1

ВИДОСАВ СТЕВАНОВИЋ

ТЕСТАМЕНТ
РОМАН У 52 БДЕЊА

2
 I
У тридесет трећој години живота приметих да сам остао без сенке.
Био сам пред зидом напуштене фабрике оружја, сунце ми је блештало у
очи, а кад се окретох (учинило ми се да ме је неко позвао по имену) —
моје сенке нигде не беше. Напустила ме је као што ме је све напустило.
Схватих то као знак: нестајем и нестаћу. И овај мој рукопис, као и други
пре њега, остаће недовршен.
Старећи, престао сам да разумем своје снове. Памтио сам их
углавном добро, могао сам да их поновим или опишем (уз сва неизбежна
сакаћења), али ми је измицао њихов смисао. Или, тачније речено, није
био преводив у речи и реченице; свако тумачење низова слика поново се
претварало у слику, још једну у том низу. И све то ме је мучило и
понижавало, често испуњавало страхом. Шта се то догађа негде дубоко у
мени? Какав се то талас диже из незнани и прети да ме прогута?
Ствари су престале да ме слушају. Палио сам штедњак да бих скувао
своју јутарњу кафу и он није прихватао: био је хладан. Радио је све чешће
ћутао, а музика коју је емитовао (кад му се хтело) била је раздробљена и
какофонична. Столица за мојим радним столом се поломила, а другу
(утврдио сам) нисам имао. Белешке сам правио стојећи, пенкалом без
мастила које није остављало траг на хартији; хартије понекад такође
није било. Видео сам како свуда лежи прашина коју ни мој длан није
могао да обрише. Стојећи пред огледалом, утврдио сам: у њему није било
никога. Човек без сенке постао је и човек без облика.
Моји суграђани почели су да се удаљавају, да прелазе у неку другу
раван. Примећивао сам како бледе, губе обрисе, чврсту материјалност
тела и чиле. Били су ту, постојали су (то нисам могао да порекнем), али
су бивали провидни, нестварни, готово ваздушасти. Остајући где су,
некако су се удаљавали. И то се догађало све чешће, претећи да постане

3
стална појава. Својом кривицом и због мана својих очију, једног дана ћу
живети међу бледим утварама; бићу сенка међу сенкама.
Мој град је, међутим, остао исти. Куће отрцаних фасада, кржљаво
дрвеће, излози, тесне улице, тротоари пуни рупа — све како је и било.
Једино се свуда и све више ширила нека загушљива, тешка тишина која
је гутала звуке и ваљала се преко свега као поплава. У случају пожара,
земљотреса или рата, знао сам, неће се чути сирене ни упозорења с
радија, али неће имати ни ко да погине. Сви су већ били мртви.
Лагано су се сви моји снови сливали у један који се повремено
понављао. Али никада читав; морао сам да га састављам из делова као
мозаик, да пажљиво распоређујем његове комаде и да успостављам нове
низове слика. Целину сам тако одређивао сам и, вероватно, често
погрешно. Нисам био сигуран да ли и сам нешто не додајем, свесно
фалсификујући подсвесно. Моја ноћна половина коначно се одвојила од
дневне, прекинула пупчану врпцу и везу сијамских близанаца; живела је
за себе. Ипак сам се некако сналазио. Стојећи пред оним зидом (ту су се
завршавале све моје шетње), на њега сам пројектовао слике и тражио им
право место међу другима, вртео их и премештао, а тиме и мењао
њихова значења. За тумачење, међутим, још није било дошло време и
одлагао сам га колико сам могао.
Најзад сам (одједном) имао читав сан, обликован на малтеру зида
као фреска са много кружних и квадратних слика. Иначе, основним
начелом фреско сликарства служио сам се и приликом компоновања
мојих рукописа; то начело се тако природно уградило у мој начин
мишљења. Целина је увек била састављена од делова који су се ослањали
на две празнине — ону напред и ону позади; делови су заокруживали
целину и она се исказивала кроз делове. Време је целовито, наше
памћење је фрагментарно; искрен рукопис мора да има обе ове особине.
Био је то град из којег је нестао сваки живот, град без људи, дрвећа,
траве, паса, мачака и птица, без ветра или облака. Флуоресцентна
светлост обасјавала га је на разним местима (истовремено или
наизменично), дајући сваком облику сабласне обрисе — као на
фотографији коју је усисао сиви папир. Ништа се није мењало ни

4
помицало као приликом сећања на далеку прошлост. Куће су стајале
дводимензионално, затворених врата и прозора, оронуле и уморне;
њихови становници били су унутра, добро сакривени, или су их
напустили. Насред главне улице лежала је преврнута канта за ђубре, а из
ње су испали једна стара ципела, лист папира, зарђао кабл, убуђало
парче хлеба, шприц од инјекције, разбијени телевизијски екран. Дим из
фабричких димњака зауставио се у случајним колутовима као да га је
нацртала дечја рука и цртеж оставила недовршен. У парку је нека биста
(нисам се сећао чија је) гледала пред себе слепим, глупим очима. Био је
то мој град (описивао сам га толико пута), изгубљен у провалији
времена.
Кроз све то (у другој равни зида) видео се усамљен предео изван
града. (Можда сам њиме некада прошао па сам га тако препознао?)
Преко суве земље, затрпане брдима шљаке и отпадака, текла је црна
река, загађена нафтом и хемикалијама, без риба и живота; њени отрови
су разорили читав предео. Трава и дрвеће беху спаљени и уништени;
понегде је стрчао какав мртав и нагорео пањ. Испод камења на брду није
било маховине ни мрава; подигавши га, налазио сам једино отровану
земљу која заудара. Неки кружан, уморан ветар дизао )е угљену
прашину, правећи од ње спиралу према ниском небу, а потмули,
подземни пожар чинио је земљу врелом тако да сам једва ходао.
Корачајући напред (мада нисам знао шта је назад), осећао сам умор;
врела испарења су ме гушила. Ипак сам, кроз полумрак који се спуштао,
журио колико год сам могао. Два-три пута сам се саплео и пао (дланови
су ми били окрвављени, одело поцепано на лактовима и рукама), али сам
одмах устајао и ходао даље. Тај предео, знао сам, морао је бити само
предворје другог предела, макар стаза којом сам ишао била и кружна.
Коначно сам, ослободивши се свега иза себе, избио на равну и,
чинило ми се, бескрајну висораван која је такође (посматрана из мог
приземног угла) образовала круг. Бледе звезде обасјавале су је
равномерно, а у даљини се видео срп изједеног, мрачног месеца. Тле је
било изровано (као да су га вековима погађали метеорити) али живо;
оштра трава хладила ми је прегрејане ђонове — као да, излазећи из

5
ватре, ходам по невидљивом леду. Нигде није било човека ни зверке, али
сам се осећао бодрије и мање усамљено него малопре; корачао сам лакше
и моја су плућа жедно удисала леден ваздух. Одасвуд се чуо нејасан
мрмор гласова; дизали су се из земље, падали са неба, кружили око
месеца. Чији су то били гласови? Шта су говорили?
Нисам више био сам. Не знам када (можда на средини тог круга)
придружио ми се неки човек; нисам видео откуда је дошао. Био је висок,
мршав и повијен напред, огрнут дугачким огртачем. Нисам му видео
ноге и чинило ми се да клизи изнад тла. Светлост беше недовољна да му
видим лице; било је сиво и неодређено, можда без носа, очију и образа.
Ишао је тик поред мене, али сам чуо само бат његових корака кад би се
повремено спустио на земљу. Обојица смо ћутали. Мени се чинило како
повремено нешто говорим. Шта сам говорио?
Били смо на крају висоравни; мрмор гласова је остао иза нас.
Трепћући у дубоком небу, звезде су нам показивале да се налазимо пред
црним зидом планине; месец је висио управо изнад наших глава. Дижући
се окомито увис, камење нам је затварало пут; са њега је капала хладна
вода и ја сам (после ко зна колико година) удисао ситну водену прашину.
Мој сапутник се окренуо према мени, јасније сам му видео лице; било је
избраздано борама, испијено, мрко (као да је дуго почивало у земљи), а
очи су му светлуцале у дупљама као два влажна камена. Уместо страха,
осетио сам сажаљење. Једва сам се уздржао да не пружим руку и не
помилујем га. Његова озбиљност (нимало тужна или жалбена) следила
ми је, међутим, сваки покрет.
Рекох: „Где си до сада био, човече?”
И он рече: „Пођи за мном!”
Више нисмо разговарали; журили смо. Прошавши кроз рупу у
стенама (сам је не бих ни приметио), ходали смо кроз подземну пећину.
Више сам назирао него што сам опажао како се зидови сужавају и шире;
бат мојих корака био је час јачи, час слабији. Са главе и рамена мог
сапутника као да се цедила некаква слабачка светлост и водила ме, мада
сам се понекад ипак придржавао за његов огртач. Ишао је брзо и ја сам га

6
лако пратио, одморан и свеж као никада; моја чула, отупела у
свакодневици посматрања и писања, поново су се отварала. Понекад би
застао и замислио се као да се двоуми; онда би наставио. И ја сам га
следио верно као пас, послушно као дете.
Одасвуд су жубориле воде; било их је и горе и доле. Јасно сам их чуо
како теку кроз стене, траже се и налазе, па заједно теку даље; биле су
мирне, сигурне и упорне. Светлост се појачавала, мада никада превише;
опажао сам тунеле лево и десно, отворене провалије које су потмуло
хучале, изломљено и претеће камење над нашим главама. Ваздух је био
час сув, час влажан; повремено устајао, повремено озонски чист као да га
тамо негде освежавају пролећне кише. Сталактити и сталагмити су нас
пресретали разноврсним облицима; виђао сам нестале животиње, заувек
скамењене у скоку или лету, понегде пећинице са угашеним огњиштима
(нека људска обличја седела су око њих непомично), а нека црна змија
шмугнула би ми испод ногу. Као да су нас пратиле многе равнодушне,
можда и непријатељске очи, али нисам осећао страх. Нисам осећао ништа
осим сажаљења и туге.
Они гласови (који беху остали на висоравни) поново су се чули; сада
јаснији, одређенији. И сваки као да је (полако и натенане) причао своју
причу кроз време које није протицало. Некада сам (немајући ништа осим
бола) све записивао; сада сам само слушао, покушавао да се снађем у том
обиљу.
Рекох: „Шта они хоће? Шта кажу?”
И он ми одговори: „Ја ништа не чујем, човече. То ти сам себи нешто
причаш!”

7
 II
На мом двору се не дева, не свира и не игра. По мојој заповести носе
се црне, погребне хаљине, браде и дугачке косе. Смех сам забранио,
укинуо сам осмехе, шале и смешне приче. Наредио сам да сви (бар кад су
преда мном) имају тужна и погружена лица, бледа као смрт. Уклонио сам
сва огледала, поломио их и бацио; нити ја видим себе, нити други треба
да се виде. Своју главу замишљам као лобању која ће ускоро остати без
косе, коже и носа. Ко плаче и нариче, тај је мој миљеник, мој брат; њему
је отворено моје срце као урна пуна пепела. Једино ја знам истину.
Данас-сутра изгубићемо слободу. Све оно што су моји преци стицали
биће нам одузето. Све ће бити разорено, похарано, опљачкано; људи ће
бити посечени, жене силоване, цркве оскрнављене. Ништа неће претећи
— осим можда у житијима које моји калуђери пишу и преписују,
полуслепи од лоших свећа и мрзећи ме. Они који стоје на јужним
границама, чекају да умрем, да се моји наследници посвађају око
наслеђа; онда ће све и без борбе бити њихово. И сви знају да због тога
тугујем, плачем, клечим по црквама, ударам челом о камен, облачим се у
кострет као и пустињак на крају моје земље.
Ја сам последњи међу последњима из мога рода, али сам ожењен;
такви су закони власти, а власт је од бога. Моја жена је висока и лепа,
орловскога лица, као ноћ црних очију; она је биће постеље, сношаја и
незаситих жеља. Побожна је само споља, онако како је научила на
грешном ромејском двору. И њена утроба је мртва, уништена побачајима
још за девојаштва; тамо мушко семе пада узалуд као киша на го камен.
Зато сам је и узео, волео сам њену јаловост. Ипак, никад јој не одлазим у
постељу, никад се не дотичем њеног тела.
Био сам кушан, али сам одолео; зато и остављам запис о томе.
Монголи су са истока напали наше непријатеље, победили их и замало

8
поробили. Ослабљени, непријатељи су се готово нашли пред мојим
ногама: имао сам свежу, очувану и добро наоружану војску, био сам вешт
ратник. Преда мном су била два пута: победити њих или мог брата. И ја
сам изабрао сигурнији и краћи. На вратима задужбине нашег претка,
лицем на Ускрс, дао сам да мом брату изненада одсеку бунтовну главу;
затим сам погубио његове убице. Док сам жив, власт ће бити у мојим
рукама, а после моје смрти неће бити ничија.

9
 III
„ … Овде је некада (које долази после многих „некада”), сигуран сам,
живео прачовек, а пре њега прамајмун, заједнички предак. Овде се
велико дрво живота разрачвало у два правца, према горе и према доле;
настале су опасне последице, предели између пустиње и обиља — у
њима се сунце сукобљава с ледом и ветрови, полазећи на север, окрећу се
према југу, а топлота пропада од хладноће. Митска бића прошлости као
да нису сасвим изумрла; бића садашњости су полумртва, сирота и крију
се …
… Усред зелених, шумовитих брда — која се простиру на све стране
као таласи окамењенога мора Панонскога што је кренуло према мору
Јегејскоме — повремено су ме изненађивала разјапљена уста пећина и
рупа у стенама као да су то неке изумрле животиње од којих су само
костурови претекли. А унутра: пре много векова угашена огњишта,
ископани гробови без костурова, цртежи на зидовима (просте сцене из
лова), неколико алатки од камена. Они који су овде живели, више,
изгледа, не живе, а они који сада живе — земљаних су лица као да су
управо изашли из дубокога бунара који никуда не води …”

„ … Древност ове земље испод Дунава — осталим рекама нисам

запамтио имена јер их је превише — потврђују многобројни народи који
као да су се, током прохујалих векова, слагали један преко другога,
просто се таложили на дну дубоке и вреле посуде историје што их је
топила и сагоревала тако брутално да се задах и данас осећа. Зачудо, сви
су дошљаци као и ми, Енглези — ту свака сличност престаје — али се
нико није сасвим задржао. Нестали су, отишли, били асимиловани,
побеђени или ликвидирани, однесени лудим ветровима који овуда
непрекидно дувају. Беху то Илири, Сармати, Келти, Визиготи, Словени,
Римљани, Византинци, Исмаелићани, Скити, Германи и многи други чија

10
сам имена заборавио или побркао. Јер, ко ће памтити њихове замршене,
пакленске родослове? …
… Беда њихових коначишта је неописива, подсећа на нека ранија
времена. Прљавштина слагана десетинама година, стенице, буве, вашке,
смрад, сточја балега, задах лоја, људи који се никада не купају и који
мрзе воду, на све стране богаљи и просјаци (ваљда се половина
становништва бави тим занимањем), рахитична деца и жене млитавих
дојки. Беда као на Средоземљу, само без средоземног сунца које сваку
ругобу чини лепшом; као по лондонским предграђима, само без наше
уљуђености; као у тешком сну …
… Неки ортодоксни свештеник, који је заударао на бели лук (њихов
народски лек против свих болести и универзално средство магије) и
ракију, рекао ми је да је тих народа на овом тлу било седамдесет и два, а
можда и више. Неких нема, неки живе, неки се друкчије зову, али сви су
помало допринели овом настраном амалгаму тла, карактера, конфесија и
судбина који је мењао имена као сумњива женска. И још ми је рекао,
преврћући очима као падавичар, да су овде божја стопала стајала
приликом стварања света и да зато његов очински благослов није имао
где да падне; раздељен је на друге крајеве и народе, а ту је остала
проклета метафизичка рупа и у њој трагови другог бога, творца црне
библије и рушитеља …”

„ … Путујући кроз бесконачне шуме, што пешице, што на мршавим

коњићима, спавајући под столетним крошњама храстова, не видевши
сунце недељама или само случајно на неком пропланку, сусретали смо
понекад намргођене домороце, здепасте попут медведа, кривих ногу, у
чудним оделима, који су или бежали или ћутали или нас упућивали
погрешним путевима у забити, напуштене мајдане (можда су некад ту
били рудници) и скривене долине. Окружен влагом и хладноћом шума,
прогањан тешким сновима — не приличи да их записујем јер су против
човека и света — питао сам се да ли сам на Истоку или на Западу? Или
негде између, на некаквој географско-психолошкој средокраћи, као у
простору празном од напетости, као пред давно изгубљеним улазом у

11
доњи пагански свет који усисава све цивилизацијске вредности и знања,
све позитивно? Или сам просто залутао у сну; тетурам и препознајем
дивљину прапочетка, њен оштри задах који мами да би вас уништио?
Или ме више нема?…”
… (После многих лутања, овај путник се кући вратио болестан;
личност му се умножавала и није знао ко је заиста. У њему су се напоредо
појављивали бегунац, јуродиви, роб, убица, господин из великог света,
мали друмски развратник и пророк. Повремено је говорио неким
неразумљивим балканским наречјима, а повремено је покушавао да се
убије, да стиша то мноштво у себи. Био је смештен у лудницу, подвргнут
посебној нези. Тамо су временом открили да је релативно здрав и да се
његове приче о путовањима могу узети чак и као истините, али га
никада нису пустили на слободу.)…

„ … Урођеници, чије смо настамбе имали прилике да посетимо, нису

као ми нити као било који други европски народ. Живе са стоком или
стока живи са њима у земуницама и потлеушицама покривеним сламом
и без прозора. Улазећи унутра, морала сам да ставим парфимисану
марамицу на нос да се не бих онесвестила и зато ништа нисам видела,
осим неколико мрачних лица по угловима. Спавају на поду, читаве
многочлане породице заједно. Једу на ниским дрвеним столовима,
дрвеним кашикама, из дрвених посуда, очајну храну без укуса и зачина;
морала сам да гладујем. Имају настране навике; кад не пљачкају госте,
дочекују их као изасланике богова и нуде им своје невесте, чак се љуте
кад буду одбијени. Нигде чисте воде за пиће или купање јер лешеве,
изгледа, бацају у бунаре и не ваде их док се не усмрде. Обратите ли им се,
они или ћуте или одговарају неком мешавином језика као да су побегли
испод срушене куле вавилонске. Ћутите ли, сматрају вас непријатељима.
И ми журимо да што пре изађемо одавде, да не иструлимо у овој
дивљини …”

„ … Кад ме је Њ. В. Цар и Краљ упутио на Порту као свог посланика,

дао ми је војну пратњу већу, чинило ми се, него што је потребна. Ипак
смо пролазили кроз крајеве које смо до сада неколико пута освајали и на

12
које, историјски посматрано, имамо право. Овде ми се, међутим, понекад
учини да ми је пратња премалена; одасвуд вребају непријатељски
настројени становници, скривени по шумама и својим забаченим
насељима без путева, спремни да насрну и да пљачкају и убијају. Толико
су дивљи да ни наш језик не знају: сазнадох да нас називају немацима, а
себе Рацима или Расцијанима …
… На северу беше све обично. Према југу, међутим, пут постаде
занимљивији, буквално питорескан. Имао сам срећу да туда наиђем у
право време; моји људи и ја видесмо представу величанственију од сваке
шенбрунске. На све стране су гореле столетне шуме, ватра се ширила као
олуја и дохватала небо, ноћ беше избодена пламеновима као блиставим
сечивима турских јатагана; дан су прекривали густи димови. На
згариштима тињаху огромни пањеви, вероватно израсли одмах после
библијскога потопа. Медведи и вукови излажаху на путеве, осмуђени и
побеснели, а потом се клаху између себе; дивље мачке и лисице
протрчаваху запаљене. У спаљеним селима гамизаху старци, жене и деца;
мушкарце једва да видесмо и то махом богаље…
… Наши турски пратиоци, иначе необично церемониозан свет,
објаснише нам шта се догађа. То казнени одреди, који се зову тевтиши,
гоне хајдуке, једно неискоренљиво зло овога народа, неку врсту сурових
пљачкаша који носе ореол бораца за слободу и заштитника нејаких;
били су се, кажу, размножили више него икада и власт је морала да
предузме одбрамбене мере. Хајдуке нису могли пронаћи, зато су морали
да уништавају становништво и да зло сасеку у самом корену. Штета за
толике дивне шуме, за лепоту предела нагрђену опеклинама. На првом
коначишту записаћу песму о томе …”

13
 IV
Прамајку Цвету сви памтимо као старицу, полуслепу а видовиту.
Нешто старије нити знамо нити памтимо. Мада малена од старости, једва
нешто већа од детета, прамајка нам је заклањала читаву прошлост, све
време тамо до постанка света. Од ње ништа нисмо видели, па смо се
навикли. Али шта је она видела, шта је знала? Нисмо је ни питали; кад би
нам испричала, можда не бисмо желели да живимо.
Вршњаци и рођаци су јој давно помрли, а било их је свуда око Кала;
њихови гробови лежали су на све четири стране света. И нико више није
знао чија је, од кога је рода, ко су јој били родитељи, како се заиста зове.
Као да је одувек била ту, међу нама, седа, безуба и погурена; сачекивала
нас је кад смо се рађали, испраћала кад смо умирали — оно у средини је
ипак некако припадало нама.
Њен муж, онај који је давно с њом овде живео (некакав сметени
Лазар), отишао је некамо, придружио се некоме и погинуо или нестао, а
сећања на њега су потпуно ишчилела. Да није било ње, која га је понекад
помињала, не бисмо знали ни да је живео. Девери (Лазарева браћа и
полубраћа — прамајка се, изгледа. није само једном удавала) расули су
јој се по хајдучијама и тамницама, по војскама, ишчилели су и нестали
као плева на ветру; њихове жене и сестре такође. Овуда увек нешто дува
и неки ђаво пролази, мало шта претекне и остане.
Неко рече: „Каква земља, такав и народ. Ово је, људи, ветрометина.
Па кога поломи и кога однесе!”
И неко додаде: „Да нисам обзиран човек, рођаче, ја бих рекао нешто
још горе. Али је боље да ћутим и да не чачкам мечку где не треба!”
Синови јој одавно беху матори, а праунуци средовечни људи; једни
грбави, други тек погрбљени. Нису смели ни да се сагну ни да чучну.
Како после да се исправе? И зашто? Слушали су је као да су деца; њиховој

14
деци беху због тога још страшнији. И никада ништа нису радили пре
него што би њу упитали; њено ћутање или мрмљање беху им одговори.
Јасен пред кућом (засађен кад су је као младу довели и кад је са
капије бацила невестинску јабуку међу рођаке и сватове) одавно је
изгубио лишће, гране и сокове; остало је суво дрво у чијој су се трулежи
легли стршљенови и понека змија. Чак ни врапци нису слетали на њега.
Онај неко рече: „Једино кукавица, наша домаћа птица. Да је не
заборавимо, да се не осилимо!”
Наша прамајка ни као помлађа није никуда излазила, акамоли као
старија. Или је заборавила да хода или није хтела. Затворила се у кућу,
заградила зидовима, праг ставила између себе и света. Заборавила је
гробља, цркве, саборе и манастире, одбацила сваки посао, манула се
брига и разговора. Ретко је јела, нисмо знали кад спава; очи јој беху
отворене, зенице широке као прозори иза којих ничега нема, душа
одсутна.
Говоркало се (Каљани су у томе мајстори као ни у чему другом) да је
застала на граници између два света; овог се сама одрекла, онај је због
нечега неће. Једни ветрови су је понели, други зауставили; стоји на
чистини између овде и тамо где дува са четири стране, али не ковитла и
не вртложи. На тој ветрометини се окаменила, оставила вид, слух и
остало, изгубила половину речи, заборавила све што је прошло,
пресахнула као танак извор, угасила се као тиха ватра. А ситне су јој боре
појеле лице; беше као испуцала земља која чека кишу. Једино јој је још
танки дах набирао уста као слаб ветар из дубине; није могао ни да
замагли огледало, акамоли да угаси свећу.
Откад памтимо седела је поред огњишта, испод иконе Светога
Мрате и чађавог липовог крста, згрчена, скупљена у себе, огрнута
црнином (жалила је све своје мртве, а можда помало и живе), забрађена
марамом. Седела је на трешњевом троношцу који је још њен муж
направио, наша га тела углачала, а време окаменило. Држала је
непрекидно један чобански штап, изрезбарен знацима које нисмо

15
разумели; каткад би њиме замахнула као да прети, каткад би на њега
наслонила браду као да нешто ослушкује.
Мицала је уснама, шиштала, хрипала, мрмљала; ми ништа нисмо
чули, још мање смо разумели. Али, ма куда пошли, ма шта радили, ма
колико лудовали у Калу и изван њега, некако смо је увек осећали иза
себе као лаку и упорну сенку која хода за нашим залуталим стопама.
Саплитала нас је, пресретала и збуњивала, опомињала чак и својим
одсуством. И тако смо се непрестано враћали тамо одакле смо пошли, на
праг своје куће и пред прамајкине сасушене ноге.
Онај неко опет рече: „Да видимо докле ћете? Да видимо шта ћете
сутра кад ње више не буде?”
Поваздан је белим очима зурила у ватру која се никада није гасила.
Неко од нас је увек морао да доноси главње, да чисти пепео и да
подјарује пламен. Раније су то радили њени синови, касније њени
праунуци и њихова деца; сви су то сматрали за почаст и нарочито су се
трудили. Онај који ниједном није додавао дрва на њену ватру, није имао
никакав углед међу нама.
Дим се непрестано (зими и лети, у рату и у миру) вио над нашом
кућом као перјаница, као наш знак. Гости су нас лако налазили по благом
задаху паљевине, макар били глуви, слепи и хроми као што су обично и
били; нама због нечега не долазе прави, весели и бесни, заобилазе нас
снажни и здрави. Ми смо између путева, на брегу, а као у каквој рупи;
видљиви одасвуд и сакривени. Ми смо далеко од градова, а близу само
једноме чије име нећемо ни да поменемо; и од њега смо далеко колико
год можемо.
На тој прамајкиној ватри зими смо се грејали, лети хладили;
обасјавала нас је с пролећа, црвенила у јесен. Била је то ватра за све нас и
за сваког понаособ. Као да је сваки од нас носио са собом — у зеницама
или мозгу, сплетену с маљама, растворену у крви. Без ње бисмо мислили
да се смрзавамо; и са њом нам је углавном било хладно. На тој ватри нам
је врила вода за купање новорођенчади, обгоревали српови којима смо
им пресецали пупкове, искувавали се пелене и вретена за нове побачаје.

16
Жегла нам је дланове и образе, смудила косе, сушила мокре гуњеве,
крцкала храну у земљаним лонцима, руменела славску прасад на
ражњевима, грејала благо зајапурене и отворене женске бутине.
Непомична, она је радила свашта.
Онај неко рече: „Нема шта, ватра за све. Ви, Лазаревићи, имате
најбољу ватру у Калу. Причувајте је, причувајте се!”
У њој су се (ако се човек занесе, ако га сјај засени, ако је попио
превише ракије) виделе разне наказе и приказе као у болесничким
сновима. Биле су то ноћне животиње са наопаким облицима, птице без
перја, змије које лете попут арханђела, курјаци крвавих зуба (а блиски
нам и драги као рођаци), дивови и дивљи људи са по једним оком насред
чела, дугокосе жене са дојкама до пупка или до колена, светли и мрачни
коњаници, три разноимена сунца и дванаест ветрова. И много шта друго
што се не може исказати па чак ни замислити; живело је у ватри као да
не живи, безгласно цвилело и пиштало, сагоревало без топлоте. Трзали
смо се опчињени и ником нисмо смели да причамо о томе, чак ни себи.
Ватра је два-три пута малне утрнула, замало се угасила због наше
непажње. Замајали смо се другим, занели се, забасали где не ваља и где
нас нико није тражио — полусањиви, полубудни, отежалих ногу и руку
као да смо се напили. Просто, за тренутак нисмо били они који смо већ
неки други људи.
Прамајка Цвета је ватру поново разгоревала. Вративши се, затекли
бисмо огњиште без дрва и без пепела, голо и хладно; у ваздуху је висила
ватра која се хранила само прамајкиним дахом, ледом њених вена.
Трчали смо преплашено, доносили главње и суварке, а ватра је све то
опрезно заобилазила као да нам не верује. Разгорела би се заиста тек
који дан касније кад нисмо гледали. После тога бисмо се разбољевали;
тресле су нас тролетнице, појављивале нам се живе ране на кожи, а крв
нам се показивала у пљувачки — црвенкаста, горка и сва згрушана.
Онај неко опет рече: „Не вреди што сте опоменути. Опет ћете ви све
да заборавите. Не звао се ја како се зовем!”

17
 Прамајка је, не видећи, знала где је сваки од нас. Кад би поменула
некога који је отишао у туђину, тај би још исте ноћи залупао на врата,
рекао ко је (отварали смо само својима) и придружио нам се под
губерима — ускоро га нисмо разликовали од других. Кад би изговорила
име које нисмо знали, нека би од наших жена остала носећа; дете се
рађало са готовим именом, местом у задрузи и одређеном судбином. Кад
би именовала рођаке из других села, они би сами долазили као да су
чули позив. И кад би се прекрстила, ми смо (не гледајући који је дан по
календару) излазили на гробове и остављали понуде, палили свеће,
вином заливали крстаче.
Једино је, кажу, њен најмлађи син (за све нас безимен) није слушао;
отишао је одавно и није се вратио нити је икада послао глас о себи. О
њему нисмо ништа знали нити смо смели да питамо, а за нашом софром
га је чекало место као да ће сваког часа наићи. Мало јела смо увек
остављали под прагом — за њега или за змију која је тамо живела. Сви
остали су били ту, вртели се око куће и никада се нису превише
удаљавали.
Једном, вративши се са покошеног поља, нађосмо прамајку Цвету на
земљаном поду крај огњишта. Лежала је потрбушке као да је пре тога
клечала и пала на лице. Није се мицала. Штап беше сломљен и нагорео, а
знаци са њега су нестали. Нагло захладне, иако до тада беше врело и
сушно као у пећи. Иње се нахвата по зидовима, слана попаде столице и
софру, студен удари са огњишта као из какве ледене пећине. Ватра је
тињала у тој ледари; згасну чим уђосмо као да смо унели ветар. Икона
потамне, лик Светог Мрате ишчиле као да бежи из рама, босиљак се
струни и још једном јако замириса, а крст се искриви и постаде круг.
Ластавичје гнездо се сруши; те године су наше ласте отишле много пре
зиме и више се нису вратиле.
Онај неко рече: „И ми бисмо отишли да знамо куда. Богами бисмо
отишли!”
И ми му одговорисмо: „Претекла ти реч, погледај да ли је Преки Пут
још пред кућом, да није и он некуд отишао?”

18
 То рекосмо тек онако. Знали смо да пута одавно нема; однеле га
поплаве, излокале кише, појели га коров и травуљина — све рупа до рупе
и нигде излаза. За такав пут требају нарочит коњ и нарочит коњаник,
више крилати него ногати.
До мрака смо заобилазили прамајку Цвету, најстарију старицу међу
старицама. Била је непомична, били смо опрезни. Шта ако скочи, ако нас
потера штапом? Како ћемо на хладноћу, где ћемо овако голи и сироти?
Али кад смо јој пришли (прво њени синови па остали, најзад онај што
стално нешто прича из прикрајка) ништа се није десило. Њена рука (као
канџа без меса, птичја и зверска истовремено) почивала је у пепелу.
Глава јој беше смежурана као орах без мрезге. Кости су штрчале као да се
разилазе; разминуле су се и нико више није могао да их скупи. Испод
мараме није имала косе, а ваљда ни меса испод коже. Једино јој око уста
титраше блага сенка пламена који брзо утрну.

19
 V
На улазу у Као је Паљевито — ни брдо, ни ливада, ни шума, ни пут,
ни јаруга, ни човек, ни животиња, Паљевито није ништа препознатљиво,
а нема се с чим ни поредити; празна је и мутна именица која издалека
напомиње пожаре или нешто горе. Нико не зна тачно где је, зашто је
тамо где га нема, због чега је нигде, шта је кад није и како је кад јесте.
Нико се не чуди том свом незнању о нечем што се стално помиње, што
служи као узречица, претња и опомена.
Но — Каљани то кажу сваком ко је вољан да пита, а нарочито оном
ко није — тамо не иди, не лутај, ништа не тражи; тамо не дижи куће, не
ори њиве, не напасај стоку, не води децу. Не помињи га, ако баш не
мораш; ако мораш, учини то нечујно, помени га ћутећи, нађи
сабеседника који га подразумева, који је сличан теби. Оно је „оно”, а „то”
је зло и наопако, чак и горе од тога; оно је невероватно и непостојеће,
али делатно и снажно, можда јаче од свега што постоји.
Деси ти се оно што се живима не дешава, што се ни мртвима не
случује; збуде се незбуђено. Омркнеш где ниси освануо, стигнеш камо
ниси пошао, будеш онакав какав ниси; омутавиш, уста ти оду на затиок,
нос ти се помери, руке онемоћају, ноге се збуне. Гуја те међу очи пољуби,
а теби је свеједно, прија ти смртна хладноћа. Име ти постане без-име, а
презиме не-име, средње слово се изгуби, нестанеш тамо где су и твоји
безимени преци нестали; у празном без-језику пра-света одакле дођосмо
и камо се враћамо ван-себни. Људи се обезљуде, а животиње побесне.
Прародитељски курјак покаже своју губицу, запењену беснилом. Више
не видиш ни сунца, ни месеца, ни звезда; црна светлост те обасјава
тамом.

Сви Каљани за себе мисле да су Белокаљани; Црнокаљане презиру

свом душом и причају страшне приче о њима. Тако упорно презиру и

20
тако потанко причају као да мисле на себе. Одакле човек извлачи слике и
визије светског зла, ако не из себе, из недоступних и тајних слојева своје
душе, дубоких као понори, црних као угаљ? Зло није у свету већ у човеку;
сам га је измислио, сам га и користи.
Кажу: „Не веруј Црнокаљанима, човече, не окрећи им леђа, не зајми
им новац и не једи њихову храну. Све ће то они стоструко да наплате,
узеће ти и оно што немаш, одраће ти кожу с леђа. Они су нељуди и
подљуди, зверови на две ноге, шумске животиње које живе међу нама,
скривени и потуљени зликовци, робијаши који још нису на робији. Они
су све што ти и ја нисмо па још горе од тога. Они једу живу децу да не би
оглодали рођене уши, убијају своје старце да би их наследили, жене се
курвама да би другима нашкодили. Они су штеточине, лопови и
паликуће, бацају чини, праве мађије и разносе болештине. Све чине ноћу
и под окриљем нечистих сила, а дању се праве као да ништа нису
урадили. Имају два лица и две душе, а тела су им обележена. Они чине
све што ти и ја не чинимо, мањ ако нас зло не натера. Чинили би и горе
да није нас двојице, завладали би Калом да их ми не убијамо. Завладали
би светом кад бисмо их ми пустили да утекну. Кад бисмо испричали шта
су нам све радили, нико не би поверовао. Зато и не причамо, само
показујемо прстом на њих. Да смо власт, ми бисмо све њих у затвор, на
неко острво у далеком мору — нека се тамо кољу између себе. Али нисмо
власт — зато је њих све више, а нас све мање. Појављују се као мрави из
земље, поткопавају куће као кртице, вуку се на трбусима као змије,
опкољавају нас и стежу. Једва дишемо, а немамо коме да се пожалимо.
Црнокаљани нису јуче рођени нити ће данас да умру, надживеће и мене
и тебе и оног који дође иза нас. Смрт је на њиховој страни као и читав
живот, као и небо и земља. Нама остаје да се уденемо негде између, да се
сакријемо и сачекамо боља времена. Томе су се надали и садашњи мртви,
а нас двојица треба да чинимо исто. Можда ће нас заобићи, можда имају
преча посла код других? Они су исто људи, имају главу, ноге и руке, и
срце на десној страни, али и покварену крв, бухаве кости и мозак пун зла.
Они су без душе; зато хоће да отму све наше и да нас оставе без ичега.

21
Они су ништа. Зато сад гледају баш мене и тебе и питају се на коју ћемо
страну: ти пођи на моју, а ја ћу на твоју.”

22
 VI
Била је зла година. Причало се како је код нас упала туђинска војска
и уништава све. Реке су почеле да теку узводно, птице су престале да
лете; звери су сишле са планина и придружиле се људима. Курјаци су
завијали људским гласовима. Бегунци су умирали по путевима, читави
збегови су нестајали; касније смо их налазили разбацане по шумама као
да их је одувао ветар. Болести су се шириле као пожари и никога нису
штеделе; горели су стари манастири и калуђери у њима. Деца без глава и
жене без дојака ходали су путевима и горама; ко их сретне или сања,
више није знао куда иде ни шта ради. Нека гола старица, безуба и
шупљих очних дупљи, летела је од села до села; за њом су остајала
гробља и пустош.
Наши војници (сами су се називали нашима) покупили су нас од
рала и стоке, са њива и бачија, где год су нас нашли. Пуцајући камџијама,
дотерали су нас на равно поље, пуно крештавих птица; одржали су нам
говоре које нисмо разумели. Запретили су нам да ће све бегунце и оне
који не верују у нашу победу побити, сабљама сасећи, набити на кочеве,
спржити на ватри, сатрти чим стигну. Ако победимо и одбранимо земљу,
обећали су нам црквени благослов. Потом су нас нахранили и напојили и
пустили да спавамо у својим бљувотинама.
Кад се битка завршила, приметисмо да нико од нас није преживео.
Лежали смо прободени копљима, изгажени копитима дивљих коња,
глава поразбијаних буздованима. Једино ја (не знам баш тачно ко сам)
лутам по разбојишту, случајно полужив; претурам лешеве, растерујем
гавранове који им кљују утробе и очи, рањенике на умору питам за моју
браћу (било нас је деветорица). Јесу ли погинули заједно или сваки за
себе? Да ли је бар један успео да побегне? И где је наш стари отац са

23
брадом до појаса који је, кријући се, дошао за нама, плачући и
проклињући туђе и наше војнике?
Носећи десну у левој руци (и она ми се некако одвојила од рамена),
враћам се у Као. Нити ходам нити летим, не схватам шта управо радим.
На једно око сам слеп, на друго једва нешто назирем; светлост ми је
тамна, ноћ ми нејасно светлуца. Црева су ми испала из распореног трбуха
и вуку се по прашини. Неко ми је одсекао језик и зато причам са собом.
Једну ногу немам до колена, другу ми замењује грана коју сам одломио
са дрвета. Онај који ми је извадио срце урадио је то добро; ништа не
чујем у својим грудима. Мошнице сам срећом негде погубио и жене које
срећем немају рашта да ме се боје.

24
 VII
Свака каљанска фамилија има свој део гробља, обележен прећутним
договором. Сваки Каљанин већ на рођењу добија своју парцелу, која му
припада и којој припада; нико му је неће заузети или отети, ма колико
био сиромашан, ружан и безначајан — она је вечна имовина. Неки их још
за живота обилазе и уређују, а неки чак ни после укопа; има различитих
људи као и различитих мртваца. Ни загробни живот није свима исти;
прошло време се укршта са временом садашњим и зато су оба
неразумљива.
Смрт је честа реч у каљанском речнику, а умирање и све што је с
њим у вези — омиљена шала на коју се нико не љути, чак ни самртници.
Добро васпитан је онај који сваког часа помиње како ће умрети. Кад он
то заборави (а неки старци су томе склони), рођаци га опомињу и
подсећају на ред. Рађајући се случајно, Каљани умиру намерно; неки
сами од себе, неки уз туђу помоћ. Не знају се ниједан или ниједна који су
то избегли.

Негде у гајевима су Маџарско и Џидовско Гробље, одвојени само

једном дубоком јаругом коју је начинио последњи земљотрес. Некада су
вероватно била једно, данас су веома слична; имају само своја имена,
неколико безобличних каменова без белега и по једну крушку дивљаку
горких плодова. И ништа више, ако не рачунамо густу траву и гуштерове
који се сунчају. Каљани тамо не иду; у њиховој свести читаво је село
прошарано дозвољеним и недозвољеним местима међу којима се, у
ствари, нико не сналази; зато је боље не ићи него ићи. Дошљацима
допуштају да Гробља виде издалека, са Мраморка као са осматрачнице.
Нико не зна зашто се Гробља тако зову; нити у Калу има Маџара,
нити Џидоваца, нити икога ко би им сличио. Маџари су, као што знамо,
повремено наши суседи; могуће је (и сигурно је) да смо се клали и тукли.

25
Али ко су Џидовци? Чији су, кад су нестали, како су живели, зашто нису
оставили неки поуздан траг за собом? Имена не настају случајно као
људи, нити исто тако случајно нестају; стога треба веровати да су
Џидовци постојали, да су били народ, племе или утварна дружина, чета
убица и пљачкаша. Пролазили су овуда (можда баш на црним,
запењеним коњима који руше све пред собом), клали, палили, силовали,
чинили све оно што чине све војске и сви нападачки, такозвани
историјски народи; за дан рушили оно што је деценијама дизано и
нестали, изгубили се у мраку из кога су на кратко изашли, оставивши за
собом пустош, ране и болове у душама преживелих. Болови су се затим
преобразили (јер људска памет све мења да би схватила и да би поднела)
у празна имена која чекају нове, сличне или различите болове. Патње
никада није мање на свету, а можда се и непрекидно повећава; сутра ће
бити горе него што је икада било.
Каљани причају (гласовима стараца и старица које нико не слуша)
како је некада, док време још није било мерено и записивано, седмоглави
змај, нека сасвим нељудска ругоба, заноћио у Калу. Чим је стигао са
севера, претворио се у кошчатог, суровог ратника са пламеним мачем у
руци; наредио је да му се доведу све девојке и младе жене и облежао их, а
остале побио. Прича не помиње шта је било са мушкарцима; њихово
уништење или преживљавање очигледно није било важно за наставак
живота. Мада ниједан Каљанин то никада не би признао, мајке су
битније од очева; удовице обнављају сатрвена насеља, жене повремено
спасавају свет који смо ми угрозили.
После неког времена тај незвани гост-убица се заситио; приче вазда
постављају границу преко које зло не може, штета што није тако
уистину. (Можда су младићи организовали отпор, изабрали између себе
јунака који ће га убити и тако постати полубог?) Поново се претворио у
седмоглавог змаја и одлетео, рекавши: „Чекајте ме, вратићу се. А вратићу
се и ако ме не чекате!” Ни Каљани ни ја у то не сумњамо; питамо се
једино кад ли ће то бити. Сутри или прекосутра? Или се можда догађа
сада, а ми, заузети свакодневним пословима, још нисмо приметили?

26
 Џидовци су вероватно настали из његовог семена; они су његов
црни, смрадни траг који се вуче кроз време и нараштаје. Рађале су их оне
облежане младунице које још нису биле научиле каснију вештину
уништавања заметака; рађале су их њихове кћери и њихове унуке и тако
редом — историјски континуитет зла је непрекинут. Високи су, танки,
повијених леђа, руке држе попут склопљених крила, имају кукасте
носеве и перје на прсима, уда им висе до колена, језици палацају попут
змијских; кришом кољу, пале, шире болести и рђаве вести, ваде дечја
срца, мађијају и опчињавају, ретко им ко може одолети. Они су далека
митска слика свагдашњег и данашњег зла које има безброј имена;
наизглед их нема, невидљиви су, негде скривени, заштићени образинама
и белопокладном одећом. Појављују се само у нарочитим приликама; кад
избију ратови, буне или преврати, кад се сви позавађају, кад прокапље
крв, кад прораде ножеви и пушке; онда их има безброј, много више него
што је потребно једном забаченом селу које се крије иза божјих леђа и
које се тешко може видети голим оком.

Систем каљанских родбинских односа је линеаран, са јаким

траговима племенског и патријархалног, чврст попут неке окамине из
прошлости. Мада је очигледно постао из једне поетско-религиозне слике
небеског поретка (или је можда та слика настала из њега), није
апстрактан и неодређен; јасан је у свему, у дефиницији и у њеном
примењивању, малне као римски законик, и супротставља се сваком
мењању или духовном колебању. У овом систему јеретици и
превратници су непожељни, реформатори су унапред онемогућени,
угрожени чим се обелодане; све треба да служи мирном трајању. Казне
су просте: прогон, одстрањивање или смрт. Брзина и ефикасност казни
зависи од преступа и отпорности појединца, од степена угрожености
заједнице или расположења оних који се сматрају угроженима.
Основица таквог система је мушки, то јест боговски принцип. Отац је
глава породице, управник и заповедник, господар свега, зналац и судија,
сведржитељ од кога све потиче, али којим се ништа не завршава. Мајка је
(насупрот распореду полова у старијем и већ заборављеном систему чији

27
се трагови још понегде дају наслутити) само родница, чуварка огњишта,
радна снага и она која слуша, која се повинује вишој вољи. Ко нема оца (а
тиме и очевог оца и тако редом) — такав не постоји ни у својим
потомцима, нико га неће препознати; његово постојање је случајност,
оно што се десило да се више не би дешавало. Ипак, догађа се да име
мајке, преображено у мушко, постане почетак новог низа; такви су,
рецимо, Лазаревићи-Цветићи који признају Цветка, а Цвету само
понекад. И сви знају своје мушке претке чак до деветог колена или, ређе,
до насељавања у Као; набрајају их у свакој погодној прилици, изговарају
их као старинске молитве које штите од зла и покоре, гурају испред себе
као породично оружје. Преци м међе су све што заиста поуздано знају,
што су увек спремни да кажу и да покажу.
У њиховим породицама (које имају од једне до неколико кућа) влада
стална, притајена напетост као у завађено-сложном чопору. Осећате је у
ваздуху, она вас притиска и гуши, а не видите је; измиче опажању или
дефиницији. То је неко унутрашње стање, можда полунагон-
полуосећање, које се ретко исказује у спољашњем, још ређе помиње;
могуће је и да је то маска нечег другог, невидљивог. Сви су против свих,
нико није ни за кога. Сваки члан заједнице у могућем је (чешће
стварном) антагонизму са сваким другим чланом, сваки има подједнак
број противника и савезника; усамљен не може бити нико. Сила која их
држи у сукобу као да их нераздвојно спаја. Одвајање није дозвољено;
нико га никада није остварио до краја. Можда појединац и не постоји?
Други га чине оним што јесте, стварају му особине, граде га и разарају.
Можда индивидуе настају тек у граду и другде, идући тужним путем
нестанка? Усамљени човек је неприродна појава, један биолошки
парадокс без икаквог основа.

28
 VIII
Кроз Као иначе нико не пролази, ако не мора. Понекад се месецима
не види пролазник на Преком Путу; једино наши људи иду некуда и
враћају се. Можда неко и пролази, али га ми не видимо и не чујемо. Често
се пси узнемире, лају па се стишају; они и онако немају преча посла.
Рано с пролећа наиђе нека жена, расплетене косе, у белој кошуљи до
пета, висока и стара. Дан беше сунчан и светао, али њу не опазисмо како
треба; попала нас је нека измаглица од које боле очи и све видљиво
постаје лелујаво и расплињава се. Она жена прође све крајеве Кала,
завири у сваки кутак, баци поглед на сваку кућу, а ником се не јави и
нико је не поздрави; потом оде одакле је и дошла. Не знамо колико је
боравила код нас. Можда сат, можда недељу, можда месец? Тек, нестаде
одједном к; о што се и појавила и ми је брзо заборависмо. Чак и они који
увек имају нешто да кажу прећуташе њен пролазак.
Тог лета у Калу завлада нека редња, што нам се и раније често
догађало; болести дођу и прођу, однесу шта је за ношење, а ми остајемо.
Чекамо ново време, нове болести и нове прилике да све раније
заборавимо. И у почетку би обично као и много пута до тада; помре
нешто стараца и деце. Шта да им радимо кад им је тако било суђено? Да
нису били на реду, не би ни помрли.
Неко рече: „Једнима додијао живот, други се уплашили живота. Баш
ми је жао и не могу да испричам колико!”
И неко му одговори: „Не брини се, рођаче. Испричаћемо ми целу
жалост кад будемо тебе сахрањивали!”
Учесташе нам пратње и четрдесетодневице, беху нам мало један поп
и два гробља. О црквењаку и да не причамо; онај један нам умро међу
првима и нико не хтеде да га замени. Нити знамо да певамо црквене
песме (и своје једва некако сричемо), нити желимо да се петљамо у те

29
неразумљиве ствари. Имамо само једне Задушнице. Тад помислисмо да
их направимо још неколико, да их имамо при руци кад год нам устребају,
али се не договорисмо, посвађасмо се одмах. Једни неће Задушнице
радним даном, други неће недељом, и сви имају добре, али своје разлоге.
И читаво лето проведосмо тако: иди на гробље, враћај се с гробља.
Или сахрањујемо неког свог или неког ко је нама био на сахрани или
неког задужујемо, и тако редом. Досадисмо једни другима с плакањем и
кукањем, са изјављивањем и примањем саучешћа.
Неко опет рече: „Мртвима свеједно, нама теже. Склепавај сандуке,
копај раке, прави крстаче, крсти се, једи и пиј, плачи и кад ти се не плаче.
Као да немамо преча посла!”
И неко додаде: „Овог смо лета, брате, лепо могли да се испосвађамо
око воденице као и прошле године. Да нам лето не прође узалуд!”
Некакав ситан калуђер-луталица (један од оних за које никако не
знамо коме манастиру припадају) сврати у Као, али не прими прилог
који му понудисмо и не преноћи, погледа нас разроко као да види нешто
необично на нама, прекрсти се и оде, а ми се брзо разиђосмо из порте у
којој смо се били окупили ради неког договора. Што да се свађамо кад
нас нико не чује?
Потом заређаше други, озбиљнији мртваци, средњаци и
средњакиње, они на којима куће стоје док не падну. Почеше да умиру
људи и жене изван реда, све некако напрескок. Ко би се у томе снашао,
ко би то разумео? Зачу се истовремено кукњава из разних крајева Кала;
са Печенега на Породин, из Голобока према Драгонежу, од Јазвине у Рид,
са Мраморка право у Котражу. Обиђе све крајеве, све куће и састави круг.
Али кукњава беше друкчија него иначе, слаба и цвилећа као да су
нарикаче потрошиле грла или као да држе црне мараме на устима.
Никаква и потпуно некаљанска кукњава, просто беда и срамота. Раније
се бар нарицало из све снаге, да се чује на врх Старе Планине, да се
уплаше и задиве сви који наиђу. Сад се цвилело, крештало, цијукало као
на погребима неког мишјег, патуљастог народа. Да су чули, покојници би
нам то оштро замерили.

30
 Гласови нам једва некако пређоше преко плотова (да ови беху виши,
не би стигли ни до Преког Пута), једва се добацише до потока. Лагано се
дизаху и гушњаху као дим са пригушене ватре, као измаглица са тела
оне старице. И онда лебдијаху изнад кућа и гајева као ниски облаци из
којих само што не прокапље, само што не лине.
Неко рече: „Хоће ли ово киша, град или неко треће време?”
И неко му одговори: „Нешто ће, рођаче, да буде и онда кад нас
двојице више не буде. Много ми је жао и немам речи!”
Али не прокапа и не лину. Све остаде како је било; оно горе и около,
ми доле и у средини као жито под воденичким каменом. И да смо имали
где да побегнемо, не бисмо то урадили. Ако је код нас овако, на другим
местима по свету мора да је горе.
Наиђоше Цигани, шарени и бројни као и сваке године, црни и
белозуби. Пошто су презимили негде доле (можда и у самом паклу),
дођоше да нас обиђу, да нам поправе пробушене судове, женама завире у
дланове и украду коју залуталу кокошку. Раније смо их једва примали
(тек да не огрешимо душу и да покажемо како смо добри), али тада их
дочекасмо као рођаке. Али ни Цигани не разапеше черге, не пођоше по
кућама. У њиховим разрогаченим очима видесмо какви смо и на шта
личимо. Окретоше кола и појурише као да их неко гања. Камџијаху
чупаве коњице, само прашина остаде за њима. И неки оштар задах на
трулеж и распадање; нисмо знали да ли је њихов или наш.
Двојица-тројица лудоглаваца (од оних што увек све боље знају и
хоће нешто друго) покушаше да побегну и да нас оставе на цедилу.
Одоше ноћу, вратише се такође ноћу, кришом. Тек ујутро приметисмо да
су опет међу нама, покуњених носева, изубијани, модри и зелени као да
су налетели на неког ђавола. И проговорише тек пошто им мало
помогосмо у томе.
Рекоше: „Зло и наопако, људи. У друга села не пуштају, гађају
камењем, псе пујдају и бију моткама. Издалека вичу да је таква наредба
одозго и да је таква иста вероватно стигла и у Као. Праштајте нам ако
икако можете!”

31
 И ми рекосмо: „Не можемо. Али о томе ћемо други пут, кад будемо
имали више времена. Сад идемо да нешто питамо ону будалу од кмета!”
Наш кмет (сам се изабрао тврдећи да све зна и све може, а нико није
смео да му се супротстави) нагло је оглувио и омутавио, већ неколико
дана га није било да нам соли памет. Сигурно би се и сакрио, да је имао
где, да је могао наћи неку нама непознату рупу. Нађосмо га иза куће како
лежи, колута очима и млатара рукама као да ће да полети. Нити нас
препознаде нити хтеде да нас примети. Кад нам се учини да више није за
шакетање, пођосмо у порту на договор; тамо лакше мислимо и не
устручавамо се то да кажемо.
Неко рече: „Има ли неки гори од онога да га одмах изаберемо за
кмета. Кад су најгора времена, нека и влада најгори као и досад!”
И неко му одговори: „Та ти не ваља, рођаче. Кад су најгора времена,
најбољи треба да су на челу. Да имамо после кога да прогласимо за
кривце!”
И док смо се препирали око тога, болест заиста навали. Почеше да
умиру момци и девојке, они што им нико ништа не може, што све могу.
Час момци, час девојке — понајвише заједно као да их нешто спаја. И
необично: момци пре војске и ратова (навикли смо да гину или да се
некако друкчије утамањују), девојке пре удаје (оне су се иначе бесиле,
давиле и гушиле) — све без метка, ножа или конопца. Данас их видимо
на извору или код стоке како се кикоћу и штипају, сутра чујемо да леже,
прекосутра видимо црн барјак испод слемена.
И крену прича да се обзнанила репата звезда усред ведрога неба; би
нам као да смо је сви истовремено видели. А за њом иђаху, као у литији,
крвави барјаци и пробушено сунце без сјаја и поворке оних што помреше
— бучна и невесела гомила која је заклањала читаво небо и прождирала
звезде. Сунце се непрекидно смањивало, све док не постаде као излизана
пара која се даје просјацима (зато је тукла устока и жегла сувомразица),
барјаци су се вијорили као да почиње буна, а утваре се множиле; новима
су се придруживале старе, оне из свих времена која беху пре нас. Кад

32
репата звезда ишчезе, остало остаде на небу и постави се тачно изнад
Кала.
Неко неком шапну испод покривача, тихо и једва покрећући усне:
„Морија, брате мој!”
Неко се пробуди, неко заспа, неко некога чу како шапуће: „И зове се
куга, рођаче. Кратко име за тако дугачку болест!”
И тај нечујни шапат (више ромор и шумор, нешто као ћарлијање
слабог ветра из незнани) обиђе читав Као, прескочи Широки Поток,
допре до удаљених кућа, откључа браве, скотури се око огњишта, погаси
ватре испод котлова и заустави воду да не струји. Тад разумедосмо
зашто су нам нови мртваци надувени као мешине, отечених жлезда,
преврнутих беоњача, крастави и са белом пеном на устима. Наказе а не
наши лепи, питоми мртваци одраније које смо редили и спремали за
сахрану као девојке за венчање.
Последњег дана (који је више личио на ноћ) окуписмо се у порти.
Полегасмо и поседасмо испод дрвећа које беше остало без лишћа; нешто
га је појело док смо ми мислили на друго. Стајали су једино они који су се
увек правили важни Нисмо добро видели. Некаква нам се скрама
навукла преко очију као завесе — видиш њу, али једва шта друго; више
смо слутили и предосећали. Овде и онако очи нису много потребне,
знамо где је Стара Планина, где Мајдан, где који извор, где рупа, где пут.
У Калу, уосталом, више и није било ничег за гледање.
Ипак јасно опазисмо да нас је опасно мало и то све отпадак и крпеж.
Све сам пијаница, болесник, лопов, братоубица, развратник и бегунац из
војске. Нигде целог исправног човека, нигде поштене жене; такви или
нису дошли или су помрли на време. И чим зинусмо, чим завикасмо
(сваки за себе као што смо били навикли), нешто нам заврзе језике,
помеша речи.
Рекосмо: „Гара-гара-гара!”
И одговорисмо себи: „Апа-драпа, тандара-мандара. Још-јок-још!”
Галамисмо, викасмо, брбљасмо па се разиђосмо — сваки својом
пречицом. И то некако аветињски — сваки за својим псом као за

33
слепчовођом. Који не имадоше снаге до кућа, остадоше у јендецима
Преког Пута — да им пси кевћу успаванке. Порта остаде празна; у њој
огризине, отпаци и наше тамне сенке, утиснуте у земљу као стопала. Око
цркве се диже ковитлац прашине (као неки вртлог из дубине) и сакри је,
а нигде ветра. Једино оморина и пукотине у земљи, тихе вране и чавке и
неки угојени гавранови, крвавих кљунова, који не могу да узлете и гегају
се по прашини, крепале мачке и мишеви, роде на димњацима и мртве
ласте под слеменима.
Те ноћи блесну без грома и погоди црквено кубе као ножем. Крст се
сав истопи, а на стаклу прозора заблешташе јарке слике — грешници и
црви у вечном загрљају. Ко зна докле бисмо спавали, да нас не пробуди
ватра. Као је горео и буктао са свих страна. Пламтеле су куће и споредне
зграде, штале и подруми, пуцкетали стогови, рикала упаљена стока,
сагоревали забрани и шуме, испаравали се потоци. Пламен је гутао Као и
Каљане, а ми смо били изнемогли и једва смо ходали тајним путем према
још тајнијем збегу на Старој Планини.
Около су стајали војници и пуцали у свакога ко је покушавао да
побегне.

34
 IX
Ситима је време кратко, гладнима предуго. Наше је било устајало,
узрујано урлицима паса које смо последње појели, после мачака, мишева
и ласта. Људи су бежали једни од других јер су знали шта мисле; спори и
неопрезни су бивали убијани и мало касније смо налазили њихове
оглодане кости. Кад више није имало шта да се проси (јер сви беху
гладни и сви просјаци) кад небо потамне и звезде се изгубише, повукли
смо се у куће као пужеви; затворили смо врата, застрли прозоре, угасили
свеће и жишкове, престали да разговарамо. И ослушкивали смо како нам
животи отичу из тела као вода из полупаних крчага.
Нити смо имали куда нити смо хтели да бежимо; напољу је било још
горе. Лежали смо како се ко затекао, тихо дисали, гледали се
разрогачено, а руке и ноге нам постадоше непотребне. Сви смо ћутали,
свима нам је било исто; нико се није жалио нити кукао. Жмурили смо јер
нам је сметала сунчева светлост; тама нам је била пријатнија и ближа.
Ситна, црна прашина падала је по нама, засипала нас и покривала. Нигде
није било мрава, мува нити вашију — и њих је неко појео. Раван и
једноличан звук бушио нам је уши непрестано; земља је цвилела од
јаловости и глади.
Прво је умрло наше дојенче. Било је толико мало и кржљаво да му
нисмо наденули име; да смо га крстили, морали бисмо и да га
сахрањујемо, а нашег попа су појели у неком другом селу. Искористивши
прилику, отац се докопао мајчине сисе; нисмо смели ни да му се
приближимо. Потом су заређала да умиру остала деца, прво млађа па
старија, тек крштена или тек проходала. Издисала су без гласа и већ
сутрадан их није било. Плачући за њима (откуд су јој само биле сузе?),
умрла је и мајка.

35
 Режећи један на другога као курјаци (то нам је некако само излазило
из уста), отац и ја је поделисмо. Те ноћи спопадоше нас болови у
трбусима, а пресни комади меса нам тргоше на уста; некаква тупост нам
помрачи умове, једва знадосмо где смо и ко смо. Отац је лежао у једном
ћошку, ја у другом; гледали смо се празним очима и чекали ко ће први
посустати. Били смо толико слаби да нисмо осећали ни мржњу која нас је
раније спајала; морали смо постати једно. И ја сам мислио: млађи сам,
снажнији и отпорнији, тврд као гвожђе, немилосрдан као звер и
надживећу га.

36
 X
Некада је овде живео човек који никако није могао да се скраси на
једном месту. Тако смо га препознавали међу њему сличнима, због тога
смо га запамтили.
Проходао је у шестом месецу. Родитељи га једном, уместо у колевци,
нађоше насред собе; стајао је као матор, мало раскречених кривих ногу, и
буљио у очеву пушку на зиду, а очи му беху свесне и закрвављене.
Проговорио је тек у шестој години, кад су његови вршњаци већ увелико
брбљали. Исцрпљена мајка га је тада одбила од сисе и покушала да се
сакрије у пољу. Нашао је сам, избечио се на њу и разговетно затражио
сису. И њој се, обневиделој од умора и врућине, учинило да види
курјачића, искежених зуба. Кад га је, скупивши храброст (била је малена
и од свега уплашена жена), одбила, дохватио је срп, боцнуо је под груди и
побегао. Отац (крупан и миран човек, вазда гладан и жедан) нашао га је у
пласту сена, извукао за ноге и зверски пребио.
Ускоро су умрли, истог дана, можда истог сата. Суседи су их нашли
модре, исплажених језика, са траговима зуба на вратовима.
Неко рече: „Ако ти мислиш што и ја, рођаче, онда исто мислимо!”
И неко му одговори: „Таква је ствар, пријатељу, и на то му изађе. Не
може да буде друкчије!”
Одрастао је као усамљеник — што због себе, што због нас. Никоме
није одлазио, нико му није долазио у кућу. Рођаци (којих беше неколико)
одмах су га се од-рекли и више га никада нису признавали за свога. Ми
такође.
Био је мршав као курјак после гладне зиме. Кад се није пазио, чули
су га како шкљоца зубима и режи. Имао је руке-канџе, прстима је ломио
коњске потковице и кости неопрезних. Био је наш и био је туђ; потајно
смо желели да оде и да се никада не врати, а он као да је читао шта

37
мислимо. Ишао је огрнут коњским покровцем, носио нож и скраћену
пушку (ону некадашњу очеву), набијену драмлијама. И увек бос: табани
му беху подбијени, окоштали и готово рожнати као копита. Радознали су
га чули како разговара са собом, режи и прети. И сви су му се склањали с
пута, а он није тражио ничије друштво.
Хајдуковао је, махом по Старој Планини; с друге стране пролазили су
путеви и њима некакви људи који нису имали преча посла. Крао је, кажу,
клао и палио, отимао стоку, силовао жене, растурао свадбе и саборе,
растеривао пратње, устремљивао се на жетеоце и копаче. Нападао је
мучки, али се свима чинило да режи и да виче. Ускоро је морао напред,
назад није имао куд — ми бисмо га сложно дочекали.
Навикао се на крв и туђ страх као што се пијаница навикне на пиће;
није могао стати и вратити се. Кад би легао и заспао — ставивши главу
на камен, преврнуто дебло, цркнутог коња — утварни (можда и стварни)
прогонитељи су га пристизали, опкољавали и тражили да положи
рачуне. И узалуд их је (такође у сну) растеривао пушком и ватром, ножем
и псовкама. Кад би се пробудио, био је сам негде у планини, изможден и
грозничав. Људски гласови и кораци су, као у сну, бивали све ближи, па
је морао ићи даље и чинити поново све што је чинио.
На некој мутној реци, која му се испречила на путу, тек онако је убио
скелеџију. Старца је, напола придављеног, бацио у блато и шевар,
подигао ројеве крупних комараца, укаљао се до зуба. То блато вичте
никако није могао да спере, скорело се на њему и постало друга, јача
кожа која ништа не осећа и коју ништа не боли. И надаље је избегавао
воду, ноћу дрхтао од маларије.
Лутајући, понекад би се ужелео људских лица, ма колико била
мрачна и непријатељска; привлачила су га као свећа ноћног лептира.
Сањао их је, сва она која је икада срео и заплашио: осмехивала су му се и
радовала као никада на јави. И придружио се испоснику који се одао
ћутању, живео у пећини и хранио се биљем јер све живо има душу која је
део бога. Тај га је нетремице гледао огромним, празним очима (као да на
његовом месту види више таквих, живих и мртвих) и само се гадљиво

38
одмицао. Ипак, довукао се на коленима и трбуху и заспао крај
испосникових ногу као да је најзад стигао кући.
Пробудивши се ноћу, близу звезда које су жмиркале на самом улазу
у пећину, чуо је испосника како мрмља, ударајући челом у камен: „Кал и
житејское море! Кал и житејское море!”
Устао је онда и отишао — да не смета несрећнијем од себе. Ходајући,
себи је постављао разна питања. Да ли бог сви види и памти? Да ли зна
колико је тешко убици, лопову и бегунцу од закона? Да ли је човек
слободан да чини шта хоће или чини само оно што мора? Зашто се сви
боје смрти кад је она олакшање од мука? Зашто он убија, кад би хтео
сваког да помилује? И ни на једно питање није знао одговор.
Огрнут коњским покровцем, пришао је ћумурџијама који су се,
високо у планини, мували око земљане пећи. Пружио је руке да их огреје,
можда и да нешто испроси. Отерали су га упаљеним цепаницама и виком
као курјака који се одметнуо од чопора. Бежећи, замишљао их је како
горе у оној пећи и узалуд га моле за помоћ. Исте ноћи је на раскрсници
четири пута напао неке превознике и натерао их у реку, заједно са
колима и коњима, осветио се за све што му се догађало. Али му од тога
није било лакше и боље.
Они којима би (проваливши им у кућу) пекао табане на ватри, нису
му више ништа одавали. Нису га се бојали, видели су да дрхти и да је
готов. Нож му је био зарђао, пушка се испразнила. Кад је палио пластове
сена у пољу (чинило му се да у сваком гори његов отац, увек изнова жив
па мртав), пси су га прогањали све док му не би пришли близу. Тад су
застајали и окретали натраг, запахнути његовим смрадом, мешавином
зноја, крви, страха и несанице. И он је желео да га даље гоне, да су уз
њега, макар га растргли. Из шуме је гледао жетеоце и није смео да им
приђе јер би га исекли срповима и косама; знали су га по чувењу и
мрзели су га унапред. Посматрао их је како сложно ручају и сложно се
одмарају после ручка, сви слични, готово једно биће са много глава, руку
и ногу.
Тада им се прикрадао и викао: „Пожар, људи! Као гори! Упомоћ!”

39
 Ноге су га носиле све даље од Кала, али укруг. Зорњача му је била
час напред, час позади. Непрестано га је мотрила великим урокљивим
оком које није знало за стрепњу и самоћу. Сав јадан, пред њом се осећао
још јадније. Учинило му се да му намигује и опалио је према њој, али га је
пушка први пут слагала. Онда га је и та звезда напустила, избледела и
нестала. Идућих ноћи није се појављивала. У светлом небеском своду
остала је црна рупа.
Осећао се некако нарочито, свечано и болно. Као да му се тело
распада и као да наказе, настале од њега, одлазе на разне стране света,
све мале, рожнатих табана, са коњским покровцима преко грбавих леђа.
Није их више виђао, али је чуо за њихове злочине: понављале су све оно
што је он некада радио, чега је покушао да се мане, но много горе —
хладно и сабрано, увек успешно, без самопрогона и патњи. Чинило му се
да види како се окупљају око Кала, насрћу и креште, уништавају све пред
собом. И први пут му је било жао свих људи.
Пошто све беше узалудно, одлучио је да се врати овамо одакле је и
пошао, међу нас који га нисмо очекивали. Јер да јесмо, спремили бисмо
потеру, напунили пушке, наоштрили ножеве и оставили псе да гладују.
Стигао је предвече, мокар и блатњав, дрхтећи од маларије, напрежући се
да не падне. Стално је мислио како је он свима опростио и како сви треба
да опросте њему, а после нека га баце псима. Сачекао је да Као заспи, да
се пси смире, да се црна рупа зорњаче појави на небу. И заиста се
појавила, као њему у част, поново светла, усредсређена и чиста као што
је и била некада.
Рекла је, шуморећи лишћем: „Вратио си се?”
Одговорио је: „Нисам нигде ни ишао. Ти то једина знаш. И молим те
да то кажеш њима!”
Његова је кућа била на месту званом Грозничава Вода — ту су
извори пресахњивали, бунари се обрушавали, ништа није успевало осим
крушака дивљака, а нечисте силе су се непрекидно окупљале. Увлачећи
се унутра, готово на трбуху (ноге су се вукле за њим као одузете) осетио
се као да силази у гроб. И видео је наслепо: кућа је била празна, малне

40
светла и чиста од пустоши. Ми смо, мислећи да се он неће вратити,
разнели оно мало судова и дрвенарије; остали су само слама, балега,
празна ластавичја гнезда и костур неког пса који се довукао да ту цркне.
Чак ни мишеви нису трчкарали около.
Скрстивши руке-канџе на грудима (као да очекује попа и последњу
причест), лежао је у мрклом мраку и замишљао оне који су некада овде
живели. Можда је очекивао да ће се вратити? И питао се што их нема, где
су, зашто га нису чекали; потом је ослушкивао да ли му неко одговара.
Чуо је тишину, совуљагу која је хукала са ораха, призивајући некога,
ноћнице које су се бесно гањале преко поља, жуборење вода које деле
Као и ништа више. Кад се смирио на слами, кад је затворио очи, појавили
су се његови укућани. Нико други, нико од оних што их је побио и
заплашио — само његови ближњи, несмирени и неутешни. Помрли су
док је одсуствовао, можда од глади, можда од болести, можда сами од
себе. Ми ништа не знамо о томе, нисмо приметили.
Било их је четворо — жена и троје деце. Жена отета ко зна где и на
силу приведена, задржавана претњама и ножем, деца направљена
између лутања и сва различита као да им је мајку облежавао вазда други
отац или пролазници који се нису гадили. Раније се није обазирао на
њих, заборављао их је месецима, бркао им је имена. Понекад није знао ни
да постоје, а понекад је смишљао како да их затвори у кућу и запали. И
сад су били мали и мршави, голи и смрзнути као да долазе из леда.
Дрхтали су, а кости су им светлуцале на месечини као да их је попало
вечно иње. Нису му се светили, ништа нису чинили. Просто су лебдели
по кући, дизали се и спуштали као слепи мишеви, тањи од мрака, али
видљиви. Претили су му песницама са којих се љуштила кожа. Нису га
више хтели ни живог ни мртвог и дошли су да му то покажу; били су
тамо где их он није никако могао стићи, чак ни по цену нових патњи.
Ћутали су дубоко и снажно као да су се тамо негде сабрали и
усредсредили. Њихово ћутање беше громко као грмљавина, цепало му је
лобању по средини, разбијало чеону кост, кидало потиљак. Раздвајало га
је на двојицу: на оног који се вратио и на оног који опет одлази. А та
двојица беху као робијаши заробљени истим оковима који су их

41
рањавали при сваком покрету. Сваки је чекао смрт оног другог да би
слободно закорачио, да би побегао. Али су се узалуд мрзели. Ма колико
се упињали и напрезали, ма шта радили, нису могли да се одвоје —
лежали су на истим леђима, јежили се од исте хладноће.
И обојица рекоше: „Ватра! Нека све изгори!”
У пожару старе куће (који је плануо и згаснуо док дланом од длан)
изгорео је човек који никако није могао да се скраси на једном месту. И
све у њему. Кад дођосмо, призвани звоном са цркве, не нађосмо ништа
осим хладног пепела као да се све то десило некада, у временима која не
памтимо. И нађосмо, пошто мало потражисмо, два смежурана, испечена
срца, повезана танком жилом куцавицом као два листа једном петељком.
Кад ископасмо рупу да их сахранимо (можда је оно ипак била крштена
душа), срца букнуше неким сумпоровитим пламеном. Потом згаснуше и
ми, празних шака, пођосмо натраг у Као да се одморимо.

42
 XI
Наш манастир је био на обали, а испод њега бело пенушаво море
које се никада није смиривало. Пристаниште му увек беше пуно чамаца
који су довозили госте и дародавце; племићи су нам долазили колико и
просјаци. Био је окружен маслињацима и виноградима, плодним њивама,
испосницима и келијама. У нашој цркви служба никада није престајала
нити су се кандила и свеће гасили; говорило се да је тако неколико
векова. Имали смо толико рукописаних икона да нисмо знали где да их
склонимо, и преписаних рукописа које тешко да ће икада један човек
прочитати, и злата и накита, и свега што траје или пропада. Били смо
чувари блага које нисмо смели да такнемо јер је било божје.
И једном кад се иноплеменици искрцаше и опколише нас војском,
ми изађосмо на зидове; крстове и свеће заменисмо сабљама. Засипале су
нас стреле, копља и камење као зла киша, гвожђем оковани овнови
трескали су у капије, јуришници су насртали, халакање се чуло
непрекидно. Бранили смо се оружјем, молитвама и врелим уљем које смо
нападачима сипали на главе; бранили смо се камењем са зидова,
ножевима и голим рукама које беху ојачале од премотавања бројаница,
одолевали смо данима, можда и недељама. Али њих стално беше исти
број као да их ђаво ноћу обнавља, а нас све мање; били смо поспани и
клонули.
Капије почеше да попуштају, нестаде нам уља, сабље нам се
поломише, а умор нас замало савлада. Свеће се погасише, кандила пред
иконама сама утрнуше; пацови изађоше из рупа и размножише се. Чак се
и сунце сакри; ниски облаци, набијени муњама и громовима, легоше на
зидове. Узалуд изгледасмо иде ли нам неко у помоћ; море беше пусто,
узбуркано и бело као снег. Посаветовасмо се и одлучисмо да се
затворимо у цркву и да, певајући молитве, заједно умремо. Ризничару

43
одсекосмо језик да не каже где су тајне ризнице, ако случајно преживи;
обесхрабрене осоколисмо, изљубисмо се и опростисмо.
И тада се зби нешто што се никада пре није збило. Облаци се
разиђоше, млечна светлост (која као да не беше сунчева) обасја нам
лица, већ мученичка. Један големи, благи лик — који нагло постаде
страшан, крилат и ратнички — изађе са иконе изнад олтара, диже се на
зидине и као олуја се сручи на иноплеменике, плашећи их и сатирући,
кидајући им главе, ломећи руке, цепајући груди у којима срца беху мала
и црна. Предвођени тим ликом, ми јурнусмо и последњом снагом их
сатерасмо у море, посекосмо их и подависмо, потописмо лађе и чамце,
окрвависмо руке до рамена.

44
 XII
На месту званом Грозничава Вода букну дивљина, земља се врати
свом ранијем изгледу, оном пре Кала и Каљана. И све поново беше исто
као некада.
Раширише се коров, коприва и црни слез, оно што се не коси, не
пласти и не једе. Сплетоше се питомо и дивље и ово друго победи.
Калемљене воћке се сасушише и пропадоше, нешто их поједе и сатре.
Никоше некакве кожасте биљке са жутим и црвеним цветовима на које
пчеле не слећу, а привлаче муве и обаде. Посвуда зујаху осице и
стршљенови, спремни да нападају и уједају. Све зарасте, струну и
пропаде. Бунар се обруши и поста обична бара, смрдљива и зелена од
жабокречине. Устајала вода запати комарце од чијих уједа добијасмо
врућице. Сама од себе (нико је не засади, ваљда је ветар донесе) израсте
крива крушка дивљака са плодовима трпким и горким — под њом не
беше хлада ни одмора. И на том забаченом месту створи се вештичије
гувно, ноћу пуно и бучно, дању празно и голо.
Неко рече: „Ако, ако. Да наше жене знају где да се окупљају и
договарају. И остало!”
И неко додаде: „А и ми да знамо где да потражимо жене кад нису код
куће и кад се ужелимо неких ствари!”
Намерничка стаза (део Преког Пута) баци се у страну и далеко
заобиђе ту пустош на крају Кала. Њом више не пролажаху као некада
момци из других села, лутајући калуђери, сецикесе, лопови и убице. Њом
више нико не пролажаше. Једино понеки слепац тумарну тамо у празно и
узалуд пипаше штапом; што се не види тамо као да није постојало.
Онда се, као у страшној причи, намножише змије — да имају наши
потомци шта да причају уз ватру. Запати се нека мала, шарена врста (до
тада непозната у овим крајевима) коју растериваху тек лед и снег, тек

45
оштри ветар са брда који реже као бријачем; нека до тада невиђена
врста уског и хладног тела, велике главе са разрогаченим очима и
укоченим, малне људским зеницама — гледале су оштро и презриво као
да о нама све знају. Ни наши најстарији нису упамтили тако нешто нити
су могли да испричају какав помен о томе. И те змије су се дозивале
шиштањем и париле се у парлогу; тамо су одлазиле и отуд се враћале у
све већем броју као да извиру однекуд из дубине. Крива крушка им беше
дом и осматрачница: шарени гроздови су вазда висили са њених грана,
сплитали се и расплитали.
Наше жене рекоше: „Пазите сад. Да ми сплићемо такве кике, ви
бисте нас извикали за вештице или за нешто још горе!”
И неко им одговори: „Извикаћемо вас и овако, ништа се ви око тога
не брините!”
За ветровитих и олујних ноћи отуд се чуо пискав глас као да неко
немушто јауче; ни дозив, ни поздрав, ни одговор — нешто древно, тужно
и зло као да је изашло из саме средине мрака. Чуо се јасно и разговетно,
мада смо се сви правили да га не чујемо, да га нема. Једино су наша
неискусна деца питала који се то ђаво чује одозго од Мраморка, па су
шамари пљуштали одасвуд и песнице буботале по ошишаним теменима.
Шта ту има да се пита кад нико не зна одговор? Од тог безгласа краве су
губиле млеко, петлови прокрештавали, коњи ломили ноге на камењу и
липсавали, труднице су побацивале, а мртваци се вампирили као никада
раније. Све се некако изопачило и окренуло, дошло на погрешно место и
поставило се на главу.
Прође неки коњаник (црн као да је изашао из ватре) са лицем према
коњским сапима; јаше без седла и придржава се за реп, а стопала му не
вире из ногавица као да их нема. Видесмо га издалека према олујном
небу и као кроз измаглицу; нестаде пре него што стигосмо да се
начудимо. Наши пси и не залајаше на њега, подвише репове и
посакриваше се; над Као се наднесе сива и црна дуга без других боја,
склопи се над нама као небеска капија — не приметисмо кад ишчезе.

46
 Кише су заобилазиле Грозничаву Воду која имадијаше стално суву и
испуцалу земљу као да је под шатором. Падале су свуда по Калу осим
тамо, нешто их је увек скретало и разбацивало. Много пута смо гледали
одоздо како се тешки облаци јалове и некуда журе да проспу, а тамо не
паде ни кап. И отуда се разбежаше мишеви, јежеви и врапци, готови сви
живи створови; једино се по неки твор смуцао наоколо, смрадио око себе
и тражио живину.
Мало касније змије почеше да излазе на Преки Пут као да их
истериваху врућине, суше и безветрице. Касно у јесен су поново
нестајале, повлачиле се на своје тле, да презиме и да се намноже; увек их
је бивало све више. Али су већ у рано пролеће, чим спадну снегови,
прекривале коловоз, хватале се за точкове, оплитале паоке, обавијале се
око главчина свима онима који су ишли на Стару Планину; другог пута
није било, нови нисмо хтели да правимо. Стока није хтела да вуче,
копрцала се у запрегама и бацала чифта као помамљена. Узалуд
поломисмо хиљаде бичаља, узалуд витласмо ждрепчаницима и псовасмо
све до бога — напред нисмо могли и враћали смо се у Као да се
одморимо.
Неко рече: „Ако се ове не ману моје стоке и мојих кола, ја бежим тамо
одакле су моји стари некада побегли; Па се ви с њима даље договарајте!”
Одговорисмо: „Хвала ти лепо на помоћи. Ти си бар памет и узданица.
Без тебе је као и с тобом, само мало боље!”
Ујед тих човеколиких змија био је брз, болан и наизглед безопасан.
Тренутак један, кратак срх кроз жиле, нешто хладно око срца и врело у
мозгу и ништа више. Уједени често не би ни знао да га је печило јер све
беше обично; то би му рекли и доказали други, они што отварају четворе
очи и лове туђе невоље. И уједени би, вођен туђим погледима и речима,
на себи открио рецкасту раницу без крви, белег један који сам можда не
би ни приметио. На кожи би му остала округла жута мрља, слична
лишају на кори дрвета, која као да показиваше трулеж, кварење крви
негде у дубини; то место више није било осетљиво и живо, већ тврдо и
као туђе, могло се сећи или убадати без бола.

47
 Побољевало се ускоро, после неколико дана и ноћи сањивости и
спавања без снова; нагло, са ватруштином, одузетим удовима, бунцањем
и приказама. Уједени би лежао згрчен, као везан невидљивим
конопцима, и зурио у нешто невидљиво. Повремено је покушавао да
скочи у ватру и да сместа постане огањ. Кад бисмо га нас тројица-
четворица вратили под покриваче, буктао је целим телом и нама се
чинило да у рукама држимо пламен у облику човека. Каткад је говорио
као да прориче, али му речи беху стране и неразумљиве, из неког језика
који никада нисмо чули. А његови грозничави снови беху црвени,
палацави као пожари сувих трава и сасушеног дрвећа претворени у
змијске жалце који пуцкетају. И знало се да ће уједени кад прездрави
(ако прездрави) бити поспан око подне и будан око поноћи и расејан као
да није читав овде; да ће причати замршене и горке приче без краја и да
ће (ако га не згоди пушчано зрно, ако га не прогута вода, ако се не изгуби
у свету изван Кала) умрети у сну сјајном као ватра и црвеном као свежа
крв јагњетова.
У том времену змија кружиле су разне несреће, пошто среће ретко
навраћају овамо — заборавиле, ваљда, где смо. Букнуше два-три пожара
усред кише, сагоре неколико кућа, штала и споредних зграда и нешто
превише ревних гасилаца. Уместо да угаси те пожаре, киша их разбукта;
потрошисмо пола Широког Потока док им стадосмо на крај. Воде у
нашим бунарима опет не беше — има је само кад нам није потребна.
Навали оштра сувомразица уочи Видовдана, па носисмо кожухе читавог
лета, све тамо до неких августовских лапавица — као да година дуби на
глави. У јулу паде слана и потре и оно мало слабашних усева; од бриге и
договарања шта ћемо не стигосмо ни да сејемо ни да жањемо. А у јесен
куљнуше јаре и припеке као да сунце закашњава, као да се задржава
негде на путу до нас.
Један пијани рече: „Не бавим се само ја у крчми, па ме нигде нема. Је
ли тако, народе?”
И одговорисмо му: „Какви само ти. Али ти бар дванаест месеци
годишње. Остало, си код куће и трезан!”

48
 Замало да се навикнемо на змије и на читаву ту пометњу времена,
киша, снегова и врелина; навикавали смо се ми и на горе ствари и још
ћемо. Али змије кретоше некуда као да смо им ми изашли на нос.
Сунчаног летњег јутра (не бисмо ни приметили сунце да неко не
закука како ће мозак да му проври и не скиде два кожуха са себе) чусмо
прво онај глас, а потом сложно шиштање и сиктање; нешто се горе
догађало. Устумарасмо се и узнемирисмо (шта ако онај гад крене на
нас?), остависмо послове, жене и децу — оне и она се увек извуку кад је
нешто опасно. Зачас смо сви стајали на Преком Путу и гледали према
Грозничавој Води, док нам је сунце као излудело сврдлало темена и
палило зимске капе. Нико није изостао, нико није побегао, чак ни они
који се увек извлаче од заједничких послова. Сви смо били где треба. И
онај пијани је напустио крчму, стао међу прве и трудио се да не падне на
нос.
Из парлога су излазиле змије и лазиле према Јаругама. Кретале су се
брзо и смишљено, све десетина за десетином као да иду у напад,
дигнутих крупних глава, исколачених очију, вијући кратким телима,
поигравајући на реповима. И нису нас примећивале, ваљда за њих више
нисмо ни постојали. Излазиле су сатима као да су им змијарници негде
дубоко под земљом, као да их има много више него што је нас. Таман би
се напољу мало проредиле, кад би одоздо поново куљнуло, надирале су
нове и млађе. Повремено се разлегао (мада нико од нас није знао одакле
долази и ко га пушта) онај молбенопретећи глас, висок и вапијући;
потом сложно шиштање и сиктање као одговор. Каткад би се ту и тамо
запожарило, запуцкетало и засветлуцало, али на кратко; беху то некакве
жалачасте ватрице које варају очи као одблесци са разбијеног огледала.
И струјао је неки ледени ветрић који нам једва допираше до колена —
већ око паса га нигде није било. До поднева (а можда и до вечери)
излазиле су из парлога и милеле према Јаругама, а тамо им се ваљда
губио сваки траг.
Неко рече: „Оне одоше тамо. Где ћемо сада да сахрањујемо
повампирене, где обешене и самозаклане?”

49
 И сви му одговорисмо: „У твом гробу, будало. Ако ти га уопште
будемо ископали!”
Кад сунце букну усред неба (то је први приметио онај пијани, павши
на леђа), видесмо да ниједне змије више нема. Беше нестао и онај глас; у
врелини је висила провидна и загушљива тишина, сва лелујава од јаре и
главоболна, а ипак гласнија од наших гласова. И кад пођосмо кућама,
учини нам се да нам се тела смањују и да сви добијамо репове.

50
 XIII
Име Лазар је наследно у нашем роду. Најстарији син га увек даје
најстаријем сину.
Неко рече: „И тако редом, док реда више не буде. Док први не
постану последњи, а последњи први!”
Много пута је изговорено на крштењима, венчањима, наследним
парницама и сахранама, приликом помена, четрдесетодневица и литија,
на мобама и седељкама уз ватру, приликом врачања, мађија, туча и
убистава. Много пута је прогутано и прећутано; сви су га знали, а нико га
није поменуо. Ушло је у регрутне, пореске и војне спискове, као и свако
друго, и задржало се тамо. Појављивало се на вашарима и пазариштима,
у касарнама, затворима и болницама, испред казана (са порцијом у
руци), на крстачама и крајпуташима, поред воденица и чесама. Висило је
на вешалима и молитвало у црквама, нестајало и појављивало се.
Сваки наш Лазар има бар два имењака: оног испред себе (који
завршава непрекинути ланац) и оног иза себе (који наставља и чији лик
не може сагледати), Свако колено има свога Лазара, свака породица,
сваки крај, сваки Као; имају га и кад мисле да га немају. Он је вечно име,
потекло из прошлости и старих књига; први га помиње јеванђелист
Лука. Да би се некако разликовали (сви су високи, црнпурасти и
оштроноси), наши Лазари добијају надимке који им доживотно замењују
имена. Тако их памтимо десетак: Цветића, Кокодевета, Пужу, Сокоћала,
Миланчића (тај је нестао у једном крвавом шанцу), Ђозу, Видојка, Мургу,
Журу (тога су препознавали и као Црнгалију), Зелембаћа, Ћормилојка,
Скита (тога су, изгледа, грешком заклали), Тују и Колесара. И неке друге
које нећемо стићи ни да поменемо.
Онај неко рече: „Остале не памтимо јер нису за памћење. Да глава и
од њих не боли кад већ и онако боли!”

51
 Догађа се и да их зову друкчије, да их нико не зна под Лазар-именом;
одазивају се на сва друга имена осим на своје, а кадшто се и сами
друкчије представљају. Догађа се да сахрањују једног, мислећи на другог,
и да поздрављају мртвог у лику живог; време их и онако брзо
изједначава и своди на један једини лик. Или да траже онога који је
давно нестао и да нађу онога који се нигде није мицао као да је урастао у
земљу, као да се слио с пределом. Или да трећем наплаћују дуг који је
оставио четврти, а да првог (и правог) потпуно заборављају; преблизу
им је да би га добро видели. Или да жене онога који је ишчилео, а
присутног да превиђају; невеста одлази у постељу са похођанином
(своде је слепи девери и глуви чауши и тамни старосвати) и пород јој је
сав провидан као да је танке коже и светле, крви.
Онај неко опет рече: „Сви смо исти, једино што се различито зовемо
и што никако да се препознамо. Амин, сватови!”
Први Лазар, изгледа, није први; правог првог није било или ми не
знамо ко је тај био. У нашем сећању и причању он је белопокладна маска
(нагарављена, са овчјом кожом и вучјим репом, са петловим пером за
капом) која се непозвана умешала у дугу поворку што сваког часа мења
место. На Широком Потоку је кад и на Пакинцу, истовремено обилази
Јазвине и Карауле, спава у Риду, буди се на Породину, а већ је некако на
Голобоку. Час је напред, час позади; стапа се с другима и други с њим,
издваја се, враћа, премеће и преображава, олицетворује и накаради. Он
се не да препознати; сваки од нас види само оно што види и сваки
различито. Док поворка обиђе Као, прокрстари раскрсницама, пронађе
храстове-записе, он промени много лица и образина; стари и подмлађује
се, пева, плаче, весели се и кука, рашчињава се или расте, поносно ступа
међу првима или члови на глави, изиграва војника, исмева попа. Јелен је,
мачка, сеница или курјак; длакав, пернат, гололеђ, репат и рогат, све
према очима које га гледају. Пастир у Белом, он је хајдух у Црном Калу;
мудрац на Парезовцу и Страхиљевици, луда на Котражи, а оплодитељ
свуда. Овде воли псе, тамо јаши коње — пчелар, колар, жетелац,
паликућа или певач.

52
 Сваки корак у страну чини да се дугоживући Лазар умножава. Ми
видимо свега двојицу-тројицу, познајемо најближег, а остали нам личе
на сенке које лете. Остали Лазари, скривени у жбуњу, чекају да наиђе
пијана поворка (сва од ракијских снова и приказа) и да се кришом
умешају; после им је лако колико је нама тешко. Пред чланове распеване
и погружене поворке износе само своја гипка и хитра лица као ишаране
тикве; нико не зна ко су и шта су у ствари и нико их ништа не пита јер не
би ни одговорили.

53
 XIV
Довде сам — преко река, равница и планина — стигао пешице, а
путовао сам годину дана. Шибали су ме ветрови, пекло сунце, уједали
свакојаки пси, нападали разбојници. Убили би ме да су имали шта да ми
отму; моје сиромаштво ме је штитило, а моја мисија водила. Видео сам
земље које немају краја, гладне и очајне народе, шумске звери питомије
од људи, децу која никада неће проходати. Нисам знао шта сањам, а шта
је јава; понекад сам заборављао ко сам и где сам се упутио. Јео сам месо
са липсалих коња и кору са дрвета; неколико пута су замало и мене
појели. Грешио сам да бих остао жив; живео сам да бих стигао. А кад сам
стигао, мислио сам да сам погрешио земљу и време, да сам можда узалуд
грешио.
Трећи Рим је голем град, простран, прашњав и блатњав. У њему
живе Грци поред Татара, Немци помешани са Монголима, Французи међу
Русима и многи други без имена и порекла; говоре, моле се и сахрањују
различито, живе лудачки. Бојари су богати, трговци дебели, војници
опаки, а народ је сиромашан; толико просјака нигде нисам видео. Умире
се од глади с погледом на злато купола и цркава, под точковима бесних
кочија, од камџија оних што одржавају ред у држави. Мислио сам да сам
им брат; бејах само један међу хиљадама молилаца који су се окупљали
око цркве Василија Блаженог.
Већ неколико година чекам да ме прими цар сведржитељ, отац свих
нас православних хришћана; изнећу му патње мога народа у ропству под
туђинима друге вере, молићу за војну и братску помоћ. Они који су ме
послали, старе и чекају да се вратим; ја сам им последња нада. Ако
закасним овде, можда ће и за њих тамо бити касно. Клечим пред улазом,
љубим скуте бојарима, а они ме ударају ногама и пролазе. Ако су они зли,
цар је сигурно добар; кад чује наше вапаје, помоћи ће. И доспећу пред

54
њега макар полумртав, макар од своје коже направио пергамент на коме
ћу исписати поруку.
Данас сам био код цара. Привукао сам му се клечећи и ударајући
челом о камен. Кад сам подигао главу, преда мном је на престолу седео
низак, црн човек рошавог лица; личио је на туђина. Док сам говорио све
оно што сам у себи безброј пута поновио, досађивао се и као да ме није
слушао. У ситним очима видео сам му страх од људи, сумњу и презир
према свима; руке су му стално подрхтавале. Чинило се да за наш народ
није ни чуо. Усред мог говора је заспао и ја сам наставио његовој круни.
Стражари су ме после избацили напоље и претукли; рекоше како сам
покушао да пробудим цара, нашег јединог и последњег спасиоца.

55
 XV
Један Лазар ипак стоји тамо негде и не помера се. Ко га потражи,
увек ће га наћи. Дошао је пешице, рањавих ногу и бос. Безброј опанака
поцепао је оданде довде, а могао је и више. Имао је стара кола са четири
различита точка, две мршаве кравице које су се једва вукле, нешто
голотрбе дечурлије, камџију, нож, пушку коју је пунио одостраг. И
упорно га је пратила сенка човека кога је негде тамо убио (Турчина,
Грка, Бугарина, Влаха, Арапина или неког десетог); због тога је побегао и
није се зауставио све до Кала, путујући ноћу и скривајући се дању,
избегавајући царске друмове и проходне путеве.
Жена му је била (кад покушамо да је видимо) некаква тамна сенка,
мутна и без лика; две руке, две ноге, материца, глас који се не чује, очи
без погледа. И пород јој је био исти такав; једнака, увек гладна деца која
плачу, туку се и свима сметају, коју је разликовала једино према узрасту.
За њима је запристајао зао, ћопав пас, припитомљено курјачко штене;
везивали су га за кола и гледали да му не приђу близу. Коњ је успут
липсао, свиње се разбежале по шумама кроз које су тумарали; овце су
сами појели или продали људима у забаченим селима без имена који су
се такође од нечег или некога скривали и радо помагали бегунце.
Очи су му избледеле од прашине, сунца и ветра, а коса побелела од
страха. Ни сам није знао да ли је стар, средовечан или млад. Једино је
понекад, приметивши како деца крупњају и расту, могао да наслути своје
године.
Говорио је себи: „Човече, старији си од оца и мајке, можда и од свих
дедова. А ноге и руке те још увек служе и чини ти се да си бесмртан. И
нека тако и буде!”
У зору су стигли у Као, зауставили се пред тамним падинама Старе
Планине; совуљага се тек била ућутала, грлице су певале одасвуд, роса је

56
шкропила лишће и траву. Светлост невидљивог сунца избијала је са
истока, зарила модро и чисто небо. У шуми су жуборили скривени
извори; далеко негде завијао је усамљени курјак.
И он рече својима: „Стигли смо. И овде остајемо. Никад ме ништа
неће померити са овог места — ни власти, ни војске, ни буне. Закуните
ми се да ћете и ви чинити исто!”
Кола нису могла даље, а ни они. Остадоше где су се затекли; ни на
брду, ни у долини, а близу извора, шуме и пута (касније је назван Преки),
на чистини коју је направио неки ранији пожар. Запалише ватру,
растераше мрак који нахрупи (дан им је пролетео неприметно),
повечераше шта се затекло и заспаше. И Лазара савлада сан сличан оном
у детињству. Осу се небо звездама, запламсаше бакље, дрвеће се нагну и
замаха крошњама; неке белолике жене са расплетеним плавим косама
заиграше на пропланку и запеваше тихо, умиљато. Црне сенке без крила
летијаху около, крештећи опако; неке огромне прилике, сличне
људскима, корачаху кроз шуму као да су стене оживеле. Једна крезуба
вештица (такве је и раније виђао) поједе детиње срце, наду се и пуче.
Кукавица закука са храста и прхну, а храст се преломи и паде.
Сутрадан увиде да није сасвим сам, да су његове путничке ноге,
ходајући овамо, корачале у много праваца. Док је крчио шуму (једном
тупом секиром) и градио колибу, био је окружен сенкама; било их је
толико да их је једва разликовао. Једна је одлазила у манастирске
послушнике да искупи грехе и да окаје своје и туђе зло, друга се дуго
давила у великој северној реци испод неког белог и црног града на брегу,
трећа је носила криву јаничарску сабљу и секла главе својој браћи друге
вере, четврта је подметала пожаре и сама горела у њима. Нека се
окретала у круг као да уједа себе за реп; самопрождирала се и
самостварала као у оним давним данима кад је све било могуће. Остале
су просиле крај друмова, правиле ћумур, пијанчиле и клале се по
крчмама, гониле џелепе стоке и крда дугоухих свиња, вукле се око
градова и прљавих гарнизона. Појављивале су се тамо где их нико није
сејао и нестајале кад се нико није надао; мршаве, бркате, прождрљиве,
кукавне и насилне, измождене од страхова и пожуде. Тумарале су

57
земљом без смирења, скупљале лековито биље, клатариле се на
вешалима, хајдуковале, ишле према Светом Гробу, тражиле оно што неће
наћи и свуда пиле грозничаву воду, помешану са ракијом и отровима.
Он рече: „Оставите ме на миру. Бежите. Гоните се у материну. Ја
нисам ви. Ја сам ја!”
Узалуд. Био је читаво несложно и бучно мноштво које се гурало
напред за зимских месеци (док је пиљио у ватру), извирало из рупа,
робијашница, гробова и јаруга, куљало из мрачних шума, надирало
друмовима, опседало манастире, црквене порте и пијаце; тисућу хиљада
њих одједанпут и сви на једном месту. Био је трезвен (пијан само кад и
други) и марљив али се каткад заносио. Пред његовим засењеним очима
промицали су столетни храстови развијорених крила, брезе које се
хватају у коло и певају, црвени петлови с људским главама, чопори белих
и црних курјака, страшила раширених руку, поворке загробника.
Обрађујући имање (од ока и докле му се хтело), слушао је крештаве и
вапијуће гласове; звали су га, псовали и претили му. Други су слушали
њега (погуреног и са секиром у руци) и мислили да разговара сам са
собом. Кад се нагињао над извор, да се умије или да се напије, из воде су
га нетремице посматрале многе шарене очи и многа уста су шапутала
своје заплетене судбине, причала 5 му о себи и другима као да само он
памти. Зато је увек био жедан, зато је знао све изворе у Калу; чистио их
је, ограђивао камењем, растеривао стоку.
За софру је седао сам (жена и деца су јели после њега, ако шта
претекне), а устајао окружен гунгулом која би нахрупила одасвуд,
блебећући и вриштећи; није се тражило само јело, већ учествовање и
саучешће, присан разговор без речи, братимљење са свим оним што је
могло бити. Његови синови су личили на њега, понављали га, али су се у
њима, као у отвореним посудама, појављивали и они које није познавао:
здухачи, пијанице, коњаници без коња, убојице, лудаци с пеном на
уснама, доушници, потурчењаци, кривоклетници, олош јавних кућа и
сметлишта, туђи војници и вампири.
И он рече: „Ви сте моји. Ја сам ваш. Тако нам је суђено, децо. Тешко
свима нама!”

58
 Кад је умирао (већ много старији од свих у околини, сатрвен и
сможден), прво му се учинило да је, мада без душе, узлетео у небо, винуо
се као голуб високолетач. Ваздух је струјао око њега, звезде се
приближавале, месец му је био на дохвату руке; раскриљене капије су
чекале да прође. Но закратко. Светлост утрну, небеса потамнеше, високе
капије се затворише; осетио је како га вуче земља, како га њен тешки
мирис држи и не да му никуда даље. Падао је стрмоглав као да је
одједном изгубио крила.

59
 XVI
Ноћни сам човек и несаничар; последњи пут сам заиста заспао прве
брачне ноћи. Будим се чим склопим очи као да нешто у мени нешто чека
— непознато, тајанствено и мрачно; живим цептећи од потмулог страха.
Док моја жена слатко спава (можда ћу је једне ноћи убити тако на
спавању), лежим у кревету, знојим се, чекам, ослушкујем шта се збива у
мени и напољу. И никада се ништа не збива, тишина лежи преко свега,
стеже и гуши; уста и плућа пуна су ми тишине. Ако залаје пас, ако
запевају петлови, осећам се као да нисам сам. А сунце растерује страхове
као маглу; сутон их поново враћа.
Друштво ми прави једино месец који се помаља изнад Мраморка као
ухода; лице му је округло, избраздано и подсмешљиво. Кад је изједен,
ближи ми је и дражи, шапућем му нежно као некада жени; кад је пун,
потреса ме свега изнутра, не да ми да лежим, тера ме да устанем и да
ходам, чини са мном шта хоће. Нико у Калу и нико од мојих не зна где
сам све био по таквим ноћима, шта сам радио; ја дању ћутим о томе, чак
и привремено заборављам. Чистим каљаве опанке, крпим поцепану
одећу, чешљам улепљену косу и ћутим; последњу вештицу (једну моју
даљу рођаку) утаманили смо пре неколико година.
Била је тиха ноћ, изједени месец је висио на небу као наоштрен нож.
У полусну чух коњски топот, изненадан и бодар, као да неко бесно
галопира Преким Путем, фијуче камџијом, бичује ознојене коњске сапи, а
потковице звоне на камењу које пршти. Тргох се и скочих да погледам
кроз прозор, али, што због слабих очију, што због прљавог стакла, ништа
особито не видех. Била је полутмина, слаба месечина се неодлучно
цедила с неба, узнемирене сенке су се смуцале по воћњацима; нечија
повијена лоповска леђа беху на плоту.

60
 Топот се удаљи према Мраморку и даље према Старој Планини,
одјекујући као звона са многих цркава; потом нестаде. Први петлови су
певали са разних крајева Кала, поспано и једва чујно, све је спавало
послепоноћним сном (овде смо на свашта навикли); из шуме је досадно
хукала совуљага. Моје срце је тукло у подгрлцу. Шта се то догађа у ноћи?
Шта се то догађа у мени? И помислих да ничега нема, само је мени зло;
старост ми наговештава да ћу можда ускоро умрети док сви спавају.
Сутрадан никоме ништа нисам рекао, прећутао сам своје сновиђење;
дневни Каљани не воле ноћне приче нити верују људима као што сам ја,
неспавалицама и старцима. Следеће ноћи заузео сам бусију поред
прозора, очистио стакло, мотрио и ослушкивао, страх ми се скотурио око
срца; напрезао сам вид и слух који ми одавно ничему не служе.
Покушавао сам да продрем кроз тишину као кроз невидљиви зид. Има ли
ичега иза? И шта је то? Да ли је мрачно и непријатељско према нама? Или
му је свеједно ко смо и шта радимо?
И заиста, нечег је било, нешто се дешавало. Слутње ме нису
превариле као толико пута до тада, нисам узалуд чекао. Топот се чуо
сваке ноћи, отприлике у исто време; разјарен и бахат топот коњских
копита, час усамљен и удаљен као да допире испод земље, час бучан као
да чопор коња или чета коњаника галопирају преко Кала, долазећи
ниоткуда, идући у ништа. Не кажем „кроз Као” јер свему томе никако
нисам могао да одредим путању; повремено је одјекивало са земље,
повремено се дизало у небеса и хучало међу јасним и мирним звездама, а
можда је допирало и са месеца који се попуњавао и растао, подсмевајући
ми се. Каткад се чуло одасвуд као да невидљива, опасна коњица јуриша
на заспало село које ништа не слути, које ће се пробудити тек кад буде
касно; разлегало се као звоњава погребних звона, као јека која пада
одозго.
Што сам се више напрезао, јасније и боље сам чуо; слух ми се
отворио као у детињству. Остали ноћни звуци се повукоше, нестадоше,
потонуше у водопадима месечине која се сребрнасто сливала низ литице
неба; топот и њисак се појачаше, освојише читав простор. Зар их не чују
сви Каљани, макар као ромор у сну? Зар их не чује цео свет? Опседнут и

61
заглушен, седео сам поред прозора као младић који чека девојку и
посматрао како месец расте и како месечина буја. Да ме је неко прекинуо
у томе, убио бих га.
Једном, ваљда кад сам био спреман и способан, напрегох очи и видех.
Много црних, запенушаних коња галопирало је Преким Путем, корак-два
изнад тла, јездећи од истока према западу као да јуре нестало сунце;
гриве су им вијориле у безветрици, ознојени бокови се пресијавали на
месечини, потковице блештале, амови звецкали. Били су крупни и витки
и као да су имали арханђелска крила. Гледали су ме крупним и слепим
очима као да виде утвару. На њима не беху људи већ неке прозирне,
усколебане сенке које окретаху према мени голе лобање и дизаху
песнице, немоћно претећи; не видећи их добро, редом сам их
препознавао. Били су то наши мртви који су се вратили, који су ме
позивали к себи. Седећи на леђима оних коња, бучно су јездили путем,
проређивали се и нестајали на Старој Планини.
Док су ме везаног водили у град (био сам заклао жену на спавању),
ником ништа нисам хтео да кажем.

62
 XVII
Један Лазаревић (имена му се више нико не сећа) отишао је у
манастир; то пре њега није урадио нико од наших. Црквене и небеске
ствари нама никако не иду од руке; земља смо, земљу једемо и на њој
остајемо. Запутио се негде на југ, што даље од Кала и од нас, стазама које
су наше ноге заборавиле; њима су можда некада ходили наши преци.
Двапут је прешао Мораву, једном Ибар, потом неколико Ступница. Како
— то ни сам није знао; можда у сну, можда летећи. Ишао је док је могао,
док га је нешто вукло напред и немушто му показивало пут. Најзад је пао
пред великим вратима која су шкрипала на ветру; чинило му се,
полусвесном у прашини, да исијавају благу и утешну светлост.
Нашли су га манастирски послушници кад су пошли да угоне стоку;
један се саплете преко њега. Унели су га у конак, захранили хлебом и
ракијом и оставили игуману на рукама; они су журили на посао. Бунцао
је три дана и три ноћи, игуман није разумео шта; четвртог дана отвори
очи и не зачуди се месту на коме се налази — само се прекрсти и заплака.
И примише га одмах међу искушенике; годинама им нико (због
забачености и сиромаштва) није дошао ради пострига.
Обревши се међу ћутљивим калуђерима, некадашњи Лазаревић је
све заборавио — име, рођење, породицу, детињство и младост, пут којим
је дошао, игуманове усјактеле и луде очи. Ничег се није сећао, чак ни
оног што је било јуче. Иза њега је лежала само сушна, спржена земља,
испуцала и без живота; над њом су дували пусти ветрови, тамо-амо су
лазиле шарене змије са малне људским зеницама, пожари су се гасили, а
шуме нигде није било. Кад би му се (сном или грозницом) та земља
приближила на дохват руке, примакла се самим манастирским
зидовима, падао је у постељу; тукли су га лед и сунце истовремено,

63
мучило све оно што се не може речима исказати. Оно што је говорио,
други нису разумели. Оно што су други говорили, он није разумевао.
Они рекоше: „Не чујемо те, брате. Шта то говориш?”
Он помисли: „Не чујем ни ја вас. Зашто ћутите говорећи?”
Тако је постао блажени. Смиреног и отупелог, са укоченим зеницама
(као да је видео нешто што наткриљује све остало), показивали су га
верницима, гостима и себи. Ујутро су га износили пред цркву, увече
уклањали и запајали водом (ракију су чували за себе); он ништа није
примећивао. Неколико пута помислише да га испусте, као случајно, али
одустадоше; он на то не би ни трепнуо као да тело више није његово.
Махом су га сажаљевали, али с мржњом. Зашто се њега ништа не тиче и
тиме као да ниподаштава њихове животе, узноси се и неће да дели
овоземаљску муку? Да су мислили како ће му тиме нашкодити, можда би
га и убили; њихова су срца била људска и тужна и сажаљевала су себе.
Манастир је био скроман, безначајан и забачен; заобилазили су га
светски путници, хроничари и дародавци као и путници. Није се знало ко
га је подигао, није имао ктитора. Прилазило му се преко неколико
газова, вододерина, јаруга и провалија, пешице или на брдским
коњићима. Нико га није пљачкао ни палио, чак ни околно становништво;
није имао своје пророке, подвижнике, чак ни обичне испоснике.
Молчалница је била празна; више се нико није држао старог завета
ћутања. Схимници (све сами сељаци и бегунци) вредно су радили на
пољу, окопавали кукурузе, секли дрвеће, подизали уставе; у цркви су
брундали и завијали храпавим гласовима који су знали и за погане речи
и за све скрнавно. Њихова молитва беше слаба и неделатна јер су је
обављали преко воље. Игуман (човек огроман, задригао и тужан) често
је ноћу одлазио у подрум и напијао се; лежао је на хладној земљи,
набрајао своје грехе и плакао док га ђаци не би однели у келију! И
причало се кришом да је некада обилазио сеоске жене и удовице. Мирис
стоке, балеге и ракијских казана мешао се са мирисима тамјана и воска;
били су бољи радници него верници, а ипак нису ништа имали и бојали
су се глади, града, суше или болести, највише бога кога су призивали
невешто и празна срца.

64
 Некадашњи Лазаревић беше њихова једина знаменитост пред
светом, а можда и пред богом; остало им нигде и ништа није вредело.
Прали су га, чистили под њим, стављали му бројанице у руке, носили га
на службу, причешћивали, бринули о њему више него о себи, псујући га.
Понижавали би га да је могао да се брани; овако су му невољно служили
и чак се боље осећали због тога. Изгубивши памћење, он је постао миран,
тром и послушан, покоран као дете. Јео би кад би му дали, није гледао
шта; можда би тако жвакао и камен и не би се наљутио. На угашеном
лицу једино су му очи сијале као стаклене кугле; у њима се све
одражавало, ништа се није задржавало. И руке су му се непрестано
мицале као да нешто траже, лепршале су као крила која узалуд
покушавају да узлете. А тело му је одумирало, ноге се тањиле, трбух
упадао, груди усахњивале, кожа белела. Сваке године је бивао мањи него
претходне; калуђери беху толико слепи да то и не приметише.
Тако прођоше десетлећа, две буне, неколико ратова, три-четири
туђинске војске, мноштво празника, сабора, жетви и непогода. Неки
остарише, неки поумираше, неки одбегоше (поневши нешто
манастирског новца); дођоше нови искушеници и ђаци, нови верници.
Игуман се одузе од пића и плача над собом; више није напуштао келију
нити га се ишта тицало. Једино негдашњи Лазаревић остаде какав је био,
ни млад ни стар, ни овде ни тамо, увек нем, смирен и покоран. Мада тупи
и сурови, калуђери се томе не зачудише. Неки вишњи знак морао је бити
и њима упућен; гледали су да тај знак разумеју колико могу, да му се
покоре ако већ ништа не схватају.
Наиђе кишна година. Вода је лила одасвуд као да се небо провалило.
Усеви струнуше на њивама, путеви се излокаше и зајазише, влага уђе у
зидове, одећу и постељину, нагризе иконе и одежде, а крст на средњем
кубету зарђа. Није се имало ни где стајати ни где лећи. Загадише се
извори и бунари; усред воде, они беху жедни и сањаху слатке капи росе
на лишћу. Манастирска речица (једна готово невидљива Ступница)
постаде мутна и хучна река; надолазила је стално и приближавала се
спољашњем зиду од непечене, влагом расточене цигле. За дан-два могла
је провалити у порту. Врапци, ухолаже и пацови, и све животиње које се

65
нису подавиле — побегоше у цркву. На олтару се скупише гавранови;
крештали су и нападали. Наос и припрата беху пуни мокрих и прозеблих
калуђера који су цвокотали и тресли се; молитва им је личила на
кукњаву.
Неки узеше манастирске коње, пођоше да се пробију до првих села и
подавише се још пред капијом. Они који остадоше (јер нису имали куд)
смишљаху да упале ватру насред цркве и подложе је царским дверима,
иконама и налоњима еда би отерали воду или да се моле далеком и
немом богу. Неко обрадовано викну и сви погледаше блаженог; једини
он беше сув, миран и ведар. У очима му је блистала радост.
Он рече: „Водите ме у испосницу изнад манастира. Тамо ме оставите.
Недељно донесите комад хлеба, бокал воде. Мене чека 1едно, вас друго.
Толико знам!”
И они рекоше: „Добро, брате!”
Већ сутрадан га оставише у снепутној испосници испод накривљене
стене. Толико је дуго била празна да је све у вези с њом ишчилело и
нестало. Заборавили су је причалице и приповедачи, превиђали је
путници; није се чак ни знало где је тачно. Једино је мутно знао одузети
игуман — испричао му је покојни претходник, а њему његов. На рукама
су га носили да је покаже и успут га крепили ракијом. Неколико пута
залуташе док не погодише праву стазу, прави улаз у пећину; поможе им
вододерина којом се некако успентраше, мокрих мантија и каљавих
брада, прозебли до костију. Некадашњи Лазаревић остаде, најзад, сам
међу црним камењем; чађ неких давних свећа беше се нахватала около.
Он рече: „Збогом, браћо!”
Али га калуђери, намерно или због даљине, не чуше; носећи свог
тешког игумана, повијени, брзо су одмицали према подножју. И
остављени је лежао у сувоти и удисао прашни ваздух векова који му је
горуцкао у душнику, сладак и горак истовремено. Знао је (не видећи) да
је киша стала, да сунце упија влагу, да се вода и блато повлаче.
Манастирска Ступница се вратила у своје корито и стишала, путеви су се
осушили, стазе рашчистиле, земља се стврдла. Човек у пећини је пустио

66
да време тече поред њега, тихо и једва жуборећи, ништа не односећи и
не доносећи. Неко је доносио хлеб и воду и остављао их на улазу; онај
унутра није чуо кораке долазећег и одлазећег као да тај лети — пружао
је руку и узимао донесено. Јео је и пио све мање јер се у њему, осећао је,
све полако смањивало; сутра-прекосутра ничег неће бити. Једном, кад је
пружио руку, хлеба и воде не беше на улазу. Нити више икада.
Усов затрпа вододерину и улаз у пећину; споља се вероватно више
ништа није видело. Ваздух постаде још сувљи и опорији. И њему се учини
да живи од тог вечног ваздуха који се сам у себи обнавља и поново
ствара; упијао је његову снагу и лакоћу, усисавао га више кожом него
плућима, удисао га читавим телом које је постало провидно и лебдеће
као згуснута прашина. Каткад је (раскопавши камење и земљу на улазу)
у испосницу свраћала стара, олињала мечка која се једва вукла и
мрзовољно требила од бува; побегла је мечкарима и залутала међу
једнаким брдима. Није га примећивала, али никада није стала ни легла
тамо где је он био, где је осећао да још помало јесте. Онда је мечка цркла
(није опазио када) и мрави су је преплавили; видео је њене све беље
кости поред својих.
Дуго-дуго се окретао по спрженој земљи, оној коју је некада сањао.
Шибао га је врео ветар који се згушњавао као време. Тукли су га лед и
сунце наизменично, али је постао отпоран; више их је слутио него што су
му сметали — пролазили су кроз њега, кроз његову тамну сенку без
обличја. Потом, призване његовим обновљеним памћењем, линуше кише
и он виде све што је био заборавио, обавијено маглом и воденим
испарењима; аветну планину и густу, непроходну шуму, испресецану
потоцима (један се некада звао Широки), мрачну као божја уста. Висока
жена расплетених коса, огромних дојки, у белој кошуљи до пета, лутала
је туда, плакала и нешто узалуд тражила.

67
 XVIII
Ушавши у средње године, нађох се пред загонетком која ми
загорчаваше ноћи. Нешто веома важно сам заборавио, потпуно сметнуо с
ума, оставио у неком забаченом кутку главе, али никако нисам знао шта
је то; једино сам осећао да ми вреди колико и живот. И што сам мање
знао о томе, што сам се слабије сећао, то ми је постајало све важније,
бркало ми је мисли, заклањало ми ближње, сметало ми на послу и на
прославама, чинило ме чудаком у очима других. Они су живели исто као
и до тада, а ја сам покушавао да се сетим; они су били овде, а ја негде
тамо, то јест нигде — између нас је зјапила провалија која се ничим није
дала попунити.
Био сам усред празнине која је празно и очајно звонила. Нису ме
више занимали јело ни пиће ни жене које су ме још увек хтеле; најзад су
и оне дигле руке од мене. Шта је то што ми толико значи, а чега не могу
да се домогнем, мада је у мени, дамара негде дубоко и мучи ме? Да ли је
мисао коју треба да домислим, успомена која хоће да се врати, догађај
који се већ десио или који се тек припрема? Да ли је лепо, страшно или
зло? Узалуд сам се напрезао, узалуд сам увек изнова покушавао; између
мене и тога што ме је опчињавало налазила се тама, једно велико ништа
и без ичега. Закорачивши према томе, пропадао сам као човек који је у
шуми улетео у јаму за зверове.
У очима мог најстаријег сина (и у очима његових синова) приметио
сам да сам остарио. Бавећи се само једном мишљу, нисам ни опазио како
време лети попут птице без крила. Страхујући да нисам пропустио једно,
пропустио сам многе године, расејано их расуо дуж свога пута.
Наследници су ме гледали као некога ко се спрема да оде и с којим се
треба поздравити. Али мени се одједном није журило, остајало ми се на

68
оном месту које ме је дуго мучило и понижавало; заволео сам чак и
болове у леђима, ноге немоћне да потрче и руке слабије од детињих.
Мој син (човек средњих година) једном ме је повео са собом у шуму,
ништа ми не рекавши. Били смо сами, ишли смо стазама које су ми
изгледале познате; чинило ми се да сам њима једном већ прошао, такође
с неким у друштву. Кад смо зашли дубоко међу дрвеће, а сунце нестало
иза густих крошњи, син ми рече да седнем и ја то учиних; некада сам ја
заповедао њему, сада он заповеда мени. Није смео или није хтео да ми
погледа у очи. Извадио је погачу из недара и ставио ми је на главу. Кад је
замахнуо секиром (мирис погаче и крви вратио ме у прошлост), сетио
сам се онога што сам био заборавио, чега никако нисам могао да се
сетим. У овој шуми, под истим овим храстом, истом секиром некада сам
убио свога старога оца.

69
 XIX
Каљани (бар они који знају да постојимо) мисле да смо полубогиње,
да смо лепе, високе и паметне, милога језика и слаткога гласа — све оно
што њихове жене нису. И причају да смо бесмртне, да не старимо, да се
хранимо ваздухом и светлошћу, а станујемо у шуми, крај вода или високо
у планини. Тврде још и да смо воселе и увек на игру спремне и да нисмо
посебно злонамерне према њима; понекад неког заведемо у шуму и
беспуће, а неког другог очарамо и одузмемо му памет. Не окривљују нас
за сва зла која им се дешавају; тек повремено нам дају место у њима.
Откад су наша станишта постала одобрена од оних горе (који о
свему одлучују и тврде да су нас створили), откад смо на Старој Планини,
и ми волимо да понављамо те приче; чак их понекад сматрамо
истинитима, мада знамо да су наивне. Можда их Каљани само понављају
за нама да би се улагивали нечему што не разумеју? Њима вероватно
стојимо високо; онима одозго (који су једини у праву) ми стојимо ниско,
једва нешто више од људи. Каткад нам се учини да нас ни једни ни други
не узимају превише озбиљно и да им, на различите начине, служимо.
Наше способности су заиста веће и разноврсније од људских, али то
није богзнашта. Живимо дуго у односу на њихове кратковечне жене, но
нисмо бесмртне; имамо тек коју стотину година више. Старимо, губимо
женске особине, тела нам се борају и ружњају, умиремо кад смо
неспособне да нешто заиста радимо; млађе нас одводе високо на Стару
Планину и остављају тамо да скончамо под снегом и ледом, под
ударцима северних ветрова. Познајемо говоре биља и животиња, језик
годишњих доба и непогода, разумемо намере земље, шапат вода и
шумор дрвећа, успевамо и да прочитамо понеки знак на небу, али то не
служи ни нама на другима. Музикалне смо, склоне игри и љубавним
вештинама — и то је отприлике све. Време нам пролази као и људима и

70
не можемо га зауставити, а збива нам се и оно што нећемо; они одозго
нам одређују судбине.
Наша предводница (она је нешто старија од нас, али лепа и држећа)
каже понекад да смо кажњене због људи с којима ипак морамо да се
дружимо; да то одбијемо, биле бисмо још жешће кажњене. Њихов грех
лежи на нама као сенка, њихова нискост и нас унижава. Људи само
понекад слуте божанско (и само неки међу њима); зато су несрећни,
недовољни себи, усамљени у чопору и зли. Ми га, међутим, познајемо,
носимо неке његове трагове у себи, а одбачене смо, удаљене од његовог
извора; наша несрећа је зато дубља. Било би нам лакше да смо као
каљанске жене, али ми желимо да будемо такве какве смо и да не будемо
прве на лествици нискости.
Незналице причају да смо слободне и развратне, да не радимо
ништа осим што се играмо и вребамо залутале мушкарце које потом, кад
их уловимо неспремне, водимо у своја склоништа и наслађујемо се њима.
То није тачно или се може друкчије испричати. Ми немамо посла око
мужева и деце (мушки део нашег племена никада није постојао или су га
они одозго уништили као и наше сећање), не радимо на њивама и у
пољу, порађамо се доста лако (кад се којој деси грешка те затрудни) и
без крви, нико нас не грди и не туче, али нам се тачно знају обавезе
према онима одозго и према предводници која је строга и праведна и не
трпи расуло у односима; грешку плаћамо одмах и без опозива, ништа не
можемо сакрити ни избећи.
Наши пак односи са људима нису једноставни као што изгледа, нити
су сасвим у нашој власти; више и тајне заповести управљају њима.
Постоје тренуци и поступци (скривени и ретки, али стварни) кад људи
стичу власт над нама и кад могу да нам раде шта хоће, кад постајемо
робиње својих робова. Те ствари нису исте за све нас; свака од нас има
понеку слабост коју не познаје и понеку забрану којом се људи могу
окористити. Оне које то сазнају више нису међу нама нити ми смемо да
их се сећамо; понашамо се као да никада нису биле овде.
Каљани ретко залазе у шуму (нашу и помало њихову) која је, зато
што вековима није крчена и спаљивана, постала непроходна; нигде

71
пролаза или стазе која некуда води, нигде пропланка, свуда столетна
стабла, заплетени густиш, воњ трулог лишћа и невиделица. Једино
каткад неко залута или га поведе луда глава — неки бегунац, зликовац,
сумасишавши или тражилац истине. Њихов страх од шуме (и од нас)
повећава се причама које сами измишљају, расте и притиска их;
истовремено их све више опседа и привлачи, постаје им неопходан. Да
није тог страха, можда би нас сасвим заборавили и живели би мирно; оно
чега се не боје за њих не постоји или им бар није привлачно.
Ипак нас посећују. Радозналост, жеља да се похвале пред другима,
уживање у сопственој стрепњи, склоност ка лутању, страст према
непознатом — све то их чини неопрезним. Још се није десило да ми саме
морамо да залазимо у Као и да их тражимо; они непозвани (можда тајно
намамљени нечим) долазе к нама. И увек мушкарци; њима као да живот
вреди тек онда кад је у опасности и кад виси о концу, а безвредан им је
кад је безбедан.
Откако сам ушла у јато, седела сам поред предводнице; знала сам да
сам изузетна. Изгледом сам била слична другима, висока и плавокоса,
увек белолика (ми се мажемо блатом из мочваре и соком шумских
трава), глатке коже и насмејана, али сам осећала нешто у себи, неку
различитост коју нисам смела да испричам ни другарицама ни
предводници. И што сам се више скривала, била сам све сигурнија у то.
Такође сам осећала (и то такође крила) неку мутну жељу, мешавину
радозналости и гађења, да одем у Као и да га упознам, да се помешам са
њиховим женама, да осетим задах њихове прљавштине. Понекад,
рекавши да идем у шетњу, одлазила сам на ивицу шуме као на неку
невидљиву границу (можда је то заиста и била); посматрала сам Као. Све
је било обично, мирно и свакодневно, ружније него код нас и спутаније,
али управо то ме је и привлачило; тај мутљаг супротних и нечистих
осећања показивао је да сам близу људи. Враћала сам се својима
истовремено задовољна и несрећна, нешто у мени се колебало; нит сам
знала шта је то ни шта хоће.
Ми не меримо време; заборавне смо и живимо у садашњости.
Догађаји су нам исти јер се понављају; ако смо незадовољне њима,

72
можемо их поновити. Али ја памтим шта се десило, ваљда зато што сам
изузетна, обележена међу својим сестрама. Једном (можда је то било
давно, можда прошле године) отишла сам на руб шуме, где има више
светлости него унутра. Легла сам на траву под старим храстом (или је то
била липа) и препустила се топлом сунцу које је продирало кроз грање;
његови зраци су ме мазили као лаке, прозрачне руке неког доброг
створа. Заспала сам и сањала (мада се то нама никада не догађа, осим као
наговештај) двоје плавокосе деце, дечака и девојчицу, како ми се играју
на грудима, смеју се и пљескају рукама; од њих се ширио опојан мирис
млека и чисте пути. И чула сам свој смех како звони под крошњама и
лети као птица; онда ме је нагло опхрвала туга.
Пробудила сам се плачући — биле су то моје прве сузе. Мој
невестински венац, исплетен од цвећа и лишћа који не вену (у њему је,
по речима наше предводнице, почивала сва моја снага), био је нестао;
узалуд сам га тражила по трави и око храста, узалуд- сам га дозивала. Из
жбуна је изашао један млади Каљанин; био је црн, широк, ружан и
лоповски се смејао жутим зубима. У маљавој руци држао је мој венац.
Смејући се покварено, пошао је према селу; привучена неодољивом
снагом венца, пошла сам за њим. На чистини ме је сунце заслепило, око
мене беху само сенке и ружни обриси. Ходајући по прашини, саплитала
сам се и падала; ускоро ми стопала и дланови беху крвави. Док смо
пролазили Преким Путем, осећала сам како ме радознале очи посматрају
иза сваког прозора. Мој Каљанин (из презира му никада нисам
запамтила име) хтео је ваљда да ме сви виде; био је без родитеља и
рођака, сиромашан, презиран, разметљив и склон освети— мрзео је
остале Каљане колико и они њега.
Одвео ме је на врх Кала, на чистину звану Грозничава Вода (њихова
имена су ружна и немају смисла); тамо је имао стару кућицу са
огњиштем насред једине собе у којој је живео као курјак, увек са пушком
и ножем на дохвату руке. Чим смо ушли, насрнуо је на мене, уплакану и
рањаву; узалуд сам се бранила речима и рукама. Није ме разумео, није
хтео да ме разуме. Венца нигде не беше; сакрио га негде и ја сам била
потпуно у његовој власти.

73
 Рекох да ми ретко сањамо. Тада сам, међутим, на јави сањала ружан
сан који се није прекидао. Мој Каљанин је био слаб, уплашен и зао. Мени
се светио за све увреде које су му други нанели. Тукао ме је, пљувао,
газио, а онда ми се, стењући од пожуде, завлачио међу ноге; узвраћала
сам му тако што нисам користила своју љубавну вештину, лежала сам и
уздржавала се да не повраћам. Терао ме је да кувам неке одвратне
сплачине (јео је као свиња), да чистим кућу која се није дала очистити, да
радим с њим на њиви и да доносим воду са извора у потоку; кости су ми
пуцале под обрамицом са судовима. Повремено се напијао (ракију је
куповао негде у селу јер ништа своје није имао), клечао преда мном,
молио ме за љубав и нежност, плакао и бусао се у груди; потом би се
претурио где се затекао и заспао, а ја сам гледала да му не будем пред
очима кад се пробуди зловољан. Убила бих га, задавила на спавању или
отровала да сам само знала где је мој венац.
Повремено би одлутао; томе, као ни пићу, није могао да се одупре.
Претраживала сам кућу и околину стотину пута; узалуд. Увече сам
седела поред ватре, малне као некада у шуми, и сребрним чешљем,
поклоном од наше предводнице, чешљала косу која ми беше до пета; из
ње су излетале златне искре, варничиле, све обасјавале шумским сјајем и
ја сам се смејала. Али ми и то покварише; Каљани (и мушкарци и жене)
довлачили су се преко чистине и посматрали ме, чудећи се и мрзећи ме.
Можда би ме и убили да се нису бојали мога на силу мужа? Или су
мислили да је живот међу њима најгора казна?
И приметих како ми трбух расте и надува се. Знала сам шта је,
сетила сам се предводничиних прича о нашима које су затрудњивале с
људима; једино нисам могла да се сетим шта се после радило с децом.
Други пут сам заплакала, не знам зашто; сузе су ме просветлиле и
обрадовале.
Носећи, имала сам тегобе као и све каљанске жене. Изађоше ми вене
на ногама, коса ми изгуби сјај и опадаше (више нисам смела да се
чешљам), зуби ми се расклимаше и поцрнеше, а лице смрша и набора се;
једва се препознадох у води извора. Кад се мој Каљанин врати с лутања,
обрадова се, клече пред мене и засу ми стопала пољупцима; за тренутак

74
је био роб своје робиње. Али му ни тада не потражих венац; још више сам
га мрзела кад је покушавао да буде добар.
Породила сам се и њега опет није било; отишао је с првим лепим
данима после зиме. Дечаку и девојчици који се родише заједно (били су
крупни и плавокоси и светле коже) зубима сам пресекла пупкове;
Каљанке су стајале пред вратима, торокале и нису хтеле да помогну.
Сама сам их окупала и повила једином кошуљом коју сам донела из
шуме, оном која се не прља, не пере и не цепа јер је изаткана руком наше
предводнице; плакало ми се зато што их нисам волела, што сам у њима
осећала нешто туђе и људско.
Млеко никако није хтело да крене из мојих набреклих, болних дојки,
деца су плакала и превијала се; учинило ми се да ће умрети. Тражећи
нешто да их нахраним, завирих у напуштени бунар испред куће и
обрадовах се; мој венац је пливао у смрдљивој, отровној води. Никада
нисам сазнала чија га је рука тамо бацила, Каљанинова или нечија из
шуме.
Дуго (можда десетине година) тражила сам по шуми моје јато и
предводницу. Нисам нашла чак ни њихове трагове. Или су моје сестре
ишчезле или су промениле боравиште; не знам где су и како су, не могу
да их дозовем. Шума је празна и јековита, пуна дрвећа које умире и
трули, нађубрена мртвим лишћем и цвећем које не цвета; по њој лутају
острвљене животиње које се кољу међу собом, а нападају и мене. Можда
сам остарила, можда нисам; немам с ким да се упоредим, а воде извора
више не одсликавају мој лик. Кад певам, нико ме не слуша; мој глас
одјекује тек онако и празно.
Једино као да повремено чујем Каљанинов промукли и уплашени
глас како ме дозива, али не одговарам; то су вероватно привиђења,
послата ми одозго. Животињско и божанско су се, под утицајем људског,
сасвим помешали у мени. Шта ли је са мојом децом коју не могу да волим
јер су и Каљанинова?

75
 XX
Би смртоносије. Дошавши са југа и са истока, иноплеменици се
раширише по нашој земљи (као што смо ми некада по нечијој).
Освојивши је сабљом, окупаше је у крви жена и деце, растргоше је као
што лав черечи кошуту која брани своје лане. Мушкарце и младиће
одвођаху у ропство, девојке и дечаке силоваху, најлепше продаваху на
пазариштима за неколико аспри. Порушише тврде градове, попалише
цркве и манастире, погазише усеве; много народа помре од глади. На све
стране лежаху мртваци; нити се копаху нити имаде ко. Кога би увече
обесили, до јутра би га други појели и, прејевши се, умираху у мукама. И
они који преживеше, пожелеше смрт или нешто брже и горе.
Патријарх сам и божји слуга, проучио сам сву мудрост јелинску,
римску и византинску, видео сам како реке теку унатраг и како пада
црвен снег. И верујем у нешто што бих морао да поричем. Ђаво постоји,
нека се бог смилује мојој грешној души. Сотона и Антихрист је свуда и
свагда; он влада материјалним светом, људима, историјом и свим
појавама у природи. Где год погледам, за шта год се машим, видим
његово исцерено лице вечнога ругалице и подругљивца — прска
пљувачком као пијаница и пљује на све што је свето или људско. Дању ме
прати, ноћу ми долази на сан и мучи ме, изазива и понижава. Да се нисам
заветовао бесмртноме (макар колико бедан, његов сам део) дигао бих
руку на себе.
И покупих народ, све оне што су преживели и што су се надали
бољем животу и што су мислили да се има где побећи; поведох их на
север, под окриље северног цара. Бар сто тисућа људи, жена и деце пође
за мном; кретаху се као црне колоне из разрушенога мравињака.
Пређосмо многе планине, реке и кланце, проходисмо кроз тамне шуме
прошлости, и многи поумираше или остадоше где су заноћили. Само

76
здрави, храбри и јаки, и они који се хране и одржавају злом, иђаху даље
за мном. Велики сиви Дунав, широк колико и равница, пређосмо лађама,
чамцима, баркама, сплавовима и свим што плови; не окретосмо главу на
оне што се подавише. Пространо небо равнодушно нас је посматрало као
што ће и многе после нас; на њему не беше никаквог божјег знака.
Кад се обретосмо у каљавој равници, сличној плодној пустињи, која
душу испуњава самоћом, очајањем и самоубилачким мислима, одржах
службу према нашем обреду, клекох да се помолим пред моштима наших
светитеља које смо носили са собом. Можда ће нас они заступати и
штитити негде горе, ако нису немушти и одбачени као и ми доле,
сврстани међу последње, посвађани и луди? Тај празан простор између
неба и земље беше наша црква; тмасти облаци беху свод, а границе
видика зидови, наос и паперта. И указа ми се страшно виђење: уместо
божјег, спазих лице ђаволово како нам се смеје и руга. И он рече: Некада
сте били и моји и туђи, од сада сте само моји, драги Каљани и Некаљани!

77
 XXI
Сви смо помало били заљубљени у нашу удовицу и сви смо је
мрзели; жене највише. Без ње нисмо никако могли, а с њом нам је било
тешко. Била је црна као гавран, коже беле као млеко; усне јој беху
изгрижене и црвене, језик палацав и рачваст, глас промукао и мазан.
Била је средњег раста, ускога струка, облих бокова и босонога; високе
дојке су јој ратнички парале ваздух. Корачала је њишући куковима, меко
као мачка; црне очи су јој севале као отвори пушчане цеви. И увек смо је
замишљали без сукње и без кошуље; одећа на њој је откривала оно што
је код других скривала. Не би била толико гола ни да је ишла без ичег на
себи.
Нисмо знали где је рођена ни од кога; такве жене саме зачињу свој
род и саме га завршавају. Ако је имала мајку, сигурно није имала оца;
сестре су јој вероватно биле растурене по свету. Сревши је негде украј
пута или у шуми, браћа је не би препознала; освестили би се тек пошто
су је облежали. Она сама ништа није причала о себи, ни добро ни лоше
(ваљда јој је било свеједно шта мислимо и шта измишљамо); њен
замагљени поглед ништа није говорио. Ниједан мушкарац није пристајао
уз њу, а она је пристајала уз свакога; никакво мушко име се није могло
прилепити уз њено. Девојка ни пушћеница такође није могла бити; нико
је не би признао за своје копиле или рођаку. И што је дуже била међу
нама, све мање смо знали о њој, све мутније смо слутили.
Били су маневри у околини града; наша војска се вежбала за следећи
рат, палећи шуме, газећи усеве, пуцајући у брда, кошуте и дрвеће. И,
разуме се, све се то збивало за време пољских радова; да би се војници
добро осећали, наша штета мора бити двострука. Наши младићи су
срећно побегли од кућа. Кад се све то завршило, један од њих је довео са
собом своју жену и будућу удовицу; разметао се њоме као бесним коњем

78
или новом пушком. Био је мршав и плав, слабачак и болешљив;
родитељи (старији људи без друге деце) заклањали су га од свега. На
сунцу га је болела глава, од ноћне хладноће је кашљао, преко лета је
носио два кожуха; зими није прекорачивао праг. Играјући му на свадби,
осећали смо слабост у ногама, мушке болове испод трбуха; испод беле
хаљине, знали смо, невеста је нага и врела као звер. И не прође ни
неколико месеци кад га већ испратисмо на гробље; био је танак као
сенка, бескрван и блед као месечина.
Недуго затим, помреше му и родитељи; одбијали су јело и пиће, нису
хтели чак ни воду да окусе. У сандуку (направисмо им један, штедње
ради) беху мали, згрчени и гарави као да их је осмудила ватра. Враћајући
се с гробља, погледасмо удовицу; била је ведра, насмејана и чила, неки
снажан мирис пољских трава и кобиље длаке ширио се од ње и опијао
нас теже него ракија. Наше жене иђаху позади, ћутећи и плачући (њима
је свеједно ко је мртвац); она је ступала испред нас, високо подигнуте
змијолике главе, као да нас води. И док смо, окупљени око старе софре,
јели вечеру за покојнике, схватисмо да нам је ово место драже од свих
других; одједном смо изгубили своје куће и пожелели да их немамо. Куће
постоје ради сна, а ми смо били будни, разрогачених очију, сами на
ветровитој ледини.
Неко рече: „Знам ја, људи, шта ви мени мислите. И ја вама исто и још
горе!”
И неко му одговори: „На твоју главу, рођаче. Наше ионако више нису
наше!”
Ледина пред том кућом постаде место где смо се увече или ноћу
окупљали — појединачно, по двојица-тројица или у групи. Сваки од нас
се правио да је кренуо неким послом и тек онако тамо забасао; лагали
смо друге колико и себе. У кући је горела ватра на огњишту и жута
светлост лила се са прозора, врата беху одшкринута као да је неко
управо ушао или изашао; умножене удовичине сенке тумарале су по
зидовима, сплитале се у загрљајима и као да су јецале. Седећи у
блиставом кругу бујнога пламена, удовица је, само у белој кошуљи и
боса, расплитала косу низ леђа; црни поточићи власи клизили су јој до

79
пета и уливали се у мрак иза троношке. Буљила је у ватру и, чинило нам
се, повремено певушила; нека дрхтава песма лепршала је изнад наших
глава као гугутка. Одоздо из Кала дозивале су нас жене крештавим
гласовима; чули смо их пригушено као да смо високо на Старој Планини.
И враћајући се заједно (морали смо једни друге држати на оку), осећали
смо се као да силазимо у блато — уморни, очајни и клецавих колена, са
једним светлим ликом у потиљку. Нисмо чак ни тукли жене; онда бисмо
морали да их додирујемо.
И сањали смо као да смо деца или болесници; снови нам беху исти и
лако смо их памтили — није било потребно да их после једни другима
препричавамо. И били су нејасни и састављени од крхотина; није се шта
имало ни испричати. Дечачко се у њима мешало са мужанским и нагло се
преображавало у старачко; љубавне радости су се уливале у смрт и сви
путеви су водили на гробље. Дуговрата и бела птица (слична орлу и
грлици истовремено) летела је са истока, сва позлаћена сунцем; високо у
небу сусретали су је гавранови, черупали и кљували и сребрно перје
падало је одозго попут звезданог маслачка. Крај високе и раскриљене
капије седела су два пса, оба крастава, зла и гадна; завијајући, раздирали
су зеленокосог и лепог младића — из његове сјајне крви ницало је
шарено ливадско цвеће, црвено и плаво и жуто као сунчева дуга,
отежало од росе и поленовог праха. И многе друге слике су промицале
кроз наше снове, лепршале као паперје, завијале као ветар; наше врачаре
и гатаре нису хтеле ни да их саслушају.
Удовичина врата се једном затворише, сенке се утростручише; неко
је био унутра, неко је чинио оно што смо сви сањали да чинимо. Гледали
смо како јој прилази, а кошуља јој беше задигнута до пупка; између
облих и млечних бутина црнео се бокор длака као трава израсла на белој
стени — срцаста и ружичаста уста отварала су се као отрован цвет
месождерке. Превијали смо се од страха и слатког бола, дробили смо се
на овде и тамо; онај мирис продирао је кроз врата и шибао нас као
северац који дува са југа, претварајући нас у старе пањеве обрасле
маховином и лишајима. Радосни вапаји пробијали су нам уши све до
праскозорја; једна изломљена сенка излазила је тада кроз прозор и

80
бежала на другу страну. Отворена као извор, удовица је лежала на
леђима, малаксалих удова и румених образа; њен гарави поглед се
жарио. Негде су већ певали трећи петлови, пригушена светлост ватре
падала је по нама презриво; били смо неми, црни од мрака, пакосно
искривљених уста, ружнији него иначе.
Унутра је залазио онај који је међу нама недостајао, високи, тек
ожењени Лазар, једини од нас који није имао надимак; био је толико
бистрог и отвореног погледа да му ништа нисмо веровали. Знали смо да
ће удовица морати неког да изабере. И знали смо да нећемо знати зашто
је изабрала баш тога кога је изабрала. Ипак смо били увређени и љути;
мрзели смо њу колико и њега, а понајвише себе. Неколико пута смо се и
потукли; морали смо пустити нечију крв, па макар своју. Главе наших
жена пуцале су под песницама као лубенице које одмах срастају; стоци
смо ломили кичме ждрепчаницима и кундацима пушака. Ако брзо не
избије неки рат, поклаћемо се између себе; са свих страна су пиштала
тоцила на којима смо оштрили ножеве. И приликом порођаја Лазареве
жене не обрадовасмо се што је рођено женско; наши синови су нам
изгледали мали, ружни, зборани као старци — били су исти као и ми
некада, слични својим синовима који ће се сутра рађати.
Неко рече завереничким гласом: „Ја, људи, мислим исто што и ви.
Само нећу то први да кажем!”
И одговорисмо му: „У праву си, рођаче. Хајдемо сви заједно и нека
нико не изостане!”
На ледини пред кућом сусрете нас тамна, у пасу пресамићена сенка.
Изобличеног лица и крвавих руку, Лазар је тетурао поред нас, падао на
земљу и бауљао; учини нам се да је обрастао у длаку и сличан твору који
се враћа из похаре. Кад му се обратисмо, он зацвиле и урликну; са
дугачких очњака цедила му се пена и капала на траву, пржећи је и
сагоревајући. Врата беху широм отворена и ми уђосмо; све то потраја и
као да се неколико пута понови. На зидовима су се и даље ковитлале
голе и распојасане сенке, задигнутих кошуља; није се знало одакле
долазе ни куда иду. При слабој светлости ватре која се гасила (а горела је
сама од себе), удовица је лежала на леђима, блистајући голом кожом;

81
коса јој се беше просула около као клупко палацавих змија. Трбух јој
беше распорен и отворен; у њему бесмо сви ми који уђосмо, мајушни као
палчићи, смежурани и са мренама на очима.

82
 XXII
Светлост праве вере упознао сам као десетогодишњак, кад су ме
јаничари одвели у Стамбол да и ја постанем јаничар, ратник и осветник.
Увидео сам колико сам био у заблуди, колико прожет грехом и
незнањем, колико су ме свештеници погрешно учили; више никада
нисам посумњао у Алаха и његовог пророка. Сажаљевао сам и мрзео оне
који су остали у старој вери, моје земљаке и моје Каљане; обећао сам
себи и другима да ћу их преобраћати свим средствима која ми стоје на
дохвату руке. Пут до јединога бога је тежак и кривудав, на њему је све
дозвољено и нема милости према неверницима; нарочито према онима
који се лажно представљају и нечисти наук крију у себи као опаку
болест.
Прошао сам обуке, школе и вежбања, био међу најбољима, добијао
сам похвале и признања, старешине су ме хвалиле, служба је преда мном
отварала своје високе двери. Једном сам издалека видео пресветло
султаново лице, бистро као горски поток, лепо као бојна застава; био сам
дирнут и потресен, одлучнији него икада. Кад сам распоређен у
јединице, тражио сам да ме баце у моју некадашњу земљу испод две
велике реке, надомак Старе Планине која ми је наткриљавала
детињство. И стигавши тамо, све сам препознао, све сам видео
друкчијим, просветљеним очима. Одмах сам се са жаром бацио на
преобраћање хришћана, тих поганаца којима сам и сам некада припадао.
Несвесно учињене грехе према Алаху и султану могао сам једино тако
искупити.
Био је то тврдокоран и заувек покварен свет, само наизглед покоран
и добар; под мирноћом су крили зло и побуну. А најгори су, авај, били
моји рођаци, синови оне утробе која је и мене некада носила, моја бивша
браћа. Мрзели су ме више него ја њих, подмукло су се бранили ћутањем;

83
неки као нису знали шта говорим и шта хоћу — скривали су се иза
глупости као иза штита. Кад сам исцрпео сва средства и сва мучења,
пустио сам на вољу својој кривој сабљи, оплемењеној благословом хоџа и
дервиша; секао сам их уживајући, убијао као да дижем џамије. Најзад је
преостала само моја жалосна мајка којој више нисам био син. Нисам
застао, нисам се поколебао, нисам јој дозволио да одмах умре; мучио сам
је дуже и теже него друге јер сам њен грех носио на себи. И кад је
издахнула, учинило ми се да на њеном лицу видим светлост праве вере и
осетио сам се светачки.
Живот ми је прошао у светим ратовима, бојевима са неверницима и
преобраћањима; газио сам градове и села коњским копитама, палио
огњем, секао сабљом која се мало-помало искрзала. Ратовао сам под
Пештом и под Бечом, нападао Венецију и Дубровник, освајао Крим и
бежао из Московије; пљачкао сам богате и сироте и стекао више него
моји другови. Сада сам стар, изван службе и бојева; над мојом кућом
диже, се Стара Планина и Као ми је под ногама, зарастао у шуму и траву,
нехришћански. Губим памћење, ничега се не сећам; лутам по том
пределу и тражим гроб своје мајке да бих у њему себе сахранио.

84
 XXIII
Беху кише, блато, леден ветар. Шуме су рано изгубиле лишће и
просјачки оголеле, земља је оћелавила. Облаци су се вукли ниско као
трома гавранова крила. Кише су се смрзавале још у ваздуху и остајале
тако, висећи; град је био крупнији од песнице. Преко земље, воде и
дрвећа беше се нахватао танак лед. У даљини је нешто стално тутњало,
непрестано потресало тле; то су се прикрадали земљотреси. Нико није
памтио такву годину, мада су и многе пре ње биле рђаве; боље иду на
друга места.
Од нас Каљана у јужној војсци ретко је ко претекао; изгинули смо у
тешким бојевима, поумирали од болештина које се мувају око ратишта,
поклали се између себе. Неки наши су, вративши се у Као и покупивши
породице, пребегли преко Саве и Дунава. Причало се (и знало се) како су
их тамо захватили контумаци и карантини, глад и болести; сачекали су
их власт и равнодушност, нико није веровао њиховим причама о
борбама за слободу. Гледали су их као дивљаке и користили као слуге, а
за тај посао ми просто нисмо погодни; не волимо да радимо за друге
колико ни за себе. Мртваце нису сахрањивали, нису имали чиме да плате
таксе и сандуке, попове и црквењаке. Неки су се крили по шумама, без
дозволе за боравак; шумари су их истеривали на чистине поред река —
деца су ту умирала на кошави, старице се смрзавале, тврди устаници
пљували крв. Сваки је продао шта је имао, отео или украо; најзад су
продавали своје укућане.
Потрошили смо прах и олово, а нисмо имали где да их набавимо.
Пушке смо вукли као цепанице; неки су их побацали. Претекли су нам
ножеви; сваки од нас је могао постати издајник, осим добро скривеног
или закопаног мртваца. Без договора и без свађе, ишли смо према Калу;
тамо нас је можда неко још увек чекао. Кад обиђемо наше и мало се

85
прихранимо, хтели смо поново у шуму, а кроз њу смо журили и она нас је
чувала, оголела и мрачна као удовица.
Једном смо коначили у некој напуштеној кући поред крчевине.
Храстови су хујали на ветру док смо се привлачили потрбушке и са
ножевима у зубима; били смо тихи као зверови. Ко зна ко је унутра и шта
смера? Али беше пусто и празно; укућани су побегли на север или их је
неко одвео или се крију у збеговима. Насред разграђеног огњишта још је
висио гарав и олупан котао; у њему се замрзла вода. Цвокоћући зубима
(били смо почели да се бојимо), навукли смо грање из шуме и подложили
ватру. Дим се лепио за криве греде, штипао нам очи и ноздрве,
успављивао нас. Напољу је ветар пиштао и завијао као да прети; чули
смо како курјаци реже, заурлавају и гризу греде које су штрчале из куће.
Једног нашег смо одредили да стражари, превалили се где се ко затекао
и заспали.
Сањали смо ватру на огњишту, велику и веселу ватру за празник, и
једни друге; били смо набијени на ражњеве као брави и пекли смо се
ћутећи, док су нам коже пуцале и рашчињавале се од врелине. Око нас је
ходала огромна стара жена у црнини, сва отечена и надувена; коса јој
беше сплет шарених змија које су се мигољиле и сиктале, а очи два мртва
стаклена камена. Загледала нам је испечена лица, мицала уснама и
плакала неутешно; њене сузе текле су преко наших образа, палиле нас и
жегле горе него ватра.
Шапутала је: „Моји сте, моји, моји. Ничији више!”
Пробудили смо се везани; турски кундаци пребројавали су нам
ребра. Наш стражар је заспао и они су нас добили без борбе, похватали
нас као мишеве; церекали су се и пљували нас. Били су пијани и бесни,
сваки је радио шта хоће; некаквог изможденог старца признавали су за
вођу. Кад смо полазили, ватра се угасила, вода се поново смрзла. За нама
је планула кућа у којој смо ухваћени, крчевина је блеснула као под
црвеним сунцем; из пожара нешто запишта и последњи пут блеснуше
оне мртве старичине очи.

86
 Било нас је по десетак на једном ланцу. Вукли смо се, падали,
устајали и тетурали даље; ако би неко застао, војници су га докрајчивали
кундацима. Судећи по сунцу и пределима (некада смо, војујући, обишли
све крајеве и познавали смо их) ишли смо на север; спаљена села и
редови набијених на кочеве показивали су нам пут. На небу су грактали
гавранови. На земљи су се купили острвљени пси; кидали су месо
живима који су викали, молили за милост и псовали са кочева.
Пролазили смо ћутећи, оборених глава; нисмо одбранили ни њих ни
себе.
Један завапи: „Убијте ме, браћо. Јесте ли људи?”
И неко му одговори: „Било то, брате. Нисмо више!”
Два-три пута су нас свратили у касабе — да се покажу и да нас
прикажу. Помамна руља нас је тукла и секла ножевима, буле су крештале
и гребале (нисмо им видели лица под фереџама), деца су нас гађала
камењем. Зурле и бубњеви су пиштали и ударали по блатним уличицама
које су загађивали нужници, фукара је прекидала башкарење и
наваљивала, крвавих очију и масних губица. Са минарета се циктало и
укујисало; тако су подјаривали бес. Засипали су нас изметом, уквареним
јајима, цркнутим мачкама и пацовима, свињском изнутрицом; на главе
су нам набијали вреће са пепелом и лупали по њима, да удахнемо
сагоретине и гар. Срећни су се одмах угушили; избегли су све што нас је
чекало. Свећама су нам горели табане и терали нас да играмо по
усијаном угљевљу; морали смо да подврискујемо као у колу. Најбољим
играчима после су ч1екићима и каменицама туцали мошње као ми
некада ждрепцима и биковима; уштројени су се враћали међу нас
погнутих глава.
Са стране су стајале наше жене и девојке, понеке тек девојчице,
разголићене на хладноћи, везане конопцима или затворене у кавезима.
Биле су изложене на продају; около су се смуцали грбавци, наказе,
малоумници, аскери и голобради ученици из текија. Пипали су их,
штипали, дрпали, куповали и одмах препродавали. А неке су биле у
прљавим, шареним шаторима; тамо се чекало на ред, брзо улазило и још
брже излазило. Док смо пролазили, учини нам се да видесмо измучено

87
лице једне Каљанке и сагосмо главе. Ако преживи, ако преживимо,
мораћемо да је убијемо. Парајлије су се отимали око дечака, гложили се и
препирали; завршивши посао, купац би робу хитро уклањао од
ужагрелих очију које су му завиделе.
На улицу изнесоше казан пун воде; под њим су заложили јаку ватру
од пуцкетаве винове лозе. Гомила се беше ућутала као да нешто посебно
очекује; чули смо како суздржано хрипље, уз циктање са минарета. Из
некакве рупе (около су били трошни зидови од непечене цигле) измилео
је мален старац са златотканим кауком на глави. Придржавали су га,
готово носили док се тетурао између њих, испијен, мркозелене коже и
безнос; имао је две тамне рње усред лобање. Стао је поред казана,
подигао руке. Сви су се утишали, смирили, готово престали да дишу.
Дебео, огроман човек (био је то евнух) предао му је нешто бело што се
копрцало и цвилело; старац је у кипућу воду спустио наше новорођенче.
Врисак је провалио из стотина грла: „Ксмет, каури! Кара ксмет!”
И ми сложно одговорисмо: „Опрем мало! Опрем добро!”
Ишли смо даље према северу; гонили су нас колико им је лењост
допуштала, кундацима и ножевима. Били смо полуголи, крвави до очију,
испечени, модри и зелени; на старе маснице додавали су нам нове убоје.
На леђима смо носили оно што је наш одред успут напљачкао. Своје
мртве бацали смо у пламенове сеоских кућа које смо, под присилом, сами
палили; једино тада смо се и огрејали. Сваке вечери би један од нас био
издвојен, заклан или утучен штаповима; потом бисмо га, плачући или
дремајући, испекли на ражњу. Наши спроводници су јели браветину и
заливали је ракијом, а ми недопечено људско месо које нам је у
комадима трзало на уста, гушило нас и прождирало. Једући се и
повраћајући, бејасмо све више једно као да се враћамо у исту утробу,
мрачну, топлу и родну. Нестадоше све разлике међу нама.
И сви смо сањали исто. Пљуштала је киша, тукао леден ветар,
хватала се голомразица, северни ветрови су нас шибали као камџије;
пред нама је (слично јаловој њиви) лежало пусто село без кућа и дрвећа,

88
гола и посна земља која ће рађати кукољ и уродицу. Староставни курјак
искези на нас зубе с којих је капала пена.

89
 XXIV
Време је нешто неодређено, течно и неухватљиво, а при том
стварно, моћно и самородно. Обележавамо га бројевима и речима,
задржавамо причама, узалуд га заустављамо љубављу, радом или
алкохолом. Пишући, као да стварам решетку кроз коју ће време лакше
пропасти. Приповедачко време разликује се од обичног времена; оно је
слободно, препуштено избору онога који прича, подложно људској вољи
и страху, кратко и случајно. Оно припада само онима који су повезани
причом (други су искључени из њега); растегљиво је, кружно или
спирално, подељено на одломке које је могуће састављати и растављати,
у суштини произвољно и ванвременско. Оно се да искористити и
употребити; оно употребљава писца и користи га како хоће. Пишући (и
трошећи своје једино људско време), као да стварам неко тврдо и
неуништиво време; оно ће, међутим, нестати у правом времену као што
нестају народи.
Шта ће са мном бити кад једном завршим ове странице, кад се опет
нађем насамо са несаницом? Постоји ли једна прича о нечему која ће
вазда бити незавршена, отворена, пуна празнина које се могу
допуњавати, увек спремна да ме прими у себе и да ме спасе од времена, у
којој се никад не зна како ће изгледати следећа реченица, страница или
поглавље? Јер чујем како се смрт приближава, како се незнаним
путевима прикрадају опаки гости пред којима не можеш затворити
врата, који ће те наћи ма колико и ма где се скривао. Време струји, бол
расте, немоћ јача; сваки секунд је танак нож забоден у твоје срце — један
од тих ножева мора бити последњи, смртоносан, коначан као срчани
удар, као излив крви у мозак. Моје узнемирено „ја” онда се крије у
пространом и топлом „ми”, покушава да испросјачи неколико поетских
слика које ће ублажити страх, привремено отерати стрепњу; модеран

90
човек не познаје и не признаје утеху, усамљеник је горак и унапред
поражен.

Негде у Калу налази се Баван. То је највећи и најстарији храст који

сам икада видео; три човека једва могу да га обухвате. Нико му не зна
године, нема парњака ни вршњака; усамљен је као каква древна кула
која се тврдоглаво опире времену. Засађен је, рецимо, пре Косовске
битке, пре открића Америке, пре Коперника и Гутемберга. Да може,
памтио би Француску револуцију. Можда је видео Сулејман-пашу
Скопљака и његове казнене одреде 1813. године? За кнеза Милоша
Обреновића био је већ стар-прастар. Заобишли су га партијски сукоби и
династичка убиства крајем прошлога века. Ужаси двадесетог века нису
га ни дотакли, преживео је Први и Други светски рат; можда ће
преживети и следећи.
Каљански старци кажу (или сам ја то измислио ради занимљивијег
излагања) да га је засадио Свети Сава, млади светитељ, кад је обилазио
земљу и градове и кад се, неким својим послом, бавио у Калу. (Уместо
њега можемо ставити било којег ствараоца света.) А тај посао је, поред
утилитарног (показивао је женама како се јагње овце и како се млеко
сири), био понешто и љубавни); облежавао је девојке и младе жене на
изворима, у росна пролећна јутра, док су се китиле ђурђевком и оне су
грцале, вриштале од среће и рађале децу лакога даха и светле крви.
Нешто мало љубавне вештине у овим крајевима остало је, значи, од
њега; Каљани чак могу бити његови потомци или (они то никада не би
признали) његова копилад.
Баван изгледа као у причи о старцу који је све надживео, па и самога
себе. Црне жиле штрче као огромне змије које извиру из земље, стабло је
храпаво, напукло и делимично труло, избодено чудним рупама (као да су
га погађали куршуми са небеса), препуно оса и пчела чији се ројеви
међусобно не нападају; големо грање је суво и голо, раскриљено као
очерупана орловска крила. Тек понегде, као да се шегачи, избије који
младарак: старац је још жив и још се не да. Кише и снегови као да не
падају на њега, као да га заобилазе; можда знају да ће га ту затећи.

91
 Дању га заобилазим; ружан ми је и подсећа ме на тужну чињеницу
да ништа не траје вечно. Ноћу, међутим, седим под њим и ослушкујем,
срећан што нисам научник. Не напрежем уши већ онај унутрашњи слух
који сам имао у детињству и касније га запустио, дозволио му да
закржља; служим се њиме као богаљ сасушеном ногом која ипак још
хода. Испрва не чујем ништа осим потмулог бубњања као да се неки звук
пробија издалека, наговештава се и примиче, савлађује препреке година
и десетлећа, пада и диже се; потом (прво неразговетно па све јасније)
чујем треперење невидљивог, давно опалог лишћа, шуштање живих
петељки, цвилеж увинутих и снажних грана које се бране, шкрипање
читавог стабла које дрхти до дубоких жила и стреса се од језе — исте оне
која и мене потреса, а прети и Калу и свему око њега. Чујем, а ветра
нигде, све је мирно, једино се неки ноћни глас разлеже однекуд, плаче и
дозива ме у још црњи мрак од овога, говори да се чувам свог разума и
онога што и од себе кријем; затим — глувило, тескобна пустош без ичега
и неки наопаки звуци (ни биљни ни животињски) који се преображавају
у слике и допуштају ми да их видим, готово и да их опипам.
Ти звуци-слике говоре свашта, још више прећуткују; исказују се
празнинама и наговештајима. Врте се око мене као насртљив, отрован
рој, опкољавају ме и притискају, гуше ме неисказивим, калеидоскопски
мењају места. Тај шизофрени талас ме носи и ја га се све мање бојим;
мрачне дубине подсвести такође су део мене, такође су „ја”.

92
 XXV
Сви знају кад су и од кога су рођени и да ће умрети. Ја не знам ништа
од тога. Ниједна каљанска породица ме не признаје за свога, ниједну не
наводим као своју; могу бити свачији као што сам ничији. Причало се
како су ме оставили Цигани у пролазу; нисам био ни њихов. Причало се
још свашта, али ја не памтим каљанске приче. Не памтим ни своје
детињство као ни младост; одувек сам био, чини ми се, средовечан,
крупан и снажан, спреман на препад из мрака, на ударац с леђа. Одувек
су ме се бојали, а ја нисам знао за страх, мада сам од њега живео и њиме
био окружен.
Моје време не протиче; оно кружи и у кружењу свом — једе се
изнутра као змија. Кад сам некада одлазио из Кала, мислио сам да се
никада нећу вратити. Али сам се враћао много пута и разним поводима и
верујем да ће тако бити и убудуће; ја кружим као годишња доба, као
сунце и месец (мој непријатељ и заштитник). Ја нестајем и појављујем се;
присутан сам и кад сам ту и кад ме нема. Ниједна каљанска душа не може
без мога лика; огледају се у мени као у води извора и увек, не тражећи се,
нађу себе.
Кад је пропао један од наших устанака (у њему сам био међу
првима), побегао сам и лутао. Нисам хтео из земље испод Дунава (моје
место је било овде), а нисам хтео ни са народом по збеговима; навикао
сам се да наносим патњу другима, не да је трпим на својој кожи. Натраг у
Као нисам смео, чак ни да нисам чуо да је спаљен (који пут?) и уништен.
Можда би ме моји Каљани издали непријатељу само да оперу себе?
Можда би ми се светили за све оно што сам чинио за друге и у име
будуће слободе? Обични људи не схватају колико је зла потребно на путу
према добру, колико патње и смрти; не схватају ни да добро никада неће
завладати светом.

93
 Крио сам се у шумама на Старој Планини коју сам некада као хајдук
добро упознао. Ходао сам тајним стазама, спавао у забаченим пећинама,
гледао димове спаљених села, слушао кукњаву и вриску жена и деце;
мене то није смело да се тиче. Пијани од ракије и луди од крви, казнени
одреди су чистили земљу; силовали су девојке и дечаке, мушкарце
натицали на кочеве и живе бацали у ватру, набијали дојенчад на ножеве.
Радили су све оно што раде све победничке војске; наплаћивали су
рачуне код оних који нису могли да се бране.
Све време устанка (и раније) мислио сам како ме зрно не бије, сабља
не сече; то су мислили и други. Био сам избио на глас, постао знаменит
због тога. Никад нисам рањен, чак ни огребан — као да ме је штитила
невидљива и моћна рука. Људи су гинули око мене и поред мене, пода
мном су падали коњи, нагледао сам се мртвих више него жена — мени се
никада ништа није десило. Зато сам био храбрији и опаснији од других;
нисам се чувао јер као да нисам ни био у опасности. И остао сам без
другова и пријатеља; нико не воли нерањивога.
Лутајући по шуми, једном сам (ваљда уморан и поспан) неопрезно
налетео на тројицу залуталих пљачкаша. Стене ми беху иза леђа; нисам
имао куда да побегнем. И сва тројица су (као да су ме чекали у заседи)
оборили ватру на мене. Падајући у жбуње, а затим низ стрму падину иза
њега, помислио сам да умирем; два куршума су ме погодили у срце, један
у главу. Нисам ништа осетио, ни радост ни бол; онесвестио сам се хладно
мислећи како изгледа смрт. Да ли је брза као муња или спора? Да ли је
болна или слатка? Да ли уништава или спасава?
Кад сам дошао себи (после неколико сати или дана), лежао сам
поред извора, у локви своје крви. Птице су певале у шуми, лепо као у
неком другом свету. Дисао сам као да ми се ништа није догодило. Ране су
ме пекле, али су зарастале; осећао сам како саме зацељују. Више су ме
болела места изубијана камењем при паду. Покренуо сам се; руке су ме
слушале, срце ми је ударало од радости као детлић у дрвету. Покушао
сам да устанем и успео; неколико тренутака касније ходао сам као и пре
рањавања. Здрава глад ми је закрчала у трбуху. Запевао сам промукло и
птице су се ућутале.

94
 Ујутро сам проверио да ли ће се чудо поновити; од радозналости
нисам могао да спавам. Испалио сам пушку у себе, право у срце; ако сам
само луд, ништа се неће десити. Није ме чак ни превише заболело;
осетио сам туп ударац и готово ништа више. Нигде није било ни капи
крви. Мало касније потрчао сам кроз шуму, свеж и млад као јелен; рикао
сам као да дозивам кошуту.
Од тада сам ходао слободно, не кријући се ни од кога. Обилазио сам
поново поробљену земљу; хтео сам да све видим. И видео сам оно што
раније људске очи овде нису виделе; они што се вуку за војском
черечили су жене и децу као животиње, копали им очи, бацали их у јаме
испод стена. Били су љути на њих што су тако покорни и на себе што
ништа ново нису могли да измисле. И остао сам хладан на све то,
ниједном се нисам узбудио; ја сам био њихов, они нису били моји —
између нас је стајала моја моћ да одолим смрти. Повремено бих убио
којег убицу, али без беса и гнева, тек да ми рука остане чврста, а нож
сјајан и оштар. Повремено бих неког пустио испод ножа; било ми је
свеједно. Ишао сам даље, погурен као ловац.
Тражио сам неког војводу који није побегао после пораза; таквом
сам хтео да служим. Одједном сам схватио — ја не могу без господара; то
је део мог благослова или проклетства. Сам себи никакав циљ не могу да
одредим, јер не верујем ни у шта; на свету је све исто, и зло и добро, и
оно између тога, све пролази и ништа се не мења. Да сам остао сам,
убијао бих тек онако, као курјак без чопора који не може да скапа,
изазвао бих општу осуду или хајку. Ако се сакријем иза нечијег имена,
имаћу своје место међу људима без којих ипак нисам ништа значио.
И нашао сам једнога који је остао с народом; његове приче о томе
нису ме се тицале. Био је плећат и кривоног од многог јахања, крупне
главе и сивих очију које су гледале хладно и лукаво као да су од
провидног камена; у тим очима није било ничег осим сумње, подозрења
и одлуке да уради оно што је наумио. Био је суров, страшан и превртљив,
мазан као жена, подмукао као змија. Његово грло као да је имало
неколико гласова; час је говорио слатко и пискаво, час је викао грубо и

95
промукло. И увек другим речима јер је пред сваким био неко други,
трећи или десети. Осим мене, сви су му веровали, а он ни себи ни мени.
Безочно се удварао Турцима; иначе их је мрзео. Ишао је у њихове
таборе, клечао и плакао, клео се на верност, носио им дарове. Лагао их је;
кривац за устанак био је његов кум, а он се, као и многи, само придружио
— да није, убили би га сами устаници. Понижавали су га и он је све
трпео; можда су му и пријала та понижења од људи које је презирао. Иза
њихових леђа севао је очима, шкргутао зубима и сипао пакленске клетве.
Био је увек спреман да погине, да понуди своју главу; тако је спасавао
народ који није волео. И знао сам зашто то ради; власт је опојнија од свих
пића, лепша од жена. Ко је окуси једном, макар на час, никад је неће
заборавити; нема те цене коју не би био спреман за њу да плати.
Пратили су га момци слични мени (осим у оној једној ствари),
крупни, наоружани до зуба, весели и опаки, спремни на све. Били су без
жена и деце без родбине, сами и луди; сви до једног су презирали туђ и
свој живот и штитили само онога ко је њих штитио, бојали се једино
јачега. Наше послове скривала је ноћ, а дању смо јели, пили, јурили туђе
жене и ослушкивали господареве заповести. Био сам бржи од њих, био
сам гори; ништа ме није спутавало ни задовољавало. И ускоро сам постао
господарев повереник, његова лева и десна рука, сенка и авет.
Извршавао сам тајне задатке тајније од других, чинио све што други
нису смели или нису хтели. Чак и у злу (које је бескрајно и свеобухватно)
већина људи се држи неких граница, застаје пред понором; млака крв и
страх им не дозвољавају да иду до краја — све што они чине другима,
други могу учинити њима. Али мени нико није могао ништа. Спавао сам
поред господаревих ногу да се ноћу не увуче убица са ножем, неки глупи
осветник, неки наш устаник који се разочарао у вођу; увек сам стајао
поред њега, спреман да се подметнем под куршум или сабљу, да
жртвујем свој живот који се није могао жртвовати. И господар ме је
мрзео волећи или волео мрзећи; таква је била његова згрчена и
усамљена душа. Мазио ме је као пса, понекад пљувао и тукао пред
странцима, али више нисмо могли један без другога као што тело не
може без сенке.

96
 Нећу да причам како смо дигли још један устанак (требало је кроз
снагу народа показати своју снагу), како смо се тукли као некада и како
је мој господар постао први међу првима. То зна сваки наш човек, то
препричавају деца у школама. Победили смо и задржали победу у
рукама; то је већ нешто више него победа, пораз је све што се не
претвори у вечну власт.
Господар се поново нагодио с Турцима; вршиће власт уместо њих,
скупљаће порезе, држаће народ у покорности, спречаваће нове буне.
Уколико не учине тако, све ће изнова планути; путеви ће постати
непроходни, градови ће сагорети, мујезини неће више укујисати са
минарета. Турци су му поверовали и све му поверили; били су пресити,
уморни од вековне владавине, лењи и поткупљиви. Није им се ратовало
као што им се, у ствари, није ни живело. И господар је наставио да их
лаже и вара.
Власт је тежа од свега, можда тежа од читавог живота. Тражи човека
свевидећег, тврдог, опасног и каменосрдног који уме да наноси бол и
себи и другима. Мој господар је био такав, па и више од тога; црни понор
је био у њему. Био је зао, подсмешљив, опак и весео, знао је чиме се власт
држи и како се обнавља; себе је поштовао једино као извршиоца те слепе
силе. Богатио се, отимао жене, мучио и хапсио, убијао кад се морало, а
често и кад се није морало, јер власт и смрт иду руку под руку као две
сестре из пакла.
Све то је радио мојим рукама које су га слушале као рођене; он је, бар
јавно, морао остати чист и народ му је, ма колико био стока неразумна,
морао веровати. И ја сам га слушао без страха, зато што сам тако хтео.
Без њега, био сам ништа, плаћеник кога ће сутра неко одбацити као
поломљену сабљу. Са њим, смео сам готово све, ако то њега не угрожава.
Многи су покушали да му оспоре власт, да је поделе између себе као
у првом устанку. Били су то виђени људи, чешће трговци него ратници,
похлепни као деца, са устима пуним звучних речи о слободи и правди.
Били су то залутали манастирски ђаци, пустолови, бивши хајдуци који су
остали без посла, гладнице и многи други. Ноћ их је гутала уз моју
помоћ; дању сам се, заједно са господарем, чудио ко их је побио, сасекао

97
на комаде, бацио свињама. Имао сам два лица (ноћно и дневно), а мој
господар бар стотину; мењао их је као што курва мења хаљине.
Неколико пута је покушао и мене да убије; онај који много зна може
много и да нашкоди. Пробадали су ме ножевима, испаљивали ми
пиштоље и леђа, стрељали ме и давили, једном чак и тровали, али сам ја
увек устајао и враћао се господару као што се сенка, чим засија сунце,
појављује иза тела. Нисам се љутио, нисам га намрзао. Коме бих другом
иначе могао да служим? Зар неком праведном, добром и честитом? И он
је најзад схватио да не може без мене.
Већ неколико година висим на кривој крушки пред господаревим
конаком. Обесили су ме због злочина над којим се сви згражавају.
Господарев кум (народни светац) вратио се у земљу и покушао да поново
диже устанак; убио сам га на један миг и затим пристао да поднесем
народно и црквено проклетство. Такав је био мој договор са господарем.
И, ево, висим између других обешених (њих стално мењају); тело ми се
распада и обнавља, одећа такође. Ручајући, господареви гости и
посетиоци, као и његова жена и деца, гледају у мене. У сваком тренутку
знају шта их чека ако погреше.
Ноћу, кад нико не гледа, силазим са конопца, шуњам се и тајно
улазим у господареву собу. Док он спава, ја сам на мртвој стражи; чувам
његов живот као да ми је син. Ако он умре, ако га убију, шта ће бити са
мном? Не могу да пођем за њим да му правим друштво на оном свету, не
могу ни да се вратим у Као; тамо нема посла за мене. Гледам га како
спава и мислим. Ако не буде послушан, убићу га и сам преузети власт.

98
 XXVI
Овде су некада (које допире до безмерја, до времена кад се море
повукло и нешто изашло из ничега) биле густе, тамне, вековима
непроходне шуме, митска станишта вила, дивова, шумских мајки,
човеколиких зверова, мртваца без гробова и других полустварних бића
којима не знамо имена. Са нестанком мита, са усамљивањем свакога од
нас, да ли су нестала и та бића, измишљено-блиска? Или се крију негде у
нама, дремају испод свести, чекају тренутак да се појаве, да поново
образују своју белопокладну поворку? Ми смо невероватно дубоки, ми
смо бунари који допиру до средишта земље, до почетка свега, до краја
живота.
Шуме су владале као древне и развратне краљице, као мајке богова
и демона; биле су ћудљиве, опасне и зле, биле су изван сваког мерила и
против разума. Све су држале у свом загрљају (прождрљиво и
љубавнички), прекривале читав бујан и једноставан свет почетка,
бориле се с водама и пустињама, заустављале лед који је повремено
надирао са севера. Кад су се појавили људи (чудне животиње међу
тисућама још чуднијих врста), оне их нису примећивале, оне су ћутале
или се дошаптавале крошњама; чинило се да ће ти четвороножни
двоношци брзо нестати, да ће их истребити велики и славни зверови,
стварани ради обиља и разноврсности.
Повремено су их пресецали ретки путеви и пазаришта, мали градови
опкољени бедемима и рововима с водом, манастири подигнути на
изворима река, насеља што ишчезавају без трага, ожиљци на њиховим
огромним телима. Но биле су то жилаве шуме, трпељиве само за кратко,
опасно беспомоћне, скотурене у свом миру као мноштво змија; чекале су,
споро напредовале, освајале оно што су изгубиле, што им је било отето.
Мирујући, шуме су се кретале као војске, као пролећне воде. Крчевине су

99
постајале честари, шибље је освајало села, гутало ногоступе, трава је
бујала преко рушевина, ђикала из темеља; зеленило је плавило
сигурније од поплава. Ко зна колико је пута (то се, уосталом, и не мери
бројевима) све бивало као некада, тамно, густо и свеобухватно,
јединствено на један начин који се не да описати?
Громови су се сручивали право у ту тишину и губили се у њој, звуци
су нестајали као да их нешто упија; све се расплињавало, тонуло,
преображавало и поново цветало — мало се изједначавало с великим, а
велико се снижавало. Звери, људи (њихови потомци) и шуме
(претходнице свега) некако су се прожимали, настављали се и
допуњавали, сукобљавајући се; беснео је невидљив и глув рат, веома
сличан миру и складу. Шуме су падале и расле, сплитале се у труљењу,
звериње се множило и нестајало (да би настало неко друго), људи су
промицали као лаке и провидне сенке, видљиве само на тренутак.
Беснели су дуги пожари, разјапљених уста и са црвеним језицима, гасиле
их четрдесетодневне кише (оне које ће касније постати слике помора и
смака света), воде су отицале и враћале се, ветрови су кружили као
орлови. Све се дешавало као у неком бескрајном сну са много спавача
који сањају себе.
Тама се, будући прапочетна, гуснула и таложила преко свега,
прилагођавала се пролазном, окамењивала облике, свему давала изглед
вечности; оно што је невидљиво не може ни нестати. Сунце се каткад
(једино кад му је то било допуштено) пробијало кроз тмушу, цепало
облаке, просијавало маглу и допирало до хладног, свачим засејаног и
нађубреног тла које је подрхтавало изнутра, стишавајући магму вулкана
који само што нису избили; дубина се вазда опирала висини. Упркос
ведрој светлости која је често сипила- с неба, готово се ништа није
видело; једино су негде (нико не зна где ни зашто) тукли упорни дамари,
откуцаји великог срца. Свет шума био је топлији и живљи од света људи;
у њему се све обнављало и поново рађало, тисућу хиљада пута
васкрсавало — круг се, уместо да се затвори, расплитао у спиралу која је
стремила према горе.

100
 XXVII
Горела су села под брдом и у долини, пискала деца, мукале краве,
завијали пси, повремено пуцале пушке. Како би која кућа планула,
разлегао се отегнут јаук као из заједничког грла. Витлајући копљима и
сабљама, искежених зуба, Черкези су (црни на црним коњићима)
преносили ватру до следећег села. Пожари су се ширили и настављали
све докле се могло видети; били су као змија која се увија и скаче са брда
на брдо, севајући злим очима.
Лежали смо у шанцу, закопани до грла и мрзли се усред августа; на
леђима смо имали само кошуље и прслуке као да смо пошли на жетву, а
ноћ беше хладна и росна. Изједени месец је скривала измаглица, црне
сенке су све прогутале; из шуме је кукала кукавица и будила нас, онако
згрчене иза земљаног бедема. Неко би застењао, неко опсовао, неки су се
сањиво дошаптавали; сваког часа смо мокрили и стресали се од језе уз
кичму. На околним брдима горуцкале су и блескале ватре као
придављени свици — турска војска се одмарала за сутра. Од једног
високог пламена који је раздерао таму чули су се бубањ и халакање;
Черкези су подјаривали свој бес и оштрили зубе. Помисливши на њих,
јежили смо се више него од хладноће и стезали пушке.
Командир Коста Ковијанић обилазио нас је неколико пута, ћутећи; у
том ћутању осећали смо бригу. Знали смо да га, невидљив и нечујан као
пас, прати посилни; био је наш и није био за борбу. Нагазивши неког
заспалог (има људи којима се спава и пре последњег сна), командир би
љутито загунђао и запуцкетао прстима; понекад нам се чинило да
презире говор и да не зна шта ће с речима — зато га никад и ништа
нисмо питали.
Неко рече: „Да ли има колико сати, господине?”

101
 И не доби одговор. Гунђајући, командир је ишао даље; можда је
нешто и видео у мраку. Искидани снови промицали су нам пред очима;
били су као дроњци кроз које продире хладноћа. Склопивши очи на
тренутак, видео бих наш шанац; био је на брду, у тврдој земљи и камену,
плитак и заборављен — чекао је да буде уништен или да одоли. Сами смо
га ископали ашовчићима и рукама, сами ћемо га бранити; наша војска
(сатрвена клањима и јуришима претходних дана) неће доћи да нам
помогне. Да је умео да говори, командир Коста Ковијанић би нам то
рекао.
Свануло је нагло, августовски, без петлова и зорњаче; нестале су
звезде којих није ни било. Белина се просула по шуми и пољанама као
летњи пљусак, сунце је (за тренутак црвено, па онда жуто и усијано)
плинуло над рудастим врховима према истоку, заблеснувши нас; пре
него што прогледасмо, видели смо само шарене, узнемирене сенке како
играју у ваздуху и прете нам. Пред нама беше иста јучерашња травната
ливада и мирисала је на коњски босиљак и мајчину душицу, на росу која
се испарава. Иза ње је зјапила дубока јаруга као да је тле препукло; нека
црна земља без сјаја мешала се тамо са здробљеним камењем и мрка
трава се борила са кржљавим жбуњем.
Одонуда је, као из јековитога бунара, допирала потмула бука; тек
пробуђена војска се припремала да навали на нас. Запреге су
премештале топове, блиставе и страшне на сунцу, возари су дречали и
пуцали бичевима, већ нахрањена пешадија се развијала у ланац,
официри су витлали штаповима и тукли лево-десно, а коњица се
упарађивала; коњи им беху црни као ноћ, сјајне длаке и злих очију.
Завршили су јутарњу молитву Алаху, ми смо били на реду; требало је још
само да доручкујемо и да почнемо. Свињско месо (које смо накјуче
добили) уцрвљало се у торбацима; бацили смо га што даље од шанца —
да нас не подсећа на смрад који нас чека. Пригризли смо тврди војнички
хлеб који нам је крцкао под зубима и обредили се чутурицама; у свакој
се, уместо воде, некако нашла ракија.
Очи мог друга и суседа Лазара (ми Мораковци смо се увек дружили с
Лазаревићима и они с нама) беху упаљене и црвене као да је плакао или

102
као да је читаву ноћ гледао у ватру изблиза; од тога ђаволчићи пламена
улазе право у душу као црви. Он се, међутим, смејао и намигивао ми као
да идемо на мобу са косама откованим и забаченим преко рамена; још
само да се ухватимо у коштац и порвемо на ливади. Био је бледог лица,
мирних руку на пушки предњачи; кожа му беше глатка и свежа као
детиња, руменкаста негде одоздо. И док сам га гледао (једва га
препознајући), он из торбака извади погачу (није је ваљда чувао још
откако смо пошли?), ножем је исече на кришке и подели нам их. Била је
мека, мирисна и укусна као да је синоћ умешена; жвакали смо је као
нафору и нешто нам се скупљало у гушама, нека сузна вода која не гаси
жеђ.
Командир Коста Ковијанић поново нас је обишао — крупан као
теретни коњ, испршен, стално гунђав, са рукама на леђима. Нисмо га се
плашили (таквих намргођених чича пун је наш Као), крутили смо се и
трзали тек да му учинимо по вољи; он се кочоперио и уживао, а ми смо се
кришом смејуљили. Волели смо га, ако се тако нешто може рећи за
дебелог и досадног старца од преко четрдесет година. Бркови су му
висили као да их синоћ није навио; на избријаном образу црвенела се
посекотина од бријача, облепљена комадићем новине. Мора да се његов
посилни читаву ноћ крепио ракијом; сад му се жарио образ од чичиног
тврдог длана који смо сви помало осетили.
Командир рече: „Народе, да се разумемо. Нико нам неће послати
помоћ ни појачање. Има да останемо где смо и да не мрднемо као да су
нам се гузице залепиле за земљу. С овог положаја се не одступа. Је ли вам
јасно?”
Тишина као да се одједном распрсла; јуриш је почео халакањем.
Вијорећи црним барјацима, дивље шибајући чупаве коњиће, из јаруге су
изјурили Черкези; сабље и зуби су им блескали на сунцу. Густа, помало
увела трава оне велике (сада мале) ливаде гушила је топот копита која
су грабила према нама. Земљани бедем шанца учини нам се низак и слаб,
а они високи и црни као да су изашли из ватре. Дрхтурили смо и зној нам
се сливао низ леђа; командир Коста Ковијанић је шеткао иза нас,
гунђајући нешто умирујуће, док га је сабља лупкала по испуцалим

103
чизмама. Без његове наредбе нисмо смели да пуцамо и прсти су нам се
грчили на обарачима. Черкези су урлали у пространој тишини која се
спустила на шуму као дим спаљених села; приближавали су нам се
некако споро као да су нам се раздвојила времена — наше је стало,
скотурило се у шанцу, а њихово се сручило као камење са оштрих чука.
Онда командир викну као да нам скида маглу с очију: „Паљба!”
И ми се сложно продрасмо: „Обали! Обори!”
Проломио се плотун наших пушака и заглушио нас. На средини
ливаде падали су коњи и људи, кршили се барјаци и сабље, њиска се
мешала са јауцима; телеса су се сударала у бесном ковитлацу — једна
умирући, друга надирући напред. Падало се, запетљавало, отимало и
устајало, издисало и халакало истовремено. Брзо смо напунили пушке,
нишанџије су их прихватили као на вежби, други плотун се сручио на
црну гомилу и повећао је. Оставивши коње и мртве, газећи рањенике,
Черкези су кренули пешице — ненавикло али великим скоковима.
Халакање беше јаче и бешње као да су им грла полудела. Куршуми су
пљуштали по бедему, фијукали изнад наших глава као љутити
стршљенови; вратови су нам се сами увлачили у рамена.
Ливадска трава (црвена од њихове крви) гутала их је непрестано. Но
нико не стаде, нико не окрете леђа. Урлик им беше све виши и
заценутији; пробијао је и цепао густу врућину која нас је прекрила као
врела поњава. Већ смо видели тамне и усјактеле очи у којима горијаше
нешто црно, већ смо осећали лојани задах њихових тела која су наши
куршуми бушили и разносили. Последње смо дочекали на самом бедему,
бајонетима који су крцкали међу ребрима, муљали се кроз црева;
издисали су крај наших ногу, трзајући се и кезећи зубе, зној им се сливао
са мрке коже, нагло увеле и пожутеле. Били су одједном мали и мршави,
згрчени као залутала деца.
Неко рече: „Побисмо Црнокаљане!”
И неко му одговори: „Све осим тебе!”
На ивици јаруге (као да их је она избљувала) појавили су се низами;
развијали су се у стрељачки ланац под нашим куршумима, мирно и

104
полако као на паради. Барјактари су истрчавали напред и заузимали
челна места. Грлена дрека официра допирала је до нас; урлали су као на
стоку. Онда кретоше преко изгинулих Черкеза и коња као да газе блато
или камење. Повремено би застали, уредно поклекли и оборили ватру из
пушака; много белих кошуља међу нама поцрвене, скоруба се од крви и
липтећег зноја. Пуцали смо полако, сваки наш куршум морао је да
погоди у месо; дахтали смо као да слажемо откосе. Мртви су лежали на
дну шанца, рањеници се сами превијали; после сваког командировог
узвика наш плотун се обарао на проређени, усколебани строј који се вио,
прилегао и устајао, идући све спорије — најзад стаде. Шарени официри
сабљама су тукли бегунце и враћали их; чинило се да понеког и убију.
Ливада се пунила лешевима као посуда без дна. Из јаруге су
непрестано излазиле нове чете низама као да извиру испод земље;
развијале су се у ланце и кретале напред, са штаповима и револверима
официра иза себе — ускоро су бивале заустављене, покошене или
враћене у јаругу. Понеки аскер (подрпан куршумима, таман од барута)
пробио би се до нашег шанца, дотетурао се или довукао на трбуху;
довршавали смо га кундацима и ножевима, бајонете смо били поломили.
Све се понављало и све је било исто као да се време скотурило и уједа
себе за реп. Чинило нам се каткад да пуцамо у исти строј, да обарамо
исте војнике и да ћемо тако унедоглед.
Командиров посилни зајаука. Шта хоће та будала усред посла?
Окретосмо се и видесмо Косту Ковијанића; лежао је насатке, згрчивши
руке међу бутинама као да се одмара после ручка. Зрно му је пробило
образ (онај са посекотином од бријача) и разнело лобању; мозак је
пљуснуо на кошуљу посилног који је цвилео и тресао се крај његових
ногу.
Неко рече: „Људи, оде нам чича!”
Одговорисмо му: „Оде, оде, богами. Шини шамар оној будали да не
кукумавчи!”
Од пуцњаве, буке и вике готово смо оглувели. Низамски јуришни
крици, призивање алаха и јауци удаљили су се некако, не изгубивши

105
снагу; притискали су нас и мучили али као издалека, са неке друге
бестрагијске ливаде где се други Каљани боре да преживе. Смрад крви,
опрљеног меса и барута дизао се увис као прашина; слабо смо видели и
своје крвавоцрне утваре наслоњене на бедем, акамоли њих који су се
спотицали преко лешева, гинули и покушавали да побегну. Живи су
били до појаса у шанцу, а мртви под њиховим ногама. Док се сунце споро
кретало преко неба, ми смо пуцали, падали на колена и придизали се;
вреле пушке су нам прљиле дланове, сагоревале месо. Заборавили смо на
бекство, на повлачење; никог није било да нам то каже. Јаруга је стално
изнова бљувала своје црне плодове, ригљала лепљиву тмушу; бранили
смо се како смо знали и умели.
Неко рече: „Људи, докле ће ово овако?”
И неко му одговори: „Док их не вратимо у јаругу, рођаче и јаки
пријатељу!”
Жиле су нам прскале, ране се отварале као црвени божури, капала је
крв, текао љути зној. Проређивали смо се, имали смо вишак пушака и
пуниоци су преузимали места својих нишанџија. Ко се претурио
(оклизнула му се нога или га погодило тане) није више устајао; гледали
смо да сви не паднемо пре мрака. Уста су нам се спекла од врућине и
жеђи, трбуси се згрчили од глади, леђа се згрбила, колена се одузела,
кичме су нам пуцале као суве гране; једва смо дизали руке, једва
повлачили обараче. Нисмо се померали; мртви су нас затрпали и стегли.
И да смо могли, куда бисмо без њих? Остали смо у шанцу, радећи свој
црни посао као на великој моби — као да косимо Паљевито.
Смркло се нагло као што је и свануло, сунце се изнебуха обрушило за
планину; свуда беше ноћ без месеца који се изјео до краја и нестао —
нисмо видели ко је претекао. На ливади испред нас стењали су умирући,
тешко рањени, искасапљени; довикивали су се болничари. Поново, као
да се ништа није десило, закука кукавица; за њом наста дубока тишина
као у гробу. Наш шанац (онако јадан и низак, подупрт кочевима и
плетером, земљаног бедема, пун усирене крви и мртваца) беше постао
безмерна провалија која заувек дели свет од света и нисмо знали да ли
ћемо овамо или онамо. Спавали смо на њеној ивици, мучили се и трзали

106
у сну који нас је стезао челичним прстима; наши мртваци, упарађени као
на смотри, сви у белим кошуљама, марширали су кроз ноћ, певајући без
речи и без гласа. Да ли ћемо ујутро бити међу њима или у Калу? Или
ћемо заувек остати у шанцу?
Пробудили смо се рано и као по наредби, сви смо одједном отворили
очи. Сунце је штрчало изнад источних висова као срце прободено
черкеским копљем; са њега је капала црвена светлост. Колутали су се и
дизали црни димови, ширио се смрад испеченог меса; наше претходнице
су спаљивале мртве и рашчишћавале ливаду као да је припремају за још
једну битку. Тусти гавранови, прејевши се, нису могли да полете; ходали
су према нама, мотрећи нас ситним очима. Наши су устајали, зевали и
протезали се; неки су стављали нове завоје, неки се бријали, неки
пушили. На другом крају шанца (невидљив а познат) неко је свирао у
двојнице и нечији глас га је тихо пратио.
Мог суседа и друга Лазара нигде није било; његова пушка (са
словима и зарезима на кундаку) лежала је у прашини као бачена. Његов
торбак је висио на коцу који је подупирао бедем — празан; његова
чутурица је, гле, била на мом боку. Отворио сам је и мало пијнуо; ракија
је мирисала на његову душу. И сва каљанска лица око мене се
рашчинише, са њих спаде кожа као змијска; појавише се лобање црне и
збрчкане као да смо изашли из ватре која је куљнула из саме напукле
земље.

107
 XXVIII
Каљанско небо је велико и пространо, бездано за онога који сме да
га гледа и да му се препушта као пливач води; на његовом дну (или врху)
празнина је на коју се настављају друге празнине — триста шездесет и
пет пута. Оно је огледало које одсликава све или ништа, већ према
посматрачу; оно је низ блиставих пространстава која се слажу и
поклапају, окрећући се усред тешког мира, безвучно и страшно.
Каљанско небо је небо читавог света; оно што се види одавде, да се
видети и са било које друге тачке на земљи.
Каљани су посматрачи неба, људи који живе са лицима према горе,
загледани у надземаљску сферу; можда се зато тако мало и узгредно
баве земљом и собом. Не знам колико се диве небу или колико га
поштују, али га никада ни испуштају из вида, чак ни када гледају у земљу
која их ствара и у којој се сахрањују. На небу непрекидно траже знаке и
слутње, по њему предвиђају промене времена, доласке болести и смрти,
проричу ратове и буне; читају га и тумаче као нејасну књигу, пуну
замршених значења, обраћају му се за савет као да је њихово лично, псују
га и воле, већ према приликама и расположењу. И повремено сањају како
се претварају у птице које лете право увис све док их крила служе и,
пробудивши се, падају стрмоглав.
Једном давно у Као је панула горка, лутајућа звезда са репом као у
дивље, побеснеле лисице, обрушила се право као да је неко хитнуо са
суседног неба; дошла је без најаве, можда као најава. Читав Као је, кажу
приче, стајао пред кућама и нетремице посматрао шта се збива. Била је
ноћ али је Стара Планина била осветљена као по дану, јасно се видео
сваки камен, свака травка; курјаци и срне су бежали заједно, извори су
шикнули и пресахли, лишће је треперило на дрвећу, ветар је дувао
одозго према доле, обрушавајући се, а пси су цвилели и скривали се. Сва

108
каљанска лица су, кажу, била мирна и бледа, нико није плакао ни
запомагао; звезда их је изненадила и збунила, одузела им моћ говора.
Пре тога се био пронео глас (ширили су га лудаци и калуђери и
други) да наилази смак света, почетак краја, можда све оно што је
наговештено и речено у Откривењу Јована Богослова и многим другим
пророштвима нижег реда. Но нико се није нарочито узнемирио; Каљани
сматрају да су преживели доста смакова и да су огуглали на њих. И зато
су се жене крстиле тек реда ради, деца су зевала, мушкарци се мирно
обређивали чутурицама; једино што се ракија у њима претворила у воду
и није опијала. Чак се ни плоче на гробовима нису подигле и мртваци
нису изашли да се придруже живима.
Тако је звезда опашата пала у Као попут добро нациљаног камена.
Ко је хитнуо и зашто? Спржила је, кажу приче, све око себе, запалила
шуму (која је и иначе често горела), све затрла, оставивши рупу у земљи
и једну металну куглу која не рђа и блиста само на месечини; од ње се
ширила хладна и опасна топлота. Ко додирне ту куглу, причало се,
обогатиће се невероватно, оздравиће (пошто смо сви тешко болесни),
живеће дуго и срећно као библијски Јов после свих патњи, знаће своју
судбину, уживаће у свему као дете, радоваће се јутру и вечери, сунцу и
киши, и видеће оно невидљиво. Каљани не верују очигледним стварима
јер су очигледне, у чудесно и заумно никад не сумњају; зато им се
понекад и догађа.
Где је заиста пала звезда? Где се налази кугла? То нико није знао
нити данас зна. Многи су ишли да траже то место, да чепркају и
прекопавају овамо или онамо, истражили су сваку стопу каљанског
атара, сваку рупу. Приче казују да се нико није вратио, чак ни да исприча
шта му се десило; тражиоци су нестали, радознали су ућутали, престали
да се распитују, а заједљиви и зли су се подгуркивали у мраку — они не
воле да се нешто дешава. Погружена тишина спустила се на Као и остала,
угушила речи, спутала приче, учинила их удаљено-нечујним,
прозрачним као што је ваздух. А приповедачи, као што је познато, деле
судбине прича, нестају заједно с њима; створивши их, они стварају
властиту смрт.

109
 Не веруј у оно што ти неко прича о себи, не веруј речима нити
чињеницама; све су то фалсификати душе, криве слике и одсјаји на
прљавој води. Кад сретнеш људе, ма какви они били, питај их у шта
верују и какав им је бог, какво је његово лице. Јер, наша идеализована па
ипак истинита слика крије се у његовом невидљивом лику; да нисмо ти
који јесмо (прљави, зли и гадни), били бисмо као он. Све друго чиме се
страсно бавимо (наука, уметност, политика, идеологије, породица) само
је јевтина, банализована замена за бога, пут у погрешном правцу, слепа
улица ума и бића.
Нити сам побожан нити непобожан, мрзим искључиве атеисте
колико и егзалтиране вернике; гадим се њиховог заједничког слепила.
Лик мога бога, тако јасан у детињству, замутио се у прљавој води година,
удаљио се од мене, нестао у ноћи која се спушта и која за мене можда
никада неће проћи. Не знам ко је он, какав је, ни како изгледа, не
познајем га као што ни он, ако га негде има, не познаје мене. Лагано
умирући, пустио сам га (из досаде, поноса или глупости) да труне у мени;
сада ме трује, мучи и понижава, шаље ми море и груба сновиђења, криви
моје мисли, испуњава ме очајањем уместо смислом. Једном изгубљен,
одбачен или увређен, он се више никада не може наћи; нема искупљења
и покајања, узалудна су трагања и патње, свет је безнадежан и пуст, а
смрт извесна, горка и гадна.

Каљански бог је, мада византински и православни, ипак обичан и

једноставан као хлеб или вода, као ваздух који новорођенче први пут
удахне и зацени се од здравог бола. Он је некакав добар домаћин,
тецикућа и сабирач, пољоделац и коњаник помало склон ракији
(вероватно и женама), сејач и жетелац кога нико не може стићи, тајни
оплодитељ свега и тајни рушитељ. Није превише зао, рецимо да је
доброћудан и сасвим подношљив; готово да је старачки миран.
Повремено полуди, побесни сасвим пијаначки, разгоропади се, па шаље
редње, суше и поплаве, изазива ратове и пометњу међу људима, завађа
браћу и спарује крвника са курвом, продану душу са издајником, руши
законе и своје и људске, гура власт у руке лудацима и трговцима, млати

110
и безчести; ваљда се забавља кажњавајући праведне и штитећи криве,
окрећући ствари наопако да би их касније исправио. Ако си му се
замерио, тешко теби и твојима и онима који ће од вас настати. Ако ниси,
опет исто, његова мерила нису од овога света; једина је невоља што их
управо на њему испитује.
Није ни мудар ни глуп, реч памет не иде уз њега као ни било која
друга; неописив је и неописан и нема атрибута који би га поближе
одредио. Преширок је за наше ускости, дугачак онолико колико смо ми
кратки, много шта види, понешто превиђа, пречује крупницу, а ухвати се
за ситницу; од малога прави велико и обратно, вазда тера своје и никога
за савет не пита. Можда му је досадно од толике моћи и славе, страшно
што је некажњив, што све може и сме, што нема никога над собом? Није
ту, као што није ни тамо, не можеш га срести да га питаш где је; Као му је
стално под руком, стално на нишану — ретко кад га заобиђе као што га
ретко кад и примећује. Иначе, мисле Каљани, с њим се може, ма колико
био бог, ма колико се скривао и правио важан; мало га опсујеш (никако
превише и пречесто), мало му се улагујеш (такође пажљиво и с мером),
па се некако нагодите, некако изађете на крај. А кад си већ на крају, онда
је касно за све.

Сунце има своју древну стазу и Ериније не дозвољавају да је напусти.

Стране света су непроменљиве. Све је тамо где је и било и где ће заувек
остати; Стара Планина никада неће доћи на место Мраморка. Али Као
дошљаку личи на неправилан круг који се помера; напред постаје назад,
горње се преображава у доње и бело у црно. Излокани Преки Пут (који
спаја све крајеве и све породице) као да никуда не води, као да се враћа;
без почетка, он иде према почетку. Можете њиме ходати читав дан и
пред вече ће вам се учинити да сте стигли управо тамо одакле сте и
пошли — једино што вам је воденица с десне уместо с леве стране. И зато
историја (која је ипак праволинијска) није често свраћала овамо.
Али, кад је долазила, бањавала је кад јој се хтело, рушила и
остављала знаке за собом, превртала свет на главу, никог није штедела.
Неки пут је била мирна и тиха, спавала је стотинама година као звер у

111
шумској пећини, будила се тек да погледа које је доба напољу и поново
затварала своје једино чакарасто око, урокљиво од равнодушности и
сумње. Неки пут се, међутим, горопадила као да се најела лудих гљива,
беснела, шибала репом, раздирала канџама и отровним змијским зубима.
Час је имала лице окамењено и непомично, час нацерено и готово
мајмунско, спремно да се подсмехне и пљуне. Вероватно ни сама није
знала шта ће и како ће, али се никада није двоумила; њено друго име је
бог који се тако понекад исказује да би заувек остао неисказан.

112
 XXIX
Имали смо много попова, али нам је последњи (чије име нећемо
помињати) загорчао живот. Дошао је млад, леп и здрав и светлих очију;
ми смо га одмах намрзли. Зашто није погурен, спечен, подмукао и ружан
као ми? Зашто није сиромашан и лажов? Како сме да се разликује од
своје пастве и да буде бољи од нас који смо себи довољно добри? Али су
наше жене, изгледа, мислиле друкчије; пуниле су цркву недељом,
гледале у њега као у божјег изасланика, спремале му кућу (био је
нежења), носиле му поклоне, додиривале га кад год су могле, а по
мирису смо осетили како се тајно купају, трљају цвећем и мажу мастима.
И то све без разлике: и старе и младе, и ружне и лепе, и оне које нису
ништа од тога. Нисмо препознавали своје опаке, злојезичне и увек на
свађу спремне жене с којима смо разговарали ћутањем и батинама,
којима смо правили децу да би имале још један посао више.
Понекад смо се окупљали и разговарали о томе, чак смо и на старе
свађе заборавили. Постављали смо себи разна питања и вазда остајали
без одговора. Кад наше жене уђу код њега и кад се тамо задрже, шта ли
раде? Да ли га само слушају како лепо прича звонким гласом нерадника,
да ли га само гледају? Лежу ли под њега покорније него под нас? Говоре
ли му нежне, меке речи које ми никада нисмо чули и које би нас можда и
повредиле? Уживају ли с њим, док нас само трпе и подносе и гледају нас
тупо као стоку која стење? Зашто од њега излазе светлих лица, мутних
очију и уздрхталих рамена и потом ходају као да спавају, као месечарке,
не видећи ни нас ни децу? Ако спава с њима, можемо му некако и
опростити; на тој рупи нема закрпе. Али како да му опростимо што их
подбуњује, што им пружа нешто више него ми, што им ствара наде и
жеље које не можемо и не мислимо да испунимо?

113
 Кише дуго не беше и ми га замолисмо да нас поведе у литију око
села; тако су наши стари радили. Скуписмо се у дугу поворку (ваљда
никад већу), дигосмо барјаке и утвари, њега стависмо на чело, између
црквењака и појца, и кретосмо. Његов високи, чисти глас водио нас је од
записа до записа. А кад дођосмо на Рид, тамо где има много шуме и
жбуња, стадосмо; он се забезекну кад се окуписмо око њега. И ништа не
рече; ваљда је у нашим очима прочитао пресуду. Док су га најснажнији
држали, наш сеоски мајстор га уштроји као вепра, извади му мошнице.
Нека ускоро буде мастан, дебео и пијан; такав ће бити наш, таквог ћемо
га волети. После много времена били смо сложни и уједињени, сви као
једна душа. Што смо видели — нисмо видели, што смо чули — нисмо
чули. Увече се припити вратисмо кућама и полегасмо преко својих
уплашених жена; те ноћи се провалише небеса и паде киша какву ни
наши старци нису запамтили.

114
 XXX
Свуда се прича иста легенда. Некада, пре почетка времена, због
кривице првога међу нама били смо протерани са неба и бачени у
подземље. Због тога, наводно, патимо и покушавамо да се вратимо горе;
не успевајући у томе, боримо се против принципа добра, рушимо га у
свакој прилици. Има нас, наводно, свуда и све можемо или све смемо.
Неки наши непријатељи су тврдили да смо се материјализовали и да смо
део видљивог света, састојак материје од које је све сачињено; то им је
био изговор за безобзирну борбу против њихових непријатеља.
Ова легенда је нетачна. Први међу нама није ништа сам згрешио;
или је то урадио у договору са врховним (обојица су увек скривали
циљеве и разлоге као и сви владаоци) или је овај касније кривицу бацио
на њега. Можда су то извели заједно, а посвађали се касније, око поделе
власти, утицаја и добара? Први међу нама оговара врховног, али има с
њим неке тајанствене односе, можда чак и тајне сусрете; поступци су им
понекад чудно усклађени. Наш задатак је да нападамо врховног, али нам
није речена граница; одједном бивамо осуђивани за оно за шта смо
колико јуче били похваљивани — понекад смо опет опомињани због
тога што смо млаки у нападима, што се бојимо да пљујемо по врховном.
Догађа се тако да они ревносни прођу најгоре, да бивају кажњени, чак и
удаљени из околине првога. Као што се догађа (додуше ретко) да
лењивци попут мене бивају похваљени, понекад и унапређени.
У основним стварима код нас влада строгост, зна се ко је старији и
шта ко ради. Области у којима делујемо чврсто су подељене, нико нема
права да прелази у туђу област. Неки су добили блиставе позорнице,
пуне раскоши и сјаја, бремените могућности, а неки споредне и забачене
крајеве у којима углавном влада тама. Незадовољници (ако их има)
немају право на жалбу и на исправку; све нам је једном заувек дато. Кад

115
би се неко усудио да се буни, брзо би нестао; први бунџија међу нама
(као таквог га зна читав свет) не дозвољава осталима да чине оно што је
себи допустио. Зато немамо сумњалица и неверника; они одавно не
постоје, протерани су негде још ниже, у један непокретан свет без
могућности.
Ја сам последњи међу последњима; такав ме глас бије, тако мислим о
себи. Положај ми је одговарајући томе — на дну лествице, иза леђа
претпоследњега који се, чини ми се, превише труди да напредује. Мени,
међутим, све то одговара, задовољан сам, не буним се чак ни у
скривеним мислима, уживам у свему; одговорности су ми као и
способности. Дремљив сам (будим се само кад морам), спор на одлукама,
очајан кад морам да делујем, имам склоности према јелу и пићу (и према
женама); нема порока који ми се не допада.
Људима се неописиво свиђа израз „бесмртност”. Нема те лудости
коју не би учинили да би се тога докопали, да би трајали бар један дан
дуже. А „бесмртност” је у суштини једноставна ствар и значи непрекидно
понављање истог; мени се допада зато што не морам да се трудим и да
мислим. Како ми је данас, тако ће ми бити заувек; ствари се понављају,
догађаји круже, једно замењује друго које је опет исто као и прво, нема
новости, изненађења и сличних глупости.
Приликом првобитне расподеле ја сам, дремајући у последњем реду,
добио једно место између четири реке; нисам хтео да се отимам за боље.
Било је (а и данас је) питомо, шумовито, углавном сунчано, тихо и добро
за спавање. Толико је често мењало имена и становнике (што нема везе
са стварним променама) да сам их све позаборављао као да их никада
није ни било; данас се зове Као са околином, а мени је свеједно — може
се звати и друкчије, може се никако и не звати. Тамо свраћам кад морам
и кад ме прилике натерају, то јест кад се пробудим; шта се у
међувремену збива — није ме брига. Моји наводно срећнији другови
често се хвале (или жале) како не дижу главу од посла; ја тих мука
немам, не хвалим се нити се жалим. Могу се чак сматрати срећним;
већину посла обаве ми сами Каљани, а ја то после само прихватим као
своје. Мада лењи попут мене (ваљда сам им зато и додељен), они су

116
вредни само кад треба урадити нешто погрешно, глупо, покварено или
лудо.
Међу Каљанима влада мишљење да се ја појављујем као дежмекаст
човек, кратких ногу и са копитама уместо стопала, унакарађен као
додола; да се међу њима бавим углавном ноћу и да их искушавам
примамљивим понудама богатства или власти; да сам увек при руци кад
треба извести нешто ниско и ружно јер пречих послова и немам; да сам
паметан, говорљив и убедљив, вешт на речима, добар познавалац
њихових душа, срца и утроба; да плетем мреже попут неуморног паука. И
тако даље. Све су то, разуме се, голе измишљотине којима они једни
другима пуне уши, правдају се и кривицу пребацују на другога, то јест на
мене. Ја сам, међутим, углавном висок, мршав, повијен под огртачем који
никада не скидам (јер сам зимљив), кракат и томе слично; мрзи ме да се
прерушавам и да мењам маске као што чине моји вреднији другови. Ноћ
не волим јер сам полуслеп још у сутон, а у поноћ не видим ништа;
саплићем се и падам чим некуд кренем. Не искушавам их јер немам чиме;
све те невоље они носе у себи од рођења и развијају их како расту и
старе. Глуп сам (тако мисли први међу нама који ме је свега три пута
видео), тешко говорим, једва налазим речи, а поврх свега имам и говорну
ману; за њих су, уосталом, довољне и штуре, хроме речи. Тако уистину
стоје ствари.
С једне стране, Каљани свашта измишљају и лажу на мој рачун, но то
се од њих и очекује. С друге стране, морам да будем и задовољан; мирни
су, дремљиви, ретко кад баш траже да се умешам. Појављујем се само кад,
рецимо, брат размишља да ли да убије брата и колеба се, кад се жена
устручава да превари мужа, кад деца недовољно добро муче родитеље и
томе слично; онда помажем, већ наслућеној одлуци додам коначни
облик. Интервенишем и кад су колебљиви у ширем смислу; премишљају
се, рецимо, хоће ли дићи устанак или кренути у рат против неког већег и
снажнијег народа. Тада им не дам да оману, гурам их у акцију; онда дижу
устанке, кољу друге (али то углавном чине између себе), збацују једну
власт да би довели другу, још гору и бесмисленију, и своје властодршце
уместо туђих, или крећу у рат против јачих, опсењујући се речима и

117
празним надама. Сатиру се, гину као муве, уништавају се, губе битку за
битком (то после постају њихови празници), деле се на разне странке и
покрете; кад случајно добију слободу, тад не знају шта ће са њом и
гледају да је се што пре ослободе. И све то ме не стаје превеликог труда;
они сами су унапред спремни на све то, треба само неко да их поведе и
усмери, да им уобличи облик пропасти који ће изабрати — све остало ће
урадити сами, својевољно и одушевљено.
Додуше, догађа се да одједном неће ништа да ураде; ускописте се и
учауре, никог не слушају, таворе, ваљда покушавају да живе као и други.
Чак понешто и раде; праве децу, граде куће, обрађују поља, поправљају
путеве, пазе на здравље, мање пију, не мрзе се међусобно колико су
навикли (и колико им треба за духовно здравље), пазе на чистоћу.
Дошавши тада међу њих (обично после дужег сна), учини ми се да сам
погрешио место, да ми је неко у међувремену заменио људе, чак се и
уплашим за свој положај. Шта ако ми први међу нама одузме овај
богомдани посед и баци ме у неки трезвен, паметан народ који мисли на
своју будућност, који не верује празним речима? Али се све убрзо среди,
некако само од себе; чим им досади мир и рад, они направе неку гужву,
изопијају се ракијом и политиком, па навале једни на друге — потребно
је само да седим са стране и да им повремено убацим коју запаљиву реч у
уво. И ја то чиним све док поново не задремам.
Почетком овог века поново ме пробудише. Устао сам, протрљао очи
и ослушнуо; горе се опет чула галама, дрека и цика као да су полудели.
Пожурио сам колико год сам могао. Неће ваљда да направе нешто сасвим
без мене, да ме оставе без материјала за извештај који ћу поднети
претпостављенима, а ови опет, преуређен како им одговара, највишим
инстанцама, можда и самом првом? Кад сам стигао, видео сам како се
опет на нешто велико (то јест погрешно) спремају. А прилике су биле
изванредне; тек су почели мало да напредују, изградили нешто путева,
цркава, школа и болница, неколико фабричица. И, разуме се, били су
опкољени; разни народи су стајали около и чекали прилику да насрну, да
их сатру и претворе у вековне робове (што би им, можда, најбоље и
приличило). Све што су имали дали су на војску и оружје, а тај свет

118
(подофицири, официри и генерали) мора се некако запослити, макар на
губљењу ратова. Војске тешко подносе уређен и напредан свет; једини
смисао њиховог постојања је хаос у име одбране и очувања слободе.
Колико год не верују својој памети, Каљани толико верују туђој. Ако
им испричате нешто сувисло и обично, они неће разумети; потребне су
им мутне слутње, загробна виђења, натприродне будалаштине, речи које
звече и одјекују, а ништа не значе. Већ стотинама година међу њима се
појављују разни пророци и вође, људи који свашта причају и који су
често и себи неразумљиви. Чим неко не зна ништа да ради (а такође не
зна ни шта ће са собом), тај се прогласи за паметног, за рушитеља старог
света и градитеља новог. Што више прича, Каљани га све више поштују и
диве му се; спремни су да ураде све што тај и такав каже, заборављају на
себе и заиста (на моје чуђење) постају пожртвовани, несебични и одани
као да нису они који јесу, Разуме се, спремни су и да убијају своје
пророке, али само оне чија се трабуњања случајно покажу тачна;
таквима не праштају онај мали делић истине који су напипали.
Мада невољно (прерушавање је међу њима бесмислица), прерушио
сам се у пророка на њихов начин. Ушао сам у једног плавокосог и
анђеоског младића који је издисао; његови су седели около, плакали и
чекали прилику да закукају чим му угасе свећу. Направио сам се како сам
умро и, чим су се развикали од жалости, оживео сам; посматрали су ме
као чудо, можда и са нешто гнева што сам им покварио нарицања. Рекао
сам одмах како сам био на оном свету и како сам свашта видео; вратио
сам се преко провалије између смрти и живота да их обавестим о
вишњим одлукама. И младићеви рођаци су одмах то разгласили и
позвали народ да слободно долази к мени; понадали су се заради без
рада. Знао сам шта их највише занима: хоће ли се ратовати и с ким? И кад
су ме то упитали, имао сам спремне одговоре, направљене тачно према
њиховој памети.
Говорио сам: „Вековна се тама простирала над овим крајевима.
Светлост се, међутим, очувала у људским срцима. Бакља слободе — која
је горела негде дубоко у шуми — никада се није угасила нити ће. Њен
пламен су јунаци разгоревали својим животима. На небу су се редовно

119
појављивали знаци који су разговетно говорили шта треба радити, а
најбоље су их ишчитавали слепци. Дошла је делимична слобода, али је
сада треба изборити читаву и за све около. Поново иду крвави барјаци
преко неба, поново се сунце зауставља на истоку, поново грме зимски
громови. Велики црни облак ваља се са севера, спремају се невоље и
патње, биће много мртвих и рањених. Али ви ћете све издржати, све
поднети, растераћете облаке и сунце ће вас поново обасјати, душе ваших
мртвих јунака смириће се на небесима за која сте се определили. Узмите
оружје у руке, жртвујте себе, жене и децу, жртвујте све — свет ће бити
задивљен дубином и величином ваше патње …”
Нешто од ових речи мораћу свакако да повучем. Јер, ако ме
послушају до краја, као што су спремни, ако изгину до последњег, као
што намеравају, остаћу без посла и први међу нама бациће ме на неко
друго место. Још један овакав крај и овакве људе нигде на свету нећу
наћи.

120
 XXXI
Кад ми се родио син (после дугог чекања и неколико кћери), знао
сам да ћу га једном послати на војску; једино нисам знао када ће то бити.
Ми гинемо чим једно колено стаса и почне да живи, чим се куће подигну,
поља обраде, а гробови зарасту у траву. Ако нећемо да гинемо, побију нас
као издајнике и дезертере. Ако хоћемо, наши вођи нам брзо изађу у
сусрет. Срећно смо прегрмели два рата за ослобођење јужних крајева
(понеки су тамо мислили да их поробљавамо); ратовао сам ја као што ми
је и следовало. Али кад заратисмо са Аустријом, а потом са Немачком и
Бугарском, позваше и мене (чичу и трећепозивца) и мог сина, једва
младића; ноћу сам устајао да га покријем, дању сам га штедео на пољу.
Никако нису хтели да прихвате да га заменим. Они који су водили рат
сакрили су своје синове по туђим земљама, а наше су бацили да губе
своје и чувају туђе главе.
Сатирали смо се и пропадали јер непријатељ беше вишеструко јачи,
сит и обучен и добро наоружан. Официри су нас гурали у бојеве, терали
на јурише и маршеве као да имају бар још један народ који ће доћи на
наше место. Кад се обресмо на Косову, очекивали смо капитулацију, али
они не хтедоше; морали смо да одступамо, да постанемо војска без
земље и народа — једина на свету. И тада случајно нађох сина (испијеног
и рањеног у главу) и реших да се не одвојим од њега. Ако краљ брани
Србију, ја ћу мог сина. Носио сам његову пушку и његов товар, давао му
своје следовање, придржавао га на узбрдицама, заклањао га од ветра и
снега. Око нас се умирало од умора, глади и арнаутских метака из заседе,
од подљућених рана, од глупости и небриге, али ја сам био решио да
сачувам његов живот, да му га, ако треба, поново дам. Наш пут беше
посут лешевима људи и коња које су изгладнели секли и јели. Бдео сам
над сином; поново је постао моје дете које морам да пазим и да негујем,
да штитим од свега.

121
 Ноћу нас из заседе нападоше качаци; хтели су да са нас скину
поцепане прње, да се дочепају наших пушака. Згрчени поред ватре, били
смо им добре мете. Скочисмо и припуцасмо и они побегоше; мародери
нису храбри — зато су и живи. Кад се окретох, мој син је лежао на
окрвављеном снегу: метак га је погодио у чело, размрскао му лобању.
Грејах га, миловах и молих да устане, давах му свој дах (мени више није
био потребан), али узалуд: био је мртав онолико колико сам ја желео да
будем. Рукама ископах гроб у смрзнутој земљи, сам га опојах и испратих
на последњи пут, покрих га својим гуњем и затрпах, у чело главе му
поставих крстачу од поломљених грана. И не макох се од његовог гроба.
Нека се живи старају о живима. Кружим около као стари орао, чекам да
наиђу они који су га убили, да им се осветим. Чини ми се да полако губим
тело и претварам се у сенку која лута по снепутној, од целог света
заборављеној планини. Изгубио сам пушку и нож, више ништа немам, не
ходам и не дишем; уместо главе имам мржњу.

122
 XXXII
Острво је било каменито и штуро, исплакивано кишама; окруживало
нас је тешко, немирно море, таласи су урлајући лупали о хридине. Под
ведрим небом савезници су поболи кочеве, везали конопце, разапели
шаторе под које се сливала вода; унутра су лежали наши војници —
болесни, исцрпљени маларијом и дизентеријом, костурови с кожом и
црним, упалим очима. Вршили су нужду под себе, бунцали, кукали и
умирали, а болничара и лекара нигде не беше; понекад смо вадили
живог испод мртвог, газили по умирућем, блатњавим ћебетом
покривали онога који приздравља. Смрад гноја, измета, липсалих црва и
трулога меса мешао се са мирисом соли и борова, а заразни ветар је све
то носио према копну.
Умирало их је више него што смо могли да сахранимо; преживљавао
је ваљда сваки десети. Износили смо их из шатора и на малом молу
слагали једног преко другога као цепанице; пржени сунцем, тучени
ветром, шкропљени кишом као светом водицом, чекали су да их
уклонимо. Били су толико измождени и мршави да више нису ни
заударали; некаква се магличаста туга ширила око њих, тровала ваздух,
сметала живима. Мене су одликовали да им одам последњу почаст; трпао
сам их у чамац колико сам могао (стајало их је између двадесет пет и
тридесет), веслао на пучину да ме становници не виде и бацао свој терет
у море — мада лаки, потањали су брзо, а около су пливале гојне,
халапљиве рибе које су ми помагале.
Посао ми није био тежак; у Калу сам бацао снопове једном руком, с
лакоћом дизао сламу на врх камаре. И они се нису опирали — мада
укочени, били су послушни као никада за живота. Можда су и ценили то
што их баца њихов човек, сусед и рођак? Али сам, да бих могао да спавам
и радим, морао да пијем; дању сам се наливао рецином (мирисала је на

123
смолу), увече мастиком (била је најсличнија ракији). Живи су ми
плаћали пиће због мртвих, а можда и због себе сутра; стално сам био
припит и сањив. Седећи у празном чамцу, чинило ми се како се даске
пода мном разилазе и како тонем, а велика вода се склапа над мојом
главом и само мехурићи за тренутак избијају на површину.
Иако непливач, нисам се бојао; лебдећи, спуштао сам се према дну.
Око мене су пливале рибе и гледале ме празним, ситим очима. Слана
вода ми је испунила плућа као ваздух са Старе Планине; удисао сам
нешто старо и познато, нешто горе заборављено. Не знам колико дуго
сам силазио; светлост сунца је полако ишчезавала, а тама се, пењући ми
се уз тело, појачавала и гуснула. Одједном сам осетио песак под ногама и
обазрео се, али узалуд; ништа нисам видео. Хладни, кошчати прсти свега
су ме испипавали, штипали и стезали, али без бола; закорачивши, осећао
сам како за собом вучем гомиле костурова и како се ниједан мртви
Каљанин више никада неће одвојити од мене.

124
 XXXIII
Драги наши (а нарочито драги оче),
Стигли смо у Солунско поље које је слично нашем Паљевитом.
Савезници су нас нахранили, обукли и наоружали, а ми ћемо гинути
уместо њих — то је леп и вечан распоред послова. Не знам како знам, али
знам да нећемо скоро одавде; ова прашињава и каљава земља заудара на
гробље.
Мало нас је било, још мање остало. Ко је преживео трећу битку, није
тридесету или повлачење. Кога није докачио метак или шрапнел, тога је
докусурио тифус или сумарен. Неки су помрли од рана које су им се
подљутиле, неки од глади, неки што су се прејели кад су се дочепали
хране. А неки су остали поред липсалог коња који их је дотле донео па
легао; нису коњи дорасли људским мукама. Једни су бачени са острва у
море, други су зарадили сифилис по јавним кућама, трећи су опет
пронашли нешто четврто. Истребили смо се полако али сигурно. Прво
храбри, после упорни, најзад кукавице; није им помогао страх. Као да је
наш стари учитељ држао школски дневник и прозивао једног по једног
— нико му није промакао, чак ни онај мршавко из последње клупе.
Неко рече: „Град бије, али не побије све. Гине се, браћо, али неко
ипак претекне!” Ваљда је тај мислио на себе као и сваки од нас.
Сањам да смо сви мртви и расути по свету: крај путева које је
изровала артиљерија, по нашим и туђим рекама, под мостовима нашом
руком дигнутим у ваздух, потопљени у морима Јадранском, Јонском и
Јегејском, прекривени снеговима, до гуше у блату, разнети минама,
стрељани или обешени, богаљи што их ни родбина неће. Да ли ја то само
сањам или видим оно што је било и што ће бити?
Иначе, био сам четири или пет пута рањен, неколико пута
унапређиван, три пута ражалован (због пића и крађа, и то неправедно),

125
два пута одликован и једном стрељан, не сећам се тачно због чега. И
више немам шта да пишем.

Драги наши, драги оче,

У рововима није добар живот. Јуче, на пример, пуче бугарски топ и
однесе главе тројици војника који су мирно пушили; не помогоше им ни
савезнички шлемови. По мени само пљусну крв, морао сам после да
перем униформу.
Подофицири нас повремено терају да се бријамо и чистимо; тако
знамо да време није сасвим стало. Таман се старо блато осуши, таман
изгланцамо цокуле, а већ наилазе облаци са мора и почиње нова киша.
Кад не морамо да стојимо, лежимо у блату као пуноглавци, повремено
мрдамо рукама и ногама. Вашке нас уједају, ми их убијамо само по
наредби из штаба. Муче нас дизентерија и артиљерија. И официри се
деру на нас тек колико да се припреме за следеће пиће.
Над главама нам тандрче и бучи нека справа коју зову авион. То је,
кажу, машина, у њој седе живи људи и возе је. Шта ће човек на небу, кад
му је место на земљи или под земљом? И шта ти несрећници раде кад се
врате одозго, из лепоте и плаветнила, у овај мрак и право међу нас?
Зашто не побегну у висине и више се никада не врате?
Бугарски ровови су нам тачно преко пута, педесетак до сто корака
близу; видимо једни другима бркове под носевима. Ми знамо шта они
ручају, они — шта ми вечерамо; добро се чујемо, а још боље њушимо.
Каткад се псујемо као бабе преко плота, каткад разговарамо као суседи
који се сутра могу и помирити. Иза њих су планине, високе и тамне на
сунцу, а далеко иза њих, тамо где и птица једва може да одлети, Као и ви
сви у њему. Како ћемо се и кад састати? Напред се не може, осим на
бугарски нож или метак; натраг се не сме, осим у дубоко море.
Ноћу размењујемо бомбаше, хватамо заробљенике (које понекад и
спроведемо у позадину), убијамо оне лудаке који пузе између жица да би
зарадили који ширит, кољемо залутале да они не би нас заклали. Ујутро
се гледамо празним очима као да смо се вратили из мртвих, још једном
се грејемо на сунцу које и вас тамо можда обасјава.

126
 Понекад се распуцамо и пуцамо без циља. Гађамо земљу, небо,
дрвеће, птице које пролећу, месец иза облака, хладне звезде, све што
видимо и што нас овде држи. То радимо кад нас ухвати туга за вама и кад
превише певамо и кад попијемо понеку; то радимо увек кад немамо шта
друго да радимо. Онда пршти одовуд и одонуд као да почиње офанзива.
Кад смо сасвим очајни, пођемо и на јуриш, бодемо бајонетима и боду нас.
Ако ово потраје, бићемо пуни медаља и ордења као иконостаси, само што
неће имати ко да их носи.

Драги наши, и још једном драги наши,

Овде често сија сунце, али се нама чини да ноћ преовлађује. А ноћу
навали велики мрак, свали се нека морски дубока тама какве код нас има
само једном дневно. И онда пуцамо, испаљујемо ракете у ту црну смесу
мрака и лудила, вичемо као да гањамо курјаке и помало плачемо сланим
сузама. Понекад плачемо без суза — само лицем, устима и трепетом у
грудима. Будни смо, али као у бунилу од тифуса. Ништа не видимо, а
чујемо свашта. Чујемо Као. Ко не верује да се једно село може чути, нека
дође мало овамо и закопа се у земљу до грла.
Чујемо рођаке како нас дозивају као да смо у пољу и косимо сочну
траву у којој коса сикће као змија. Суседи нас псују, прете нам тајном
паљевином. Жене гунђају и грде нас по ћошковима као да смо се
задржали у крчми. Црквено звоно јечи као да обзнањује пожар или
нечију смрт. Ко ли само вуче конопац кад је црквењак са нама; баш
прошле недеље је погинуо, а ми смо то приметили тек јуче. Луди
Голивран игра на раскрсници, ричу жедна говеда, а негде у жбуну стење
сакривена породиља. Преким Путем каса оседлан коњ без јахача; низ
бокове му се слива крв. Неко пева, али то није овде већ тамо. Нема гласа,
нема певача, нема ничега осим ноћи, али се песма разлеже, лети у небо,
прелази преко планина које нас деле. И ко чује ту песму и тог певача —
тај је срећан као кад се родио и не жали што ће сутра погинути.
Потом тишина као бездан. Ништа се не чује као да је читав свет
умро. И нека млада жена великих дојки, у белој хаљини до пета, хода
између ровова, а у коси јој сплет шарених змија; овога запоји вином,

127
онога пољуби, некога помилује, некога просто заобиђе. Ујутро твој друг
стоји ослоњен на земљани бедем; на челу му рупа од метка. Скрозирало
га из тмуше, а он стоји, чека да га однесемо. То и урадимо па попијемо
понеку.

Драги наши,
Дани промичу, месеци пролазе. Збива се све као што сам раније
писао; новост ће да буде кад се видимо. Пада неки влажан снег, одмах се
топи. И дува неки мокар ветар са мора. Лежимо у блату и пазимо да нам
пушке не зарђају. Кад сам погинеш, онда си само извршио своју дужност
према домовини; кад упропастиш пушку, можеш испасти и велеиздајник.
Лицем на Божић одједном сви почесмо да извирујемо преко бедема.
Шта ли сад раде комшије Бугари, кога ли ђавола спремају? Кад видимо,
извирују и они, гледају право у нас. Сигурно се питају шта ли сад раде
комшије Срби, кога ли врага смерају? И одједном одложисмо пушке, каме
и бајонете, остависмо бомбе у блату. Јунацима припретисмо да се главом
не шале — није овај дан за јунаштва и сличне лудости. И они бедници,
као и ми, месецима требе вашке, пљују крв, у хлебу једу снабдевачки
песак и црве, чекају писма од куће и плачу кад их не добију, још више кад
их добију. Тако ми испричасмо нашим јунацима, то јест себи; да смо
неком другом свету припретили, можда би нас и послушао.
Неко рече: „Ја ништа не кажем. Али немој неком после да бркам прст
у око и да му вадим душу на памук!”
И пођосмо. Уклонисмо бодљикаве жице тек колико да прођемо и да
не поцепамо униформе. С оне стране дођоше они. На њима видесмо како
и ми изгледамо: каљави, жути, ружнији од мртваца. На све стране се
разлегоше поздрави. „Христос се роди!” „Ваистину се роди!” „Што сакаш,
братко?” „Изем ти сакање на ову лапавицу!” „Нема шта, комшије, добро
гађате!” „Нисте ни ви лоши, да вас ђаво носи!” „Ако овако наставимо, има
да будемо најбољи на свету!” „Кад смо се већ лепо нашли, има ли, бре,
нешто за трговину?” И мало попричасмо, мало потрговасмо. Онда
вриснуше пиштаљке из оба рова; официри су нас звали натраг, урлали и

128
претили пиштољима. Прекинули ваљда пијанку да не би остали без
војски.
Неко опет рече: „Ја ништа не кажем, браћо. Али неког ће да стрефи
куршум у леђа и да му изађе на нос. Ионако ћемо сви на војни суд!”
После би шта би. Наши стрељаше сваког десетог; уплашили се ваљда
да нас се превише не врати кућама. Од Каљана закачи Осаћанина,
Вавића, Первиза и мене, остали се извукоше до даљњега; морао је неко и
да гледа стрељање и да се учи.
Кад стадосмо пред казнени одред, рекох: „Рођаци, само вас једном
молим. Гађајте право у срце. Где год су ме на друга места до сада
погађали, преживео сам!”
Док су нас сахрањивали, чусмо исте плотуне и са бугарске стране.
Сутрадан, ваљда да сперемо срамоту са себе, кренусмо на јуриш; наши
уместо нас, њихови уместо њих. И братски се искласмо камама.

Драги оче, драги наши,

У гробу је сасвим обично; видећете и сами кад дођете. Нити киша
пада нити муње севају. Време не пролази јер га и нема, остало је горе на
земљи. Не мораш ни да радиш ни да ратујеш; штета што се овако није
могло за живота. Једино што ме они из ровова стално узнемиравају да им
пишем писма и неће да плате; кажу да ми ништа не треба.
Овде доле се налази још један Као, али друкчији од вашег. У њему
бораве сви они који су некада боравили код вас; сви имају тачно онолико
година колико су некада имали. Нико није остарио, нико се није ни
подмладио; чак им се и одећа није поцепала. Неке сам препознао, неки су
препознали мене; један дечак ми се представио као прапрадеда. Ваљда је
говорио истину, пошто се овде не лаже. Трава не вене, дрвећу не опада
лишће, Широки Поток не тече, а није устајао; вода му је бистра као суза
— у њој понекад опазимо ваша лица, чиста и лепа као светачка. Сви смо
заборавили где је Паљевито. Шума је густа и млада; из ње се разлеже пој
птица и повремено промичу неке жене у белом. Скупљамо се у црквеној
порти, разговарамо и чекамо; звоно не звони, свештеник не поје.

129
Досадно нам је без вас. Кад ли ћете нам сви ви доћи? Ако не помрете, ако
одете на неко друго место, бићемо заувек одвојени и сваки рај биће нам
пакао.

130
 XXXIV
Ако те непријатељ не убије у рову, убиће те сам ров: разболећеш се
од влаге, зиме и сунца, полудећеш од чекања и мисли о својима у
ропству. Однеће те на гробље или у лудницу. Зато нас официри често
пуштају да идемо у Солун, да истерамо ђавола из себе. Тамо пунимо
кафане поред обале, пијемо, лумпујемо и певамо, плачући заједно и
појединачно; тучемо се са другима и међу собом. У тесним уличицама,
иза полуодшкринутих капија и врата стоје голе курве, неопране и
мршаве и смрадне, и позивају нас к себи; сводници нам се клањају и нуде
своју робу — нама и морнарима са бродова који стоје у пристаништу,
крцати оружјем, муницијом и војничким потребама. Они који су
зарадили сифилис гледају да га пренесу на друге; можда ћемо једног
дана сви бити без носева. Они који имају пара тргују, купују и
препродају. А патроле иду за нама: развађају завађене, прекидају туче,
хватају дезертере. Понеког и стрељају — за опомену осталима или зато
што и они морају нешто да раде. И све се понавља, месеци су нам дуги
као године, дани — као месеци. Можда смо већ мртви и већ смештени у
паклу.
У срушеној кући испод старе тврђаве (тамо где се родио Свети
Димитрије, светац неких од нас) станује старац дервиш, слеп, ћелав и
брадат, смежуран као орах, мален од старости, са излизаним
бројаницама у рукама. Нико не зна одакле је ни кад се родио. Разуме
сваког (Француза, Сенегалца, Каљанина, Мароканца, Енглеза), а говори
неком мешавином језика коју сви ми разумемо, мада не знам како; тек у
рову видимо да смо све упамтили. Прориче нам судбину, говори шта ће
бити сутра и прекосутра као да у својој тами налази одговоре на наша
збуњена питања; слушамо га час као лудака који се несвесно шали, час
као пророка. И сва прорицања (била она појединачна или заједничка)
завршава слутњом или претњом: овај стари град, који су многи освајали,

131
рушили и поново Зидали, кроз који је време текло као кроз дрвено речно
корито, задесиће несрећа, сручиће се на њега божји гнев. Неки су му
веровали, неки нису, али нам је свима било хладно око срца; зебли смо и
осећали се горе него иначе.
Пламен се појавио изненада. Упалила се једна јавна кућа и курве су
гореле као буктиње док су кроз прозоре скакале на улицу. Трговачка
чаршија (сва од дрвених кућа, пуна дућана, робе и лажног сјаја) планула
је попут сламе, а ватра се, потпомагана сланим ветром са мора, ширила
великом брзином. Ватрогасаца нигде није било; ваљда су трговали или
спавали. Свако се спасавао сам — слаби су газили слабије, а родитељи
остављали децу у пламену. Одасвуда су праштале експлозије; војници су
покушавали да бомбама и минама зауставе ширење пожара, да сачувају
депое и војна складишта која су читав град могла дићи у ваздух. И тада
се ми показасмо: често разгаћени (устали смо од столова и са курви),
равнодушни према својим животима, спасавали смо туђе, извлачили
децу, старце и намештај, вадили калдрму и копали ровове (бар на то
бесмо навикли). После два дана и две ноћи (и много мртвих) пљусну
киша из ниских облака и лила је док све не погаси; остадоше каљава
згаришта, рушевине и отпаци као ране усред града који се вековима
огледа у мору, чекајући своју пропаст.

132
 XXXV
Каљани редовно добијају синове, а кћери признају тек кад их
поудају. Ја сам, међутим, добио кћери близнакиње и то плаве (код нас су
на цени црномањасте). Никада се због њих нисам покајао нити сам им
икада ишта пребацивао. Расле су као две веселе птичице, будиле ме
цвркутањем и мажењем, певале ми својим танким дечјим гласићима,
помагале мајци по кући, а сваког су дочекивале осмесима. Као да нису
умеле да буду тужне; нека тиха и постојана радост избијала је из њих као
мирис који опија. Играјући се с њима, био сам срећан колико један отац
може бити и унапред сам жалио дан кад ће ме напустити и отићи. Све
њихове вршњаке гледао сам са прикривеном мржњом; тражио сам међу
њима двојицу клипана који ће их одвести, љубити их и тући, чинити са
њима све оно што сам ја чинио са својом женом. И унапред сам бивао
несрећан због несрећа које ће их пратити.
Кад су напуниле десет година (отприлике половину времена које им
је било суђено да проведу са мном), окупатори су први пут прошли кроз
Као, заплашили нас и нестали према граду; тамо им је било седиште.
Испрва нас нису превише дирали, једино су тражили да непрестано
дајемо нове порезе. Али, једном предвече бануше у моју кућу четворица
коњаника на ухрањеним доратима, наоружани до зуба, утегнути у нове
униформе црножуте монархије, задригли и снажни; говорили су
различитим језицима и натуцали по коју нашу реч. Спремио сам им
вечеру (бољу него себи икада), понудио их ракијом коју сам чувао за
свадбу мојих кћери и нисам хтео да седнем са њима; рекао сам им да је
код нас обичај да домаћин двори госте. Брзо су се напили (моја ракија би
оборила чак и каљанске сватове) и тражили да им играмо и певамо.
Потом дохватише моју жену (којој и ја ретко прилазим) и силоваше је на
моје очи, не дадоше да уклоним децу.

133
 Пијући, беснели су све више. Понижавали су ме, пљували и тукли, а
ја сам ћутао; пијанице никада не знају шта ће следећег тренутка
учинити. Можда ће ме загрлити и пољубити, можда ће ме убити? Кад
више нису знали шта ће са собом, окретоше се према мојим кћерима које
су, шћућурене као пилићи, вириле из прикрајка. Узалуд сам молио,
клечао, љубио чизме, крстио се (ваљда су хришћани, ако већ нису
православци) и нудио се да ме убију. Шта ће женска деца без поштења,
без то мало образа што имају до удаје? Дограбили су их као курјаци,
свукли их (биле су жгољаве, беле и без длака игде); онда су се изређали
на њима. Моје кћери нису ни плакале; лежале су и гледале ме крупним,
одједном одраслим очима. Чим су то завршили, коњаници полегаше на
земљу и заспаше, захркаше као животиње. Склоних кћери из куће,
покрих их да не назебу, а онда узех секиру са дрвљаника. Ударајући као
да цепам дрва, што сам снажније могао, посекох им главе; потом их
изнесох напоље и бацих пред свиње које навалише, рокћући крвавим
губицама.

134
 XXXVI
Драги сине, драги наши,
Разумели смо шта ви пишете. Сад ви разумите ово што ћемо ми
написати. И не правите се важни како је вама лоше, тешко и најгоре, како
горе бити не може. Да можемо некако да се заменимо, видели бисте шта
је зло.
Аустромађари нису дошли овамо да покажу како су људи, већ да
покажу какви су људи. Први који су наишли само су силовали жене и
девојке, други и трећи и остали су навалили да пљачкају, пале и убијају.
Кад проговоре нашим језиком, кажу како им је команда издала такву
наредбу. Ми смо подмукао, зао и опасан непријатељ који ни према коме
нема милости, зато се према нама има поступати као према дивљим
зверима, и то све док не будемо истребљени. Убили смо њиховог
надвојводу и његову добру жену, мајку његове деце; сузе тих сирочића
има да плаћамо до судњег дана. Ако нам се то не свиђа, можемо и да се
поубијамо.
Обесили су неколицину у црквеној порти, ми смо стајали около и
гледали; нисмо могли друкчије, а и занимало нас је како се то ради.
Бешење је чистије од клања, али спорије; оба су лакша од дављења. Дуго
нисмо смели да их скинемо, а видели смо их где год, се налазили; порту
смо и бирали тако да нам увек буде пред очима. Обешени су нестали
једног јутра; њихове крстаче су се појавиле на гробљима. И ја сам био
међу онима који су их ноћу скидали; својеручно сам сахранио твог
старијег брата, нашег мирног лудака.
Упалили су неколико кућа на различитим местима. Нећемо да
наводимо чије су да се ви тамо не посвађате и не наљутите ча оне чије
нису. Са кућама су изгорели и укућани који су се у њима затекли, који
нису стигли да побегну. После смо на згариштима проналазили њихове

135
угљенисане кости и сваки је састављао свога рођака, сина или брата по
сећању, малне га изнова правио да би га сахранио. Чудо једно колико
мало остане од човека после смрти у ватри; просто се питаш да ли је то
тај исти човек.
Неке жене (које су ишле са извора) изболи су бајонетима и
распорили им трбухе. Оставили су их на Преком Путу, раскречене као да
су тек сишли с њих; у једној нађосмо нерођено и живо дете. Чије је,
сазнаћете кад се вратите; сви га помало негујемо и чувамо и кријемо од
пролазника. Нашим женама није лако ни са окупаторима; нашим женама
је, признајемо, понекад теже него нама.
Радили су нам још свашта, све што је могло да им падне напамет;
досадно нам је и да вам описујемо. Исцепани смо, каљави и понижени. И
ви сте сигурно у крви до колена као и окупатори и руке су вам крваве до
рамена; никада их више нећете опрати. Кад сутра будете нешто посејали
или накалемили — то ће се осушити као да га је мраз спалио. Ми желимо
да победите, али не дао вам бог да будете победници као што су они.

Драги наши,
Код нас је данас као и јуче, као што ће и сутра бити. Олош дигао
главу, говна испливала на површину, ђубрад се кочопери и влада. Кажу
да је дошло њихово време, али то не морају ни да кажу. Кад то па није
њихово време, њихова влада? Кад најгори нису горе, а најбољи доле? Кад
је и која власт бирала добре, поштене и паметне за своје слуге?
Ни наше владе (које смо и ми помало бирали или бар нисмо
спречили да буду изабране) нису много боље од туђих; драле су нам
девет кожа с леђа, поступале с нама као са стоком. Кад ви добијете рат,
опет ће да нам зајашу на грбаче и да нас продају и препродају коме
стигну. И тако ће бити све док нас не истребе и не буду више имали ким
да владају.
Окупатори су нам поставили свог председника села; нашег човека
који им је изгледао најпослушнији. Нећемо да кажемо ко је да ви тамо не
бисте мучили његову родбину. Уосталом, није морао бити баш тај, могао
је бити и неки други; не мањкају нам издајници и кукавице. Можда смо

136
сви такви под кожом; само се једни боре против себе, а други себи
попуштају?
Чим су га поставили, тај је побегао у град. Ваљда је знао и оне своје
грехе за које ми нисмо знали? Тамо се крио, спавао сваке ноћи на другом
месту, прерушавао се и мењао глас; окупатори су знали и шта мислимо и
шта смерамо и где кријемо бегунце и где нам је жито. И једном смо га
нашли закланог у Јаругама. Био је ваљда пошао кући да обиђе своје, само
је због нечег залутао. Сахранили смо га као и сваког другог, читав Као је
дошао на пратњу; наш је сваки мртвац, био овде или тамо, и за сваким
треба мало заплакати.
Нико више не сме да се прихвати његовог места; чак се и сами
чудимо колико смо чврсти. Његова деца због нечег поумираше, а жена
му се врати у родбину; сад се сви понашамо као да је била и остала
уседелица. Можда она некога хоће, али њу више нико неће. И гледајте да
ово разумете онако како смо написали.

Драги наши, драги сине, и још једном драги сине,

Овамо се све догађа збрда-здола па ће такво бити и наше писмо. Кад
живот не ваља, и речи се некако извитопере и побркају; не значе више
што су значиле и не вреде ништа.
Стока нам сва што полипсала, што реквирирана, што поједена —
немамо више с ким да се поредимо пошто ни курјаци од прошле зиме не
залазе у Као. По десеторо нас оре на једној кравици која се сва искривила
и не сме да легне јер неће устати; бразде су нам плитке и вијугаве, а
њиве (некада мале) одједном постадоше дугачке као гладне зиме —
једва некако стигнемо од међе до међе. Последњег правог коња одвели
су нам зимус; сви смо га испратили и ожалили као да је био заједнички.
Нема више коња у Калу, нема ни коњаника који би их јахали; дечаке
нема ко да научи, а ми старци смо се одвикли. Слабо и пешачимо, нема
куда да се иде, све се удаљило од нас; чак се и Стара Планина некако
одмакла.
Немамо меса, немамо брашна. Воће нам уништили мразеви; и они
нашли право време. Слатко једемо зеље и траву, пасемо уместо оваца

137
којих такође нема. Ретко гулимо кору са дрвета јер се и она проредила, а
и тешко се вари; као да нам и дрвеће окреће леђа. Зими немамо у чему из
куће да изађемо; седимо поред угашених огњишта, сањамо ватру и
храну, чекамо да све ово прође и да се ви вратите. Ако не пожурите,
затећи ћете само костурове, скочањене на троношцима, или нећете
никог затећи — ружни смо за дочек, нећемо умети ни да се радујемо.
И пуцају пушке по ноћи, прекидају нам дремеж и полусан. Не зна се
ко пуца (то сложно тврдимо окупаторима), али се зна ко гине; углавном
наши, само понекад и који туђински војник који је скренуо с пута или
пошао у пљачку. Пушке и муницију чувамо као и ви тамо, али због себе.
Један наш и ваш (нећемо да кажемо ко) није могао више да издржи,
на очиглед свих нас скочио у надошли Широки Поток. Није имао ко да га
извади, па се дуго давио. Једна млада полудела, иде по кућама и тражи
своје дете, а оно умрло још прошле године; нико то неће баш у лице да јој
каже. Нови црквењак каже да ће ускоро страшни суд, бој небеских и
подземних војски — као да не зна да се то већ дешава. Налетели ројеви
скакаваца однекуд са истока, обрстили поље, гај и шуму; свуда је
голотиња, нема киша на шта да падне — ми бауљамо по ћелавој, хладној
земљи.
Писали бисмо још, имамо шта, али немамо хартије (ову смо украли
из општине). И смркава се рано, тек што сване. Ја сам ти остарио и
погрбио се; твоја мајка каже да ми је коса бела као свечева брада. Да ме
ракија још мало не држи, не бих ни могао да напишем сва ова писма и да
свима наглас читам твоја кад стигну. Збогом и у здрављу да се видимо.
Јер једино нам виђење следује, овде или онамо.

Драги мој бивши сине,

Пише ти отац кога више немој ни пред собом ни пред другима
називати оцем. Досадило ми је да чекам, све ми је досадило. Какав си ти
то човек? У први рат си кренуо пре неколико година, сада си већ у
трећем; у паметном свету се толико не ратује ни за хиљаду година. Ако
негде има паметног света. Распалили сте као луди: победи овога,

138
узмакни пред оним, ослободи овог. Мислите ли ви цео свет да
ослобађате, а да ми зато седимо у ропству?
Нисам више могао да те чекам, да поваздан извирујем низ Преки
Пут, идеш ли или не идеш. Био сам оронуо као стар коњ, нисам спавао,
нисам јео. Ако си погинуо, што се не јављаш? Ако си жив, што не
долазиш? И решио сам да умрем, да те више не чекам. Нисам одредио ко
ће да ми копа гроб, ко крст да носи, ко ће говор да ми држи; хтео сам да
одем неприметно и да то нико не види. И отишао сам једне ноћи док су
сви спавали. Једино сам за руку повео оно дете из мртве жене — то је,
драги сине, била твоја рођена жена, а дете је, изгледа, туђе. Ако се
вратиш, да га не затекнеш у кући.
Овде је пусто и празно, никога нема. Једно угашено сунце читавог
дана кружи око мене, ноћ не постоји; звезде су далеке као и од Кала и
такође угашене. Громови не грме, не чује се ветар. Сиве кише падају на
сиву земљу; нема траве ни дрвећа, нема ничега. Очекивао сам да ћу наћи
све вас који сте отишли, да ћу вас видети пре других, а ви сте некуда
забасали, сакрили се од мене. Зашто вас, сине мој, нема на читавом небу?
И шта ћу ја овде сам, без вас и без гласа?

139
 XXXVII
Наши мушкарци никада нису били вредни; сматрали су да им не
приличи превише радити. Ако смо хтеле да куће опстану, морале смо да
запнемо и у њиви и у дворишту и код стоке и на гувну и поред огњишта
и у кревету; тако су и опстајале. А мушкарци су гунђали, псовали, тукли
нас кад се напију, галамили на саборима, славама и зборовима, одлазили
у град кад им се прохтело; ретко кад су се прихватали мотике, будака и
секире, па и тада уз клетве. Црква и власт су мислили да је тако од бога,
да је сасвим у реду, ми такође; зато смо и рађале синове кад год смо
могле, а кћери само кад смо морале — они ће сутра бити господари,
макар у својој кући, а оне слушкиње свуда. Наши стари су нам оставили
такве обичаје (нешто боље нису умели да смисле), ми ћемо их опет
оставити млађима, па нека виде шта ће и како ће. Да смо се буниле, било
би нам још горе; ћутећи, бар смо избегавале да се трудимо и радимо око
побуне.
Кад су избијали устанци и ратови (код нас је то чешће Од лепих и
мирних времена), мушкарци су плаћали читав рачун. Одлазили су (неки
вољно, неки невољно), крварили, бивали рањавани и сакаћени, гинули
за нешто; враћали су се (ако су некако успели да преживе) гори него што
су били, озлојеђени на свет и људе, пуни пизме и беса. И седели су код
кућа све до следеће прилике. Али последњи ратови су све изменили;
мушкарци су отишли, а рат је (после многих победа и једног пораза)
дошао у Као, захватио и нас. Окупатори су нас пљачкали, тукли,
понижавали, јахали као кобиле; биле смо срећне кад нас нису вешали,
кад нам нису палили куће и кад су нам децу остављали на миру. Наши
нису били далеко, јављали су се са неких острва усред мора; обећавали су
оно што су и њима обећавали — да ће ускоро победити. Кад нам одузеше
и последње краве, саме смо се упрезале у кола и плугове и вукле.

140
 Рат се завршио, мир се спустио на земљу. Али се наши мушкарци не
вратише; једино дође нешто богаља, болесника и лудака, способних за
јело и пиће, за галаму и туче по крчмама. Тек тада видесмо колико нам
стварно мушкарци недостају на њиви, у кући, код стоке и у кревету,
колико су њихова тела била чврста, а руке јаке и (поред свега) нежне.
Ожалисмо их, платисмо помен у цркви за свакога, подигосмо им крстаче
изнад празних гробова (ко зна да ли су у туђини и сахрањени) и кад се
вратисмо кућама, видесмо да је све око нас празно; нисмо више имале с
ким ни да попричамо ни да се посвађамо. Свукосмо црнине и прионусмо
на посао; копале смо, орале, поправљале ограде, носиле жито у воденицу,
плаћале порезе (који се, ваљда због слободе, нагло повећаше), одржавале
путеве да буду бар два-три месеца годишње проходни, кћерима
спремале миразе и удавале их. Али смо највише подизале синове и
васпитавале их да буду као наши покојни мушкарци, чврсти, груби и
преки. Кад смо их жениле, ми заиграсмо на свадбама, поведосмо кола
уместо домаћина.

141
 XXXVIII
На ледину звану Грозничава Вода изашли смо с првим лепим
данима. Изнели смо све што нам стричеви не отеше, што смо ми њима
отели. Док смо се делили, тукли смо се да је све пуцало; пола Кала се
скупило на Преком Путу да слуша и ужива, да нас упоређује са собом.
Слушаше, па се разиђоше разочарани.
Расплевши седе косе, баба прокле оца: „Дабогда се, сине, распадао
док се не вратио у задругу! Дабогда ти у новој кући живели све сами
покојници!”
Ноћу су падали лаки мразеви, дању су цветале шљиве — бело и
мирисно до главобоље. Сунце је светлело кроз маглу и лака испарења
која су се дизала са надошлог Широког Потока. Зеленило је букнуло
нагло као светли пожар; светлуцале су падине и гајеви, тамно блистале
шуме, мрко се преливале тек пооране њиве. Сасушени храст у порти
прошараше пузавице и пупољци, ласте савише гнезда под стрејама,
врапци се размножише.
Покривени губерима и кожусима, спавали смо под кошем за кукуруз.
Мој пас Петар чувао нас је од рођака; ипак смо увек имали по једно око
отворено. Цвокотали смо у сну, хладноћа нам се прикрадала одасвуд.
Мајчина врелина растеривала је очево и моје дрхтурење; прибијали смо
се уз њу и грејали се као да смо обојица мали, а она је спавала дубоким
сном, далека и наша. Устајали смо у зору и радили; чистили смо коприву,
бурјан и коров, растеривали дивљину, крчили парлог. У давна времена
овде је била једна кућа која је изгорела; после ње нико и ништа. Требало
је да поставимо темеље где се некада налазило змијско гнездо.
Отац рече: „Симона и Лазаре, подићи ћемо кућу од црвених цигала.
Цреп треба да јој буде бео, да преко лета блиста као снег. А прозори
велики — целог дана нека сунце сија унутра, нека светлост пљушти по

142
нама као киша. Патос ће бити од жутих дасака, врата трокрилна, широка
и увек отворена. Басамаке ћемо направити од камена из Мајдана.
Таваница треба да буде висока, да нико не може да је дохвати руком.
Около ћеш ти да засадиш цвеће, а ја ћу ископати бунар, поставићу
кошнице за пчеле. Тако ћемо да чекамо унучиће, жено!”
Кад повадисмо корење криве крушке (оне што је ушла у каљанске
приче), оцу дође зло. Испусти будак, ухвати се за главу као да га је нешто
ударило, окрете се трипут око себе и онесвести. По кожи му избише црне
пеге, ситне као змијски уједи, тврде као шљунак. Док смо га износили из
рупе, мајка нешто промрмља и као да се заплака.
Отац је лежао под кошем, покривен губерима; зимогрожљиво згрчен
— бутинама је стезао руке, коленима додиривао браду. Био се претворио
у прстен који се тресе. Знојио се и повремено махао рукама као да се
брани од комараца или насртљивих снова. Чинило нам се да не спава, да
није сасвим будан. Уместо да бунца, блејао је попут овна предводника;
мајци и мени се привиђало да му се чело издужује и да му наврх главе
израста рог. После седам-осам дана он устаде и придружи нам се, блед,
испијен, несигурног хода. Ћутао је и куњао, ничег се није сећао. Од тада
се његов зној (иначе јак и крепак) осећао на земљу која је рађала и
изјаловила се.
Дође мајстор Голивран са два помоћника; били су одрпани,
погрбљени и танконоги као роде, коса белих од креча и малтера и
упаљених очију. Кашљали су дубоко из груди као да се прочишћавају;
пљуцкали су бело и пили ракију из чутурица. Док су пили, јабучице им се
нису мицале; једино им је слабо руменило ударило у спарушене образе и
беоњаче се подливале крвљу.
Дуго су се и приљежно договарали с оцем. Чинило се да им је то
свима тежи и важнији део посла. Згрчен испод коша, држећи Петра да не
насрне, читавог дана сам их посматрао како се уклањају од сунца и
премештају за хладом. Љутили су се, препирали и махали рукама као да
ће се потући. Кад су се договорили, загрлили су се и храпаво запевали.
Наплакавши се и најевши, попретурали су се на земљу и захркали. Били
су уморни и спавали су као мртви; једино је отац трзао ногама као да

143
скаче у сну и никако да доскочи. Чим се смркло, мајка их је покрила
губерима, светлећи пуним и белим лицем које се на месечини
подмладило; тек тада пустих Петра који их оњуши, кину и нестаде
некуда.
Потом отрчах до крава; клекавши, сисао сам топло млеко које ми је
блажило утробу. Краве су мирно стајале, подрхтавајући боковима,
искренувши на страну главе са влажним очима као да се боје. Можда су
мислиле да сам змија сисачица? Онда скочих и ваљах се по трави, све док
не бејах мокар од росе, суза и радости, посут сребрним зрацима са неба и
лак као птица.
Прво смо поставили темеље. Док смо довозили камен из мајдана, и
нама и воловима само што не попуцаше грбине. Узбрдо смо гурали,
низбрдо кочили — болним, израњеним рукама које су нам се извијале из
рамена и нису слушале. Два-три пута смо се и заглибили у каљугама
насред коловоза; неко их је одржавао и усред суше.
Ми смо приносили и служили (мајка, чини се, колико отац и ја
заједно), а мајстори су зидали и малтерисали; ракија је непрекидно
клокотала у њиховим грлима. Радили су споро и пипаво као да дремају
(можда су помало и спавуцкали на ногама), но без прекида. Понекад се
није могло разабрати да ли се крећу или стоје, понекад је изгледало као
да непомично висе на скелама као бели гавранови раширених крила;
није се знало да ли ће пасти или полетети. Каткад су гунђали и режали и
чинило се да ће се потући; спавали су одвојено и мени се чинило да сваки
у сну држи руку на ножу.
Мајстор Голивран је ноћу некуда одлазио, дуго избивао, враћао се
пред зору, таман и срећног лица. Мирисао је на шуму, влагу и нешто
нечисто, полусмрадно и опојно. Нисам знао где иде ни шта ради, али
нисам смео да га пратим; носио је нож и сумњичаво се освртао. И ко зна
шта се збива изван каљанског атара, шта крију шума и Стара Планина
које се поваздан надносе над Као?
Помоћнике никада нисам видео како се одмарају; заспао бих пре
њих, будио се после њих. Кад би ме мајка продрмала и заголицала по

144
слабинама, кад бих скочио, они су већ ходали около као да нису ни
легали, гунђали и радили. Мајстор Голивран је викао наредбе, отац је
помагао, мајка је спремала ручак, ја сам доносио воду са бунара, а Петар
ми се врзмао око ногу. Придруживао сам им се, сањив и запеклих очију.
Са мном нису разговарали као ни између себе; споразумевали су се
узвицима, мумлањем и рукама. Понекад су ме грдили, слали ме по
ракију, теглили за уши и кришом буботали, али све то некако
равнодушно, све време ми нису запамтили име.
Оца су, изгледа, уважавали; за њега су имали неки посебан,
разговетан, малне умиљат глас. Мајци се нису обраћали, каткад су се
понашали као да она није ту — ручак се сам спрема, сам приноси, судови
се сами распремају и перу. Али су криомице пратили њене пуне бокове
како се њишу око ватре и једвачујно су уздисали. Петар би тада узрежао,
мени би дошло хладно око срца као да узимају нешто важно и једино
моје.
Радили смо сами. Нико од Лазаревића не дође да помогне. Али су бар
сметали колико су могли; заузимали су бунар кад год нам је била
потребна вода, затварали нам пролазе преко њихових имања,
покушавали да нам отрују краве. Који год је Лазаревић пушио, гледао је
да креше и пали близу наше сламе; неки чак и пропушише ради тога.
Каљани су нас посматрали с Преког Пута, али нису прилазили; скупљали
су се ујутро, растурали се увече. Понекад би нам неко, снебивајући се,
зажелео срећан рад; остали би га на сва уста изгрдили и наружили.
Рођачка и каљанска деца више се нису играла са мном; преко ноћи су ме
сврстали у одрасле.
Кад је процветао багрем, мириси беху све сувљи и лакши као да се
прочишћавају на небесима. Јео сам слаткасти багремов цвет, гутао га и
жвакао све док ми се не би стужило; шкакљање у носу ми је лагано
чилело, главобоља је нестајала. Дисао сам жудно као да гутам бистру,
невероватно чисту воду. Кад је процветала липа, будио сам се теже него
раније; једва сам подизао главу са јастука, једва сам отварао очи.
Свеобухватни сан, прожет мирисима, опхрвавао ме је непрестано; спавао
сам стојећи, радећи, купећи дрва за потпалу, хранећи краве, једући.

145
Нисам хтео да се пробудим, нисам желео ништа осим сна. Било је као да,
слеп и без удова, сличан риби без крљушти, пливам кроз млечну
светлост благога сунца, све ближи неком муљевитом и блиставом дну.
Ако се скотурим као некада у мајчиној утроби, преобразићу се у грумен
ведрине и сласти.
Више ништа нисам разумевао, све се око мене претворило у питања.
Зашто помоћници прете мајстору да ће га напустити? Зашто отац нуди
повећане наднице, кад је тврд на пару? Зашто мајка кува више и боље
кад и себи закидамо на јелу? Шта то отац јетко шапуће мајци, а она,
плачући, одбија? Зашто Петар режи кад нам нико не долази? Зашто
градња не напредује, мада дани пролазе, ноћи јуре, сунце жеже и облаци
се купе на западу?
Све сам видео кроз подеротине сна. Кућа није одмицала од темеља.
На почетку свега беше довољно, сада је све недостајало. Кречана се
преливала, сад се испразнила. Где год су почели зид (а почињали су на
све четири стране света), цигле су се обурвавале или круниле, малтер
није држао, мајсторски висак је ћудљиво летео лево-десно као да га
нешто гони, скеле су падале чим дуне ветар, врата су искрсавала на
месту прозора, темељи као да су одбијали да држе, отац је неколико пута
пао и разбио се, мајстор Голивран се везивао конопцем, помоћници су
одбијали да се пењу, а мој Петар нестаде и више се не појави; водоравно
се мешало са усправним и претезало.
Спавао сам непрекидно, али отворених очију. И видех — мада беше
ноћ, шибана кишом и неким источним ветром који је надирао према
западу — како ми се отац побаучке привлачи, док мајка дрхти и крсти се.
У руци је држао црвени конац; требало је моју меру уградити у темеље.
Дашћући, згрченог лица које су избраздале старачке боре, узео ми је
меру; колико сам дугачак, колико широк. Ништа више. Потом се ветар
изгуби, киша престаде, грану дан, светао као подмлађено мајчино лице.
И видех све нас Лазаревиће и Каљане; грбави, умазани кречом и
малтером, посвађани али заједно, градимо високу, стамену кућу од
камена, лагано се успињући према небесима — радимо ћутке и зорно, не
разликујемо мрак од светлости, споразумевамо се урликањем као да

146
долазимо из шуме, завијамо као курјаци. А кућа је, уместо да расте, све
мања и ми смо све уморнији.

147
 XXXIX
„ … Верујем да њихови (наводно цивилизовани) хришћански свеци
крију иза себе, као трезвена деца пијане родитеље, неке древне,
развратне и распуштене богове, полубогове и демоне, у ствари
племенске крволоке, луде врачеве и сопственике очију које вас одасвуд
прате. Следећи хришћанске, они се још, макар у дубини душе, клањају
паганским божанствима, приносе им тајне жртве и упадају у
незнабожачке обреде; њихова црква све то не види или толерише, можда
чак прећутно одобрава да би задржала свој утицај у народу …
… Ко зна, уосталом, да ти њихови тајни светитељи не крију иза себе
још поганију и старију дружину, прекривену тамом и полузаборавом, а
ова опет своје претходнике, божанства подземља и смрти, спретно
камуфлирана у хтонична као што су им и сва садашња веровања. Испод
свега је још нешто, само што ми не знамо шта је то и као да једемо хлеб
са девет кора. Црква им је заостала и демократска, заиста
индивидуалистичка; прилика је зато да им организовано понудимо
предности и спиритуалну јасноћу наше цркве …”

„… Носилац сам пламена велике мисије и за мене нема сумње.

Постоје историјски и неисторијски народи, они који стварају историју и
они који је трпе, градитељи и робови; први морају владати, с пуном
свешћу о својој улози, други морају бити потчињени и без свести.
Првима су добре све политике и све идеологије које поробљавају;
другима је добро све што први кажу да им је добро. Историјски народи су
већ оформљени, неисторијски још тумарају у мраку, свађају се међу
собом, стварају кратке и лажне савезе, падају под утицај свакојаких вера
и политичких партија; социјалисти, комунисти, Јевреји и њима слични
могу успети једино код ових других и једино међу њима могу бити
признати за равноправне. Историјски народи се опет деле на оне који су

148
већ испунили своје позвање и на оне који тек треба да га испуне, да
освоје свет и да га промене, да га уреде према својим замислима …
… Ово су варвари, племена случајно залутала у индоевропски басен,
народи другог реда, нечиста и хетерогена раса, оријенталска и
полуазијатска, склона ропству и злочинима, неспособна да асимилује
прогрес и да освоји технику. Никада ништа нису измислили, нити ће.
Подложног су и слуганског менталитета, примитивно неорганизовани,
одани менталном хаосу, пијанству и разврату, оштећени венеричним
болестима и једним давно насталим ирационализмом. Цивилизацију им
можемо донети једино ми, аријевски чисти, на врховима бајонета, и
раширити је корбачем, крвљу и мачем. Овуда би требало да иде наш мост
према мрачној Азији и врелој Африци, дугачак лук северне светлости
преко мрака и незнања. Ако покушају да нам се супротставе, треба их
уништити; у противном, треба их претворити у просту радну снагу која
ће живети у гетима и бити храњена према раду који (то важи само за
њих) ослобађа …”
„ … Извршили смо наређење и испитали све што би нам могло бити
од користи. Они немају своју космогонију, немају никакав мит о
постанку света. Поњима, све је настало тако некако, можда само од себе;
тако живи, тако ће и нестати. Не знају одакле су дошли, мада воле да се
рођакају са Русима и другим закарпатским народима. Њихове легенде су
збрка, а њихова веровања хаос. Паганизам испуњава све поре њиховог
духовног и социјалног живота, преображен у примитивно задругарство
и сличне облике удруживања. Уместо монотеистичке вере (коју имају
сви други европски народи), они имају суперстицију, а све је засновано
на култу мртвих, то јест предака. Обичаји су им у складу са напред
реченим, неуљуђени и прости …
… Никада нису изнели никакву филозофску, научну, социјалну или
политичку теорију; нисмо чак сигурни ни да тачно знају шта је то.
Њихови несвршени студенти доносе из иностранства вулгаризоване
теорије у које потом верују као у последњу реч истине; први су
прихватили марксизам и коминтерновске схеме. Политички системи су
им такође преузети; периодично се смењују сурове диктатуре и

149
сатрапске владавине са парализованим демократијама, а све је
засновано на доминацији полиције или војске. Корупција је општа појава
у јавном животу; једино је питање разлике у цени између проститутке и
министра. Морал је врло лабав, а закони се не примењују на сваког исто;
правосуђе је, имамо утисак, код њих ствар договора између политичара,
привредника и шефова полиције …
… Путеви су им лоши и лоше одржавани; на томе се заједнички
труде власт и народ. Везе између разних крајева су слабе, антагонизми
јаки (као да се у оквиру сваког наречја ствара мала државна јединица);
свако веће место жели да буде центар и око тога се воде бескрајне
расправе које у случају рата зачас прерастају у покоље, а ови су опет
узрок вековних мржњи. Здравствена служба практично не постоји,
лекари су им прави бакали; медицина је још увек народна, магијска и
неклиничка. Баве се земљорадњом, воћарством, сточарством и сличним,
а покушаји индустријализације су им углавном промашаји; понегде смо
виђали започете и недовршене фабрике, остављене усред запуштених
поља. Крађа им је у крви; сви краду од свих, а представници власти
предњаче у томе …
… Психолошке особине су им такође архаичне: распојасаност,
непокорност, дивља сервилност, примитивна препуштеност страстима,
масовно и готово ритуално пијанство. Мушкарци су главни у свему, жене
су потчињене, лење и зле као да се тиме свете; зато су им куће прљаве и
неудобне, а исхрана једнолична и нездрава — периоди полуглади
смењују празничке тренутке ждрања. Увек су спремни на побуну или
устанак (свака кућа има скривено оружје) али најчешће без циља и са
традиционално лошим вођама. У случају победе буквално не знају шта
ће и зачас бивају поново поробљени; слобода је само реч из њихових
дугачких и монотоних песама и није применљива у стварности. Блиско
рођаштво са суседним народима служи им углавном за неспоразуме и
мржњу …”
„… Као главнокомандујући овог окупационог подручја, наређујем:

150
 1) У знак одмазде због напада на наше трупе стрељати све
мушкарце који буду ухваћени са оружјем или са претпоставком да имају
оружје, а све у сразмери 1:100 (сто њихових за једног нашег)!
2) У случају да таквих не буде довољно, стрељати таоце, старце,
жене и децу, немилосрдно егземпларно, брзо и чисто. Ако ни њих не буде
довољно, пострељати стоку, псе и птице као и све што се буде затекло у
кажњаваном подручју!
3) Не дозволити сахрањивања са музиком и помпом, прављење
свечаних погреба, места ходочашћа или било каквих светилишта која би
помогла распиривању духа отпора, одметницима или другима!
4) Искористити постојеће антагонизме, свађе и мржње, древне
племенске пизме и политичке разлике. Пустити их да се сами међу собом
боре и уништавају и у том смислу их опрезно и делотворно снабдевати
оружјем!
5) Међународне конвенције, обзири према народу и заробљеницима,
правила Црвеног Крста, добротворне мисије — све то овде не важи нити
се сме примењивати …”

151
 XL
Држава нам пропаде — не стигосмо ни муницију да потрошимо.
Беше нахерена и слабо грађена кућа без темеља, са много врата и
прозора где им није место, пуна рупа и промаје, а укућани посвађани,
покварени и лажљиви. Поделише је као ми некада сеоску утрину. По
нечијој мудрој наредби предадосмо се Бугарима; Лазар побеже још прве
ноћи, ја остадох.
Он рече: „Шта да кажем твојима кад ме буду питали за тебе? Ако, то
јест, икада стигнем у Као?”
И ја му одговорих. „Стићи ћеш, побратиме. Очигледно ти није суђено
да се одмах ратосиљаш мука. А мојима реци да ме ниси видео кад си
полазио!”
Многи су Каљани у ранијим ратовима бивали у заробљеништвима
на северу, истоку, западу и југу; тако су и видели нешто света. Писали су
кућама, жалили се на глад, беду и самоћу, поздрављали укућане и стоку,
чекали да се државе помире. Неки су се чак и вратили, избријани,
ћутљиви и чисти; такви су нам вазда били помало туђи, помало
сумњиви. Ко зна шта су све тамо видели и научили? Ко зна како и на које
начине су преживели? Можда су били издајници и потказивачи, џелати
својих рођених, а можда су (пошто је и то могуће) постали бољи него што
је код нас потребно? И поново смо их својатали тек кад смо их
сахрањивали, кад више нису имали куд.
Сместили су нас у неки напуштени мајдан, сличан каљанском; била
је то округла рупа са каменим зидовима и са једним уским излазом.
Птица би одатле можда могла да побегне, ми никако. Заградили су нас
(ипак) бодљикавом жицом, окружили стражом. Надувен официр са
зејтињавим погледом (тај је можда ратовао још против мог оца), упутио
нам је њихову добродошлицу. Према нама ће бити добри колико смо ми

152
добри и мирни. Пошто смо потпуно бескорисни, јешћемо оно што се
нађе. Ухваћеном бегунцу следује метак у чело или конопац; према
осталима ће се поступати према женевским законима. А ми смо се одувек
плашили закона; онај други их добро зна (пошто их је сам правио), бије
њима као секиром из мрклог мрака — ми смо, међутим, људи који
сумњају у законе и крше их редовно, намерно или нехотице.
Добијали смо комад хлеба и порцију воде дневно, ако нас тог дана не
би прескочили. Топила су нам се прса, бедра, бутине и мишице као
пролећни снег, кости су пробијале одоздо, црева крештала као жабе. И
много смо причали о храни; помињали смо сеоске ручкове, славе, даће и
свадбе (кад се једе колико можеш да стрпаш у себе), описивали вајате и
качаре препуне меса и смока, раздраживали се месом на жару и
петловима у лонцу, чак и ђаконијама које нисмо видели ни кушали —
причали нам неки којима су други причали. Па смо и то престали; после
тога смо бивали гладнији.
Понеко би уздахнуо: „Ех, народе, да ми је овде оно што сам тамо
бацао пред стоку и давао просјацима, питао бих пошто је Цариград.
Хлеба ми што га не једем!”
И неко би му одговорио: „Питај, рођаче. Можда неко хоће и да ти га
прода. Само, то јест, чека да победиш Немце, Италијане, Мађаре, Румуне,
Јапанце, наше домаћине и још око пола света!”
Понекад су наилазиле њихове жене, не знам којим послом; издалека
су личиле на наше, тек изблиза се видело да су друкчије. Биле су
забрађене, трапаве, ониске и пуначке; наше су биле крупне, снажне,
можда много веће од нас. Пролазећи, не гледајући нас (ваљда им је то
било забрањено), бациле би нам који хлеб преко жице. Догађало нам се
да се готово побијемо пре него што га поделимо; сваки би хтео од туђег,
а не да своје. О нашим женама смо сложно ћутали, али је сваки мислио
своју мисао. Вратимо ли се, биће батина и покајања, суза и опроштаја,
чудних прича, разних замршених рачуна, неке деце којој никако нећемо
моћи да похватамо колико имају година, а ипак личе на нас; после ћемо
(у миру до следећег рата) све заборавити.

153
 Стражари су нам били трећепозивци, чиче и гузоње; млађи војници
сигурно су већ код нас и пљачкају.. Чак ни униформе нису имали читаве;
горе војничка капа и блуза, доле сукнене чакшире и опанци, исти као и
наши. Пушили су, пљували и забрињавали се ко ће код куће кукуруз да
им посеје, ко пшеницу да пожање; нису се питали ко ће то нама да уради.
Тукли су нас кад их је штрецала реума, кад би се сетили својих; ударали
су нас мучки и бесно, кундацима у ребра и ногама у трбух. Кад су бивали
добро расположени, разговарали смо као суседи који се тек понекад
потуку око међа. Они су нам објашњавали баштованлук (ту смо ми
почетници), ми њима како се пече ракија (у том послу немамо премца на
свету). Разумевали смо се лако и без преводиоца као и увек у последњих
сто година; од очева смо научили нешто бугарског, а они то у солунским
рововима. А кад су нас речи издавале, помагали смо се рукама и ногама.
Киша је падала и кад смо пошли на војску и кад смо се предавали;
откад смо стигли у мајдан није престајала, дању је цурила, ноћу
пљуштала. Неко тмоло светло (више полумрак) једва се пробијало кроз
њу, а смркавало се ваљда још око подне; мрак би само мало побелео, па
опет поцрнео. Натрпани као у тесном тору, гледали смо се изблиза и
слабо смо се видели; свуда пепељаста лица полумртваца, искочиле чеоне
и јагодичне кости, лобање се једва држе на танким жилама вратова, очи
обневиделе, а руке висе као крпе. И окретали смо лица према сивоцрном
небу. Види ли се тамо нешто, има ли ичега?
Стајали смо у блату и води до чланака, одећа (она што нам је нису
скинули) била нам је мокра и већ натрула, нисмо имали шаторских
крила нити било каквих покривача. Киша нас је тукла право у главе које
нисмо имали где да склонимо; окруживао нас је гладак и склизак камен.
Гологлави су, пре него што би попадали, давали по дукат за капу. Ко би
ноћу легао (због умора или равнодушности), тај више није устајао;
ујутро бисмо га нашли укоченог, са устима, ушима и очним дупљама
пуним блата које смо спирали да видимо ко је. Двојицу-тројицу нисмо ни
препознали; вероватно нису били наши или су се у смрти променили.
Мртваце бисмо обично, праћене стражаром као да им се одаје почаст,
износили подно камењара, копали плитку рупу (без будака и ашова),

154
одозго трпали камење и побадали крст од две укрштене гране; за
молитву нисмо имали ни воље ни времена. Тамо су после кевтали и
клали се подивљали пси из оближњих села; докони стражари су вежбали
гађање на њима, промашивали, кладили се и кикотали.
На тој киши први су страдали дебели, лењи, нерадници и грађани
(било их је неколико међу нама и стално су се нешто бунили). Они који
добро живе некако се најслабије држе живота; такви су најмање
навикнути на невоље, тела су им бухава и болесна, колена им клецају,
кичма се лако савија и ломи. Повремено су неки молили да их
придржимо бар до јутра, а по дану ће некако сами, светлост ће им
помоћи да се усправе; таквима је могао да помогне једино метак у чело.
Ми смо једва и себе држали, а имали смо и разне нерашчишћене рачуне
који су нам кљуцали у потиљку као пилићи који пробијају љуштуру
изнутра.
Неко рече: „Шта је, грађани? Зар ми преко ноћи постадосмо људи?
Не смрдимо вам више на бели лук и џибру? Сад ћете, браћо, ви нама мало
да смрдите!”
Неки наши су покушали да беже. Ми смо немирни управо кад не
треба; кад ми нешто радимо, том послу сигурно није време. Пресекли
жице, провукли се поред стражара (мора бити да су их потплатили
последњим сачуваним дукатима), нестали у мраку и ништа се није чуло
осим пљуштања кише. Нигде није било звезда, нигде месеца. Како ли су
само мислили да нађу Као? Вероватно по мирису, по оном осећању туге и
празнине које нам је дамарало у срцима. Одмах ујутро је неко пријавио
да их нема, пре прозивке и доручка; неки наш човек, нема сумње, и то
вероватно без награде, из чистог ината или због неке старе свађе. Да смо
знали ко је, тај би без гласа платио главом; угрожава и нас, може нас
сутра пријавити да спремамо бекство или побуну (чиме се иначе тек
онако занимамо у доколици). Сви смо били сумњиви једни другима (чак
и ја себи); нико ни са ким није разговарао. Онај који први проговори, који
нешто (било шта) уради, могао је бити сумњив и награбусити.
Стражари су одмах направили потеру, истурили испред себе гладне
логорске псе који само што нас нису живе појели. Бегунци нису били

155
далеко одмакли. Нашли су их у жбуну поред неке раскрснице, полуголе и
крваве; свађали су се и тукли на коју ће страну и ко је међу њима вођа.
Предали су се одмах, још су се и међу собом изокривљавали; онај бежао
због овога, а овај опет због онога — иначе не би никако. Свађали су се и
бедили све док их ратни суд (председавао је онај официр са зејтињавим
очима) није осудио на смрт вешањем; тек онда су се смирили и братски
изљубили, чак су се мало и пошалили.
Један рече: „Браћо Бугари, било би људскије да нас пострељате.
Жалим што ћу да висим, а метак би ми некако добродошао!”
И други му одговори: „Ништа ја не жалим, рођаче, само кад ћеш ти
да будеш поред мене. Љуљнеш ли се, љуљнућу се!”
Сутрадан су нас постројили у блату и води до колена. Онај официр је
изашао пред нас, испрсио се; шетао је, завиривао сваком од нас у лице,
чкиљио — као да нам испод коже или дубоко у лобањи тражи мане,
ружне мисли, зле намере. Као да он нешто зна што ми не знамо о себи, а
решио је да то искористи за неке своје накане. Најзад је стао испред мене
(увек ми је висина стварала неприлике) и забленуо ми се у очи; учинило
ми се да његов зејтињави поглед мами из мене оног другог Бељу, оног
што га кријем као змија ноге — тај се одмах узбунио, готово се подигао.
Неће мени бити лако са официром, али ће ми бити теже са мном; био им
је потребан џелат до обеси оне будале (и да нас тако још више завади) и
намерили су се баш на мене.
Рекох (а да ни сам нисам знао да ћу то рећи): „Мани ме се, господине.
Нађи неког ко више личи на тебе, ако овде има такве џукеле. Ја више
волим да радим неке друге ствари!”
За сваки случај, пљунуо сам му на чизму, кроз зубе, онако како ми то
радимо пред крчмом. Дохватили су ме и млатили док се нисам
онесвестио; у тами која ме је оберучке дочекала учинило ми се да
назирем младо и лепо очево лице (мада га нисам запамтио) како ми се
осмехује. Дошао сам себи тек кад су нас попели на вешала (ко ли их само
тако брзо и добро направи?), намицали нам омче, читали пресуде;
Каљани су стајали около на киши и гледали нас као што бисмо и ми њих

156
кад бисмо променили места — мало подсмешљиво, мало плачући. Најзад
су нам избили клупе испод ногу и ми залебдесмо; око мене се склопи
тама, али без очевог насмејаног лица — једино су неке сенке промицале
у даљини и махале ми као да ме дозивају.
Те ноћи киша стаде, ујутро удари неко оштро, испијајуће сунце као
да је све време чекало иза облака. На влагу и блато спусти се врућина,
све зачас озелене и расцвета се (чак и огуљени стубови наших вешала);
топао ветар заћарлија у новом лишћу, птице запеваше. Камен мајдана се
угреја; из њега је била животодавна топлота и подизала оне који су били
попадали, неколицина чак зазвиждаше као косови. Од тог изненадног
ветра добих вртоглавицу, ожеднех; никако ми се није остајало на
конопцу да ме љуља ветар и кљуцају гавранови, да ми логорски пси
глођу стопала и скидају месо све до појаса, а и занимало ме је шта
Каљани причају о мени.
Кад су стражари гледали на другу страну (ваљда су им опет
долазиле жене), сиђох са вешала и помешах се са својима; лечио сам
убоје, преповијао се и једва вукао. Сви су ми помагали, неговали ме,
подизали са земље ујутро, придржавали у строју, уместо мене
одговарали на прозивку; све то су радили некако као да ме не виде, као
случајно — нико ми се није обраћао. Једне ноћи покрај себе нађох и
двоструко следовање хлеба; одозго неко беше ставио смежурану,
црвљиву јабуку која је мирисала на каљанску јесен, месојеђе, свадбе и
отегнуте песме. Узех је, окретах је, обртах; нешто ме стеже у грлу које ми
конопац беше опасно нажуљио.

157
 XLI
„Напољу је снег, Лазаре. Највећи ове године, највећи који сам икада
видео. Све је завејано, трагови се јасно распознају. Не могу побећи, не
могу се ни сакрити. Четници већ данима кољу комунисте и
комунистичке симпатизере, трагају за партизанима из мог одреда.
Сакриј ме док не прође опасност. После ћу сам отићи, а и ти ћеш са
мном.”
„Жена ми се порађа, човече. Моја мајка је поред ње, отац и ја не
смемо да уђемо у собу. Сви се бојимо да не умре. Нисам могао да се
пробијем до града и да доведем доктора, четничке страже су ме
зауставиле и вратиле. Сада не смем ни да позовем старије жене —
откриће да си овде и онда смо сви готови. Зашто си се сакрио баш у мојој
штали?”
„Била ми је најближа и најскровитија. Нисам могао више да ходам.
Да сам стао, сео или легао, смрзао бих се. Нашли бисте ме тек кад снег
окопни, можда за месец-два. Овамо сам стигао насумице: не познајем
крај, слабо познајем људе, не сналазим се. Сва брда су иста, путеви као да
никуда не воде. Чини ми се да сам читаву ноћ ходао у круг. Привиђала ми
се моја чета: маршира час испред, час иза мене, повремено се чује песма
која ме успављује. У неком смету сам изгубио пушку. Изгубио сам и торбу
с картом и хлебом. Можда бих се и смрзао да нисам легао поред твојих
крава и грејао се. Где се ја то налазим?”
„У селу Калу, друже. Не знам ти право име и не желим да га знам.
Тако Лећу моћи ни да те издам. Налазиш се на месту званом Грозничава
Вода и на брду Мраморку, испод Старе Планине. Овуда су некада
пролазили каљански збегови и поново ће. У штали си Лазаревића, поред
наше нове куће. Нова је зато што је нисмо завршили. Ушао сам да
нахраним краве и нашао те. Причај!”

158
 „Разбијени смо пре неколико дана. Силазили смо са планине и
заседа нас је чекала у подножју, надомак овог села. Значи, неко нас је
издао. Кад будемо сазнали ко је, судићемо му строго и праведно. Издаја
народне ствари плаћа се главом. Чини ми се да су сви изгинули. Ваљда
сам се једино ја пробио. Од тада лутам, тражим скровиште. Погубио сам
све рачуне. Који је данас дан?”
„Данас је Божић, а година је, као што знаш, ратна. Дете ће ми се, ако
се роди, родити као Христ. Уместо мудраца са истока, у штали затичем
тебе. Шта да радим с тобом? Не могу те пријавити онима што кољу,
нисам такав човек. Нећу да те имам на души. Овде не можеш остати: они
иду од куће до куће и можда ће ускоро стићи до наше. Траже комунисте,
убијају сваког сумњивог. Ако те нађу, све ће нас поклати, чак и оно дете
које се рађа. Немам где ни да те сакријем: они су Каљани и знају моју
кућу као своју. Шта, побогу, да радим с тобом?”
„Кад смо подигли устанак, међу првима си дошао у наш одред. Добро
те се сећам, Лазаре. Имао си нову пушку и ново одело, опремио си се као
да идеш у сватове. Ви сељаци се увек понашате тако, старински и помало
сулудо. Изгледао си ми бистрији од осталих, мирнији и одлучнији.
Пажљиво си слушао моје говоре о разлозима устанка, чинило ми се да си
их разумео. Био си дисциплинован и храбар у првим акцијама, ништа
ниси предузимао на своју руку, тачно си извршавао наређења. Кад си
одбио да стрељаш дезертере и преступнике, зачудио сам се. Ваљда те
зато нисам стрељао. Још више сам се зачудио кад си јесенас побегао са
већином сељака. Пробудила се ваша ситносопственичка свест, а нову
нисам могао да вам изградим за тако кратко време. И сад не знам шта
могу да очекујем од тебе.”
„Лазаревићи су учествовали у свим устанцима и ратовима до сада.
Ослободили су ову земљу и бранили је. Деда ми је погинуо на Солунском
фронту. Прадеда ми је страдао у Шуматовачком шанцу. Његови дедови
су дизали буне против Турака и наших кнезова. Једног давног
Лазаревића набили су на колац у Београду кад је Србија први пут
пропала. И кад сте се ви скупили на планини, мој отац је рекао да идем и
да вам се придружим. Дао ми је нову пушку и ново одело. Рекао је да

159
браним земљу и да се борим за слободу, али да не прљам руке. Зато
нисам хтео да стрељам наше, ма како их ти називао. И побегао сам од вас
кад су Немци почели да стрељају жене и старце, да убијају децу. Ако сви
моји изгину, за кога ћу ја да се борим?”
„Ово није твој рат против некога. Нити је ово рат твога села против
другог села. Ово је, Лазаре, светски рат, већи него онај прошли и
значајнији. Ратују напредне снаге човечанства против фашизма и
националсоцијализма, предвођене Совјетским Савезом. Да би ме боље
разумео: ратују снаге светлости и напретка против сила мрака и
незнања. Ми смо само део тог највећег савеза у историји. Боримо се да
победимо Силе Осовине, али и за боље и праведније друштво у коме неће
бити експлоатације, крађе, отимачине од радника и сељака, насиља ни
пореза. За друштво у коме ће држава, као оруђе класне присиле, бити
укинута. Наша партија је предводник те борбе. Ми смо авангарда
светског покрета.”
„Разумем шта говориш, друже. Мој бивши друже. Али не разумем
зашто не говориш све и до краја. Ниси у прилици да ме лажеш и да ми
причаш бајке као детету. Хтели смо да ратујемо. Ми знамо шта су
устанци и жртве и како се брани слобода и то смо много пута до сада
доказали. Али нас је било мало и били смо слабо наоружани. Храброст не
помаже против доброг оружја. Махом смо се крили, нападали по ноћи и
бежали. Заиста смо учинили мало. Преврнули смо један камион и побили
неколико војника. А Немци су послали казнене експедиције, пострељали
пола града, уништили неколико села. Као су случајно заобишли јер је био
снепута. Рекли су да ће за сваког свог мртвог војника побити стотину и
нису се шалили. То су заиста и радили. За једну њихову чету, уништиће
читав наш град, за један вод — село. За једну дивизију — сатреће читав
народ. То је страшна рачуница и ја нисам хтео да је помажем. Ако не могу
да одбраним моје, боље да их сам побијем.”
„То што говориш је одраз твоје заостале свести, атавизама земље и
племена које си наследио. Ми чинимо нешто друго. Прво: хоћемо да
ослободимо земљу од окупатора и домаћих издајника. Друго: желимо да
направимо ново и боље друштво у коме ће сви бити једнаки и

160
равноправни. Треће: боримо се за Југославију у којој Срби неће бити
војници, жандарми, насилници и отимачи. Четврто: ко није с нама, тај је
против нас.”
„Ја сам прост човек и знам просте ствари. Шта ће слобода земљи без
народа? Слобода постоји због народа, а не народ због слободе. Како ћемо
направити то боље друштво мира и правде ако се убијамо између себе,
ако смо подељени, ако нам је савест нечиста? Из мржње може да се роди
само мржња. Ми смо за Југославију довољно плаћали у првом рату. Зар
треба опет? Спреман сам да сваком будем брат, али ако и тај то жели.
Прича се да свуда кољу Србе, да лешеви плове Савом непрестано. То зову
„месо за београдске пијаце”. Сад се још свему томе прикључују и ове
барабе који овде кољу комунисте, али српске и своје.”
„На чијој си ти страни, Лазаре? Шта желиш? Шта намераваш? Како
мислиш да преживиш овај рат?”
„Нисам ни на чијој страни. Осим, можда, на страни мојих родитеља и
моје жене и тог детета које се рађа. Њих ћу бранити пушком, ножем или
зубима — од свакога. Мој непријатељ је онај који њих напада. Пријатељ
ми је онај који их штити. Многи ће хтети да будем њихов — ја ћу гледати
да будем ничији, да останем свој, да сачувам душу. Бежаћу из сваке
војске која ме буде силом мобилисала, крићу се, лагаћу, претвараћу се,
чинићу све што будем морао, али се нећу дати. Ако будем имао много
среће, преживећу. Ако је не будем имао, онда је просто нисам имао.
Нисам први ни последњи несрећник на овом свету. Сутрашњи
победници могу да ме позову на одговорност — то је њихово право. Ја ћу
бити победник ако сачувам своје и себе, ако опет будем живео као што
сам живео.”
„Кад дођемо на власт, видећемо шта ћемо с тобом.”
„Чините што год будете хтели и могли. Али ништа са мојим
пристанком. А сад види шта ћу ја с тобом, друже комесару. Не могу да те
предам. Не могу ни да те кријем, нећу да моји страдају због тебе. Ево ти
торба са храном, ево ти пушка — моја је и крио сам је од свакога. Не
брини, мој отац има још једну, бранићемо се заједно. Ово пред нама је

161
шума у којој никог нема. Ако прођеш кроз њу, спасен си, бар привремено.
Иди напред и не осврћи се. Ако погинеш — војник си и то није најгоре
што може да ти се деси. Ти своју главу носиш у торби као и ја своју:
видећемо чија ће остати на раменима. Ако преживиш, запамти ме,
упамти шта сам рекао, па ме сматрај издајником и чини са мном шта
желиш. Убиј ме зато што ја тебе нисам. Или прођи поред мене и немој ме
ни погледати: ја ћу и тим бити задовољан. Збогом. И још нешто. Малопре
ми се родио син. Надам се да га сутра неће звати Лазарево сироче!”

162
 XLII
„Радујем се, кћери моје, што сам вас најзад срео. Не могу да вам
покажем своју радост. Сенке сте као и ја, лелујате на ветру, немате меса
ни костију, ништа немате. Неки други отац вас можда не би препознао,
прошао би поред вас и отишао својим путем. Али ја сам вас тражио свуда
и нашао сам вас. Ви сте моје близнакиње. Причајте ми, а ја ћу слушати јер
сам жељан ваших гласова.”
„Кад је наша држава пропала, чуле смо да си заробљен и да су те
некуда одвели као и многе друге Каљане. Ниси писао, ниси се јављао и
нисмо знале где си, како си, да ли си жив, хоћеш ли се вратити. Неки
Каљани су се ипак вратили (углавном ноћу и кријући се), међу њима и
твој побратим Лазар. Једне вечери се обрео у нашој кући, још каљав од
пута, измршао и блед, закрвављених очију. Рекао је мајци: ‘Побегао сам.
Твој муж није хтео да бежи. Поздравио вас је и ја вам, ево, преносим
поздраве. Поручио је да му чуваш кћери, да их чуваш више и боље од
себе.’ Кад је отишао, кад смо полегале, чуле смо како мајка плаче и нешто
мрмља. Учинило нам се да каже: ‘Чуваћу твоје кћери, Беља. Али ја сам их
родила. Требало је помало и мене да чуваш, човече!’ Ујутро је била бледа
и ћутљива и није хтела с нама да разговара.”
„Ваши баба и деда по мајци били су богати, ја сиромашан. Нису хтели
да ми дају своју кћер. Моја мајка (вашег деду нисам ни запамтио) такође
се томе противила. Говорила је: ‘Та девојка је својеглава, прека и лепа.
Превише је лепа за тебе. Гледа те само да би изазивала друге момке. С
њом ћемо сви бити несрећни.’ Ваша будућа мајка је ћутала, она ни са
мном није никада разговарала. Кад сам јој предложио да бежи са мном,
пошла је без речи, готово ме и не погледавши. Неколико дана смо се
скривали у шуми (тамо беше једна напуштена колиба), док су се
родитељи помирили и опростили нам. Онда смо се вратили у село. Прве

163
ноћи ми је ваша мајка рекла: ‘Да ме ниси отео, никада не бих пошла за
тебе!’ Између ње и моје мајке била је обострана мржња: њу су пиле
уместо воде, у њој су се купале.”
„После твог заробљавања, баба је остарила преко ноћи. као да Је у
кревет отишла једна жена, крупна, здрава и јака, а устала друга — седа,
зборана, празних очију и погрбљена. Једва смо је препознале и то
највише по гласу: остао је топао, благ и жуборав као поточић. Тебе није
помињала. Под њеним јастуком пронашле смо твоју свилену кошуљу са
венчања, изгужвану и влажну. Није плакала, није се ни осмехивала.
Скривала се по ћошковима као дете, мајци се уклањала с пута и није јој
противречила. Непрестано је излазила на Преки Пут и неког чекала,
вероватно тебе. Понекад нам се чинило да те нечујно дозива. Било је то
као да цвили болесна куја којој су отели последње штене. Једног јутра
смо је нашле у постељи, укочену. Имала је ону твоју кошуљу преко лица
као да је удисала њен мирис и угушила се. Нас две смо плакале, а мајка је
мирно и сабрано спремала сахрану. И сахраниле смо је у раку некада
одређену за њеног мужа који се није вратио из првог рата.”
„Кад сам ја полазио у рат, ваша мајка ме је испратила све до краја
села. Ишла је подигнуте главе и због нечег поносна. И пољубила ме је,
што иначе никада није чинила: ја сам љубио њу кад би ми допустила.
Рекла је: ‘Иди. Буди јунак. Осветлај образ. Да нисам женско и да немам
децу, пошла бих и ја. Свима бих вам показала како се бори и како се не
попушта непријатељу!’ Тако смо се растали. Ја сам заплакао, она сузу
није пустила. Никада је више нисам видео, чак ни овде међу сенима.
Можда је одлутала неким другим путем? Можда је на неком другом
месту, међу још несрећнијим од нас? Причајте ми шта се догађало после
смрти моје мајке.”
„Догађало се свашта, оче. Ми смо биле младе и глупе, нисмо
познавале свет и ништа нисмо схватале. Снови су нам били јаснији од
јаве. Сањале смо како црвена људска крв тече уместо воде. Ко попије
један гутљај, постаје жедан туђе крви, ма чија била. И заклеле смо се
једна другој да ћемо радије умрети од жеђи него живети од те воде.
Сањале смо како падају дуге, упорне кише које чисте земљу од мртваца,

164
лешина и прљавштине, али и од живота: иза њих је остајала пустиња која
се простирала до краја света. И решиле смо да останемо верне сунцу, да
га сањамо и кад није на небу. А на јави су пуцале пушке, чули се јауци и
кукњава, повремено су Преким Путем пролазили спроводи. Каљани су се
поделили: једни су отишли у шуму са оружјем, други нису. После су се
неки од оних из шуме вратили: они што су били остали мучили су их и
понижавали. Чак су се и деца, играјући се, поделила: тукла су се као
одрасли. Неки су пустили браде и косе и накитили су се оружјем, други
су били обријани и такође под оружјем. То је све што можемо и умемо да
ти испричамо.
Ми смо спавале и сањале и стално биле сањиве. Све око нас је било
мутно и нејасно. Али смо се понекад будиле ноћу (увек ноћу) и
ослушкивале шта се збива, прибијајући се једна уз другу и дрхтећи од
неког језивог страха. Бојале смо се собе, стола, дуње на орману, иконе
Светог Мрате и угашеног кандила, шкрипавих прозора и великог месеца
који је наше двориште пунио усколебаним, црним сенкама. Бојале смо се
и својих срца која прегласно лупају и могу нас одати уљезима. Чуле смо
мајку како устаје око поноћи, лупа судовима и спрема јело: ујутро тог
јела није било и судови су били прљави. Кад су биле тамне и ветровите
ноћи, кад се чак ни сенка Старе Планине није видела, долазили су неки
људи, звецкајући оружјем, седали поред огњишта, јели и тихо
разговарали. Однекуд смо знале да су то они из шуме: други би долазили
дању и галамећи. Понекад бисмо понешто и разабрале. Говорили су како
их потере стално јуре, више немају где да се сакрију, људи им више не
помажу јер се боје. Спремали су се да иду на запад, преко реке Дрине и да
се тамо прикључе својима: вратиће се као победници и осветници. Рекли
су мајци да ће јој оставити једног тешког рањеника, мора га неговати док
се они не врате, мора га скривати од свих, чак и од своје деце. И отишли
су. Више их никада нисмо чуле.”
„Ко је био тај рањеник? Наш Каљанин или неки туђин? Је ли био
млад или стар, плав или црн? Да ли је био леп мушкарац? Да ли га је ваша
мајка само неговала или је и живела с њим? Где га је крила? Да ли су
помињали мене, да ли су се бојали да ћу се изненада вратити? Какав је он

165
био према вама? Да ли вас је мазио или тукао? Је ли вам претио? Да ли
вам се понекад нудио за оца? Зашто је код вас остао читаве зиме, зашто
није пошао за својима? Да ли је био наоружан?”
„Мајка га је чувала и од нас колико и од других. И нико нам није
више долазио, чак ни Лазар — чуле смо да не спава код куће и да се крије
у шуми. Забранила нам је да одлазимо у подрум где је рањеник лежао:
можда је знала да ми знамо. Ипак смо га неколико пута виделе, онда када
она нас није видела. Вириле смо кроз кључаоницу на вратима и тешко
разабирале у полумраку. Био је смеђ и обичан, ни крупан ни мали. Завоји
(направљени од твоје свилене кошуље са венчања) стезали су му мршаве
груди. Био је увек обријан: мајка га је бријала твојим бријачем и
подрезивала му је косу. Био је готово нечујан. Лежао је на сламарици,
жмурио, нешто шапутао са собом, повремено тихо певушио. Руке су му
биле беле и мале као женске. Поред њега је стајао револвер: каткад га је
узимао и цев наслањао на слепоочницу. После тога је, чинило нам се,
плакао. Нас вероватно никада није видео: можда је био полуслеп од
полутаме. Тако је прошла зима и дошло пролеће. Кад је почео да устаје и
да ноћу долази у кућу, ми смо се правиле да спавамо. Ватра је
непрекидно горела и он се грејао на њој: понекад је цвокотао. Једном нам
се учинило да се свађа са мајком: помињали су његов одлазак. Не знамо
да ли га је она задржавала или он није хтео да оде. Мајка и даље с нама
није никада разговарала. Трудиле смо се да јој што ређе будемо пред
очима: два-три пута нас је истукла тек онако.”
„Био сам у заробљеништву, био сам роб. Живели смо као стока и
мисли су нам биле такве. Понекад недељама нисам ни на кога мислио:
трудио сам се да преживим. Пошто ми нису стизала писма преко Црвеног
Крста (једино мени од свих Каљана), знао сам да се нешто десило вашој
мајци и вама. Слутио сам то у ретким тренуцима бистре свести. И сањао
сам вас како стојите пред кућом, под нашим старим орахом, беле и модре
и крваве, кошуље висе на вама, а из очију вам теку бисерне сузе. Око вас
су стајали неки прљави, наоружани људи без лица: само капе, руке и
реденици, блистави ножеви за појасевима. У том тренутку сан ми се увек
прекидао. Будио сам се усред немачке зиме.”

166
 „Био је блистав дан, оче, и сунце је пекло са белог неба. Никада
нисмо виделе тако велико и тромо сунце: било је као туђе, као да нам је
само дошло у госте. Вратиле смо се из гаја (тамо смо чувале три-четири
овце које нам нису били одузели), босоноге и знојаве, улепљене
прашином и поспане — мајка нас је увек рано дизала из кревета и терала
да радимо. Тројица наоружаних и брадатих мушкараца са шубарама били
су у нашем дворишту: од њих је заударало на зној и неопрана тела, на
ракију и дуван. Само у исцепаној кошуљи, са масницама од удараца на
белој кожи, мајка је стајала поред ораха — леђима уз храпаву кору,
везана конопцем. Најмањи међу дошљацима, кривоног и ружан, тукао је
мокрим конопцем, бесно и некако уморно. Крештао је пискавим гласом:
‘Казуј, кучко, где је! Казуј, кучко, где је! Говори, лај!’ И мајка је, забачене
главе, преврнутих очију, хриптала и дахтала: ‘Не знам шта причате,
људи! Не знам шта питате!’ Старији од оне друге двојице седео је на
столици, прекрштених ногу, пушио и посматрао: био је стар, изможден и
повијен. Други се био раскорачио иза њега, забрадатио и са шубаром
натученом на очи, неразговетног лица — и он је пушио. Димови су им се
мирно дизали и нестајали у крошњи. Ништа се није чуло као да је наше
село отишло далеко и вратиће се кад се све заврши.
Кад смо отвориле капију и утерале овце у двориште, сви су се
окренули према нама, чак и мајка и онај што је тукао. Забуљили су се у
нас као да нас не виде добро. Рекле смо (тако си нас ти учио): ‘Помаже
бог!’ Нико нам није одговорио. Мајка нам је, трзајући главом и
колутајући очима, давала знаке да бежимо, али то нисмо ни могле ни
хтеле: ноге су нам се одузеле, а душе стисле као на великој хладноћи.
Овце су продужиле према тору, сунце је пекло, ваздух је треперио. Онај
што је седео и пушио (виделе смо да пали цигарету на цигарету и да их
баца недопушене) осмехнуо нам се крајем усана, малне рођачки: за
тренутак смо помислиле да је све то нека игра старијих. Кривоноги и
гадни је прокрештао: ‘Види, види, ко нам је дошао! То су сигурно кујина
штенад! Све ће вас чика Голошијан да узме под своје, копилади ниједна!’
Онај што је седео полако је припалио нову цигарету, увукао дим, избацио
га кроз нос и рекао тихо и благо: ‘Завежи, будало! А вас две ми приђите,

167
нисам ја никакав баук и бабарога. Ја сам друг вашег стрица Милутина
који ратује заједно са нама!’ Мајка је проговорила кроз крваве усне: ‘Он
вас је сигурно и послао овамо. Он ме и пријавио. Био је лажов и остао је
лажов. Зашто му верујете, људи?’ Кривоноги је дрекнуо: ‘Нећемо ваљда
да верујемо твом деверу Драгутину који се негде смуца са партизанима!’
И ударио је из све снаге конопцем преко лица.
Најстарији је рекао: ‘Ви сте добра деца, девојчице. Хајде, испричајте
нам где мајка крије оног чику партизана. Покажите нам га и ми ћемо
одмах пустити вашу мајку. Тај је многе људе побио, зато га и тражимо!’
Погледале смо мајку. Пљујући крв и гушећи се, покушавајући да се
осмехне, она је рекла: ‘Кћери моје, ћутите. Они су злочинци. Лажу вас!’
Придигавши се на прсте, кривоноги је поново ударио и виделе смо како
се мајка напреже да не јауче. Овце су равнодушно заблејале из тора. И
тек тада смо опазиле нашег пса; лежао је у прашини, поред ногу оног
ћутљивог, крв му је цурила из проваљене главе. Притискајући нас, сунце
је сијало као никада пре тога, као лудо. Припаливши нову цигарету (крај
испуцалих чизама имао је већ гомилицу опушака), најстарији је рекао,
полако и благо: ‘Добро, жено. Добро си рекла. Ми јесмо зликовци. Ако
нам не будеш одала твог сакривеног љубавника, поклаћемо ти кћери.
Прво једну па другу. Говори!’ Мајка је ћутала и дрхтала целим телом,
тресле су јој се руке и ноге, рамена и пуна бедра, подрхтавала коса и
кошуља на њој.
Ништа се није чуло. Тишина је пљуштала по нама као сунчева
светлост која се преобразила у течно, врело олово. Срца су нам се стезала
од стрепње, низ бутине нам је текло нешто хладно и влажно: помокриле
смо се. Чинило нам се и да је нека чудна крв куљнула из нас, Нисмо знале
да се смрт тако прикрада, нечујно, на прстима и брзо, да је ништа не
може зауставити јер је невидљива, ни хладна ни топла, сва усредсређена
на себе и нас. Онај на столици је проговорио као какав уморни старац,
још тише него малопре: ‘Покажи се, момче. Да видимо да ли су тачне
приче о теби!’ Ћутљиви се исправио, заврнуо рукаве на белој кошуљи и у
десној руци му се обрео сјајан нож: сунчев блесак се сажео на његовом
врху. Тек тада смо виделе да је висок, танак, чист, мртвачки лепог и

168
укоченог лица, са плавим и празним очима које као да ништа не опажају:
руке су му биле беле и нежне и танких прстију. Благо њишући куковима,
пошао је према нама. Сунце је блеснуло и завртело се у небу тако да смо
обневиделе. Мајка је вриснула. ‘Били сте барабе! И остали сте барабе!
Ништа вам нећу рећи! Ништа вам нећу рећи!’ То је било последње што
смо чуле, оче.”

169
 XLIII
Задатак нисмо извршили. То босанско село на планини беше празно;
ни људи, ни стоке, ни паса. У кућама — голи зидови и устајао ваздух који
је штипао за ноздрве. Огњишта су била давно угашена и без пепела, а
штале без балеге, мува и са шкрипавим и зарђалим шаркама на вратима.
Поломљена и загађена икона Светог Мрате лежала је на путу; црква беше
изгорела — поред ње су штрчали поцрнели темељи бивше школе.
Куће су биле раштркане на падини, удаљене једна од друге и
скровите, прилепљене уз стене као ластавичја гнезда. Док се сунце
верало по хрбатима и бридовима камењара, уска стаза нас је водила у
круг неколико сати; пели смо се непрестано, са страхом погледајући у
провалије под нама. Били смо оглувели од тишине и промукли од жеђи;
сивило спрженог предела заблеснуло нам је очи.
Прво смо куцали на вратима, дозивали, лупали шакама и песницама.
Потом смо ударали кундацима и викали; голе чуке и литице узвраћале су
нам повике као да котрљају камење. Понекад нам се чинило да горе
некога има, да неко хода изнад наших глава, спретан и гибак, меких
стопала, не остављајући траг у прашини; два-три пута као да смо чули
нечији пун и благ глас како тихо певуши. Једном смо чак обојица
ухватили заклон иза преваљеног дрвета, репетирали пушке. Никога није
било, тишина је пљуштала по нама као и раније. Једино крупна црна
мачка изађе однекуд, претрча нам преко стазе и нестаде.
Код последње куће застали смо да се одморимо. Седели смо на
трупцима, разбацаним по дворишту; искапили смо читаву чутурицу
ракије коју смо купили у селу испод планине где је логоровао наш одред.
Сладак задах трулежи дражио нам је ноздрве. Под стрејом је висио
спарушен венац ивањског цвећа. Кад смо прекорачили висок праг,
застали смо: на земљаном поду лежала је мртва читава породица.

170
 Било их је шесторо, четворо старијих и двоје деце. Лежали су по
ћошковима, припијени уз зидове, згрчених песница и поломљених
прстију као да су узалуд гребали и тукли око себе. Крпе су им висиле са
разголићених костију. Деца су била скотурена поред женског леша, а
старац је очигледно пре смрти пао у ватру — лежао је преко огњишта,
обгорео и угљенисан. Док смо се навикавали на полутаму (и на оно што
смо видели), слепи миш је прхнуо са верига и залепетао у димњаку;
овећи рој осица насрнуо је са почађалих греда. Зачас смо претрчали
преко дворишта и нашли се на стази поред плота; једва смо дисали.
Паун рече: „Командир је казао да се не враћамо без коња. Шта ћемо
сад, побратиме?”
Одговорих му: „Јавићемо да је планина мртва, да нема сељака, да су
свуда прашина и осице. И да је село без петлова и паса. Коњ овамо не
може ни да се попне!”
Поново смо ишли истом стазом, овога пута унатраг. Ходали смо у
круг сат-два, из дворишта у двориште, док су се литице и провалије
окретале око нас као подзид бунара. Пушке смо забацили преко леђа, у
грлима нас је гребало као да смо гутали прашину туцаног камена, пред
очима су нам блескале стене попут листова неке уништене књиге. Јека је
удесетостручавала наше кораке, некако љутито. Опруживши се преко
неког усека, сличног змијастој пукотини у камену, исцепао сам чакшире
и разбио колено; Паун ми је ногу подвезао прљавом марамом коју је
носио још од куће. Поштапао сам се пушком као дреноваком и ћопао за
њим. Отворена кућна врата пратила су нас шкрипом шарки, љуљајући се.
Сунце се спуштало низ литице као да се котрља и сенке су се истезале.
Рекох: „Полако, побратиме. Да се одморимо мало. Одред нам неће
утећи!”
Паун одговори: „Ако закаснимо, ко ће жив командиру на очи.
Наслони се на мене. Идемо даље!”
Неко рече однекуд: „Журите ли много, Каљани? Зар немате баш
нимало времена за мене?”

171
 Глас је био женски, мек и пун; такав исти смо чули малопре како нам
певуши изнад глава. На каменом, обрушеном зиду (који се одједном
створио пред нама) седела је жена; малопре је тамо лежао велики камен,
обурван са планине. Била је висока и лепа, тамних очију, са црном косом
валовито расплетеном низ леђа; бела невестинска хаљина падала јој је
до пета као да се слива низ тело; два мала и препланула стопала вирила
су испод. Имала је венац ивањског цвећа на глави; запахнуо нас је свеж
мирис љубичица и зумбула као да смо на ливади у Калу, надомак старе
шуме. Мршаву, витку руку подигла је према нама као да нас зауставља.
На црвенкастим уснама (биле су као напукла трешња) почивао јој је
осмех, подсмешљив и пријатељски; такав смо виђали само на курвама и
на женама из града.
Подигао сам пушку до груди као у јуришу и потрчао. Зид и жена на
њему као да су се отворили да прођем; прескочио сам камен који ми се
беше испречио пред ногама, загазио у његову тешку, густу сенку коју је
бацало сунце на заласку. Паунова леђа су хитро измицала напред, његове
потковане цокуле су севале и трупкале; растојање међу нама се
повећавало. Колено ме је пекло и жигало; левом ногом сам се одбацивао
и закорачивао, на десну сам се једино ослањао. Грло ми се сасвим
осушило и стегло, пред очима се замаглило; гутао сам ваздух као прљаву
воду. Паунова леђа су већ замицала за кривину, узалуд сам се упињао и
скакао напред као хроми скакавац; велике, криве сенке су ме стизале и
прождирале. Пао сам на стазу и зарио главу у шаке. Нисам знао зашто
сам бежао, где сам и ко сам. Около је све жуборило као да сам потонуо у
вир; мехурићи су струјали и распрскавали ми се у мозгу.
Видео сам своју жену, нејасну у измаглици; лежала је на кревету у
нашој гостинској соби, покривена чергама, раскречених ногу, и порађала
се. Образи су јој били бескрвни, бели као хартија, чело орошено знојем;
изгриженим уснама покушавала је нешто да каже. На бели чаршав
(понекад смо га користили као покривач за гостински сто) капала је
њена крв, црвена као ватра. Чинило ми се да ће умрети; узалуд сам
покушао да је викнем по имену — дим са нашег огњишта је плинуо по

172
соби и све заклонио. Нисам се више сећао њеног лица, памтио сам једино
светлу мрљу без облика.
Кад сам подигао главу, сунце је нестало, једино се небо слабо
руменило према западу; беше мрак. Није се видело ни село ни планина,
ништа се није чуло. Зид је поново био преда мном, сав од црног камена
од којег се праве надгробни споменици. И она жена је стајала испред
њега; исијавала је благу светлост сличну месечини. Осмехивала ми се
помало подругљиво; био сам као дечак кога су ухватили у нечем
недостојном, па крије руке иза леђа и умире од стида.
Рекао сам: „Ко си ти? И зашто ми не даш да приђем? Ако у одреду
помисле да сам дезертирао, стрељаће ме!”
Рекла је: „Пођи са мном, Лазаре!”
Окренула се и пошла; мрак је прогутао црни блесак зида. Одједном
сам био без воље, готово без свести. Подигао сам се и пошао за њом,
вођен оном меком светлошћу са њених рамена; колено ме више није
болело, ходао сам лако по оштром камењу, моје потковане цокуле
(скинуте са мртвог војника) нису се чуле. Стаза је вијугала између стена
и одједном се исправила; корачао сам по високој, бујној трави, удишући
неки друкчији ваздух, свеж као изворска вода. Лелујав ветар (као са
наше Старе Планине) ћарлијао је около, подижући и мрсећи женину косу
која је мирисала на папрат и босиљак.
Не видећи ништа, знао сам да идемо преко простране ливаде,
окружене старим дрвећем које шумори лишћем; брзо смо се уздизали
према врху. Роса се хватала по свему, али моје ноге (без цокула, босе као
у детињству) беху суве, снажне и дечачки спретне. Пружио сам руку и
дотакао женину хаљину као у игри; тканина је била мека попут мачје
длаке, а под њом осетих глатку и врелу кожу. Насмејавши се звонко,
смехом одрасле девојчице која је већ упознала многе мушкарце, жена се
окрете; њено блиставо, црнпурасто лице било је близу мојих усана.
Завукла ми је руку под кошуљу и миловала ме по кожи тако да су ме
трнци свег обузели.

173
 Рекох: „Ми то не смемо да радимо док не победимо. Кога ухвате са
женом, стрељају га. Наш командир је лудо строг!”
Она рече: „Ја сам некада живела изнад Кала. Била сам предводница
једног јата мени сличних девојака. Понеки међу вама нас је виђао како
играмо на пропланцима у шуми. И отишла сам кад сте ви почели све да
заборављате. Моје другарице су нестале. Ја сам последња, Лазаре. И
показаћу ти шта је права женска љубав, она која овај свет чини лепим и
благим!”
Опалио сам, не нишанећи, сручио сам читав шаржер у блиставо тело
пред собом. На белој тканини појавише се рупе; из њих куљну црна,
згрушана крв која се, падајући на камен, преображавала у мртве латице
ивањског цвећа. Бежао сам стазом која је вијугала између белих стена;
колено ме је болело као да тамо имам забоден нож. Пратио ме је жуборав
смех, сличан женској песми, повремено кркљав као вапај за време
порођаја. На првом завијутку спазих Паунова леђа; њишући куковима
одмицао је према подножју.

174
 XLIV
„Како се то десило, Милер?”
„Ја, Хер Оберст. Сходно наредбама виших команди и вашим личним,
акцију је требало извести изненада и брзо, по свим правилима која важе
за такве случајеве. Објекти напада нису смели знати да ће бити
нападнути све док не буду нападнути. Спремили смо се одмах иза
поноћи, умили се и обријали, намирисали се колоњском водом.
Униформе су нам биле испеглане и чисте. Момци су били орни и
насмејани и срећни што најзад нешто раде. Кренули смо чим су се
мотори камиона загрејали. Нисмо знали пут, карте су биле нетачне — то
забачено место није на њима ни убележено. Да није било тројице
њихових, који се називају националистима и окићени су оружјем као
дивљаци, никада не бисмо стигли: они су нам показали пролазе, права
скретања на раскрсницама и слично. Светла наших фарова шибала су
кроз ноћ као коњски репови и осветљавала свашта: вододерине, густе
зидове шума, надгробне каменове покрај пута, газове на потоцима, уске
стазе између брда. Зечеви и лисице бежали су нам испод точкова,
мириси влажне земље и трулог лишћа су нас гушили. Повремено ми се,
опростите, чинило да улазимо у свет наших, германских богова где
царују снажни Вотан и плавокоса Фреја: Зигфрид се могао помолити иза
сваког камена.”
„Не причајте глупости, Милер. Свет наше митологије не може имати
никакве везе са овом дивљином. Ови људи ништа цивилизовано нису у
стању да смисле нити да повежу у систем. Даље!”
„Ја, Хер Оберст. Да није било оне тројице њихових, залутали бисмо.
Возили смо неким чудним путем који се кретао готово у круг: час смо
били окренути према истоку, час према западу. Они су нас упућивали,
показивали лажне путеве и друмове који никуда не воде. Са првом

175
белином зоре нашли смо се под тамним ликом омање планине и Као (ако
се тако заиста зове) био је око нас: чуло се кукурикање петлова и лавеж
паса. Куће су биле раштркане и свака далеко од друге, повезивале су их
неке чудне стазе које су нестајале и губиле се: на све стране се ширило
дрвеће и од њега се мало шта видело. Налазили смо се у такозваној
црквеној порти, травнатој чистини око мале цркве, поред школе и
каменог споменика са много имена. Водичи нам рекоше да су ту уписани
сви њихови мртви из ранијих ратова.”
„Требало је стрељачким ланцем опколити читаво место, изненадити
их на спавању, све сатерати у погодан угао и ликвидирати, Милер!”
„Немогуће, Хер Оберст. За то би нам био потребан читав пук, а и он
би се изгубио на том лавиринтском простору. Чим смо то схватили,
определили смо се за подвалу. Дечја наивност и радозналост је још једна
од особина овог народа. Тако су нам саветовали наши водичи и ми смо
их послали да иду около, вичу и сазивају мештане на збор. И сами смо
били изненађени кад је то упалило. Са првим зрацима сунца почели су да
се скупљају. Дошли су прво старци, а за њима жене: деца су им се држала
за сукње. Били су прљави и поцепаних одела, неки хроми или безруки,
заударали су на шталско ђубриво и стоку: они се очигледно купају ретко
или никада. Млађих мушкараца готово да није било: они су стално
заузети међусобним ратовима и тумарањем по шумама. И сви су нас
гледали испод ока, подмукло, нарочито жене: деца су нам се плазила и
рукама правила скаредне покрете. Кад нам се учинило да их има
довољно, искључили смо моторе и опколили их, а они су се, спонтано као
стока, скупили пред вратима цркве: неки су се смејали, неки се крстили.
Тада се међу њима обрео, као да је из земље изникао, запуштен и брадат
и, по нашем мишљењу, пијан свештеник: нешто је викао и претио нам
песницом.”
„Да ли су наши војници били припремљени и обавештени какав им
посао предстоји, Милер?”
„Најн, Хер Оберст. Није било потребе. Они су већ неколико пута
учествовали у сличним акцијама и увек су били на висини задатка. Ми
смо искусан казнени одред: до сада нисмо имали ниједан случај

176
инсубординације, нервних криза, кајања или лудила. Наши су младићи
прошли темељне школе Хитлерсјугенда и Есеса и сви су проверени
аријевци: они презиру и мрзе сваку нечисту расу. Стрељање су увек
обављали чисто и педантно, озбиљно и без смеха: после тога им апетит
није слабио, а спавали су чврсто и здраво. Вративши се у касарну, једино
су журили да се окупају и поново намиришу колоњском водом: те навике
су њихова друга природа. И команда и ви и ја — сви смо увек били
задовољни њима. Са десетак-двадесет тако успешних одреда решили
бисмо питање читавог овог окупационог подручја и спровели прву фазу
аризације: друга и трећа фаза већ нису у надлежности немачке војске.
Наш одред је у последње две-три акције такве врсте чак повећао степен
ефикасности: бољи резултати са мањим утрошком материјала и
времена. Једна наша обучена чета ускоро ће моћи да ликвидира читаво
насеље.”
„Теоретска питања не спадају у вашу надлежност, Милер. Чак ни у
моју. Ми смо пројектовани као практичари и то треба да будемо. Шта сте
даље урадили?”
„Ја, Хер Оберст. Направили смо скицу положаја, поделили број
присутних са бројем митраљеза, оруђа распоредили на најбоља места.
Наши водичи су почели да нам сметају: посвађали су се око сувишног
питања да ли једне треба стрељати, а друге не. Наводно, једни су
комунисти и њихови симпатизери, а други нису. На неки чудан начин,
они су их разликовали: једва смо им објаснили да не уважавамо те
разлике — за нас су сви Каљани (ако се то тако изговара) исти. Јасноћа
наредбе нама олакшава извршење. Узгред буди речено, морали смо да
издвојимо оног свештеника и да га ликвидирамо пре других: водичи нам
рекоше да позива на јуриш. Један војник морао је на њега да потроши
читав шаржер: на крају сам ја довршио посао револвером. Жене су
нарицале и вриштале као луде, деца такође: инвалиди и старци стајали
су мирно, скинувши капе, и гледали нас испод ока. Сунце се већ дигло на
небу и ми смо се знојили: дозволио сам митраљесцима да скину блузе и
да подврну рукаве кошуља. О томе у правилима нема ни речи и

177
предлажем да се такве ствари дозвољавају убудуће непосредним
извршиоцима посла.”
„Напишите посебан акт о томе, Милер. Доставите га мени. Ја ћу га
доставити команди. Они ће одлучити како треба поступати. Свака
иновација која доприноси ефикасности биће сигурно усвојена. Даље!”
„Ја, Хер Оберст. Наредио сам паљбу. Митраљези су прорадили
правилно и без застоја јер су митраљесци цвет нашег одреда. Ниједно
оруђе се није заглавило ни прегрејало: правилно одржавање је наш култ,
наш дуг Фиреру и Трећем Рајху. Међутим, у стрељању је било разних
одступања од основне замисли. Жене су телима заклањале децу и
сметале нишанџијама. Неколико младића је покушало да побегне и
војници су их довршили кундацима: тако нешто убудуће не треба
дозволити. Старци су хтели да уђу у цркву и наши снајперисти су морали
да их посебно гађају. Једна луда жена се залетела на митраљез као да јој
меци ништа не могу и војнику Хансу Бекеру ноктима изгребала лице: у
болници кажу да је од тога добио сепсу и умро. Викали су толико да се
паљба није довољно чула: тешко сам одређивао по слуху правилност
рада појединих извршилаца. Све је трајало дуже него што смо навикли и
потрошили смо доста муниције: морали смо да скинемо резерву са
камиона. У једном тренутку је претила опасност да останемо без метака:
они су страшно жилави, отпорни и подмукли, падају и кад нису мртви.
Али све се добро завршило. Обишао сам поприште и утврдио својеручно
да кико није преживео. Онда сам дозволио кратак предах.”
„Зашто нисте одмах кренули натраг, Милер? Тај део правила је више
него прецизан. Тачност омогућава избегавање грешака. У мом извештају
команди мораћу да поменем ваш пропуст.”
„Ја, Хер Оберст. И сам мислим да ме треба казнити. Као учитељ у
цивилу морао сам знати како се поступа с младима. Али, војници су били
страшно уморни и жедни. Попили смо воду коју смо понели и није нам
било довољно: допустио сам да се користи сеоски бунар и то без провере
загађености воде. Сматрам да сам и ту направио грешку. Спопала нас је
велика поспаност: шарене сенке промицале су нам пред очима. Чини се
да смо сви заспали, чак и стражари. Кад смо се пробудили (и то сви

178
одједном), видели смо да су резултати нашег рада уништени. Стрељани
су били нестали, сви до једнога, као да их није ни било. Трава је била
црвена од крви, на црквеном зиду и степеницама заударали су просути
мозгови, свуда су лежале изрешетане капе и поцепане кошуље, али
ниједног Каљанина (мислим да сам правилно рекао) није било. Мада
искусни, вероватно смо подлегли некој колективној халуцинацији или
отровима овог паганског тла. Сунце је нестало, на сивом небу није било
ни облака: дрвеће је шумело на ветру. Наредио сам повлачење. И још
нешто: тројицу водича смо одмах по доласку у град стрељали. Мора бити
да су и они у све то умешали прсте. Зашто би иначе стално плакали и
крстили се. Имам и доказ њихове кривице: нису нестали ни оживели и
можете их, ако се нагнете, видети кроз прозор — леже у прашини и
труну необично и неприродно брзо.”

179
 XLV
Драги наши,
Код нас је зима само једно годишње доба и сваке године се уклања
пред пролећем; овде зима траје дванаест месеци. Понекад сија неко
мршаво и зубато сунце, мање од дечје песнице; од њега је још хладније.
Немци (и сви други) често иду у кошуљама с кратким рукавима и
кратким кожним панталонама; ми се смрзавамо, дах нам се леди, крв
једва струји, облачимо на себе све што имамо. Јуче смо једног нашег
(нећемо да пишемо ко је) нашли пред бараком; пошао да се умије, нагао
се над буре и тако остао — смрзао се. Нити мрда нити пада, стоји; очи су
му комадићи леда у којима се одсликава мутно небо. А стражари кажу да
је лето, не знају шта ће од врућине.
Руски заробљеници су такође ледени људи, плаве косе и плавих
очију; њиховој белој кожи мраз ништа не може, они умиру само од глади,
батина, метака или исцрпљености. Виђамо их често, понекад
покушавамо и да разговарамо; језици су нам слични али се ништа не
разумемо, исте речи нам различито значе и друкчије их изговарамо —
једино слично плачемо и љубимо се међу собом. Њих и Пољаке Немци
држе горе него нас, више их бију, слабије хране, чешће убијају; кажу да
смо сви нижа раса, подељена на своје подрасе, и да ћемо сви бити
истребљени. Немци су народ од речи, заиста раде оно што кажу.
Наше село је близу Северног Мора; чујемо понекад рику ледених
таласа, туче нас слан ветар. На југу су тресетне мочваре које понекад
горе; и од њих бије хладноћа. Савезници ноћу бомбардују луке и
пристаништа у близини, експлозије цепају и осветљавају небо, понека
бомба падне и код нас; увек изгинемо ми заробљеници, Немцима никад
ништа, ујутро нас мирно терају на рад. Нас неколицина из Кала
распоређени смо код сељака чији су синови на фронту; помажемо у кући,

180
око стоке и на њиви, радимо све послове — двојица-тројица и код
газдарица без мужева. Није нам лоше пошто би могло бити и горе; иначе
ништа не ваља, у белом леду и снегу све нам је црно. Код вас је сигурно
лето (раније га нисмо примећивали, чак смо се и жалили), сунце сија над
Старом Планином, блеште шуме, ливаде и падине, све је зелено и жуто,
црвено и плаво као да се дуга просула на Као и обасјала га бојама; чувајте
све то док се ми не вратимо. Плакали бисмо дан-ноћ да се сузе не
смрзавају и падају на земљу као честице леда и да не журимо на спавање;
решили смо да ноћас сањамо Мраморак, обрастао буквом и леском,
шарен као ускршње јаје.

Драги наши у даљини,

Да сте ближе, слатко бисмо се изразговарали о свему; и ко ће добити
рат, и ко ће га изгубити, и ко ће завладати светом, и шта раде мртваци
кад нису сахрањени. Причали бисмо док нас уста и језици не би
заболели, док не бисмо заборавили говор; толико тога бисмо имали да
кажемо и да чујемо. Немачки језик је тежак и тврд као камен; они по
устима ваљају обле и шиљате камичке који би нама расекли непца. Неки
наши су га научили и од тога су им се вилице искривиле; штрче кости
кад год проговоре. Можда све наше невоље и потичу од тога што не
разумемо шта Немци хоће?
Пре неколико ноћи упало је десетак војника у нашу бараку. Урлали
су бесно и љутито, ударали нас кундацима као луди, тукли нас
песницама, газили ногама, једног су и умлатили, мени су поломили десну
руку; ово писмо пишем левом, зато је напрескок. Да смо се бранили,
побили би нас; ми смо заробљеници о којима се ни Црвени Крст не стара.
Кад су отишли да пију даље и да певају своје грубе песме, наши зналци
нам преведоше шта су викали. Ви сте тамо опет дигли устанак, побили
њихове војнике, запалили камионе, претурили два-три воза; зато смо ми
овде добили батине. Ако већ не можете друкчије, гледајте да вас не виде,
туците их у мраку, бежите и кријте се. Шта ће нам повратак ако тамо
никог не затекнемо? Ко ће нове куће да диже? Ко ће да прави децу за
будуће ратове?

181
 Данас су донели једнога који је био побегао и стигао до тресетних
мочвара; кренуо ваљда у наш крај, напамет, управљајући се према
северном сунцу за леђима. Стигли су га немачки ухрањени пси и
растргали зубима; морали смо да га састављамо изнова и да га, затим,
великим ексерима прибијемо на врата наше бараке, али изнутра. Он
тамо виси (крвав, смрзнут и нагорео) као опомена свима нама; оно једно
око, случајно му постављено уместо носа, посматра нас укочено и строго.
Да има лица, усана, чела и ушију, можда би нас и уплашио; овако на њему
(ипак је наше горе лист) гасимо цигарете и каткад га рођачки
запишавамо. Не уме чак ни да нам одговори како му је; журећи да га
скрпимо, негде смо му затурили језик.

Драги моји,
Немац коме сам додељен има жену и кћерку, син му је на руском
фронту. Кад год ме удари, помислим да није можда негде код нас и да су
наши неопрезно припуцали на њега. Жена и кћерка му нису лоше као
друге Немице; дају ми отпатке (оне који остану од пса), ретко ме бију,
једном су ме чак и у предсобље пустиле. Плаве су и беле, очи су им као
висибабе; док се ја умотавам у крпе и дрхтим, оне по дворишту иду
полуголе, севају босим ногама. Кад сам им завирио међу те ноге, ништа
нисам видео; носе беле гаћице. На рукама немају жуљеве; наше жене у то
сигурно неће поверовати. Знам како се зову, али нећу да им се обратим
по имену; човек или жена без имена (бар код нас) гори су од паса.
Немачке очи су друкчије од наших; они не виде оно што ми видимо
као што ми можда не видимо оно што они виде. Где је нама тама, њима је
светлост, где се њима смркава, нама сија сунце. Куће су им лепе и велике,
а прозори мали; унутра је све чисто као у апотеци, изрибано и сјајно,
осећају се јод и други болнички мириси — код нас таквих кућа нема ни у
граду. Штале су им чистије од наших гостинских соба, а краве крупне и
дају много млека; једино што га ми не можемо пити — осећа се на нешто
неодређено опасно. Увече облаче посебна одела за спавање. Не знам да
ли су им бар снови слични нашима? И у тим кућама нема нигде тањира
са храном за претке и кућне духове, њихови мртви их изгледа не обилазе

182
као нас наши; чини се да су заувек мртви. А можда они и немају други
свет, можда живе само овде; умирући, прекидају сваку везу са живима?
Док сам радио у штали, пришла ми је газдина кћер, толико чиста да
више ни на шта не мирише. Није ме ни погледала, гадљиво је пружила
белу руку, оборила ме на сламу; чинило ми се да је много већа и јача од
мене. Рамена су јој била широка и ратничка. Онда је позвала мајку и обе
су селе на мене; зубе су ми зариле у врат и груди и пиле ми крв. Дугачке
плаве косе падале су ми на лице и гушиле ме; бедра и међуножја били су
им ледени и тврди као камен, а дојке тешке и високо подигнуте као да ће
полетети. Кад сам се освестио, лежао сам између крава и нисам могао да
устанем; био сам немоћан и без крви. Како ћу устати? Како ћу се овакав
сутра вратити кући?
Из тресетних мочвара ноћу излазе наказе. Крупне су, плавокосе,
блештаво страшне, имају копља и мачеве у рукама, носе металне
штитове и панцир кошуље, због оклопа личе на машине; лако пролазе
кроз зидове наше бараке, лају као пси и нападају нас, ваде нам срца и
очи. Летимице смо им видели лица, избријана и сурових плавих очију;
таква иста виђамо дању у селу. Ујутро мислимо да смо их сањали; једино
што неки наш, слеп и луд, тумара по бараци, запомаже и главом лупа у
зидове. Пријавимо га стражарима, кажемо да је умро и заборавимо;
питамо се ко је следећи. Јужни ветар доноси дим из мочвара, осећа се на
изгорело људско месо и на усијано гвожђе које цвили под чекићем; негде
дубоко доле кују подземни ковачи, праве оне наказе, никада не
прекидају посао. Они имају пакао при руци, користе га кад им устреба.
Шта ће бити са нама ако завладају светом?

Драги наши,
Фронт нам је све ближи. Артиљерија грми, авиони урлају, сирене за
узбуну парају нам уши; код нас се ратовало без све те буке. У плавим
немачким очима примећујемо неки чудан и грозничав сјај; можда страх,
можда жељу за смрћу. Чак су заборавили да нас туку и убијају, понекад
нам се чини да им сметамо и да би нас радо уклонили. Последњи

183
заробљени Руси и Пољаци које смо видели рекоше да ћемо ускоро бити
ослобођени; затим нестадоше. Више их нисмо видели.
Прошле недеље нису нас пустили на рад по кућама, одвели су нас у
оближњи лагер ограђен жицама. Прилазећи, осећали смо све јачи задах
изгорелог и отрованог људског меса; непознат густи дим вио се над
нама и гушио нас. У лагеру видесмо мртву земљу из које никада неће
израсти трава и нешто мало живих; били су то костурови који гледају
округлим, безнадним очима. Наш задатак је био да сахрањујемо мртве,
наслагане на гомиле као цепанице, голе, ошишане и без зуба. Лакше и
мирније мртваце никада нисмо имали у рукама; повиновали су нам се
док смо их бацали у јаме готово радосно, као да су хтели што пре и што
дубље у земљу. Посао није био тежак и завршили смо га до мрака;
враћајући се у село, при светлости пожара видесмо да су нам руке
прекривене тамним, смрадним мрљама које се не могу уклонити ни
трљањем ни водом. Кад свану, опазисмо да су нам и лица умрљана.
Више нас не терају на рад, лежимо у бараци и ћутимо; спавамо од
дуга времена. Чекамо ваша писма из Кала али ни она више не стижу.
Можда су бомбе погодиле Црвени крст и разориле га и ви такође узалуд
чекате наша писма? И сањамо спаљену земљу коју газе тенкови и многе
долазеће војске из свих крајева света, градове у рушевинама, села у
којима више нико не живи, децу која лутају између рупа од граната и
крију се, постајући мали зверови. Пожар из тресетних мочвара се шири и
спаја са другим пожарима, Северно Море урла у даљини као да насрће на
обалу и хоће све да нас потопи. Видимо оне оклопљене наказе како беже
и крију се, а на њима све гори; да смо будни, можда бисмо појурили за
њима и тукли их чим стигнемо. Осећамо како се на Старој Планини топе
снегови и воде жуборе, како Широки Поток надолази; са Мраморка се
чује песма и нечији гласови нас дозивају као да смо у пољу. Топлота
вашег сунца понекад допре и до нас, крави нам слеђене кости; доноси је
слаб јужни ветар који мирише на вашу траву, на зумбуле и висибабе.
Онај што се био заледио пред бараком јуче се појавио међу нама; иње га
је попало, студен бије од њега, али хода и покушава да говори, хоће

184
нешто да нам исприча. Каже да нам је дошло време повратка, да треба
пожурити; ускоро ће лето и велика жетва.
Стражари нас нису ни опазили, прошли смо поред њих као сенке.
Село је спавало и учини нам се да више не постоји. Смрзнутог смо
придржавали и носили; поново је занемоћао од северног ветра који је
тукао по нама. Онај заковани на вратима није хтео са нама; тако
скрпљеног нико га не би препознао, не би нашао никога свога. Држећи се
за руке (као деца зими на путу у школу) ишли смо преко тресетних
мочвара и ватра нам не нашкоди; стогодишњи огањ једва да би отерао
хладноћу из наших душа. Мало јужније наиђосмо на тамну шуму без
светлости и без лишћа, само трула дебла, голе гране и очи које нас прате;
падајући и устајући, ходамо даље, журимо према вама, подстичемо се
међусобно, али шуми нема краја — дебла падају по нама, гране нас
хватају и стежу, оне непознате очи дивљачки севају и приближавају нам
се. Ако не стигнемо у Као, ви рачунајте да смо стигли и упутите нам
поздраве, плачите мало за нама; потом запевајте ону песму коју и овде
чујемо са Мраморка.

185
 XLVI
Пут је био каљав, искидан тенковским гусеницама, раскопан
гранатама. Са обе стране су се простирала поља са пшеницом и
кукурузом, тамнозелена под косим сунцем. Димови удаљених села
дизали су се у бистра, пространа небеса; мало даље од фронта живот се
настављао тамо где је био прекинут. На кратко повучени из ровова
(били смо десетковани и унакажени), лежали смо у јендецима поред
пута и посматрали како пролази чета која ће нас заменити, а ми опет њу.
Били су нешто млађи од нас (значи, регрутовани месец-два касније),
крупни и једри и румених образа као да иду право са ливада и од стоке;
око њих су се ширили мириси дивљег босиљка, сувог сена
пошкропљеног росом и свеже балеге. Носили су нова сукнена одела
(наша беху прљава и поцепана) и нове пушке, вероватно тек скинуте са
тавана или извађене из трапова и подмазане. Корачали су бодро и
детињасто (старци су им, као и нама, испричали како се у рату могу
истаћи и прославити се), помало презајући од строгих команди официра
и наших упалих, крвавих очију које су их нетремице посматрале.
Нешто у мени је знало да мора нешто учинити; пред нашим очима се
догађала прича која се и раније морала много пута догађати пред нашим
очима и дедовима. Устао сам, извадио из торбе погачу коју сам испекао
од брашна купљеног у оближњем селу (то сам научио од мајке), извадио
нож који ми је, кад је требало, служио и за одбрану и за напад. Секао сам
танке кришке, а ове опет на комадиће и делио их пролазницима (били су
ми познати, мада их нисам познавао) као нафору у цркви уочи Васкрса;
моји другови, сваљени умором и бесмислом убијања, добацивали су из
јендека и помало ми се подсмевали. Младићи који су пролазили
(очигледно из села око Кала) узимали су погачу редом као да у цркви
пролазе поред свештеника; неки су полугласно захваљивали, неки су се
само бојажљиво смешкали као да ми се извињавају, а неколицина саже

186
главе и прође поред моје пружене руке, ништа не рекавши. Кад
замакоше низ пут и одоше тамо одакле смо ми дошли, окретох се и бацих
нож у трњак одакле прхнуше свраке.
Вратих се међу моје другове и легох у јендек. Било ми је као да то
чиним уместо неког другог Лазаревића који одавно није међу живима;
покрети су ми били укочени и полумртвачки. Лежали смо на сунцу које
се полако дизало, полузатворених очију, нити спавајући нити сасвим
будни. Чинило нам се да путем пред нама, идући са фронта у позадину,
пролазе поворке наших мртвих које смо тамо закопали. Ваљда им је
досадило да леже у масној сремској земљи, па су устали и кренули
кућама пре нас, а били су модри, дроњави као просјаци, без коса и очију;
нису нас поздравили ни погледали, прошли су ћутећи и помало
презриво. Онда су нам (неко је, изгледа, још увек мислио о нама) донели
ручак, неку сплачинасту чорбу без меса и моји другови пожалише за
погачом коју сам малопре разделио. Око поднева нас позваше натраг и
ми једва напустисмо већ угрејане лежаје у јендецима. У нашим
јучерашњим и ноћашњим рововима лежали су младићи који су јутрос
прошли поред нас; мртви, шћућурени у гомилама као уплашена деца,
поцепаних одела и поломљених пушака, искидани гранатама. Крв им
беше рудаста и свежа и мирисала је на млеко и росу као да још није
стигла да се поквари.

187
 XLVII
Било нас је десетак. Заједно смо ишли у школу, заједно служили
стални кадар (неки у пешадији, неки у артиљерији), исте године смо се
поженили из разних села, истовремено смо рађали децу и подобијали
унуке; сви смо подигли нове куће поред старих и споменике (себи за
живота) на гробљу. И заједно смо кренули за нашим синовима који су
заједно ратовали негде преко Дрине.
Кад смо излазили из Кала, нисмо се окренули да га још једном
видимо. Ко зна шта ћемо затећи кад се вратимо, ако се икад вратимо?
Ишли смо путевима које су утабале разне војске, разровале бомбе и
гусенице тенкова; ишли смо туцаником и каљавим јендецима, широким
друмовима и стазама зараслим у коров, снепутним богазима којима су
некада пролазили хајдуци, а повремено и наши збегови. Одмарали смо се
само кад смо баш морали, спавали где смо стигли; по празним шталама, у
пластовима сена и шаше, под врзинама (као просјаци), крај чесама и по
напуштеним кућама, поред мршавих крава које су нас ноћу лизале
храпавим језицима.
Сваког јутра нас беше мање. Жмурили смо и ћутали док би се још
један од нас, погурен као лопов, искрадао и губио у мраку, журећи натраг
у Као; онај који сутрадан први огласи бегунца био је следећи. Неки нису
могли даље; неки су се побојали за себе. Најзад смо остали нас тројица с
пушкама; оне су нас вукле напред и нису нам дале натраг. Притегли смо
каишеве на опанцима, окрепили се ракијом и кренули даље, према
крајевима одакле су нам стизале поруке од синова; доносили су их
рањеници, бегунци, случајни пролазници и они што свашта причају. И
ми смо свима подједнако веровали; у рату свих против свих — све је
могуће.

188
 Градове смо заобилазили. Слабе светлости на видику ноћи (које као
да су избијале из земље) показивале су нам где су и колики су. Пуцњаве,
штектање митраљеза, урлање бомби, артиљеријске канонаде кретале су
око нас као чопори вукова, опкољавајући нас; чули смо их час са истока,
час са запада. Издалека смо виђали јарке ватре како сукљају увис из села
која су посетиле казнене експедиције; осветљавале су нам пут и мршава
лица која су добила нешто псеће, трагачко. Мокри од росе и прозебли,
грејали смо руке на тињајућим згариштима и ужинали проју коју смо
искамчили од живих сељака; неки су били без ока, ува, носа или без руке,
неки без језика и уплашени као животиње — поједини су пуцали према
нама чим би нас угледали како силазимо с брда.
Свуда смо налазили лешеве као некакве црне плодове које земља
непрестано рађа и гута. Преклане и загађене жене, задигнутих сукања,
одсечених дојки и распорених трбуха; деца здрузганих лобања и
поломљених удова; десетине стараца наслоњених на крваве камаре сена
или сламе; обешени са исплаженим језицима и исколаченим беоњачама;
трупла без глава; угљенисани остаци оних који су изгорели заједно са
стоком и живином; мушкарци натакнути на ражњеве и печени на тихој
ватри као брави; читаве породице помрле од тифуса. Првом мртвацу на
кога смо наишли ископали смо раку и покопали га чело главе му
поставили крст; остале смо само погледали, прекрстивши се и псујући у
себи. Најзад их нисмо примећивали и одмарали смо се и јели испод ногу
које се клате.
Западније беше све више врана и гавранова, крвавих кљунова и
канџи. Црна јата су непрестано крештала и ковитлала се преко неба,
овде узлећући, тамо слећући, гракћући радосно и сито; легавши на
земљу или под жбун, покривали смо се гуњевима преко главе да нам не
искљују очи. Око њих се ширио слаткаст смрад распадања и болесног
измета; пратили су их ројеви крупних мува златастог трбуха које су
зујале као осице и, кад бисмо их пригњечили дланом, биле пуне усирене
крви. И свуда су се око лешева скупљали пси са пеном на чељустима; да
бисмо прошли, морали смо да вичемо као на курјаке и да пуцамо. Пред
нама су се, тамне испод залазећег сунца, дизале голе литице и штури

189
камењари; иза њих (причали су нам они који су били у првом рату)
чекала нас је бесна, вировита река, хладна и зелена као змијски отров.
Исцепаних опанака, сишли смо низ последњу падину; пред нама је
била бучна и брза Дрина. Са ње је тукла влажна хладноћа као да смо у
процепу где се задржао зимски лед. Моји другови су јели погаче из торби
и заливали их ракијом, ја сам се заложио киселим трњинама и напио се
воде са извора; све што сам понео хтео сам да однесем сину. Легли смо у
жбуње, сваки за себе — нисмо се чак ни упитали зашто. Пробудио сам се,
сунце ми је блештало у очи; мојих другова није било тамо где су синоћ
полегали. Да сам дигао главу, могао сам да их видим како се уморно и
поражено враћају преко оштрих стена, остављајући крваве нокте и
парчиће сукна за собом, можда и плачући; њихов пут се скотурио и
претворио у круг.
Сакрио сам се у жбуњу; био сам ловац кога је свако могао уловити.
Читавог дана река је проносила цркнуту стоку и мртваце надувених
трбуха, често без глава; жене су биле крупније од мушкараца, надувеније
и више унакажене као да су дуже и теже мучене. Сунце је пржило, споро
се крећући према заласку. Ветар је повремено доносио буку далеке битке
која је час јењавала, час се распламсавала. Можда сам чуо и гранате које
гађају мог сина? Високо горе, невидљиви за моје очи, брујали су
бомбардери, летећи на исток. И вероватно су све очи у Калу биле
подигнуте према небу, очекујући силазак светаца, ватрену и страшну
поворку арханђела, окружену светлошћу и експлозијама
противавионске артиљерије из града. Можда ће сићи међу нас и спасти
нас двоструког зла, туђег и нашег?
Не знам како сам прешао реку. Можда ме је неко превезао, можда
сам се тек онако обрео на другој страни? Ломио сам се преко камењара и
јаруга, шуљао се низ вододерине, прескакао јаме у брдима, али сам ишао
напред — оца може зауставити једино син. Низине беху попаљене, црне
као угарци на које је падала киша, и заударале су на мокар пепео, на
испечено људско месо. Стојећи на превојима, скривен иза дрвета или
камена, гледао сам раштркане збегове како се тискају на заравнима
испред пећина, како се трзају од сваког шума или пуцња у даљини.

190
Нисам им прилазио; они нису знали ко сам, а ни ја ништа нисам знао о
њима.
Од умора и једноличних мисли занео сам се као пустињак;
заборавио бих себе на једном брду, скривеног у жбуњу, а нашао бих се на
другом — седим и преповезујем распаднуте опанке. Велики комади
времена нестајали су ми пред очима; било ми је свеједно. Требало је само
да корачам, да застанем једино кад морам. Ноге су ми постале путничке,
ходао сам све брже и полетније — као да ћу већ следећег јутра видети
Лазара, изљубити се с њим и мало отплакати од радости и туге. Газио
сам лако, табанима који су се скрутили у копита. У води извора виђао сам
своје ново лице; испијено, упалих образа, са шиљатом брадицом,
избацило је губицу напред и оголило предње зубе, преобразивши се у
нешто прадедовско, поставши готово јарчије. Каткад сам чуо мекетање
(могло је бити и моје), извучено из дубине груди; у њему су били
удружени жеља и молба и блага родитељска претња.
И сањао сам даноноћно, отворених очију; живе слике су непрекидно
промицале испред мене, мешајући се са пределом и сунчевим сјајем,
жуборећи као вода. Видео сам (јасније од свега другог) бескрајну
равницу, црну од кише и отопљених снегова; била је тужна и бескрајна,
трома као трудна жена. Војске су се сукобљавале у њој, пешадија је
јуришала, артиљерија дејствовала, тенкови су пузили као оклопљене
бубе; превијалишта беху пуна рањеника, операциони столови и бели
мантили лекара и болничарки су поцрвенели — неко је на хрпу бацао
одсечене руке и ноге. Душе умирућих узлетеле су као голубице,
лепећући слабим крилима. И све то беше ковитлац; често нисам
разазнавао шта је шта и чему припада.
Оставивши јарца негде на брдима, сишао сам у равницу; тамо доле
био сам више ован, руна олињалог од година, који тражи своје залутало
јагње. Ишао сам према северу: отуд је грмела и хујала битка као олуја
која се приближава. Придружио сам се чети мршавих, наоружаних
младића који су певајући марширали путем, сви налик мом сину;
поздрављао сам их, раширених руку, грлио њихова млада, коштуњава
тела — сузе су ми текле низ браду као крв радости, никако нисам могао

191
да их зауставим и нисам знао шта ћу са рукама које су ми дрхтале као
старачке. Нико није био чуо за мог Лазара нити за његову јединицу, нико
није знао где би могао бити. Шалећи се, позвали су ме да пођем с њима;
корачали су весело као да ће ускоро играти и певати на нечијој свадби.
Убијени коњи, разваљени топови, метални костурови изгорелих
камиона и многи свежи гробови лежали су поред нашег пута; по
уништеним селима почињало је пролећно орање и отегнута песма жена
и девојака мешала се са промуклом виком из војничких грла.
Мој умор је поново растао, корачао сам све спорије. Заноћио бих са
једном четом, а будио се усред друге, мада међу њима не беше разлике;
иста испијена, бодра лица, дечачки поверљива, исто шаренило
униформи и оружја, исте лозинке које су добацивали једни другима као у
игри, исти забринути командири и строги комесари. И једне вечери сам
стигао на перон забачене железничке станице кроз коју возови нису
пролазили. Даље нисам могао, чак ни четвороношке; свалио сам се у
бурјан поред колосека и заспао као да се више никада нећу пробудити.
Ујутро сам, устајући као из мртвих, видео где сам забасао.
Свуда су лежали рањеници из битке која се водила негде на северу
— на шљаци перона, на степеницама станице, испод два-три штура
дрвета, чак и на зарђалим шинама. Било их је много и непрекидно су на
воловским колима довозили нове. Неки су долазили и сами из
грмљавине артиљерије и димова који су се ковитлали у безветрици,
држећи се једни за друге, поштапајући се пушкама, падајући и бауљајући,
понекад јаучући слабо и безнадежно, чешће ћутећи и шкргућући зубима;
били су гарави од барута, жуте коже, окрвављених првих завоја. Перон
беше пун али се некако увек налазило место и за придошлице; лежали су
потом и чекали помоћ, можда и смрт, а сунце је палило као врела смола
коју немилосрдна рука полива по свему. Над њима су рујали густи ројеви
мува златица и ширио се тежак задах труљења, гноја и усирене крви који
се таложио педаљ-два изнад тла. Врана и гавранова зачудо нигде не
беше; можда су негде у близини имали раскошнија разбојишта. Младе
болничарке, готово девојчице, кретале су се између рањеника као у сну,
малне лебделе; доносиле су воду са станичног бунара, запајале жедне,

192
поправљале завоје, тешиле умируће и каткад односиле мртве, гурећи се
под теретом као старице.
Одједном окрепљен, устао сам из бурјана и придружио им се. Оне
примише моју помоћ без речи, чак и не погледавши ме. Можда сам им
личио на неког претка који је устао из гроба и који се, невидљив, у све
меша? Не знам колико сам остао на том перону, све ми се запетљало у
неразмрсиво клупко. Односио сам мртве и слагао их на гомилу у јаруги
иза станице, појио жедне устајалом водом из бунара који је пресушивао,
враћао оне који су, гоњени ватруштином, покушавали да беже или да се
убију, додавао штапове и штаке, чистио измет испод сасвим
непокретних. Бунцања и јауци, хропци и задах јода, смрад гангрена и
последње жеље опили су ме као отровна ракија; мрмљао сам, гунђао и
разговарао са собом као са старим лудаком. И непрестано сам плакао над
том искасапљеном децом; образи и брада ми беху стално влажни, а очни
капци ми загнојише и никако нису хтели да се склопе. Понекад сам и
певушио, као некада поред оваца док су се јагњиле у пољу. Најмлађа
болничарка, танковијаста девојчица са кикицама, полудела нам је
изненада; трчала је преко умирућих и вриштала, ноктима кидајући
вратне жиле. Кад је замакла у јарузи и нестала, било ми је као да сам и ја
нестао; уместо мене, остао је древни старац, ован и јарац истовремено.
Онда сам нашао сина. Није био мој високи, широкоплећи Лазар, али
је могао бити; семе очева расуто је по целом свету. Привукле су ме
његове плаве очи, замагљене болом као у детета које се изгубило на путу
према кући. Лежао је поред самог станичног зида, изрешетаних груди, го
до паса, сав бео и блед; на његовим испуцалим уснама појављивали су се,
уместо речи, једино беличасти мехурови. Пришао сам и сео му поред
главе; стисла ме је његова рука, а у очима му се појавио слабачак
пламичак који је треперио, гасећи се. Одлучио сам (нешто је одлучило у
мени) да га не напуштам. Почистио сам под њим и око њега, ставио му
овлажен пешкир на чело; отворио сам торбу (више нисам имао за кога да
је чувам) и запојио га ракијом. Погача коју сам понео од куће беше мека и
свежа као да је тек испод црепуље; мирисала је на жито, квасац и благи
пламен огњишта. Сажвакао бих залогај и давао му, влажан од моје

193
пљувачке, а он га је полако гутао. Помагао сам и другима који су вапили,
али њега нисам напуштао. Ноћу, кад би свежина преплавила перон као
хладна вода, грејао сам га својим телом које је тихо сагоревало; његова
ватруштина је прелазила на мене, палила моју утробу. Јецао сам и бунцао
уместо њега, док се он смиривао, ослобађао гноја, тонуо у сан.
И све се догађало по неком обрнутом реду који смо увели нас
двојица. Он је бивао све млађи, кожа му се чистила и руменела, обрастала
нежним маљицама, а ја сам бивао старији; врат ми беше храпав и
наборан као у стогодишњака; леђа су ми се грбила, зуби климали и
отпадали, а коса (одсликана у његовим раширеним очима) постајала
бела као први снег. Ране су му зацељивале и затварале се, а на мојим
грудима су се отварали гнојави приштеви из којих је цурило; он је
спавао, а ја сам бивао све буднији.

194
 XLVIII
Нагло је грануло пролеће као кад се отворе врата и сва светлост
дана уђе у кућу. Марширали смо; два дана и две ноћи ишли смо кроз
расцветане шљиваре и багремаре као кроз зачарану шуму. Спавали смо
стојећи и сањали отворених очију, а блесак младог сунца и сјај месечине
беху једна млечна и загушљива поплава која је жуборила около и у којој
смо тонули готово обнезнањени. Сви смо били млади и вршњаци
(старији војници су редом изгинули), мириси цветања и бујања земље
опијаху нас као медовина; заборависмо ко смо и где смо, пустисмо вашке
да нам на миру пију крв. Командири и комесари, такође млади, једва
ходаху поред нас, повијени под оружјем и црним торбицама, љутити и
развикани да се одбране од слабости. И тада видех, корачајући у осутом
и поспаном строју, моју кућу како лебди у измаглици поленовог праха;
светлећи попут репатице, дизала се увис као да ме заувек напушта,
заједно са мојима.
Стигли смо у равничарско село које се протезало дуж непроходног
пута, а заударало је на мокраћу, шталско ђубре, свињце и маст тешких
јела. Повечерасмо нешто и поспасмо где смо се затекли, трзајући се у сну
и јечећи од болова у мишицама и костима. Ко зна докле бисмо спавали
(можда се више никада не бисмо пробудили), да нас не тргоше тутањ и
грмљавина; били смо опкољени, ухваћени у ступицу и немачка
артиљерија је тукла по нама. Пала је наредба да се заклонимо и чекамо
наредбе из штаба; резерва смо и бациће нас тамо где буде било
потребно. Гранате су ударале насумице, рушиле куће, штале и свињце,
ломиле плугове и кола, убијале коње и краве; све је летело, праштало,
ломило се и распадало. Повремено смо морали да сахрањујемо понеког
нашег ако је нешто од њега остало или да неког другог, без ноге или
руке, исцурелих очију, глувог од експлозија, носимо у превијалиште,
смештено у школи. Предвече је и њу разнела случајна граната и на

195
расцветалом дрвећу висила су црева, удови и униформе, полен се мешао
са нашом крвљу.
Бела, блистава зора одвајала се од ноћи, јутарња измаглица се
дизала са земље и све беше замагљено, поспано и мирисно. Скривен иза
штале од цигала, лежећи између Силаћа и Первиза (тако смо се грејали),
био сам рањен парчићима гранате у кук и плећку; ту гранату нисам чуо,
једино сам осетио тупе ударце и задах своје крви, отужан и бљутав.
Бубне опне су ми прсле од експлозије, звукови су нестали; светлост се
беше смањила и удаљила. Видео сам (као да посматрам из даљине) како
ме стављају на носила, носе некуда, превијају и затим спуштају на земљу;
около су лежали рањеници, јаукали или умирали. Танки ножеви бола
устремили су се на мене, секли ми удове, сврдлали жиле и утробу;
потонуо сам у ковитлац страшних и раскошних боја пролећа које су ме
притискале као надгробно камење, мешајући се са ужасним мирисима
земље, ваздуха и барута. И тада видех (као на иконостасу) ликове мојих
укућана, глава окружених светачким ореолима, како ми прилазе,
плачући и грцајући, песницама се тукући у груди. Коњ риђ и велики
јездијаше преко рушевина као меснати крвави ветар; онај који је седео
на њему беше безглав, али имадијаше моју главу под десном мишком и
климаше се као да ће пасти.

196
 XLIX
И смрачи се у подне, би као да је поноћ. Сунце застаде усред неба,
светлост се некуда изгуби. Дрвеће се спаруши, лишће увену, трава дође
мрка као после пожара, цвеће остаде без боја и мириса. Овце побегоше од
чобана у пољу, одоше у планину. Пси насртаху једни на друге, највише на
људе. Преким Путем протрчаваху жетеоци и косци, али без сенки; ноге
им не остављаху траг у прашини. Ластавичја гнезда поотпадаше испод
стреја, пуна мртвих ласта. Јасен пред кућом (вршњак мог сина) поломи
се и паде на земљу, кршећи гране. А облак преко западног неба беше црн
и градоносан, исечен муњама, потресан тутњавом као да се тамо догађа
смак света.
Моја покојна мајка викну из њега: „Симона, кћери, где си, побогу,
изгубила једино јагње?”
Одговорих јој: „Моје јагње је живо, мајко. И ускоро ће само доћи кући.
Ја га чекам и чекаћу га!”
И тргох се из незнани (сан је нешто друго). Лежала сам у хладу
јасена као да ме је гром свалио, болне утробе као да сам се управо
порађала. Небо беше усијано и бело али чисто, сунце се окретало високо
горе, стока је мукала из штале. Преким Путем су пролазили жетеоци и
косци, довикујући се. Чух дечји смех: снаја и унук играли су се на прагу,
љубили се и кикотали. Пас је стајао мало даље и режао, сав накострешен,
као да је нањушио курјаке.
Сутрадан пођох да проветрим и да све изнесем на сунце; неношена
одећа труне без људског тела. И стукнух као пред змијом. Кошуље,
прслуци, чакшире, гуњеви и чарапе висили су у дроњцима: из њих је био
задах распадања, запах мртваца који није закопан. Жути и црни
лептирићи прхнуше по соби, засуше ми лице и напунише очи. Један
велики лептир, гадан као паук, улете ми право у уста: једва га испљунух.

197
И седох на столицу, пресавих се и покушах да се не угушим, а срце ми за
тренутак стаде.
Дан потом из штале зањишта наш дорат као да зове у помоћ.
Потрчасмо да видимо шта је, а моје ноге одједном беху тешке и
саплитаху се као да ћу се одузети. Кад снаја и ја банусмо у шталу, дорат је
лежао на боку, устакљених очију; неколико пута трже ногама и умири се.
Беше дошао само кост и кожа, испалих ребара, опале длаке, сав збрчкан и
наборан, опружен у свом гаду. Ам је висио на клину поред врата као и
увек, али покидан неком снажном руком. И не зачудих се, мада све беше
чудно: наш дорат је иначе био ухрањен и гојан, светле длаке, лепши од
свих других; наши мушкарци (пре него што одоше) држали су га као за
трке и радије би сами гладовали него што би њега оставили гладног. И
јахали су га само празником.
Снаја оде плачући, а ја позвах рођаке да закопају дората, да уклоне
смрад који је испунио шталу. Викнух их преко плота (као пре рата) и они
дођоше, гунђајући што их узнемиравам. Били су то последњи
Лазаревићи, све сами старци (млађи су били мртви или у војскама) или
погрбљени од рада и година, ровашени ратовима и болестима, зловољни
и љути на читав свет. А они што су с мојим мужем отишли у потрагу за
синовима и онако се курвински вратили нису на очи смели да ми изађу.
Неко рече: „Ово би, Симона, женска главо, требало да пријавиш
некоме. Иди у град, ваљда ће тамо неко нешто знати, кад ми већ ништа
не знамо!”
И ја одговорих: „Коме да пријавим, људи? Тамо има бар четири
власти и свака полаже право на то да све зна и да нам све узме. И ко ће
ми казати где су ми син и муж и кад ће доћи кући?”
Једва их склоних да не нагађају и да раде колико могу. Донесох им
препеченицу за госте јер им њихови не дају ни да приђу бурадима, ни да
се окрепе: чекају кад ће са овога света као што су и они чекали своје
родитеље. Попише и заруменеше се, чисто се подмладише, за тренутак
заборавише на болове у леђима и ногама, посвађаше се трипут и трипут
помирише, али дората закопаше до мрака; тражила сам да рупа буде два

198
метра дубока (дубља него за човека) и да одозго наваљају камење које
нам се вукло по дворишту још од када смо градили кућу. А да би лакше
поднели смрад и да се не би плашили заразе, још неколико пута им
донесох ракију и бели лук.
Тих ноћи сањала сам страшне снове као да се разбољевам или као да
ћу ускоро умрети. Али сам их заборављала чим се пробудим, можда и пре
буђења, јер нисам смела да их памтим: они су говорили нешто што ја
нисам смела да знам. Али сан те ноћи се упамтио сам, мимо моје воље, и
сам ми је излазио пред очи. Била сам негде високо горе, али без тела:
гола и уплашена душа која лута и која не зна шта ће са собом. Тражила
сам нешто изгубљено и драго, нисам схватала шта. Око мене су летеле
исте такве душе, махом женске, обливене сузама и страхом: понекад смо
се скупљале у јата, понекад смо се раздвајале. У равници под нама било је
много гробова (ничег другог осим гробова и није било): свака од нас је
тражила свој и ниједна га није налазила. Узалуд смо покушавале да
разговарамо и да се жалимо једна другој: нисмо се чуле јер смо биле
онемеле, загрцнуте од речи које су нас распињале. И биле смо све лакше,
дизале смо се увис као светлост и полако постајале ваздух.
Ујутро (беше недеља) Преким Путем наиђе војник, вероватно
залутао. Био је мали, жуте косе, безуб и кривоног, очи су му играле као на
зејтину, а униформа је висила на њему. Могао је бити свачији, а сигурно
је био ничији. Вукао се поред плотова као испребијани пас, дизао
прашину неким разваљеним цокулама (ваљда се тако храбрио) и меркао
шта би украо; видело му се да је бегунац, лопов и ништарија, али и
кукавац сињи који не зна где иде ни шта тражи и кога ће убити први који
га сретне. У то време је много таквих ишло по земљи, намножили су се
као коров, ницали су где их ниси сејао, плашили су се и друге су плашили
својим страхом. И мени се стегла нека туга око срца као да сам срела
богаља у сунчано подне.
Рече: „Идем одонуд, а упутио сам се тамо. Где се сад налазим, добра
жено? Чини ми се да сам се изгубио!”
Одговорих му: „Сигурно си гладан, војниче. Уђи у кућу да те
нахраним. И где ти је пушка?”

199
 Само ме је погледао испод ока и прогутао пљувачку. Сигурно су га
многи свашта питали, а он није знао ниједан одговор. Увукао се у
двориште некако поребарке, једва одшкринувши капију, заударајући на
све рупе по којима се смуцао. Такви се вуку иза војски, трудећи се да
преживе, ништа не схватајући; стреља их свако ко нема преча посла, ако
их ухвати. Неки настрадају, а неки залутају у шумама и подивљају, после
их лове као зверке и никако да их убеде да је све готово. Уведох га у
гостинску собу и отворих прозоре, посадих га у чело стола, испод иконе
Светог Мрате, прострех славски чаршав; потом изнесох ракију, сир,
погачу и печену кокошку, стадох изнад њега да га дворим.
И он навали на ракију и храну као пас луталица, обазирући се око
себе. Вилице су му шкљоцале, сав се тресао и цвокотао зубима, а ракија
му је клокотала у грлу; све време је жмурео. Кад је завршио, још једном је
погледао око себе и тргао се. И одједном му очи беху пуне суза, али
бистрије и смиреније него малопре; он сам дође већи и лепши као да се
окупао и уредио. Плашљиво помилова по коси мог унука.
Рече: „Имам и ја жену и дете негде тамо. Одавно их нисам видео. Не
знам да ли су живи или су помрли!”
И ја њему рекох: „Нећеш ни знати ако не пожуриш кући. А сваки
затвор се издржи и свака робија се заврши. Једино се своји поново не
могу стећи!”
Снаја и ја му потом набисмо торбу храном и преобуком, дадосмо му
и старо и ново; обе смо нешто слутиле јер смо жене. Показасмо му како
да заобилази градове, гарнизоне и бункере, пољске и остале страже, где
да хода полако и опрезно, а где да потрчи, испричасмо му какви су где
људи. Рекосмо му имена наших рођака и села где не хватају дезертере
(јер их и сами имају превише), путеве кроз околне шуме, газове на
потоцима и рекама; он нас пажљиво саслуша, више се не чудећи и не
плашећи се. Кад је полазио, поздрависмо се и он ми пољуби руку, а на
капији се окрете још једном.
Рече: „Мајко, хоћу да ти захвалим, а ништа немам. Све су ми друго
отели. Немој да се љутиш — видим да си оштра жена — али ово дај твом

200
унуку кад порасте. У неком тамо рату чуваће га од рана и болести као
што је мене у овом. Збогом!”
Тутну ми то у шаку и оде низ Преки Пут, мали, жут, сакривен
прашином, са капом палом на уши. Каљански пси се разлајаше за њим. Ја
послах снају и унука у кућу, седох под јасен и узех ону ствар пред себе
као да ми се очи отварају и да први пут видим. Дуго је окретах и обртах,
дуго се мучих над њом.
И одговорих му (мада већ сигурно беше далеко): „Војниче, нећу да те
питам ни где си ово узео ни ко ти је дао. Ти не можеш знати ништа више
од мене. Ово је иконица Свете Богородице и њеног сина из нашег
манастира, а дала сам је мом Лазару кад је последњи пут полазио од
куће. Срећан ти пут, војниче, и дабогда те твоја мајка дочекала!”
Сузе ми саме пођоше и плаках горко и дуго не знадох за себе. Би ми
као да напрасно умирем и гледам себе како издишем. Тегоба и туга ми се
стегоше око срца као ледени прсти и оно препуче као да је од стакла, али
ја скупих комадиће и реших да будем присебна још мало — док не
обавим оно мало послова што ми беше остало. Устадох са земље:
градобитан облак беше прекрио западно небо и све се смирило као пред
олују. Мали пламенови играху у крошњи нашег јасена, сунце беше
поново стало и светлост се некуда изгубила. Пас се довуче на трбуху до
мојих ногу и скапа.
Моја покојна мајка викну однекуд: „Симона, кћери, враћај јагње кући
или немој ни ти да се враћаш!”
Кад сам напуштала Као, звона су звонила са цркве као да оглашавају
мртваца; звуци су застајали у ваздуху, треперили и понављали се. Код
споменика Солунцима седели су старци. Јавих им се, али ми нико не
отпоздрави као да ме не видеше. И све жене које сретох успут прођоше
поред мене као да су слепе. На прузи застадох до пропустим воз из града:
бректао је и пиштао на узбрдици, а из њега се разлегала војничка песма
— знадох да ме нико не види. Као ми остаде иза леђа и усред неба,
пробијајући облак, засветле северњача.

201
 Путовала сам дуго и тешко јер свуда беху неред и пометња. Нећу да
причам све, други ће то боље и лепше од мене јер су им срца цела и нису
живели тамо где сам ја живела; њихове речи биће звучније и даље ће се
чути. Кога се тиче прича једне обичне Каљанке која је нестала и више је
нико не може наћи, чак и да је тражи?
Ма где легла, сањала сам исто. Тело ми се облагало птичјим перјем и
олакшавало. Крила би ми зашумела изнад главе и ветар би ме понео.
Дубоко доле видела бих нашу кућу како је шибају кише и ветрови, како
је нагризају влага, прашина и време, како се полако руши и пропада.
Летела сам усред ковитлаца, муње и громови су ми прљили косу, жегли
кожу, сунце ме је пржило, зима ледила, али ме ништа није болело, чак ни
срце — било је прсло, здробило се и нестало. И кад бих под собом видела
бескрајну равницу, будила бих се, мокра од росе, ноћних киша и својих
суза. Требало је ићи даље.
Негде на друму, између брда и мутне реке којој сам некада знала
име, сустигла ме је дугачка колона топова, камиона, коморџијских кола.
У њој беху војници какве до тада нисам видела, црни, жути и плави као
да су покупљени са разних крајева света; неки су били косооки, неки
куштрави и бркати, неки бледи као месечина. Пиштећи и завијајући,
надлетали су их авиони; бомбе су падале, меци пљуштали, рањеници
јаукали. Али војници не стадоше и не сакрише се, уклонише мртваце и
наставише изрованим друмом. Били су храбри или луди или су се одавно
заморили од свега.
Рекох: „Куда идете, децо?”
И они ми одговорише као да ме чују и виде: „Идемо у Немачку,
матушка. Правац на Берлин!”
Газила сам потоке, ишла кроз шуме, прелазила запуштена поља на
којима нико није радио, коначила у похараним виноградима и празним
шталама. Земља беше крвава, загађена и смрадна, осећала се на
паљевине, убиства и свеопшти страх. Заустављале су ме патроле и
страже, хапсиле, испитивале и пуштале: нико никоме није веровао и
главе су летеле на све стране. У жбуњу су лежале обријане браде и косе,

202
свраке и вране су од њих правиле гнезда. Јела сам шта сам нашла, иако
не бејах гладна, пила сам воду из бара и са бунара у којима су трунули
лешеви. Ваљда сам и крала кад сам морала. Свуда су плакала деца,
једнолично и тужно као да имају грчеве у трбуху; мајке су им стављале
шаке на уста да их ућуткају јер сва беху посмрчићи.
Ко зна колико бих тако сама ишла, да над великим рекама (које се
сусрећу испод града Београда) не сретох старца. Био је мршав, дроњав
као просјак, погурен, са ребрима и костима које су вириле кроз поцепану
кожу, дуге седе косе и браде, полуслеп, сав уплакан. И учини ми се веома
познат као да сам читав живот провела с њим.
Рече ми: „Хоћемо ли заједно, Симона? Дуг је пут пред нама, дуго је
време пред нама!”
И одговорих му: „Пођимо, старче!”

203
 L
Дан је био мутан и непровидан као блатом замазан прозор. Пре него
што се сасвим смркло опазили смо да стојимо недалеко од запуштеног
канала, пуног воде, труле трске, траве и цркотина; заударао је оштро и
јако као да није чишћен још од почетка рата. Нигде није било месеца,
нигде звезда; густим мраком притискали су нас невидљиви облаци.
Привиђала нам се непријатељска војска, гуштерски зелена, оклопљена и
смртоносна; зато смо истезали вратове и напрезали очи. Командир
Вуковојац оштро нам је наредио да не пушимо, да не говоримо, да се не
крећемо, да не звецкамо пушкама, порцијама и лопатицама; једва да смо
и дисали.
Стајали смо ослоњени на пушке и једни на друге, али у јуришном
распореду, спремни за покрет, напад или повлачење, спремни на све.
Стајали смо дуго, можда један сат можда читаву ноћ; време није
одмицало или је, грмећи и завијајући, јурило негде поред нас. Ситна и
бодљикава киша натапала нам је униформе, већ отежале на раменима
огуљеним од ремења и каишева, израњеним од подметања под
преврнуте камионе и заглибљене топове; цурила нам је за вратове,
увлачила се под кошуље, клизила преко сврабних кожа, истицала кроз
проваљене цокуле и опанке. Та киша нас је пратила већ две-три недеље,
поливала нас на коначиштима и бивацима, давила у рововима као
пацове који не смеју да побегну; живели смо с њом и у њој као да ћемо
постати водоземци са опнама међу прстима и без крљушти.
Негде су лајали пси — ситним и прегојеним лавежом; крупне и лење
сремске џукеле које су нас, излећући из капија, нападале док смо
пролазили. Нешто је брујало у даљини, као под земљом, као да раде
снажни мотори који се чупају из мочвара и ритина, из трске и блата;
можда немачка самоходна артиљерија која ће нас напасти чим се

204
раздани, можда руске каћуше које траже боље положаје иза наших леђа.
Онда је подунуо таласасти северац који не фијуче, али мрзне образе,
прљи чела, смуди трепавице, који нам је продирао до коже; тела су нам
се сама примицала и ослањала међусобно. Можда смо дремали, можда
нас је тресла грозница коју никада нећемо излечити?
Неко рече: „Људи, малопре сам видео наше мртве како у четама
пролазе и машу нам рукама. Шта то има да значи?”
И неко му цвокотаво одговори: „Ти вероватно мислиш да си жив,
рођаче?”
Глас командира Вуковојца кретао се негде иза нас, расипао се и
слабио; наређивао је да кренемо напред. Било нам је тешко да стојимо,
још теже да корачамо. Морали смо пробити мрак и кретати се, држати
спремне пушке и бајонете, одшрафљене бомбе јер никога није било да то
уради уместо нас; били смо прва линија напада, истурени одред
пешадије, а резерва нам се одавно истопила у јуришима. Северац нас је
оштро тукао спреда, заустављао нас; између његових налета беху мали
пропланци у које смо могли да укорачимо и да прођемо, повијени као да
се прикрадамо.
Подигавши пушке, кренули смо да видимо куда идемо. Глиб нам је
тешко пуштао ноге да би их, чим би се спустиле, поново шчепао; сваки
корак био је и победа и пораз. Мокро сукно чакшира лепило нам се за
бутине, крутило нам и слабило мишице; а опет, пошто смо једино њега
донели из Кала, некако нас је и грејало. Кундаци пушака су нас ударали у
бедра, измршала и натечена од тврдих лежајева, торбица са муницијом и
митраљеских постоља. Лавеж паса беше се готово сасвим утишао као да
све око нас (равница изрована артиљеријом и тенковским гусеницама,
мочваре, сеоске куће сличне сандуцима и пуне хране, угојени и махом
равнодушни мушкарци, бокасте жене, крупни коњи у чистим шталама)
тоне у сан и удаљава се, а ми га можда више никада нећемо поново
видети. Брујање оних мотора беше снажније и ближе као да нам се
једнако примичу, али једнако потмуло. Хоће ли нас прегазити или
заштитити? И чули смо шмрцање и цвиљење, некако штенећи болно и
беспомоћно. Препознали смо га, али смо се правили да нисмо; плакао је

205
онај чије ћемо име сутра чути пред стројем као дезертерско, а
прекосутра га можда видети на црноуоквиреном списку стрељаних и
застидети се пре него што заплачемо.
Неко рече: „Могао бих и ја, али нећу из ината. Нису ми ни деда ни
отац!”
И одговорисмо му: „Не мислиш ваљда на оне што се не зна где су им
гробови, рођаче?”
Истовремено смо застали као да смо чули исту нечујну наредбу.
Зауставили смо се на тренутак; опасност која нам је претила била је
друкчија него иначе. Пред нама је, знали смо то читавим телима, била
вода. Био је то онај канал за наводњавање који смо синоћ опазили, она
мртваја која нас је чекала, заударајући на трулу траву и трску, мамећи
нас у своје глибаве дубине. Осећали смо воду, слутили смо да је надошла,
мутна и хладна од кише, слепа и гладна као куја; њену влажну претњу
упијали смо кожом. Застали смо, али накратко; глас командира
Вуковојца, продоран као нож оштрен на многим оштрилима, зарио нам
се међу лопатице. Кренули бисмо и да није било тог гласа; наша судбина
нам није дала да станемо и да се одморимо. Знали смо да морамо напред;
били смо најмлађи нараштај из Кала који је дорастао за војску, дошло је
време да и ми плаћамо ратне рачуне. Преци су нас тако учили, ми смо
прихватили њихов наук; нисмо умели боље ни друкчије, а можда нисмо
ни хтели.
Корачали смо ситним корацима непливача из безводних крајева,
неодлучно и опрезно као да газимо по живом блату. Пушке смо подигли
до груди и чврсто их стегли као да ћемо се њима ослонити на површину
воде и одржати се. Главе смо извили, вратове истегли као да ћемо тако
постати виши, испружили се према ситним бодљама кише као
очерупане, покисле птице које више не могу да лете. Корачали смо
ћутећи, стиснутих зуба као да грудима задржавамо ватруштину,
заборавивши псовке и клетве, не мислећи више ни на шта. Није било ни
речи ни јаука, нико није плакао нити се ико жалио; изоштреним слухом
чули смо како наш страх расте као бујица и прети да нас потопи.

206
 Сваким кораком вода нам се дизала уз укочена, истегнута тела као
хиљаде малих прстију који миле и драже, који нам траже осетљива и
болна места; није протицала, није се таласала, лежала је мртво већ
месецима, можда и годинама, чекајући нас, мамећи нас да загазимо
дубље и неповратно, заударајући на отпатке и цркотине — та слепа и
немушта вода искони коју смо морали прегазити. Прогутала нам је
глежњеве, потом колена, пресекла нас преко мушкости, згрчила нам
мишиће трбуха, притисла груди неком колебљивом тежином,
обухватала нас у тежак загрљај. И кад су нам се ледени прсти склопили
око вратова, осетили смо да више не гацамо по глибу дна, по нанесеној
црници, већ по телима оних који су пали и потонули, који су се саплели
или били гурнути с леђа; још живи, напрезали су се и грчили да устану,
да се докопају површине и ваздуха, грчећи се у последњем напору,
бацакајући се као животиње — дрхтаје њихових напора трпели смо на
стопалима као ударце из страшне незнани. Газили смо по њима као по
мосту који ће нас превести на другу страну, који ће нас можда спасити;
цокулама и босим ногама притискали смо њихове груди, леђа и вратове,
а чинило нам се да истовремено неко суров и очајан гази по нама, гура
нас на дно и у блато из којег смо потекли.
И тада је вода -почела да клокоће, да испушта шиштаве мехурове
који су се распрскавали око наших глава; можда је још једном,
предсмртно, оживела и узрујала се, забрботала неразумљиво и лудачки.
Вода је, чинило нам се, одједном проговорила гласовима оних који из ње
више никада неће изаћи, њиховим жалбеним и узалудним речима,
мрмором биља и дрвећа; брбљала је ружно и сумануто, пљускала и
загрцавала се. Плачући и кикоћући се, никако није могла да дође до даха;
гушила се, гушећи нас, пунећи наша велика, заједничка плућа која су се
последњи пут напрезала у мраку. Тонући, силазили смо негде
неповратно дубоко — У јуришном распореду и сваки за себе.

207
 LI
Када Каљани поред зимских ватри причају о дивовима, вероватно
мисле на мене; ја сам последњи од мога рода, мали према својим
прецима, велики у односу на људе. Ја сам средина између малог и
великог; стога сам неотпоран, слаб, неодлучан, склон страху и
болестима, а понекад, признајем, и сасвим луд и неодговоран.
Међу мојим прецима је, док су били живи, постојала сумња
полутајна-полујавна, да ме је мајка зачела са неким човеком, са неким
патуљастим мушкарцем из Кала. Била је ваљда заведена или настрана
или је, зато што је била лепа, сматрала да јој је све допуштено. Мајка
(грешница), ја (чедо греха) и отац (подложан мајци) били смо прећутно
одстрањени из доброг друштва великих и сами смо се склонили на Стару
Планину: више нисмо припадали никоме. Славна времена дивова
прошла су поред нас, такође и она каснија кад су изгубили утицај на свет
и повукли се из живота; заобишла нас је и њихова пропаст, изазвана
болестима које су примили од људи. Мајка и отац су мирно умрли од
старости; тако сам остао сам у планини (ни великој ни малој), са Калом
под ногама.
Усамљеници живе једнолично и споро, ништа им се заиста не
догађа. Дани им пролазе као вода која никада не жубори; ма колико
протицала, непрестано мислиш да је то једна иста вода. После смрти
родитеља (њихове сталне свађе су нам некако прекраћивале време),
нашао сам се у бескрајној и зато празној равни у којој се све увек
понављало: сутони и зоре су личили једни на друге, кише су падале
после сунца и обратно, снегови су се топили, звезде су се упорно
окретале око земље. Моја планина се два-три пута потресла,
промешкољила се као медвед у зимском сну и смирила; била је стара,
уморна и полумртва, с напором је носила на себи дрвеће, камење и

208
потоке. Вековима (тако људи мере оно неизмерно и неухватљиво)
зверови су тумарали около, клали се између себе, чак покушавали и мене
да нападну; онда су их Каљани лагано истребили замкама, пушчаним
мецима, хајкама, скривеним јамама, отровом у подметнутој храни.
Оставили су ми пет-шест чопора курјака и тек понеког дремљивог
медведа, неколико дивљих свиња и мачака, десетак кошута, само једног
рогатог јелена и нешто птица. Окруживала ме је стална, болна тишина;
можда су њоме некада велики хтели да казне моје родитеље.
Нисам се дружио са Каљанима: били су мали, глупи, прљави и стално
завађени, никако се нису смиривали. Живели су прекратко да би нешто
схватили, умирали су са неразвијеном и дечјом памећу која све брка.
Понекад ми се чинило да су и они кажњени заједницом за неки ранији
тежак грех који су починили њихови преци; сами су често и нејасно
брбљали о томе, нагађали и препирали се. Нисам им се ни показивао јер
ме се углавном нису тицали. Али су ме неки од њих (луталице,
радозналци, бегунци или одметници) видели, ходајући тајним стазама
преко Старе Планине: од тих неколико случајних сусрета испрели су
разне невероватне приче, лудости и веровања као малоумна деца која се
лажу међусобно. Све то је и нехотице допирало до мене, засмејавало ме,
понекад и љутило. Повезивали су ме са кишама, ветровима и олујама,
говорили како их ја стварам и растерујем; веровали су чак како на
плећима држим један крај неба и како ћу једног дана поклекнути,
уморан или дремљив — тада ће настати крај света. Замало су ме
прогласили за божанство што им, уосталом, не би ни било рђаво: био бих
бољи и паметнији од њихових богова и светаца који су се, судећи према
њиховом причању, понашали сасвим сумануто.
Досада чини своје; усамљеницима постаје тешка њихова драгоцена
усамљеност. Понекад ми се чинило да је било какво друштво боље од
никаквог, да су Каљани занимљивији и пријатнији од курјака и медведа
којима се увек зна шта ће урадити; људи су непредвидљиви, неразумни и
забавни, склони испадима и невероватним подухватима. Нема те
лудости коју они не би прихватили или починили. Опхрван досадом
(ваљда је то онај могући део људске природе у мени), посматрао сам их

209
издалека и, све чешће, изблиза; завиривао сам им у куће као што они
радознало и опчињено посматрају мравињаке, за мене иначе готово
невидљиве. Привлачио сам се ноћу, за време киша и олуја, под окриљем
снега, кад није било месечине, и посматрао их као чудне мале, али блиске
животињице; љутио сам се на себе због тога, али сам поново ишао тамо
кад год ми се указала прилика, кад нисам знао шта ћу са собом. Ништа
ми се код њих није свиђало, презирао сам њихове љубави и мржње,
гадио се њихових лажи, али су ме привлачили све више, снагом нискости
и безумља. Да сам био нешто мањи, да сам могао да се одрекнем самоће,
можда бих им се придружио, можда бих, бар привремено, покушао да
живим као они: брзо, уплашено, страсно, противно памети, вероватно
никада досадно. Срећом нисам; моја висина и дуговечност чували су ме
од те последње грешке коју ми чак ни мајка, да је била са мном, не би
опростила.
Планина је као тврђава: треба је освојити да би се видело шта је
унутра, да би ти припадала. Ма колико била стара и мирна, безопасна у
односу на друге према истоку и западу, Стара Планина није лака ни
пријатна; Каљани су је заобилазили или је посећивали само на кратко, да
нешто улове, да мало пролутају или да насеку дрва за зиму. Чешће сам ја
одлазио њима него они мени. Ја сам њих виђао готово стално (били су
ми под ногама, изложени као на длану), они мене само понекад; та
виђења су била скоковита, изломљена кроз разне нараштаје, за њих
вероватно тајанствена и необјашњива. Онај сплет глупости, злочина,
рушења и крви, који они зову историја, ретко се ваљао преко њих;
путеви су, срећом по мене, водили поред Кала, наш мир је само понекад
био нарушаван и то закратко. Вековима је време струјало као ваздух,
мирно и полако, онако како је мени одговарало. Кругови њихових малих
живота били су затворени и чврсти, увек исти или се мени тако чинило;
не знам како су их они разликовали. Немири су, чуо сам, нарушавали
свет изван мог погледа; овамо нису допирали. Да сам смео да се мешам у
нешто што ми не припада, никада не би ни допрли до нас. Али се
одједном све променило: нездрава живост се простирала и на Као, самим
тим и на моју планину. Није ми било суђено да мирно окончам свој век и

210
да се после тог придружим великима.- мали су ме увлачили у своју
узнемиреност.
Био сам високо горе, изнад облака; много шта ми је промакло, много
шта сам заборавио јер је било неважно или застарело. Али сам запамтио
последњи рат пошто су Каљани почели да долазе к мени, да освајају
планину. Једног жарког лета на чистини у самом срцу шуме окупили су
се са оружјем, држали говоре, заклињали се и неком претили. И раније су
то радили неколико пута и потом одлазили; они просто морају да имају
тајна места где ће се скупљати. Али сада су остали, разбашкарили се у
шуми, запалили ватре, ископали земунице, открили и заузели неке моје
старе пећине; чували су страже, пуцали из пушака, марширали у круг,
јели са једног казана и препирали се јер су се, као и увек, делили на
неколико група. Колико сам успевао да разумем (из досаде сам научио
њихов језик), једни су били за рат одмах, други за рат касније; због тога
су били спремни да зарате између себе. Повремено су поједине четице
некуд одлазиле и ускоро се враћале, исцепане, крваве, црне од барута,
али певајући; они што су остали дочекивали су их са подсмехом. Било их
је свуда по шуми, размилели су се као мрави; морао сам да се кријем, чак
да тражим нова скровита места, недоступна за њих. Једнога који је
превише тумарао около морао сам да задавим: био ми се завукао у
последњу пећину и претио ми пушком која, знао сам од раније, убија
сваки живот. Тек кад су почеле кише и снегови, потукли су се између
себе и отишли; видео сам одозго како по Калу вршљају неки плави
војници у зеленим униформама, стрељају, пале куће, одводе стоку и
жене. И бегунци су се поново натисли у планину, скривајући се где
стигну.
Рат није дуго трајао, свега неколико њихових годииа. Они су ме,
међутим, узнемиравали више него икада до тада као да су полудели.
Сваког часа је по неколицина њих бежала на планину, а други су их
јурили, стизали и убијали; мало касније су јурени постајали гониоци, а
гониоци јурени и све се понављало. Понекад сам виђао исте људе на обе
стране. Не знам како су се разликовали и како су одређивали ко је ко.
Нисам више имао где да се склоним; допирали су до моје последње,

211
забачене пећине и тукли ми се под руком, а после сам био принуђен да
уклањам лешеве. Два-три пута су запалили шуму, прегањајући се и кише
су једва угасиле пожаре, спрале гар и оставиле угљенисана дебла.
Њихови збегови су стално тумарали по мојим стазама, загађивали ми
изворе, галамили, кукали и проклињали се; надувене жене су ми се
порађале под носем, а деца су ме, опазивши ме изнад дрвећа, гађала
камењем. Да нисам био веран духовима мајке и оца, отишао бих некуда,
склонио се, али сам из њихових прича разабрао да је свуда тако, можда
још и горе. И тако сам остао, чекајући да све прође, чувајући се да не
побесним и не насрнем на њих.
Чуо сам како причају да се рат завршио. У Калу се славило, певало,
играло, пуцало из пушака; сви су били срећни, пијани и окићени цвећем,
љубили су се и грлили у црквеној порти. Тако су радили и после ранијих
ратова; можда се они и убијају да би се после тога помирили. Али овога
пута је било друкчије него иначе, рат се некако наставио и након
помирења. Један бегунац, сав зарастао у косу и браду, дошао је на моју
планину, вукући неку младу, расплакану жену са собом; ноћу су се
грлили у жбуњу, дању су се тукли. Она је вриштала: „Нећу те. Ја сам
Лазарева жена.” Он је викао на њу. „Ниси ничија. Ја ћу те убити!” Бучне и
бројне потере стално су трагале за њима, тумарале по шуми, халакале
као на курјаке и пуцале; нисам смео ни да заспим ни да слободно кренем
у шетњу. Неколико дана касније потере су поново долазиле и све се
понављало. Оно двоје су успешно бежали, али се видело на њима да неће
дуго јер људи не умеју да живе једни без других, ма колико им било лоше
због тога: жена је све чешће плакала и вриштала као да луди, мушкарац
је био све црњи, мршавији и уморнији.
Једне ноћи видео сам (мени мрак не смета) како је извадио нож и
одсекао јој главу; после тог је дуго миловао крвавим рукама и нешто
причао са собом. И да сам чуо шта говори, не бих разумео: њихова љубав
мени личи на мржњу и на међусобно уништење. Учинило ми се да је и он
полудео од самоће: пузао је по земљи, покривао се лишћем, покушавао да
се сакрије испод храстовог корења, жвакао траву. Удаљавајући се од
мртве жене, приближавао ми се. Кад се најзад нашао на отвору моје

212
пећине (нигде више није могао да се сакрије) и покушао да уђе, устадох
да га задавим, а он диже пушку и опали у мене; схватих да умирем чак и
пре него што ми је свет нестао из очију. У тами смрти више ништа нисам
видео осим свог убице; бежећи од мог леша, пужући, он се полако
заривао у земљу и претварао у кртицу, оштрога крзна, слепу и са
удовима попут лопатица. Стара Планина га је увукла у своју вечну
утробу.

213
 LII
Неко викну са врха Кала. И неко му одговори са дна. Гласови се
укрстише, пси залајаше; све се изгуби у киши која четрдесет дана и ноћи
није престајала, потону као у виру. Наста тишина. Онда зазвони звоно са
цркве, испрекидано и слабо. Ко ли се то докон мота по цркви и
узнемирава нас, узнемирене?
Мало касније повикаше: „Људи, црква је празна. Звоно звонило само
од себе!”
И неко им одговори: „Хајдемо на станицу да чекамо наше из рата.
Данас-сутра треба да стигну!”
Кратак дан се брзо, као мутна вода, сливао у ноћ. Кад пођосмо, беше
се смркло одједном и потпуно. Угашене фењере понели смо тек онако;
није било петролеја ни шибица. Овде нема где да се залута (све је Као и
све је наше), али смо ипак ишли полако. Наше време је растегљиво као
смртоносна праћка. Нико није хтео да буде први, сваки се трудио да
закасни, да стигне последњи. Неки су скренули с Преког Пута, неки
застали или свратили код рођака, залутали, отишли чак до Мајдана; тек
тамо су стали и окренули натраг. Вукли смо се кроз забране, преко
гајева, багремара и врзина, ломили туђе ограде, прескакали јендеке и
ослушкивали једни друге. Глува и јековита ноћ нас је умножавала, па
нам се чинило да неколико Кала (прошли, можда и будући) иду према
станици, траже се и скупљају, остављајући у блату цокуле скинуте са
мртвих Немаца и Руса и са свих мртвих које смо икада нашли и
опљачкали.
Најзад смо се окупили на перону. Сви су били ту, осим заиста
залуталих, стараца, болесника, лудака и понеког дојенчета. Деца су
цвилела и плакала наоколо кад бисмо их нагазили или ударили; њихове
мајке су нас гребале ноктима и гурале. Усред ноћи и кише знали смо где

214
је шта као да видимо; на овом перону смо чекали многе возове који нису
дошли. Зарђале шине јединог колосека, катрањиви прагови, сигнални
уређај који зуји и повремено нешто откуцава, ниска станична зграда од
цигала и камена, са промајном чекаоницом, билетарницом и шефовим
станом; иза ње шупа и спремиште, напуштени магацини, велика и
покварена колска вага, бунар са зеленом оградом. Слушали смо како
киша шобоће у олуцима, лупка у прозоре, хучи у поплављеном пољу
испод пруге где река глибом, грањем и цркотинама засипа наше ливаде;
под ногама нам је шкрипао шљунак којим насип и перон беху набијени.
На северном крају перона (учини нам се) стајали су неки крупни,
црни коњи, зауларени и оседлани и суве длаке. Нико им не држи
дизгине, нису привезани, а стоје тамо и чекају; не бацају чифта, не фркћу
и не ржу, кисну стрпљиво и мирно. Једино се повремено слију с тамом,
сасвим поцрне и постану невидљиви; онда нам се опет врате. Нико их не
помену, нико и не погледа према њима; уђосмо у чекаоницу, пређосмо из
мрака у мрак и сместисмо се на поду и око угашене пећи.
Неко рече: „Све ми се чини да време нешто споро пролази. Да ли има
колико сати?”
Нико му не одговори, нисмо имали шта. Наши старци (они који су
имали џепне сатове још из првог рата) нису их ни вадили — да неком не
залута рука. И шта ту има да се пита? Ноћни сати су исти, јутро је далеко,
свитање неизвесно; дан ће сванути кад се њему хоће. Или можда никада
неће сванути?
Тај наш воз (слутили смо) ипак мора доћи. Већ је кренуо однекуд и
приближава нам се, хукће и стење кроз кишу, шкрипи у кривинама,
брекће на узбрдицама, пушта пару, пишти као луда птица, препун
блиског нам меса, рана и суза. Сјатили смо се овде да га дочекамо и
растоваримо, да сваки узме своје (ако има шта) и одведе кући, а не знамо
шта је то и какво ће бити. Можда је и боље што не долази? Чинило нам се
да је још далеко, стоји на неком споредном колосеку, чека укрштај и
писак пиштаљке који ће га поново покренути; далеки железничари
управљају нашим судбинама. И као да су то била два воза, одвојени

215
временом (један који долази и други који неће доћи); оба су наши, нама
намењени, час желимо један, час други, проклињући их.
Шеф станице рече: „Народе, не знам кад ће тај воз да вам дође. Више
се ништа не зна. Једино знам за оне возове који су прошли, али они вама
не требају!”
И неко му одговори: „Нико те ништа није питао, пријатељу. Да
нешто знаш, не би живео међу нама!”
Изнебуха дуну касни ветар, обруши се са Старе Планине, као да се
тамо крио и чекао нас. Фијукао је преко села и поља, кршио голе гране
дрвећа, завијао око станице, продирао кроз разбијене прозоре; покисли,
мокри до коже, смрзавали смо се у чекаоници и кашљали из груди.
Прибијали смо се једни уз друге као овце, овнови и јагњад у тору — да се
угрејемо, да нас мање буде страх. Између фијука ветра и лупкања једног
отвореног прозора, чула се једнолична киша и иза или испод ње, као из
даљине, можда испод земље, са неке бескрајне равнице, мукао и болан
њисак невидљивих коња, трупкање њихових копита. Јежећи се,
замишљали смо их како се стресају у мраку, дрхте, млате реповима, али
се не померају са ветрометине. И питали смо се кога чекају? Нас, наше
или себи сличне?
Два-три пута залупаше сигнални уређаји као да на нешто
упозоравају. Да ли нам јављају долазак воза или чекање? Или преносе
вест да је почео још један рат? Огрнут предратном железничарском
бундом (коју иначе никада није скидао), шеф станице је излазио из своје
рупе поред чекаонице, лупао јединим целим вратима на станици и
саплитао се преко наших телеса; као да је потврђивао оно што су
сигнални уређаји најављивали. Нешто је долазило, нешто нам се
приближавало. Одједном, појурили бисмо једни преко других, сударајући
се и падајући на склиским степеницама; последњи су газили прве који су
се придизали, предњи су лактовима и песницама тукли оне око себе, а
ови су им узвраћали — све ћутећи, стиснутих зуба. Да смо проговорили,
викали бисмо оно што нас пече и боли, а то се није смело. Зашто да
плачемо унапред и да можда лијемо туђе сузе?

216
 И два-три пута су протандркали теретњаци, дахтави и спори као да
се једва пробијају кроз кишу и ветар, као да иду са једног на други крај
ноћи, не носећи ништа осим помрчине и сенки. Блескали су жућкасти
фарови локомотива, купала нас је смрадна и топла пара која је шиштала
из проваљених, слабо закрпљених котлова, цвилели су неподмазани
точкови, лупали одбојници. Нисмо видели ни машиновође, ни до појаса
голе и гараве ложаче који лопатама убацују угаљ у црвена ждрела
ватришта, ни наоружане пратиоце у фургонима — као да теретњаци
возе сами.
Неко нешто викну. И неко му нешто одговори. Али то беху само
кркљави, неразумљиви гласови. То су вероватно наше свађалице
настављале своје доживотне спорове. Ми их не чујемо или не разумемо,
али они знају шта једни другима мисле, схватају се и ћутећи; кад помру,
млађи ће заузети њихова места и свађа ће се тако наставити унедоглед.
Ноћ је била све тамнија — као да гусне изнутра. Коса киша је шибала по
нама, ледени ветар је сваког часа мењао правац и дувао одасвуд. Воде су
отицале низ долину (према Морави и даље према мору), односећи све
што им се нашло на путу, али је ветар остајао над Калом, окрећући нас у
левку вртлога, гњечећи нас и ломећи као грожђе из којег ће можда
прокапати горко вино неразговетне приче.
Испративши теретњаке, шеф станице се враћао у своју самачку рупу
поред чекаонице, носећи угашен фењер. Ми смо (преварени, можда и
обрадовани) за тренутак остајали на перону са којег је све било разнето,
чак и ронделе са цвећем; сантрач станичног бунара послужио је
суседима за потпалу, гомиле катрањивих прагова нашле су се у нашим
кокошарницима, а можда и негде даље. Скретничарева кућица (нешто
цигала, креча, црепа и камена) нестала је сама од себе, а с њом и
скретничар, толико безличан да га се нисмо ни сећали. Покуњени и
промрзли, враћали смо се у чекаоницу коју су загадиле војске, највише
ми сами, наши пси и наша мршава стока (дебелу би нам одмах
реквирирали). Истрчавали смо тек онако, да се нечим забавимо у мраку.
Оног који би остао окривили бисмо да се прави паметан; исто би прошао
и онај који би сам изашао, можда и горе. Нисмо допустили да се неко

217
издваја или да буде друкчији; сви смо исти у својој разноимености. И
чусмо неки полуглас, неко гргутање као да неко нешто хоће да каже, а не
може.
Неко викну: „Браћо, вратило се Лазарево сироче. Ево ми га под
руком. Чини ми се да је баш оно. Шта да радим с њим?”
Сви смо ћутали. Нико му ништа не одговори. Мрак је, ништа се не
види, слабо се шта чује, а ноћне речи не вреде по дану. Нисмо хтели о
Лазаревићима јер бисмо онда и о себи — и никада не би било краја
причи. Поново је захладнело; ветар је, завијајући као курјак, уносио кишу
кроз врата и прозоре. У јазбину шефа станице нико није смео да уђе.
Можда седи с пушком у руци, плаче за покојном женом (то ради откад је
дошао), меша тугу с ракијом и само чека да му неко налети. Свитање је
било далеко и неизвесно; све је, заједно с нама, мирисало на глуво доба,
све је тонуло и љуљало се, померало се некуд унатраг. Жене су каткад
уздисале и шмрцале, чуло се како јекћу из груди и некако чудно стењу;
оне имају свој потајни језик. Кад бисмо пружили руке и опипали, њихова
бедра под мокрим сукњама Беху врела, дрхтава од ишчекивања, спремна
да се отворе; груди су им набрекле као од надошлог млека, кукови су
узљуљали, а рамена су се тресла. Већ су се биле потпуно предале онима
који ће доћи.
Поново су забрујали сигнални уређаји, изненадивши нас и овога
пута. Затегнуте жице су преносиле поруке, пузале према северу, губиле
се негде у туђини. Ко зна ко је на њиховом другом крају и шта намерава?
Звекет је био резак и разговетан као наредба. Међу нама се обрео шеф
станице, огрнут бундом, са упаљеним фењером у руци. Шта ли гори кад
нигде нема петролеја нити ичега сличног? Или се то нама само привиђа?
Он подиже фењер, осветли неколико најближих лица и загледа се у њих
као да хоће да их упамти; потом се прекрсти.
Рече: „Људи, наилази ваш воз. Не може бити други. Изађите полако,
гледајте да не попадате под точкове. Нека вам је са срећом!”
Изашли смо полако и без гужве. Жене и децу смо пропустили
напред. Ветар се појачао и засипао нас је кишом искоса, али нама

218
одједном не беше хладно; плинула је нека ледена топлота. Распоредили
смо се дуж колосека — исто као што су нам породице распоређене на
гробљу. Нисмо се ни гурали ни тукли, нисмо викали. Земља је
подрхтавала под нама као уочи земљотреса; тихи удари потресали су
нам ноге и кости. Спојнице на шинама залупаше, прво полако па све јаче.
Скинули смо шајкаче, мараме и везоглавке. Врисак локомотиве зарио се
у нас као нож. Грмећи точковима, воз је ушао у станицу, зашкрипао
кочницама и стао; засули су нас пара и жућкаста светлост са прозора.
Десетине црних прилика скочиле су са степеника; ми смо видели само
тетурава обличја, само сенке без лица. Облак испуштене паре нас је све
прогутао; брекћући, воз је излазио из станице. Хука челика и гвожђа
удаљавала се је преко поплављених поља, губила се и слабила између
брда. Са Старе Планине се враћала јека као да се тамо све исто догађа и
то много пута.
Поново смо били у тами, дубљој него икада пре. Али, наше су
најежене коже осећале, тражиле и налазиле; бедра су нам се припијала
као у љубавном грчу, руке су знале кога грабе и стежу у загрљај. Наш
двоструки крик (исплетен од очајања и радости) подигао се увис као
песма; јека са планине га је умногостручила. Киша и ветар су нагло
јењали. Фењер шефа станице се угасио истог часа кад је и он пао мртав
на шљунак перона.
И Лазарево сироче (дотле немо) проговори: „Зора није тамо куда ви
гледате, Каљани. Светлост је нешто друго. Окрените се и пођите!”
Коњи бесно зањишташе; њихов њисак проломи облаке, сруши
начете зидове наше станице. Јека са планине му одговори; можда је та
старица умрла заједно са шефом станице. Кад коњи загалопираше према
нама, видесмо да су одједном бели, истимарених бокова, искежених зуба;
гриве су им се вијориле као на ветру, груди се надимале, а репови
шибали на све стране. Мада им копита не дотицаху перон, топот се
разлегао као јека из каменолома, заглушивао нас, испуњавао сав простор
између неба и земље. Пре него што смо схватили шта се догађа, били смо
на њиховим широким, топлим леђима, обасјани усамљеним сунцем без
месеца и звезда које се котрљало према нама као жарка лопта. Били смо

219
сви заједно, нико није недостајао; јездили смо преко света, певајући и
подврискујући као на свадби. И нико од нас није знао да ли смо мртви
или живи или само грађа неког великог сна.

обрада: скобо90

220
 БЕЛЕШКА ПИСЦА
Видосав Стевановић родио се 27. јуна 1942. године у селу Цветојевцу
код Крагујевца. Отац Драгомир погинуо му је на Сремском фронту 1945.
године. Одрастао је код деде Рајка и бабе Живане. Гимназију је учио у
Крагујевцу. На студије у Београд дошао је 1961. године; данас се сматра
Београђанином из „круга двојке”.
Објавио је следеће књиге: Трубље, песме, 1967; Рефуз мртвак,
приповетке, 1969; Нишчи, роман, 1971; Константин Горча, роман, 1975;
Периферијски змајеви,приповетке, 1978; Царски рез, приповетке, 1984.
Писао је драме, монодраме, радио-драме, критике, есеје, чланке за
новине, уређивао неколико листова и часописа, а књиге или приповетке
преведене су му на више светских језика.
Био је уредник „Просвете” и Српске књижевне задруге. Сада је
главни и одговорни уредник „Издавачке делатности” БИГЗ-а.
Прве странице романа Тестамент написане су у лето 1975. године.
После многих прекида, завршен је, значи, једанаест година касније. Имао
је неколико варијанти и верзија, прошао је кроз неколико фаза; коначан
облик је само сажетак свега што је раније било написано. Писац га
сматра врло различитим и самосталним близанцем романа Нишчи, као и
завршетком једног списатељског круга.

В. С.

221