позадини и напријед, у првим редовима неиспавана и прашњава пјешадија. „Чујем да
је онај ваш поп Жарко заузео новопазарски тјеснац и тако онемогућио да нам стигне
помоћ. Умјесто да маше кандилом, он маше ножем и пушком. Баш сте неки
незнабожачки и дивљи народ."
„Какав си у животу такав си и у рату!", рече Григорије. „Онај ко у Херцеговини и Црној
Гори види само крш и го камен, слијеп је за многе ствари. Не запну ли му за око
уздигнуте траве пузавице, не види ли како се коврџа цвијет граба, не осјети ли јасику

26
која пркоси вјетру. Ко није видио најљуће змије отровнице, склупчане у камењару, а
свака друга од њих је чуваркућа или заштитница дјечије колијевке, не зна о нама готово
нишга" Коњ зарза и одјури право у окршај. Свима је било јасно да то лети љути Лазар
Сочица, разгонећи противнике на све стране. С друге стране пристиже Богдан Зимоњић,
на своме дорату. Уносе хаос у разбијену турску војску. Ударају право на Селим-пашу и
опкољавају га. Заузеше и село Корита. На њиховој страни је и Ђузепе Гарибалди. „Неће
вам помоћи ни нови Мухтар-паша који смијени свог претходника." Најзад у бој улази и
војвода Љубибратић, коме је тридесет и шест година, наочит, господског држања, говори
неколико свјетских језика. "Ако вам нешто не буде јасно, све ће вам он објаснити."
Симат покушава да обједини своју војску и да изнова крене на противника. Чуо је за
вијест да су Србија и Црна Гора објавиле рат Турској. И то га обесхрабрује. Тада зачу
Григоријев глас; „Убијам ти ловца, уништавам топа, газим пјешаке. Заузимамо Никшић и
чекамо вас на Вучјем долу. Рекао сам ти на почетку да је бијела боја твојих фигура знак
пораза и предаје, а богами и издаје."
Тукли су се тако Григорије и Симат до првог мрака. Тада одједном устукнуше. Сами се
сјетише или их неко опомену. Звали су их многи послови прије него падне ноћ и заузме
земаљске одаје. (Кад је снијег пао, и устаници и Турци су прекинули борбе.) На
шаховској табли остаде оно мало Симатових фигура које Григорије није стигао да
докрајчи. Свако од њих је мислио да је побједник, а Госпава, тај вјечни судија, рече:
„Међу њима је вазда неријешено!"
Остаде пустош око њих и у њима, одсјечше главе и проливена крв, као даје то заиста
био херцеговачки устанак, Невесињска пушка, а не обична шаховска игра коју наш
учитељ први отпоче да игра у Бишу. Многи су уживали и бодрили Григорија, понеко и
Симата, као да су се зажељели нових устанака и ратова. Или то само тако изгледа
дјечаку који вири из прикрајка и сваки час штреца да га не окриве за све што се
неваљало догоди у Бишу и у свим околним мјестима.

БИСТРА ЈЕ ВОДА У ТРЕБИШЊИЦИ

Као што је Требишњица тајанствена вода, јер извире као Гатачка ријека и зачас се
претвара у највећу понорницу Мушницу, затим у Фатничку ријеку, Требишњицу и
Дубровачку ријеку или Омблу, тако су исто тајанствени овдашњи лутајући трговци.
Никада не знаш када ће и одакле избити, шта траже, чиме тргују и куда иду. И као
што билећка прича каже: да им гатачка вода стиже мутна, требињска: да је билећка вода
слаба и плаховита, дубровачка: да им херцеговачка вода наноси муљ и квари море, тако
бишовска прича каже да ће их сваки трговац, и поповски и далматински и имотски,
гадно прећи. Продаће им рог у врећи а да не трепну. Без обзира да ли тргују
пужевима, каквим ђинђувама, стоком или кором смрдљикушом.
Уочи самог Видовдана, или боље рећи уочи мог рођендана, када се већ сунце увелико
извукло из ноћне море, путем који нас води у свијет и још брже враћа, бануше три
непозната човјека. Или су прави трговци, или шверцери, или хајдуци, друго нема ко
бити. Најлакше је човјека по капи препознати, али ови иду гологлави. Јашу на коњима
као небески јахачи, као ратници који су побиједили у пресудној битки. Сјенокоси су
већ пали, мокри од зноја с плећа мог дједа Григорија. Њихова раскош увелико скрива
наше сиромаштво и додаје му мало идиле. Између откоса је размак као између два
жељезничка колосијека на узаној прузи Билећа-Никшић, који јединственим пејзажом

27
повезује стару Херцеговину и говори више шта смо били него шта смо сада. Такву
ширину откоса Григорије је, док је био млађи, постизао у једном замаху, а данас је не
би ниједан косац ни од три пута постигао. Зато пред оним који то гледа и не може
ништа данас да се пореди са оним од јуче, а да се не добије свијетла слика
прошлости и тужна слика садашњости. Сјенокос нагло укида пут, зато јахачи силазе с
коња и иду пјешке. Ко су да су, морају се дивити косцу који је савладао и сложио у
редове толики цвијет природе.
Звона с цркве најавише долазак непознатих који избише право пред нашу кућу. Увијек
смо на удару, јер станујемо уз сами пут, баш као што је на путу свему и свачему
Попарин млин на извору Требишњице. Дочекује их Григорије, за ову прилику испрси
се као да има три невидљиве медаље на грудима. Спреман је увијек и са сваким да се
бори, зато с непознатим прича кратко и одсјечно. Зна да су овуда пролазиле многе
војске, убијале и палиле, у име знаних и незнаних султана, заповједника, папа и
царева. Он који нас лакше истуче него што попије чашу воде, због тога што не
схватамо шта се збило на Видовдан и како су Срби на Косову изгубили царство, сад је
одједном миран и сталожен. Увијек га баш мој рођендан подсјећа на тај пораз. На мој
рођендан је, каже Григорије, објављена и Резолуција ибеа, када нам је тетак заглавио у
затвору зато што је носио руску шубару и што је волио да пјева руске пјесме. Пјевао је
чим попије једну, а пио је често и много. И што је најгоре, на мој рођендан је цркао во
Милоња нашем куму, па су мене одмах означили за кривца. Тај во је подсјећао на
догађај када су многи Херцеговци и Црногорци отишли трбухом за крухом у Америку,
тридесетих година овог вијека. Пошто је свим досељеницима у доба прохибиције био
улаз забрањен, путовали су на сточне пасоше. Мој даљи дјед је имао пасош на име:
во Милоња! Наиђе цариник и каже: „Паспорт, плиз", и добије пасош у којем пише: во
Милоња. Бу-у-у! То је та обећана земља у коју се може ући само четвороношке. Зато
сам послије смрти кумовог вола добио такве 6атине да је и сваки лист на нашем ораху
морао да осјети бол од тих удараца. А највише је дједа љутило што не плачем, што не
пуштам глас кајања, макар ме непрестано тукао. Говорио је: „Ово ти је за Милоша, о
коме не знаш ништа, ово ти је за Лазара, а ово за Косанчић Ивана – да то име
запамтиш, јер теби ништа на овом свијету није свето." На моје ријечи да они више
нијесу на овом свијету, ударао ме је још више и јаче. Пребио ме бар десет пута због
Стаљина, говорећи: „На твој рођендан смо страдали. А што се нико други не нађе да се
тада роди, него баш ти? Видиш ли колико има народа – свако је могао тада да се роди,
али нико паметан није шћео до ти!" Једном ме је ишамарао зато што је у Билећи био
злогласни логор који је основала влада Цветковић-Мачек, и што су у њему мучени
родољуби Моша Пијаде, Лола Рибар и Иван Милутиновић. А послије рата ту су
затварани ибеовци. Када сам га упитао како то да и стара злогласна власт и нова народна
власт једнако бију и затварају у исти затвор – дрмнуо ми је шамарчину по горњој
усни тако снажно да ми је до данас остала натечена.
Трговци посједаше испред наше куће, неко на дрвени трупац а неко на камен. Човјеку
с брковима разли се задњица по стијени, свакога ухвати страх да ли ће је икада више
моћи сакупити и саставити у једно. Земља к себи вуче и мршаве, а камоли да неће овако
дебеле. Онај најмлађи прострије бијели везени рубац и сједе на њега. Опточен је
позлаћеном сватовском жицом. Као да сједају испред млина на Требишњици, чекајући
када ће им бити самљевено жито. И како да тај младић не подсјети сваког на оног сина
– из Григоријеве приче – јединца у мајке, који је с марамом око врата отишао у млин

28
да самеље пшеницу за крсну погачу, па како је било касно, ништа му није преостало
него да у млину преноћи.
Доласци непознатог нагло су нас уједињавали и брисали све свађе међу нама.
Откривали су колико жалимо мртве и колико волимо живе. За мене увијек су то
били празници, јер су ме за трен ослобађали присуства старијих и њиховог мучења.
Најгоре је кад те држе на оку и саплићу ти сваки корак. Оно што су продавали
трговци и Имоткиње, више смо јели и пили очима него устима, више се наслађивали
гледањем него што бисмо купили. А нема веће глади него у дјечијим очима. Чим
неко тако дође, Стамена је одмах доносила свој шупљи бакарни ибрик да би га за
нешто замијенила. Али нико није луд да га узме. Дјед је у тим разговорима увијек
био мало по страни, добијао је лице мудраца. Данас ми изгледа да није причао већ
изговарао пословице или рецитовао народне пјесме. Више је гледао у трговачке
коње, него у људе, јер с коњима је искреније причао него и с најмањом дјецом.
Најстарији трговац вади из џепа дуванску ћесу и поче да пуни лулу жутом шкијом
какву у Херцеговини стављају и на најљућу рану. А можда мисли да дјед нема
дувана па хоће да га понизи. Док се ћеса њише у његовим рукама, личи на оно од
чега је и настала – на круто овнујско мудо. Огромно је било, мора да је скинуто са
најјачег праза. Кад напуни лулу, рече да су путници из далека и да траже да купе
добру младу кобилу, а моле ако могу и мало воде да добију. Чули су да баш у овој
кући има млада ждребица. Дед извади свој дуван – жутио се као икакав лимун. Био
је то најбољи одговор за све што су питали. Узврати им да за продају немамо ништа
а да се напити воде може свако.
Млађи човјек се искашља, као да га обузе неки страх, налик на страх оног младића
с марамом око врата, када је у млину на Требишњици, усред ноћи, бануо прерушени
ђаво.
Човјек с брковима, на Григоријеве ријечи, одврати: „Бистра је вода у Требишњици" и
почеша се иза уха. А знам када се год наш продавач почеше иза уха да тада нешто лаже
и краде. Погрешно је у рачуну сабрао или одузео. Или као млинар на Требишњици
када за самљевено жито наплаћује дупли ујам.
И као што се вода скупља у уставу заградачког млина на Мушници, тако су се ријечи
трговачке полако скупљале и прича згушњавала да је лагано откривала њихову намјеру.
Када мајка изнесе бокал с водом и остави га пред трговце, онај с брковима упита: „Да
није – море бит – колонистички?" Дјед одговори потврдно, а бркови се само зањихаше
и човјек одгурну бокал ријечима: „Значи да је швапски! Из њега не бих волио пит!"
Григорије му на то одбруси вољ-му-пити, вољ-не-пити. Нити га је звао нити молио да
дође. И од прве ријечи њихов разговор је постао судар млинског камена с Требишњице
и сувог крупног зрна кукуруза, када га у млин донесу Невесињци, јер воле да су у свему
изузетак. Њихов разговор је судар два зараћена и нетрпељива свијета.
Неко дијете натрча јурећи кокошку која полети пут млађег човјека, а овај скочи да се
брани. Унезвијерено гледа, баш као да је осјетио дах ђавола који води оног младића с
марамом око врата што је дошао у воденицу на Требишњици, да би га на крају задавио
у виру. Тада се вода мутила и свуда остављала блато. Када кокошка одлепрша, трговац
се пипну за унутрашњи џеп капута, ваљда тако провјерава да ли му је новчаник на
мјесту. Григорије га погледа попријеко, као да му звизну најјачи шамар. Овдје никад
нико никоме ништа украо није, нити ће. Баш као што ниједан млинар на Требишњици
не трпи никакав приговор зашто је брашно самљевено крупно или ситно.

29
Велинка не прилази већ вири кроз прозорске решетке своје куће и свима ставља до
знања да је између ње и свијета гвоздена преграда преко које нема пута ни пролаза.
Личи тако на запаљену свијећу у цркви која повезује наше мисли и моли се за све који
су грешни. Мора да јој свијет тако изгледа, без раскоши и слободе. Јер свака је
решетка, једнако и на рођеној кући и на сопственим очима, симбол стеге и затвора,
знак спутавања и тјескобе. Исто као што решетка успорава да се нестропошта одједном
сва вода у понор испод заградачког млина. Велинка личи на ону младићеву мајку која
очајава и плаче тражећи сина који је замркао у воденици, али се више није вратио.
Када је мајка срела старца с бијелом брадом до појаса и све му испричала. Бијаше то
прерушени Бог, који одмах нареди арханђелу Гаврилу да јој пронађе сина.
Старији човјек рече Григорију да су ријетке младе ждребице, одгојене и отхрањене како
ваља. И он је у својим ријечима уживао, чекао је да одзвоне и свачије лице озаре.
Дјед одговара да кобилу, и када би имао на продају, не би свакоме дао, јер и животиња
често има бољу душу него човјек и зна да пати. С њим је тешко причати, јер и онда када
се онај што прича сав унесе у причу и постигне најзанимљивији детаљ, дјед зна да
каже: „Шта рече?" А поновити никада нико не може оно што је најљепше и
непоновљиво.
Човјек с брковима рече да је лако пазити ждријебе које је од добре пасмине, али је тешко
пазити оно које је пуно зла, и по мајци и по оцу. На том мјесту, као када се, ударано
водом из Требишњице, спушта млинско дрво на којем се окреће камени точак, ускаче
Григорије узречицом: „У празном тору и код лошег домаћина свако кљусе личи на
крепаћа!"
„Нећеш ми ваљда рећи да су наши коњи слабији од ваших, да су вам гдје били бржи у
сватовима од наших, да су наши торови празни а ваши пуни", рече човјек с
брковима, ударајући прстима о камен, као да је утврдио пазар и већ пребројава
паре.
Григорије му рече да је испод нашег дората свака кобила ождријебила мушко
ждријебе, а испод нашег овна мркаља свака овца се облизнила или отројчила.
„Мени изгледа, ипак, да сте сиромашни", рече млађи човјек.
На те ријечи Григорије се искашља, као да га запухну какав смрад из столачке
влачаре. То је чувена ступа остала још из владавине Ризванбеговића, која ваља
сукно и убија ону силину ткане раше. „Имам десет дулума најбоље земље. Дванаест
крава и три јарма волова. Имам три куће и три лимузине. Из двије позлаћене
пушке могу убити сваког непријатеља прије него што и помисли да учини какво
зло", узврати Григорије.
"А гдје су вам те лимузине, кад овдје и нема цесте?" пита старији човјек.
„Кријем их у штали због порезника!" пошпрдује се Григорије с трговцима.
Старији човјек хвали свога пастува да га нема таквог ни у десет држава. Лице му се
нагло мијења постаје умиљато и мекано. А знам да дјед не подноси никога ко
изгледа тако као да ће се на крају разговора изљубити. Та мекоћа нагриза горе од
сваке влаге и рђе. »Чудо ти тог пастува, кога толико хвалиш, не узе Пеко Дапчевић,
да јаше на њему уз рат, када је туда проводио војску. Волио је, кажу, да има
најбољег коња", рече Григорије.
Прича је сада одмицала нешто спорије, баш као што Требишњица успорава у току
кроз херцеговачки предио да би била прогутана и нестала у пресланој води
Јадранског мора

30
Старији човјек окреће причу и рече да не зна гдје су се све он и Григорије
сретали, али је сигуран да нијесу у заробљеништву, јер је сва лица тамо добро
упамтио.
„Ви сте били у заробљеништву а ми нијесмо? О, отвори се земљо!" сикну
Григорије. Изгледало је да сасипа припремљене ријечи баш као што се вода сасипа
из фатничког извора у своје корито. „Ви сте страдали и гинули, бацани у јаме, а ми
нијесмо. Ви сте били хероји, а ми нијесмо." Старији човјек смирује Григорија
ријечима да није важно шта је ко био, већ шта је сада и шта ће бити. Григорије му
на то рече да не може онај који је био говно одједном постати човјек.
Све то разљути Григорија као кад на млинску лопатицу налети изненадни јак млаз
воде да камен подивља, убрза окретање и мљевење жита, а дио брашненог праха
дигне се у ваздух и запуши ноздрве и самог млинара. Рецимо овдје да су Бог и
свети Сава направили прву воденицу, али нијесу знали да додају чекетало, како не
би зрна жита из коша морали прстима гурати под млински камен. А то је доказ да је
са стварањем свијета много теже ишло него што ми данас мислимо.
„Јесу ли вама за један дан побацали све, и до дјетета у колијевци, у јаму – или
нама? Јесу ли вама или нама Швабе стријељале и посљедњег ђака? Јесу ли вама или
нама изгинули готово сви домаћини у албанским беспућима?" виче Григорије,
коме се откачи крупна суза, као од станца камена кад се одвоји дио, и скотрља му
се свом тежином у њедра.
„Нијесу штедјели ни нас ни вас", шапуће старији човјек. „А гдје су вам табле на
којима пише шта је било? Гдје су вам споменици и фењери пред њима? Гдје су вам
гробља и мермерне плоче; зашто кријете прошлост од садашњости? Гдје вам је
уређен пут који води до стрелишта? Наш је споменик палим жртвама у рату
смјештен у хладу јабланова и борова. Имамо кога оплакати и ожалити."
Када млади човјек упита да ли је ждребица ненатруњена и недирнута, Григорије
одврати да су то ружна питања пред овом кућом, и ако имају још таквих – знају куда им
је пут. „У ногама наших ждребица је вјетар, у устима олово!" рече Григорије. То је иста
она сцена као кад млинар на Требишњици запријети некој нестрпљивој муштерији да
ће јој избацити жито из млина.
Пред кућу стиже и Вуксан и одмах тражи жртву да се поциква и тако покаже како га
нико у тој игри још није добио. Баца и млати прстима десне руке: цикве-шије-ото!
Узвраћа одмах човјек с брковима: кватро-сете-шије! Као да се похваташе у кости да се
рву, а не да се надмећу у италијанској игри. Човјек с брковима је скакутао око Вуксана,
баш као што је ђаво играо у воденици и ругао се божијој направи која између коша за
жито и воденичког камена нема лијевка. Онако поклопљен брковима, овај човјек личи
на реченицу претрпану ријечима из које испадају придјеви јер се међусобно не
подносе.
Побједи Вуксан као што сваког побјеђује, и овдје и пред школом када иде на
родитељски састанак, и пред продавницом када је откуп пужева или цвијета мразавца и
казалца. Док се циква, увијек чучи, као да поправља какав квар на кућном крову
противника. И један и други личе мало на Талијане; можда су заборавили домаће игре
бацања камена с рамена и потезање клипа.
На увредљиво питање шта купац добија уз ждребицу, Григорије одговара питањем:
„Бога вам, на чијој страни уопште ви бијасте у овом потоњем рату? Јер не каже џабе
наш народ: граничари ко граничари – не вјеруј им ни када се крсте. Умјесто да кажу:

31
добар дан, они потегну нож у секунди. Плану и убију лакше него што се прекрсте." На
то се човјек с брковима подиже и рече: „Бистра је вода у Требишњици!" Григорије ту
не стаје, баш као што ни млинар на Требишњици не прекида већ непрестано досипа
жито, па рече: „Ни у првом рату вас не би у Солуну!"
„Не само што смо били на Солуну већ смо били и војници и официри", рече старији
човјек и затресе капутом као да истреса џепове кад накраде ораха и љешника.
„Зато смо тако и прошли, што сте ви командовали", рече Вуксан. „Не знам на шта
циљаш – или слабо познајеш историју", рече старији човјек – „али смо тада прегазили
и много моћнију аустроугарску силу." Као што се вода Требишњице, чим нарасте,
излије, прегази и однесе све што јој се нађе на путу. „Немојте само још рећи да сте ви
убили Фердинанда!"
„Ми, него ко други!" одбруси Григорије. „Чабриновића је родила Братуша, ено из оне
куће, а Принципи су се одавно одселили у Грахово." Увијек је у заносу, као да је у
црквеној порти а не на улици.
„ Је ли истина да вам се жене тешко порађају и да многе умиру прије него што се
одвоје од терета?" упита млађи човјек, мислећи да ће тако збунити Григорија. Али
када њега наљуте, он не узвраћа на исти начин, већ хладноћом унижава саговорника То
је онај трен када слушалац, у Попарином млину на Требишњици, осјети да се
млинарска прича мрси, јер ријечи у простору одзвањају без икакве мелодије и
тонског склада. Знак да треба ућутати, али је мало оних који то разумију.
„Још си млад да питаш тако нешто!" одговара Григорије. Млађи човјек заћута и
прогута своје ријечи. Њихова горчина му се сли низ језик и грло да опере сопствену
прљавштину.
„Изгледа да нам од вас дође она куга што удари четрдесет пете. Кажу да је болест
донио неки ваш Крпља када је шверцовао дуван и заразио све куда је ишао", сјецка
Вуксан ријечи тако слатко као да крижа најбољи дуван. Он ми често личи на нашег
учитеља – судећи по његовом лицу, ускоро долази ледено доба.
„Од куге никада нијесмо боловали", узврати старији човјек, као када у шаху брани да
му краљицу не поједу. „Него сте баш ви нама продали болесно теле да нам је умало сва
стока поцркала." Гледа га Вуксан како маше рукама – чекај човјече, не диригујеш
оркестром него причаш с људима. „Лаж је лаж, и она ће сама да се угаси, као та ваша
што је!" рече Григорије. „Као што је лаж била када су Поповљани окривили светог
Василија на правди Бога, а он побјеже у манастир Тврдош, близу Требишњице."
„Ја сам чуо да сте ви Крпље слаби домаћини", рече Вуксан, „и да вам жене бјеже од
мужева ко ђаво од крста, јер сте пијанице, кавгаџије и никакви кумови."
„Пребацићемо вам у бацању уметаљке с рамена када хоћете и гдје хоћете. У рвању ћемо
вас побиједити с кољена и стојећи. У клипу, клису, у игри пиљцима, вазда смо бољи и
јачи!" рече млађи човјек, на чијем се лицу појави зрачак наде, као што је био и у гласу
арханђела Гаврила који јавља младићевој мајци да јој је пронашао сина. Богу су рекли
да је младић пронађен мртав.
„Знаш шта, момче, нас нијесу побиједили ни чувени Гачани који су доскочили и
силном Смаил-аги Ченгићу, а камоли да нас ви побиједите. И ту гдје сад сједиш свето је
мјесто, јер се баш ту одмарао Милош Обилић. Његова је сестра удата у Бањане и од ње
су Копривице. Ми смо ти од његовог порода. А наши су ти коњи потомци Марковог
Шарца. Још чувамо његову потковицу. И да те мало подсјетим. Ми смо прекрајали
границе између Русије и Кине, када је наш исти рођак, који је много у свијету учинио

32
за Србе, гроф Сава Владисавић, као изасланик руског цара рекао: Довде је Кина, а
одавде Русија! И баба Богдана Зимоњића из наше је куће." Када падне у занос, види се
колико му недостају гусле, као што млинару на обали Требишњице често морају
отпјевати пјесму да би самљео жито данас умјесто сјутра.
„Испада да сте ви свуда били главни јунаци. Само, колико је мени познато, Бајо
Пивљанин је био од Крпља, а не од Јејина. С њим се није могла носити ни велика
турска сила. Димитрије Мерћеп, први из наше породице испали пушку на Турчина
усред Београда, на Чукур чесми", узвраћа човјек с брковима. Жустро, као када се баца
пливач у најдубљу воду на извору Требишњице.
„За крај остављам војводу Влатка Вуковића, родом из Меке Груде, кога је родила
Братуша. Он је био на челу херцеговачке и босанске војске", виче Григорије, као да
подиже устанак четрдесет прве.
„Нешто не знам како прођосте у тој бици!" заскаче га старији човјек.
„Није био добар распоред наше војске. Вук Бранковић је ударио на Јакуба, а требало је
да он направи засједу; кнез Лазар је ишао право на Мурата, а требало је његову војску да
изолују од остале; Влатко је ударио на Бајазита, а требало је да им међу коњанике пусте
стотинак херцеговачких паса и да створе панику да се сви Турци разбјеже. Умјесто Вука
Бранковића, требало је на чело ставити чувеног Гргура Јејину, зета Влатка Вуковића,
и истог нашег рођака. Тада би битка била добијена и ми бисмо ти Срби били главни на
Балкану."
„И у нашој кући се стварала историја, немој мислити да није!" одвраћа му човјек с
брковима. „Лично је уз потоњи рат у мом кревету преспавао Владо Шегрт. Дали смо
му све што смо имали, угостили га ко да нам је најрођенији брат дошао. И данас
чувамо кашику из које је сркао, а нијесам нешто у његовим говорима чуо да нас је
поменуо. А код вас се не рашчисти гдје вам уз рат би Стеван, да ли погибе у
четницима или се још негдје по шумама крије", додаде старији човјек, као да
ошамари Григорија по губици. А он на том мејсту не трпи никакав додир, јер га
ђаволски раздражује једнако и шамар и пољубац.
„Лично је био Дражин замјеник!" хвали га Григорије. „Он му је давао главне савјете и
доносио одлуке. Ми смо ти били хероји у краљевој војсци, у партизанима и у
четницима. За сваки случај – да нас свуда буде. Да га је Дража послушао, ујединили би
се с партизанима онда када их је Тито звао – а тада се Швабе не би могле одржати ни
двадесет четири сата", одбруси му Григорије, као да оштри нож о тврди камен
Попариног млина, на извору Требишњице.
„Ја сам чуо да сте се ви женили и удавали у најужем братству, као на неком Суску у
Италији, да вам тако не би ко преотео земљу и имање. И да вас има много кљакастих и
богаља", рече Вуксан и лукаво се искашља. Тако он увијек подвлачи крај своје приче.
Као када млинар напуни врећу брашном и завеже је, па по њој снажно пљесне.
„Ко вам је то рекао да му оца очинског... Могу само рећи да сте гадни у свему и да се ни
овце туђе с вашим не смију помијешати, јер су вам овнови нестрпљиви и крволочни",
рече старији човјек, као да убацује бијели лук међу пчеле.
„Када сте тако добри и паметни, чудо Караџић не узе ваш језик да њиме говори цио
свијет, него узе наш језик. Ви с границе мијешате српски с латинским и талијанским
па тако сваког зајебете, и коме продајете и од кога купујете", рече Вуксан.
„Ви јесте вазда били добри говорници, али нијесте вољели радити. Волите једино да
пркосите властима. Зато вас тако и глобе, а и треба још више да вас глобе", рече

33
старији човјек.
„А ви носите крпље на ногама и љети и зими, и идете ко какве лисице да вас нико не
открије када крадете у државном имању", скичи Вуксан и потпаљује сопствену причу
потезањем дуванског дима из луле. Млађи човјек се насмија на ове ријечи, баш као да
чу божји глас изговорен младићевој мајци испред млина на Требишњици: „Од твојих
суза створиће се пчеле чијом ће се нечистоћом хранити свако, само не онај који ти је
сина уморио."
Вуксан наставља као кад пијевац навали на своју жртву да је дотуче. „Када смо год
завршавали кошевину – ви још нијесте били ни на пола своје. Кад се треба потући са
шумаром – Крпље бјеже, праве се луди. И ми се сами бијемо!" смирено рече Вуксан,
као да удара ћемер на чатрњи.
„Када је требало, уз рат, ми смо се били!" рече старији човјек. „А што оно ви побјегосте
када би хајка на медвједе, када сте толики јунаци?! Усрали сте се били у гаће. Па опет,
када ћерасмо одметнике послије ослобођења, не би вас ниђе", рече човјек с брковима
Вуксану, као да ће га на земљу оборити.
„Нијесмо шћели да идемо с таквијем ловцима којима хајкачи наћерују медвједе, а власт
сједи и ждере. Тако им хајкачи изигравају псе. Нијесмо никада ничије слуге били",
рече Григорије.
„У свему сте прзнице и кавгаџије. Зато вам нико и не смије доћи на мобу, јер не зна
хоће ли извући живу главу. Баш као ни порезник који дође да вам наплати порез", рече
старији човјек.
„Не допуштамо, као ви, да нам се свако сере на главу. Ако смо ратовали – хоћемо да
знамо зашто смо ратовали!" Сијао је Вуксан ријечи, као кад сије златна зрна кукуруза
по плодној њиви крај Требишњице.
„Зато сте остали без струје. Јер нико није смио да се усуди да на вашем сјенокосу
затегне канап и ископа рупе за стубове", рече човјек с брковима. Он личи на оног
чауша који је учествовао у отмици дјевојке, али су се, бјежећи преко Требишњице, сви
утопили. Остала је само пјесма његова:

Станте свати ђевојка ће срати.

Старом свату у капу заврату
А првјенцу у винску бутуру!

Чауш се, баш као ни овај човјек с брковима, ничега не стиди. Он сваком свашта говори,
руга се и подваљује. У руци увијек носи батину чавлену, укаљану крављом балегом, а
онда је ували у ручак који се кува у котлу на огњишту. Или однесе котао, ако му
домаћица не да лијеп дар. Једино што овај пред нама није нагарављен, нити је
преобучен у просјака
У том тренутку, баш као када се ставља запршка у готову чорбу, појављује се Циганка с
картама у руци и торбом на леђима. Граја и галама дјеце усмјеравају је и носе према
нашој кући.
Вуксан је погледа испод ока и она од страха паде на дупе (више паде него што сједе),
растури карте и развеза свој брбљиви језик. Црнило њеног лица увијек ми је
представљало велику загонетку, али је из њега зрачила и велика циганска доброта.
Окрену се према млађем човјеку, без ичијег наговора и поче да му гата и фалета.
„Нијеси сиромашак, али ти у кући фали женска глава. Испред куће имаш живе само

34
пса и мачку. Весео си човјек, али си прећерано поносит... Не размишљаш довољно, нагао
си и напрасит. Не поштујеш старијег нити се Богу молиш. Никада не проси дјевојку
коју нијеси упознао и заволио је. Не фали се без разлога, јер је фала као цвијет маслачка
који вјетар распрши и баца у очи. Пушти другима да виде твоје јунаштво. И кртица
сваког дана поједе више хране него што је тешка, али шта има од тога. Није жена ни
овца, ни коза, ни стока друга с којом се може трговати. И не тражи мираз никад, јер ти
може донијети несрећу. Не труди се међу непознатима да будеш најбољи. И краљ
Никола је говорио да је у Црној Гори господар а у Русији слуга!"
Човјек с брковима на те ријечи викну: „Свету ти недјељу, па они нас зајебавају!" скочи
право на Вуксана да се бију. Настаде гурање, потезање тамо-вамо. Смирише их некако
Григорије и старији човјек. „Јачи смо од вас и пијани и болесни. Прескочићемо вам
завезаних очију, пребацити камена с рамена из мјеста па да се ви затрчите одакле год
хоћете и докле хоћете. Претрчаћемо вас на једној нози", узвикну човјек с брковима као
да позива на јуриш. До овог трена бих рекао да овај човјек и кад се крсти – хули. Али,
сада му се лице нагло измијени и подивља.
„Хоћете ли нас побиједити и онда када бјежите као опарени пред Швабама и
усташама", врати му Вуксан као да му пружа неки застарјели дуг.
„Дјевојку вам не могу дати!" узвикну Григорије, и тек тада свима би јасно да они не
купују кобилу већ просе дјевојку. Да ово нијесу трговци већ просци. Открише се тако
њихове намјере, као што ђаво откри пчелу на својој глави, на извору Требишњице,
која одлети право Богу да му јави шта је чула. И Бог тако направи млинску чекртаљку.
Ђаво пусти град и кишу да убију пчелу, али је само преполови. Тада се све разјасни и
пред оном кућом, када стиже мајка и нађе сина с марамом око врата, који се вратио из
млина на Требишњици – скидао је с коња вреће пуне брашна Тада нестаде оног муља
из воде да се свако могао огледати и знати унапријед шта ће му се десити. Могао је
прочитати своју судбину. Звона ударише и огласише срећан завршетак и долазак
младића.
„Не бих им дала ни дорушу, а камоли нашу Јекну!" рече женски глас. Ја распознајем
лако да те ријечи изусти мајка дјечака с марамом око врата. И она је ту са нама, само се
крије. Њен осмијех је мајсторско дјело, умјетност каква се само склапа негдје у бескрају,
а то нам свима није дато да видимо.
Најмлађи човјек, за кога тек сада схватисмо да је младожења (Григорије и Вуксан су то
знали од почетка), личио је за тренутак на угаслу лампу шпиритушу са гарежом и
црнилом, или на прегорјелу шимишљику. Била је то слика онога који донесе жито да
меље, а млинар му каже да нема воде јер је суша. Када стане млински камен и покаже
сав муљ у воденој прегради. То је, у ствари, талог млинареве душе.
„Бистра је вода у Требишњици!" узвикну човјек с брковима и хитну на коња. То је
требало да значи како је од првог тренутка знао да од просидбе неће бити ништа. Из
џепа извади пљоску ракије и баци је у камењар. А млађи човјек извади јабуку и
загризеје, а остатак баци у траву, за којим појурише кокошке. Вуксан тада запјева:

Црн гавране, што си поцрнио?

- Има црњих и од мене брајко!
Тешко момку у цурином двору!

Више се та пјесма односила на оног који хоће да дође у тазбину да живи, него на

35
младића који заједно са осталима одјури откуда је и дошао. Не постоји џабе
пословица: Лакше ти је кућу сазидати, него у Григорија испросити дјевојку! Тек тада
схватисмо да се Јекна, коју су просили, преобукла у циганску гатару и да је то она била.
Не би је нико на свијету препознао. Вијугају коњаници путем као када се Требишњица
спрема да пређе границу Херцеговине и тако напусти занавијек родне гудуре. Жене
просуше воду испред куће да нам такви просци више не дођу. Дјед Григорије ме
стригао очима као маказама, мислећи како је за све опет крив мој рођендан. Коњаници
су замицали путем који их је као какав дуги вунени шал обмотавао и стезао у даљини.
Вуксан узе свиралу двоцијевку, засвира тако танко и дирљиво да мелодија повеза брда и
планине. Помири оне који се посвађаше, излијечи оне који се разбољеше.
Тек када промијени одјећу, схватисмо да Јекна више није дијете и да је одавно стасала
за удају.

КОШНИЦА

„Ниједна држава не може опстати која не учи од пчела како се организују послови у
заједници!" рекао је Јанићије загледан у кошнице свог пчелињака „Наша држава
има непокретно примитивно саће за мед, а западне земље модерно покретно саће.
Наши не знају да се у застарјелим кошницама, вршкама, добија најмање меда И то
најниже класе. У таквој кошници не може се открити болест легла, нити има простора
за развој пчелињег друштва. Таква кошница зими је хладна и упија влагу. Нема ни
довољно чистог ваздуха." Једини је који се усудио да гласно критикује нову власт.
„Ко не води рачуна о пчелама – подложан је свакој болештини", рекао је Јанићије и
скинуо своју жичану пчеларску капу, одвајајући је од главе као какву реликвију. Одмах
је пере, јер пчеле не трпе зној. У тим тренуцима спокојства имао је лице човјека коме
се Бог јавља А можда у тој капи више личи на Тодора Кадића који уби црногорског
књаза Данила. Пухће на жену, мисли да је она узрок свих његових недаћа. А Пекуша је
црв који гмиже и вуче горе него икакав теглећи створ на овом свијету.
Како је пролеће напредовало тако је и млада пчелиња матица, двије недјеље прије
старе, уграбила да сачини своје легло. „Млади су у свему бржи и неспретнији, а стари
спорији и темељнији", говори Јанићије, и тако уздиже мудрост својих година За њега
је то био највећи догађај. Као да је избила револуција у некој оближњој земљи. Или
да је чуо вијест о рођењу тројки код шумареве жене. „Погледајте само", викао је
Јанићије – није важно да ли га ко чује, „како свјетлуцају млада пчелиња крила!"
Уживао је у слици младе матице која је премрежила сатове кошница својим јајима. Баш
као што се и на оку Јаковове мајке хватала скрама и мутила јој видик. „А човјек, ако се
не очисти од болести, као пчела заразе која се увуче у кошницу, тешко ће преживјети",
рекао је Јанићије. Његове ријечи једнако су плашиле и опомињале и болесницу, и
Јакова, и цијели Биш. Можда му је тако било најлакше да прогласи мед за главни
народни лијек и да га без пијаце прода. Зато је и Тијана привијала медне облоге на око
прије него што је једног дана, у праскозорје, отишла на операцију. Нијесу тек тако
власти од њега тражиле мед за поклон Титу, када је долазио у овај крај. Иако се чудио
да баш траже његов мед када он није комуниста. Нити су му платили нити им је смио
тражити ни динара. Претварао се и говорио да му за такав поклон није жао испразнити
ни пет кошница.
Почетак спремања Јанићијевог пчелињака био је знак и за спремање цијелог Биша.

36
Знак обнове и чишћења приватног и државног власништва. Народ је чудо, чим главни
домаћин крене да нешто ради – остали крећу за њим, макар све радили погрешно и
како не ваља, као писац када поведе своје јунаке. А кад неко помене ријеч држава, нашем
шумару одмах иду сузе низ лице колико се разњежи и колико му је та ријеч на срцу.
Стеванија је све редом око куће чистила и бацала, називајући оне који вјечито живе у
смећу – трутовима. И јесу љенчуге горе од трутова. А у кога је све погледала и на
кога је мислила када је то говорила, само она зна. Учеснике акције чишћења назвала је
радилицама. Тако се цио наш говор претварао у пчеларски или, боље рећи, постајао
Јанићијев језик. „Ако је пчела од праисторијског доба до данас преживјела у Европи, а
на земаљској се кугли појавила прије човјека – то је сигуран знак да је треба узети за
учитељицу живота", рекао је Јанићије. „Треба проучити њену мудрост – како је
прескочила разне људске, животињске, поморе природе и катастрофе!" А шта ко може
да му на то одговори, него да узвикне: Тако је! Ко покуша да се с њим спори мора бити
спреман данима да се убјеђује и потегне све мудраце од старе Грчке до данашњих
дана. Мораће знати и како је Сократ завршио и зашто је осуђен на смрт.
Чим удари хладноћа, Јанићије окупља дјецу око матице и тако их грије. Дрва ујесен
слаже по систему пчелињег зимског клупка, тако најмање кисну. Када љето угрије –
опет Јанићије поступа по угледу на пчеле. Предано кошнице чисти од паразита и даје
предност и подстицај радилици. И сам све више личи на пчелу, зуји и зунзара наоколо,
уједа и боцка једнако жену и дјецу.
Јаков данима зури низ пут куда му је мајка отишла Али, дјечије очи брзо се поврате
и накупе храбрости и свјетла. Слушао је Јанићијево звиждање и шикање пчела
„Фију-шшш-фију!" Звиждати су почели сви, и мало и велико. Неко кроз уста, неко кроз
нос а неко кроз уши. Звижде дјеца, звижде старци, звижде жене... Тешко је разабрати
ко свира своју мелодију а ко се руга Јанићију. А најтеже је одгонетнути ко призива
змије и на кога их усмјерава. А свака жена је, каже Јанићије, као змија, крв јој је
промјенљиве топлоте, зависно од околине у којој живи. Ко се не боји још изговорити
змијско име. Ако га једном изговориш – нећеш престати док га не поновиш хиљаду
пута.
Али свачији занос прекида Јанићијев говор и враћа га у стварност. Он нас подучава о
трутовима који су премрежили свијет. „Они потамане све што радилице створе. И
међу, људима је исто. Што народ створи, порезници отму и однесу! Зар је то право",
цичи Јанићије, „да матица у пчелињем друштву живи и до пет година, радилица свега
четрдесетак дана, а трутови до два мјесеца. Потпуно је исто и у нашој државној
задрузи. Онај ко ради, највише страда"
Димлица која смирује пчеле приликом прегледа одговара форми којом Јанићије пише
писма када их шаље брату у Америку. И она, као и Јанићијево перо, има решетку која
одваја отпатке и сву нечистоћу, пепео од чистог ваздуха. За дим је потребан најбољи
угаљ или суви парчићи дреновине, као што је за писмо потребна заоштрена оловка и
вјешта рука писара. Пчеларска капа на глави пчелара личи на маску, баш као и писац
Јанићије пред свима онима о којима у писму пише. Пчелар је тако на одстојању у
односу на пчеле, а поготову је на одстојању Јанићије када описује своје јунаке. Онај ко
без капе прегледа пчеле прави је мајстор свог заната. То значи да је ушао и у највеће
тајне пчелињег живота. Баш као што Јанићије зна највеће тајне о својим јунацима које
наводи у писму пишући у далеку Америку. Нож за отварање кошница израђен је од
челика баш као што је и Јанићијева оловка израђена од најбољег материјала. Сандуче

37
за пчеларски алат има неколико преграда, налик на Јанићијеве одјељке у писму када
пише час о овој час о оној ствари. И ту се слажу отпаци као све неупотребљиво што је
Јанићије мислио да унесе у писмо, а ипак је отпало. Преносно сандуче у којем се
преносе рамови није ништа друго до преношење радње из прошлог у садашње вријеме
или садашњег у будуће. Пчеларска четка може бити направљена од тврдих и мекших
длака, као што и пишчева реченица може бити тврђа и мекша. Четка и пишчев алат
морају бити чисти и они се могу користити у широким и краћим замасима. Пчеларска
виљушка је важна јер цио рад зависи од густине игала и нагиба дршке. Мора се често
чистити, као и пишчев алат, центрифуга која служи за цијеђење меда из пчелињих
сатова. То је завршно филтрирање грађе коју је Јанићије за писмо одабрао. Она се
циједи кроз цједиљку за мед гдје остаје најситнији талог Јанићијеве реченице. Ако га
убоде нека пчела, то је исти неспоразум као код писца са његовим јунацима. И на
Вучјем долу, устаници су били распоређени као пчеле у кошници. Као што су корпуси
кошнице спојени међусобно тако су и групе устаника биле спојене на више мјеста. То
најбоље знају наше војсковође.
Идеје о устанку, што код пчела одговара полагању јаја и гајењу ларви, јавиле су се у
дугим зимским ноћима. Док је легло сићушно а временски услови лоши, и активност
устаника као и пчела је слаба. Крајем прољећа кошница постаје жива јер стиже нова
храна. Зато су се невесињски устаници баш почетком јуна дигли на устанак. Изгубљено
вријеме у којем матица тражи слободне ћелије, равно је времену у којем вођство
устаника тражи најбољи терен за засједу. Радилице које се послије четрнаест сати
врате из паше, а ноћу учествују и у преради нектара у мед – јесу сами војници од којих
послије многи изгину. Љубибратић је знао: уколико је пчелиња паша слаба, може доћи
до ројења и бјежања пчела из кошнице. Зато војска мора бити нахрањена. Да
Љубибратић није био пчелар, можда не би било ни устанка. И можда би нам и данас,
послије више од сто година, сисале крв аге и бегови.
Јаков се затворио у кући и слушао како Јанићије прича са пчелама, шика их и звижди.
Плашио се мрака, зато је рано затварао врата и прозоре на кући. Мислио је само на
мајку и често плакао. Баш у једном таквом тренутку, зачуо је зуј пчеле у соби. То га је
охрабрило. Тамне завјесе ноћи навлачиле су се око куће са свих страна. Околна брда
су оживљавала и помјерала се, као да су једнако хтјела да разруше дјечакову кућу. Хука
која је долазила из пећине текла је шумарцима, претварала се у јеку, потом у неки
подмукли и поражени зов. Тај глас највише личи на глас покојног Јанићијевог оца, који
је увијек тукао сина и сматрао га недораслим. У даљини неки црни навиљци сијена
налик на Јанићијеве кошнице, а онда нагли покрет фигура и стапање у једно. За
тренутак протрча црни коњаник на зеленој кобили налик на нашу кобилу Зеку. Са
оближњег гробља чуо се плач – никада нијесам могао повјеровати да умрли могу
жалити за живима. Иако зато имамо хиљаду доказа Али чим сване, биће другачије. И
када све за трен стане, када цијели пејзаж урони у таму, сва се природа, укључујући
земљу и небо, налази пред неким тешким избором и одлуком. Тада се нешто крупно
покрене, као да нешто опако овај свијет гура у смакнуће. Гурај на другу страну, не дај!
Настаће пропаст, нови потоп. Али гле чуда, све се брзо мијења, и опет покреће: пси
залају, женски зов из даљине нешто тражи или зове у помоћ. Јагње у нечијој штали
огласи се, и тако откри колико је беспомоћно без мајке. Дјечак тада уздрхти и учини
му се да има наде.
Сјутрадан, као да се није догодило ништа – можда и није, опет Јанићије наставља

38
сређивање пчелињака, не помињући ниједном ријечи ноћ и све што се у њој могло
збити. Кашље, пљује, испољава бијес на некога. Када је ишчачкао трулеж у кошници,
псовао је и хулио, довољно до краја живота. „Трулеж сваку треба одстранити. Зато
постоје љекари у болницама а пчелари у љаницама!" рекао је Јанићије, као да извикује
првомајску паролу празника рада. „Зубарска клијешта су направљена по угледу на
пчелиње ножице, а главни лијекови од млијеча и меда! Тако је све повезано и свака
ствар мора другој да служи." Прво је цвилио над болесним ларвама, а када је открио
гусјенице и крпеље, који су напали воштаног мољца, наљутио се и почео да псује. А
псовао је и жени и дјеци и властима све богове, нарочито неког Машана, иако таквог
бога нема ни код Словена ни код Римљана ни код Турака, и тражио разлоге за овакву
пчелињу несрећу. Баш тог дана, када је умро предратни џандар Пуљо, и када су с њим
заједно сахранили сву гвожђурију разних одликовања која је добијао од рођења па
надаље, Јанићије је рекао: „И пчеле одстрањују своје лешеве, па мора и човјек. Од њих
смо све научили, а правимо се као да нијесмо ништа. Зараза је и код пчела и код људи
иста, може зауставити размножавање цијелих кошница и љаника, као породица и
градова. Зато болест треба излијечити док је још на оцу, а не чекати да пређе на сина.
Заражена гнијезда угинулих пчела треба спалити. Као што се врши дезинфекција
кошница – тако се мора поступати са становима и кућама. Не смије се заборавити да
бацили у лешевима угинулих ларви остају да живе и до десет година. Заражени
пчелињак годину дана треба ставити у карантин, баш као и зараженог болесника",
пријетио је Јанићије ријечима наученим на поратном курсу из здравства и хигијене. А
гледао је право у Јакова и мислио на његову мајку. „Међу пчелама, као међу онима који
су на власти, када нема рада и паше, настаје велики грабеж. Отимају храну једна
другој. То су обично старе пчеле, које имају потамњелу, скоро црну боју. У таквим
нападима страда пчелиња матица и губи све залихе меда. Пчелињи грабеж не стаје
већ редом пљачка и отима. Тако могу да угину цијела пчелиња друштва и да се заразе
од грабешких клицоноша. Пчелар, баш као што и држава чини законима, мора да
заустави ову отимачину. Зараза пчела која почиње злоћудним трулежом оставља
пустош лешева ларви и може да траје по десетак година. Такве пчеле најбоље је
уништити или спалити. А остале кошнице дезинфиковати."
Јаков је пирио ватру на којој је кувао неко јело за мајку када дође. Он, који излази тихо и
лагано из собе као јаје из кокошке, гледа у чађаве слике на зиду и нешто прича сам са
собом. Прекида га лупа на кућним вратима. Дјечак премрије од страха: замишља вукове,
разбојнике, ноћне утваре... Куцање пропрати глас: „Отвори, отвори!" У тим ријечима
препознаде шумаров глас. Као да медвјед проваљује у кошницу пуну пчела.
У кућу улази заобљена шумарова прилика која на цијеви пушке двоцијевке унесе
подоста неке силине, а још више животињског страха. А можда не би требало, јер он
животиње штити од ловокрадица и свакојаких напасти. Не знам зашто, али ми некада
он личи на човјека који и властиту сјенку вуче као терет и казну. Јаков се плашио
шумарове пушке, и шумарског чекића, и кокошјег пера затакнутог за његову капу.
Увијек је овај човјек био мрзовољан и плашио мало и велико својом пушчетином.
Дјеци је пријетио да ће из шуме довести дванаест медвједа и два пута толико вукова и
пустити их ноћу да растргну све оне који су му се замјерили, а замјерио му се цијели
свијет. Са собом вјечито вуца излизану шумарску торбетину из које заудара покварен
сир, ко зна када га је унутра ставио. Кад му неко пребаци што са собом вуче толику
торбетину, он му одбруси: „И Његош је свуда са собом носио своју касу-благајну, јер се

39
бојао да му је не украду."
Дјечак се прибијао уза зид док је шумар по кући ходао и, као увијек, нешто пријетио.
Из торбе је извадио осушену вучју главу и ставио је на сто испред себе.
„Ови ће те зуби распорити ако не кажеш гдје ти мајка крије ону јелу коју је посјекла у
задружном имању. Баш једнако као и гдје крије жито које је требало предати задрузи!"
Око врата шумар је носио кравље звоно и кезио се као да је луд.
Дјечак је занијемио од страха. Гледао је у вучју њушку, потом у шумарево лице –
чинило му се да имају исти израз.
„Не будеш ли казао зашто си псовао мајку нашем предсједнику – затворићу те у
шумарску кућу и оставити вуковима. У торби имам лисице којима ћу ти
везати руке!"
Јаков је стискао зубе и гледао куда да побјегне.
„И још да кажеш гдје кријете слику Драже Михаиловића. Знам да је имате. Имају је
многе српске куће, па што не бисте и ви. Морамо испитати и видјети и зашто ти се
отац убио? Је ли то неки знак незадовољства и протеста против нове власти? Знамо да
се убио у тридесет трећој години, када је и Христ био разапет. И то ћемо испитати – је
ли намјерно или случајно? Морамо знати гдје ти мајка крије закопано злато које је
пронађено прије рата. Постоји озбиљна сумња да је злато, опљачкано од народа, које је
краљ понио са собом, овдје негдје скривено. Као што морамо знати и то зашто ти мајка
оде на операцију ока у Дубровник – у другу републику, као да не вјерује у ову нашу
болницу, иако имамо све уређаје."
Дјечак је слушао лавеж паса који нападају у ноћи неку прилику, а потом се све утишава и
неподношљиво прелази у муклост и самоћу. Можда су том јадном створу који се огласио
већ просули цријева. Борба на живот и смрт увијек је присутна, и овдје и на сваком
кораку.
„Морамо знати", наставља да пријети шумар, „зашто се твоја три стрица уписаше у
колонисте и одоше у Војводину. Од чега то они побјегоше? Нико их није присиљавао
да иду, све је било на добровољној основи. Или можда баш толико воле швапске куће
које су тамо добили. Зар им овдје није било добро? Зар се у Бишу, међу првим
мјестима у Херцеговини, не подиже устанак? Можда то некоме и није мило."
Дјечаку се учини да се вучја глава пред шумаревим трбухом помјера. Да кези зубе и
извлачи језик. Дохватио је гвоздени жарач и чврсто га стиснуо.
Шумар је бацао поглед на котлић са чорбом. Поскочи с мјеста да завири шта је
унутра. Дохвати кашику и поче да срче. Дјечак га је гледао с мржњом и љутњом.
Шумар тада рече: „Није лоше, мали. Само, одакле вам грах када га је требало предати
задрузи, за ударнике на аутопуту?"
Дјечак подиже гвоздени жарач спремајући се да замахне. Тада шумар прасну у смијех,
колико га је грло носило. Поче са себе да скида одјећу, као да је полудио. Јаков тек
тада схвати да то није никакав шумар већ Јанићије, њихов даљи рођак, који се на-
машкарио и прерушио у дједово предратно шумарско одијело. Тресао се од смијеха и
сопствене забаве. Тресла су се стакла на прозорима а свјетлост лампе поигравала.
Јанићије је брисао сузе с лица и био поносан на одиграни скеч, као глумац у
позоришту. „Све је, мој мали, гола зајебанција!" рече Јанићије. И пружи руку да
помилује дјечака по глави, али он се измаче. Од тада га је вјечито мрзио, и њега и
његове пчеле и његову причу.
Када се Тијана вратила с операције, здрава и читава, чорба се већ била покварила.

40
Јаков хитну котлић и просу јело с ону страну Јанићијева љаника Не зна зашто, али тај
му се човјек чинио као нека куга међу кошницама пчела. Иако је знао да то није
истина, јер Јанићије не може без пчела као ни вода без корита Саве и Дунава.
И даље су одјекивале Јанићијеве приче, како је цијели свијет загађен као пчелиња
кошница. Зато није ни чудо што Биш некада личи на саће кошнице, а около су зидови
Јанићијева пчелињака. Само што мед никако да почне тећи. И немојте се чудити ако
једног дана сви почнемо летјети као пчеле, а Јанићије нас, у шумарском државном
одијелу, буде шикао и угонио у кошницу.

ЖИВАКЛАЧИНА

Испред куће шиндраче лежи мој стриц Гута. Истегао се, прекрстио руке на прсима,
као светац на икони у бишовској цркви.
„Умирем", каже мирно и предаје се мртвилу.
Стрина зинула, губи глас и не вјерује шта је чула. Сувише је кроз живот страдала да би
било шта схватила као шалу.
Одједном стриц скочи увријеђено, из све снаге удари стрину по лицу. „Кучко, значи,
није ти жао што идем на онај свијет! Не видим ти ђавоље сузе", бјесни као кад талас
удари у обалу и поплави чувене Попарине млине у Билећи.
Стрина бризну у плач и поче да јеца. А стриц поново леже и испружи се у
малопређашњи мртвачки лик. Жена из све снаге рида, не зна ни шта је снађе. Њен је
живот као она нагорјела тава у којој се прже кромпирићи. Стриц, још љући, скаче и
још је жешће бије. „Значи да си повјеровала и помирила се што мрем!" Не би му
угодио и правду задовољио ни херцеговачки владика с којим је иначе у роду. А онда се
брзо усправи, сједа на совицу и отпочиње да нам прича своје успомене. „Нека ме
слушају мртви када неће живи!" виче, гледајући у небо, као да ће облаке да сруши.
Почиње да слаже успомене као да зида ограду око куће, као да прави камену стругу на
вратима торине. Није то више онај човјек од малочас, није то никакав болесник, већ
ратник и осветник.
Послије ослобођења, када се увелико славила побједа, у Биш, пропуштен од стража
које су свуда држане, бану матичар с пушком о рамену. Онај исти што данас наплаћује
таксу и за умрлицу, који једнако глоби и живе и мртве. Једини је који остаде на власти
од прије рата. Једини који пише иста слова у матичној књизи, истим пером и истом
тинтом. Исте рубрике и за вријеме краља и у вријеме нове власти. Послије рата
извукоше га као мустру за старински крсни колач. Нико други из Биша до он није
могао ни ући ни изаћи, а да га детаљно не претресу и не провјере. Колико је само
Мијат псовао што њега неко провјерава а до јуче је крв пролијевао, рањаван и затваран,
и једва остао жив.
Јешна прва однекуд дограби већ натруле грабље и на гомилу поче да скупља коров и
свакојаку травуљину. А код нас и нема ништа до корова. Обични штир који воли сушу
– за њ се лијепе болести и инсекти; обична смрдуља која базди; кљунаста подланица,
сва длакава, која расте у житу; вучија стопа одвећ отровна и смртоносна; обични пелин
који изазива кашаљ; пољски осјак који преноси гљивичне болести; обични драгушац
који трује стоку; пољска горчица од које се добија несвјестица; обични грбак од којег
краве и овце запргну; дјетелинска вилина косица која пустоши усјеве и док је зелена
шкоди стоки; плава удовица која је груба и дрвенаста баш као наш натцестар; смрекаста

41
мљечика са неугодним мирисом и отровним соком од којег може и да се умре; птичја
грахорица једна од најопаснијих; обична димњача; њивски љутић; усколисни
шушкавац; мртва коприва од које цркавају коњи; дивљи мак препун отрова; обична
броћика од које се добијају живчане болести; длакава шаша од које се добија стомачна
болест; пољска преслица од које може одмах смрт да наступи. Јешна грабуља коров и
моли се Свевишњем за опроштај јер свуда се уз рат гинуло, свуда се крв осјећа. И како
на то да заборави? Развалила јој се уста од молби и кајања. Увијек личи на какву
најамницу којој је суђено да црнчи. И која се изнад свега чува да Свевишњег не
увриједи. Али и њу угураше у масу народа који се окупио око бивше аустроугарске
чатрње. Нека сада ако смије, када га матичар слуша, Мијат каже: „Каква врата на
чатрњи, сковао их и начинио Фрањо Јосиф, од најбољег материјала!" Или оно: „Турске
куле су најбоље и најтврђе. Не може их ни топовска граната срушити!"
Матичар се попе на врата чатрње и утиша присутне. (Гдје ће баш на врата чатрње
када се тамо не ваља пети.) Нервозно махну руком као да неком опали шамар. Главу је
подигао високо, ко зна да ли нас уопште види. Блажов јарац векну, тако вазда неко хули
и у све се уноси раздор. И сам Блажо вечи кад не треба. Мијат у заносу не осјећа како
га обарач властите пушке боде и улази му међу ребра. Једним оком буљи у матичара, а
другим кроз отвор чатрње, јер он још води рат, још се обрачунава с непријатељем.
Њему је свако сумњив, и матичар, и комшија и сам Христ. Спреман је чим види што
сумњиво да се одмах баци и опали. Сузе му саме клизе низ лице, као код неокађене
крсне свијеће. Мора да чује глас свих својих, уз рат бачених у јаму, како га дозивају и
моле. Жељан је освете, јер је препун рана и патње. Јанкеља прати једно јаре у ходу,
замишља како му глође печену плећку. Он у мислима руши куће, убија звјерке,
свлачи дјевојке, прави градове на небу. Док матичар говори, Јанкеља га у мислима
шиша на нулу, затим га тјера да пузи и да главу завлачи у блато. Када матичар појача
глас, Јанкеља га замишља како пасе траву и блеји гласом јагњета које жали за продатом
мајком. То у себи мисли, а овамо му тобож пљешће.
На питање говорника: „Ко је први донио вијест о капитулацији фашистичке силе?"
Блажо Врана рече: „Ја!" Али му матичар погледом врати шамар и прескочи га као да
ништа није чуо, као да Врана није ни жив. Не уклапа му се његова фаца у лик
ослободиоца. Јер, гдје може позадински шверцер, овдашњи трговац марвом, који је
трговао са свим могућим војскама, да донесе такву важну вијест? „Биће одређено ко је и
кад је јавио, и кад је пукла задња пушка!" рече говорник. Врана издужи врат, он је као
риба са двије главе, свака хрли на своју страну. Отуда толики несклад у стасу овог
човјека Свакој је војсци другачије мјерио и цијену одрезивао, што је увелико зависило
од стања на фронту – ко је био ближе побједи за њега је било јевтиније. Знао је да се
сакрије у Шупљу пећину и да данима кроз рупу ћури, све док војска не оде. Свака је иза
себе остављала страх и пустош, свака је на крв мирисала. Поп је звонио и када би нас
војска напала и када би битка престала. Понекада се Врана тако понашао као да се овај
рат њега и не тиче. Други га започели, јуришали једни на друге – па нека се кољу, шта
он има с тим. Сачекаће да све протутњи, а онда ће на миру одлучити куда ће и с ким.
А када би се сјетио да никоме ништа није скривио, извлачио се и почињао с
трговином. Рупу у пећини назваше Блажова шугара, и тако остаде споменик, иако је
матичар пријетио да споменици могу носити имена само најхрабријих, а то значи
само имена хероја.
У највећој тајности, матичар распореди окупљене мјештане да се рашчишћава терен.

42
Не говори зашто, не говори шта ће ту бити; нема тог посла у којем Мијата неће запасти
најгора алатка, нити те гозбе у којој пред њега неће доћи најгори комад меса. Тако му
кренуло од рођења и тако наставило. Матичар се пљесну руком по прсима, као да удара
печат на родни лист. А кад се сјети да печати стари не важе, повуче руку.
Јешна плаче. Док ожали све који јој изгинуше, цркнуће три пута. Требало би јој суза
више него што у сињем мору има воде. Увијек се скупи и згрчи као да очекује јаку
експлозију у близини или какав пуцањ из пиштоља. Мрси травуљину, све друге је
плачем надјачала. Ударила отровна татула, излегли се и кидисали пацови, змијурине,
опасни црни пауци, стршљени и свакојака неман. Притискују и једу земљу. Обади
нарасли попут стрвина, нападају и дању и ноћу, кољу и сишу свачију крв. Ако се догоди
пропаст свијета, овдје ће му бити почетак. Мијат млати косијером по уалаџама, бубама
и којекаквој гамади, увијек замишља да је у рату. И увијек каже: „Да сам тамо био – не
бисмо битку изгубили!" А нама преостаје да мислимо када и коју битку. Испод
његових руку по зидовима остаје слика крви која не може тек тако да се избрише и
заборави. Из љаника Јешна извлачи штеточине – хрпу трутова, баца и њих на гомилу
и враћа живот пчелињој матици. Вјечито повијена у појасу, као да стриже вуну или
да скида врео сач са пшеничног хљеба. Ту су и мошти убијеног балегара што је крао
и односио крављу балегу – Када Јешна запали камару, смрад корова, штавља и
свакојаког трња загуши све присутне. „Откада га нијесмо осјетили!" рече блажено
Мијат, као да удише мирис тамјана а не суве травуљине. Али вјетар брзо разгони облаке
дима и ваздух се нагло бистри. Када би се само Мијатова душа могла тако прочистити.
Камењар први напада Јанкеља. Зачас га ударцима маља претвара у каменолом, у
огромне разбијене стјенчуге. Под његовим замасима пршти на све стране, одјекују и
удаљена брда. И он као матичар држи вазда дигнуту главу увис, као да му је јутрос
слика изашла на насловној страни главних београдских новина. Сијече дрвеће и пруће,
довлачи га на мјесто гдје је забиљежила матичарева рука. Али зато Мијат никад неће да
ради баш онако како власт тражи, мора мало искривити по својој и Божјој. Гунђа док
копа јазмак, јер он не воли ништа да ради ако не зна шта ради, па зато и сада мора
знати шта копа – гроб или трап. Од тога зависи како ће копати, гдје ће умрлом главу
окренути. Баш су нашли од кога ће да крију. Ако постоји наш ујединитељ, послије
Александра, онда то нико други није него Мијат. Нема дана када у причи не претресе
историју свих нација и религија, када не завири у свако мјесто Херцеговине, окади
гробља, дарује манастире, освети запуштене цркве.
Изненада врисну жена, болом ухваћеног створа у запета гвожђа или оног који је упао у
самртничку засједу. А женски глас је створен за кукање и одмах прелази у хропац.
(Издржи мало, жено, можда још има наде!) Мијат с пушком јурну без страха и
оклијевања. Имао је шта видјети: камењаром је вијугала огромна змијурина, вукла је
своју гладну и застрашујућу шару. Јешна запомаже, ко слуша рекао би да јој вукови
стомак разносе. Мијат звизну животињу кундаком пушке, а остали је дочекаше коцима,
прућем и камењем. Настаде граја, осветнички гласови и пријетње. Јанкеља више
плеше него што трчи. Ударају је са свих страна немилосрдно. Главу су јој на парчиће
исјекли, а труп у комадима угоне у земљу. Јанкеља баци огромну стијену која при паду
одјекну. Маса кријешти, одапињу се свакојаке стријеле. За тили час набацише гомилу
и најопаснија звијер би каменована. Горе него кад се Мехмед-паша светио своме стрицу.
Ето, како су све настале наметне гомиле. Тамо гдје се догодио судар зла и добра, смрти
и живота. Кажу да је Христ Србима граничарима додијелио змије као помоћну војску,

43
да се бране од упада разних одметника. Али су се оне у једном тренутку толико
заборавиле да су почеле нападати становништво и стоку. И од тада међу њима траје
рат.
Јанкеља се залети да у средину гомиле забоде колац, да змијурина никада не оживи.
„Кога су змије уједале, и гуштера се боји!" шапну некоме. А њега је ујела, па је мјесец
дана држао руку закопану у земљу, да отров тако извуче.
Преко ноћи се камена гомила повећала. И задуго још расла. Пријетила је да се прошири
толико да заузме путеве и пролазе, да затрпа и оближње куће. Мијат је мислио да је
змијурина још жива и да се од њеног дисања гомила шири.
„Овако ће свако проћи ко на нас буде насртао!" рече матичар као да није божији створ
који вјенчава и крсти. А Блажо Врана стоји преплашен и блијед, изгледа да још ништа
не схвата. Или је можда наслутио да тако може свако проћи на кога се устреми народ,
нахушкан од власти. Тај човјек увијек је личио на инсекта, а сада ни на њега. Боји се
и стрепи од црвених матичаревих очију. Вазда је уз рат говорио: „Како је кренуло,
изгледа да ће побиједити онај који је жешће клао!" а сада промијени па говори:
„Побиједио је онај што је штедио народ од покоља!" Али ко може вјеровати лукавом
шверцеру коњима, чији капут увијек помало заудара на устајало стајско ђубре. Кад се
судари с матичарем, тада устукнуше његове истурене очи, као да ће из лежишта
испасти и негдје се откотрљати. Измигољиле му зјенице испод трепавица, као да се више
не могу покрити. Свакоме се извињава, довољно је да те сретне, умјесто поздрава рећи
ће: „Извини!"
Јешна презриво одмјери Врану и рече: „Ко није јео хљеба од кљенове коре, и то
уваљаног у варевину казалца и дивљег зеља, тај не зна шта су страдања и глад!"
„А ко није јео кужељину кукурузну и био срећан ако нађе кочањ горке споруше, тај није
проживио пакао рата!" рече Јанкеља.
„Ко није лијепио лиске зеленог дувана по гладном стомаку и преко њих се утезао
коњским ужетом, да превари глад, не зна шта све људски створ може издржати", рече
Јешна.
„А ко није пасао траву љутику и маслачак, и жвакао их као говече, коме се језик није
кочио и отицао, тај може причати само бајке!" одговори Јанкеља.
„Ко није пио чемерику љућу од грознице, стругао доњу кору врбе и пио грчило грче од
бљушта помијешаног с буником, тај не зна ни за какво зло", каза Јешна. Ослушкивала
је као да чује неку звоњаву која никада не најављује ништа добро.
Врана мисли ко год шта прича да њега напада, да се увијек кола на њему ломе.
Стрши Смиљанин надувени трбух, која помаже око чишћења камењара, изгледа као да
ће се одмах породити.
„Кад је прије само могла занијети у ратном метежу, и коме је тада падало на ум да ради
те ствари?!" шапну матичар. „Стријељали смо и оног кога смо затекли на рођеној
жени!" А заборавио је, изгледа, шта је и он сам радио. Годину дана у матичне књиге
није хтио уписати дијете неке Јелице, чији је муж погинуо у рату, док је и сам није
обрлатио.
Мијат извади нож из џепа, као да има неке лоше намјере. Тај не трпи да му ико превише
држи говоре нити над главом соли памет. Не воли брбљивце, воли раднике. Његово
хајдучко срце броји само до три, а затим удара сваког ко се нађе у близини. А кад шака
пође, послије је све касно. Из торбе извади комад сланине, хљеб и главицу лука, и поче
да сјецка. Прво сваког понуди, а потом са слашћу једе и рска. Гука на грлу показа

44
колико је нервозан и колико је у рату изгладнио. Јешна зину, упиљила у главицу, не
може од жеље да се нагледа. Јанкеља јој нуди, а она се нећка стојећи попут камена
довратника на столачкој ступи.
Цијели Биш, и мало и велико, извади зарђале косијере, сјекире, сатаре и ножине и
зареда да преврће дрвље и камење. Испод нечије ноге одрони се зиданик а за њим
крену лавина. Матичар јурну да се супротстави и заустави сваку стихију, мислећи да је
то непријатељско дјело. Али се рушење само од себе заустави и смири. Језичак на
небеској ваги стаде и опет се успостави некакав ред.
Када нагомилаше камење и дрвеће, када би готова кошуља, по матичаревој наредби
почеше да слажу фину грађу окапине. По начину плетења и зидања ограде, сви одмах
видјеше да ће ту бити клачина. Матичар то модерније назва: кречана! Када уредише
врата за потпалу, матичар на врху наслаге разби боцун ракије, као да се вјенчава, и
наздрави свима. Добровољци га прате и пљешћу. Јанкеља му у себи псује и очиног
оца од оца и дједа и прадједа. Он му дошао да њему држи говор... Урлање и повици
народа говоре да ће слобода кад-тад доћи свуда. Бориша од ужета направи омчу и показа
да је спреман да се свети, а Врана пред том сликом уздрхта. Стоји онако и буљи,
изгледа да не зна ни ко је ни гдје је, нити на чијој је страни. Уз њега стоји и Јанкеља,
кога су разне војске хватале и урезивале му знакове по тијелу, тражећи да призна оно
што није знао ни могао. Свако је угонио страх у његове кости, док иде, оне му мало
трну и шкрипе. Нијемци га пребијали и тражили да призна да је партизан. Усташе
пребијале и тражиле признање гдје се крију четници или партизани. Четници
пребијали и тражили признање да је партизан од рођења. Партизани пребијали и
тражили признање да сарађује с четницима и окупаторима. Његово је тијело ишарано
разним идеологијама – боље да њега изложе, умјесто што троше паре за исјечке из
новина. Он је покретни живи музеј и прошлости и садашњости.
Када матичар потпали клачину, букну дрвеће и камење, а племен се до неба изви.
Зазидаше врата, набише их земљом да нема одушка. Јешна се уноси леђима да их
угрије и да крста напари, у костима су јој вјечито лед и хладноћа. Букну вулканска
ватра, освијетли се предвечерје, обасјаше се рупетине, а пећине показаше своја
скривена легла. Повукоше се звијезде које су већ по брдима биле посијане. Спојише се
дан и ноћ у једно, мјесец се заустави ухваћен матичаревом руком. Јешна трчи и носи
ваљану рашу, разастире је да се суши. Блажо Врана сасу литар воде у клачину. Биће да
нешто и он чара. Да га матичар видје, одмах би га прогласио за издајника. Јер власт не
вјерује никоме да ради право, ни онда када удара машом по бадњаку.
Јешна раном зором скочи да уграби плави камен који се осипа из клачине, а који ће
употријебити као лијек од убоја. Попео се матичар на узвишицу близу клачине и
нешто говори, дере се да га непријатељ чује. Он мисли да је иза сваког дрвета понеки
одметник. Стоји на рубу зида, гдје ватра још није доспјела, а не зна да се може
оклизнути и пасти у ужарену масу креча. И тада би се непријатељ тражио међу онима
који зид направише, а не додаше макар малу бину за говорника. Таман када зину да
каже како ће сви који се у рату нијесу борили на нашој страни бити кажњени, од
Вранине куће налетје рој пчела, отеле се из дубовине. Гдје их је уз рат крио и како их
је одржао, то само он зна. Јурнуше право на матичареву главу као на таблу саћа.
Матичар скочи и припријети свима, али се брзо смири. Остаде му крвнички поглед на
Вранином врату.
Чула се болна рика јелена у шуми, фрктање неке животиње која је под ударом

45
бјеснила напуштала своје склониште. Можда је изгубила младунчад. Хајкачи, које
поведе матичар, галамили су и дозивали се, претраживали сваки кутак шуме. Блажо
Врана иде с њима, иако га је страх, иако је он шћућурена и преплашена звјерка. Чим се
матичар мало узбуди, већ га мјерка и стимава. Кад Јешна баци сјекиру у клачину, да се
упламти и да је Мијат искује, матичар издужи врат и рече: „Непријатељска дјела могу
бити свакојака!"
Тек када се клачина распламса, када увелико сви зађоше у шуму, у потјеру, матичар
објасни да је то хајка на чувеног одметника. Причало се да је био страх и трепет за
свакога гдје је дошао. Остали су крвави трагови његових стопала. На те ријечи Врана,
ваљда га ракија загријала, рече: „Ја сам видио ђавоље лице оног који ти је у рату заклао
брата..." и то скреса у брк Мијату. А овај се следи у лицу. Укочи се. Вода која му цури
из носа стаде, претвори се у леденицу. Изгуби сву мекоћу коју је до малочас на
образима имао. Нека грозница поче да га дрма и тресе. Врана, кад то видје, престрави
се и претвори у мрава А такви људи Мијата увијек раздражују. Зину, хтједе да јаукне.
Али му се јецај заустави при врху грла и загуши га.
Ватра се ширила и обасјавала цијели крај, па се потјера могла изводити и дању и ноћу.
Ко би и помислио да хајка иде споро или да нема успјеха, матичар би одмах на њега
зинуо пријетећи пријеким судом или затвором. Проносиле су се разне приче; дању је
причано шта је било ноћу, а ноћу шта је било дању. Али се те приче никада нијесу
могле на једном мјесту окупити и спојити. Хваљено је Мијатово јунаштво, али у свим
причама матичар је био главни.
А онда се одједном, изненада, хајка ноћу усмјери на шупље дрво недалеко од клачине.
Оно исто које расте на Враниној ледини, а мјештани не дадоше да се посијече. То
дрво је најстарији знамен у Бишу, легенда каже да је по њему мјесто добило име. Са
свих страна уперише пушке према стаблу, примичући се опрезно, али осветнички.
Матичар је скочио с даском у рукама, а Јанкеља закуцао чивије и затворио шупљину на
дрвету. Тресла му се утроба као да има напад слијепог цријева. Потом, око даске и
дрвета, обмоташе уже. Кад су почели дрво у дну сјећи, тек се тада зачу глас изнутра.
Био је то чувени одметник, чије се име није смјело ни поменути. Тако увезано и
одсјечено дрво натоварише на саонице и отјераше у срески уред.
Када се хајка завршила, уз много пријетњи Врани због његовог шупљег дрвета, матичар
је наредио да се клачина угаси. Данима и ноћима су сасипали воду из чатрња и локви,
бацали грудве снијега извађене из шкипова, али ништа. Запаљени кречњак само је
цврчао и као да се још жешће палио. На крају су бацили земљу, бусење и травуљину,
све док се једне вечери клачина сама од себе не угаси. Неки су причали да је ватра
сваке ноћи наново избијала и обнављала се. Од тог креча забијељеше се куће, штале,
плотови и дрвеће, да је милина била погледати. Убрзо је стигла наредба да се бијела
боја префарба у црвену, побједничку.
И мој стриц Гута поново истуче жену, иако је она својом руком окречила кућу и споља
и изнутра. Али она је њему за све недаће, од рођења до данашњих дана, крива. Бије је
горе него што су тукли они змију, двадесет година је каменује. А нас тјера и разгони,
не би горе да смо му и највећи душмани. Љут је као да му је пост трајао пет Великих
петака или свих пет ратних година.
Око те клачине дању смо трчали и падали а ноћу од ње бјежали, горе него од црног
ђавола. Слушали смо како из ње допиру гласови који урличу. Тамо смо се по цијели дан
играли и тукли. Милију смо, тако, прогласили за одметника, а Станоја за Блажа Врану.

46
„А сад удри врану посрану!" Сви смо се дијелили на разне непријатељске војске које
су ударале са свих страна. Ухватили смо Милију и свезали га за дрво у близини
клачине. Жарили смо га копривом и боли лијетавцем, тјерали га да гута блатњаве
глогиње. На главу смо му стављали коњску кркалу, а у гаће мраве и бубамаре. Дерао се
и вриштао као да га напада Јанкељин кер. Када смо му осветнички завезали уста, Станоје
му је ставио зелембаћа у њедра. На крају смо основали пријеки народни суд. Станоје је
био главни судија (у лику Блажа Вране, јер му је на лицу исписано као да нешто
шверцује и краде). Милија је осуђен на вјешање, и то за ноге. И одмах смо га
објесили. Када је наишао задружни продавач, чуо је
дјечије стењање и запомагање. Дотрчао је, одвезао и скинуо Милију, и све пријавио
учитељу.
Мјесец дана смо по казни сједили у „магарећој клупи", мјесец дана нас је учитељ тукао
на сваком одмору. Били смо једнако модри и по задњицама и по рукама, да нијесмо
могли ни сјести нити шта у руке узети. Док су ђаци трчали и играли се, ми смо
примали батине. Без обзира да ли је од нас неко у тој игри био одметник или
ослободилац.
И данас, често увече, неко исприча да је у тој давној клачини видио ватру. А може се
чути и Милијин глас који вришти, цвили пред сваким ко наиђе и тражи да га
ослободе и пусте. Може се чути како у живој клачини вода ври, како се живи креч
пуши, а на мјесту гдје је расло шупље дрво, у помрчини, неко дозива.

ЛАСТАВИЦА КОЈА МИ У САН ДОЛАЗИ

Пред прославу Дана школе звоно је оштро зазвонило послије чега је у нашу учионицу
бануо школски инспектор, у неуобичајено вријеме и ненајављено. Нико од нас
другачије не би сазнао колико нам је учионица неуредна и запуштена. Сва опуштеност
око спремања приредбе нагло је нестала, а озбиљност учитељевог лица попила је сву
грају и галаму у школском дворишту. Као да је међу нас ушла вијест о нечијој смрти а
не вијест о доласку школске инспекције. Дотрчао је чак и продавач из задружне зграде,
са забринутим образима, да пита и да види одакле такав нагли мук, да се није десила
каква изненадна катастрофа или да није зараза потаманила ђаке.
У пратњи учитеља који је вјечито држао шипку у руци и швићкао њоме кроз ваздух
(зато смо га и звали Шипка), међу нас је бануо човјек ни довољно млад ни довољно стар,
па опет ни довољно мрк ни довољно насмијан, да би се ишта из његовог изгледа и
држања могло закључити. Иде тако као да му једна нога заостаје па је трза и вуче.
Буљили смо сви у његове густе и замотане бркове, чекајући неће ли се из њих одмотати
какав глас или зуј који би пустио да овај дан нормално и до краја истекне. Од
пренапрегнутих наших лица и ушију, од запетих струна, почели су да брује у ваздуху
гласови којих вјероватно и нема, који се сами и ни из чега стварају. Само је испред
учионице послужитељ ликовао, размахујући метлом тамовамо и подижући густу
прашину.
Тако је давао већи значај себи и свом послу чишћења и метења. Или је можда хтио да
покаже да смо најпрљавији ђаци на овом свијету. (Ако је истина да је Јустинијан дао да
му се одсијече нос и направио га од злата, нашем послужитељу би боље пристајао и
од дрвета и од блата него онај шта га сада има.) Као да су се свуда отплитале паучасте
нити и спетљавале нас све пред овим придошлим човјеком који још ћути и гледа нас

47
испод ока, као да ће сваког часа неком лупити шамар. Нос му шишти, очи колутају, као
да је пред њим кувана цицвара. Можда га нервира Милијина фаца јер овај се намјестио
и издужио врат као да ће сада кукурикнути. Лакше би нам било и да падне који шамар
само да овако не ћути. Његова ташна је подмукло лежала на дрвеном столу – видјели
смо да му је учитељ покорно донио, док су по њеном лицу млатили каишеви, и то онај
слободни дио који излази из петљи – пљескали су као да нешто потврђују и
одобравају. Сви смо буљили пут ње као да ће из ње измиљети најљући шарган.
„Ово је школска иншпекција!" рекао је најзад учитељ и одмах хтио ш да претвори у с,
али му није пошло за руком. Ш се развукло у пријетећи глас, док га није цијелог
прогутало. Школска табла је одједном била неуредна па чак и накрива, пећ је димила,
на школским клупама видјело се много шкработина и бразди. Све је некако запало у
збрку, чак су и школски прозори били замагљени и неопрани. А тек како су изгледала
наша лица, уши и руке. Као да се нијесмо од рођења прали ни чешљали. Учитељ је
наредио да извадимо свеске из српскохрватског и да их покажемо инспекцији.
Из торбе смо чупали оловке и свеске које су наједном постале изгужване и неуредне,
све у њима је било збркано и непознато. Милија је чупао лист по лист, као да је у
његовој торби наједном дошло до наглог труљења и распадања. Корице су биле
омашћене, а с краја углови поцијепани – дјед завијао дуван и правио ћате за требињску
шкију. Зато увијек из његових уста дими цигарета као што дими из локомотиве воза
„ћире" који стење и хукће око Попова поља. Никад му се глава ни лице не могу јасно
видјети од никотинског дима и гарежи. Обавијена је у маглу као у вунени шал.
Инспектор је питао да ли смо учили сва слова – али нема га ко ће зинути да му
одговори. Спашавају нас послужитељеви оштри кораци испред врата, који опет гази у
правилном ритму тамо-амо, тамо-амо, као да је на стражи.
Учитељ почиње први, за њим на знак руке сви сричемо: А-Аврам, Б-Богдан, В-Воду, Г-
Гази, Д-Дјеца, Ђ-Ђаци, Е-Еројски, Ж-Живе, 3-Зими, И, Ј-Јесени, К-Као, Л-Лопови, Љ-
Љиљан, М-Милан, Н-Никола, Њ-Његош, О-Ово, П-Право, Р-Рекоше, С-Стекоше, Т-
Томо, Ћ-Ћуфић, У-Уфер, Ф-Фијакер, Х-Хтједоше, Ц-Цијелом, Ч-Чаршијом, Џ-Џабе,
Ш-Шеташе.
"Р није као Рекоше, већ је Р као Револуција. Т није никакав Томо – нарочито не свети
Томо, већ Тито, божију вам мајку. Ни Ј није Јесен, већ Јајце – где је било Друго
засједање АВНОЈА и ударени темељи нашој новој држави. К није Као, већ Вук
Стефановић Караџић који је измислио ова слова што их ви овако неуредно по текама
шкрабате. Изгледа да на њима доручкујете... У није Уфер (шта је уфер, божију вам
мајку?), већ нови Устав. С није као Стекоше, већ Стаљин који нас је напао, а ми му се
једини у свијету супротставили и одбранили", рече инспекција.
Школски инспектор пружи руку и дохвати Милијину свеску која мирише на кајмак из
мјешине. Не загледа је, прави се да и не примјећује. Поче да чита слова и ријечи које
смо учили и да за сваку даје ново објашњење.
А као АБАЏИЈА. – Ријеч је турског поријекла Пет стотина година су нас Турци
газили и израбљивали. Упропашћавали нашу културу, злостављали и понижавали нас.
Крв нам мијешали. И ви опет хоћете турски језик. Турцизми су нешто страно, као
страно тијело у здравом организму. Ријеч два пута прекрижити и избацити.
А као АВАЈ. – Као јаооој! Узвик који означава стање безнађа – којег као таквог у
социјализму не мере бит. Море у Енглеској или гдје на Западу – али овдје – не. Као
таква ријеч се избацује из употребе.

48
А као АКШАМ. – Вријеме сумрака по турски, када падају ноћ и помрчина. Свануо је
нови дан и обасјало нас ново свјетло. Ни помрчине ни сумрака више неће бити.
Укидају се. Бриши!
А као АМАЈЛИЈА. – Знак са сујевјерне и изгубљене. Носе је они који вјерују у мрачне
силе, у небеска чуда и опомене. Сви такви ће се преваспитавати на народним
курсевима и течајевима, у новом духу и времену. Ријеч се брише.
А као АМИН. – Усклик вјерника који одобравају десет божјих заповијести. Ријеч се из
црквеног говора премјешта у народни говор, али без примјеса воска и тамјана
А као АПС, као АПСАНА. – Неће се више тако звати већ народни социјалистички
затвор који ће се изградити на усамљеним мјестима. У њега ће ићи, без изузетка, свако
ко нагази државу, ко буде мутио и крао, ко буде бацао маглу у очи новој власти. Ријеч
остаје.
А као АПОСТОЛ. – Такве ријечи нам убацује трула реакција. Апостола више нема –
треба свако да зна, без изузетка. Њихово је царство на небу, наше на земљи. Ријеч
бришите из свезака и из главе. Кад смо већ код цркве – све црквене календаре да
покупите од родитеља и донесете да их овдје уништимо, на лицу мјеста. За нас су
божије заповијести правила државе и народне власти. Других заповијести нема, нити
ће их бити.
А као АРАЧ. – Турски намет на сиротињу. Оћерали смо непријатеље и окупатора,
избацили их из своје земље. Крижа се.
А као АФЖ. – Антифашистички фронт жена У капитализму жена је израбљивана и
није равноправна с мушкарцем. За исти рад се жена и мушкарац плаћају различито.
Сматрају их нижим бићима. У социјализму, пак, жене су у свему једнаке с
мушкарцима. Има да свако жену поштује, да с њом дијели све кућне послове – а то
значи и да пере, и да кува. Своју рођену жену сви имају убудуће да зову другарица! Је
ли јасно? („Јаснооо!") Организација АФЖ ће лично надгледати понашање другова
комуниста и оцјењивати како тече зацртани програм преваспитања
А као АСУРА. – Простирка од сламе на којој се спава. Опет турска ријеч; па, добро,
учо, јесмо ли се то опет потурчили? Или смо Турци или Срби, мајку му? Пардон,
Турци или Хрвати, или Словенци, и тако даље. Као равноправни народи и народности.
Ријеч означава сиромаштво и брише се и замјењује правим дрвеним или гвозденим
креветом.
А као АШОВ. – Подвући ријеч црвеном тинтом. Истаћи је свуда на видјело. Биће то
симбол наших побједа. Срп и чекић, а потом ашов. Цртати га свуда, гдје год смјестите
грб – ту је и ашов, а најбоље му је мјесто на раменима, док марширају радне бригаде.
Б као БАДЊАК. – Употребљавају га православци за Божић, не знам да ли га приноси и
католичка вјероисповијест. Које си ти, учо, вјере? То и није важно – сви смо ми исте
вјере, комунистичке. Неће више бити бајања, ни мистике, ни кађења, али богами ни
пустошења шума уочи Божића. Бадњаке које сте мислили брати, биће најбоље
греде за кров задружног дома и нове школе. Јасно? („Јаснооо!")
Б као БАЛИЈА. – Погрдан назив за муслиманску вјеру. Ријеч као таква нарушава
братство и јединство. Избрисати је и заборавити заувијек.
Б као БАТИНА. – Постављена је између пакла и раја Кажу да је старија од човјека.
Прво је створена батина, па тек човјек који је измјерен према њој. Убрана је с дрвета
пред којим су погријешили Адам и Ева. Остаје, али да се без велике нужде не
употребљава. Учитељи је смију користити у сврху педагошког рада и васпитања

49
омладине. А омладина је наше највеће богатство. Омладина у бој креће – све од Гацка
до Билеће!
Б као БАНАТ, као БАРАЊА, као БАЧКА. – Три срца јуначка! Мјеста гдје се
насељавају наши колонисти. Око шездесет пет хиљада колониста добило је или ће
добити нове домове и земљу. Приче да нова власт расељава Србе да би их разбила, а
земљу њихову дала другима – непријатељске су.
Б као БАНОВИЋ СТРАХИЊА. – Чувени јунак у народној пјесми који својој жени
прашта невјерство и издајство. Праштања нема, нити га море бити. У школи – учо,
има да се јунак као такав критикује.
Б као БЕЗАКОЊЕ. – Револуција и јесте подигнута против безакоња. Безакоње је
владало и за вријеме Турске и за вријеме Краљевине, али је дошло вријеме да народ
сам узме власт у руке и да све законе направи онако како њему одговара. О свим
стварима у држави сам ће народ одлучивати по мјери своје воље и потреба. Народ ће да
живи без цара и ћесара. Ријеч се избацује.
Б као БЕЗГРЕШАН. – Безгрешних – ја да знам – нема. Ако их и има, онда су то
Бог, Народ, Тито и Партија. А пошто Бога нема – његово је мјесто
упражњено. Сви други су грешни, па и ти, учо, и сви ви, и свачији ћаћа и матер.
Ријеч се брише.
Б као БЕОГРАД. – Главни град ФНРЈ-а. У њему се доносе све најважније одлуке које
народ изгласа. У
њему су стријељани и осуђени генерал Лер, Дража Михаиловић и многи други ратни
злочинци. Њега је прво Хитлер, 6. априла четерес прве, бомбардовао. Хоћу да га и у
подне и у пола ноћи знате на карти показати. Је ли јасно? („Јаснооо!")
Б као БЕСКУЋНИК. – У социјализму неће бити ни Бе као бескућника ни Бе као
беспосличара. Ни Бе као биједе, ни Бе као бува – уништићемо их прашком који смо
добили преко Црвеног крста. Лично ће учо обући бијели мантил, добити пумпу и
запрашити све и свакога, извршити потпуну дезинфекцију и дератизацију. Смрт
фашизму – слобода народу!
Б као БЕЧ. – Одатле је аустроугарска сила кренула на Србију и тако је отпочео Први
свјетски рат. Одатле је Фрањо Јосиф владао и заповиједао да се сва богатства шума и
руда покраду и извезу. Али му је одговорио Гаврило Принцип преко Фердинанда. Ријеч
нека остане као сјећање на Младу Босну и отпор народа против поробљивача.
Б као БОГАТАШ. – Марксисти се грозе богатства. Њихово је богатство револуционарни
занос, досљедност на путу у комунизам. Њихов је идеал скромност, умјереност и
презир према свему што води раскошном животу. До друштва једнаких ићи ћемо кроз
друштво равноправних. Материјалног богатства мимо основних потреба комуниста се
грози. Ко се богати издајник је револуције, богаљ историје. Богати су у социјализму
рогати! Прецртајте буржоазију. Крижајте богаташе, тај коров у пољу, у младом житу.
Народ ће им судити! Доље буржоазија! („Дооољеее!")
Б као БОГИЊЕ. – Латински назив: Variola vera. Тешка болест изазвана посебним
вирусом. Долази кроз кожу и дисајне органе, а камуфлира се дванаест дана и ноћи и
тек онда обољелог баца у ватру. И то је капиталистичка болест, јер је велика епидемија
четерес седме захватила Њујорк. Сада се појавила међу стоком и становништвом у
Ерцеговини. Акцијом обучене народне медицинске службе биће истријебљена
једнако и ова и све друге заразе. Све ће бити претресено, запрашено, очишћено.
Болничари и ветеринари – то јест тираци, свуда ће завирити гдје има прљавштине,

50
глиба, смећа и неуредности. У рупе, у отворе, у пукотине. Све ишчистити, другови и
другарице. Болест ће бити савладана. Ријеч се брише.
Б као БОН. – Народни документ у виду бона или тачкица за једнаку расподјелу хране,
одјеће и обуће, као и свих других животних намирница. Тако се води строга евиденција
о животним добрима, да не дође до злоупотреба. То је вага народне равноправности.
Бонова ће бити док буде народних кухиња, а то значи увијек. Ријеч остаје.
Б као БОРБА. – Крв се силна пролила у биткама од Триглава до Ђевђелије. Готово
цијели свијет је био једна велика клаоница. Али, борба се наставља обновом и
изградњом. Живот и јесте једна велика и непрестана борба. Борба између добра и зла,
између зла и добра. Напокон, борба између живота и смрти. А шта ће побиједити?
Зна се – Живот и Добро! Је ли тако? („Такооо јеее!")
Б као БОСАНАЦ. – Сви вицеви о Босанцу, као и о власти и политичарима, забрањују
се и сматраће се кривичним дјелом. Нарушавају братство и јединство.
Б као БУГАРИ. – Ко су они, учо? Дабоме да знаш. Били на страни фашистичких сила.
Клали и убијали највише по Србији и Македонији. Ријеч се избацује. („Врло добро!
Служимо народу!")
Б као БУСАЊЕ У ГРУДИ. – Када се човјек удара у прса – то је заклињање, када се
удара у стомак – то је кајање, када се удара у чело – то је жалост. Бусања је, учо, било
и биће. Ријеч остаје.
Б као БУЧАЊЕ, као РИКАЊЕ. – Може, али само када се да одобрење. И за потребе
народне власти.
В као ВАСКРСЕЊЕ. – Васкрсења старих идеологија нити каквог другог васкрсења неће
бити. Забијен
им је глогов колац у плећа, од четерес прве до четерес пете. И забијаћемо им стално.
Ријеч се укида.
В као ВАШАР. – Остаје ријеч, али ће се строго на шверц пазити. Знамо и ко ће
покушати да шверцује, али знамо и кога ћемо у ћузу стрпати.
В као ВАШКА. – Недоличан назив за корисну домаћу животињу – пса. Најбоља је
пасмина пас вучјак који у служби војске чува и бди над границама наше земље. Мада
вашки, учо, и међу људима има. Вашка која лаје не уједа, већ она која се притајила.
Ријеч избацити и замијенити је ријечју пас.
В као ВЕЧАТИ. – Вечаће свако ко не буде за ово данас!
В као ВИЛА. – Луксузне куће какве прави буржоазија за уживање. Комуниста станује у
скромном стану и служи за углед у широким масама.
В као ВЛАСТ. – На челу сваког народа мора бити и његова власт. Власт треба
поштовати, јер је народ изабрао. Власти се склањај с пута. Живјела народна власт.
(„Живјелааа!")
В као ВОЈНИК. – Војник је свако без изузетка. И ја, и учо, и сви ви који сте и нијесте
овдје. Пуцаћеш и у мајчине мајке мајку само ако за то стигне наредба, ако ико насрне
на сваки крвљу обливен педаљ земље. Војска је народ – народ је војска. Куд народна
војска креће – хеј-хеј-хеј!
В као ВРДАТИ. – Врдања нема, обнова и изградња не трпе забушанте. Ријеч се крижа
В као ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ. – Отац наше писмености. Ерцеговачког
поријекла. Узео наше нарјечје, наш дијалекат за књижевни језик. Измислио слова,
сакупио многе ријечи. Али има непотребних и назадних, нова народна власт ће их
избацити из рјечника.

51
Г као ГАЗДА. – Држава ће им све одузети и дати народу. На преваспитање. Нека сад
њима народ кожу дере ко што су они њему. Ријеч два пута прецртати.
Г као ГАЦКО. – Град на југоистоку Ерцеговине. Још у њему узгор стоји кула турског
силника Смаил-аге Ченгића. Порушићемо све трагове злотвора и израбљивача. „Гацко
поље лијепо ти си, кад у теби глади неима!" Глади неће бити. Промијенићемо му име.
У Пуцарево, Кардељево, Ранковићево. Имамо му по коме дати име! Јер шта значи
Гацко? То се посигурно не зна А можда је то ненародна ријеч сумњивог поријекла.
Сва злодјела усташа и четника око Гацка истражиће се и починиоци најоштрије
казнити. Ријеч за сада оставити, али ће се промијенити.
Г као ГЕНЕРАЛ. – Генерали су највећи чинови наше народне војске. Генерали су Пеко
и Коча. Пекове су дивизије заузеле Теразије! Док Кочина чизма бије од Јадрана до
Шпаније! Охохооој! Ријеч остаје.
Г као ГЛАСАЊЕ. – На гласање, за народне посланике – сви морају ићи. Бира се
народна власт. Ко не бидне ишо милом – мораће силом. Ко не оде и буде јуда –
гонићемо га и осјећи му муда! На зидним новинама истаћи слике са гласања и
народне активисте у покрету. Је ли јасно? („Јаснооо!")
Г као ГЛОГОВ КОЛАЦ. – Њиме по црквеном вјеровању пробости сваку сотону и
вукодлачину. По нашем, колац треба метнути у ашов или мотику, па о рук! У радне
побједе. Је ли тако? („Тако јеее!")
Г као ГУРБЕТ. – Таква ријеч је руга једном напаћеном народу. Нарушава братство и
јединство. Ни гурбет, ни Циганин већ друг и то са великим Д. Брише се.
Г као ГУСЛЕ. – Народни инструмент који је величао побједе и подстицао народ на
побуну и отпор. Побуне ни отпора више неће бити, јер не мере се народ против себе
бунити. Ријеч се укида, а инструмент се ставља у музеј.
Д као ДАР. – Мирише на мито. Револуционару и комунисти свако је мито страно,
ничим се не може подмитити. Ријеч се избацује.
Д као ДИВЉАКА. – Све дивље воћке, и за нас непријатељске, у великој акцији имају се
преобратити у питоме. Сви ђаци и родитељи биће обучени у калемаре. Лично ће учо
одговарат пред народном власти. Добићеш одијело, калемарски алат, торбу и сва
упутства.
Д као ДРАМОСЕР. – Тако сељаци, по Вуку, зову трговце варошане који шверцују, који на
драм једу и на драм серу. Трговци шверцери нам неће требати, држава ће народ
снабдијевати храном. Ријеч се брише.
Д као ДУГ. – Онај ко се задужи сам у договореном року мора вратити дуг. Не може се
враћати туђ дуг. Дуг је велика мора у народу. Право се вели: „Не може да спава, јер га
ноћу једе дуг!" Дугова не смије бити, па се ријеч брише. Посебно се зајам не смије
узети од капиталиста и буржуја.
Д као ДУВАНЏИЈА. – Нова народна власт ће забранити шверц дувана, као и пушење, из
здравствених разлога. Здравље човјека на првом је мјесту. Ријеч се брише. Је ли јасно?
(„Јаааснооо!")
Д као ДУЧИЋ. – Херцеговачки пјесник. У овом рату није био на нашој страни. Чека се
наредба да ли ћемо га избацит из читанки.
Е као ЕНГЛЕСКА. – Капиталистичка земља на сјеверозападу Европе. Америка и
Енглеска – биће земља пролетерска! Охохоој!
3 као ЗАБРАНА, као ЗАБРАНИТИ. – Забранити се могу многе ствари које се убацују из
капитализма и трују и кваре нашег човјека, муте социјалистички морал. Забране ће

52
вршити судија – а пред судијом је свако без изузетка једнак. Забрањено је носити црне
чарапе као и штикле. Лично ће учо извршити преглед школске библиотеке. Све књиге
буржоаске пропаганде и непријатеља народа имају се уништити. Очистити од труле
предратне реакције. Ријеч остаје у употреби.
3 као ЗАВИСТ. – Завист је ријеч из капиталистичких уста. У социјализму зависти
нема. Нема ово је моје, ово је твоје, већ све је државно и народно. Ријеч се брише.
3 као ЗАДРУГА. – Све има да се да у задругу и пред државу. Ко буде крио – неће нам
бити мио!
3 као ЗВИЖДАЊЕ. – Звиждат се може једино непријатељу народа. Не може се звиждати
народној власти, нити, не дај боже, ђаци свом учитељу. Учо ће одвикнути све оне који
знају звиждати. Ријеч се избацује.
3 као ЗЛО. – Фашизам и народни издајници су шћерани у мишију рупу. Зла више неће
бити. Крижа се.
И као ИЗРОД. – У сваком житу има кукоља. Изрод је човјек који ни на кога не личи нити
кога слуша. То је црна овца која блеји када друге спавају, која спава када друге блеје.
Ријеч се брише.
И као ИСТИНА. – Само је једна истина – и то народна. Народна власт је власт истине.
Супротна тој истини је ненародна власт, окупаторска и издајничка.
И као ИСТРА. – Нема нико да нас страши, Трст и Истра биће наши!
Ј као ЈУРИШ. – Света ријеч наших предака, наших дједова и очева.
К као КАЛУЂЕР. – Црква се у социјализму одваја од државе, али јој у свему мора бити
лојална и покорна. Коначно је и Бог под контролом народа и власти. Не може ни он
вршљати како хоће. Има да и поп и хоџа дају свој допринос обнови и изградњи. Шта
ће им фалити ако који пут ишчате Маркса као Библију, ако преброје именице и глаголе у
Комунистичком манифесту. Умјесто да ми будемо њихове слуге, нека они буду наше,
то јест народне слуге.
К као КАЧАМАК. – У народу се још каже и пура. Јело сиромаха. Трајало кроз народне
обичаје и натруњено свим ненародним режимима. Брише се.
К као КОЗА. – Рогата домаћа животиња Преживар. С дугом брадом, длакава,
репата, сисата. Уништава гору, и траву, и пупољке, и цвијет дрвећа. Право кажу да је то
ђавоља звијер. Одлуком највиших власти ФНРЈ-а – смакнуће се. Ко је буде крио, вечаће
као и она. Ријеч се брише.
К као КНЕЗ ЛАЗАР. – Изгубио битку на Косову. Не можемо славити поразе већ
побједе.
К као КРАЉЕВИЋ МАРКО. – Најстарији син и насљедник краља Вукашина. Погинуо
као турски вазал, у борби на страни Турака, вођеној против влашког војводе Мирча на
Ровинама. Обрадити на часу његово држање, са свом критичности. Ријеч остаје.
К као КОВАЧЕВИЋ САВА. – Народни херој и јунак који је био страх и трепет за
непријатеља. Скакао на тенкове и голим рукама их заустављао. Погинуо на Сутјесци.
(Аој, Сава, право реци – ко те уби на Сутјесци!) Излијепити слике народних хероја на
зидне новине.
К као КРАЉ. – Побјегао из земље и оставио незаштићен народ пред најездом
њемачких хорди. Са собом однио огромно злато и народно богатство. Доље краљ! Доље
издајничка влада! Крижа се, брише се, избацује се.
Л као ЛОВАЧКА ХАЈКА. – Цар Мурат, коме је Милош забио нож од учкура до грла
бијела, волио је изнад свега лов на животиње, али и на људе. Његов насљедник Бајазит

53
у лов је водио по десет хиљада хајкача и по шест хиљада паса. Међу њима било је на
стотине робова на које је често знао да окрене хајку и да убијајући ужива. Мурат
четврти је водио и по тридесет хиљада хајкача, али је у његовом лову увијек на хиљаде
људи остајало мртво. Такав један лов Турци су организовали да би убили Карађорђа,
али им он утече. Лова ће вазда бити, али не таквог, не из таквог оружја и не на такву
звјерад. Неће више бити хајке ни хајкача
Л као ЛАСТАВИЦА. – Птица селица из породице пјевачица. Има кратак, троугласт
кљун, дуга крила, слабе ноге и рашљаст реп. Као што једна ласта не чини прољеће –
тако ни један човјек сам не може ништа. Ластавица која у сан долази, у народу се вели
да доноси срећу.
М као МАРАМА, као ЦРВЕНА МАРАМА. – Симбол пролетаријата и комунизма.
Пролетери свих земаља – уједините се!
М као МУХА. – Кукац са два крила који зна да лиже, сиса и боде. Напада свакојаку
нечист. Сише људску крв. Преносник заразних болести. Прскати, прати, убијати, као и
све остале штеточине. Избацује се.
Н као НЕПРИЈАТЕЉ. – Непријатељске су ријечи X као Хитлер, Б као буржоазија, К
као капитализам, Б као богатство, Л као луксуз, Т као Троцки, К као краљ, П као
Павелић, М као Мусолини, К као коза
О као ОГЛАС. – О свему ће се народ обавјештавати преко огласа. Оглас о расписивању
народног зајма, оглас о порезима, оглас о вакцинисању становништва, оглас о
обавезном учешћу у изградњи пута, оглас о изборима, оглас о обавезној предаји
задружног жита. То су народни огласи о јавном животу. Прибијаће се увијек на врата
продавнице и обавезно их треба читати.
О као ОДМОР. – Божију заповијест: шест дана ради а седми се одмарај – не меремо
поштовати. Ми нијесмо вјерници већ активисти народне власти. Има да се ради сваки
час, и дању и ноћу, док се земља не обнови. Ријеч се брише.
П као ПОДГОРИЦА. – Мијења се у Титоград. Подгорица је ненародна ријеч. Брише
се.
Р као РЕПУБЛИКА. – ФНРЈ је Република братских народа и народности. „Пет
буктиња пламте да причају свима, да у нашој земљи пет народа има"
С као САВА. – Највећа и најчистија ријека у нашој земљи. Дуга близу хиљаду
километара. Протиче кроз четири републике. Чувати природу и човјекову околину. То
је задатак власти и цијелог народа И твој, учо, да томе научиш ђаке.
С као СИЛОВАЊЕ. – Силовање је карактеристика буржоаских система гдје влада закон
јачег и израбљивача. За случајна дјела силовања и разбојништва у социјализму казниће
се свако најстрожије, робијом па чак и осудом на смрт. Казна ће се извести одмах, без
оклијевања.
С као СИЛА. – Од силе прди – од рђе смрди!
С као СИРОТАНОВИЋ. – Ударник који је оборио све домаће рекорде, рудар Алија
Сиротановић, ископао је највећу количину угља у једнодневном радном времену и
предложен за највеће одликовање. Свима треба да буде узор, свуда му истаћи слику.
С као СЛОБОДА. – Само у народном поретку гдје човјек није угњетаван, гдје су сви
равноправни и сви једнаки, гдје појединац није израбљиван и гажен -може бити
слободан.
С као СТАЉИН. – Слика скинута са зида. На њено мјесто стављена карта ФНРЈ-а.
С као СРКАТИ. – Сркање супе или какве друге течности је одлика примитивних људи

54
и народа. Зато треба нож држати у десној, виљушку у лијевој руци. Кад се једе супа,
онда се кашика гурне у уста и искрене садржина без изазивања било каквог мљацкања,
сркања или свирања. – Брише се.
С као СТОКА. – Државна стока једнако подлијеже законским прописима као и свака
друга јединка подложна родовном прању, чешљању, чишћењу и исхрани. Посебни су
прописи којих се свако домаћинство мора придржавати да би постигло одређену
килажу стоке. Ко мисли да може изиграти прописе – грдно се вара. Као што је
успјешно спроведена аграрна реформа, колонизација, конфискација, национализација,
секвестар, одузимање ратне добити, и ово ће се успјешно спровести.
У као УСТАША. – Организација која је, као и фашисти, хтјела да истријеби Србе,
Цигане и Јевреје. Напунили су невинима Корићку јаму и многе друге јаме. Брише се
као издајничка ријеч.
Ф као ФАШИЗАМ. – Фашисти су у потоњем рату поубијали милион и седам стотина
хиљада људи из наше земље, а готово толико послали у логоре на присилан рад у
Њемачку. Укупна материјална штета процијењена према цјеновнику из 38. године (44
динара за 1 долар) износи 46,9 милијарди. Ријеч се крижа.
Ц као ЦЕР. – Планина на којој се одиграла чувена битка у Првом свјетском рату, између
аустроугарске силе под командом Поћорека и српске војске. Поћорек је потучен до ногу.
И свако ће проћи тако ко насрне на наше. Нека остане као споменик о подвизима
народа.
Џ као ЏЕЗ. – Капиталистичка пропаганда која мекша душу, чини човјека лабавим. А
нама требају корачнице и марсељезе. Ријеч се избацује из употребе.
Ш као ШАМАР. Какав шамар – мада је многима овдје потребан, већ Ш као пруга
ШАМАЦ-САРАЈЕВО. – Дјело братства и јединства, саграђено у рекордном року.
Ш као ШТАФЕТА МЛАДОСТИ. – Симбол јединства младе генерације. Пронијеће се на
рођендан Маршала Тита, кроз свако насеље и многе радне организације. Најбољи ће
ђаци учествовати на дочеку. Свака школа, свака организација ће исписат поздрав
штафети. Је ли јасно? („Јаааснооо!")
Ч као ЧОВ ЈЕК. – Човјек је наше највеће богатство. У социјализму, човјек је на првом, а
новац на задњем мјесту. А у капитализму човјек је на задњем, а новац на првом мјесту.
Ш као ШТРАЈК. – Штрајка у народним уређењима нема. Тамо гдје је радничка класа
на власти, радници немају против кога штрајковати, јер сами држе власт у рукама.
Штрајкује се у капитализму, гдје се радничка класа израбљује. Ријеч се брише, јер је
социјализму непозната.
Ш као ШУМАР. – Човјек из државне власти који у име народа штити шуме, од
штеточина и крађа. Шума је народно богатство које треба чувати за будућа покољења.
Сви смо шумари. Немамо права уништавати природу, бићемо одговорни пред
будућношћу.
„Врло добро!" – рече инспекција и баци свеску тик испред Милијиног носа. („Служимо
народууу!")
Тако је на једном часу исправљен рјечник Вука Стефановића Караџића. Многе су
ријечи прецртане и избачене а нове унесене у наш живот, и наново објашњене.

МАЧКАРСКИ ЂАВО

На Бијеле покладе, у Бишу, освану ведар мартовски дан. Зна се шта Симату ваља

55
чинити. Започиње ли по хиљадити пут све из почетка? Неко рече: „Исти дан као годину
дана пред рат", и тиме окрњи посебност данашње слике. О боже, зар се све у нашем
животу већ збило? И како кренути данас са толиким страхом који нас испуњава из
прошлости? Снијег се нагло истопи а природа пружа обиље података из којих се може
сачинити најљепши опис који више не припада тешкој зими. Дода ли се стабло кедра
заћи ћемо у фантастику, јер то дрво у овим крајевима не расте. Може свако до миле
воље бирати шта ће узети: љубичицу, каћун, пупољак граба или пак цвијет од дрена.
Од свега тога може се исплести цвјетни вијенац, али би његова симболика сметала и
одвела другим путем. Зато ћемо изоставити многе боје и мирисе од којих Симата боли
глава. Као и небо које је синоћ по својим пространствима посијало звијезде, налик на
жито по њивама, а сада се то исто небо од свега пере и правда.
Довољно је видјети Симата, како му се грче лице и вилица, не може да смисли ријеч
којом би се захвалио Свевишњем што га како-тако проведе кроз онако тешке мразеве и
зимску болештину. Цркавали су коњи и волови, а он остаде жив. Увијек јутром блене
пут неба као пророк који сваком умије да прочита снове. Или можда тако разговара са
својим прецима. Први је, у цик зоре, скочио на ноге и отпочео велико спремање за
машкарску фешту; теже му је расквасити и обријати браду него кад је уз рат држао
ноћну стражу. Бријаћа бритва на његовом лицу прескаче длаке као закржљало жбуње.
Никада се Симат лакше не обуче као на Покладе, јер раздеране одјеће и дроњака има
напретек. Једино тога и имамо, у изобиљу, свуда и на сваком кораку. Када би се
организовало свјетско такмичење у подераним опанцима, однијели бисмо све награде.
Или када би се организовала изложба дроњака, Симат би био први на свијету. Златна
медаља би њему припала. Тај никада ништа не баца – ту су све закрпе, сви окрајци и
комадићи, сваки крајчић пређе од чукундједа а можда још и од ранијих дана.
Задјенути за кошеве, за панте, за атуле, упетљани за бурило, за наћве, испод кревета и
на дну кашета. Подеране сукнене хлаче ту су још од његовог оца, кошуља која личи на
све само не на оно што је била сада је без крагне и рукава, исплетена котула с много
рупетина, поцијепани капут без џепова и дугмади, кабаница сва од закрпа, као да је на
себе облачило какво страшило а не човјек, опанчине чија је израда увелико нарушена а
преплет растурен, рукавице с подераним прстима... Све то Симат навуче на себе,
извјеша по тијелу, а затим се нагарави угљевљем по лицу и рукама, посу се лугом, да га
ни рођена мајка не би препознала. Око ушију завеза црвену пређу на коју су привезани
обојци да се брани од урока, а на главу стави шумарску капетину, јер не би био жив да
се некоме не наруга. Кад би власти знале како им се смије, плази језик, штекће и
шпрда, забраниле би машкаре. Био је усхићен као да не иде гдје је наумио него у
сватове. Намашкари се свако мушко које је способно да се креће и да игра на овај дан,
преобрати се и мало и велико у непозната лица. Навукоше свакојаке коже и чапре, на
главе ставише овнујске рогове и телеће уши, медвјеђе њушке и оштре вучје зубе. По себи
накачише лонце, канте, звона и чактаре, да би растјерали духове и очистили куће од
злих немани. Буљи жена у Симата као да је највећи странац или какав непријатељ који
је може сваког трена задавити. Сувише је ђавољих маски и знакова. Један познати
свијет преруши се у непознато. Само нас повремени смијех ослобађа страха и разгони
неизвјесност. Још само фали звук звона.
У заносној игри и поскочици упутише се машкари од куће до куће. Да су просјаци –
нијесу, да су учесници задружне мобе – нијесу, да је гробна поворка – није, да је народ
похрлио на какав збор или сијело – није. Најприје на Симатовом гувну оптрчаше два

56
круга – такав је обичај да се одбију здухе и зле силе од мјеста гдје се врше жито.
Смијале су се жене до суза, неке опет вриштале и бјежале пред вучјим нарогушеним
чељустима из којих је од ракије шиктала пара, као из врелог котла на огњишту. Јер
машкари су одмах почели да пију, а Симат док пије ракију увијек замишља да узима
лијек. Цијели Биш се тресао од покладске цике и галаме. Машкари су ударали ногама,
штаповима и гвозденим машама, да је звонило и праштало на све стране, а пси су се
толико узбудили пред медвјеђим мрким чапрама да су на крају крваво заратили и
поклали се међусобно. Када би се за тренутак подигао из мртвих Лука, најстарији из
Микетића лозе, побјегао би у шуму, јер у свему би видио наставак рата и страдања Неко
је окачио слику светог Томе на своја леђа, и то у вријеме акције против цркве и попова.
Тај мора да има срце веће од Марка Краљевића. Или је изданак најхрабријих
Зимоњића. А све је то скупа личило на борбу анђела и вукодлака, о којима смо чули
безброј прича.
Када је почело да удара црквено звоно, задружна власт истрча на врата и рече како је то
све дјело непријатељско и организовано од црквене реакције, да су можда умијешани
и прсти Ватикана. Узалуд му је неки глас између машкара, који се церекао, објашњавао
да је држава одвојена од цркве, а да је Ватикан друга вјера која нема власт над овом.
Али за управника задруге свака је мантија иста, а он сам је рецитатор нових парола
а не мислилац.
„Знам тачно чија је и ко је вучја њушка, јер она је рекла да сам ја лопов!" викнуо
је задружни управник. „Мислим да ћемо открити и чији је подерани капут, као и
слика светог Томе, јер је та слика рекла да се данас народ пљачка више него прије
Првог и Другог свјетског рата."
Око шумарове куће машкари ухватише коло. Жена његова бјежала је и бранила
се пред нарогушеним чељустима свакојаке дивљачи. Машкари су се претварали у
ђаволе који поскакују око ње, уносе јој се у лице, боду је штаповима, кезе се и
кревеље као лудаци. Тражили су да им из куће изнесе најстарију ракију и друге
ђаконије. Жена се нећкала и бранила, али је на крају морала дати све што су
тражили. Кажу да су успут машкари полупали прозоре на државној гостиони,
пробушили неколико џакова шећера у продавници, шумареву жену натјерали да се
скине гола и да пред њима игра, овдашњег брицу приморали да се насуво обрије,
ругали се властима и пјевали забрањене пјесме, бацали камење у школску учиону.
Мора да је то освета најгорих ђака и њихових родитеља учитељу који је био строге
нарави. Кажу да су игра и занос машкарског лудила расли као Требишњица када
зими набуја и преплави путељке да се нема куда ходати ни у свијет изаћи, када се
изгуби и замрси цио земаљски ред. Увече, у напуштеној просторији задружног
дома, машкарима су се придружиле и жене. Мијешали су се звона и чактари, звук
свирала и дипли. А Симат је имао обичај да каже како сатана баш то користи, кад се
највише игра и пјева, да унесе раздор и посије најтеже зло.
Онај ко одређује опкладу зове се питач, а онај ко одређује ко ће учествовати у
клађењу зове се викач. За питача одредише маску с медвјеђом њушком. Тај се
издужи и рече: „На Покладе сви се кладе! Ко ће да погоди у којој је руци прстен?
Ако погоди, он ће даље бити судија, а ако не погоди нека му се изручи канта воде
на главу!" Настаде граја и галама. Викач одабра да погађа маска с телећом њушком.
Када се увјерише да је тај промашио, сасуше му канту воде на главу. Питач затим
рече: „Ко погоди у којој је руци прстен, нека пољуби најбржег дората у задњицу!"

57
Неки глас викну: „Не дирајте мога коња!" и свима би јасно да је то Прокопијев глас,
али се не чу испод које маске долази. Кад викач одреди ко ће погађати, настаде
опет галама. Али погађач овог пута погоди.
„Ко не погоди у којој је руци прстен, однијеће машкара с лисичјом главом до
гробљанске ограде и вратити га натраг." Када машкар не погоди, опкорачи га онај
кога одредише, и на њему одјаха према чатрњи. Успут носач препознаде да га
јаше жена задружног управника Не знамо шта је тамо међу њима било. У највећој
љутњи врати је натраг. Сљедеће питање је гласило: „Ко не погоди у којој ми је руци
златни прстен, нека каже гдје се Милун скривао за вријеме рата и ко му лажно
свједочи да добије толику пензију." Било их је који су се ваљали од смијеха, а и
оних који су се ваљали зато што су били пијани.
„Ко не погоди гдје је прстен, нека каже шта је било с робом и златом које опљачка
онај чије име знају сви, када паде краљевска касарна у Билећи." Народ се церекао и
урликао. А онда: „Ко не погоди... да му се ударе три најјача шамара с једне и с
друге стране!" Када шамари пукнуше, глас испод маске рече: „Сада смо квит –
враћам ти оне шамаре које сам ти био дужан!" И ко је чуо, у машкарском лудилу
није знао ко је коме дужан нити ко их коме удара „Ко не погоди... има да каже: Јебо
ме ћаћа, ја сам слао мед четницима и подмићивао их да не насрну на нас!" Тај
опсова свога ћаћу неким пискавим гласом, као да је женско. „Ко не погоди гдје је
прстен, нека гласно каже чију је овцу украо и гдје је закла. И још да се скине го до
појаса" Онај што није погодио отимао се као да га бацају у највећу јаметину. Када се у
том теглењу показаше женске сисе, настао је урнебес. Али се на машкарама не
откривају сисе, као што се на Цвијети не весели и не игра у колу. И та машкарка
побјеже.
Затим питач рече: „На Покладе ћемо ишћерати ђавола из нашег мјеста. Ко сада не
погоди гдје је прстен, у тога се ђаво уселио и треба га из њега ишћерати!" Вриска и
галама су се повећавале, чуло се безброј гласова који се сливају у један, као притоке у
ријеку Требишњицу. А тај главни глас говори да ће нам ђаво осушити и љетину,
спалити зелен, исушити бунаре, затровати стоку и отјерати народ у сиромаштво. Тада
викач први скочи и тога поче тући, с изврнутом медвјеђом чапром. Машкари навалише
на маску лептира која није погодила гдје је прстен. Дебео је, прејео се на последњи
дан месојеђа. Ударали су га са свих страна да из њега истјерају сотону. Обличје
лептира ломило се и растурало, а човјек испод маске у тој маси покушавао је очајно
да се брани. Млатили су га рукама, ногама, штаповима и чактарима.

Изађи сотоно који се кријеш,

Изађи на уво, на нос, на очи,
Да ти одсијечемо руке, да ти сломијемо ноге,
Да ти пребијемо роге, да ти завежемо уста.
Изађи бијела, шарена, црна сотоно,
И бјежи наказо од стоке, од дјеце, од куће!

Када је машкар изгубио свијест и када му пјена удари на уста, као да се тек тада
многи освијестише и схватише шта се догодило. Ослушкивали су, куца ли му срце,
тражили отвор кроз који је сотона побјегао. И народ се коначно разиђе, понеко је и
трчао као да нема ништа с оним шта је малочас било. Покладни светац их умијеси у

58
црне боје ноћи.
Сјутрадан се пронијела вијест да је на покладским оргијама из појединих људи
истјериван ђаво и претучен управник задруге. Ове оргије су осуђене на многим
састанцима с најжешћим нападима на цркву и попове, да поштеђен није остао ни сам
Христ. Било је то посљедње поратно машкарење код нас. Али Симат, као за инат,
отпоче дуги пост искушења. Једино што се он на Бијеле покладе и даље облачио у
црно. На Велике покладе направи најбољу софру од свих Микетића. На Сирне
покладе износи цијели сир из мјешина и кува цицвару. На Месне покладе на ражњу
окрене јагње. На Црне покладе обуче се сав у бијело. На Проштене покладе иде с
младожењом у прошњу дјевојке. На Проћкин дан не говори ни са ким. На Завршне
покладе бди у цркви од јутра до мрака. На Божићне покладе многима иде у госте. На
Петрове покладе посвађа се са свима који му нијесу по вољи. На Госпојине покладе
извјеша по животињама дарове и накит. А све то да би пркосио властима и забо им
шиљак у нос. Када су га напали да је он био један од главних коловођа што претукоше
управника задруге и да је он заправо мачкарски ђаво, рекао је: „Јесам, колико је ли
Милош Лазареве крви!"

КАДА ЈЕ СМРТ БИЛА ТАКО БЛИЗУ

На Милуновој штали врата шкрипе као да говоре. На шта год помислите и поновите у
себи, управо то говоре. Можете у себи рећи: биће опет рата или било шта друго,
чућете баш да то говоре. А говоре и оно што се крило и тајило од цијелог свијета.
Она често кукају и оплакују погинуле у усташком покољу народа четрдесет друге.
Узалуд многи моле и преклињу Милуна да их подмаже и заустави њихово цвиљење.
На те ријечи, Милун само одмахује руком, као да је нека виша сила у питању – она која
нам подрива и вјечно живот квари – а не рђа и старост на шаркама.
Ко зна, можда је та шкрипа глас Милунових ближњих, који се јављају с оног свијета и
кају што га као усамљени храст оставише самог на овом свијету, да га шибају недаће и
вјетрови од којих нема спаса ни заштите. Зато врата ујутро циче дјечјим гласом – то је
плач Милуновог најмлађег сина који још с мајчине сисе оде у црчу земљу, а увече
шкрипе промуклим дубоким тоном – то је већ глас најстаријег и ојађеног Милуновог
брата који никада није био задовољан како је очева земља узорана и шта је све у њу
засађено. Ујутро, када испуштају стоку која иде у пашу, изгледају као врата раја, а увече
када их мрак притисне, личе на врата пакла. А свако мисли да је довољно добар и да
кроз ова друга неће морати проћи. Можда би се многе непогоде и у природи стишале
ако би престала подмукла шкрипа тих врата. Можда би утихнули урагански вјетрови,
престали земљотреси и смириле се поплаве. Можда би ноћу тада престала и Госпава да
јечи. Овако, скоро је добила слом живаца од те подмукле шкрипе која је изнутра једе и
раздире. Али ко се на то још осврће.
Не чух и не видјех толико њежности и љубави у људском разговору као што их осјетих
у Милуновим ријечима упућеним кокошима, коњима и говедима, којима прича своју
причу. Да има мантију, био би прави исповједник. Многи људи који то не схватају мора
да личе на животиње, а многе животиње којима Милун прича постају људи.
Обраћајући се јагњећем или телећем створу тако се он подсмијева људској злоби, свему
на земаљској кугли што је заборавило на њежност и на људске законе смисла и реда.
Може да заврти главом на раменима као ђак што врти школски глобус и да одједном

59
обухвати све четири стране свијета. То је осјећај неподношљиво неправедне расподјеле
зла и добра на земаљској кугли. Треба само слушати ријечи које изговара овај човјек
– заштитник птичица у гнијезду, нејаких и напуштених псећих и мачјих створења. Или
када, готово побожно, свога Милоњу чешља чешагијом, пере га људски и шиша длаке
које му наткриљују очи, да не би скретао с пута којим треба да иде. Овај човјек, тако
замишљен, личи на бор, на најусамљеније дрво на овом свијету, које је урасло у небо и
тамо се заглавило, а по његовим гранама непрестано се роје тмурни облачићи као
пчеле. Када се скупи и укрути испред куће, личи на станац камен на врху Зеленгоре. То
је замишљено Мојсијево лице које предводи народ у обећану земљу, а зна да је нема.
Његове очи исијавају зраке попут плавог сафира, које за некога могу бити спасење, а за
неког опет сметња и мучнина. Кад хитне главом, он се тако судара с најближом
планетом, претражује звијезде и путеве небеске.
Чим мину кошевина и сабра се љетина, инсекти почеше пунити своје мале амбаре.
Обади и комарци побјесњеше и почеше крвнички нападати све што гмиже – а ноћу
све гмиже: и дрвеће и камење и земља и облаци. Волови нагло подивљаше и почеше
тражити кавгу. Боже, колико само Милунов во, када се згране, личи на свог господара.
Има његове покрете, сличан глас и обичај да не дира туђе жито. Јер многи у туђем
живну, у туђем се наново рађају. Људска лица у фјаки и досади добише боју воде пред
кључање. На овој земљи изгледа да је све наопако удешено, да се кољу људи и животиње
до истребљења, као да нема мјеста за све, као да вјечито ђаво међу њима копа.
Да ми је неко рекао да ће се усред Биша ископати зидине Троје и ово мјесто постати
најпосјећеније на свијету, или да ће пресушити и Јадранско море, или да ће многи
схватити да задружни управник Шпиро -виши од Стаљина и Черчила заједно – није
Бог већ пролазни роб власти, прије бих повјеровао, него да ће во Гргура Пелина почети
да риче и да се боде. Јер то је мрцина а не во – крепали створ чија је душа већ на оном
а тијело остало на овом свијету. Прије бих рекао да му је пун нос трња или да се најео
отровних печурака па зато риче, него што бих помислио да је то створење које може
да се узбуди и да се наљути. Уосталом, цијели свијет је испуњен фосилима, који се
једва помјерају и вуку по овој врућини. Али, ни њима нико не може одузети право на
свједочење и подношење патње. И такав во за многе је био јунак, јер је побјегао пред
чопором вукова и спасио се. Остао нам је у ушима тај усплахирени звук звона са
његовог врата. А ко би и помислио да та исцрпљена и лијена животиња има имало
снаге да утекне од смрти.
Већ данима, гоњен оштрим уједима обада, Гргуров во трчи за кравама, јури их као да
су воловотке. Исукао волујску жилу која га удара по задњим ногама и трбуху док
безглаво трчи. Никада нико не видје мањег вола и већу мушкост. Јаја му се одједном
надула па изгледају огромна и неприродна. Јуче је јурио за гатачким кравама, данас за
нашим. Када сустигне краву, оњуши је испод репа, од чега му се ноздрве грче а
мушка жила још више издужи, као антена на џипу задружног управника Шпира.
Крава се нагло укопа у мјесту а њен рајски врт се отвара и мекша, влажи се блаженом
течношћу мајчинства. Она размакне задње ноге као да позива љубавника да јој приђе.
Мамљен женском риком, во скочи и гурну жилу унутра. Спојише се у једно. Во је свом
снагом дрмуса отпозади, а Гргурове очи се жаре, као ватра која се распаљује испод
божићњег ражња. Када га извуче и дочека се на прве ноге, млатну га сопствени мокри
волујски врсник. Крава се угрби, а Милун поче да је трља штапом по леђима. Коме се
не би дигао гледајући то чудо од волујске мушкости и слушајући ону опојну крављу

60
рику. И ко се тада не би сјетио царице Катарине и њеног љубавника. Или разврата
Марије Терезије.
„Ако су овако курати сви Херцеговци, треба их раселити по свијету да га оплемене!"
рече нечији женски глас, очито танак и неискусан.
Гргуров во предњим ногама поче да копа земљу и баца је увис, тражећи тако кавгу, а
можда тражећи и хладовину. Његова рика се чује до најудаљенијих планина, и плаши.
Узбуди се мирна стока у Бишу, престрашише се дивљач и гмизавци, а млинар затвори
млин јер повјерова да је то глас неке велике несреће. То је стање у којем и брат брата
и син оца почну гледати сумњичаво. Радили су то и цареви, а не да неће њихове
слуге. Овце и коњи, који су до јуче пасли заједно у чопору, личећи тако на бијеле
медњике постављене у пољу: напријед чобани, за њима коњи, ловци и краљевска лица
домаћина, почеше се растурати, свако на своју страну, неки их црни ђаво поче
раздвајати. Кокошке једна другој почеше кварити полог, пси јуришати на домаће
животиње, а најмирнија кобила поче непријатељски гледати своје сопствено
ждријебе, као да га никада у животу није видјела
Милунов во се одазва и одговори још жешћом риком. И то је најчудније од свих
чуда која се могу догодити – да код Гргура, тог највишег човјека у пола
Херцеговине, во буде мали и никакав. А Милунов во, опет, огроман и снажан, са
ланцем као ђерданом око врата, спрам малог и мирног Милуна. Завадише злобници
ова два нераздвојна човјека, гурнуше једног на другог, онако изненада и крвнички.
И њихови волови, у свој жестини, отпочеше да се боду. Без потребе ступише у рат, а
могли су живјети у миру. Борба је од првог судара тврдих волујских глава постала
оштра и крвничка. Неко рече да је данас гора него кад је Аустрија ударила на
Србију. И бивши другови су падали у ватру као да се за трен напише ракије,
личећи на двије непријатељске војске. Одједном се Гргур штрецну и лице му
постаде укочено налик на лице свију из породице Буника
„Немој случајно да ми озлиједиш вола, јер овај је твој много лукавији... Не знам шта
бих ти све урадио!" Али управо Гргуров во запара противника и овлажи му кожу с
неколико капи крви. Милун скочи на ноге и исколачи зјенице. Осјећао се
превареним и озлијеђеним. Као да је пред собом видио најљућу звијер искежених
зуба. А када би бар за трен видио своје лице, свако поређење би било недовољно.
„Немој да параш, јер ћу ти одсјећи рогове! Те што ти их је газда поквареном
турпијом изоштрио, да би личио на разбојника а не на вола", цикну Милун
обраћајући се право животињи, као да Гргура и не познаје.
„Ја нијесам ни подлац ни лажов. Буде ли на мом волу каквих рана, бојим се да ћу те
пребити да нећеш моћи ни за годину дана сјести на гузицу", узврати Гргур.
„Види, види, бог ти јадан! Мало ме подсјећаш на једног створа из потоњег рата...
Фалио се и пријетио, а када га је окрзнуо први метак, усро се у гаће!"
Ријечи су падале као снопови жита по невремену, као да падају право у блато. И све
се више између ова два човјека, баш као и између њихова два вола, стварала
провалија у коју су сваког трена сви могли да пропадну. И то баш она два
нераздвојна човјека који су личили на једну грану што се рачва надвоје.
Баш у том тренутку, поп Шкиљо, ваљда свјестан у шта се ово може изродити, поче
звонити из све снаге, и то са великим и оба мала звона. Звук штрецну свакога ко
чује, па чак и волове мало утиша. Борба њихова постаде слабија и за трен с мање
ината и жара. Гргур се прекрсти а баш тада га ошину Милуново комунистичко око.

61
Као да му завеза три скупљена прста у једно. Али чим звоњава престаде, све се
настави по старом.
"Види ти само како са ово твоје говно од вола накостријешило! Остане ли на мом
Мркоњи и огреботина, поклаћу ти све кокошке и пијевце да те неће ко имати ујутро
пробудити. Јер знам да сата-будилника никада нијесте ишли, пошто сте тврдице и
стиске којима се жао и најести!"
„Мој во никада није варао него твој", загрми Милун, као да опапи из пушке. „Види
ти само како се залијеће и како крвнички удара рогом без опомене? Тако су нас
непријатељи заскакали четрдесет прве. Озлиједиш ли га само, преораћу ти најбољу
њиву кукурузом засијану, да скапаш зимус ко јадо од глади. Да ти кош остане
празан и пуст!"
"Да, ти си ми велика сила. Кажу да се следио од страха и сам Фрањо Јосиф када ти
је ћаћу видио. И да су усташе, њемачка војска и четници једнако бјежали од ових
крајева, јер су чули за тог јунака и бојали се горе него ђавола", рече Гргур
кикоћући се. „Јер и ви бивши комунисти ударате без опомене, стријељате и
затварате без пардона"
„Не можеш ни замислити шта ћу ти урадити ако ми онеспособиш вола за јесење орање.
Одсјећу ти уши и репове на овцама, керу ћу ти завезати језик да остане без гласа и
лавежи, чатрњу ћу ти затрпати свакојаком нечисти." Милун се усправи, затегну каиш на
гаћама, као да се осјети чвршће и силније. Можда се за тренутак поистовјети са неким
од великих јунака. Највише је волио да замишља себе у улози Саве Ковачевића, који
је био храбар, али кад затреба љут и пријек, без слабости да икоме прашта. За њега
кажу да је побио многе рођаке зато што нијесу отишли у партизане. Волио је Милун
да га опонаша и да командује када је год имао коме.
„Код мене никад нико није варао, ни чукундјед, ни дјед, ни отац", прасну Гргур и паде
на кољена да види шта ће бити. Као да види с друге стране највећег душманина и
издајника Херцеговине. „Буде ли му фалила и длака с главе, убићу те из пиштоља ко
псето!" виче Гргур, чије се црвенило лица претаче у црнило као када вода спира чађ с
кућног крова. Није то више онај човјек од малочас већ најцрњи ђаво.
„Гледај само како се овај твој гура... Роговима боде испод вилице, а закрвавиле му очи као
код онога што закла мог ћаћу на кућном прагу", виче Милун као да подиже војску на
узбуну.
Гргур се загрцну од кашља, с болом у стомаку, јер се присјећа свог дјетињства, како су
га јурили и тукли без ичије заштите. Муњевито се окрену према Волујаку и као да
утиша његову хуку која увијек нечим пријети. Вјечито је био и остао мрав кога нападају
сви одреда: инсекти, вукови, болештина и људи, вребају да га ћапе и униште. И како
сада, када се сјетио свега тога, да се уклопи у овај свијет и да га воли.
„Останем ли без вола данас – ти ћеш остати без десне руке, лично ћу ти је сјекиром
одсјећи, да више немаш чиме сјећи дрва у туђој шуми!" Гргуров поглед у том трену
одлута према гробљу и тиме све рече шта мисли и осјећа. Јер његова патња увијек је
шира, она има у виду многе људе а не само ове који су се у близини шћућурили.
Несагласност између споља виђеног и доживљеног и код њега и код других
одувијек је била трагична.
„А ја ћу теби одсјећи ногу да цио преостали живот цоташ на штакама, ко што ти је и
дјед под старост цотао!" цикну Милун.
Волови се нагоне отуд-одовуд, остају црни трагови жестоког судара, а прашина испод

62
њих се диже и ковитла у ваздуху. Пао Гргур на своја медвјеђа прса и прати како његов во
роговима подухвата ресину испод грла свог супарника. Чактар му се заглавио на врату.
„Буде ли ово превара, избушићу ти бурило да немаднеш у чему ни воду носити, и наћве
ћу ти разбити да немаднеш у чему хљеб мијесити!" виче Гргур.
„Види ти само, како се са стране гураш", заурла Милун, као да се боде Гргур а не његов
во. „Унаказиш ли ово једино што имам у тору, нос ћу ти изрезат на комаде, да немаш
кроз што дисати, па ће народ мислити да су те вукови у планини клали а не да си
страдао због своје подмуклости!"
„Ја ћу теби кућу запалити, и то иза врата, да не могнеш ништа из ње изнијети. И
дијете ћу ти у колијевци убити!" сикће Гргур, ријечи саме излазе из његових уста и
чине злочин, а да их не може више зауставити. Као да му је лакше убити него попити
чашу воде.
„Будеш ди ме зајебавао и насрто овако подмукло, срушићу ти гробну плочу и крст под
којим ти и чукундјед почива. Запалићу ти сијено у штали и жито на гувну. Посјећу ти
воћке, преорати пут којим идеш. Све што будеш дању створио и направио, преко ноћи
ја ћу разорити и уништити!" врати му Милун, као да га удари каменчином у чело.
Узалуд су неки са стране викали да је то почело од игре, да се не боду људи него
волови. Сувише је све било касно. Они су били у рату до истребљења.
Госпава је плакала, очекивала је да послије таквих ријечи загрми и да свети Илија
некога удари у главу.
Милунов во је личио на страшило из пећине, црн од земље, окрвављених рогова и
црвених очију. У плећима се некако нагло проширио, изгледао је јачи и опаснији.
Гргуров во, који је до јуче више личио на какву краветину него на вола жељног кавге,
потпуно се од љутине изобличио. Изгледао је много крупнији. Нису то више благе и
смјерне очи већ крваве беоњаче из којих сипа ватра.
Када посрну во Гргуров, овај закука. „Запалићу ти и цркву у којој се молиш
Свевишњем, посјећу ти шуму из које береш божићне бадњаке па ћеш и њих морати да
крадеш."
Милун махну руком као да тјера комарце, а у том покрету би много симболике која љути
противника. Дирну у Гргуров ледени осмијех који свакоме директно замрзава срце.
Гргур показа прве зубе, имали су нечег од вампирског изгледа. Поготово када изусти
ријечи које одјекнуше као непријатељски рафал што погађа живу мету: „Обешчастићу
ти и сестру и жену и мачку на прагу!"
„Такав си ти био као затвореник и на Голом отоку, па што не би био и сада!" узврати
Милун, као да забија колац тамо гдје му није мјесто. „Увијек си крао храну другима,
отимао на снагу, претварао се да си болестан, а мислим да си нас све откуцавао за
пишљиву цигару дувана. Сви су то радили који су били тамо, па што не би и ти!"
„Нема га ко тамо није био кукавица", одбруси му Гргур. „То ти најбоље знаш по себи.
Био си мањи од маковог зрна. Пропиштао си млијеко мајчино. И како мореш нападати
оне што су те били кад си и сам пребијао друге. Кад сам гођ пролазио кроз шпалир,
посебно сам осјећао твоју пиздованску шаку. И немој само да ми ти данас држиш
говоре!"
„А тек како си ти ударао повратнике... Како си крвнички млатио оног генерала који је
грцао у крви, без свијести и знакова живота", виче Милун. „И немој ми само рећи да
нијеси видио људе како пијесак једу и оне како сопствену мокраћу пију."
„Немој ни ти рећи да ти нијесу солили живу рану и да ти нијесу главу у говна

63
набијали. И не реци да ти нијесу све отворе на тијелу врелом кашом пуни-ли", говори
Гргур узбуђен и рањив. „И не заборави да су товарили на те огромно стијење, бичевали
те и сеирили", прекида га Милун.
„Ударали јесмо, али су ударали и нас. Нијесам се ја бојао ни када су ми бубреге
одбијали да сам пишао крв – када је смрт била тако близу, а не да се данас тебе бојим,
бившег зглајзалог скојевца, који се потајно крстио мислећи на Стаљина а не на
Христа", виче Гргур као да чита лекцију.
„Ми који смо издржали вратићемо вјеру у комунизам и обновити његове идеале. Другог
спаса нема. Ови садашњи на власти корумпирали су се и упропастили све наше идеје,
приватизовали власт и опљачкали државу, пљунули су Марксу и Лењину у лице",
одговори му Милун хладно, као када дјеља и прави волујски тељиг.
Тада Милун закорачи пут Гргура, као да за трен заборави на непријатељство и
пријетњу. Гледа около има ли свједока. Њири и у црну земљу, јер задружни управник
Шпиро зна да се претвори у сламчицу, у најмањег бумбара и да се завуче у сићушну
пукотину из које прислушкује шта народ ради.
„Вјерујеш ли ти онима, Темпу и другима, да нијесу ни знали за Голи оток? Па ко га је
онда основао, само да ми је знати? Ко нас је тамо слао да нас туку и пребијају? Нека
то неком другом причају и соле памет а мени неће моћи!"
Тек тада Гргур и Милун примијетише да крај њих стоји поповска прилика, дотрчао поп
по заповијести божијој да умири два раба што су наумили један другом душу да
ископају и узму.
„Ви били у затвору?" рече поп тресући се од смијеха. „Не знате ни гдје се налази
Голи оток, а не да сте тамо били у ћузи. Како само можете тако да лажете?!"
продера се сиједа поповска брада увријеђена овом смутњом и гријехом, потресена
измишљотинама своје парохије. На те ријечи Милун и Гргур подавише главе као
пси када подавију репове послије бјесомучног лавежа. Испред њих, као на бојном
пољу, осјећало се да је истрошена гомила ријечи умјесто муниције. Сви тада
видјеше да су се волови раздвојили и да мирно један крај другога пасу траву. Као
да међу њима ништа није било. Чим их нико не завађа, они су мирни.
Одмах су се почеле испредати бајке о побједи час Милуновог, час Гргуровог вола.
Плеле су се приче и легенде, размрсивало, одузимало и додавало, тако да то више
и није била прича о њима већ о ко зна каквој бици, и из кога краја. Једино су сви
мислили да је то била лажна борба, а није, да је између Милуна и Гргура било
лажног пријатељства, а није, да је њихов разговор био измишљена и лажна прича,
а ко зна да ли је била. Све то, као и многа друга чуда која кратко трају, потире
шкрипа врата на Милуновој штали и комада причу на безброј ситних дјелића, као
нож када крижа суву требињску шкију. А врата су говорила: „Милун и Гргур су
лажови!" Када Гргур закла свога вола за зимницу, сви рекоше да је то освета
животињи што га је Милунов во побиједио.
Чим се неко напије у гостиони, можете чути ријечи: „Ко зна, можда су Милун и
Гргур и били на Голом отоку?!" Једино тада нико не видје да су Гргур и Милун
били пијани.
Опет, многи веле да то не шкрипе врата ни на каквој штали већ се то час
Милунова а час Гргурова душа оглашавају и глођу.

МАЈСТОРОВА РУКА

64
Данилу Кишу

Ко није упознао Богдана Микетића, чувеног свирача и мајстора гусала, свирала и

фрула, изгубио је много и пропустио је догађај живота. Од њега смо чули да је
свиралу и фрулу измислила богиња Атена, а да је прве гусле направио неко из
Биша. Толико година је провео по заробљеништвима, научио два језика и научио да
свира виолину и фрулу. Од оца наслиједи умијеће пјевача уз гусле и преузе тајну
мајсторства њихове израде. Ко није видио његов алат: длијета, резаче, бритве,
фине турпије, шила, бургије и ножеве, не може схватити ни настанак овог свијета
нити разумјети Књигу постања. Не каже се тек тако за некога ко је започео тежак
посао у Бишу: „Не би то дрво посјекао или корито ископао да има Богданове сјекаче
и длијета!" А тек какав је доживљај видјети мајсторове руке, са златним прстеном
на домалом прсту десне, који је окружен осталим прстима као клавирским диркама.
Када заврши прикупљање љетине и докрајчи све друге послове, у рану јесен,
Богдан из шуме, на саоницама, довлачи дрвене облице и распростире их испред
куће. Народ гледа са стране и смишља безброј прича и пакости о њему. На гомилу
Богдан набаца цио дрвљаник пажљиво одабраних мањих и већих стабала, тањих и
дебљих комада јавора, граба, бора, клеке и глога. Куда их је све тражио и колико је
брда и планина обишао, то само он зна. Свако дрво је другачије зарезано и носи
печат првог сусрета с мајстором. Дрвеће лежи разбацано, у нереду, за некога са стране
свако изгледа једнако. Мајстор им прилази пажљиво, као да их вреба из засједе. Узима
једно за другим у руке, загледа и окреће по стотину пута, опипава са сваке стране, затим
приноси оку, упери облицу пут сунца и тако је смирено држи. Хрбат дрвета прислања
на уво и слуша, као када љекар стави слушалице на плућа болесника. Његова жена
Дубравка ћутке прилази, као царском престолу, да мајстора не омета. Зна тачно шта му је
и када потребно. Осјећа која му алатка недостаје. Тај спој женског створа са
мајсторовим њежним срцем кључ је небеских и овоземаљских ствари. Ко то не
разумије, недоступно му је много тога на овоме свијету. Јанкеља гледа са стране и не
зна да се ругајући мајстору сам себи руга.
Мајстор ослушкује брујање у дрвету, хвата и извлачи мелодију. Затим одлаже дрво на
лијеву страну и узима другу, тању облицу, од кљена. Окреће десетак пута по уздужној
оси, као да трага за малим тајним отвором. У једном тренутку мајстор узвикну: аха! шта
то значи и какав је то разговор са дрветом, нико други осим њега не зна. За неупућене
то су мртве ријечи и бунцање. Онда се Богдан раскорачи, лијеву руку диже увис а
десном задржа облицу као да је прецизно мјери. Дрво брзо окрену неколико пута, баци га
увис и ухвати са обје шаке. Бљеснуше необичне линије живота и судбине на
мајсторовим длановима. И тај трупац одвоји у страну. Потом сједе на камен и запали
цигарету. Густи праменови дима завише се око његове главе. „Ено га Богдан прича са
вилама!" виче Јанкеља, коме је све смијешно у шта он сам не зна да уђе. Када мајстора
покрену кашаљ, још једном се тргну и баци поглед на трупац који је лежао по страни,
предат већ забораву. Као да га је нека тешка мисао ломила и тјерала на одлучност.
Шкиљио је испод ока, загледао гомилу материјала, тражећи нешто што је само он
замислио. За околни свијет изгледало је да нешто чара. Јанкеља рече: „Он је највећа
врачара у Бишу! Прича са дрвећем и сам са собом." Када испуши цигарету, Богдан се
подиже и дохвати најмањи чекић који је лежао на трави. Њиме куцну неколико пута у
чело одвојеног трупца и ослушну шта му глас изнутра одговара. Понови то опет: Туп-

65
туп-туп! Танким резачем запара кору на дрвету и превуче прстом по огуљеном лицу
облице. Затим принесе прст и помириса. Зарезани дио дрвета лизну језиком, као да
проба главно јело спремљено за крсну славу. Загризе кору и испљуну. Лице му постаде
кисјеласто и намрштено. Станија на сав глас поче да се кикоће и узвикну: „Ено га
Богдан полудио, жваће кору од дрвета!" Мајстор скочи међу разбацане дрвене облице и
извуче нову. С ове скиде парче коре, стави је на камен и стуче чекићем. Из џепа
извади комад бубине и запали је на стученој маси. Влажна кора поче да дими. Пламен
се с тешкоћом хватао и мамио осмијех на мајсторовом лицу. „Гледај га како се смије,
пали бубину и баца неке чини!" виче опет Станија; њено око је свуда присутно. Облицу
мајстор гурну испод мишке, бацајући поглед на остале. Брзо уђе у кућу и унесе дрво
које је одабрао. Одмах се врати, прегледајући наново сваку од облица; махао је
чекићем испред њих као кандилом, зарезујући ножем сваку, као калемар. Нешто се
дошаптавао а можда и свађао са дрветом испред себе. Неке од одбачених облица поново
је хватао и тако разгонио властите сумње. Пресложи их неколико пута, затим одвоји
три наслаге. На прву групу стави дренову гранчицу, на другу заоштрен колац, на трећу
из кутије баци шаку жутог дувана. Још једном куцну чекићем о дебље стабло у знак
опроштаја, покупи алат, стави га у торбу, прекрсти се и пође у кућу. Још једном се с
кућног прага осврну и баци поглед пут облака.
Ми, дјеца, знали смо да је то вријеме када се мајстор спрема да отпочне правити нови
инструмент. У његовом лицу су се смјењивала узбуђеност и смиреност, осјећај
неизвјесности и сигурности у које улази. Сваког би од нас по глави помиловао и понешто
рекао. Прије него се упусти у посао, увијек нас је даривао сувим шљивама, орасима и
љешницима Тако и данас. Хранио је с љубављу једнако мачке, псе и телад, према свима
је исказивао неку необјашњиву доброту. Отварало се нагло његово срце према цијелом
свијету, свашта је око себе успут поправљао и удешавао. А Јанкеља је испредао своје
приче, он све око себе претвара у смијех и комедију.
Послије припрема, мајстор је на спољни дио куће качио вијенац од тисовине,
пресијецајући тако пут сваком злу, и вјештицама, и вукодлацима, и вампирима.
Повлачио се у своју радионицу, у неку врсту дужег испосништва.
Народ је свашта измишљао и причао, како је мајстор луд чим се тако затвара и бјежи од
свијета. Цио наш живот је исплетен разним плотовима, каналима и зидовима,
измишљотина које некад трају краће а некад дуже. Све док их не одува вјетар као цвијет
зрелог маслачка Ми, дјеца, знали смо да је то мајсторов окршај са оних тридесетак
посјечених стабала и младица које је изабрао и сложио испред куће, распоређених и
разврстаних његовом руком. Иако смо на све ударали, рушили, сјекли, палили и
кварили, мајстора никада нијесмо дирали. Када би тако неко други сложио дрва, све
бисмо му разбацали, али његовом дрвљанику се нијесмо примицали. Чинили смо
хиљаду пакости свакоме, и људима и биљкама и животињама, али мајстору никада.
Григорију смо обрали шљиву, иако је плод био зелен, Велинки покрали јаја из легла
кокошке, Мијатовој мачки закачили шкудалу за реп да је замало излудјела, Јешни
просули бурило воде испред кућног прага, а Стоји разбацали вијенце лука који су се
сушили на зиду трапа
За мајстора, док је радио, спољни свијет није постојао. На свако питање знатижељних:
шта Богдан ради, његова жена је одговарала: „Данас је лијеп дан!" И то је био крај
разговора. А свијет је измишљао и додавао, стављао разне лажи у уста те исте жене. И
када би стигло до ње, није се на то освртала. Ослушкивали су сви који су пролазили

66
поред куће не би ли чули ударац чекића или стругање турпије. Али, ништа се није
чуло. Говорили су да је мајстор полудио, исто као неки Обрад, који је откупљивао суви
цвијет зове. Неко је рекао како мајстор Богдан и није уопште у кући, већ да је побјегао
у шуму гдје су га разбуцали вукови. А најгора је била прича Стојина да је на мајстору
најтежа болест и да је ноћу скочио у нашу чатрњу. И ко онда да пије воду из ње? Све
се одвијало у тајанству и самоћи, далеко од радозналих очију свијета, који је створен да
прави вјечити циркус, испреда разне приче, да измишља сплетке и окреће ствари
наопачке.
Приче о мајстору имале су хиљаду почетака и још више завршетака. У свакој је била
нека смутња и подвала У свакој се чуо Јанкељин цинични смијех и Станијин језик који
непрестано плете и мрси. Пијанци, као Симат, говориле су да се мајстор нагло пропио
и у неком потоку скончао. Болесни, као Велизар, говорили су да је мајстор нагло умро
и да је ноћу криомице сахрањен. Лудаци, као Голуб, говорили су да је полудио и да се у
некој пећини крије. Невјернице, као Ристана, говорили су да га је жена преварила и
због тога је побјегао у неку страну земљу. Тврдице, као Невена, говорили су да је
мајстор нагло осиромашио и од глади умро. Измећари власти и улизице, као
Прокопије, говорили су да је лајао на власт и одведен у најстрожији затвор, негдје
накрај свијета. Разметљивци, као Алимпије, говорили су да се од силне хвале и
халапљивости задавио у сопственим ријечима Они који не вјерују ни у шта, као
Андрија, говорили су да је мајстор изгубио вјеру у све, престао вјеровати и у Бога, који
му је узео душу. Најпослије, неки Јеврем, који никоме па ни свом дјетету не мисли
добро, рече да се мајстор претворио у пса, и зато њихов пас све рјеђе и промуклије
лаје. Тако су кружиле разне измишљотине које је вјетар натраг наносио у уста и куће
оних који су их причали. Шта све нијесу причали и измишљали. И шта све нијесу на
ђавољој преслици и вретену испредали.
Зато тихо, на прстима, уђимо у кућу мајсторову, да видимо шта је од свега истина.
Оставимо све мрачне приче, сва зла која у њима кључају, сваку завист и мржњу.
Оперимо руке и лице, обришимо ноге и уђимо у мајсторову радионицу. Отресимо
испред врата блато и прљавштину. Ослушнимо и уђимо, не тражимо оно чега тамо
нема Не уносимо своје предрасуде, колебање и кукавичлук. Не губимо вјеру и наду да
се ништа ново не може створити ни доживјети. (Све су то Јаковове ријечи, тог малог
створа, који увијек са стране гледа и свједочи.)
Мајсторова соба личи на првобитну библијску слику у којој се много тога назире. По
патосу леже облице, скинута кора с дрвета, пиљевина и безброј малих дрвених парчића,
одрезаних, исјецканих и саструганих. Све то личи на хаос и расуло. Алатке су свуда
разбацане по соби, леже у нереду. Клијешта притиснута тијелом блање, турпија
резачем. Дрвени метар се испружио као да нешто на патосу мјери, а длијето напола
скривено бијелом масом струготине. Сасвим у крају мајсторова кутија с дуваном. У
пиљевини се гуше и шила, чекају да буду очишћена. Гвоздено лице резача изгледа
надмоћно и вјечно, његова се оштрица сјајка. Мајстор дјеље дрво на камену – тако да га
никада не додирне оштрица ножа. Негдје у углу сукнена торба заштитница алата од
влаге и пропадања. Тако слијепљена мирује и спава. У шпорету пукће ватра, пишти
неко влажно дрво, отвара очи и покреће успа-аног мачка. Шта му вриједи што мијаукне
када нема ничијег одговора. На зиду икона светог Томе, заштитника дрводјеља, с
његовим загонетним лицем у којем стоји хиљаду питања. Светац у руци држи облак
спреман да донесе жељену кишу.

67
Сасвим близу прозора, у углу који најбоље хвата зраке сунца, на оближњој дрвеној
столици, зарасла у браду као монах, посавијена прилика мајстора. Дише у ритму
покрета руке. Час се чини да не помјера руку а час да кроти дивљег бика. За тренутак
личи на човјека привезана за стијену, кажњеног и утамниченог, али способног да
издржи највеће врућине и мразеве. Тај би издржао и кљуцање големог орла у
џигерице, све би то њему опет зарасло. На уснама му стоји пророчанство и тајна коју
само он зна, и нико више. О томе нико нема права нагађати и измишљати. У крилу
мајстор држи очишћени комад дрвета претвореног у облик инструмента. Невјештом
оку може се учинити да се мајстор исповиједа и моли Свевишњем. Али чим покрене
прсте на лицу инструмента, све оживи, све добија пуноћу. Тада оживљавају и све алатке
око њега, постаје јасно да је свака на свом мјесту и надохват мајсторове руке. У тренутку
када повуче турпијом по врату инструмента, чини се да је све завршено, да нема шта
више додати ни одузети. Али убрзо схватамо да смо у заблуди, и да то није крај. На
глави инструмента појавише се лица: Његошево, Карађорђево и Вука Караџића. Мајстор
их гледа из свих углова, нешто прича с њима. Када лица оживјеше, као послије
спавања и јутарњег умивања, мајстор поче да их уређује, као да их спрема за какву
свечаност. Поправља невидљиве детаље, додаје нове, извлачи линије. Ту је Исусово лице,
затим змија омотана око врата инструмента. Мајстор издиже инструмент, заклони се
иза њега Упери га према сунцу и гледа.
Тог тренутка Јакову се све дрвеће испред куће, сви отпаци око мајстора на поду, чине
сувишни и непотребни. Као неке залутале ствари, које више не служе ничему. Када
мајстор хитну руком и дохвати парче дрвета, привуче га са пода, бачено и отписано,
тек тада Јаков схвати колико је у заблуди. Мајстор за трен претвори овај дио у држач
струна Ко би рекао да од тога може настати кључни детаљ! Када га оструга и изгланца,
избуши малу рупицу у његовом тијелу. Тај мали коњиц постаде објединитељ свега.
Споји струне (гласне жице) са плућима инструмента. Говеђа кожа била је већ навучена.
Куцкао је по њој прстима и слушао мелодију. Потом затегну струну ишчупану из
коњског репа. И њу као и сваки детаљ помириса. Све намјести, на крају запе и
гудало. Тада се подиже са столице и примијети Јакова. Дјечак му је изгледао као зец од
кога, на Светог Тому, употребљавају лијек од костобоље, као и маст за лијечење очног
вида и за лакше порођаје.
Мајстор приђе лавору, насапуња браду и обрија се. Радио је то лагно и стрпљиво.
Затим насу чашу ракије и наискап је попи. Јакову пружи јабуку. И рече: „Видиш, мали,
Херцеговина је јако каменита, али у њој има пробирљиве грађе. Ово дрво што држим у
руци је најбоље. Обична јела је смоласта, а смрека пуца чим се осуши. Црни бор
доживљава велику старост и зато се још рано изгрби. За црвену клеку паразити се
лијепе преко мјере. Смрдљику немој ни да гледаш. Кошћела одмах отпада То дрво не
ваља ни за фрулу. Цер је најлошије дрво од свих, чворновато и засукано. Медунац или
магарић није ни за шпорет. Коморац чим засијечеш, видјећеш да је болесно дрво.
Бреза брадавичарка је љепљива, љушти се и цијепа. Јасика не даје никакву мелодију.
Мливњак или медвјеђе уво сматрај обичним жбуњем и не губи на њему вријеме.
Румена црњуша, баш као и риђасти пјенишник, могу привући свакога, само не
мајстора који је наумио да прави инструмент. Липа је њежан материјал, али за друге
радове. Хајдучка опута је сувише мекано дрво, баш као што козја рушица има длакаву
кору и тешко се обрађује. Јаребина сва оде у коријен. Не знам да ли си чуо да се од
оскоруше прави ракија. И да ово дрво доживи старост и до пет стотина година. Јудино

68
дрво је криво и неподесно, њега се клони као и обичне крушине и пасјаковине. Али
зато је јавор чудо од дрвета" Кад то рече, побожно се врати и сједе у столицу. Баци
поглед на слику светог Томе и узврати му одговором. Лагано узе гусле и превуче
гудалом преко њих. Звук се оте из грла инструмента, мајстор га заустави да наштимује
струне. Намаза их још једном тамјаном и прстима распореди масу. Запјева пјесму о
зидању Раванице. На тај глас уђоше његова жена и још неколико Бишана. Међу њима
је Станија, да види прва то чудо и да распрши све приче које је чула и сама причала.
Гусле су пуштале мелодију, а мајстор запјева из свега гласа. То је узвишен призор који
изазива сузе.
Сјутрадан по Бишу, а убрзо по цијелој Херцеговини и ко зна куда све још, причало се
како је Богдан направио гусле какве нико никада није видио. Иста Станија рече: „То
чудо у свом животу не видјех!" Алимпије, који се у мајсторлук разумије колико и Мијат
у атомску бомбу, рече: „Боље би било да су од јасена него од јавора!" Али га Голуб
покоси ријечима: „Направио их је тако да саме могу свирати и пјевати!" И додаде:
„Његошево лице, израђено на врату инструмента, добило је пуноћу и руменило!" Било је
ту још свакојаких чуђења и похвала. Мајстор је на све ћутао и осмјехивао се. Као да
до њега ништа од тога није допирало.
Долазили су људи из најудаљенијих мјеста и молили мајстора да им покаже
инструмент и нешто отпјева. Многи су загледали не би ли и сами такав направили.
Али ником то није пошло за руком. Нити је ико од пјевача успио да из гусала извуче
такву мелодију као мајсторове руке. Станија, сва узбуђена и задивљена сада рече:
„Никад у своме вијеку не чух да неко тако добро пјева као Мирко Ђурђов, с
Петровића!" Неки Велизар покуша на фасади куће да унесе детаљ с мајсторовог
инструмента. Али само се тако самом себи наругао. Једини је мајстор знао зашто бере
дрво у сриједу, зашто га суши девет мјесеци, а радове отпочиње увијек понедјељком.
Плакала је Дубравка, којој је ишијас – чим је видјела шта су направиле златне
мајсторове руке – одмах нестао, једнако као и гудало у мајсторовој руци. Звук
инструмента се претварао у људски говор а људски плач у мелодију инструмента. И баш
они који су о мајстору причали све најгоре сада су га највише хвалили и уздизали у
небеса.

ЧОВЈЕК КОЈИ ЈЕ ВИДИО

За Гргура Скакавицу, који ослијепи при свршетку рата, говорили су: „Човјек види
онолико колико успије причом да обухвати!" А Гргур, један од најумнијих Бишана,
својом причом могао је да обухвати вијекове уназад и унапријед, да их просије и кроз
ситно и кроз крупно сито и решето. Могао је живе да доведе до гробља а да не осјете
гдје их води, да им тек тамо покаже ко су и шта су. Могао је мртве да дигне из раке,
проведе их кроз дванаест тајних врата, затим испод дуге на небу и да их тако
преобрати у своју супротност. При том свако ко га слуша горко зажали што му је
такав човјек промакао а да га већ одавно не упозна. Када Скакавица у причи застане,
то се он огледа у дубини очију сваког слушаоца, вјешто га чупа и изводи из беспућа.
Могао је једном ријечи одгонетнути и расвијетлити и највеће мистерије, оне о којима
се шушкало и шапутало, не толико из страха од власти колико из немоћи што је
истина недокучива. Откако ослијепи, некако је све другачије него што је било.
Чим Гргур зине да открије тајну и исприча потресне догађаје, који су му се лично

69
збили – знај да ће га нешто омести и пресјећи прије него поштено причу и започне, а
камоли је доврши. Стално му се нешто деси, због чега му се плету ноге, мрси језик и
сузе очи. Као кад црна мачка претрчи пут и ти немоћно чекаш казну. То је божија
опомена и наук којим се смртници одвајају од бесмртних и безгрешних. А како да му
се свашта и не догоди када видимо ко га све слуша. Или ће ударити изненадна киша уз
грмљавину и тресак громова, или ће га ухватити неподношљива зубобоља, те ће од
цијеле приче остати само болно јаукање и цвиљење. А можда ће се догодити и оно што
је за Гргура најгоре, однекуда ће избити Мијат – као када утрчава теле у туђе жито –
који свачију причу одмах преотме, да се чини како је он био у ратним
заробљеништвима а не слијепи Гргур, који је причу започео, циједећи је као сок из
суве дреновине. Шта Гргуру тада преостаје него да о земљу млатне сљепачким штапом,
набављеним још уз рат, који носи поносно, као да је извучен из ратне заставе.
Научио је Мијат гдје год дође да свуда буде главни. У сваком ће друштву, и познатом и
непознатом, ускочити у разговор, као неки Сточанин што је скакао на главу у
Требишњицу, иако се само брчкао и једва одржавао на води. Али Мијат је навикао да
држи говоре од завршетка рата па до данашњих дана. Тамо гдје то не може постићи
причом, успјеће уз гусле или напјевавањем и тужбалицама. На почетку приче, Мијат
лукаво најави трагичан заплет, да свакоме душа изађе на нос чекајући док га не
расплете и не разјасни. А заплет он испреда као жена пређу на вретену, окреће и мота,
врти као столар бургијом, тамо гдје је човјек најосјетљивији. Чим зађе у важан детаљ
приче, Мијат нас увијек гледа некако одозго, као да сједи на каквом златном престолу,
очекујући понизни наклон свих оних испред њега. Не треба се изненадити ако онај
који га слуша, осјети његове кораке који му газе по лицу и глави. Тамо гдје је прича
најтања, узвикнуће: „Све ми је то казао један очевидац, као да ће сада умријети!" И ко
се смије удаљити, од страха да тај заиста не умре, а слушалац занавијек остане
ускраћен за тренутак када се кудјеља вуне са преслице истроши и упреде. Иако сви
знају да очевидац не може нико други бити него сам Гргур, из чије се кудјеље ова
прича преде, сви су опет зинули пут Мијата и његових уста, као да воле баш њега да
слушају док прича. Да је налик на друге, био би деснорук а не љеворук. Иако он на то
каже: „И Леонардо је био љеворук, па је зато геније!"
Када Гргур чује своје ријечи у туђим устима, јер је хиљаду пута исту причу пред
Мијатом покушао испричати, одједном увене као какав цвијет на гробљу у
предвечерје. Мијат му је пустошио душу као Млеци наше шуме. Јер, иако нема шта да
каже, испада да је Мијат бољи говорник. Зна да мота ријечи као жена када мота
испредено клупко најтање пређе, да млатара рукама као орао који је зграбио плијен и
спрема се да узлети. Зна да усред приче снажно рикне и тако заплаши и јунаке и
слушаоце. А жене одмах шапућу како то он чини из жалости за својим давно
умрлим дјететом, и оне му се из сажаљења у мислима дају. Зар им је толико мало
патетике потребно па да не знају гдје су? Свакога око себе немилосрдно он у
причу уплете, као паук жртву – припрема се да је поједе, а она се из његових канџи
извући више не може. Понекад се чини да би био спреман, када би могао, да свакоме
ко га не слуша, пресуди као војнику дезертеру у најљућем окршају рата. Ако спази
колебљивост на лицу бар и једног слушаоца, поставиће одмах загонетку и држати га у
ишчекивању одговора као да му и сам живот зависи од њега. Зато се не треба чудити
што су око Мијата сви зинули док им он у уста убацује све сама чуда, али откинута
од Гргуровог срца. Боже, да ли чујеш какве се неправде на овом свијету догађају?

70
Зашто се бар не накашљеш и не опоменеш оне који срљају и хуле? Таман када изнесе
какав лакши догађај, када лукаво уведе природу (покоси траву, посијече какво
стабло – јер рачуна на нашу осјетљивост према уништавању природе) и угради је у
причу као камен темељац у ћошак куће, око кога набаца креча и пржине, да га
и највеће непогоде не могу покренути ни извалити, изненада Мијат промијени пут и
заметне траг, баш као што то ноћу око кокошињца чини лисица. Млатне слушаоца
новим детаљем право у чело. Трас, међу оба ока! Јер мало је оних којима је вјечно
срце отворено и који ће одмах зароптати, а много више оних који су станац камен и
када се пред њиховим очима догађа драма рођења или смрти.
Када Гргур зачује туђе ријечи о свом страдању у рату, сав уздрхти, као да му се
спрема највећа казна. Тада пуца као шипак низ чије гране тече црвена течност.
Али, не зна то нико на Гргуровом лицу да прочита. А Мијат увијек погријеши у
најважнијем детаљу, ни сам не видјећи колико због тога Гргуру пара џигерице.
Убијеђен је да се то све њему догодило, а не неком Гргуру, зато тако уздише и тешко
доживљава прошлост. Када цитира, Мијат подигне глас као да понавља ријечи самог
Наполеона Бонапарте, коме се изнад свега дивио. Ни он ни други не виде како се
Гргурово лице мршти и грчи, како га боли свако непотребно резбарење и кићење,
као да га неко удара кундаком у слабине. Јер, његов је живот у логору био чин
распећа, и тако би га требало приказати. Нема мјеста никаквом величању догађаја,
понајмање патетици. Мијат је човјек који изгледа као да увијек у џепу носи кључ
којим ће откључати тајне одаје и ријешити све главне проблеме свијета, излијечити
болесне и нахранити гладне. А Гргур је затворен у своје сљепило као у какву
гвоздену љуштуру из које не види, али више од других осјећа сваку лаж коју
Мијат дода у причи. Мало ведрине уноси Стамена која дотрчи као без душе, јер јој је
ноћас стеона крава замакла у планини из које јутром и вечерима увијек слушамо
завијање вукова. Одмах је смирује Гргур и упућује гдје да краву тражи. Зна једнако
нарав животиња као и људи. Порађао је и жену и краву и овцу и кобилу. Па чак и
керушу. Његова је душа фреска на зиду манастира Добрићево крај Билеће. Или је
повезан с анђелима или
с ђаволима, али увијек тачно све погоди. Можеш сакрити какву хоћеш ствар, одмах ће
погодити гдје је.
Како је прича одмицала, Мијат је изгледао као да се примиче Христовом престолу. Али
авај, његове очи личе на вампирске. Тамо гдје му понестаје чињеница и маште, он
измишља и додаје. Вршља по историји као пљачкашке војске по Херцеговини. Његова
је глава маца, чекић и маљ, који ударају тамо гдје је најтврђе. Испуњавала га је и
узбуђивала у причи свака неизвјесност. А Гргура, који из све снаге збија дуван у лули,
не би удостојио ни једног погледа чак ни тамо гдје му је у причи најтеже. Шепури се
као врана када падне на кров наше куће. Можда се Мијат тако руга и рату и људској
патњи, и самом Гргуру, ко зна. Да се бар мало окрене док прича, видио би на старчевом
лицу сузе, а на челу боре налик на покисло и натруло дрво.
Када Мијат почне описивати патње у логору и припрему заробљеника за стријељање,
Гргур поново сав уздрхти. Није то страх од глади, од батина и понижења, већ немир и
на помисао какви људи могу бити. Накашље се тако снажно и оштро, у жељи да бар
некога врати на извор приче. Али народ и слушаоци су као створени за опсјену и за
љубав према говорнику, који прстом витла. Али све су то небитни детаљи за Мијатов
занос. Убациће он у приповијест на лицу мјеста још свакојаких чуда. Тада личи на

71
опсјенара пред којим сваком ко га слуша застаје дах, па сви изгледају јако блиједи и
болесни.
У тренутку док се Мијат спрема и залијеће да настави причу из логора, тамо гдје је
стао, до Гргура дотрча Стаменино дијете и рече: „Дједе Гргуре, знаш ли гдје је наша
кобила?" Старац се мало замисли, окрену главу десно па лијево, као да се нада да ће
прогледати, и показа: „Ено је у житу Јагошевом!" Када то чу Јагош, отрча као без душе
према својој њиви која је тек озелењела, а за њим појури и Стаменино дијете.
Док ћути и слуша, Јагош увијек стење, као да има напад бубрежног каменца. А кад трчи,
мијауче као мачка. Тај је од оног соја људи који ти кажу здраво када те сретну, а видиш
им на уснама неизговорене ријечи најгоре псовке. (Каква провалија између очекиваног
и стварности.)
Мијат, у кога дјеца непрестано буље, јер их кори и плаши да је све што ураде
погрешно и наопако, цитира само мале и непознате људе, никада једног Ајнштајна или
Теслу. Увијек ће рећи: „Што би рекао неки Милентије", а то неки даје му довољно
простора да подупре своју причу с које хоће стране. Библију не помиње, иако знамо да
се његове исправке и на њу односе. Усред говора одједном хитне часовник из
унутрашњег џепа капута и застане као укопан, као да тиме опомиње присутне да свака
прича има своје ограничено вријеме, баш као и сам људски живот. То је као да нас
пита: знате ли ви уопште у шта трошите дане и како ћете завршити? Гледа бројке
сата, тресе га испред уха и поправља, као када слаб писац поправи једну ријеч умјесто
цијеле реченице. Оно што је изоставио да каже, гласи: нијесте ни оволико заслужили!
Када је све поређао – и како су доспјели у логор, и како су их у њему мучили – Мијат
одједном застаде, као да му понестаде даха. Кврц-кррр, мућка нешто у грлу, али не
пролази. Кључну ствар око бјекства из логора је, изгледа, заборавио. Присутни буље у
њега беспомоћно, траже да се на нешто ослоне, да се за шта ухвате, али около се чује
само зуј немуште васионе и хаоса, који се осјећа чим људска ријеч пресахне. Узалуд је
искашљавање, узалуд је свако напрезање. Мијат је заборавио крај приче, онај дио како
је Гргур успио побјећи из логора. Сјети ли се бар сада да говори туђу причу, туђим
ријечима, туђим језиком и туђим устима? Човјече освијести се и погледај око себе,
схвати шта и о чему причаш. Да му сад неко откине нос или руку, не би знао причу
да доврши. А више се не усуђује да лаже. Јер Бог је све идеје и све догађаје
смјестио у очевице – тамо гдје једино неће пропасти – све остало је пука
измишљотина. Једнако задивљују људи који су истрошени споља а очувани изнутра,
или дотрајали изнутра а очувани споља. Такав спој негдје затеже и пуца. Од првих је
Мијат, а од других Гргур. И зато се они никада не могу један другом приближити, као
ни мјесец и звијезде.
Тада Гргур повуче дуван из луле и димом нацрта пут којим су робијаши побјегли када
су се спасили сигурне смрти у логору. Колута димом и очима, мрси и отпетљава муку
Мијатову.
„Нијесмо побјегли, јер бјекства није могло бити, свуда је около била бодљикава жица и
кроз њу текла струја... Спасили су нас ослободиоци, заједно наша и руска војска!" рече
Гргур и тако спаси причу од неминовне пропасти. Као да је разасуто жито што се
суши отео испред кише, као да је јагње младунче спасио испред вукова, да га не
растргну. Врати охрабрење свима који су сумњали ко је јунак Мијатове приповијести.
Можда је то понеко доживио и као шамар сопственој заблуди и наивности. Сам Мијат
остаде као посран, као косац који се хвали да је најбољи, а у првом откосу му се

72
сломије алатка Као просац који у просидбу дође без одијела и машне, без пара и оне
ствари. Као војсковођа који је присиљен да потпише капитулацију своје земље. Обрве
му се нагло повукоше нагоре, ваљда први пут диже завјесу са очију да види властити
бродолом. Стајао је тако налик на разапетог створа, али се брзо прибра и цикну.
„Изгледа ми да ти видиш на очи и да се претвараш, Гргуре!" плану Мијат, зурећи у
његове очне јаме као у мрклу ноћ. Стара пословица каже: напад је најбоља одбрана!
Нађоше се одмах они који за њим загракташе: „Видиш, видиш! Немој да се претвараш!"
Ехо тих ријечи се преноси кроз масу и појачава. Када се глас одвоји и одјекну у
околним брдима, тек тада многи схватише колико у њему има пријетње. Нека жена
приђе Гргуру и пипну га за капут, друга га потегне за руку, неко му покуша подићи
очне капке да би се видјеле зјенице, сакрише му штап да виде да ли ће га наћи.
Маса је урлала и тражила од старца да призна оно што је Мијат први рекао. Били
су спремни да га нападну, да га туку, да га коњима на репове разапну. И то је доказ
колико су људи звјерке, да нема међу њима никакве самилости. Умјесто да све
приме с резервом, и оно шта Мијат и оно шта други кажу. И Матеј и Марко кажу
да је Исус био гост губавог Шимуна, и то треба примити с резервом.
Када видје шта га је снашло и да се не може од бранити, Гргур рече: „Видим, али
само кроз нашу црну овцу!" Мијат скочи, као да откри невиђено чудо, увијек жедан
обрта и освете. Нико не схвата како је он у причи коју је причао распорен Гргуровом
руком, као Мурат на Косову од Милошеве руке. Јурну у Гргурову шталу и зграби
једину црну овцу коју су имали. Клекну кољенима на њене груди и превуче
оштрим сјечивом испод врата. Крв се просу, а животиња с отпором очајника
прихвати самртни грч који је умири. Мијатова кожа је провидна као у пантљичаре.
Тог тренутка, када се окрвави нож у Мијатовој руци, Гргур се преврнуо са столице и
остао на мјесту мртав. Његов сат донесен из колонистичког живота стаде и ућута.
Као да су казаљке ушле у ритам душе и заједно утихнуле. Или га је Зевс громом
убио као Плута. Запрепашћењу није било краја.
И Мијат ће сада бити тај који ће држати говор на сахрани, претвараће се да је
несрећан и пун жалости. Он који овако коље туђу стоку од рата до данас. Рећи ће да
је сваком судњи дан одређен и да тако мора бити.
Одмах кренуше приче, одмах се огласи невидљиви створ који их снује. Није Гргур
умро што је стар и болестан, нити зато што му је вид био у црној овци, већ је умро
зато што су му други преотели причу о сопственом животу и страдању. А како
може Мијат да прича нешто што није ни видио ни доживио он чије је срце мање
него у миша. И сви то знадоше, и сви његове лажи толике године једнако
слушаше. Или је истина толико непозната и варљива да су путеви до ње препуни
неизвјесности и горчине.
Остао је Гргур укочена лица, са изразом чуђења, као да се намјестио за сликање. И
као да ће посљедњу мудрост тек да каже. Изгледао је као јунак послије страшног
боја о којем само он зна и може да прича – све остало је блиједа копија око које се
лагано смирују земаљске олује и небеске непогоде.

ТАЈНА ХЕРЦЕГОВАЧКИХ МАЈСТОРА

Нигдје сунце тако природно а опет брзо не изгоријева, нити тако безбрижно почива, као
на херцеговачком небу. Када сједне на звоник манастира Добрићево, као на какву

73
осматрачницу, једино се тада јасно виде четири ужарена и изврнута ћирилична слова
с, која обиљежавају вјечиту српску неслогу. Свако гледа на другу страну. Испод звоника
стоје четири прозора као четири стражарска ока уперена према Бечу, Цариграду и
Риму, одакле су стизале војске и поробљавале нас. Посљедњи прозор гледа према Светој
Гори, гдје је спас нашло више добрићевских калуђера. При погледу одоздо,
манастирска црква више личи на небески брод него на земаљски храм. А звонар Гргур
увијек све гледа одоздо – тако је научио од малена и тако му је суђено да чини.
Тачно у подне ударају звона покренута Гргуровим снажним рукама. Код нашег попа
увијек једнако звони, па била радост или жалост. А можда је и какав запречит светац
који опомиње оне што данас раде, нема шта друго бити. Шта је да је, Велинка ће да се
гризе и до суза да се моли што је иглом бола и шила на црвена слова. Питање је
покрене ли тај звук звона ишта од других живих бића у овом ужареном камењару, у
напуклој земљурини која зијева као талијански трговци када откупљују наше коње и
одређују им најгору цијену. Али тако нешто може само да каже онај ко није из овог
краја. Јер само у оваквој жези Гргур је распојасан и ослобођен страха од сурових
гладних зима. Залијепи се уже за његове дланове па не може да их одвоји. Зато звона
бију много јаче и дуже.
Откако се пронио глас да ће Билећко језеро све потопити, Велинка не скида са себе
најљепшу сукњу коју је чувала за укоп. А све који лију сузе што морају селити са
огњишта, власти сматрају непријатељем, зато што жале за старим а супротстављају се
новом. Манастир ће пренијети изнад будућег језера, сваки камен опет ће доћи гдје је
и био. Иконе, фреске и свеци биће враћени на исто мјесто гдје су увијек и били. Да ли
ће нас због тога стићи казна – видјећемо.
Све живо што урања у узаврели пејзаж скрива се у хладовини, а само Бог зна има ли
ту више спаса. У таквим тренуцима чини се да може избити жестока и бесконачна
побуна народа и занавијек нарушити основна правила библијског реда. Довољно је да
се зачује какав изненадни ловачки пуцањ, па да се код људи јави сјећање на прошлост
и на ратове, и да се све одмах измијени. Колико нас садашњост плаши, толико нас
прошлост унесрећује. То више неће бити она безбрижна лица, успавана врућином и
заборавом.
Манастирски посјед изгледа као слика на платну каквог старог мајстора.
Ујутро, када изађе сунце, то је свијет пун радости, у подне све се са свим судара и бије,
а увече изгледа да нема никакве наде. Пејзаж се одједном затвара као пуж у кућицу и
кукавички почиње да тамни и мре. Једина свијетла тачка опет је манастирски звоник,
крст дотиче мјесечина. Бијеле се анђеоска крила и сјенком покривају сушару. Она је
важно мјесто манастирског живота, била и остала. Сјенка пада и на лице ријеке, која ће
је са слашћу појести. Тако ће у њој оживјети дух утопљеника. Можда је то онај глас
који из извора Требишњице јутром пјева, у подне јечи, а увече се утишава до тајности
и шапата. Ко чује и разумије тај шапат, излијечиће се и од најтеже болести.
Отуда толики народ меље жито у овом млину, иако има много ближих, већих и бржих
воденица. Узалуд се мјесец упиње да и то освијетли. Остаће и даље налик на какав срп
чију су свјетлост и знамења многи у бајању и гаткама погрешно користили.
С лијеве и десне стране стоје остаци римских утврђења, турских и аустроугарских
касарни и шанчева, као и зарасли путеви разних каравана. Тим цестама аустроугарске
власти доносиле су нам своје строге законе а односиле исјечене шуме и руде. Од тога
су градили своје палате и замкове Прага, Беча и Пеште. И позлата тих грађевина

74
потиче из наших рудника. Предање каже да је таквих рудника било доста Све је то
урађено рукама херцеговачких мајстора, који су својим даром једнако збуњивали цареве
и њихове слуге. Постајали су славни под разним именима, кријући тако своје поријекло
и вјеру. Највећи мајстор Урош Куга, који је само ћемерио чатрње, а остало су, како и
приличи, радили шегрти, овдје се одмарао пред одлучујуће састављање капе бунарске.
Кажу да би се загледао у црквени звоник, буљећи тако сатима у највеће звоно. Предавао
се хуку извора, мирисима љубичице, пелина, цвијета граба и зановети. Ту је коначио
и чувени херцеговачки пророк Мато Глушац, упркос страху од вјештица и вампира који
се ноћу лијепе за млински камен. И данас га помињу са побожношћу и страхом. Он је
прорекао да ће доћи многе недаће које ће задесити овај народ – и погодио. Ко може
данас да се таквим пророчанским тајнама наруга и да их одбаци, поготово када и сам
писац мора да баца поглед у будућност. Као што не може да занемари ни чињеницу да
отвор брда, из којег избија вода, личи на отворена уста Херцега Стјепана, који својим
ратницима изговара оне судбоносне ријечи. Када је извор толико јак и опасан, како ли
ће тек бити непрегледно језеро воде која ће нас поплавити. Нити нас ко пита нити нам
се извињава, јер зна да смо навикли на несрећу и да нам је лакше закукати и јаукнути
него примити и најљепши дар.
Око манастира, у рано прољеће, сјатише се мајстори, сликари и иконописци, с
намјером да се припреме за преношење богомоље. Божији прст ту је показао и рекао:
Гради! Али није рекао: Преноси, биће поплава! Не поштује се ни први хришћански
краљ Константин који је баш на том мјесту негдје у 13. вијеку, идући из Рима за
Цариград, уснио чудан сан и одлучио баш ту да сагради манастир. То свједочи и
манастирски печат с годинама: 1232. и 1283. Предање постоји да је царева мајка на
Голготи нашла крст на којем је Христ био разапет. Од почетака градње до данашњег
дана манастир је страдао много пута. Године 1649. страдао је при изгону Турака из
Рисна, од стране Млетака. Заслугом никшићког калуђера, из манастира Св. Луке,
богомоља је обновљена након осамдесет година. И то при избијању трогодишњег
херцеговачког устанка 1875, када су Турци ратовали против Црне Горе и Србије. Била је
то освета за учешће калуђера у устанку. Аустрија је 1882. године запосјела манастир и
наредних осам година служио јој је као коњушница. Калуђери су понижавани и
злостављани, а једино им је било допуштено да одрже српску школу. Из ње ће послије
изаћи један од најчувенијих иконописаца који ће оставити трагове своје руке од Дечана
до Хилан-дара.
Припреме за подухват преношења манастира, за „нови порођај" како је рекао неки поп,
трајале су девет мјесеци. Гргур је гледао у страху, вјечито држећи нагоре прсте руке
која удара печате на челу, на трбуху, на лијевој и десној страни груди, крстећи се и
молећи за спас онога што види. Светачка лица на зидовима прекриле су крпетине,
даске и свакојака љепила. Скеле, фењери и црквене свијеће изгледали су Гргуру као
богохулност која ће их одвести у пакао. Од буке електричних бушилица, ударања чекића
и маљева, помјерало се камење и тресло се и само гротло извора, мутећи тако воду. Ко
је могао и помислити да ће црквена припрата, саграђена рукама чувених мајстора, браће
Малешевића и Алексића, морати да се разваљује и руши. И да више никада фигуре
цара Константина, царице Јелене и светог Антонија, неће имати тако идеалан положај
који их зближава и спаја у непоновљиву цјелину.
За сваки манастирски зид задужен је по један мајстор, а за најтежи дио – манастирски
свод – задужен је главни мајстор. Када се фреске скину а црква растави и ишчезне,

75
они ће бити једини прави свједоци рађања и поновног ускрснућа богомоље. Њихове
приче биће основ будућих легенди. Јесу ли то та безимена лица епских јунака?
Чим су по висини засјечене композиције Преображења и Рођење Исуса Христа, а затим
доња половина Распећа, очевици кажу да је низа зид потекла крв. А да се вода у чатрњи
заледила, иако је вријеме било вруће. И сад, како зауставити ширења приче, која ће се
разбити у хиљаду рукаваца. Као што се не може зауставити ни шапутање о томе шта је
нађено у седам ћупова ископаних испод манастирског зида. Ко зна ометају ли такве
приче и самог главног мајстора, који мора да води рачуна како да се у куполи
пијевнице споје композиције Духови, Распеће и Лазарево крштење поред кога се налази
и чувена композиција Улазак у Јеруеалим. Изнад прозора, опет, чудесну слику прави
композиција Три младића у пећи огњеној.
За преношење двију часних трпеза и амвона доведен је посебан мајстор из Гацка. И с
правом, јер на дан помена, 1704. године, јеромонах Софроније Добрићевац купи
вриједно јеванђеље и поклони га манастиру. Када је скинут звоник, затим фасада
припрате, а на крају пијевница, тек тада се око манастира Ваведење Богородичино, са
црквом у облику уписаног крста, показаше разне дивље траве којима се излијечила на
смрт болесна мајка Херцега Стјепана. Не трчи мачка узалуд као луда у манастирско
двориште, када је уједе змија отровница; калуђери никада не дирају пузавице ни
лишајеве који се пробијају кроз пукотине између манастирског камења. Лист травке
која израсте до звоника и дотакне га, зову света трава.
Када је манастирска црква пренијета – изоставићемо многе недаће које су то пратиле
– остало је вјековно легло богомоље, као пријетња и опомена. Спаковане у лежишта
калупа, фреске сиђоше с неба на земљу. Радници их пренијеше на друго мјесто.
Изгледале су ту као рањеници на болничким носилима послије каквог жестоког боја
Власти су морале да гоне тужаљке које су се на Светог Илију окупиле у манастирској
авлији и почеле да кукају, као да је умро највећи херцеговачки јунак. Такву слику
појачавали су и сами завоји око лица светаца. Мјеркао је Гргур празно мјесто на
црквеном зиду и замишљао како би његова слика лијепо тамо стајала.
И баш кад је требало удјенути фреске у кровну куполу, изненада се разболио главни
мајстор. По једној причи, човјек је скренуо јер није могао издржати такво светогрђе,
кидања и резања тијела светитеља који су ту већ седам вијекова. По другој причи,
мајстор се заразио од болештине која је спавала као каква аждаја између камења
манастирских зидова. Многи су се у прошлости у овом манастиру скривали од куге, о
чему су остали записи сачувани у црквеној библиотеци. Баш као што су сачуване и
руске књиге калуђера, које је највише прикупио сиромах Софроније идући у прошњу
од немила до недрага. У потрази за манастирским даровима на таквом једном путу је и
умро. Ако га сада не поменемо, ко зна ко ће га и када поменути. Много штошта
откривају и записи добрићевског калуђера Леонтија Нинковића, који је двадесетих
година прошлог вијека био архимандрит у Дечанима.
Радови на враћању фресака у нови манастир изненада су стали. Завлада неизвјесност и
збуњеност. Нико није знао шта чинити даље ни како да се врате композиције у свод
цркве и споје у једно. У тој неодлучности и збрци један од мајстора рече: „Причајте ми
о тајнама херцеговачких мајстора." Његове ријечи одмах услишише. Окупише се
мајстори и шегрти око манастирске ватре, наложене у сушари. Та зграда прва је
пренесена, више као проба овог замршеног подухвата. Мајстор, одговоран за челни зид
који носи звоник, рекао је да је градитељ звоника са три звона (на западној страни)

76
спавао три дана и три ноћи под звоником док није одгонетнуо како да постави звоно. И
додао да се престане с набавкама икона из Рима, Венеције, Русије и Цариграда, али не
из грчких крајева, јер је у овом поднебљу било пуно Грка свештених лица, када се
почела успостављати и херцеговачка мајсторска школа.
„Зашто сликари нијесу потписивали слике?" упитао је неко.
„Зато што је њихова рука радила под божјим надахнућем", одговорио је неко други.
„Зато и наша имена нијесу важна!" И наставио причу о зографу Василију, који је радио
фреске у манастиру Свети Климент, у Мостаћима крај Требиња. Тај рад је опречан
радовима највећег средњовјековног српског сликара Георгија Митрофановића. Сам
Василије се није плашио ни католичких мотива, за разлику од Митрофановића, иначе
великог борца за обнављање Пећке патријаршије, који је из иконописања избацивао све
што је западњачко. Тако је он многе мотиве које су радили дубровачки мајстори
замијенио византијским и грчким стилом. Посебно су чудесни његови дуборези као што
су Цариградске двери у поменутој цркви, својеврсна копија двери из манастира
Хиландара. Обрнут је редослијед и слагања боја на другим њиховим радовима.
Василије је волио у само праскозорје
да наноси боје, а Георгије при заласку сунца. Херцеговачки мајстор Леонтије
Нинковић, који је 1812. године насликао двије иконе у мостарској цркви (на једној
Исус Христос десном благосиље а лијевом држи јеванђеље), урадио је иконостас у
Дечанима и оставио многе успјеле радове у Студеници, Пећи и Савини, као и по
санџачким црквама. Волио је окер с ружичастим освјетљењем. Он је икону сликао од
средине према крају – тако да се крај никада и не назире, јер једна композиција се веже
и претаче у другу. Андрија Раичевић, који је израдио чувену икону Свети Лазар
Праведни у цркви Светог Петра и Павла у Ошаници, постављао је шкип воде на под, а
у води су се ликови његових светаца огледали. Неким сликама, које је највјероватније он
израдио у манастиру Савини, и сам Његош се дивио. Боју је справљао у јутарњој роси а
мијешао је пером ишчупаним из галебовог крила. Требињски калуђер Марко
Стефанов, који је засјенио и своје дубровачке учитеље, оштрио је длијето живим
каменом, а четку сликарску правио од длаке пастува. Сликарски алат прао је у козјем
млијеку. Воду, којом је чистио зид, подлогу будуће слике, кувао је на ватри на којој су
наложена дрва зовине.
Свака од ових прича уносила је међу мајсторе нову радост, одгађала тренутак
трагичног признања о вјечно незавршеној манастирској грађевини и њеној пропасти.
Главни мајстор, у чију болест и сами сумњамо, слушао је ове приче без коментара. По
његовом лицу није се могло разазнати оставља ли ово икаквог трага у његовој души.
Или можда још није наишао детаљ за којим он трага. Суво грање посјечено на
манастирској земљи пуцкетало је и освјетљавало лица присутних.
Да не заборавимо посветити највећу пажњу патријарху Макарију, који је дошао на чело
обновљене Пећке патријаршије, из исте породице одакле потиче и чувени освајач
Мехмед Соколовић. Он је био зачетник велике обнове херцеговачких цркви и
манастира, од Тврдоша до Добрићева. Тако се Милосав Петров Миљеновић, из Дабра,
још 1471. године отиснуо у Турску и оставио многе радове на дворовима, нарочито
дрворезе у палатама султана и њихових богомоља. Кажу да је свуда гдје је радио испод
малтера грађевине остављао скривен крст, знак своје вјере. Златари Ратко Богдановић
из Требиња, Стојко Петровић из Билећких Рудина, те Радиша Толиславић из Невесиња
и Радоња Радојевић из Корита, осим златарског заната учили су и сликарство. Овај

77
посљедњи радио је позлате од Жиче до Студенице. Његова рука направила је пуцета
Јелени, жени Сандаља Хранића, која су била нарочита амајлија, заштита од злих сила.
Његове израде је и златна Јеленина иконица, Највјероватније су његово дјело биле и
двије слике које је са собом носила краљица Катарина, кћи Херцега Стјепана и жена
Стјепана Томаша, бјежећи од Турака.
Највећи мајстор за сликање фресака у своду био је Радиша Обрадовић, за кога кажу да
је у лик свете Богородице унио нешто од лица своје мајке. Требињски калуђер Марко
Стјепановић, који је имао тада тек петнаест година, и био више надарен него учен,
насликао је Христа како стоји на извору Требишњице, и доживио – прекор Цркве. А
његов побратим Марко Букчић, иначе ђак најбољег сликара тога доба, Николе
Божидаревића, израдио је чувени стећак с мотивима турнира босанско-херцеговачких
великаша и племства, одржаног 1412. године у Будиму, на свечаности у част
устоличења новог њемачког цара. Прича се да је рука његовог претка имала удјела у
изради глава људи и животиња у копији Мирослављевог јеванђеља, која је израђена
негдје у Поповом пољу крај Требиња, крајем дванаестог вијека И да се у том раду види
огромна љубав према ћирилици.
Ноћима и данима трајала је сједељка мајстора у манастирској пушници. Више је то
личило на бдјење него на сијело. Плеле су се потресне приче и перипетије с много
узвишених појединости. Као да су многи очекивали указање пута за наставак радова.
Можда је прича о Макарију и његовом сестрићу Андонију, иначе херцеговачком
митрополиту, највише потресла занијемилог главног мајстора. Макарије је сликао
само понедјељком и суботом, сестрић довршавао његове замисли уторком, а другим
данима су се одмарали и припремали за наставак радова Прије почетка израде каквог
већег живописа, уз свјетлост свијећа су ишчитавали старе манастирске књиге.
Мајстор који је био задужен да пренесе фреску Јована Милостивог, Јована Златоустог,
Василија и Јована Богослова, рекао је да је чувени градитељ споменика турског
царства Синан, звани Коџа, по једном родитељу поријеклом из Херцеговине. Његов
отац се у Анадолију одселио са умијећем зидарског и сликарског заната. Син је од оца
научио да пред велике подухвате треба са сиромашнима причати, дати им милостињу,
дуже постити. Недјељу дана прије почетка радова затварао се у испосницу без јела и
пића. Тако је постизао унутрашњи мир и усредсређеност. Дубоко у себи био је
православни испосник, а споља турски мераклија Свој рад увијек би започињао у
ноћи мјесечеве мијене. Тако је поштовао и Мухамедов календар, који је мјесечев, и
хришћански, који је сунчев.
Манастир Житомислић крај Требиња, задужбина породице Храбрена-Милорадовића,
која се прослави у Русији, имао је више поправки и дораде. Његови мајстори су се
увијек, прије него би својим длијетима дотакли манастирски зид, предавали молитви и
љубили свеце.
А сада долази прича о мостарској православној цркви. На иконама Укоп и Вазнесење
светог Јована Благослова, крај свеца, који је до појаса закопан, види се један младић
који је највјероватније његов ученик. Из покрета лијеве руке младићеве избија жалост
због таквог догађаја. И та два слоја говоре о два свијета, и двије различите замисли,
које се на тако малом простору нијесу могле остварити ни одржати. Записи и цртежи
што их је испод малтера цркве, прије четири вијека, утиснула рука мајстора Георгија,
свједоче како је непоновљиво једном занавијек створено дјело. Можда се тајна
спајања манастирског свода налази у три добрићевска документа из 18. вијека, која су

78
доспјела у берлинску и бечку библиотеку, највјероватније посредством Вука Караџића.
Или је тајна у споју добрићевског и косијеревског манастира, који се вјековима гледају
са двије обале ријеке, чешће у слози а рјеђе у завади. Нико још није одгонетнуо шта
значи текст исписан преко живописа у олтару, гдје се указује на годину 1672. као важну
и пресудну за добрићевску богомољу.
На јужној пијевници види се Христов лик са десет ратника. Цвјетови тањирасте здјеле
пјевају о складу свијета, свако се појединство за Божију руку држи. Ташт и зао увијек
ће закључити супротно.
Приче једна за другом, али свака другачија и о другом мајстору, уз ватру у манастирској
сушари, одгађале су неминовни крах посла, неодрживост грађевине. Док је ватра
догоријевала, на лицима слушалаца (довољан је трепет трепавице да се сви разумију)
прича о мајстору Георгију ближила се крају. Изношени су нови детаљи о Георгијевом
живопису у манастиру Грачаница. Лик Милутина који ктиторски држи задужбину на
рукама, проточен је златном, неовдашњом свјетлошћу. Краљевске очи су косе и
опуштене. Тај стид сјенче плаве очи принцезе Симониде, која је загледана у
најважније окце манастирског живописа. Од краљевске породице на слици није
Милутинов син Стефан, кога је отац због побуне ослијепио и изгнао у Цариград. Од
тада и нема слоге међу српском властелом, од тада траје раскол између
мајстора и ученика. У куполи добрићевског манастира анђели, који оплакују Христа,
рукама покривају очи, а жене које наричу ноктима гребу лице. Онај који покрива очи
бјежи од стварности, јер је тешка. Предање упућује да ова слика има везе с
добрићевским калуђером Василијем Кукавицом, игуманом манастира, претплатником
часописа Српско-далмтински магазин за 1850. годину. Тамо је на страници 51-86.
објављена прича Јоаникија Памучине под насловом Побједоносно мучење Христине
Рајковић. То је трагична исповијест о једној дјевојчици коју су на силу хтјели
потурчити. Тај податак је битан за догађај око преношења манастира. Када главни
мајстор буде први пут проговорио.
У неко доба мајстор од сјеверног зида рече: „На мом зиду насликана је визија Петра
Александријског. Та визија, баш као и девет портрета ратника и мученика, затим
представа Сунца у четвртастом пољу, уклапа се у једну од прича коју сам од вас чуо.
Ријеч је о предању да је израду ове фреске платио Хасан-паша Предојевић,
поријеклом с Бијеле Рудине, који је у Планој код Билеће саградио џамију с
четвртастим минаретом, а у Пријевору је за мајку саградио цркву која на надвратнику
улазних врата има крст а на довратнику полумјесец. А то нам говори да идеалне
чистоте у умјетности нема И ако је има, она није дата другима већ остаје у срцу
ствараоца. И не трудимо се да срце раскопамо, или да све изокренемо. На то нико
нема право, нити је то могуће."
Један од мајстора рече: „Треба поставити петнаест сијалица и петнаест свијећа на свим
странама и угловима, да би се видјело како се прелијевају боје сваке фреске." Ту идеју
и други прихватише. И одмах је почела припрема и освјетљавање манастирске
просторије. Главни мајстор, који је до тада личио на стабло трулог бријеста, отвори
очи и заповиједи градитељима и иконописцима да стану. На силу ништа не може.
Сви у чуду застадоше. Нареди да се покрену манастирска звона. Мајстор рече: „Нека
се скеле поруше, сијалице и каблови макну и изнова, другачије поставе." Справљену
боју сам је просуо и нову почео да прави. Тражио је да му се ошишају три јазавца. Од
њихове длаке направио је четке. И почео да враћа фреску која више није била ни мања

79
ни већа од мјеста гдје је требало да лежи. Расточени свијет састави се у једно.
Неко рече да је у задужбини Макарија, обновитеља Пећке патријаршије, на извору Пиве,
у старој Херцеговини, била богомоља и у њој на фресци насликан турски везир,
Макаријев брат, Мехмед-паша Соколовић. Манастир је пренесен због језера и бране.
Кажу да се та слика на новом мјесту промијенила и добила другачији изглед. Исти глас
рече да мајстори нису у Бога вјеровали. Тада сви устадоше и прекрстише се.
Четири остала мајстора, који изгледају као четири манастирска зида без крова и без
свода, ћутали су и гледали. Када је главни мајстор завршио пренос слике у свод
цркве, свјетлост с његовог лица прешла је и на лица осталих мајстора. За трен је то
постао други човјек, ни ћутљив више, ни блијед, ни скрушен. Сада су композиције
Рађање Христово на јужној страни свода и Силазак СветогДуха, као и Убрус Христов,
одједном изгледале другачије – свака је живјела за себе, али као да се међусобно нијесу
познавале. Цијели живопис, настао за вријеме патријарха Пајсија, одједном се
намршти.
Нови пејзаж даде нови изглед манастиру. Чим се обикнуше, свеци живнуше. О томе има
свједока, а најпоузданији је Здравко Кајмаковић.
Само звона више нијесу звонила као прије. Био је то потпуно нови звук, другачија
мелодија. Више се њихов звук не чује у Билећи – не може да савлада огромно
пространство језерске воде. И другачије сунце сједа на манастирски звоник.
Главни мајстор заплака, не знамо да ли од среће што је све завршено или од очаја што
није успио. А можда звоно другачије звони зато што се сада држи на новом дрвету...
Главни мајстор окупи све мајсторе, помоћнике и шегрте и поче да им прича своју
причу. Она се на-стављала на све оне приче о тајнама херцеговачких мајстора из даље
и ближе прошлости. Али је у понечем била и нова.
Народ је пљескао и славио, неко стару а неко нову богомољу, а мајстори су стајали
негдје у дну манастирског дворишта и осјећали се већ заборављеним. Баш као и они
првобитни из тринаестог вијека. Зато су градитељи увијек када заврше дјело од свега
измакнути и помало зароњени у таму. У онај дио који стварањем нијесу успјели
претворити у свјетлост.

СГРАХ ЗА ЈАКОВА ИЛИ СТРАХ ОД ЗВОНА

Мирославу Максимовићу

Чуднијег човјека од Димитрија, предратног трговца и бившег предавача на

курсевима, нико није слушао, нити је ко чудније ракије од његове пио, нити је
чуднијих прича од његових слушао. Фали му само поповска мантија па да то причање
пређе у чатење Библије.
Од свога рођења Димитрије никада и нигдје не крочи из Биша, ни на пазар (трговао је
и продавао само у свом мјесту), ни у сватове, ни на какву сахрану, поготово ниједном
не оде на народни митинг у мјесни уред. А приче су му такве као да је пропутовао и
видио цијелу земаљску куглу. За њега је Биш центар овог и оног свијета: сваки камен,
најзакржљалије дрво и усахли извор, пред њим се отварају и говоре нам шта смо
били и какви смо данас. Када с главе збаци ону своју капетину, подигне се коса као
поштанске антене на стубовима крај цесте, које непрестано зује. Исколачи очи пут
Јакова као да ће му тог тренутка узети душу да се поигра њоме.
Откако се Димитрије прије неколико година разбоље, постаде други човјек, другачије

80
изгледа и другачије прича. Родбина га је била оплакала, уредно окупала и обукла за
посљедњи испраћај. Иако је био један од богатијих људи, биле су му то прве скупоцјене
ципеле које су му од рођења обувене. Увијек је срљао у подераним опанчинама, којима
је млатио о земљу. По том млаћењу, свако је могао знати да то Димитрије некуда
пролази. Причају да су се крај његовог мртвачког узглавља одједном угасиле свијеће. А
да се ни мирис тамјана није осјећао. Узалуд је звонар бишовске цркве вукао звона,
била су лијена и промукла. Звук се изван црквене авлије није могао чути, одмах се
видјело да ће се неко чудо догодити. Чак је потекла суза и низ лице неког Животе,
који је био најамник и наполичар по свим селима Херцеговине и кога никада нико није
видио прије тога да је заплакао. За мрца спремише довољно хране, да не буде гладан
док путује на онај свијет. Спремише му и новаца да плати прелаз преко седам
мостова који га воде право у рај. Спремили су да засаде цвијеће на гроб да му
мирише и ставе слику на сандук, како би отјерала све урокљиве очи и налет вукодлака
и вампира. Уз то му припремише и суву јагњећу плећку за брашаницу у путу, како
покојник не би постао злочест и зао. Велинка запали фењер да покојник види када буде
пролазио кроз пакао, приложи и оштар нож за одбрану од зле немани. Стојан је већ
ископао раку, ко зна која му је то по реду. Само да буде довољно широка и дуга, да се
смјесте онолики гњати и стопала мрца. Кажу да има оних који се на самрти
прољепшају и оних који кад издахну неподношљиво поружне. Димитријево лице се
било отворило, ко је умио да види, оно је много тога говорило. Можда је коначно
признао ко направи копиле шумаревој сестри. Али станимо овдје, ах, како је тешко
причати о смрти...
И онда се, причају они који су унутра били – а увијек за све постоје очевици, одједном
проломио прасак и у кућу је утрчао Димитријев коњ, као да је побјеснио. Готово да је
провалио врата и пришао постељи на којој је испружен лежао Димитрије. Олизао је
мрца по образима и грудима, затим три пута дунуо му у уста и муњевито натраг истрчао.
Народ је занијемио од страха, крстио се у чуду и палио свијеће које су се необјашњиво
гасиле. Јецаји окупљених од тог тренутка више су били глас молитве пред чудом него
што су изражавали жалост за умрлим. И тада се заиста догодило највеће чудо.
Димитрије је трепнуо очима, прогледао и проговорио. Настао је метеж од чуђења,
плакања, падања у несвијест и роптања нарикача. У овакав обрт само је можда могао
повјеровати луди Јарина. „Ко би рекао да и мртав Димитрије може проговорити?" у
највећем чуду упита Милун.
„А ко би рекао да пчеле могу и у мраку јести?" дочека га Стоја. Тако се свако ново чудо
умањи неким старим.
Велинка је гледала у Димитрија као да пред собом види вампира. Али се његово
блиједило убрзо повукло. И тако се овај човјек, на опште запрепашћење, врати с оног
свијета и ево га међу нама прича као да се ништа није догодило. Једино што је у лицу
остао црњи, као суви подробац од црне овчије џигерице. Само се смјешка и мјерка нас,
као да не жели открити главну тајну коју донесе с оног свијета. Ипак је проговорио и
почео да нас плаши.
„Видите ли врх Бабе планине?" пита нас Димитрије и из очију одапиње стријелу пут
шуме, као да гађа тамо највећу звијер. „Испод тог врха преспавала је Урошева војска А
с друге стране планине војска његовог сина Драгутина. Прије седам вијекова – а вијек
ти је у људском животу кратак као дан – сукобише се на Гатачком пољу. Потукли су се
код оног чувеног камена, између Пиве и Гацка, са којег је Бајо Пивљанин убио Хасан-

81
пашу. Удари син на оца, и тако Урош изгуби круну. Ко не зна, ја ћу му рећи, и Зевс је
рођен у пећини испод Бабе планине. И он се као Драгутин дигао против оца Крона, а
његов дједа с власти је збацио свога оца. Крон је прогутао сву своју дјецу, а Зевса је
спасила мајка која га је родила кријући, баш као што тебе, Јакове, мајка роди кријући.
И ми потичемо од те лозе. Његов брат Посејдон био се заљубио у дјевојку из Биша, али
она није хтјела ни да га погледа. Зато се наљутио и од нас одвукао море чији је
господар постао. Толико се Зевс на нас разбјеснио да је два пута замало уништио живот
на земљи. Вазда смо неком пркосили и најмоћнијима трн у око забадали. Први смо
ми опет увидјели да га морамо поштовати и приносити му жртву. А љепше ни боље
жртве од тебе, Јакове, нема", рече Димитрије, гледајући дјечака као овцу пред клање.
„Он би те одмах одвео у рај! Јер Зевс нас слуша и гледа док ово причамо. Он је свугдје и
увијек присутан. Отуда толико његових симбола: громова, муња, орлова и храстова. И
твој отац је, као Зевс, био велики женскарош. Претворио би се у сваку животињу, само
да дође до оне женске ствари. Не гложе се и данас у Бишу отац и син, Јеврем и Мијат,
тек тако. Зевс је свргавао оца с власти десетак година, а Јеврем и Мијат се гложе цијелог
живота. Зевс је укинуо владавину педесетоглавих и сторуких људи. А Мијат је укинуо
владавину свог оца који се са сваким живим посвађао и не говори чак ни са својом
женом. Баш на Јевремовом имању, на оном извору, воду је пила Сара, жена Аврамова,
која бијаше нероткиња. Зато се не жените ни са једном женом која се тако зове,
остаћете без порода. Да је Милун знао за то, не би данас био сам и без игдје икога
свога. На Зеленгори је, све до Чемерна и Биша, Авељ напасао овце. Каин га је убио у
тренутку када му је брат на извору пио воду. Зато тај извор данас зову Проклети извор.
И зато данас не говори ни брат с братом, Новак и Видак, вребају један другог с леђа. А
са студенца на Григоријевом имању воду је пио и сам Исус, слава му и милост, а
Марија на њему прала рубље. Зато је тај извор и данас љековит и лијечи од свих
болести. Када је силник Ирод наредио убиство све дјеце до двије године, није Јосиф
тада с Маријом и њеним сином побјегао у Египат, него овдје код нас, у Биш. Ту гдје ви
сједите, на тој ледини, била је кућа у којој су они живјели. (Јаков и Милија скочише у
страху и измакнуше се с тог мјеста.) Ту су живјели све док Ирод није умро: Пропланак
Стрменац, изнад Биша, био је омиљено мјесто Сандаља Хранића и његове жене
Јелене, Лазареве кћери, која бијеше обдарена пјесникиња. Више је вољела тужбалице
него веселе пјесме. Од ње је остало и нашим женама да тако набрајају и туже, а
мушкарцима да ките јуначке пјесме. Кажу да је Јелена толико била лијепа да су пред
њом блиједиле и саме звијезде. Њена прва љубав био је неки младић за кога се
причало да је осуђен на вјечни сан. Спавао је у оној пећини изнад Григоријеве куће.
Кажу да се на крају претворио у тијело Сандаља Хранића и она се удаде за њега. Зато
је данас Јелена Симатова онако лијепа. Шта мислите, дјецо, ко је издао Христа и ко га
је одвео на распеће? (пита Димитрије и погледом нас тјера у мишју рупу. Сије
бјесомучни страх на све стране. И тако гледа у нас као да смо ми кривци о којима
говори. Сам пита и сам одговара). Тако нешто ми у Бишу нијесмо могли урадити. То је
дјело Конављана, Латина с приморја, који су вазда сумњичави и осорни према странцу.
А нијесу такви били док их Сандаљ Хранић и Радослав Павловић не продадоше
Дубровнику. Зато су данас Конављани толико побожни, јер испаштају своје гријехе.
Овдје су уточиште налазили разни богови. У Јешниној кући се крила Александра,
Пријамова кћи, која није дала ни једном мушкарцу да јој се близу примакне. Зато се та
кућа одржала до данашњих дана, изгледа као да је сада сазидана. И зато се у

82
Херцеговини дјевојке удају нетакнуте и невине. Овдје је живио и бог вегетације и
плодности Адонис. Посвађао се с једним чобанином из Биша и побјегао без трага и
гласа. За казну нам је оставио овакав крш и закржљало жбуње, сасушене орахе –
коштунце у којима нема ништа. Много нас је коштало то кавгаџијство и насртљивост.
Само бисмо се с неким тукли и мегдан дијелили. Зато Григорије воли толико да слуша
јуначке пјесме. А њему кад неко каже и помозбог, он би се одмах био јер мисли да му
тај мајку псује. Баш као што не знате да је одавде и Венера, богиња прољећа и цвјетања,
да се била упутила у Биш и да јој Дубровчани нијесу дали да прође. Послије се
преобратила и постала богиња љубави и љепоте. Али, до нас није стигла. Зато је у
Херцеговини и данас срамота пољубити жену. И ти, Јакове, и ти, Милија, дошли сте
на свијет а да вам очеви нијесу мајке пољубили. Нека се балави господа тамо по
свијету, за нас то није. Када је за Амфису отац чуо да је заведена, за казну је ослијепио
и рекао јој да ће прогледати када самеље гвоздено зрно јечма. Не треба се онда чудити
што Анђелија онако изненада ослијепи. Ни с њом нијесу била чиста посла. Није
истина да је богиња Хера Антигону претворила у роду, већ у ластавицу, које се толико
испод наших стреха гнијезде. Оне пјесмом ублажују глас кукавице, те најгрлатије наше
птице. Једино се код нас нарикачи сви диве, када почне кукати и набрајати све оне које
смо изгубили. Чим неко запјева веселу пјесму, одмах вичу: шути, донијећеш зло! Наша
је једина пјесма тужбалица и кукњава. Зато Велинка, када клекне поред мрца да га
тужећи испрати на онај свијет, личи на чудну сирену, на чудовиште са женском главом
и птичјим репом. Зато се у Херцеговини не смије испричати ни једна весела прича да
не би ђаво чуо и почео ударати звонима претварајући све у несрећу. Знате ли ви да се
на гувну Микетића породила Аполонова мајка и да је цијели Биш тада био у цвјетању и
бујању. Исто као што се и Јешна породила на гувну. И тебе је мајка родила на гувну!
(рече Димитрије и показа на некога од нас). Отуда онолико јунаштво Вукоти, да
побиједи непобједиве, да у рвању обори најјаче, да превари најлукавије, да ноћу прође
куда нико не смије проћи. Причају да је Вукота савладао хромог дива који је убијао
путнике, задавио највећег разбојника који је сачекивао пролазнике и усмрћивао их
жељезном мотком, уловио дивљу свињу која је уништавала жито и зелен, распорио
разбојника који је свакога изазиво на двобој, скратио за главу неко чудовиште које је
живе људе одвлачило у своју јазбину. Аполон је тај који је убио аждају и спасао
Херцеговце да им на порођају не тамани мушку дјецу. Изгледа да смо на то сви
заборавили. Исти бог је непослушне претварао у стијене, отуда толико камења у
Црној Гори и у Херцеговини. И Милија и Јаков ће се претворити у стијене, ако и даље
буду толико непослушни. (Засипа нас страхом Димитрије као када вјетар носи
прашину и труње, бацајући их у очи да се не може ходати.) Само су наивни и поштени
Црногорци могли жртвовати жену и уградити је у зидине Скадра. Само су наивни и
поштени Херцеговци могли вјеровати свакој војсци која је овдје долазила и која их је
убијала и клала. У вашој појати Марко Краљевић је везао свог Шарца, а ви сами
закључите у чијој појати. И шта је од свега остало? Јанкеља – који не умије ни да
узјаше на кљусе без највисочије стијене. Подигне ли ногу да опкорачи самар, пашће на
главу. Остала је највећа грдоба од свих, спадало, шепарац, згрбљен у оба плећа,
стиснутих груди, с тјеменом горе издуженим, на којем је расло тек неколико длака!"
(рече Димитрије цитирајући неког. Само он и Бог знају кога).
„Јеси ли ти, Димитрије, био у рају или у паклу?" упита га Јаков. Скупи храброст и
снагу, и упита.

83
„Кроз пакао сам прошао и одмах био примљен у рај! (одговори Димитрије с
невиђеном лакоћом). Свашта сам тамо видио. Срео сам Николу Теслу, који је на оном
свијету измислио још хиљаду чуда. Ово што данас причају о летећим тањирима, то су
све његови изуми. Љут је што га нападају и пишу о њему да није волио жене. Каже
да су га у Америци покрали и много његових дјела присвојили. Својом је руком цијели
космос освијетлио, његовим сијалицама је закићен рај. Захваљујући њему, тамо нема
ноћи него је увијек дан. С Дучићем сам шетао и причао, увијек је господски обучен и
склон шали. Несрећан је што још лежи у туђини. Заплако је што му кости не пренесоше
у Требиње и што су многе ствари из његове заоставштине, коју посла завичају,
покрадене. Био је тужан што је власт у његовом родном мјесту толико времена од
народа скривала његов тестамент. Посебно га боли што неки сада измишљају да је
имао ванбрачно дијете и да није хтио ни да га погледа. Срео сам калуђере Серафима
Перовића и Леонтија Радуловића, ојађене што Херцеговци заборавише да иду у цркву
и што постадоше готово незнабожачки народ. Све мање дају прилоге за сиромахе и
све рјеђе дијеле милостињу. Причали су ми да су многе фреске у манастиру
Добрићево, поред манастира Тврдоша, главном мјесту наше вјере и духовности,
пропале од кише и влаге. Како је тек био љут чудотворац Василије Острошки, слава
му и милост!, који је од земљака морао побјећи у Свету Гору, а потом у црногорске
планине. Љут је и Нићифор Дучић, из Требињске Завале, који је био учитељ и једном
краљу Александру, а у Херцеговини подигао толике школе, и нико данас да га помене.
Ни плоче на школи, ни цвијећа на његовом гробу, ни запаљене свијеће за душу. И Сава
Владиславић ми се јадао, који остави толико богатство, а Гачани једва да знају да
им је земљак био. Више га се сјећају Руси, чије царство он одвоји од Кине, и који,
више него ико, Петра Великог приближи Србима. Срео сам Шантића и Ћоровића у
златним кочијама, несрећни су што им рођени Мостар некој вјерској секти продаде
кућу. Станују у рајском царском двору, с великом баштом у којој је увијек препуно
народа. Ту долази и Дучић, заједно пред публиком читају пјесме, и знају они добро да
су им њихови земљаци књиге забрањивали. Чувени пророк Мато Глушац рече да ће
стићи казна сваку власт и сваки народ који хуле на своју прошлост. Рекао је и то да ће
сви страдати који се дрзну да посијеку кошћелу на његовом гробу или да му
надгробну плочу дирну. Прорекао је да ће доћи тешки дани на земљи: све то разно
оружје, које је нагомилано од рата до данашњих дана, биће употријебљено, а вода,
земља, ваздух и храна толико ће бити загађени да нико жив неће остати. Нестаће
људског рода, свенуће биљке и поцркати животиње. Каже да ће то он све зауставити и
спријечити. Видио сам и Мићу Љубибратића, који је очајан што се ево већ педесет
година нико не сјети да обиљежи устанак Херцеговаца, на чијем је челу био. Причали
су ми Богдан Жерајић и Владимир Гаћиновић, како су заједно с Принципом спремали
освету и убиство Фердинанда. И њима су данас свима гробови заборављени. У рајској
палати срео сам и Симеона Зорића, који је био у друштву са Катарином, руском
царицом, чији је љубавник био и остао. Чудио се како његове слике нема ни у једном
херцеговачком музеју. Љут је и гроф Милорадовић, Толстојев јунак, што се његови
Херцеговци не сјете шта је све урадио за свој крај. Одао ми је тајну гдје лежи његово
закопано благо. Али ми је рекао да га нико не смије дирнути за сто година, јер ће се
злато претворити у угљен. Причао ми је Ристо Манојловић, легенда из села Корита,
иначе гуслар на божјем престолу, да ће доћи вријеме у којем ће гусле поново бити
главни и најслушанији инструмент. Рекао ми је и то да у пјесми коју Вук Караџић

84
унесе у своју збирку, а која се догађа у селу Коритима, под насловом Ришћанин
Хаџија. и Лимун трговац има грешка Није дјевојка погинула, како тамо стоји, већ је
остала жива и израђала седам синова. Видио сам и Димитрија Мерћепа, који ми је
причао како је он први пуцао у Турке на Чукур чесми, али да његово име тамо данас не
стоји. Упознао сам и хромог Вука Караџића, љутог и несрећног што се толико исквари
народни језик. Питао сам га зашто, као сакупљач народних умотворина, никада лично
не дође у наше крајеве?
Одговорио ми је да није дошао јер је знао колико су наше пјесме, приче и легенде
мрачне и тешке. Перо Слијепчевић ми је остао у сјећању као велики мудрац, али кога
Херцеговци најмање разумјеше. Жалио ми се што власти данашње загадише онако
чисти гатачки крај. Какве ми је само тужне и жалосне пјесме о данашњим данима
пјевао Тешан Подруговић, родом из Казанаца код Гацка Срео сам и Стојана Чупића,
нашег земљака, који ми одаде тајну ко га од његовог рода издаде Турцима. И
Димитрија Миловановића, родом из Требињске шуме, калуђера манастира Тврдош.
Не може да схвати како смо своје цркве и манастире препустили пропадању. Упознао
сам и митрополита Саву Косановића, из истог мјеста, као и великог добротвора
Константина Вучковића. На све њих, као и на нашег умног историчара Владимира
Ћоровића, земљаци су заборавили."
„А кога си срео у паклу", упита га Милојица. Он када нешто пита изгледа као риба
кечига закачена на удицу.
„Пакао је, за разлику од раја, препун и тијесан. На путу за рај, у паклу сам срео Смаил-
агу Ченгића с његових дванаест јањичара, претворених у ђаволе. Не може да схвати
како његове убице, Новица Церовић и Мирко Алексић, могоше отићи у рај. На свом
пакленом двору примио ме је и Мехмед-паша Соколовић, који је поново узео своје име
из дјетињства, прије него га одведоше у јањичаре. Како само жали за својом
постојбином. Каже да Требињци нијесу смјели онако премјештати његов мост. Љут је и
на све оне који онако приказаше живот у босанској касаби, под његовом влашћу. Тврди
да он о томе ништа није знао, а поготову тако нешто није наредио. Само да знате, и
ваш учитељ понекад тамо држи часове. Нећете вјеровати да сам тамо срео и жену која
је још жива у Бишу, повремено тамо долази, и ђавоље коло мете. И тога, као што
видите, има. И она је била уз моју постељу и оплакивала ме. А ја сам знао да се
мојој смрти радовала. С пола срца јој управљају ђаволи а с пола анђели. А ви погодите
која је то жена?"
„Шта је било код наше школе, какве су оно зидине", упита га Јаков и врати Димитрија
на почетак. Као када паук заврши своју мрежу па се врати да нешто поправи. Можда је
тако боље, јер ко зна гдје би нас Димитрије овом причом одвео и шта би нам урадио.
Нико од нас других ни да зине, нити смије да га ишта упита, колико што чобанин не
смије јести на Бадњи дан. Звали су га Димитрије-мурва, а ми дјеца Мурва-курва. Док
прича, непрестано тресе ногом као да вози бицикло.
„Код ваше школе био је дворац богиње која лијечи од змија отровница. Она је змије
одвратила да нас више не кољу и не нападају. Зато у Херцеговини налетнице више не
уједају људе, ријетко овцу или теле. Када је богиња отишла из Биша, као што су сви
отишли и напуштили нас, змије су изабрале свог цара чије је сједиште на Волујаку. Он
нас увијек прати и контролише шта радимо, дирамо ли шарке и поскоке. У Милијиној
кући некада је становао и бог Ерида, божанство неслоге. Зато се ми Бишани данас
толико свађамо и инадимо. Он је, кажу, од свих богова највише био чашћаван. Што је

85
више завађао људе, баш као и наш Прокопије, више су га вољели. Ако сте видјели, код
Милуна, оне двије бачве, обје су остале од Зевса. Из једне је дијелио зле а из друге
добре дарове. Изгледа да Милун више користи ону прву. Вукови који ноћу нападају
наше торове, заправо су људи које је Кирка зачарала травама и неким чаробним
штапом. Она је украла и Мојсију штап када је задријемао. Зашто је Велинка увијек
онако поспана? Зато што јој не да да заспи Ламија, која је некада живјела у Бишу, а која
ноћу сише крв женама и храни се њиховим срцима И она је у лудилу појела своју
дјецу. Може да се усели у кокошку, може у мрава, а може и у ласицу.
Њена сестра Анка пола је жена а пола змија, док јој је муж имао пет стотина глава
Она нам и данас љети подмеће пожаре и изазива земљотресе. Кажу да његова жена за
собом увијек води пса, лава и змију, али да су невидљиви. Исто као што када сретнете
Милуна увијек зачујете лавеж, а кера нигдје не видите. И Зевсова кћи Атена,
заштитница правде и закона, овдје је кратко живјела. Она је научила наше жене да
плету и ткају, као и да боје тканине. Зато што су је Бишани отјерали, нико нас никада
није имао заштитити пред властима. Зато се сви на нама иживљавају од најмањег ћате
до главних чиновника. Када им треба пара, дођу код нас да нас глобе, када треба
донијети какав нови закон – прво га на нама примјењују и испробавају. Овдје се, а
гдје би друго, родила и богиња ноћи Никита, као и њена дјеца бог смрти, богиња
насилне смрти, богиња обмане и неумољива богиња освете. Ако постоји њен потомак,
онда је то наш шумар. Он нам се свима свети и непрестано нас дави. Све зле богиње
овдје су се родиле: и Кера која убија људе по бојиштима, и Емпуза која дави народ на
раскршћима и Ламија која дави малу дјецу у сну, и Хеката која је заштитница
чудовишта, и Еринија, свирепа богиња клетве. И сада знате зашто су наше жене
толико зле. Сада знате која жена у Бишу ноћу дави дјецу а која воли да се свети и
обмањује и најближе. Зашто је онако остарио и скврчио се Вукота, а живјеће девет
стотина шездесет и девет година Ето зашто је Крцун онако дрзак, брбљив и кукавица
И зашто о мртвима не умије да каже ниједну ријеч да ваља. Знате ли зашто је нама у
Бишу све кренуло наопако? Зато што су нам Коновљани послали преобучену богињу
преваре Ату, и ми је најљепше угостили. Нама може шта год ко хоће подвалити и
преварити нас на хиљаду начина Ми бисмо се сажалили и нахранили и најгорег госта
Овдје су највише боравили бог рата и његов оружар. И они нас и даље чекају између
пет вода: Ледене ријеке, Ријеке нарицања, Ријеке жалости, Огњене и Мрачне ријеке.
Изгледа да мисле да смо ми вазда жељни рата и кавге. До тих ријека се стиже кроз отвор
велике пећине изнад Биша или испод вулкана Везува у Италији. А тих пет ријека
нијесу ништа друго до наше ријеке, које овдје увиру и иду у подземни свијет:
Требишњица, Неретва, Брегава, Мушница и Фатничка ријека Тамо нас чека онај пас
што га је имао Григорије. Крај њега на улазу стоји бог закићен гранчицама чемпреса и
цвијетом нарциса. Крај једне од ових ријека расте дрво са којег је Мојсије убрао штап,
предводећи свој народ у обећану земљу, и који је мени поклонио.
И зашто бих онда, питам ја вас, игдје ишао из Биша? Када се све овдје збило и
одиграло. Ту су и Витлејем и Косово поље и Атина и Цариград и Рим и Вавилон.
Само ко то умије да види.
Питате ме: како сам допутовао са оног свијета?
Возом, као и сав други народ. Као што се може обићи цијели свијет а да не крочиш из
Биша Када кренеш ћиром, знај да су то оне исте божије кочије којим сам се возио по
рајским улицама. О свакој станици могао бих вам испричати цијелу историју. Веће

86
станице на жељезничкој карти другачије су представљене од малих, јер тамо се окупља
мање народа. На већој станици, као што је то Хутово, воз се дуже задржава, јер ту бог
путева мора да усагласи пролазе кроз небеска и земаљска насеља. Од Хутова, гдје
понире Требишњица, преко Зелениковца, Трнчина и Турковића, чују се гласови дјеце,
у потоњем рату бачене у јаме Чараша и Величана. Она пиште као и воз ћира, па се
свирање пред станицом претвара у болни плач. Чим ћира крене, по распореду вожње,
који се прилагођава животу људи тог краја, одласку на посао и враћању кући, он почиње
да јури за сунцем које се све више удаљава и бјежи. На највећим раскрсницама воз
успорава и бива потпуно заустављен од најезде скакаваца из Попова поља. Падну по
шинама, по прозорима и вратима да их нико од путника не смије отворити. Кажу да те
силне скакавце једино неки поп из Херцеговине умије окренути да оду на другу страну
и пропусте воз с путницима. Због тога постоје онолике кафане на раскрсницама у
којима сједе и сатима, а некада и данима, чекају уснули путници да воз стигне. Онај ко
мисли да се у возу створи паника пред најездом ових чудних малих створења, која
опусте љетину, вара се. Народ је вјековима навикао на све недаће и страхоте које су
прије него игдје стизале у овај крај. Једино раднички возови, означени с два укрштена
чекића, успију умаћи док је још мрак, док скакавци по пољу уснуло свируцкају. У такав
воз господа не сједа, тамо је начичкана сиротиња, неуредна и необријана. Они, чим
уђу у воз, тону у сан, али се буде тачно када треба, на својој станици, као да имају
уграђен будилник у глави. Страшно је када на воз крену најотровније змијурине и
почну се мотати по шинама и око точкова. Испреплету се као нити у ужету, могу
данима да зауставе ћиру који се тако, као да га вуку у пакао, немоћно предаје свом
црнилу. Удара га вјетар, олуја и киша. Ћира је иначе спорији од Вукоте, који вазда
нешто чепрка, а никада краја нема његовом ходу ни послу. Путујући с ћиром можеш
испричати хиљаду прича, а кроз прозор можеш видјети брда и стијешњене равнице.
У станичној карти, на ћирином уском колосијеку, обиљежене су ријеке и налазишта
руде. Ту су негдје годинама Велизар и Симат копали угаљ. Када змије оду, ћира се
чупа и креће. Нико не зна кад воз из Билеће крене да мора проћи кроз једанаест
станица да би стигао на Хум, на главну нашу раскрсницу. А свака жена која рађа има
једанаест отвора, као што треба да прође једанаест дана да би се дијете зачело. И
сваког дана добија по једну божанску снагу. Они који мисле да је број једанаест симбол
неразумности и насиља, гријеше. Нити је број једанаест знак болести и гријеха. Нијесу
се у знаку броја једанаест побунили анђели него ђаволи. Кажу опет да су Поповљани
намјерно основали једанаест станица јер је то знак кршења закона и побуне. А ја сам
сада видио да су то станице на путу између неба и земље. Послије Веље Међе, видјећеш
цркву у пољу, која је увијек под водом. Око ње се окушвају аждаје које излазе из
јаметина; а само три пута у години, на три свеца, поп смије ући унутра и одржати
службу. Док иде око поља, ћира непрестано пуши и дува кроз своју лулу на тендеру,
као Вукота када се замори и успори пушећи. И ћира као и Вукота ожедни па се мора
напити воде. Одатле креће у Дврсницу у којој се налази кула војводе Мичете и
сватовско гробље, гдје су се некада давно сусрели сватови из двије вјере и потукли да
ниједан није остао жив. Зато данас када сватови иду по дјевојку, добро се распитују
којим ће путем, да се не сретну с другим сватовима. Долази Равно, у којем се укрштају
сви возови, и спори и брзи. Ту се пресједа за друге правце; можеш пресјести из
дубровачког у титоградски, и обрнуто. Тада ћеш видјети многе ствари (баш као што и
читалац мора да их види, ако хоће да схвати Димитријеву причу). Преко Равног иде се

87
према Чваљини, гдје има жива вода, повезана са пећином Вјетреницом, која се налази у
Завали, сљедећој станици ћире. По сирени локомотиве, можеш тачно знати какав је воз
и ко у њему путује. Као што из ћире можеш причати с народом, само се пази варница
и гарежи да ти не улете у очи. У ћири су столице дрвене, неудобно путовање, али је
много сербезније него путовати брзим. Када ћира свира испред тунела, то он умирује
подземне силе, а када сунце зађе, ћира схвати да је узалуд јурио. Чим прођеш Грмљане,
стиже се у Пољице, посљедну станицу око Попова поља. Ту се налази млиница која
меље Поповљанима жито и из ње излазе све приче које се причају по Херцеговини. Око
Попова ћира путује три сата, колико је потребно да Вукота самеље своје жито и да
причу испреде до краја. Околне јаметине у октобру избацују воду и поново је на
Ђурђевдан прогутају. Ти отвори су пут за пакао, кроз који сам прошао. Видио сам да
сунце не залази увече за брда и планине, већ се сакрије у какву јаму, покрије се
златним огртачем и ту преспава. Нигдје као у Херцеговини не изгледа тако набрекло и
крваво. За-то онако слабо свијетле станичне свјетиљке на станици у Пољицу, зато се не
види ко и чиме удара у мраку по точковима воза. Јесу ли то црни кочничари или вране
и гаврани који у лету својим опасним кљуновима млате о прозоре иза којих сједе
путници.
Ко није чуо ноћну писку ћире, хуктање локомотиве и звук пиштаљке по станицама,
пропустио је нешто што се не може испричати. Ко не зна разликовати свирку
отправника од звиждања скретничара, тај мало зна о возовима а још мање о путницима и
путовањима, или ко није осјетио разговор воза ћире који свира и прича с народом, тај
не зна прочитати ни карту с уцртаним возним линијама, поготово неће разумјети приче
које људи причају на раскрсницама, у вагонима воза или на успутним станицама Неће
разумјети ни тај силни страх од помијешаног свирања воза са звонима оближње цркве,
или пак неким звоном школским, које се чује и које ђаке пушта на одмор. Као ни разна
звона која звоне и дању и ноћу и нешто јављају људима А тек како ће разумјети машту
онога који је исцртао и изукрштао толике жељезничке линије по беспућима
Херцеговине и тако и нас повезао с цијелим свијетом."
Димитрија прену звоњава са цркве, ућута се као да је у том звуку добио највећи
пријекор. Јер прича мора да има свој почетак и крај. Можда је то за њега неки глас са
неба који нешто јавља на земљу или само мелодија за неку свечаност у подземном
свијету. Једна је мелодија када се звона покрену поповском, а друга када се покрену
звонаревом руком. Ко не осјећа ту разлику, неће знати када звона оплакују мрца а када
се радују рођењу дјетета или опомињу на долазак непознатог човјека у Биш. Узалудно
ће и погрешно изговорити ријечи молитве и погрешно упирати поглед тамо гдје не
треба. Јаков се уплаши, гледа у облаке, очекујући у близини удар грома Али, небо је
мирније и суздржљивије него што ми мислимо. Мелодија звона очисти му лице,
опомену га да је ђаво увијек близу, прену га и врати у нову стварност.

JAKOV I JOVANA

“Sanak javu posestrio”

Jovan Gr~i} Milenko

88
 Iza}i iz sna, al’ poneti blago

Radoslav Brati} strah (zlo) poku{ava obasjati o~ima de~aka

biblijskog imena Jakov. Mitologija detiwstva istinita je i stra{na kao u
pri~i “Slika bez oca”:
“U tajnama koje je ramjestio i ostavio po {kriwama i po kutijama u ku}i, otac
se smiri bez rije~i i jauka (…). Kako }emo ga oplakati, kako }e tu`aqka nabrajati kada
nema sliku? U {ta }e gledati? (…) Neka mali stane uz sanduk - ~iti je otac, ko da mu
je glavu otkinuo! U wega nek gledaju dok mrca oplakuju (…) Zgrabi{e me napre~ac i
skuqa{e u limeni {kip s bru}om vodom, u onaj isti u kojem su malo~as oca okupali.
Oxje}a se hladno}a ivica metala, osje}a se da ga je prije tren smrt dodirnula.”
U prvoj pri~i Brati}eve za sada objavqene kwige Strah od zvona (SKZ) mlaog
Jakova na dan svetog Tome, razapeli su na volujski jaram ne bi li se iscelio od
mucawa: “Iza slavskog stola podi`e se tijelo maj~inog ro|aka Rinde. Unese se malom
u lice (…) i re~e: Kao {to blizanac sveti Toma nije vjerovao dok nije zamo~io prst u
ranu – tako ni ti, mali, ne}e{ vjerovati dok ne osjeti{ Isusove muke raspe}a.”
De~ak ovakvog tragi~nog iskustva pouzdan je svedok. Brati} pripoveda o
Hercegovini, ~udnoj zemqi na razboju izme|u |avola i an|ela. Okupan mrtvom vodom,
Jakov krstari ma|ijskom, mediteranskom zemqom hercegova~kom, tom vol{ebnom
kova~nicom jezika. Pisac zbirke pri~a Strah od zvona zna da o ~udima mri~aju
nevino samo de~aci, kako veli u predgovoru Mirko Kova~. Iscrpquju}i, isku{avaju}i
srce dose`e se istinitost. Osvaja se iskrenost. Iz velikog sna Hercegovine (istorije,
predawa, mitologije) de~ak, u kog ciqaju zle o~i surovog Sunca i pogane no}i,
nezatravqenih kosturnica i gladi, vlasti i bolesti, poganih qudi i stra{nih snova, iza{ao
je al’ poneo blago slika, jezika, pejza`a, zvuka, pore|ewa: “U djetiwstvo treba jednako
zaviriti, i najve}im junacima i propalicama. Tamo svi doga|aji postaju jasni kao na
dlanu, ure|eni i slo`eni kao otkos mlade trave.”

Enciklopedija Hercegovine

“Oblak tre{awa u cvatu

Zvono. Ono iz Uena?
Ono iz Asakusa?”

Haiku iz XVII veka

“Najlak{e je |avolu da zavede dijete na kr{tewu”

R.B.

Brati}eva kwiga, jedna ista kwiga Smrt spasiteqa, Sumwa u biografiju, slika
bez oca, Strah od zvona, postaje poetska enciklopedija Hercegovine biqa i karnevala,
voda i p~elarstva, kostima i psovki, kletvi i korova, poklada i legendi, juna{tva i
siroma{tva, na~ina kako pobediti glad i kazalo znamenitih qudi. A Brati} misli i tvrdi
da su svi znameniti qudi iz Hercegovine, od kosovskog vojvode Blatka Vukovi}a do
Vuka Karaxi}a, i ^abrinovi}a, od Mehmed pa{e Sokolovi}a do Principa i Kusturice, od
Homera do Kazancakisa, od Tagore do Zubina Mehte, od Flobera do Belmonda, od
Dos Pasosa do Mezik Xonsona i Danilovi}a, od Kitsa do Besta, od Handkea do [tilikea,

89
od Bonipertija do Franka Korelija, od Tolstoja do Tarkovskog, od Servantesa do
Kordobesa, od Mi{ime do Mifunea, od Hidegkutija do Esterhazija, od Havela do
Havli~eka.
Nabrajawe u Brati}evim pri~ama prelazi u poeziju. Niko jo{ nije uspeo da
sa~ini takvu katalogizaciju |avola u Hercegovini. A |avo je u Hercegovini, kao i u
Brati}evoj prozi, neka vrsta ro|aka, |akonije. “Miliji im je |avo u ustima nego komad
najboqe pr{ute na tu|oj svadbi.”
Strah od zvona je enciklopedija |avoqih stani{ta: “\avoqa jama, Vra`je
podine, \avoqe brdo, Vra`je jezero, \avoqa ustikolina, Vra`ja glavica, \avoqi most,
Vra`ica…”
Katalog gladi: “Ko nije jeo hqeba od kqenove kore, i to uvaqanog u varevini
kazalica i divqeg zeqa, taj ne zna {ta je glad. (…) Ko nije lijepio liske zelenog duvana
po gladnom stomaku i preko wih se utezao kowskim u`etom, da prevari glad, ne zna
{ta sve qudski stvor mo`e izdr`ati.”
Katalog pogrda i psovki: “Zapali}u ti i crkvu u kojoj se moli{ Svevi{wem,
posje}u ti {umu iz koje bere{ bo`i}ne badwake pa }e{ i wih morati da krade{. (…)
Obe{~asti}u ti sestru i `enu i ma~ku na pragu!”

Nos kao element istrage

Te{ko je prepoznati koji je pisac Brati}ev uzor. I ovde mi je

pomoglo jedno, dijagonalno, “slu~ajno ~itawe”. Nos kao izraz “fizi~ke
funkcije” ~esto postaje predmet fantastike i sredstvo ismevawa. U
narodskom govoru “pokazati nos” zna~i prevariti, namagar~iti. Gogoq
je to ~esto koristio. U “@enidbi” Ko~karjov pita Podkoqisina za
@evakina: “Jesi li video s koliko velikim nosom je iza{ao?” Ili u jednoj
pri~i ruskog majstora (ne}u vam re}i koja je to pri~a): “- Priznajem
nikako mi nije jasno otkud to da nas `ene tako ve{to dr`e za nos kao za
dr{ku od ~ajnika: ali su wihove ruke zato i stvorene, ili na{i nosevi i
nisu niza{ta drugo.”
Brati} se u pri~i “De~ak je kriv za sve”, tako|e, pozabavio opisom nosa
jednog junaka: “Dje~ak buqi u Golubov nos kroz koji vode dva {rioka tunela
o~ekuju}i vaqda da }e se neko ~udo na ulazu pojaviti. Jer to je prije kuka za va|ewe
kanti koje padnu u ~atrwu nego {to je obi~ni qudski nos. (…) Vje~ito {mr~e i krkqa
kao da je pokupio svu prqav{tinu ovog svijeta.”
Znam da Brati}evoj pripoveda~koj sujeti nikakva pore|ewa sa drugim piscima
ne odgovaraju. Ja sam se u tekstu koji je bio posve}en Slici bez oca potrudio da u
analizi “odbrane od straha” na|em neku paralelu u detiwstvu Brati}evog junaka i
detiwstvu Akira Kurosave. Me|utim, vidim da je to Brati}u malo, pa sad velim hajde
da ne{to vi{e licitiram. Na Gogoqa.
Zaista se po na~inu kako Brati} koristi izvesne obrasce i motive iz narodno-
prazni~ne tradicije u svojim pri~ama mo`e prepoznati “blati uticaj” ranog Gogoqa. I
kad je re~ o postupku brzog i neosetnog prelaska “uzvi{enog” na “sme{no”, tako|e
se mo`e govoriti o “paraleli” Gogoq-Brati} (bilo bi tu posla za Vladimira Jakovqevi~a
Propa): “Kada ~u da je Strahiwi}a Bana spasio hrt, Karaman zaprijeti na{em psu
Bjelovu da }e ga ubiti jer nije u stawu ni da posranu lisicu otjera od ku}e.”
Folklroni obrasci (kao obrasci krvi) u Brati}evoj se pri~i saliju u lirske
fragmente: “Tako nijedan zid ne treba zapo~iwati kamenim oblucima, jer su to |avoli

90
hqebovi. (…) Kad me}ava udari i mraz sve zaledi, tada |avo kupi svatove i k}erku
udaje. Svaki Hercegovac misli da je ba{ ta mlada wega zapala.”

Mati izmi{qa kako bi svijala znake sa zemqe u nebo ispete

“Najve}i majstor za slikawe fresaka u

svodu bio je Radi{a Obradovi}, za
koga ka`u da je u lik svete Bogorodice
unio ne{to od lica svoje majke.”
R.B.

Kada se pi{e (i kada se bude vi{e pisalo) o izvorima, o “gra|i”

koju Brati} koristi u svojim pri~ama i romanima onda se mora dobro
zaviriti u dokumente, zapise i kwige iz dubrova~kih, venecijanskih,
beogradskih, carigradskih, mostarskih, petrogradskih, srajeveskih,
kotorskih, trebiwskih arhiva i biblioteka.
Me|utim, neki kriti~ar i istra`iva~ sklon tradicionalnom, biografskom metodu
kwi`evnog ispitavawa ne}e mo}i da previdi veliku ulogu Brati}eve majke Tijane,
odnosno Jovane u stvarala{tvu autora Slike bez oca. Brati} u svakom danu mo`e
proveriti autenti~nost neke gatke, kletve, psovke, ime travke, alatke, kostima, ime |
avoqeg boravi{ta, vra`bine. Ritam i melodiju re~enice.
Jovaan Brati} na neki na~in izvor je i onog dobro}udnog pripoveda~evog
humora, sposobnosti da se strah povedi obrednim humorom. Strah i humor ~esto su
tako blizu u ovim pri~ama pa se mo`da ba{ tu krije tajna Brati}evog pripoveda~kog
{arma i lako}e: “Ne boj se, ja sam |avo, ali znaj da smo s va{om ku}om u kumstvu i
da vam nikad ne}u ni{ta lo{e u~init.” Tijana je izvor one pripoveda~eve vrline da se
bratstveni~ki, porodi~ni detaq prevede u motlo{ki ili povesni kontekst. Sposobnosti
da se, po [eherezadinom principu, modelu, vreme i prostor pobede pri~om. da se
zastane kod naizgled neva`nog detaqa i zapodene sasvim nova pri~a, sjajna kao
muwa, koja sine eobi~nom svetlinom. Ona je izovr one blagosti i melanholije pejza`a
koji zari iz najboqih Brati}evih skaksi. U samoj zenici svetlosti ima nekog
tajanstvenog no}nog zra~ewa. U~elove mese~ine: “Jedina svijetla ta~ka opet je
manastirski zvonik, krst doti~e mjese~ina. Bijele se an|eoska krila i sjenkom
pokrivaju su{aru. (…) Sjenka pada i na lice rijeke, koja }e je sa sla}{u pojesti. Tako }e
u woj o`ivjeti duh utopqenika. Mo`da je to onaj glas koji iz izvora Trebi{wice jutrom
pjeva, u podne je~i, a uve~e se sti{ava do tajnosti i {apata. Ko ~uje i razumije taj
{apat, izlije~i}e se i od najte`e bolesti.”
Ko pro~ita Strah od zvona isceli}e se od straha i utvara. A nagradu “Me{a
Selimovi}” za najboqu kwigu godine, mogla je primiti i Jovana Brati} jer ona je
“diktirala u pero” i s blago{}u Lampe nadgledala “milost uobli~ewa” kwige Strah od
zvona”.

91
 ^ovek vidi onoliko koliko pri~om uspe da obuhvati,
ili kqu~evi snovi|ewa

Brati} je u nekoliko pri~a (“Ko{nica”, ^ovjek koji je vidio”, “Tajna

hercegova~kih majstora”, “Majstorova ruka”) sa~inio neku vrstu
autopoetike, mali traktat o ~ari pripovedawa: “Majstor oslu{kuje
brujawe u drvetu, hvata i izvla~i melodiju. (…) Trebiwski kalu|er Marko
Stefanov, koji je zasjenio i svoje dubrova~ke u~iteqe, o{trio je dlijeto
`ivim kamenom, a ~etku slikarsku pravio od dlake pastuva. Slikarski
alat prao je u kozjem mlijeku. Vodu, kojom je ~istio zid, podlogu
budu}e slike, kuvao je na vatri na kojoj su nalo`ena drva zovine.”
Pri~a “Majstorova ruka” posve}ena je danilu Ki{u, a na kraju ove pri~e
pojavquje se i lik najboqeg hercegova~kog guslara, Mirko \ur|ov s Petrovi}a. To je
Mirko Kova~, pisac predgovora za kwigu Strah od zvona.
U nekoliko duhovitih pasusa Brati}evi junaci kaqu da nijedna kwiga nije toliko
dobra a da se e mo`e popraviti. Biblija, jer na malo mesta pomiwe svetog Tomu –
tomin dan je krsna slava Miketi}a i Brati}a. Gorski vijenac mora se prepraviti jer vaqa
“ubrzati istragu poturica”. A Strah od zvona? Brati} bi morao da poslu{a mudrost s
kraja jedne svoje pri~e: “Graditeqi (su) uvijek kada zavr{e djelo od svega izmaknuti i
pomalo zaroweni u tamu. U onaj dio koji stvarawem nijesu uspjeli pretvoriti u
svejtlost.”

Opet Koprivica
“No zamalo i kratko bi nam vi|ewe,
rekao bi, u zrcalu obraz ugledasmo, ili
u neki san tanak da sam bila snesena.”

Jelena Bal{i} (oko 1368-1460)

U romanu sumwa u biografiju Brati} se posprdnuo na ra~un u~iteqa

Koprivice koji je u~io malog Jakova. Tog u~iteqa u Slici bez oca, uz zvuk
poslu`iteqevog zvona, ispratio je na Goli otok. U pri~i “Bistra je voda u Trebi{wici”
(Strah od zvona) o Koprivicama jedan Brati}ev junak ovako pri~a: “I tu gdje sa
sjedi{ sveto je mjesto jer se tu odmarao Milo{ Obili}. Wegova je sestra udata u
Bawane i od we su Koprivice.”
Luka Gr|i} Bjelokosi} u studiji “Iz naroda i o narodu” (priredila Hatixa Krwevi})
pi{u}i o kraqu Sandaqu Hrani}u kao da “polemi{e” sa Brati}em o poreklu Koprivica:
“O Sandaqu pri~aju da je bio bezvjerac (sigurno pataren) i da se uzeo Vukosavu, `enu
Milo{a Obili}a, po{qe pogibije kosovske. Ova da je podigla onih pet crkava u Cernici, i
da je bila za Sandaqem sasvijem kratko vrijeme. Kada je na Starcu u Duli}e potowu
crkvu ogradila, da je od wega odbjegla i uz plnainu Sominu utekla. Kad on sazna,
po{awe sluge da je uhvate, te je sluge nadomak Bawana stignu, a ona prospe novce
po putu, te se sluge zabavi{e kupe}i novce dok se ona skrila. Onaj put, kud je ona
novce prosipala, zove se Zlatna strana. Tu ona ordi mu{ko dijete i baci ga u koprivu;
od wega vele da je dana{we pleme Koprivice, kojijeh ima preko 100 pu{aka.”
Prema mojim “iscrpnim vi{egodi{wim istra`ivawima”, projekat “Uzaludnost, ili
ulazak u tanak san”, Koprivice vode poreklo od Jelene Bal{i}.
Gospod re~e Jakovu: Vrati se u zemqu
otaca svojih

92
 “Pitate me kako sam doputovao sa onog
Svijeta?
Vozom, kao i sav drugi narod.”
R.B.

Pri~a, posledwa pri~a, “Strah za Jokova ili Strah od zvona” – posve}ena

Miroslavu Maksimovi}u, bi}e du`e vremena predmet moje ~itala~ke uznemirenosti.
Znam samo da }e moto za “analizu” te pri~e biti stihovi iz Maksimovi}eve pesme
“Popeo sam se na voz”:

“U|oh u kupe: kao da je iz neke pri~e

Na staklu prozorskom ugledah bledo lice.
Lik, iznad predela {to jure, nepomi~an,
Kao slika pretka, gledao me netremice.”

A za autora zbirke pri~a Strah od zvona evo stihova iz Biblije: “I Gospod re~e
Jakovu: Vrati se u zemqu otaca svojih i rod svoj i ja }u biti s tobom. (…) A an|eo
Gospodwi re~e mi u snu: Jakove! A ja odgovorih: evo me.”

P.S.
Radoslav Brati} je istra`io mnogobrojne vrste sprskih |avola. Nabrojao je,
~inilo se, sva |avolska hercegova~ka imena. Pa ipak, ovaj problem ostaje otvoren za
daqe pretrage. U predawima o postanku sveta u nekim narodnim pri~ama ne~astivi
se zove Senailo. Kod Brati}a to se ime ne pomiwe. Bog je kad je stvorio Nebo i Zemqu
shvatio da je napravio ve}u Zemqu od Neba. Gospod je i{ao i mislio kako da re{i ovu
muku a svuda ga je pratila wegova senka: “Pa kad mu je tako dodijalo okrene se
svojoj senci i vikne: Senailo! a od senke onoga ~asa posta ne~astivi – ime mu se ne
pomenulo.”
Ja sam Senailo.

1992. Bo`o Koprivica

KRITI^ARI O STRAHU OD ZVONA

(IZBOR)

^edomir Mirkovi}: \AVOQA POSLA U PRI^I

(“Politika”, Beograd, 1. februar 1992. )

Milosav Mirkovi}: ZELENI BARJAK OD CRVENE SVILE

(“Ilustrovana politika”, Beograd, februar 1992.)

Milutin Lujo Danojli}: ODBRANA OD \AVOLA

(“Prosvetni pregled”, Beograd, 18. februar 1992.)

@arko Ro{uq: USTUK \AVOLA.

Milivoje Markovi}: OBELE@JE KOSMI^KOG REALIZMA

(Raskr{}a romana, “Jedinstvo”, Pri{tina, 1982.)

93
Vasa Pavkovi}: MITSKO SELO BI[
(NIN, Beograd, 28. februar 1992.)

Dragan Orlovi}: SJAJ PRI^E

(“Politika ekspres”, Beograd, 9.12.1991.)

Radmila Popovi}: PRI^AWE KAO OPIJAWE DU[E

(“Oslobo|ewe”, Sarajevo, 11. januar 1992.)

Predrag Mandi}: STRAH OD ZVONA .

( “Srpske narodne novine”, Budimpe{ta, 30. januar 1992.)

Sne`ana Adamovi}: OMETA LI STRAH OD ZVONA I SAMOG GLAVNOG MAJSTORA

(“Napred”, Vaqevo, 24. januar 1992.)

РЈЕЧНИК

ангалук – кулучење, кулук

андрак – нечиста сила, ђаво, враг
атула – греда поврх зида на којој почива кровна конструкција
бљушт – зељаста биљка, змијино грожђе брашаница – храна која се понесе за пут,
брашњеник
брзар – кожна кеса у којој се носи сир, кајмак, брашно
бубина – труд за кресиво (врста гљиве)
бурило – дрвено, дугуљасто пљоснато буре за преношење воде
вареника – слатко млијеко
гариб – неугледна, слабуњава и ружна особа, габор, ругоба
грчило – нешто горко
димлица – направа за закађивање пчела димом, димњата
ђаволикати – помињати ђавола у клетвама
ђаволисати – учинити да нешто оде до ђавола, упропастити
ђатара – жена која гата, погађа нечију будућност, гатара
заврзлан – човјек на своју руку, особељак здуха – злодух, вјештица, здухаћ
измећар – слуга
јазмак – јарак, канал, јаз
јаребина – листопадно дрво, бијелог и миришљавог цвијета
каница – изаткан појас, тканица
кашет – дрвени сандук, шкриња
клачина – јама у којој се пече или гаси клак, кречана
коретан – који се носи у знак короте, коротан, црн
короман – прстенасти суви колач справљен од обичног
хљебног тијеста
кочањ – срчика неке биљке или основни дио стабљике кошћела – грм или дрво

94
чији је плод коштуница кркала – сточни (обично коњски) измет, балега крушина –
ниско дрво са сочним љубичасто-црвеним
коштуњавим плодовима кужељина – окомљени клип кукуруза, окомак, кочањ
лијетавац – врста корова љаник – уљаник, пчелињак
маца – тешки чекић, маљ, бат
медњик – гранични биљег, међаш
медунац – врста храста
мераклија – човјек који воли и умије да ужива у животу
мливњак – зимзелени жбун, медвјеђе уво
мркаљ – приплодни ован
мустра – шаблон по чему се нешто ради, израђује и сл.
наклађај – гомила пожњевеног жита, крстина налетница – проклетница; змија
њирити – зурити, бленути
окапина – надзидани дио кречане
ошвица – оно чиме се сламни кров, покривач везује за жиоке, летвице
панта – летва, жиока, гредица изнад врата или између рогова на кући
пасјаковина – в. крушина
перда – преградни зид у кући
пјенишник – грмолика биљка са лијепим црвеним цвјетовима, слеч
подробац – јело од ситно исјецканог дроба каквог
живинчета
праз – неујаловљен ован
предвојник – онај који започиње пјесму, гангу прекав – зрикав, фрљав
пржина – пијесак
рајтозле – чакшире, панталоне раша – грубо домаће сукно
рушица (козја) – вишегодишња зељаста биљка, козја рута, ждраљевина
сеирити – посматрати са задовољством
сигаст – сивкаст, сив
сјекача – алатка са српастим сјечивом за сјечу грања, жбуња, косијер
сјетовати – савјетовати
совица – озидано и уздигнуто сједиште пред кућом, софа стап – узан и висок суд у
коме се мете млијеко струга – врата на тору ступа – постројење на ријеци за
ваљање сукна и других тканина, ваљарица
тељиг – дрвени обруч који се ставља волу око врата и спаја с јармом тирац –
ветеринар тужаљка – нарикача, тужиља
ћаласан – пробисвијет
ћат – папир за цигарете
ћемерити – градити на свод, правити свод
ћепало – пањ на коме се дрва цијепају, цјепало
ћиверица – глава (погрдно)
ћикара – шоља, шалица
ћурити – гледати скривен, вирити
уалаџа – врста инсекта, уволажа
ускопистити се – испољити непопустљивост, заинтачити се
фјака – трома, поспана лијеност на великим врућинама
циквати се – играти се друштвене игре избацујући прсте једне руке и пратећи то

95
изговарањем броја од један до десет на италијанском језику
цотати – храмати, шепати
црњуша – биљка из породице вресова
чактар – звоно, обично на овну предводнику, клепетуша,
меденица чапра – кожа чатрња – ископана и обзидана јама за скупљање кишнице,
густијерна чекетало – дашчица у млину која покреће зрно из коша да клизи на жрван.
чуваркућа – змија која (по вјеровању) живи у кући и чува
кућу
чума – болест; куга
шарган – отровна змија, шарка
шепарац – шепав човјек
шикати – посебним звуком дозивати пчеле да уђу у кошницу
шимишљика – суве гранчице за потпалу ватре шиндрача – кућа покривена шиндром,
обрађеним дрвеним
дашчицама шкија – дуван шкрип – јама у камену шкудала – чаша за воду шугара –
отвор, рупа куда мачке пролазе

ЉиљанаНого

BELE[KA O PISCU

Radoslav Brati} je ro|en u Bresticama, kod Bile}e, 28. juna 1948. godine.
Osnovnu {kolu je u~io u Koritima i Bile}i, sredwu u Trebiwu, a studij kwi`evnosti je
poha|ao u Beogradu.
Bio je urednik studentskog ~asopisa Znak, Kwi`evnosti, lista Kwi`evna re~ i
glavni urednik ~asopisa Relasion. Radio je kao sekretar i potpredsednik Udru`ewa
kwi`evnika Srbije, zatim kao urednik u BIGZ– u, gde je ure|ivao desetak biblioteka.
Me|u ostalim kwigama uredio je Sabrana dela Slobodana Jovanovi}a, Danila Ki{a,
komplet kwiga Borislava Peki}a kao i ediciju Nove kwige doma}ih pisaca. Pokrenuo je
i objavio vi{e kwiga znamenite biblioteke Razgovori s piscima. Priredio je i kwigu
Molitve i molbe Wegove svetosti, patrijarha srpskog, gospodina Pavla.
Do sada je objavio romane Smrt spasiteqa (Prosveta, Beograd, 1973), Sumwa
u biografiju (Prosveta, Beograd, 1980, 1981 i xepno izdawe 1993) i kwige
pripovedaka Slika bez oca (Prosveta, Beograd, 1985, 1986. i xepno izdawe BIGZ,
1992), Strah od zvona (SKZ, Kolo broj 84, Beograd, 1991, 1992, 1993 i BIGZ 2000),
Zima u Hercegovini (SKZ, Beograd, 1995 i 2001), kwigu iz poetike ~itawa
[eherezadin qubavnik (Prometej, Novi Sad, 1996) i kwigu eseja i prikaza Pisac i
dokument (Ra{ka {kola, Beograd, 2000). Glas srpski iz Bawa Luke je objavio
Brati}eve izabrane pri~e Zima u Hercegovini i druge pri~e (Bawa Luka, 2000), a
beogradska Prosveta Najlep{e pri~e Radoslava Brati}a 2003. Na televiziji i na radiju
je izvedeno vi{e Brati}evih dramskih tekstova.
Dobio je slede}e nagrade: Isidora Sekuli}, Andri}eva nagrada, ]amil Sijari},
Me{a Selimovi}, Lazar Vu~kovi}, Ko~i}evu nagradu za celokupni opus i Zlatni
beo~ug Beograda za doprinos u kulturi glavnog grada Jugoslavije kao i nagradu
“Svetozar ]orovi}”. Wegova kwiga Slika bez oca od strane @irija kriti~ara izabrana
me|u deset najzna~ajnijih kwiga pripovedaka druge polovine dvadesetog veka.
Brati} je sa~inio vi{e izbora iz kwi`evnosti i tematskih blokova u listovima i
~asopisima, iz doma}eg i svetskog stvarala{tva, izme|u ostalih: iz kwi`evnosti Kine,
Indije, Lu`i~kih Srba, ameri~kih crnaca.
Pripovetke su mu uvr{tene u vi{e doma}ih i inostranih antologija. Proza mu je

96
prevo|ena na vi{e svetskih jezika.
Roman Smrt spasiteqa je objavqen 1973. godine u beogradskoj “Prosveti”.
Iste godine u ovoj ediciji su objavqeni i ]opi}eva Ba{ta sqezove boje, ]osi}evo Vreme
smrti, 1-2, Ki{ov Pe{~anik i Pavlovi}evo Cigansko grobqe.
@ivi i radi u Beogradu.

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР

Дјечак који је за све био крив

Ђавоља прича
Кобила Зека рже у ноћи
Свађа
Игра која то више није
Бистра је вода у Требишњици
Кошница
Жива клачина
Ластавица која ми у сан долази
Мачкарски ђаво
Када је смрт била тако близу
Мајсторова рука
Ч овјек који је вид ио
Тајна херцеговачких мајстора
Страх за Јакова или страх од звона
Pogovor
Kriti~ari o Brati}u
Рјечник
Белешка о писцу

97