Вук Стефановић Караџић (1787-1864) (Мркаљ – 1783.

, Милованов – 1784)

1. ПРЕДАВАЊЕ

Д. Брозовић о њему каже: „Колико год Вук Караџић био комплексан лик, могуће га је
окарактеризирати кратком дефиницијом: он је био, с једне стране, знатна личност у јавним
и политичким збивањима свог доба, с друге, био је изванредна, изузетна појава српског,
(јужно)славенског и европског романтизма по својој улози у скупљау и пласирању
јужнославенске фолклорне књижевности, првенствено поезије и првенствено српске, и с
треће стране, одиграо је јединствену, одсудну улогу у стварању стандардног језика код
Срба и, посредно и дјеломично непосредно, и битну важну улогу у формирању
стандардног језика код Хрвата“ (Брозовић, Стандардни језик, 85).

Дакле, 3 домена Вуковог стваралаштва била би:

1. учешће у јавним и политичким збивањима свога доба

2. важна улога у скупљању и пласирању јужнословенске фолклорне књижевности

3. пресудна улога у стварању стандардног језика Срба и, посредно и делимично

непосредно, у формирању стандардног језика код Хрвата.

Вук Стефановић Караџић, син је Јегде и Стефана, унук чувеног гуслара Јоксима
Бандуле. Будући да је пре њега мајка Јегда родила петоро деце, која су помрла пре него
што су проходала, дадоше му име Вук како би био снажан и отпоран попут њега. У то су
се време врло често деци давала тзв. заштитна (профилактичка) имена како би се
заштитила од болести, нездравих животних услова и остала у животу. Веровало се да деца
умиру мала јер их једу вештице, а вештица не сме на вука (Љ. Стојановић).

Још од раног детињства говорило се да је веома бистар те га је једини писмени

рођак Јефто Савић већ одмалена учио читању и писању (интересантно је да су писали
често и по кори брезовог дрвета барутом растопљеним у води).

Иако је рођен у Тршићу код Лознице, Караџићи су се ту доселили из дробњачке

Петнице под Дурмитором због страха од Турака којима су се замерили у некој од буна.
Управо због чувене храбрости Караџића сви су се надали да ће и Вук бити један од јунака
о којима ће се певати уз гусле. Временом се, ипак, показало да мали Вук, ситан, растом
неугледан, неће остварити њихове снове. Када је дошао на свет и други син, крупан и
стасит, наде су се пренеле на њега, а Вук, помало запостављен, остаје по страни (М.
Поповић). (Срезњевском је препричавао своје доживљаје из младости и живота).

У Тршићу његов отац Стеван (Стефан) био је доста имућан и имао је воденицу. У
њиховој кући често су се окупљали калуђери из манастира Троноше на чашици разговора
и добре Стеванове ракијице. Будући да је био слаб и крхк, родитељи су одлучили да Вук
изучи књигу и постане поп или трговац. Тако је са осам година (1795) кренуо у школу у
Лозници (о школама в. у Рјечнику `школа`). У тој школи постојала су три разреда: 1.
бекавица (срицање у буквару), коју је Вук поновио; 2. часловац (књига с молитвама) –
који је Вук завршио; 3. псалтир (књига из које се читају и певају псалми) – Вук није
завршио овај разред јер се појавила куга.

Са десет година одлази у манастир Троношу (1797), где је више служио него учио.
Отац га је вратио кући јер је мислио да је боље да чува своју него манастирску стоку.
Купио му је Житије пораведнога Алексија и Жертву Аврамову В. Ракића, Месецослов и
Требник.

Уз такво „образовање” Вук је постао један од виђенијих људи у Јадру.

Са седамнаест година (1804) постао је писар чувеног хајдука из Првог српског

устанка – Ђорђа Ћурчије (ћурчије су биле занатлије које су израђивала ћурке – одевне
предмете од овчије или јагњеће коже, гуњеве, кожухе). Исте године, Ј. Ненадовић је
разгласио како је Ћурчија издао Турцима Јадар и Рађевину за новац и Карађорђе је
одлучио да га убију. Ненадовићеви људи су га напали и убили. Ужаснут и разочаран, Вук
с јесени 1804. одлази у Срем – у Сремске Карловце, међу богато гражданство јужне
Аустрије. Престар да би био ђак, премлад и недовољно образован за професора, не налази
себе у славеносерпским Карловцима. Прве године учио је сам код куће, а другу годину
провео је у богословији, где му је проф. био Л. Мушицки. Ту је учио латински, словенску
и немачку граматику. Кад је 3. године хтео да пође у гимназију, нису га примили јер је био
престар. Разочаран и љут, одлази у Петрињу (Хрватска, између Карловца и Сиска),
западну граничну област Аустрије и Турске, где се надао да ће уписати немачку
гимназију. Касни на упис и тамо проводи зиму у пијанкама са граничарима. После тога,
враћа се у устаничку Србију (1807) и постаје писар Ћурчијином убици – Јакову
Ненадовићу. У то време Доситеј, иначе Вуков младалачки идол, долази из Трста у Србију.

У Београд га доводи рођак Јефто Савић и он постаје писар Правитељствујушчег

совјета (= владе). Јефто Савић му помаже да му приватни учитељ буде некадашњи
карловачки професор, учени Иван Југовић. Иван га учи немачки језик.

У то време (31.8.1808) отвара се Велика школа у Београду. Основна идеја за

отварање Велике школе настала је из потребе за образованим људима који ће руководити
највишим државним пословима у ослобођеној Србији. Сваки наставник је у свом разреду
држао све предмете. Није било уџбеника. У школу је могао да се упише свако ко је умео
да чита, пише и рачуна. Школа је имала 3 разреда: у прве две године учили су се
средњошколски предмети (историја, географија, рачуница, стилистика, нем. језик), а у 3.
универзитетски предмети (државно, кривично и међународно право). Први ученици били
су синови и сродници истакнутих устаничких старешина (Карађорђа, Васе Чарапића, Ј.
Ненадовића и др. ). Имала је око 40 ученика. Југовић предаје у њој. Школа ради до 1813.
године, а отворена је у кући у којој је Вук живео. (Сматра се поечтком универзитетске
наставе у Србији: тек 1838. отвара се Лицеј, 1868. Велика школа, па 1905. Универзитет у
Београду). Убрзо су почеле нове битке с Турцима и школа је постала пуста. Вук ју је
похађао до јуна 1809. јер се накратко затворила, а већ с јесени он одлази у Јадар јер има
озбиљних проблема с болом у ногама. Чашица левог колена прирасла му је за кост тако да
је нога остала згрчена.

Одатле се некако пробија и долази у банатску бању Мехадију (Румунија), па у

Нови Сад, где му једино помаже и даје 150 форинти за лечење у Будим Марија от
Станисављевић, усамљена добротворка без наследника.

У Пешти те 1810. г. упознаје С. Мркаља, Л. Милованова, Д. Давидовића, Д.

Фрушића. Иако инспирисан њиховим слободоумним идејама (нарочито Мркаља и
Милованова), Вук у првим радовима не примењује реформисану ћирилицу. Оставши без
новаца Марије от Станисављевић, враћа се у Србију (с јесени 1810), ради кратко као
учитељ у осн. школи у Београду, али 1811. г. добија службу цариника у Неготинској
крајини (у Кладову). Вук тамо прилично лагодно живи, уз послугу, кућу, коња... Тамо је
стекао једну искрену пријатељицу – Сару Карапанџић, богату удовицу, стару племкињу
која се, попут Вука, гнушала свих ситних превара, властољубља, отимачине и бахатости
нових устаничких војвода. Сматра се да је између њих постојала и романса. Ту се упознао
са Вељком Петровићем, Теодором Тирком – трговцем који ће му касније омогућити
објављивање Рјечника.

Убрзо устанак креће низбрдо и Карађорђе напушта Србију. У том метежу изгорела
је и Доситејева библиотека са свим књигама које је скупљао годинама и донео са собом
(Доситеј је 1811. године умро). Године 1813. долази до пропасти Првог српског устанка и
Вук прелази у Аустрију и одлази у Беч са Стефаном Живковићем и његовом супругом,
Вуковом рођаком Савком. Крајем септембра 1813. излази из контумаца (карантина) и
одлази за Беч. Те године у Бечу Давидовић и Фрушић покренули су и Новине српске.
Током 1814. и 1815. у Бечу су боравили и велики устанички прваци (Ненадовић, Стеван
Добрњац и др.).

Пошто су се Срби у Бечу веома интересовали за стање у Србији, Вук одлучује да

напише Малу књижицу о пропасти Србије и преда је на цензуру. Тако је у Бечу децембра
1813. упознао Јернеја Копитара, цензора СЛОВЕНСКИХ КЊИГА бечке библиотеке.
Ова његова књижица није штампана јер, верује се, није прошла цензуру.
 Јернеј Копитар

Ј. Копитар из Љубљане за Беч долази 1808. године. Веома се интересовао за све

словенске књижевности, а са српском се упознао најпре преко дела Д. Обрадовића, о којем
је често писао с великим попштовањем. Жеља му је била да у словенском свету свуда има
по једног човека који ће га упознавати са књиж. новостима. Често се дописивао са
Добровским. Најпре је ступио у контакт са Мушицким, али од њега није добијао све што
га је занимало. Повезао се и са Соларићем (у Венецији је био) и са Фрушићем и
Давидовићем. Копитар пише приказе дела Соларића, Дошеновића, Вујића, Стојковића,
Мркаља и др. Из њихових дела покушавао је да научи српски језик и схвати његову
структуру, мислећи да сви ови аутори пишу на чистом народном језику, како су сами у
предговорима тврдили. Због тога је био и одушевљен Мркаљевим делом, иако га лично
није познавао.

Копитар је био покретач оснивања словенске штампарије у Бечу. До тада је

привилегију за штампање словенских књига имала само штампарија Пештанског
универзитета (у Будиму). Кад је дошло време да јој истекне привилегија, Копитар се јавно
жалио на њихов нехат, рђав рад и управу како се повластица не би поновила. Успева да се
избори за Новине српске и оне почињу да се штампају у Бечу. После бројних ломова,
Копитар успева да се избори и за друге књиге да се штампају у Бечу код Шнирера.

Копитареви ставови о књиж. језику (на основу граматике словенског језика коју је
написао и на основу преписке са Добровским ово се зна):

1. Књиж. језик: залагао се за народни језик (зато и хвали Доситеја и Дошеновића

јер они сами тврде да пишу на народном језику, а он им је веровао)

2. Књиж. језик: сви дијалекти једног језика треба да уђу у књижевност

3. Књиж. језик: био је против мешања књижевног језика и дијалеката (против

макаронизма – хибридне творевине славеносрпског) и по томе се разликовао од свих
савремених филолога
 4. Писмо: желео је да сви словени имају једну азбуку (био је против диграфа и
дијакритичких знакова, а залагао се за фонолошко писмо); сматрао је да је ћирилица боља
од латинице јер нема дијакритичких знакова

5. Правопис: усвојио је Аделунгово правило Пиши као што говориш.

6. Приручници: сматрао је да граматике морају да одсликавају реално стање у

народном језику, а да се у речницима бележе само речи које се чују у народу.

7. ради илустровања реалног стања у језицима, залагао се за скупљање народних

умотворина: песама, прича, пословица...

Tе 1814. г. Копитар у Новима српским устаје против вештачког, макаронског

(=хибридног) славеносрпског језика и тражи да Срби раздвоје народни од
црквенословенског језика.

Копитар у Вуку проналази идеалну особу за остварење његових панславенских

идеја. Приставши на ове идеје, Вук се упушта у дугу, често неизвесну битку, али битку
која ће га прославити више него да је остварио сан својих ђедова и родитеља и прославио
се као велики јунак у боју.

За почетак Копитар тражи од Вука да изда збирку српских народних песама (1814.
Мала простонародна славеносрпска пјеснарица).

Изненађује брзина којом је Вук писао. Он и Копитар провели су заједно око 3,5
месеци (од децембра 1813. до марта 1814): 25. 1. 1814. – саставио је Пјеснарицу; у
фебруару критику на Давидовићеве Новине, у мају критику на Усамљеног јуношу М.
Видаковића, а крајем јуна завршио је Писменицу! То је невероватно!
 ПРВА ФАЗА ВУКОВОГ РАДА

Вуков рад може се поделити на две фазе: на 1. фазу − од 1814. г. до 1817. године и
на 2. фазу - од 1818. године до Вукове смрти. У првој фази он себе тек формира као
будућег реформатора језика, писма и правописа, као најрепрезентативнијег скупљача
народних песама, проповедака и умотворина. Он је још увек млад човек који није сигуран
у крајње границе своје реформе. То је период сазревања Вукових ставова у погледу
реформе језика, писма и правописа. У овој фази свог рада он објављује прву збирку
народних песама Малу простонародњу славеносерпску пјеснарицу (1814) и Писменицу
серпскога језика по говору простога народа написану (1814).

Фебруара 1814. Вук у Бечу пише рецензију на Новине српске, у којој истиче своје
ставове у погледу језика:

а. аутори чланака у новинама треба свој језик да „угађају и поправљају” не

одступајући од језика простог народа; то важи за новине јер оне нису биле намењене
простим сељацима већ људима који разумеју углађенији језик. Слаже се, дакле, са
ставовима Видаковића и традиционалиста, уз ограничење да се не одступа од нар. говора.

б. Допушта узимање нових речи из других језика (славенизме, стране речи):

1. у конкуренцији славенизам: интернационализам/германизам – он бира

славенизам (каже: Боље је полк него регимента)

2. у конкуренцији турцизам: дом. реч или славенизам, он бира другу опцију (Боље
је напад или нападеније него јуриш).

Допушта и стварање нових речи ако у нар. говорима не постоје речи са истим
значењем, али не и употребу страних или нових речи ако већ одг. речи постоје у нар.
језику: није добро думати ум. мислити, спион ум. увода и сл.

в. осуђује дијалектизме попут: ћеју, нећеју, а наводи као исправне форме ћеду или
ће! на бердам, по бердам ум. на брдима, по брдима. и сл.

г. осуђује морфолошке славенизнме и хибридне форме: помоћію ум. помощію или

помоћу...
 У првој фази рада Вукова поставка била је, дакле, идентична са стањем у
доситејевском типу језика: 1. уклањају се морфолошки славенизми, 2. о синтаксичлким се
није изјашњавао мада му је реченица дуга и барокна, 3. чувао је лексичке славенизме у
горњем лексичком слоју (апстрактне реч и и терминологија). Иако је осуђивао славенизме
ако пандани постоје у нар. говирима, често је у својим текстовима управо њих
употребљавао

О структури његовог језика из прве фазе најбоље сведочи текст предговора из

Пјеснарице:

БЛАГОРОДНОЙ ГОСПОЖИ МАРИИ ОТ СТАНИСАВЛЬЕВИЋ, за знак вовeки

нзаборавльене благодарности, и глубочайшег високопочитания посвећена
БЛАГОРОДНА ГОСПОЖЕ,
Мени милостива и високопочитаема!
[...] Приe четири године дана, кад e мене найвећа нужда, коя смертнога на овоме свиeту
постигнути може постигла, (кад ме болест у убожеству напала) онда су мене презрели и оставили
сви мои приятельи [...]
У таковом бeдном состоянию прешавши я из отечества моега у Цесарию да се лиечим [...] морао
сам и ту у болници Ново-Садской (из милости Сербскога общества) льета 1810 га зиму презимити.
Онда сте ВИ Благородна Госпоже! мени, кад сам хотeо у топлице поћи, щедро даровали 150.
форинти. [...] О рeдки значе добродeтельи, и сердца чувствителнога к бeднима!

[...] ни eсте ме више ни видили, нити сте што о мени чути могли; eрбо различна
обстоятелства мени су препятсвовала [...]
Како год што сте ВИ мене увeрили да ıошт има (премда e риедко) медьу льудима сердца
чувствителни и пуни милостивога сожаления к бeдним и страдаюћим, тако я сад да би увeрио
ВАС, да се получено благодeяние риедко заборавльа, усудио сам се ову малу простонародньу
Сербску Пeснарицу посветити ВАМА, [...] као бодрой Рачителници и щедрой Благодeтелници
Сербски Муза. Примите [...] овай мали труд, за знак [...] глубочайшег високопочитания од онога,
кои ВАШОЙ щедрой милости препоручуюћи се, с найвећим високопочитанием, и преко гроба
називати се жели
ВАШЕГА БЛАГОРОДИЯ
нижайши слуга
Вук Стефановић.
Писменица српског језика по говору простога народа написана Вуком Стефановићем
Србијанцем (1814)

Копитар је и раније бројне познанике међу Србима молио да напишу граматику

српског језика. Надао се да ће то учинити Мркаљ. Молио је и Мушицког и Фрушића и
Давидовића, али безуспешно.

Вук у марту 1814. г. одлази у Будим и тамо са Луком Миловановим ради на

састављању прве српске граматике. План, распоред градива и стручну терминологију
начинили су према Марзовићевој Славенској граматици (Руководство к славјанстјеј
граматицје). Апстрактна граматичка правила дао је Лука, а Вук је унео у дело само
сопствено осећање за народни говор. Штампање је завршио 30. 9. 1814, дакле, тачно
годину дана након изласка из карантина и одласка у Беч! У научном смислу, Писменица је
била дилетантско дело, али с обзиром на то да је била прва граматика српског народног
језика, има огроман значај. Писменица се бавила и питањем правописа и врстама речи.
Штампа је азбуком која је била блиска Савиној, али не идентична јер Вук употребљава
ћерв у глас. вредности /ћ/. У њој истиче Аделунгов принцип: Пиши као што говориш, а
читај као што је написано. Иначе, овај принцип није Вук први употребио у српској или
словенској културсној средини: још 1804. године наводи га П. Соларић, потом Копитар, па
Мркаљ у свом Салу дебелога јера. Предлаже увођење нових слова: ћ,љ, њ, д.

Писана је реформисаном ћирилицом, сличној Мркаљевој (употребљава ль, нь, дь, ї) – VII
str. али је Вук за /ћ/ употребљавао ћ, а не ть.

<чж> за /џ/ (по бучжацима, VI) иако у уводу наводи <џ> − 2. стр.

- вокално р бележи са <ер> (перви, сербског, совершенство, церної, обрћћем), и

<р> (обрћем се, крвав)- VII−VIII.

- писана је морфонолошким правописом – (сербског, пречестньеїшему, лагше,

собствене, подпора, ревностним), доситејевским типом језика (обилује
славенизмима: књижество, очајателни, совершенство, можно,...).
 - Истиче да пише простим народним језиком, тј. говором оних Срба који живе
далеко од градова, по селима, што значи да је његова почетна идеја народни
језички израз руралног типа.

Термини (15. стр.): 1. славенизми: склањање, мјестојменије, спрезање глагола

(конјугација), падеж, именителни, родителни, дателни, винителни, звателни, творителни
(спомие само 6 падежа, не 7, јер сматра да је локатив (сказателни) исти као дателни.

2. понародњени термини: правописање, правоизговарање,

гласоударење, склањање

Нигде не спомиње ни Луку ни Копитара, без којег не би ни почео да саставља Писменицу!

VIII: Мене је истинита ревност к роду моме ободрила...

Вук књигу у уводу дели на три дела: 1. Правописаније и правоизговарање ријечи; 2.

Познавање и склањање ријечи (ово је централни део књиге); 3. Састављање разговора из
ријечи (ово наводи само као део грам. структуре, али не постоји и као поглавље у књизи).
Говори о непотребним графемама и даје предлог за љ, њ и ђ (8. стр.) састављањем л, н, и д
са танким јером. Азбука има 29 слова (нема џ, иако га наводи на 8. страни). Прихвата
Лукина решења за акценте и само га ту спомиње у једној напомени.

Интересантно је , на пример, да глагол хтети, наводи као оћу или ћети, дакле, још
није увео фонему х (60−63. стр.).

Дели српски језик на три наречја с обзиром на рефлекс јата: 1. на херцеговачко

(ијекавски), 2. сремско (екавски) и 3. славонско (икавски)

Копитар је одушевљен, пише позитивне критике и саветује Вука да нађе боља

решења за ова слова и да уведе латинично ј. Он је заправо тежио приближавању ћирилице
латиници како би постепено дошло до заједничке азбуке свих Јужних Словена. Вук је био
против тога и следећу збирку песама објављује старом азбуком. С друге стране, критика
припадника славеносрпских кругова била је веома оштра: а. због азбуке и б. због тога што
су се људи претплаћивали мислећи да ће то бити граматика славеносрпског, а показало се
да је у питању граматика језика којим говори становништво по селима, а не грађанство.

Прочитати рад: А. Милановић, Рана Вукова језичка свест и статус славенизама

(1814‒1818). Вук Стефановић Караџић (1787‒1864‒2014). САНУ, 2015.